Nacionalizam: istorija, forme, posledice

Б И Б Л И О Т Е К А СВЕТОВИ

ХАНС-УЛРИХ ВЕЛЕР

НАЦИОНАЛИЗАМ ИСТОРИЈА - ФОРМЕ - ПОСЛЕДИЦЕ

Превео с немачког ТОМИСЛАВ БЕКИЋ

СВЕТОВИ / НОВИ САД

Оригинал: Hans-Ulrich Wehler NATIONALISMUS. Geschichte - Formen - Folgen © Verlag C.H. Beck, Munchen 2001

,,'Слике света' створене на основу 'идеја' често су попут скретничара одређивале правце кретања динамике интереса". (Мах Weber, Gesammelte Aufsatze 5 zur Religionssoziologie, I, Tubingen 1988 , 252)

ПРЕДГОВОР

ПРОБЛЕМИ С НАЦИОНАЛИЗМОМ

Национализам, као нови феномен, почео je тек од средине 19. века интензивније да заокупља пажњу савремених коментатора. Нација, националност, национално осећање - према свим тим појмовима, рана историјска и социјална истраживања односила су се к а о према нечему само no себи разумљивом, na отуда готово и нису подвргавани критичкој рефлексији. A онда се, наравно, пробудио интерес који je подстакао истраживачки рад, те се у том склопу конституисало посебно истраживачко подручје под називом „психологија народа", која се од самог почетка служила једним конструктом какав je појам „национални к а р а к т е р " . Међутим, научно ист р а ж и в а њ е национализма наишло je на већи опјек тек после Првог светског рата, када су настале многобројне нове националне државе, при чему су Вудро Вилсон (Woodrow Wilson) и Лењин заговарали право на самоопредељење народа. Са све већом и б р ж о м диференцијацијом резултата, ова научна дисциплина се одржала све до после Другог светског 7

рата, али се т е к шездесетих година развила у разгранату интернационалну ,,Community" of Scholars (Заједница истраживача). П о с л е више од сто година дошло je до прекретнице у развоју овог истраживања. Старије истраживање национализма одликовало се, како то постаје посве јасно када се целокупан развој посматра из птичје перспективе, неколиким заједничким премисама, које су се углавном сматрале обавезним. 1. Нација je за представнике тог правца истраживања национализма представљала једно квази-природно јединство у европској историји. Они су стајали на становишту да се тај развој може пратити од сеобе народа или, пак, најкасније до средњег века, т а к о да су прве нације - к а к о je то често исказивано биолошким метафорама - у пуној мери могле да се развију и доживе пун процват у склопу органског раста. Често je коришћен и аргумент о „чаробном пољупцу"; захваљујући њему нације утонуле у сан почеле су да се „буде" или су „буђене из сна" и почеле да живе „новим животом". Генеза тих нација већином je замишљена као божански стваралачки чин, али никада се није помно истраживала. 2. Једна од фундаменталних претпоставки гласила je: свака нација поседује право на сопствену државу. Н о в е нације могу себи да je изборе, a старе нације, које су н е к о време егзистирале без државе, морају поново да je стекну. У том смислу су нарочи8

то немачки историчари аргументовали у вези са немачком националном државом, к а к о пре тако и no­ ćne 1871. године. 3. Нација, поготово она која поседује државну форму, ствара сопствене идеје и системе вредности који утемељују егзистенцију нације, тумаче њену прошлост и зацртавају њену будућност. Te идеје се означавају као национална свест, патриотизам или родољубље и национално осећање. Појам „национализам" се превасходно схватао као пежоративан израз који заговара ексцесивно потенцирани, неприхватљиво самољубиви патриотизам. 4. У основи je преовлађивала мисаона представа марксовске провенијенције: одређена политичка и језичка „база" нације генерира идејну „надградњу" у обличју национализма. Ова карактеризација није могла да се допадне експертима попут Фридриха Мајнека (Friedrich Meinecke), Карлтона Хејса (Carlton Hayes) и Ханса Кона (Hans Kohn), a поготово историчарима наредне генерације попут Ханса Ротфелса (Hans Rothfels), Теодора Шидера (Theodor Schieder) или Вернера Концеа (Werner Conze). Али она погађа суштину тог односа зависности. Новија истраживања национализма, од осамдесетих година надаље, развијала су се у знаку све јаснијег дистанцирања од основних претпоставки и идеја њихових претходника. „Annus mirabilis" je 1983. године, када су се истовремено појавиле три изузетно подстицајне књиге о тој проблематици, a чији су аутори Ернест Гелнер (Ernest Gellner), Бенедикт Андерсон (Benedict Anderson) и Е р и к Хобсбом (Eric 9

Hobsbawm). Од тада се у делокругу интернационалне историјске и социјалне науке запажа задивљујућа активност. Н о , о каквим се то особеностима у склопу ове дискусије ради, које нам дају право да говоримо о прекретници? 1. Ta дискусија се - сазнајнотеоријски - темељи на идејама новог конструктивизма, који р а з л а ж е и растаче наводни есенцијализам историјских појава, да би их у први мах концептуализовао као конструкте људског духа и његових категорија. To се за сада сматра темељном иновацијом. Уистину се, пак, ради о ренесанси, будући да тај конструктивизам значи повратак неокантовској теорији сазнања, која je развијана и заступана све до прелома између два века. Чувени текст Макса Вебера „Објективност социјалнонаучног с а з н а њ а " (Objektivitat sozialwissenschaftlicher Erkenntnisse, 1904) управо je, својом ненадмашном јасноћом, парадигматичан за могућности те школе. 2. Нова научноистраживачка оријентација инсистира, као наследница „лингвистичког преокрета" у културним наукама, на примату језика и идеја. Отуда полази од утопијског концепта нације као најпре само „замишљеног устројства" (Е. Францис). Ту се већ због тога ради о „имагинарној" националној заједници јер већина осталих чланова, чак и у склопу најмање нације, не упознаје оне друге, иако у глави сваког појединца постоји представа о његовој нацији. Ta визија се онда постепено конкретизује са социо-политичким утемељењем њених идеја. Класичну формулацију овог приступа дао je Ернест Гелнер: „Не ства10

рају тежње нације национализам, већ национализам ствара нације". 3. Старији приступ у истраживању национализма, у целини посматрано, још увек има превагу, поготово када се ради о анализи подстицајних и реструктивних услова, na и социјалне базе, у оквиру које се национализам остварио. Међутим, нови истраживачки приступ национализму поседује, како то показује одмеравање трошкова и добити, такође одређене јасне предности. Он пре свега настоји да разбије привид природности национализма и нације, a тиме и есенцијалистичку социјалну онтологију старије школа, јер доводи у питање приоритет национализма у систему идеја и у процесима уобличавања идентитета. Taj приступ пре свега заговара генуино историјски стил мишљења, na отуда консеквентно инсистира на трајној историчности национализма и нације. Он ефектно поткопава став национализма у погледу вечног трајања нације и насупрот томе истиче карактер конструкта, a тиме и невероватну флексибилност и унутарњу разноликост национализма, који увек наново може да буде дефинисан и испуњаван новим садржајима. У целини посматрано, нов истраживачки приступ се на многим местима више приближава прошлој стварности, али и феноменима национализма наше непосредне садашњости, и то много више и успешније него што je то успевало старијем есенцијалистичком тумачењу. Он анализира нове утопије национализма, њихову способност да се наметну, њихову променљивост, na и њихов камелеонски карактер, 11

док се далеко мање бави евентуално јаснијим и сазнатљивим елементима трајнијег карактера. Он уопште, ш т о je условљено особеном 'заслепљеношћу', има т е ш к о ћ а са укључивањем и праведним просуђивањем и прецизном анализом „реалноисторијских", a ш т о значи и нејезичких услова, као на пример када се ради о доживљају рата и револуције. Нова струја у склопу научног истраживања може, сходно томе, добро да се понесе са проблемом легитимације, пошто то л а к о успева у категоријама „замишљеног рада" националне утопије, која je постављена као циљ који треба досећи. Али je она у методском погледу релативно слаба, поготово када се ради о распаду старијих образаца легитимитета и подстицајним изванјезичким факторима за успон нових образаца легитимитета. 4. Национализам се отуда м о ж е схватити к а о једна обухватна „слика света" (Макс Вебер) - као једна „мисаона визија" (Пјер Бурдије), помоћу које се модерни свет м о ж е разумети и разделити. Нација коју je он створио јесте зачуђујући резултат конструкције, али з а т о м о р а м о да се запитамо у чему се састоје његове преднационалне основе. И високо развијени национализам у оформљеним националним државама остаје у пластичном, променљивом агрегатном стању. Он никада не достиже коначно стање „довршене" нације. To агрегатно стање повезује стабилне елементе дуготрајног карактера, који су, као свест о одређеној нацији, увереност у будућност, уобличена слика историје, дубоко укотвљени у идејном благу национализма и - поврх свих типич12

них колебања - имају трајног утицаја, с тим што у гом склопу делују и одређене за одређену епоху специфичне ствари. У граничном случају они чак могу наново да дефинишу традиране елементе дуготрајног карактера, да их из темеља измене или чак и сасвим одбаце. Национализам често остварује чврсту или пролазну везу са другим видовима лојалности, на пример са конфесијама или историјским регијама, са градским традицијама или идејним системима као што je неохуманизам. Он делом из тих алијанси црпи своју динамику и зачуђујућу дуговечност. Одвајкада je национализму стало и до „легитимног реда" друштвене заједнице, na самим тиме и до легитимитета националног поретка. При томе се сама нација хипостазира као давалац легитимитета, при чему се позива на историјску традицију, природно-правне идеје, „провиђење" божански инспирисаног гтлана света - она постаје „врховни принцип легитимитета" (Рајнер Лепсиус). Ta фикција легитимитета je језгро аргумента да je национализам политички феномен новог времена. И а к о се национализам у последња два столећа показао као феномен који мења свет, ипак још увек не постоји теоретичар национализма који би се Mo­ rao упоредити са аналитичким способностима једног Макијавелија, једног Хобса, једног Хегела, једног Маркса или једног Вебера. Н о , у сваком случају Макс Вебер je, савременик Н е м а ч к о г Рајха и сам страстан националиста, у интелектуалном чину самодисциплине који импонује, довео у питање осно13

ваност национализма и нациЈе, те je тиме отворио важне перспективе за модерно истраживање тих феномена. Нација се, каже он у свом монументалном делу „Привреда и друштво", које je остало торзо, не да објаснити као „емпиријски стечени квалитет", нити je она идентична са „државним народом" или „језичком заједницом"; додуше, национализам се често надовезује на „масовна културна добра" као ш т о су језик и вера, као и на социјално-културне и етничке елементе, на „сећање заједнице на заједничке борбе на живот и смрт". Али у основи се темељи на из „сфере вредности" потеклог утопијског плана једног владајућег савеза, који - заснован на специфичним осећањима солидарности" и „престижним интересима" - полази од мита о заједничком пореклу и визији заједничког политичког пројекта: националне државе. У новије време уобичајени појам „замишљеног реда" отуда води натраг на Веберoв конструктивистички идејни принцип, који потхрањује критичку дистанцу. У последње две деценије je ова критичка дистанца порасла. Можда се стога она античка мудрост да Минервина сова полеће т е к када се спусти мрак м о ж е применити и на научно истраживање национализма. Убедљиви разлози који говоре у прилог краја национализма биће разматрани тек на крају (гл. X). За сада ћ е м о се овде на првом месту посветити историји национализма у Европи и Северној Америци, будући да се његов настанак тамо најбоље може пратити, a уз то je и његов развој тамо уродио највећим последицама. Т е к после тога he наш поглед би14

ти усмерен на ваневропски свет. З б о г ограниченог простора одлучили смо се за птичју перспективу. Јер, само се са одређене дистанце дају повезати систематс к а л историјска анализа, као што je то овде наш циљ, како бисмо no могућству оштро извукли основне линије. П р и томе су нам неопходни јасноћа и прецизан суд, будући да се код национализма ради о помодној речи са потпуно аморфним пољем значења. Kao особени феномени национализма обично се сматрају фашизам и националсоцијализам, развој језика и политичка религија, етнички к о нфлик ти и протекционизам, питања мањина и миграције, геноцид и рат. Поврх тога се управо сада воде расправе о мноштву појавних облика национализма: религијском, конзервативном, либералном, фашистичком, комунистичком, културалном, политичком, протекционистичком, интеграционистичком, сепаратистичком, иредентистичком, регионалистичком... Међутим, у овој књизи се национализам не употребљава у негативном, пежоративном смислу, него - како je то у интернационалној стручној дискусији већ одавно уобичајено - као једна од могућих скраћеница за један екстремно утицајан систем идеја. Најпре ћемо дати две кратке дефиниције како би на тај начин олакшали разумевање текста: Национализам значи: систем идеја, доктрина, слика света која служи стварању, мобилизацији и интеграцији веће солидарне заједнице (зване нација), али пре свега легитимацији нововремене политичке владавине. Отуда национална држава са пo могућству хо15

могеном нацијом постаје кардинални проблем национализма. Нација значи: онај испрва „замишљени ред" који се ствара враћањем на традицију етничког устројства владавине и постепено путем национализма и његових следбеника остварује суверено јединствено деловање. Стога схватање да нација продукује национализам води у заблуду. Управо ствари обрнуто стоје: национализам je демијург нове стварности.*

* Сваки иоле упућени читалац л а к о he спознати колико ова разматрања дугују значајним познаваоцима национализма - од Ханса Кона (Hans Kohn) и Теодора Шидера (Theodor Schieder) преко Ерика Хобсбома (Eric Hobsbawm) и Мирослава Хроха (Mi­ roslav Hroch), Ернеста Гелнера (Emest Gellner) и Бенедикта Андерсона (Benedict Anderson), Рајнера Лепсиуса (Rainer Lepsius) и Џона Бревилија (John Brevilly) све до Антони Д. Смита (Anthony D. Smith) и Роџерса Брубејкера (Rogers Brubaker). Поврх тога, ми увек као патуљци стојимо на раменима џинова. Овде je то поново Макс Вебер са својом социологијом владавине, његовим учењу о легитимитету и његовом теоријом модернизације Запада.

16

I. Н А Ц И О Н А Л И З А М : ЈЕДИНСТВЕНА ПОЈАВА З А П А Д А

Национализам je дуже време, све до друге половине 19. века, пре свега био политички и социокултурни феномен европског света, укључујући и његове колонијалне огранке у Америци. Изван Запада национализам није настао ни у једном другом културном кругу: ни у преколумбовској Америци, ни у Кини или Јапану, ни у Индији и југоисточној Азији, нити на острвима Пацифика, укључујући и Аустралију, a ни у Африци или на Блиском Истоку! Чим су се национализам и нација као његова творевина на Западу показали успешнима, постали су еминентно извозна добра. Приликом преузимања и адаптирања претрпели су одређене промене, али су, као што ћe се показати, наилазили и на непремостиве баријере. Изван Запада су ти проблеми наступили тек у каснијој фази национализма, када je у 20. веку постао глобална сила. Ha основу те констатације намеће се прво питање: Зашто je национализам настао само у западном културном кругу? Очигледно je за време своје гене17

зе и прве фазе успона спадао у оне универзално-историјске појаве које je само Запад изнедрио. Са тиме je, наравно, повезано и друго питање, које се одмах само од себе намеће: због чега je национализам постао тако атрактиван извозни артикал, иако су у земљама које су га прихватале преовлађивали другачији социокултурни и политички услови? Отуда најпре морају да буду разјашњени карактер и значај западних услова за развој национализма.

18

II. HACTAHAK И ПРВИ РАЗВОЈ НАЦИОНАЛИЗМА

Национализам нипошто није нешто само no себи разумљиво у развоју народа и култура. A поготово je све друго него вечна супстанца независна од тока историје, како то тврди такозвано примордијално тумачење. Штавише, најпре се мора начинити прецизна разлика. Одувек су постојале споне лојалности које су људе везивале за веће институције власти и солидарности. Њихова упоришна тачка могла je да буде породични клан, племе, кнежевска династија, антички полис или касније град, религија или pera­ ja. Такво осећање лојалности или припадности може се узети као социјалнопсихичка штавише: антрополошка константа. Н е м а сумње да снажи свест о сопственој вредности и јача осећање идентитета, када су у оквиру солидарне заједнице којој се припада, поред заштите и помоћи, зајемчени и углед и престиж. Такви старији видови лојалности немају a limine никакве везе са национализмом. Они могу, додуше, касније да се користе у склопу нове слике света за конструкцију једне националне прошлости. Они рет19

ко кад потпуно нестају, већ се дуго одржавају као конфесионалне, породичне или регионалне везе, Ko­ je и даље опстојавају и поред националне свести о идентитету или се, пак, обједињују с њом. Међутим, увек када попусти обавезност таквог вида лојалности, онда се у конкуренцију обавезујућих веза или спона убацују, и то у доминантном облику, неки нови видови лојалности и везаности. Тако je, на пример, нововековна кнежевска држава на силу издејствовала лојалност која je у први мах функционисала заједно са лојалношћу према земаљском господару или некој урбаној заједници, да би онда настојала да ове постепено потисне; на крају су TOKOM унутарњег процеса стварања државе такви некада аутономни носиоци власти постајали зависни интермедијални носиоци власти, да би у 19. веку били коначно сасвим развлашћени. Пошто национализам представља један нови вид лојалности, то се неумитно намеће питање о специфично историјском контексту и делотворним снагама његове генезе: када, где, како и пре свега зашто je настао национализам? П о ш т о национализам прво ствара своју нацију на тај начин што преобликује већ постојеће ф о р м е власти, онда се у том смислу прво поставља то питање. Ha њега се онда надовезује друго питање о природи „сировог материјала" из које се уобличила национална слика света. Прво питање п о л а з и од тога да национализам није само ф е н о м е н западног културног круга, него да je феномен само нове европске епохе. А к о би се придржавали о п р о б а н о г мисаоног модела о „Chal20

lenge" и „Response" тј. од схватања да на „изазов" одређене историјске ситуације следи и одређени „одгонор", онда се у овом случају поставља питање: који je то изазов условио одговор који je национализам одвео на његов победоносни пут. Ha какве je опције, које су биле ускладиштене у арсеналу епохе, наишао тај изазов? Национализам настаје као одговор на структуралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкосновених слика света; језиком модерне социјалне науке речено: он происходи из критичне фазе „фундаменталног поремећаја поверења у правила и прописе". Класични заоштрени вид тих криза модернизације je револуција. Револуције претпостављају ерозију старог поретка са последицом у виду делегитимације традиционалног институционалног устројства, посебно система власти. Често се борба води око политичке аутономије, a није редак случај да je усмерена против ф а к т и ч к е или потенцијалне стране владавине. Религијски конфликти подгрејавају сукоб, као, на пример, између традиционалног католичанства и у своју победу увереног протестантизма, посебно у радикалној варијанти калвинизма, али и између месијанске религије и секуларизације као последице „научне револуције" или просветитељства. Будући да капитализам надире, то онда „тржишно условљене класе" (Макс Вебер) доводе у питање освештану хијерархију сталешки устројеног друштва. Нове елите моћи најављују своје аспирације. Доводи се у сумњу традицијом освештано учење о кнежевској власти no милости Б о 21

жијој, те оно, изложено притиску, мора да брани своју веродостојност. Државни удари са циљем да се преузме моћ, потпадање под страну власт, обарање тиранина - таквих цезура било je у многим културним круговима. Али само je на Западу све до у 20. век било те врсте револуције к а о „класичног" облика кризе у склопу модернизације; само су тамо постојале претпоставке, идеје, социјалне снаге и борбе за легитимитет, као предуслов за победу нових снага. Управо због тога je тамо и настао национализам. П р в и пут се револуционарна констелација појавила у борби за независност северних провинција Холандије против шпанске владавине у доба Филипа II. Te провинције су почев од епохе бургундске моћи развиле осећање заједништва које се ослањало на далекосежна сталешка аутономна права. Калвинизам, који се тамо наметнуо уместо лутеранства, супротставио се ортодоксном католичанству агресивне противреформације. Шпанска војска Лредвођена војводом А л б о м настојала je од 1567. надаље да терором поново потчини бунтовно становништво, али je то 1568. племство и патриције Холандије нагнало на отворену побуну, која се претворила у дуготрајан р а т за сецесију. Године 1581. су се северне провинције одвојиле од Шпаније: једним формалним оснивачким а к т о м северне провинције су образовале и прогласиле самосталну протестантску републику уједињених холандских провинција као федерација седам регионалних јединица, које су заједнички деловале на основи добровољног удруживања, a не у 22

ггилу бирократизоване апсолутистичке централизомане државе. Први пут je тиме једна периферија у борби против центра однела победу над премоћном централпом државом. Захваљујући високо развијеном тргоиачком капитализму, ресурсима и поморској моћи, „Холандија" je и иначе у очима савременика била једно европско „пионирско друштво", којем се, с једпе стране, завидело на достигнућима у политичком и социјално-структуралном подручју, a с друге стране се подражавало. Ha ту победу у револуционарној борби за независност, у којој су се ујединили отпор према страној власти, тежња за релитијском супрематијом и губитак аутономије, као и на модерност једног „пионирског друштва", надовезала се горда самосвест, која се већ одликовала цртама будућег национализма. Монархистички свет старе Европе Te­ limo се тиме да једна република, како je то показивао и швајцарски пример, може да фунгира само као устројство малих државних творевина. Обе следеће „класичне револуције" Запада - енглеска и америчка - показале су нешто сасвим супротно. У универзалноисторијском смислу одсудну цезуру представљала je енглеска револуција између 1642. и 1659. године. Kao што je касније представљала модел прве индустријске револуције, тако je Енглеска сада привремено постала и политичко „пионирско друштво". Из опозиције против краљевског апсолутизма и са њиме повезаног обезвређења самосвесног парламента, као и из отпора пруженог краљу Јакову I (1603-1625) и Чарлсу I (1625-1649) и њи23

ховим наводно богомданим крунским правима и њихове т е ж њ е за измирење са римском куријом, проистекао je тврдокоран отпор самосвесног племства и протестантско-автликанске државне цркве, који je захваљујући религијском фундаментализму калвинистичких протестаната само још добијао у снази. Политичка пуританска опозиција прешла je од 1642. године у отворени сукоб са круном и њеним следбеницима и присталицама. Овај грађански рат добио je услед бескомпромисног одбојног става у вези са настојањем да се врати католичанство додатну димензију у смислу поларизације пријатељ-непријатељ, која je потхрањивана ратничким ривалством са католичком велесилом Шпанијом, које je започело већ 1585. године. Када je победничка опозиција у јануару 1649. погубила краља, у Енглеској je под „протекторатом" Оливера Кромвела створена република под називом Commonwealth. Taj режим Commonwealth-a и „протект о р а т " Оливера К р о м в е л а и његовог сина одржали су се десет година, na су за то време изазвали дубоки потрес у монархијском систему Европе, поготово што je „лево" крило пуританаца око Levellers и Diggers отворено заступало републиканизам са демократско-егалитарним циљевима. Нема никакве сумње да су револуционарни грађански рат, насилно ослобађање од освештане монархијске власти, антикатолицизам и т е ж њ а за променом света, заснивање републике на сагласности „светих" и понос на сопствени успех, ишли на руку стварању енглеског национализма. „Самоосећање сва24

ке нације (...)", каже Макс Вебер, „добро je дошло, када je отказана послушност легитимним моћницима". Taj национализам се легитимисао позивајући се na столећима старе традиције једног етничког склоиа владавине у изолованом острвском оквиру, али upe свега и на вери, утемељеној у Старом завету, у изабраност страсних пуританаца. Следећи корак учинила je америчка револуција из 1776. године и са свим што joj je претходило од 1765. надаље. У трансатлантским насељеничким колонијама краљевска власт je већ у време Седмогодишњег рата (1755-1763) увелико била доспела у кричу. Мале заједнице самосвесних Енглеза са високим степеном локалне и регионалне самоуправе нашле су се у положају да немају утицаја на све веће финансијско оптерећење и на рат против индијанских племена или пак између ривалских сила Француске и Шпаније. Насупрот томе, танки слој америчких интелектуалаца - касније названи „генерација очева родоначелника" - био je добро упознат са политичком теоријом европског просветитељства. Када je дошло до првих борби западних колонија за еманципацију од њихових метропола, убрзо je конципирано ново државно устројство на основи суверенитета народа, које je онда реализовано са Републиком Уједињених Држава Америке, na je ова већ 1783. године међународно-правно призната као самостална држава. Конзервативни историчар Леополд фон Ранке je 1854. године као политички саветник баварског краља следећим речима окарактерисао светскоисторијски значај овог оснивачког чина: „То je била рево25

луција какве раније у свету није било; био je то чин са којим су до тада владајући принципи постављени наглавачке. Раније je владао краљ no милости Божјој (...), a сада je преовладала идеја да моћ долази од доле". „Сада je теорија репрезентације добила своје пуно значење тиме што je створила државу". Амерички револуционари оправдавали су свој рат за независност одбраном старих енглеских права од лондонске деспотије краља Џорџа, a мисионарском свешћу пуританских челника хтели су да створе „Нови Сион", узорну републику која би целом свету требала да послужи као узор. Ta мисионарска идеја ојачана je даљим развојем политичке теорије еволуције, no којој се седиште царстава света са Блиског истока преко Рима и Енглеске селило даље на запад, да би сада у Северној Америци нашло своје онтолошко место. Из таквих елемената уобличио се изванредно самосвестан национализам, за који je превласт империјалне Републике у „западној хемисфери" била исто тако природна ствар као и историјски задатак да као „светионик" републиканске демократије целом глобусу предочи слику његове сопствене будућности (упор. гл. VIII). Само шест година после признања на „суверености народа" засноване америчке републике, Француска револуција 1789. представљала je, најпре за континенталну Европу, a потом и за велики део света, својеврстан сигнал: штавише, она je преузела улогу узора и за конституисање национализма. Финансијски проблеми земље, застој у реформама, безуспешност краљева на плану спољне и унутрашње полити26

ке - све je то довело до фаталне кризе легитимитета Ancien Regime-a. До тада делотворна и стабилизаторска слика света више није била у стању да у довољној мери очува привилегије престола, цркве и племства. Генерални сталежи, који су се окупили у Версају, убрзо су поставили питање уставног устројства, a тиме и питање моћи. Међутим, ситуација je постала опасна у тренутку када су се спојила три социјална покрета: протест сталешких представника, побуна градских и других нижих слојева и аграрна побуна против феудалног система на селу. Представници као опат Сије су у начелним дебатама у народној скупштини „трећи сталеж", градско грађанство, уздигли у право језгро нације; на њиховој вољи je убудуће требало да почива Француска. Kao и кратко време пре тога приликом оснивања америчке републике проистекле из борбе за власт, која je поноIIO, као у Енглеској, била повезана са погубљењем монарха, прва француска република утемељена je на повом квалитету суверености њеног народа. Она je била тесно повезана са новим идејама мобилизације и интеграције француског национализма. Он je заговарао јединство нације против многобројпих унутрашњих противника и спољашње опасности оличене у конзервативним снагама и силама. Максимум аутономије je и за њега био зајемчен само с неограниченом сувереношћу националне државе. Ha место мноштва конкурентских лојалности у Ancien Regime-y требало je да ступи један једини, свеобухватан национални идентитет. Отуда су, на пример, представници француских Јевреја пред законом о 27

еманципацији из 1791. морали да изјаве да „Јевреји више нису нација". У свим својим захтевима апостоли национализма или национално опредељени политичари - као пре тога у Северној Америци - позивали су се на природно право, које je увек изузетно прикладно за легитимисање револуционарног поретка. Додуше, револуција je најпре била обуздана од стране Наполеона, a затим и од стране реституисане монархије. Али je темељ национализма из деведесетих година 18. века остао очуван. Од времена великих револуција у Енглеској, Америци и Француској уобличила се интернационална констелација која би се могла означити као решење са магичном моћи зрачења и деловања. Амерички историчар привреде Александар Гершенкрон (Alexander Gerschenkron) извео je из сродне констелације модерне историје индустријализације специфичан однос између „пионирских земаља" и „потоњих земаља следбеника". Код успешне индустријске револуције, сва за развој способна друштва бивају захваћена процесом подражавања изазван упечатљивом привредном снагом предводника и конкурентском принудом у склопу државног система. Она зато морају да изграде исте ресурсе какве поседује предводник или, штавише, да иновацијом и супституцијом створе сличне потенцијале. У погледу на национализам постојао je од краја 18. века демонстрациони ефекат три таква пионирска или узорна друштва, од којих je потекла фасцинација еволуцијско-историјске предности. Или су постојеће територијалне државе као Енглеска и Француска би28

ле национализоване путем унутардржавне револуције или je савез држава с оне стране Атлантика од почетка на основу суверености народа себе сматрао за the first new nation (прву нову нацију). Оно што се у Енглеској манифестовало само као захтев левог крила пуританаца, то je у Северној Америци и Француској већ постало реалноисторијска сила: за нацију су сви припадници нације имали да буду равноправни, како би интендирана сувереност народа била лишена сваког правног и сталешког ограничења. Али тиме je егалитарна демократија - како he се испоставити - у смислу духовног афинитета ступила у неразлучиву везу са национализмом. И та спрега повећала je атрактивност новог модела за унутардржавне - било да се ради о раним либерарним или демократским - опозиционе покрете. П р е свега су већ конституисана друштва за своју околину представљала модел модерности. Њихово државно устројство изазивало je дивљење, свеједно да ли je то за једне била федералистичка република у Америци или, за друге, бирократизована територијална држава у Француској или енглеска парламентарна монархија на бази локалне самоуправе. Њихов привредни напредак условио je, поготово после енглеске победе над холандским ривалом, да се предочавају као неприкосновени врхунски трио. Укратко: њихова способност да се модернизују начинила je од њих узоре, a национализам, који je већ био у стању да у конфликтним ситуацијама развије нечувене творачке снаге, као да je сада ишао уз тај синдром успеха и то као обележје истинске модерно29

сти. Т а к о су то видели савремени интелектуалци и политичари у Европи. Али, и независно од њиховог суда национализам се може разумети као ингениозни социјални проналазак, који се уобличио као одговор на револуционарне кризе у склопу западног процеса модернизације. Н о , како се национализам у неким земљама консолидовао, тако je створио духовну климу која ће задуго у њима владати. Наравно да се од самог почетка могла запазити амбивалентност, јер његова снага за мобилизацију масе није га учинила атрактивним само као интеграциона доктрина, него je истовремено - како се то одмах показало и у Француској револуцији - постао и опасно жариште из којег су потицале снаге погубне no друштвену и политичку стабилност. Главни, строго функционалистички аргумент Ернеста Гелнера, који на неке делује веома заводљиво, a no којем потребе модерних индустријских друштава захтевају медијум заједничког језика или уоппгге речено: стандардизовану националну културу, na отуда и ефективан национализам, оповргнуће чињеница да су се сви провобитни национализми етаблирали пре индустријализације и да незападни национализам није затекао никакву индустријализацију, нити je могао брзо да je иницира. У свим пионирским земљама je суверена национална држава, интегрисана и легитимисана од стране национализма, била главни циљ њихових националних покрета. Ту je нововремени процес стварања државе настављен у ф о р м и националне државе, док je национализам подстицао стварање нације са ци30

л.ем да се оствари потпуна хомогеност и неоспорни пационали идентитет. Али оба процеса морају аналитички да се разлуче један од другог. To je већ због тога нужно јер енглеско-америчка језичка пракса изједначава nation-building са state-bilding, што често доводи до погрешних представа о карактеру ова два самостална процеса. Beh средином 17. века у Енглеској je nation потиснуо традиционални појам body politic и добио значење државног народа, тако да су nation и state постали конгруентна поља значења. Спољашњи процес стварања државе - као консолидације за живот способних мањих држава - одвија се од краја 15. века у Европи и довео je услед неумољивог ривалитета до тога да je од око 450 некадашњих самосталних државица до 1914. преостало једно туце држава. Унутрашње уобличење државе било je саставни део тог процеса, пошто су настајале финансијске, војне и управне институције као државни апарат, како би се на тај начин обезбедили ресурси без којих не би могли опстати у борби за опстанак. У за живот способним европским државама те неопходне институције су изграђене ј о ш пре него што je национализам приступио трансформацији друштва и државне организације. У дужој перспективи та предност у унутрашњем и спољашњем уобличењу државе, која je потом довела до стварања нововековне државе, показала се као битна, можда чак и одсудна претпоставка за успех национализма у западном свету; и обрнуто: национализам без државне традиције водио je до кобне трајне лабилности. 31

III. ИДЕЈНИ АРСЕНАЛ НАЦИОНАЛИЗМА- ПОТЕНЦИРАЊЕ У „ПОЛИТИЧКУ РЕЛИГИЈУ"

A K O je национализам био у стању да у револуционарним кризама модернизације понуди нову основу за легитимитет и застареле слике света замени својом сопственом, онда се поставља питање о арсеналу или репертоару идеја, чулних ресурса и симболичких знамења традиције на која je могао да се позове да би прецизно одредио правац и смер деловања. Али са тиме je повезано и друго питање: какву je то специфичну селекцију морао да обави и да из богатог арсенала идеја издвоји оне њему адекватне и прихватљиве. И коначно: које су се то представе показале као атрактивне и потом омогућиле да се оствари победа. У свим западним пионирским државама утемељеним на национализму м о ж е се запазити једна сасвим природна појава - све се оне ослањају на јеврејскохришћанску традицију. Јер она je у прошлом миленијуму делотворно утицала на уобличење менталитета и уједно одредила духовни или идејни видокруг. Осим тога преломна времена представљају повољан 32

тренутак за мит, који обећава стабилизацију и легитимитет, али истовремено са својим драматичним тумачењем прелома захтева дубоку промену. Отуда су се рани репрезентанти национализма окренули хришћанском наслеђу, укључујући и његову митологију, и то већином његовој модерној варијанти: протестантизму, и то највише калвинизму са његовом упадљивом фиксацијом на Стари завет, који je у хришћанској традицији, природно, генерално узев увек био присутан. Kao што су се за експанзију национализма уобличила одређена друштва, тако се ослањао и на одређену религију: на хришћанску религију са њеним јеврејским традицијским језгром. Свуда се дају запазити четири старозаветна елемента. Ha првом месту je адаптирана представа о „изабраном народу" - свака нација требала je да буде сигурна у обећано спасење. Ha то се надовезује представа о „обећаној" и „светој земљи" као примордијалном завичају. Са тим двема суштинским идејама била je, наравно, повезана и опасна представа да сваки опасни противник може да постане смртни непријатељ, јер доводи у питање привилеговани месијански народ на његовој светој територији. Kao што су Израелићани Хананце и Голијатове Филистејце стилизовали у егзистенцијалне непријатеље, тако je касније уз национализам ишло неумитно непријатељство, које није само драматизовало однос према појединим противницима, него je оправдавало примену силе. Отуда je од самог почетка у аутодефиницију нације била укључена мржња према сваком могућем непријатељу. 33

И на крају je дошло до надовезивања на традицију месијанизма у смислу историјске мисије, која je зајемчена секуларизованим учењем о предестинацији. Али то je истовремено потхрањивало поверење у будућег Месију или Спаситеља, који ће нацију одвести до њеног унапред одређеног циља - на свето тло будуће националне државе. Из хришћанског учења Новог завета, пак, преузета je идеја братства, која je онда омогућила да се нација, no узору на црквене Communio sanctorum, схвати као једна, конвивијом и конубијом обједињено заједништво - аналогно познатој хришћанској заједници или заједништву средњовековних градских општина. Ти делови јеврејскохришћанског предања учвршћени су помоћу природног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство, које je истицало право индивидуе на слободно самоодређење. A K O себи предочимо победоносни пут национализма, онда ћ е м о видети да у идејном репертоару времена није било друге алтернативе која би с успехом могла да потисне симболе јеврејско-хришћанске традиције. П о ш т о je национализам у својој раној фази увек најпре један „замишљени поредак", то je ово посезање за јеврејско-хришћанском традицијом у великој мери м о р а л о да утиче на његов идејни склоп. Из арсенала секуларизованих идеја-водиља западног национализма онда су у све друге национализме продрле те национално-теолошке мисаоне фигуре и делом се. спојиле са домаћим традицијама. Ha тај начин су секулариз^цијом религијских тради34

циja настајали важни елементи национализма зачуђујуће трајности. Свуда се, најпре у земљама у којима се изнедрио национализам, a затим и у потоњим земљама национализма, у националној заједници видео привилеговани и културни оквир. Ha место старозаветног савеsa између Јехове и његовог народа Израела ступио je савез између „провиђења", „духа света", „историје" и одговарајуће нације. Али увек je ту провејавао старозаветни однос између ексклузивног бога и његовог „изабраног народа". Taj савез je уједно омогућио и оштро разграничење као што су се Израелци разликовали од необрезаних, Грци од варвара, тако су се сада припадници нације разликовали од „других". To je повећавало унутрашњу хомогеност и одређивало симболички продубљене спољне границе новог „изабраног народа" у односу на заклете непријатеље. Његове вредности и његови интереси су стога имали статус апсолутне предности. Често се порекло нације поткрепљује једним линеарним и телеолошким родословним митом, као што je то чинила и стара израелска легенда са Мојсијем или као што je Вергилије у својој „Енеиди" избегле Тројанце уздигао у родоначелнике Рима. Тако су касније Тројанци проглашавани за претке Франака, који су наводно основали прво „немачко" царство. A расно чисти аријевци могли су да се узму за народску супстанцу Немаца, али (у новије време) и Индуса. У сваком случају мит о прецима je у хаотичном свету брзих социјалних промена стабилизовао етничко братство и националну заједницу. При томе се ника35

ко не може пренебрећи да je ексклузивност „изабраног народа" у односу на заклете непријатеље условила однос напетости са егалитарном амбицијом националне демократије, што je касније често разрешавано издвајањем свих оних елемената који угрожавају жељену хомогеност. Његове вредности и његови интереси су стога имали статус апсолутне предности. „Обећана земља" мојсијевског обећања мутирала je у Homeland, односно у отаџбину или свету материнску земљу. Увек je национализам наводно прирођену територију нације проглашавао за посвећено боравиште, коју му je судбина доделила. У Европи су понекад социјалнокултурне границе биле довољне да се омеђи „обећана земља". Иначе су се брзо налазиле „природне границе" које наводно - као Рајна за Французе, алпски превоји за Италију - обележавају судбински предодређену националну територију. Другачије речено: национализам je реконструисао унапред дато етничко подручје, свето наслеђе предака, које je као „обећана земља" добила високо место у хијерархији вредности. Она je уједно сматрана уточиштем народне културе, која je убрзо затим „национализована", али и к а о залога ресурса за коју се онда често везивао сан о аутаркији. У већини некадашњих колонијалних земаља, Ko­ je су у склопу деколонизације после 1945. године стекле независност, т а к в о јасно повлачење етничке и социокултурне границе више није било могуће, пошто су проистекле из самовољно и произвољно издвојених управних јединица некадашњих колонијалних сила. Отуда су т а м о не ретко конструисане неке 36

мистериозне културе и велика царства из ранијих времена - као на пример Зимбабве или Гана - и онда проглашавани за темеље модерних „националних држава". К а к о год да je перципирана прошлост „обећане земље", у садашњости je морала да буде потпуно аутономна и апсолутно суверена да би могла да сачува своју независност. Док je и за национализам надовезивање на јеврејско-хришћанску традицију отварало један хоризонт очекивања, месијанизам староизраелске традиције и новозаветна варијанта путујућег харизматичара из Назарета потхрањивали су националну мисионарску свест у такорећи секуларизованој форми, која je сопственој нацији одређивала привилеговано место у свету. Хегелово учење о историјској мисији западних народа само je делотворно канонизовало тај тип мишљења. Енглеској je, на пример, додељен задатак да као „нови Рим" усрећи цео свет. Америка je као узорна република добила глобалну функцију узора и образаца. Француска je као grande nation такође требала да буде један такав модел. A Немачкој je било намењено да допринесе оздрављењу света. Уз месијанизам je ишла и појава Спаситеља који he или утемељити ново царство или he огласити крај времена. Под тим се без тешкоћа могао замислити један оснивач или спаситељ нације. У сваком случају je и у националној обради месијанизам био повезан са ароганцијом аксиоматски постављеног сопственог примата. Идеја о братству или заједништву павловског хришћанства, која обухвата и све необрезане, преоблико37

вана je у представу о једној братско-егалитарној националној заједници. И иначе се хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако дала преобликовати у секуларизовану варијанту, no којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни. Ту се, као што je познато, налазе религијски корени модерне егалитарне демократије, која je од самог почетка ступила у тесну везу („по изборном сродству", како каже Макс Вебер) са национализмом. Неоспорно je да je егалитарна идеја братства често била осуђена на неуспех због крутости конкретне социјалне хијерархије. Али no својој тежњи потхрањивала je својеврстан демократски и демократизирајући елеменат који je представљао опасност за традиционалне носиоце моћи, док je његовим следбеницима прибавио ореол бораца за земаљску равноправност у оквиру нације. Упоредно проучавање показује свеприсутност ових некада религијских елемената у национализмима, при чему je увек преовлађивала дијалектика егалитарног мишљења и истовременог искључивања. И у националсоцијалистичкој варијанти радикално расистичког национализма, и управо у њој, још једном се у перверзној отуђености јављају мотиви о изабраном народу којег на његовој земљи предводи његов Месија. Већ због секуларизације религијских традиција национализам je показивао највећи афинитет према религији. Имајући у виду чињеницу да се национализам развио у политичку религију (у цивилну или секуларну), мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени. '(Насупрот томе се појам идеологије са његовом претензијом да разлучује истинито од лаж38

ног чини непримереним, пошто национализам далеко пре један велики културни систем отеловљује као једну религију). Јер, ти појмови уистину погађају средишњу моћ деловања национализма. Појам религије се најпре мора одвојити од историјских садржаја познатих учења о спасењу и уједно строго одредити као један културни систем тумачења. У његова неразлучива својства спада следећих девет елемената: - обећање превазилажења случајности и свеобухватног тумачења смисла егзистенције у овоземаљском животу; - обећање утемељења смисла као једног непогрешивог тумачења света све до захтева мученичке смрти за највише вредности; - бескомпромисно заговарање монопола тумачења над излагањем правог учења у односу на конкуренцију; - стварање свеобухватне слике света са нормама и императивима понашања за све могуће ситуације; - висок степен еластичности да би се упркос догматском језгру могло удовољити новим околностима; - удруживање у солидарну заједницу са строгом одређеношћу in group и строгом разграниченошћу од out groups; - јачање путем ритуала и обреда који омогућавају спознајну моћ вере, тумачење света, осећање заједничке припадности и континуирано моделирање образаца мишљења и начина понашања; - обезбеђење утешних компензација за земаљске мањкавости било индивидуалним било колективним 39

успесима или помоћу утопије једног коначџог стања, као на пример „сакрални т р а н с ф е р " (Марк Блох) на секуларизовани рај „довршене нације"; - премошћавање генерацијског јаза путем учења о вери у смислу обавезног и обавезујућег генерацијског уговора који превазилази границе појединачног живота; - однос према трансцеденцији која смисао с оне стране земаљског чини недокучивим, као на пример жртвовање живота за нацију. Само се no себи разуме да ти елементи не стоје изоловани једни поред других, него да се, као и код религијских ритуала, међусобно преплићу и преклапају. Можемо се спорити о томе да ли велике религије спасења, које се одликују и неким другим својствима, поседују и неке додатне особености, те да ли се може говорити и о другим светим текстовима и корпусу чувара светиња. Дакако, неки национализми имају, с једне стране, своје „свете" текстове, као што je то на пример америчка уставна повеља, a, с друге стране опет, и неке функционалне еквиваленте за ликове спаситеља у обличју врховног националистичког вође и учитеља или пак удружења као „Свенемачки савез" или „Удружење источне марке". Велики писци су тај религијски карактер национализма сагледали далеко пре професионалних историчара. „Народ више не иде у цркву", каже један резигнирани аристократа у носталгичном ц.к. роману Радецки марш Ј о з е ф а Рота - „Нова религија je национализам". Један т а к о значајан социолог културе као Норберт Елијас констатовао je да je национали40

зам један од најмоћнијих, ако не и најмоћнији социјални верски систем 19. и 20. века, али je исто тако могао да говори и о религији. У идејни склоп национализма спадају још три елемента. У склопу стилизације претпостављене националне прошлости, одређени заточници национализма позивали су се на древна херојска времена као неку врсту лучоноша за модерни национализам. Свеједно je да ли je реч о Мојсијевом изласку из Египта, о кључној улози Атине у очувању и одбрани Средоземља и његове културе од персијске тираније, о Риму и стицању слободе протеривањем последњег краља, деспотског Тарквинија, о Арминијевом подвигу и спасавању од римске деспотије - такви херојски подвизи служили су национализму како за одређено уобличење прошлости тако и као исходиште и полазиште поноса на древну „националну" велику прошлост. Понекада je континуитет херојских подвига приказан у облику националног епа, као, на пример, исландској Еди, финској Калевали или обради мита о Нибелунзима и Дитриху, као генуино раној немачкој повесници. Често су са освртом на златно доба јединствених подвига светскоисторијског значаја повезиване представе о специфичној слободи. Класични узор je опет идеја слободе која je изабраном народу старог Израела, за разлику од деспотија земаља Дворечја и Египта, првобитно била подарена од Јахвеа, да би je потом преузела религијска традиција. Освајање и одбрана слободне Атине и Рима je са хуманизмом, a онда касније још силније са новохуманизмом као извориштем идеја, постала саставни део национализма. У Енглеској се одржала поносна традиција јединствених 41

права free-born Englishman (слободно рођени Енглез) као национално јемство слободе. У Средњој Европи немачког језичког подручја деловала je идеја срећне мешавине лутерански одређене унутрашње суверене и државно зајемчене слободе, која je потхрањивала патос немачког национализма. У национализму свеприсутни мит о националној регенерацији могао je отуда да се позива на херојске епохе великих подвига, на трајна достигнућа целих „нација", на надљудско деловање херојских вођа (као Херман Керушћанин или Огуз Кан, прадревни јунак Турака), на драгоцено благо некадашњих слобода, када су национални покрети започињали борбу за независност и суверену националну државу, na се у том склопу с непоколебљивим уверењем радило на ренесанси некадашње древне величине.

42

IV. HOBA УТОПИЈА KAO Ц И Љ : „ПРОНАЛАЖЕЊЕ Н А Ц И Ј Е " И ИСТОРИЈСКЕ ТРАДИЦИЈЕ ЕТНИЈА

Конвенционално поимање нације - a оно je дубоко укотвљено у колективно историјско памћење припадника савремених националних држава - инсистира на становишту да управо та нација постоји од архаичних времена. Она je, додуше, једном била прекривена, поклопљена, успавана, све док се није поново пробудила или није пробуђена и тиме поново дошла до свести о себи. Она се, сходно томе, узима као ахисторијски, социјално-онтолошки колектив. Н о в о поимање национализма види у њему, к а к о je то већ у уводу истакнуто, један апсолутно модерни феномен који се принципијелно разликује од начела лојалности који je био карактеристичан за раније облике владавине. З б о г те начелне разлике доимају се покушаји неких медијависта и историчара, који се баве раним раздобљима историје и сматрају да у раном средњем веку или у раној модерни могу да утврде ране националне или протонационалне појаве, као подухвати који су унапред осуђени на неуспех. Јер између племена, племенских и клијенте43

листичких савеза, те „народа", нација створених на бази национализма постоји дубок јаз. Појам нације у средњем веку и у рано ново доба односи се само на завичајна удружења студената, трговаца, занатлија, која су т е ж и л а да остваре репрезентативну улогу отприлике онако к а к о je то био случај са племићким елитама; али тај појам нације нема ама баш никакве везе са сувереном аутономном јединицом модерне нације. Тек са национализмом нација се уздиже у врховну „инстанцу која оправдава и подарује смисао" (Хајнрих Аугуст Винклер); он потискује друге полубогове: било да су то племенске поглавице, краљеви или пак папе; он сам добија карактер политичке религије. Држава мора да се темељи на нацији тј. она своју легитимацију захваљује вољи нације. Национална држава се примарно више не управља према традиционалном „државном резону" него према „националним интересима", a не ретко и према „историјској мисији" своје нације. Национални идентитет допушта, додуше, коегзистенцију са конфесионалним, регионалним идентитетима, али у принципу он представља највишу вредност. Национална завичајна земља je сада нешто свето, na се трампа (после спора око наслеђа) или одступања делова те земље више ни на који начин не може легитимисати. Све ове неспорне особености не чине садржај преднационалне лојалности. Отуда нови карактер национализма и нације не сме да буде замагљен или потрт погрешно усмереним тврдњама о неким раним модерним фазама развоја. 44

Новија културноисторијска ш к о л а je, истражујући феномен национализма, уверљиво показала конструктивни к а р а к т е р нације. „ П р и р о д н а " , „ в е ч н а " супстанца нације je при томе исто тако расточена као ш т о je доведена у питање и ваљаност појма „класа". Уместо тога je доказано да je нација један од национализма остварени флексибилни продукт модерне историје. К о д те интерпретације je „проналажење традиције" које je у међувремену постало помодно, одиграло важну улогу. Она чак допушта да се нације опишу као „проналазак" националистичких интелектуалаца. У екстремним случајевима се нација чак узима као измишљена прича, „мајсторска прича", као пуко т к а њ е приписаних својстава. (Заговорници таквог мишљења одричу се тиме сваког каузално-функционалног објашњења, na сходно томе пренебрегавају и један од битних задатака историјске науке). И а к о се с правом указивало на сликовиту природу национализма и нације, на њихову камелеонску промену на основу сваке нове дефиниције и одређења у склопу крутих есенцијалистичких мисаоних схема, ипак погрешно вођени конструктивизам и вера у пуко измишљање једног „замишљеног поретка" нације и свих у њој садржаних традиција, води у заблуду. Иако су национализам и његов циљ - нација у сувереној националној држави - уистину модерни феномени, ипак се не може рећи да су заговорници национализма целу конструкцију „измислили", него су je великим делом сачинили од елемената историјске традиције, враћајући се, дакле, на историју оних об45

лика владавине у коЈима се национализам развиЈао. Тако je, на пример, национализам у Енглеској, Северној Америци (где су пресељени Енглези живели у „Новој Енглеској") и Француској затекао етничке заједнице (етније) са обиљем очуваних традиција. Етнија овде значи: самостална форма заједнице коју карактерише стабилно поимање солидарности и уз то се одликује заједничким симболичким митом о пореклу (који опет у великој мери почива на „измишљеним традицијама"), живом свешћу о заједничким историјским искуствима и изразитом везаношћу за одређену територију. Етнички отуда нема расно значење, него се тим појмом обухвата једна у социјалнокултурном смислу дистинктна популација са сопственим обликом друштвеног живота. Из те већ одавно постојеће „сировине", из те историјске масе етнија, могли су предводници и заточеници национализма да црпе добар део елемената за своје конструкције. Тамо су већ столећима постојали ефективни облици друштвеног живота све до нововековне државе: постојали су заједнички језик и заједничка култура, заједничка сећања на победе и поразе, заједнички обичаји, заједнички стил градње, одевања, исхране, али и измишљена или аранжирана етничка прошлост. Отуда je нова „ментална географска карта" национализма на многим местима поседовала посве познате црте сопствених етнија. Горе разматрано преузимање јеврејско-хришћанских представа и њихова секуларизација само су потврда и доказ за тај процес. Kao и све утопије, ни „замишљени поредак" нације није био настањен у 46

безваздушном простору. Уистину промућурни трик национализма састојао се у томе да je другачију прошлост етнија преобразио у националну прошлост, тако да je могла да настане илузија о беспрекорном, дуготрајном континуитету традиције. Неодговарајуhe традиције су изостављане или преобликоване тако да je настала одговарајућа прошлост. З б о г тих тобоже дубоких корена у древној прошлости могли су и кризе и ратови да се схвате као егзистенцијална искушења традицијом освештаних формација, чије je превладавање захтевало чак и жртве у крви и уједно их оправдавало. Јер тежња за потврдом прастарих „нација" je несебична, говорило се; она нипошто није одређена материјалним интересом и управо због тога има право да захтева жртве. Такве жртве су, на пример, прави мученици за праву ствар, a мученици доприносе, као што je то било и у раном хришћанству или код милитантног марксизма, веродостојности, штавише: сакрализацији правог учења. При томе се не дају превидети два парадокса: наиме, национализам и нација су (објективно), с једне стране, апсолутно нововрсни феномени модерне, али су за њихове протагонисте (субјективно) били прастари. A с друге стране je национализам тежио да буде признат као универзални принцип, али je инсистирао на јединствености свог конкретног уобличења. To je само још један доказ у којој мери се његова политичка моћ одликовала - и још увек одликује идејним сиромаштвом. У сваком случају се конструкција нације, уз ослонац на традицију, у кризним ситуацијама, које су ишле за новим тумачењем света, од47

ликовале великом привлачном снагом, пошто je сугерисала постојање непобитног континуитета, na отуда није деловала само као утопија „замишљеног поретка". Из везе национализма и етнија дају се извести четири тезе: 1. Тамо где je национализам код етнија са сопственом државом деловао на једној већ у кнежевској држави хомогенизованој територији, обезбедио je нацији и њеној националној држави за дуже време солидну основу. 2. Тамо где je национализам успео да продре у етнички традиционално солидарна друштва (као, на пример, у Немачкој или Италији 19. века), могао je да мобилише сећање на „државе" из славне прошлости и тиме створи фикцију о само краткотрајно прекинутом континуитету. 3. Тамо где je национализам деловао у некадашњим колонијалним подручјима са етничким плурализмом, лишеног традиционалног етничког склопа и поготово модерног државног апарата, очувала се екстремна и неугодна лабилност као знамење тих нових „националних држава". 4. Мада je веома сродна са етнијама, нација се у неколико елемената разликује од њих: - И нација се конституише на историјској територији, али се она надограђује као прирођена, „свет а " земља. - Она се, као заједница са својим сећањем, интегрише помоћу заједничке митологије и поетизованог порекла, али неупоредиво више зависи од свести о 48

диференцији у односу на „другог", пре свега од вере у своју мисију са специфичним обећањем среће. - Она живи у оквиру једног опште прихваћеног система владавине, који no могућству треба да почива на вољи суверене нације. - Она поседује особеност заједничке popular culture, али тежи за национализацијом свих подручја живота. - Она поседује привредни систем у којем слобода кретања важи за све чланове који се одликују заједничким „унутрашњим моралом", док „други" наилазе на дискриминаторски третман и потпадају под „спољашњи морал" (Макс Вебер) који се примењује на странце. Законска права и обавезе повезују све припаднике нације, док мере ексклузије искључују оне „друге". - Али пре свега нација се разликује од етније тиме што као највиша инстанца и врхунац вредносне хијерархије претендује на апсолутни приоритет, док je њен национализам масовни феномен (који у принципу обухвата све без изузетка) са тенденцијом ка секуларизацији.

49

V. СОЦИЈАЛНИ СЛОЈЕВИ KAO НОСИОЦИ НАЦИОНАЛИЗМА

Дуго je успон грађанства напросто изједначаван с развојем национализма. To грађанство je, тврдило се, у свом начелном к о н ф л и к т у са монархијом и племством изнедрило национализам као конгенијалну идеологију, к а к о би помоћу ње у основи изменило социополитичке односе моћи, na je онда консеквентно створило националну државу под грађанском хегемонијом. To тумачење у тако упрошћеној ф о р м и je посве погрешно. Јер, не постоји социјални слој, класа или елита која би prima facie била предестинирана за национализам или би пак била заштићена од њега. Фасцинантна je, штавише, код национализма његова најпре у Европи, a затим и широм света потврђена способност да превазиђе или прескочи све социјалне, конфесионалне и регионалне границе. Отуда се он не може без даљњега изједначити са једном једином социјалном формацијом; управо на том питању постају очевидне границе сувише уског, социјално-историјског приступа у интерпретацији ове проблематике. Али се исто тако не може пренебрећи задуго доминантна улога европ50

ских интелектуалаца, na и свеукупног европског образовног и привредног грађанства. Ha основу свега реченога дају се разликовати три типичне фазе у развоју национализма и стварању нације, како je то први учинио Мирослав Хрох (Miroslav Hroch). 1. У првој фази литерарни, уметнички, историјски интереси интелектуалаца усмеравају пажњу на „национални" језик, „националну" уметност, „националну" прошлост. To се пре свега предочава у лексиконима, граматикама, речницима, али и уметничким делима, као и у приређивању и издавању изворне грађе. Међутим, сва та дела имају само ограничени домет. 2. У другој фази развија се генуини национализам интелектуалаца и друштвене елите. При томе преовлађују симпатизанти грађанског порекла, али je приметан и не баш незнатан удео племића, на пример у Мађарској, у Пољској подељеној на три дела; у немачким државама су млађи племићи захваћени новохуманистичком идејом образовања. У мањим круговима развијају се, уз ослонац на наводне традиције етнички одређених друштвених форми, али и на религијску и природноправну традицију, програматске визије. Ти кругови се подухватају и рискантних политичких активности са циљем да остваре своје идејне интересе. (Типичан пример представља немачки рани национализам између 1790. и 1820. године; о томе у гл. VII). 3. Представе национализма постепено све више шире поље свог утицаја, тако да ће на крају бити у 51

стању да мобилишу масовне покрете у којима he граћански интелектуалци као opinion leaders и надаље имати водећу улогу. Најпре ће бити обухваћен део писменог граћанства no градовима, иако национализација рано захвата и друге социјалне формације. Сељачко становништво ће у тај процес бити доста касно укључено. Национални покрети 19. века веома ретко су се темељили на некој обухватној и чврстој организацији. Они су, штавише, представљали релативно лабав и хетероген скуп индивидуа, асоцијација и публицистичких органа. Њихов „аутентични нуклеус" (Хаген Шулце) чинила су богата издиференцирана граћанска друштва, која су no правилу окупљала мушкарце са најразличитијим интересима са циљем да их усмере на националну визију. AKO, на пример, погледамо немачки национални покрет до 1870. године, видећемо да су ту потпуно доминирали мушкарци из делокруга образовног и привредног граћанског света, којима би се ту и тамо придружили одушевљени млаћи племићи; али исто тако све више расте број присталица из малограђанских слојева друштва. И не на последњем месту je и млади немачки раднички покрет који се развијао у оквиру радничких, шегртских и занатлијских удружења, посве пригрлио представу о слободној заједници равноправних држављана у једној будућној конституционалној националној држави. To се у сваком случају односи на фазу од такозваног „Формерца" до оснивања Рајха - после тога je за више деценија, услед репресије „закона о социјалистима" и разних других 52

дискриминација, био лишен сваке илузије у погледу равноправног политичког деловања. Чим би национална држава, као у Немачкој и Италији, после победоносног рата била установљена, деснолибералне или конзервативне грађанске социјалне формације би постале аутентични носиоци национализма, који би убрзо одбацио универзалистичке црте и уместо њега заступао ускогрудни егоизам. Радничка класа je путем праксе искључивања држана подаље од средишњих подручја нације. Аристократија je на основу својих наднационалних традиција и своје аверзије према владарској амбицији национализма коју je отеловљавала грађанска већина била још више уздржана од сељачког становништва. Међутим, у мери у којој je национална држава процесе социјализације у образовном систему и војсци потчинила националним императивима, при чему je у медијима и многобројним удружењима национализам постао природна религија, остваривао се општи тренд национализације, који je за време спољнополитичких криза, као на пример приликом избијања рата 1914. године, изузетним интензитетом захватио све социјалне слојеве и класе. У земљама, пак, у којима je црна епоха „националне потчињености" дуже трајала, као на пример у подељеној Пољској и Ирској, национализам je очевидно био у стању да захвати веће друштвене сегменте: од ситног племства преко грађана све до рудара и сељака. У оба ова случаја je његов упадљиво различит успех у битној мери био повезан са чињеницом да се у отпору, у конфесионалном погледу, 53

страној - протестантској или ортодоксној - сили, сопствена религија преобразила у националну религију, рецимо у национално католичанство, које je с непоколебљивом самоувереношћу своје верске доктрине одбрану повезало са остварењем националне самосталности, обједињујући те две ствари у двоструки свети циљ. Ј о ш у осамдесетим годинама 20. века се успех пољског покрета „Солидарност" теш к о може замислити без те, од првог пољског папе изричито учвршћене, националнокатоличке цркве. У САД je опет успела да се наметне мешавина од религијски утемељене вере у изабраништво, демократске мисије у свету и непоколебљиво заступаних природнонационалних интереса, за које су се подједнако одлучно залагали и велики землопоседници и мали пољопривредници на својим фармама. Историјски оптерећен појам европског грађанства не може се, као ш т о je познато, без даљњега пренети на северноамеричку социјалну хијерархију, али ни у Сједињеним Д р ж а в а м а грађанске средње класе до сада нису биле једини или главни носиоци национализма. A у земљама које се одликују трансфер-национализмом се с једноставном једначином: „Национализам = грађанска д о к т р и н а " ионако не да захватити реалност. Јер код водећих елита тих земаља, које наступају са интегративним и мобилизаторским национализмом, м о ж е се доста дуго говорити о функционалном еквиваленту грађанским елитама модернизације у процесу национализације Е в р о п е и Северне Америке. Т е к постепено су се у начину жи54

вота и социјалном положају уобличиле формације са грађанским елементима (на пример у Јапану и Индији). Али да се после ове неизбежне диференцијације проблема у вези са социјалним слојевима на којима почива цео тај процес, вратимо питању од којег смо кренули: З б о г чега je успео подухват раних националних интелектуалаца? З б о г чега je утопија етничког и елитног национализма успела да оствари своју масовну делотворност?

55

VI. KAKO И ЗАШТО JE УСПЕЛО ШИРЕЊЕ НАЦИОНАЛИЗМА?

„Замишљени поредак", „имагинарна заједница" (Бенедикт Андерсон) нације морала je из света идеја, следећи интересе легитимитета и власти, да буде транспонована у свет реалности. „Ако je царство представа револуционисано", рекао je Хегел после Француске револуције, „онда стварност о то не може да се оглуши". „Идеја", гласи прегнантна формулација Хајнриха Хајнеа, „претходи делу као муња грмљавини". „Отуда je идеја", придружио им се педесет година касније теоретичар „реалне политике" Лудвиг Аугуст ф о н Рохау (Ludwig August von Rochau), „свеједно да ли с правом или не када освоји цео један народ или цело једно доба, најреалнија од свих политичких моћи". Међутим, за историјско-систематско истраживање je од одсудног значаја да утврди к а к о се одвија трансформација таквих идеја, у овом случају: како се идеје национализма трансформише у „реалност". AKO се национализам у некој револуционарној кризи модернизације појавио као доктрина легитимације и интеграције, онда он нипошто неће остати 56

само дело писмених и ангажованих интелектуалаца. Ту, штавише, барем шест момената играју одсудну улогу. 1. Заслуга je америчког политиколога К а р л а В. Дојча (Karl W. Deutsch), који потиче из Прага, да се данас далеко боље него раније види значај развијене комуникације као саставног дела процеса модернизације, тиме и национализације. Постоје ваљани разлози због којих се у модерној привредној историји „револуција саобраћаја" узима као посебан динамички процес у склопу индустријске револуције. Са модерном мрежом саобраћајница тј. железничких пруга и аутопутева, са телеграфијом и свеприсутном државном поштом, створене су комуникацијске везе које су још у првим деценијама 19. века биле незамисливе. A онда je убрзо већ у време немачког „Формерца", дакле уочи револуције 1848. године на хиљаде људи железницом похрлило на разне музичке, спортске и стрељачке светковине, да би се онда у ј о ш већем броју новим превозним средством упутили на протестне демонстрације у склопу револуционарних збивања 1848. године. Ha стотине хиљада новина, часописа, писама и разних пошиљки достављала je пошта већ у оно време, тако да je убрзо постала и разгранатија и делотворнија. У о п ш т е je публицистичко-литерарно т р ж и ш т е почело веома брзо да се шири. Ha хиљаде агенција, књижара и колпортера, који су својим јефтиним списима доспевали и до најудаљенијег мајура, опскбрљивали су све бројнију читалачку публику. 57

Раширена способност да се чита била je резултат нововременог система образовања, који je са својом обавезом похађања школе ступио у оштру борбу против аналфабетизма. Све до средине столећа je више од осамдесет процената становништва у протестантским државама било писмено, што je одговарало нивоу описмењености у Шкотској и Новој Енглеској. Свуда се развио издиференцирани систем виших школа и универзитета, у оквиру којег су млади од десет до двадесет и пет година били укључени у дуготрајан процес образовања; том процесу образовања има да се захвали да су ти млади људи постали заинтересовани читаоци, али и за политику заинтересовани савременици. Захваљујући тим предностима у густој мрежи комуникација могле су битне представе национализма да доспеју до све већег броја људи. Стога нам ово „подсећање" на „револуцију у делокругу комуникација" омогућава и олакшава да национализам не посматрамо само као самосталан процес, него да његов развој историјски реконструишемо у склопу опште и културнотехничке модернизације. 2. Други битан ф а к т о р била je раширеност заједничког „народног језика", али и то треба видети у најтешњој спрези са густом мрежом комуникација. Ta експанзија се у основи темељила на Гутенберговом проналаску штампарије. Б е з те прекретничке технолошке иновације био би незамислив победнички поход домородачких језика. Јер они нигде нису постојали к а о „прајезик", к а к о je то м а ш т а ста58

ријих германиста замишљала и о немачком језику. Он je, штавише, проистекао из одређеног језичког стила високе културе и настао je на тај начин да je привилегисан један дијалекат (међу многим другим) и ш т о се неговао један посебно издвојен језик. Међутим, било би сувише ускогрудо, ако би се у штампи и у њеној примени у интересу нововековног капитализма видела одсудна погонска снага. He може се, додуше, порећи да je „логика" примене капитала снажно подстицала тежњу да се искористи огроман читалачки потенцијал, који je све више узимао маха, a уз то je био упућен на комуникацију на његовом вернакуларном језику. Али je далеко важнији био захтев свих р е ф о р м а т о р а да сваки присталица нове вере мора да уме да чита Свето писмо на свом сопственом, a не на латинском језику. n o ­ ćne Лутеровог спектакуларног наступа на историјској сцени између 1520. и 1540. године, продато je три пута више књига на немачком (у варијанти саксонског канцеларијског језика) него у обе две претходне деценије. Описмењавање на протестантским територијама у склопу Старог царства, у Холандији, Енглеској и Шкотској, наводно je у другој половини 16. века обухватало већ четрдесет процената одраслих припадника евангеличке цркве. Лутерова Библија je из године у годину објављивана у све већим тиражима. Дела Мартина Лутера, првог немачког аутора бестселера са масовном читалачком публиком, објављивана су до 1550. године у тиражима који су чинили трећину свих књига објављених на немачком језику. 59

Велики лексикографи и филолози 17. и 18. века су већ рачунали с тим „бумом" штампарских производа и спретно га искористили за ширење својих списа. Филозофске главе међу њима су у међувремену вернакуларне језике у повоју надградили у свете језике својих народа. Једна генерација за другом тежила je да постигне што већу делотворност својих списа, све док са уџбеницима у склопу државног школског система није утврђен обавезни стандард. Очигледно су управо ти језици отворили могућност да се користе и као нови језици моћи. Али увек су вернакуларни језици тиме што су стварали солидарност до тада „имагинарну" заједницу приближавали једној реално постојећој нацији. Отуда je вернакуларни језик као делотворно средство, na и покретач националних представа, али и као индикатор језичконационалног и културног јединства, створен, a није, да тако кажемо, вегетативно растао (као што се етногенеза одвија у процесу стварања власти - a не обрнуто). У Француској je, на пример, само тринаест процената свих поданика, пре свега у средишњем делу Француске, у време велике револуције, говорило модерни француски језик. У Бретањи, пак, Окситанији и Лангедоку, али и у многим другим регионима, били су у пуном повоју дијалекти. У години остварења италијанског националног јединства (1861. наводно je само 2,5% припадника нове државе говорило модерни италијански језик, док je углавном преовлађивало збуњујуће мноштво, делом чак и страних дија60

леката, да би ово било превладано или потиснуто принудном акцијом хомогенизације, у оквиру државног школског система. Ни у Н е м а ч к о м Рајху од 1871. године није превладао за све држављане обавезни високо немачки књижевни језик. Штавише, Мазури и Хамбуржани, Б а в а р ц и и Алемани, упражњавали су провинцијалне језике, који су за говорнике немачког језика готово били неразумљиви. И ту je тек држава помоћу уређеног школског система са канонизацијом високонемачког језика насилно издејствовала језичко јединство или барем двојезичност: јер, и у 20. веку студент из Бадена или Д о њ е Б а в а р с к е говори код куће другачије него у свом универзитетском семинару. Нигде није неки прастари национални језик произвео нацију; no правилу je, штавише, т е к национална држава довела до установљења националног језика. Другим речима речено: није културна традиција једног језика створила националну државу, него je тек ова „културни а р т е ф а к т " националног језика начинила опште обавезним средством комуникације. 3. Нема сумње да je и делотворност национализма морала да буде очувана. Споменици, светковине, славља и разне химне служили су његовом очувању и јачању, али су истовремено служили и његовом укотвљењу у дубљим емоциналним слојевима. Безброј удружења трудило се да очува и увећа „национално наслеђе". Позивање на у националну традицију преображену прошлост сопствене етничке заједнице мо61

рало je исто тако да буде веродостојно као што je и националистичко тумачење кризе и нормалности морало да буде надмоћно у односу на друге слике света. Управо та демонстрација национализма - да поседује обухватнију, узвишенију и реалности ближу слику света - може се запазити у склопу генезе сваке нације. 4. Раширеност национализма зависила je од активности и спремности на жртве репрезентаната елитног национализма, a потом националног покрета. Ништа није могло да развије толику пропагандну снагу као спремност да се преузме улога мученика за интересе своје нације. За то постоје многобројни упечатљиви примери из делокруга пољског, мађарског, немачког, ирског и прекоокеанских националних покрета. 5. П р и т о м е je национализација друштва морала да учини видљиви напредак: уметничка дела интерпретирана су као израз националног карактера. Суверенитет националне државе постао je несумњива упоришна тачка, као и националнодемократска равноправност припадника нације. Општи интереси манифестовани у благостању, угледу и општем развоју - сада су се предочавали као „национални инт е р е с и " и као т а к в и су енергично настојали и да се реализују. Н а ц и о н а л н о т р ж и ш т е , општа обавеза похађања ш к о л е и служења војске - усмерани су и подређени интересима националне државе. Укратк о : из прогресивне национализације т р е б а л о je да проистекне кумулативно дејство - отприлике као код грудве снега. 62

6. И коначно: национализам je морао да продуби разлику између „нас" и свих „осталих", као и да je оправда арсеналом својих аргумената. Спољне границе попримиле су национално дистинктивне обрисе, док je унутрашња хомогеност доживела осетно интензивирање. Непријатељства према странцима било je одувек у најразличитијим интересним групама с најразличитијим социјалним устројством, али сада су чак и ексцеси ксенофобије могли да буду оправдани као национални императив са изопштењем оних „других". Сведено на формулу: национални идентитет морао je у надметању са другим (партикуларнодржавним, регионалним, конфесионалним) идентитетима да добије предност. Ta предност je и на тај начин потхрањивана свим ш т о je припадницима нације стављено у изглед да ће имати удела у формулисању политике и обављању власти, к а о и тиме да je будуће национално заједништво проглашено за њихову личну ствар. Ta н а ц и о н а л н о д е м о кратска максима партиципације у смислу tua res agitur омогућила je да ce ангажују енормне мобилизаторске енергије. У политичкој пракси ce национализам, упркос понекој идеолошкој крутости и склоности ка националдемократији, показао као необично флексибилан, пошто je био у стању да улази у савезе са сасвим различитим друштвеним снагама. При томе je не ретко морао да прави компромисе, који су некада деловали веома непринципијелно. У немачким државама ce, на пример, повезивао са касним облицима апсолутистичке или просвећене кнежевске вла63

сти, са царевином, са републиком, na и са диктатуром; у Француској ce повезивао и улазио у савез са републиком, са Наполеоновом монархијом, са монархијом, као и са ауторитарним председничким системом Де Гола. Н а р о ч и т о je 20. столеће потврдило његову политичку поливаленцију. Сада je национализам поготово показао да je у стању да прескочи све политичке границе и да буде свачији слуга или господар.

64

VII. ТИПОЛОГИЈЕ Н А Ц И О Н А Л И З М А

У последњих сто година ce увек наново покушало да ce у збуњујуће мноштво националистичких феномена са становишта типологије унесе неки ред; уједно су ти покушаји били повезани са разним развојним фазама и регионалним тежиштима. Показало ce, наиме, да ce стари идеални типови попут „културна нација" и „државна нација", које je Фридрих Мајнеке развио у свом делу „Светско грађанство и национална држава" (Friedrich Meinecke, Weltbiirgertum und Nationalstaat, 1908), дају само у ограниченом обиму применити. Ханс Кон, пак, у свом класичном делу „О идеји национализма" (Ham Коп, Zur Idee des Nationalismus, 1944), разликује просвећени, на индивидуалној слободи засновани, грађанским друштвом инспирисани, посве светли западноевропскосеверноамерички национализам, с једне стране, и ауторитарни, етничко-расистички, посве мрачан средње- и источноевропски национализам, с друге стране, при чему je то своје становиште идејнотеоријски засновао на веома широкој основи, али je оно ипак у сублимној форми одражавало супротстављене позиције оба светска рата. To, додуше, није спречило Лију Грин65

фелд да у свом делу „Национализам" (Liah Greenfeld, Nationalism, 1992) још једном сакупи све клишее о хуманом енглеском и америчком национализму насупрот варварском расистичком немачком национализму („од Хердера до холокауста") и то са амбицијом да са тим својим делом пружи нешто ново. Међутим, аналитички би ce дали излучити најмање четири типа национализма, с тиме да ce могу довести у везу са одређеним развојним фазама и регионалном делотворношћу. 1. У Европи, Северној Америци и Француској je „интегрирајући" национализам у својој првој фази путем „унутрашње државне револуције" (Теодор Шидер) створио националну државу, при чему je један већ раније постојећи облик владавине постављен на нову основу која му je дала неопходан легитимитет. 2. Од тога ce може лучити она варијанта која je као „унифицирајући", односно ујединитељски или препородитељски национализам у другој ф а з и од посебних делова једне „нације", уистину од различитих етнија, створила националну државу, као што су то Немачки Рајх и Италија. 3. Kao „сецесионистички" национализам може ce, у трећој фази, издвојити она врста национализма који je нарочито после 1918. године убрзао распад мултинационалних царстава на истоку и југоистоку Европе и потом на развалинама царистичког, Аустроугарског и Османског царства створио нове националне државе. Ова три типа, реализована у различитим регионима и раздобљима, т р е б а да послуже само к а о прва 66

овлашћена информација и оријентација. У историјској стварности ce, природно, јављају разноврсне мешовите ф о р м е . Тако ce, на пример, у Италији (о којој ce као имену и појму говори тек после Француске револуције!) рисорђименто-национализам повезао са сецесионистичким национализмом. У Пољској je од 1916/18. г. поред сецесионистичког национализма деловао и један несумњиво ујединитељски национализам. Мирно одвајање Н о р в е ш к е од Шведске (1905/1907) догодило ce као процес сецесије равно петнаест година пре настанка источних и југоисточних националних држава. 4. Постоји, коначно, и трансфер-национализам, који je европско-амерички модел увелико пренео и на друге етније, пре свега на некадашње колоније. Преображај Јапана после меијиских реформи 1868. године представља први упечатљиви пример за преношење атрактивног и успешног западног модела. Са политиком деколонизације после 1945. ce онда на то надовезао прави талас трансферних национализама. Само у посебним случајевима, као, на пример, у Јапану, Кини, Јужној Африци, пак, трансферни национализам ce суочио са релативном стабилношћу преднационалних етнија, тако да je могао да ce послужи њиховим традицијама за „увоз" нације. По правилу je - као у раном 19. веку у латиноамеричким колонијалним провинцијама, које су ce путем сецесије од метрополе готово све претвориле у националне републике - тај национализам затицао шаролико мноштво од управних округа, које су колонијални господари, још у време старијег европског колонијали67

зма или империјализма, за своје потребе скројили на географској карти, не хајући ни за какве племенске, језичке и религијске границе. Ha крупне проблеме, који су настали услед експортног национализма и „експортне националне државе", вратићемо ce касније (упор. г. VIII, 3). И предности и границе алтернативне типологије могу емпиријски да буду проверени. У том смислу може ce констатовати: 1. Етаблиране етничке институције власти национализују ce изнутра (Енглеска, Француска, Шпанија). 2. Држава и нација настају истовремено (Италија, Немачка). 3. Усељеничке државе стварају посредством доминантне културе хетерогену нацију држављана (САД, Аргентина, Аустралија). 4. Посебну улогу играју новонастале државе на некадашњим колонијалним подручјима. Истини за вољу, ова типологија, која само под 3. уноси један додатни елеменат, не делује т а к о уверљиво да би ce могло р е ћ и да њоме много добијамо. Али, имајући у виду пре свега полазну тезу у гл. I, могло би ce рећи да je једна ствар постала јасна из гл. II до IV. Наиме, нововремени национализам могао je као јединствена појава да настане на Западу само због тога јер су једино тамо биле дате неопходне претпоставке. Конкретније речено: - Само je тамо у унутрашњем процесу стварања државе било довољно консолидованих држава и традицијама утврђених етнија, где су ови, у егзистенцијалним кризама изазваним процесима модернизаци68

je, ослонац потражили у НОВОЈ СЛИЦИ света КОЈУ je доносио национализам. - Само je тамо за време таквих криза модернизације једна утопија као што je национализам у својој тежњи за „замишљеним поретком" могао да ce ослони на елементе политичке теорије као што су суверенитет народа и право на самоопредељење. - Само je тамо постојао фундус представа јеврејске традиције и хришћанског учења о спасењу, који je дозвољавао да ce нуминозним појмовима као „изабрани народ", „света з е м љ а " и „Месија" снабде арсенал појмова национализма и на тај начин му прибави атрактивност познатог религијског света представа. - Само je тамо постојало друштво у покрету са све израженијом социјалном структуром зависном од тржишта, са високом мобилношћу, са све већим бројем разних удружења и све бројнијом школованом интелигенцијом, од којих су ce могли формирати национални покрети. - Само je тамо политичка опозиција која je наступала као национални покрет јавно могла да прокламује да joj je циљ да преузме власт у држави и да реорганизује државу, користећи просторе толеранције и либералности, али и ризикујући да дође у отворени конфликт, при чему je победу идеја о реду и поретку могла да оправда својом историјском мисијом. Укратко: само су тамо постојали јединствени услови који су омогућили генезу и потом победоносни 69

поход национализма све до установљења националних држава. Повремено je ореол његовог успеха деловао и зрачио тако снажно да je тај национализам постао тражена извозна роба у свету. Али није ли тиме истовремено, као што je пре тога учинио и у западним државама и народима, отворио Пандорину кутију и за друштва са сасвим другачијим социокултурним и политичким склопом?

70

VIII. ИСТОРИЈА РАЗВОЈА НАЦИОНАЛИЗМА

Напред изложени нацрт општих карактеристика национализма добиће у уверљивости, ако ce историјски конкретизују са неколико примера. Отуда ћемо у ту сврху размотрити амерички и немачки национализам, као и неке проблеме трансферног национализма у незападним земљама, пре свега у некадашњим колонијалним подручјима. 1.

Амерички

национализам

Са Сједињеним Државама настала je република која je себе од самог почетка схватала и као нацију. Пошто je била снажно изражена потреба да ce за време револуционарне кризе и рата за незавиност против Енглеске развију сопствене представе легитимитета, то није било тешко позивати ce на ваљане аргументе, поготово што je у том тренутку већ постојала више од сто година стара предисторија тежње за самосвојношћу у трансатлантским колонијама. Јер, са првим насељеницима на „новоенглеској" обали приспела je и пуританска вера о изабраности, 71

Koja ce прво у религиЈСкоЈ догматици, касније у секуларизованој форми друштвене заједнице у настајању предочавала к а о „амерички И з р а е л " , „Нови Сион", „Нови Јерусалим", „светли град на брду". За изабрани народ, коме у завичају није било живота, требало je да буде створен завичај у којем he доживети своју регенерацију и уједно ce ослободити порока Старога света. Овом окретању лећа Европи одговарало je приклањање подручјима западне обале као новом „врту Едену", у којем je невино и нетакнуто тло на неки начин олакшавало да ce очува артифицијелно девичанство племенитих схватања. Са таквим надама било je повезано очекивање да he ce, захваљујући тој јединствености, постати делотворни узор за цео глобус. У складу са том свешћу о светској мисији утицајни теолог Џонатан Едвардс (Jonathan Edwards) означио je америчке колоније као Renovator of the World. И у ту рану националну самосвест уклопио ce од почетка револуције мисионарски задатак - да je „Бог Америку изабрао да оствари своје планове". У службеном печату Сједињених Држава требало je првобитно уз ослањање на Вергилијеву „Енеиду" - да стоји: Magnus ab integro seclorum nascitur ordo, a онда je одлучено да у печату стоји - na тако и данас стоји - Novus Ordo Seclorum. Нова држава требала je попут каквог светионика да показује пут „пониженом и угњетеном човечанству". Taj топос ce онда увек наново јавља у безброј расправа, проповеди и публицистичким видовима он ce провлачи кроз све изјаве и списе „отаца-оснивача"; он je писце као Ралф Емерсон и Волт 72

Витмен учврстио у уверењу да je Сједињеним Државама намењена спасилачка мисија, a сенатор Б е н к с je, у складу са осећањем надмоћи, сматрао да Сједињене Државе треба да „просветле и цивилизују преостали свет". Идеја да ce издвојено од исквареног света делује као узор овоземаљске савршености одувек je била у опреци са склоношћу да ce та мисија оствари у крајње активној форми и изван тог повученог положаја у свету. Ta религијски утемељена доктрина супериорности оснажена je идејама природног права и прогресивног просветитељства, под чијим je утицајем и остварен акт еманципације тринаест колонија. Пуритански Covenant (Савез/уговор) „светаца, савез начињен no узору на Јахвеов савез са Израелом, преиначен je у световни савез узорних републиканаца. Тиме je направљена копча помоћу које je калвинистичка свест о предестинацији обједињена са секуларизованим месијанизмом. Истовремено je универзалистичка порука природног права такорећи американизована - један процес којем je ишао на руку донесени Соттоп law (обичајно право), будући да je ово, због свог преценденцијалног права у колонијалном друштву, поготово после одвајања од Енглеске, омогућило враћање на природно право као оруће легитимације. Идеали врлине и слободе, природног раста и усавршавања људске врсте, онако како су заговарани управо у склопу републиканске просветитељске мисли 18. века, ушли су у декалог америчке уније. Пошто су закони моралне и политичке гравитације, на73

водно са механичком неумитношћу, деловали у прилог ове узорне републике, то je и континентална експанзија могла да буде схваћена као једна, да тако кажемо, породитељска испомоћ тој наводно природној тенденцији. Отуда je парк Годвин (Parke Goochvin) уочи самог грађанског рата још увек говорио о „природном закону и закономерности" тог ширења, које, no Теодору Паркеру (Theodor Parker), Американци морају да остваре и то „ненамерно као инструменти Божји". Са религијском традицијом и лаицистички уобличеном тежњом за савршеношћу неразлучиво су ce спојиле и оне идеје које су Англосаксонцима одредиле глобални колонизаторски задатак. У Америци, где je и после 150 година био тако очевидан, та представа није оправдавала само тежњу за новом насељеничком земљом, него и тврдњу да ce тиме подручје „англосаксонске слободе" шири и у њеној „узорној земљи - у Америчкој Републици". To обећање да ће англосаксонска раса својом снагом неумитно потчинити цео свет надовезивало ce само на наводно обновљени императив Старог завета. Оно je, штавише, могло да поприми и расистичке призвуке, na je специфично „англосаксонство" 19. и раног 20. века сасвим јасно и поседовало ту компоненту. AKO ce мистика експанзије ослањала и надовезивала на успешну праксу и библијске заповести, онда je један други елеменат, код којег ce радило о типичном „проналаску традиције", потекао из античког света идеја. Када je бискуп Беркли (Berkley) 1726, ускликнуо: Westward the course ofempire takes its way (Пут 74

империје води на запад), онда ce он, као и сви Американци који су прихватили ту мисао, свесно вратио на грчко-римско учење о провиденцијалном центру моћи, no којем ce седиште светских царевина континуирано помера са истока на запад. Средином 18. века један je смотрени енглески путник открио да je та фигура „опште раширена" у колонијама. „Очеви-оснивачи", који су превасходно аргументовали у стилу помодног класицизма и римског новохуманизма, увек наново су том покрету као коначни циљ одрећивали Америку. И Једидије Морзе (Jedidiah Morse) унео je у своју касније чувену „Америчку географију" из 1792. године ту слику као саму no себи разумљиву ствар: „Вероватно he", прогнозирао je, „америчка империја бити последња станица и уједно и највећа империја која je икада постојала" - тј. да he бити „краљица светских царстава", no мишљењу Новоенглеза Џона Трамбала (John Trambull), изнесено 1820. године. To учење о непрекидном развоју провлачи ce кроз америчку политичку теорију и идеологију национализма TOKOM целог 19. века. Ha крају века je Брукс Адамс (Brooks Adams), Хенријев мудрији брат, поново заступао то пророчанско становиште, када га je спојио са у међувремену оствареном индустријском супрематијом Сједињених Држава. Национална држава „прве нове нације" je сходно томе од 18. века имала у виду „империју" која he запремати целокупни северноамерички континент. „Континентални конгрес", састављен од репрезентаната уских приобалских колонија, супротставио ce 75

енглеској колонијалној владавини, присвојивши себи изузетно амбициозно име, код којег адјектив делује колико неодмерено толико и агресивно. Beh одавно су Бенџамин Франклин (Benjamin Franklin), Џ о н Адамс (John Adams) и Џејмс Медисон (James Маdison) конципирали своју American Empire (америчку империју) у континенталним размерама, a неки, као Томас Џеферсон (Thomas Jefferson), укључивали су у ту империју чак и „јужни континент", јер „Америка сама за себе поседује целу једну хемисферу". Друга генерација одговорних вашингтонских политичара je са изузетним успехом заступала тај став, који у први мах делује неодмерено. Министар спољних послова Џон Квинси Адамс (John Quincy Adams), на пример, инсистирао je 1819. године на томе да свет мора коначно да се помири с „идејом да амерички континент представља подручје које нама припада"; енглеском министру спољних послова Џорџу Канингу (George Canning) je, додуше, великодушно препустио Канаду - пошто ју je млада Унија седамдесетих година 18. века тражила за себе као „14. колонију" али je његов „трансконтинентални уговор" био крупан корак напред на том путу као што je и Монроова доктрина, коју je заправо он конципирао, и која je представљала идеолошко утемељење тог захтева. Његови наследници остварили су ове свеобухватне планове, који су стално проширивали homeland „Новог Сиона, отприлике до средине столећа. The principle of our institutions is expansion (Принцип наших институција je експанзија) - ca том упечатљивом формулацијом, коју je у то време дао министар 76

спољних послова Еверет (Everett), није дошло до изражаја само реалноисторијско искуство континуираног ширења Америке, него je њоме, штавише, јасно исказана и централна идеја његовог национализма потхрањиваног свешћу о светској мисији. Од остварења независности императиви национализма усмеравали су све снаге на привредно благостање и општу друштвену солидарност, али и на беспрекорно функционисање републиканских институција у циљу постојане континенталне и комерцијалне експанзије. Медисон (Madison) и Џеферсон (Jefferson) су веома рано и видовито у прегнантном виду описали ову функционалну зависност благостања „Новог Сиона" од разних форми континуиране експанзије. Обуздавање ривалски супротстављених странака и великих интересних група - a то ће рећи консензус раних елита моћи - зависило je у знатној мери и не на последњем месту и од нагомиланих енергија. Тада преовлађујуће уверење да су само мале друштвене заједнице подесне за државну форму републике одбачено je у прилог идеје о пространој ,,expanding empire" (империји у експанзији). Елите моћи су при томе пред очима имале очување функционалне способности свеукупног друштвеног система. Свеједно да ли су у питању биле градске елите, јужна фармерска аристократија или функционарски слој после Грађанског рата - сви су они били свесни предности, штавише: наводне нужности експанзионистичке политике за очување система и легитимације једне такве политике посредством континенталног, na и глобалног национализма. Сагласност у кругу „decision-makers" (до77

носилаца одлуке) условила je проблематичан континуитет, пошто je на такав начин остварено ширење и у 20. веку било потхрањивано експанзионистичким национализмом. Израз тих настојања да се no могућству цела „западна хемисфера" обезбеди за „Нови Сион", представљала je већ поменута Монроова доктрина из 1823. године. Њена хегемонијална тежна била je увек империјалне природе. У њој су се геополитички детерминизам и антиевропски изолационизам повезивали са представом о једном American System (америчком систему), у оквиру којег je Сједињеним Државама припадала све већа национална територија. Постепено се доктрина развила у растегљиви заштитни знак са међународним квалитетом, који je био подобан да се под њим развију интереси САД. Јер, у Вашингтону су доношене одлуке које су манифестовале амерички потенцијал у „западној хемисфери". Централни елементи америчког национализма и све идеје које су оправдавале реалноисторијски процес експанзије сливале су се у Manifest Destiny, no којем je Сједињеним Државама судбина наменила да доминирају не само својим континентом него и целим светом. Следећи мисионарски мисију пуританског порекла, ова узорна земља републиканско-демократске слободе, отеловљење прогресивне мисли и империјалне силе, обелоданила je своју самосвест управо у том к о л и к о амфорном толико и ефектном документу какав je Manifest Destiny. Taj појам je к а о у каквој жижи сабрао америчко самоосећање и потребу за самопотврдом његовог 78

национализма. И надаље je од осамдесетих година 19. века, попут какве погонске снаге, деловао тај „судбински задатак", за чије су остварење биле одређене САД. Тако je истакнути новинар Вилијам Ален Вајт (William Allen White) на преласку између два века говорио о „англосаксонском задатку да освоји свет", јер je тако записано „за изабрани народ у Америци". A сенатор Алберт Бевериџ (Albert Beveridge) сматрао je истовремено да je „Божји велики план обзнањен" у виду три елемента - „благостања Америке, супрематије Америке и империје Америке". У тој „империјалној републици" настаје „нови рај за препород човечанства". Дакако, у првој фази се ради и о материјалном профиту, али на дуже стазе посматрано, ту je реч о узвишеном циљу - о спасењу света путем његове „американизације". Сходно томе, лајтмотиви америчког национализма били су увелико дубоко утемељени на почетку 20. века. И од тада се увек, дакле у раздобљу последња два велика рата, као и у време кризних ситуација после тога, радило о „новом светском поретку" под америчком хегемонијом". To се л а к о може видети и пратити no визијама Вудроа Вилсона (Woodrow Wilson), Франклина Д. Рузвелта (Franklin D. Roosevelt), Џона Ф. Кенедија (John F. Kennedy) и Џорџа Буша (George Bush), и то увек у новим варијантама, али увек и са истим основним елементима. Непромењено je заступано уверење да he се свет опоравити прихватањем American way of live (амерички начин живота), a са тиме je, природно, био повезан и свестан 79

амерички привредни национализам, који je своје унут р а ш њ е тржиште штитио високим заштитним царинама. У том склопу je од 1865. године поседовао ауторско право на ултрапротекционизам и заступао паролу Виу American (купуј америчку робу), док je према вани оставио отворена врата за слободно трж и ш т е у корист премоћног привредног потенцијала, пре свега у делокругу аграрне и индустријске привреде. TOM непоколебљивом уверењу у изабраност и судбински одређену историјску мисију одвајкада je и још je увек тако - одговарала својеврсна екстернализација зла, с једне стране, и стилизација противника у смртног непријатеља, који мора бити уништен или присиљен на „безусловну капитулацију", с друге стране. To фундаменталистичко непријатељство показало се најпре према „Сатаниној деци", како су пуританци често називали Индијанце, затим према Енглезима краља Џорџа од седамдесетих година 18. века надаље, те „Хунима" цара Вилхелма II, „нацистима" А д о л ф а Хитлера, „Азијатима" Хо Ши Мина, „хордама" Садама Хусеина или Слободана Милошевића. А л и таква радикална стигматизација веома отежава прагматичко деловање на успостављању мира. С друге стране опет, екстернализација зла растерећује сопствено осећање вредности и сопствену самосвест. Непрекидно измишљање нових исконских непријатеља онемогућава сагледавање сопствених слабости, као и критику тих слабости. Не постоји ни на савезном ни на нивоу појединих држава споменик 80

или спомен-обележје или музеј посвећен геноциду над Индијанцима или над милионима Црнаца, који би се могли упоредити са вашингтонским спомеником посвећен жртвама холокауста. Управо je та „американизација холокауста" (Peter Novick) у склопу помодне „културе жртве" посвећене страдањима мањина још један нов, упадљив пример за ту екстернализацију, која се у међувремену може запазити на многобројним спомен-обележјима новог култа мртвих, као и у многим музејима. Јер сећање и подсећање на злочин према човечанству, који су Немци починили под Хитлеровим режимом, масовно убијање европских Јевреја, потврђује беспорочност сопственог друштва и учвршћује га у његовој вери у спаситељску улогу у једном свету, коме je потребан „изабрани народ" у „Новом Сиону" с оне стране Атлантика. 2.

Немачки

национализам

Ha почетку немачког национализма не стоји никаква револуција. A ипак се т е ш к а криза у коју je Средња Европа немачког језичког подручја у склопу процеса модернизације доспела од 18. века надаље, и то не само због зрачења идеја Француске револуције, структурално може упоредити са унутрашњом државном револуцијом национализације у Енглеској и Француској, као и са револуционарним утемељењем националне државе у трансатлантској Новој земљи. Делегитимација традиционалне власти била je већ увелико узнапредовала, сталешка социјална хијерархија поткопана, док je обавезност 81

хришћанског тумачења света била доведено у пит а њ е деловањем просветитељства и „теолошког рационализма" са ефектима секуларизације; старе споне лојалности биле су у толикој мери олабављене да je надирање револуционарних војски под вођством Н а п о л е о н а довело до р а з а р а њ а традиционалног плуралистичког система немачких држава и облика власти, т а к о да je на крају дошло до распада традицијом освешталог, готово хиљадугодишњег „Светог Римског царства" (1806). У склопу силног „рашчишћавања т е р е н а " у раздобљу од 1802. до 1815. године сведен je број ових политичких јединица од 1789, колико их je било ј о ш 1789. године, на око четрдесет! Уједно je на многим местима темељно измењена социјална структура: најпре у делокругу духовне организације власти, a затим у склопу многих радикалних реформских мера, којима су јужнонемачке државе и Пруска настојале да ригорозно модернизују социјално устројство, како би могли да се одупру притиску француске пионирске земље и остану конкурентни у систему држава. Са том дубоком кризом модернизације, у оквиру које су се некада на тегобан начин преклапали државни, социјалнокритички и културни процеси трансформације, повезан je и „изазов" на који je млади немачки национализам дао свој „одговор", и то на тај начин што je no угледу на већ национализоване западне пионирске земље развио своју идеологију легитимитета, интеграције и мобилизације. Наравно да je ту било феномена који се могу сматрати неком врстом претходнице. Т а к о се, на при82

мер, од 1770/80. године надаље води дискусија о једној немачкој националној литератури, о једном немачком националном позоришту, a уз то се све више ширила идеја о потреби неговања немачког језика. Култ личности Фридриха Великог у Северној Н е мачкој добио je протонационалне црте. Националнореволуционарна збивања у Северној Америци и Француској образована политичка јавност je пратила с највећим занимањем. Тако се, на пример, 6000 публикација, објављених само у неколико година, бавило значајем Америчке револуције, a о Француској револуцији je ускоро било много више списа сличне врсте. Нарочито су се у танком социјалном слоју образовног грађанства, у склопу којег су многобројни интелектуалци са материјално несигурном и социјално необезбеђеном егзистенцијом на рубу друштва поседовали онај за marginal тап („маргиналног човека") типични оштри аутсајдерски поглед за преломне ситуације, јављали за реч рани протагонисти немачког национализма. У њих je спадао и не мали број академски образованих реформских чиновника и аристократских реформских политичара, који су у првој деценији новог столећа дошли до уверења да њихове државе, у склопу дефанзивне модернизације са циљем да се превазиђе релативно заостајање, морају да се преобразе у националне државе, како би се ослободиле нужне мобилизаторске и интегративне енергије и доспеле до новог легитимитета и стекле право на сопствени идентитет са драстично измењеним територијалним саставом, a што се све, свеједно да ли с 83

дивљењем или с мржњом, могло на делу видети на примеру надмоћне суседне Француске. Постепено су се у затвореном политичком дискурсу међу истомишљеницима, који су били повезани заједничким идејама и језичким обртима, почеле указивати контуре малог немачког националистичког покрета. Taj покрет поседовао je одлике национализма интелектуалаца и друштвене елите, a у његовом арсеналу идеја играли су централну улогу класични топоси као, на пример: „изабрани народ", „света отаџбина", „историјска мисија", „смртни непријатељ". Истовремено je на насилан начин прошлост тумачена у национално-немачком духу, a уз то je самосвесно потхрањиван мит о регенерацији. Такође се истовремено са тим новим системом идеја уобличио превасходно образовно-грађански социјални слој, који je био повезан мрежом разноврсних комуникација. Све je њих обједињавала девиза и поклич да немачка нација треба да буде унапређена у оквиру једне националне државе, која ће joj јемчити то јединство. И поред тог јасног приоритета, њен „сложени идентитет" апсолутно je допуштао и опредељење за пруску или баварску „нацију". Уопште je тај национализам до дубоко у 19. век задржао федералне елементе, пошто су његови протагонисти, из респекта према појединим државним традицијама и из страха од републике, унитарно-централистички уређену јединствену државу сматрали непримереном. Оно што je за амерички и пре тога енглески национализам било исказано језиком пуританско-старозаветног обећања, то се на сличан начин нашло и 84

у мисионарској свести заточника мале немачке националне заједнице, која се окупила око нове политичке религије. „Чврсто верујем у то", огласио се, на пример, Фридрих Шлајермахер (Friedrich Schleiermacher), први политички проповедник великог стила и предводник новог теолошког национализма и потом најзначајнији протестантски теолог 19. века, „да je немачка нација изабрано оруђе Божје и да je Божји народ". „Ми Немци смо", сагласио се с њиме издавач Фридрих Пертес (Friedrich Perthes), „изабрани народ (...) који репрезентује човечанство". „Дух Европе се угасио", констатовао je Фридрих Шлегел (Friedrich Schlegel), десетак година пре Француске револуције, „у Немачкој тече извор новог времена". Одиста, „све што je велико, темељно и вечно у европским институцијама", устврдио je Адам Милер (Adam Miiller), један од водећих глава политичког романтизма, „јесте немачко". A no Хајнриху ф о н Клајсту (Heinrich von Kleist), „у Немцима су богови више него игде другде сачували праслику човечанства", na већ због тога мора да буде опевана „дивота и светост" њихове отаџбине. У сличном духовном контексту Фридрих Шилер (Friedrich Schiller) наводи исте мотиве. „Пошто су коначно доспели на циљ времена", Немци би сада као „најспособнији народ" да стигну све остале; штавише, „ако постоји неки Божји план", онда би чак морали и да их престигну. Јер, Немац, који саобраћа са „светским духом", напросто je предодређен за оно највише... „Он je изабран од светског духа". „Сваки народ има свој дан у историји", пророковао je Шилер, један 85

Хегел avant la lettre; a за „народ човечанства" ce чак каже: „Дан Немаца je дан жетве целог времена". И „отац спорта и гимнастике" Фридрих Лудвиг Јан (Fri­ edrich Ludwig Jahn) величао je својим бизарним језиком Немце као „велики народ", „који ће у повесници човечанства... постати бесмртан". „Који то народ стоји највише?" упитао je Јан и одмах проговорио: Немци, један од „светих народа човечанства". По његовом уверењу, немачком народу je пало у део да обави свети задатак „усрећитеља човечанства", те да снагом своје „људске божанствености" као Месија „благослови земљу". „Има ли тог народа, има ли тог човека", питао je Ернст Мориц Арнт (Ernst Moritz Arndt), један од најпопуларнијих заточника раног немачког национализма, „који неће пред немачким именом пасти на колена", јер je Немачка „пупак европске земље", „срце нашег дела света". Наравно, секуларизована политичка теологија и очевидна језичка неодмереност, који су обележили рани национални credo, не смеју да нас заварају и да превидимо потенцирану самосвест припадника новохуманистичког образовног грађанства, које je нацију хтело да стави у службу оплемењивања људске врсте. За „Грке новог доба", како су Шилер и Шлегел више пута називали Немце, радило ce на неки начин о културном национализму. У тој савременој формулацији да ће „на немачком бићу оздравити свет" долази додуше до изражаја ароганција немачке образовне идеје, али то ј о ш увек није програм националног империјализма. Мада je ф и л о з о ф Јохан Готлиб Фихте (Johann Gottlieb Fichte) Немцима одредио да 86

„управљају и владају светом", „јер би иначе светом завладали Турци, Црнци, северноамеричка племена и тиме учинили крај садашњој цивилизацији", ипак je при томе пре свега имао на уму „њихову филозофију". Међутим, посматрано у ширем склопу, такве тврдње доприносиле су миту о супериорности немачке нације. Било je посве консеквентно да тај изабрани народ није био само одређен да обави историјску мисију усрећивања човечанства, него да je за њега била припремљена и „обећана земља": „најлепши посвећени дар" - „отаџбина", како je говорио Јан. „Немство" заслужује да коначно добије своје велико национално царство, те ћемо ce стога „весела срца молити: да дође царство наше". Код Арнта je национализам од самог почетка постао нека врста надокнаде за религију; тако je, на пример, једном емфатички ускликнуо: „То je највиша религија - више волети отаџбину него господаре и кнежеве, очеве и мајке, жене и децу". A када једном буде постојала национално уједињена отаџбина, „онда he најдивније и највише вредности човечанства моћи да израсту из таквих земаљских коренова". У мирнијем тону, без икакве религијске метафорике, рекао je Вилхелм ф о м Хумболт (Wilhelm von Humdoldt), у своје време један од пруских реформских политичара: „Не постоји отаџбина којој би човек радије да припадне него што je то Немачка". „Из немачких груди ce не да истиснути осећање да Немачка чини једну целину". Отуда за његову генерацију Немачка „увек остаје једна нација, један народ, једна држава". 87

Али и у том његовом разборитом признању садрж а н о je питање границе будуће јединствене националне државе. За већину припадника националног покрета та држава je требала да обухвати све оне који у срцу Средње Европе говоре немачким језиком; само ce no себи разуме да ce то односило и на Аустријанце. Строго узев, то би значило да бечка велика сила треба да ce одрекне највећег дела своје империје, a Пруска опет да ce одрекне својих аспирација на пољска подручја. Међутим, тако доследно „народски национално" готово да нико није хтео да аргументује; штавише, консолидовано национално царство требало je да обухвати и територије које су му већ припадале, односно које су већ припадале његовим државама-чланицама. Прецизне границе no правилу су, упркос свим заклињањима у свенемачко јединство, остале неодређене. За Арнта ce питање граница додуше л а к о могло решити: „Све док ce чује немачки језик (...). Од Северног мора до Карпата, од Балтичког мора до Алпа, од Висле до Шелде". To je, нема сумње, био великонемачки приступ решавању немачког националног устројства; међутим, још даље je о т и ш а о са својом визијом будуће немачке државе, јер његова „Велика Н е м а ч к а " требала je да обухвати ј о ш и Швајцарску, Холандију и Данску. Тим великим царством требало je да буде управљано из нове престонице - „Теутоније", a она je требала да ce налази у средишњем делу Тирингије: на раскрсници путева између немачких пограничних градова Ж е н е в е и Мемела, Ријеке и Копенхагена, Денкерка и Сендомира. О т к а к о ce на историјској 88

сцени појавио националистички покрет, увек наново ce постављао проблем будућих националнодржавних граница. Када ce 1849. године Франкфуртска Национална скупштина позабавила питањем будуће територије јединствене националне државе, прихваћена je концепција да она обухвати: Н е м а ч к и савез, Источну и Западну Пруску, немачки део Аустрије са Ч е ш к о м и Моравском, али без Галиције, Мађарске и Венеције. Али и то р е ш е њ е представљало je компромис који je у себи носио клице будућих бескрајних конфликата. To ce исто односило и на стереотипе непријатеља, насталим и култивисаним под француском влашћу, с тим што су ce ови одликовали страсном мржњом коју je тешко било надмашити. Kao и у другим национализмима, тако je од самог почетка у немачки национализам, који ce, захваљујући тесној повезаности са раним либерализмом и националнодемократским идејама, доживљавао као хуманистички реформски покрет, конститутивно био уграђен елеменат фундаменталистичког непријатељства према наводно „исконском" непријатељу. Импулисивни барон фон Штајн (Freiherr von Stein), на пример, обрушавао ce на „моралну прљавштину одвратне француске нације". По њему би требало повести прави крсташки рат против те „бестидне и неморалне француске расе", с тим да тај рат буде крунисан разарањем Париза. Карл фон Клаузевиц (Carl von Clausewitz), један значајан војни историчар који ce одликовао бритким аналитичким умом, отишао je тако далеко да je затражио да с немачке стране на 89

„сујету, ароганцију, хвалисавост и надменост омражене нације треба одговорити само мржњом и непријатељством". Kao први немачки писац позвао je префињени Фридрих Шлегел (Friedrich Schlegel) на „беспоштедни рат против искварене нације Запада". П о ш т о je Французима циљ да униште немачку нацију, Немци имају право да униште тог непријатеља. Са истом радикалношћу je Клајст тражио да ce Немци покажу достојни својих предака, и то оних предака који су окупљени око Армина победили Рим, те да на исти начин немилосрдно „униште мрског, туђинског непријатеља": „Умлатите их! Светски суд вас неће питати за р а з л о г е ! " Берлински професор историје Ф. К. Рис (F. С. Rilhs) говорио je омладини о „ђаволској покварености" Француза. Заједно са другим универзитетским професорима здушно ce залагао да ce користи опака реч о „исконском непријатељу". Ј о з е ф Герес (Joseph Gorres), који je са својим органом „Rheinischer Merkur" био један од првих великих политичких журналиста, осудио je „пакленску руљу" Француза као „отеловљење свеколиког з л а " - јер, пo њему, нико тако не „отеловљује победу з л а " као Француска. Али све њих надмашио je својом патолошком опседнутошћу Французима Ернст Мориц Арнт, који je у својим високотиражним списима позивао „све Немце" да потамане „француску гамад", да „сваког Француза напросто умлате као чудовишта". Онима који би му ce на неки начин супротставили узвратио би: „Нека je проклет хуманизам... онај светски јеврејски дух". Идеји толеранције супротстављао je свој поли90

тички катехизам: „Мрзим све Французе без изузетка у име Б о г а и мога народа... Ja мог сина подучавам у тој мржњи. Ja ћу целог мог живота радити на томе да презир и мржња према том народу захвате дубок корен у немачком бићу". „Отаџбина Немца je тамо где гнев одбацује сваку страну ништарију и где сваки Француз непријатељ ce зове". У време француске владавине од 1813. године постао je и Наполеон као симбол те стране власти предмет страшне мржње. За Арнта je отеловљавао „исконског непријатеља", за Штајна je био један „тиранин пун простаклука и бестидности". „Страшни Бонапарта" на челу „француске гамади", говорило ce, има сва обележја једног „узвишеног чудовишта". Наполеон je у сваком случају, будући да ce према њему гајио крајње амбивалентан однос, изазивао и одређено дивљење. Увек наново су политизовани интелектуалци изражавали наду да he нека слична надмоћна личност успешно остварити национално јединство Немаца. Отуда je култ Наполеона вршио силан утицај на уобличење идеја и митова немачког национализма. Јан je већ веома рано пророчански предвиђао да he „Немци једног творца уједињења попут њега поштовати као Спаситеља". Управо je култ Бизмарка, који ce развио око харизматичке личности „утемељивача Рајха", своју енергију црпео из те чежње за остварењем сна о свенемачком јединству. Тачно узев, млади немачки национални покрет разапео je своју координатну мрежу у те две деценије између 1795. и 1815. na je она онда и одредила облик његовог национализма, његове представе о на91

цији и националној држави. Национални покрет ce тиме ш т о je у великој мери традиције етничких немачких облика владавине прихватио као своје и при томе их инструментализовао као националну прошлост, тиме што je херојске фигуре као Хермана Херушчанина, К а р л а Великог, Мартина Лутера, Фридриха Великог устоличио у национални Пантеон, тиме што je развио визију будућности и регенерације нације и њене државе - са свим тим ce национални покрет, дакле, у кризним фазама модернизације на фасцинантан начин предочавао као нова слика света, у чијем je средишту стајао национализам као секуларна религија. Припадници тог покрета били су, упркос свим конструкцијама прошлости, потпуно свесни тога да њихов национализам представља сасвим нов феномен. Готхолд Е ф р а и м Лесинг (Gotthold Ephraim Lessing) je 1768. сасвим тачно констатовао: „Ми Немци још нисмо нација". П о л а столећа касније констатовао je један други смотрени савременик, наиме Хајнрих Лаубе (Heinrich Laube), који je био једна од водећих фигура национално свесне „Младе Немачке": „Греши ce, када ce прави немачки патриотизам и тежња за јединственом Н е м а ч к о м смештају у далеку прошлост". Осврћући ce на ту развојну фазу, он констатује: „То схватање и та тежња су модерне појаве". A будући да ce код мале националне заједнице у сваком случају радило о свега неколико хиљада присталица, међу којима су тон давали теолози, писци, историчари, ф и л о з о ф и , слободни интелектуалци, то je сам покрет био посве свестан чињенице да ce ради 92

o национализму одабране елите. Национални покрет „мора за сада да буде ствар образованих", сматрао je Јанов саборац Фридрих Фризен (Friedrich Friesen), „а мање обичне гомиле". Упркос уској основи и у први мах ограниченог домета националне агитације, међу првима je оштроумни конзервативац Фридрих ф о н Марвиц (Friedrich von der Maрвitz) спознао делотворну снагу која je зрачила из те слике света. „Идеја једне заједничке немачке отаџбине", констатовао je у јесен 1814. године, „ухватила je у међувремену дубоког корена... Онај ко буде овладао том идејом, тај ће владати у Немачкој". Taj пророчански суд није ce ослањао на националистичка осећања изазвана такозваним „ослободилачким ратовима" против Наполеона (1813/1815), који су тек накнадно укључени у митологију немачког национализма. Последњи походи против Наполеона вођени су са професионалним војницима и регрутованим људством. Многи су, како je одговарајуће одељење генералштаба касније утврдило, напросто присиљавани на војну службу. Међу 25000 добровољаца било je једва 5% одушевљених и патриотски понесених студената. У фрајкорима (3900), о којима су no­ ćne испредане правне легенде, добровољци су једва чинили седмину. У оба случаја су доминирали занатлије, сељачки синови и слуге. A ипак je немачки национализам за архитекте Немачког савеза, који je 1815. у срцу Европе створио једну савезну федерацију, упркос његовој тренутној слабости, представљао изазов, na чак и троструку „претњу" (Дитер Лангевише). Kao прво, он je са сво93

JOM ВИЗИЈОМ националне државе директно доводио у питање интернационални поредак и државно устројство у срцу Европе. Kao друго, он je и за појединачне немачке државе представљао велику опасност: наиме, претила им je опасност да изгубе самосталност и да ce утопе у већој целини. И, као треће, он je са својим раним либералнодемократским идејама из основа доводио у питање друштвену хијерархију и са њоме повезане привилегије, чиме су посебно биле погођене кнежевске династије и аристократија уопште. Отуда je нарочито после Карлбадских закључака (1819) уследила тешка репресија националног покрета. Н е м а ч к и савез je директно изграђен као својеврсна блокада у односу на стварање националне савезне државе, a поготово унитарне националне државе. Рани немачки национализам, пак, видео je у будућој слободној, либералној, уставној и националној држави примерену форму самоодређења, те je и инсистирао на националнодемократској компоненти својих представа о будућности. A к а к о je онда ипак дошло до тога да je национални покрет само три деценије касније бројао на стотине хиљада присталица, те да je пола столећа касније настала једна немачка национална држава? У сваком случају ce мора имати у виду чињеница да су ce и поред свих репресивних мера, одржала мања упоришта и језгра из којих су и надаље зрачиле идеје национализма. Ha неким универзитетима су професори заступали националне идеје, у низу гимназија су то чинили гимназијски професори, ризикујући и да доспеју пред суд и буду осуђени на вишегоди94

шњи затвор или тамницу, али су зато могли да буду сигурни да he бити уважавани и цењени као мученици за националну ствар. Упркос повременим забранама, студентска удружења, гимнастичко-спортска друштва и мушка певачка друштва заступала су, испрва тајно г a потом сасвим отворено, своја национална уверења. Ha скуповима удружења природњака, професора и учитеља, земљопоседника, германиста и разних других професија, све чешће je призивано национално јединство. Идеје „политичког романтизма" о народу и нацији ишле су на руку к а к о национализму тако и учењу о народном духу у смислу историјске правне школе, која je свети дух распоредила у народне духове, na je тиме успоставила још једну везу с хришћанским предањем. Литерарно стваралаштво „Младе Н е м а ч к е " поетизовало je националне идеале. „Замишљени поредак" нације посебно je фасципирао младе интелектуалце. Он им je обећавао значајну улогу у преуређењу друштва и државе, и не на носледњем месту социјални успон. Укратко, нациоиализам je, упркос свакој начелној опозицији, своје идеје црпео са више извора. Поврх тога су спољашњи догађаји и унутрашње кризе представљали делотворан ф а к т о р за филхеленизам, који je устанак Грка против Турака славио као национални устанак, као и за пријатеље Пољске, који су величали устанак из 1830. године цротив царског деспотског система, радило ce о ратовима за заједничку националну ствар. Рајнска криза из 1840. године, када je Француска бацала пожудне погледе на 95

леву обалу Рајне, изазвала je општенемачку хистерију, a стари Арнт je хистерично позивао на „општенемачки р а т " против „Француске". Поготово спор око војводстава Шлезвиг и Холштајн, која су требала да буду прикључена Краљевини Данској, што je у очима немачке јавности значило да ће бити изгубљена као „немачке земље", мобилисао je све националне снаге, тако да je готово цело становништво, од занатлијских до радничких удружења, било захваћено националном еуфоријом. A на једном сасвим другом нивоу je за то време конфликт измећу интернационално оријентисаних слободних трговаца и цариника, који су стали у одбрану „националног рада", поларизовао интересе и мишљења у прилог националног покрета. Отуда je у револуционарној 1848. години национализам већ поседовао замашан резервоар активиста и симпатизера, који су тежили за оснивањем либералне, конституционалне, свенемачке националне државе. За време дебате je избио спор око алтернативе: за великонемачко решење (које je укључивало и Аустрију), с једне стране, и за малонемачко решење (које je искључивало Аустрију и Пруску признавало као гравитациони центар). Међутим, није револуција, барем као плод франкфуртске националне скупштине, на крају доживела пораз. Далеко више je укрштање више задатака модернизације који су били на дневном реду - успостављање либералног уставног апарата, утемељење националне државе, измена привредног устројства, реформа социјалне структуре итд. - условило да су ce створиле готово непремо96

стиве препреке, поготово што нше дошло до алијансе између градског и сеоског револуционарног покрета, na су контрареволуционарне снаге већ после неколико месеци поново стекле премоћ. Отуда je у немачким земљама 1849. поново завладала оштра репресивна политика, која ce без даљњега може упоредити са Метерниховом политиком репресије. Ta и таква политика je, дакако, могла да ce одржи око десет година. A онда je политика либерализације у важнијим немачким државама отворила сигурносни вентил. Отада je зачуђујуће брзо национални покрет поново почео да делује у јавности, предвођен истакнутим личностима из 1848/49. године, али и знатним бројем нових људи. Готово непрегледан низ светковина у част Гутенберга, Дирера, Лутера, Шилера, градње Келнске катедрале, привлачио je на стотине хиљада људи, који су на њима демонстрирали националну свест. Италијански рат за уједињење са стварањем нове националне државе у непосредном суседству давао je крила политичкој фантазији - na je „Немачко национално удружење" са својом мрежом елитних кружока на себе преузело задатак да no италијанском узору координира националне снаге. Национализам и његов циљ - остварење националне државе - све су ce јасније, из године у годину, предочавали као недвосмислена и делотворна сила јавног живота. О политичкој трезвености и смислу за реалност једног ултраконзервативца какав je био Ото фон Бизмарк (Otto von Bismarck) сведочи чињеница да je већ 1858. године једном либералу из 1848. године, којег je до тада сматрао жестоким про97

тивником, рекао да ce будућа пруска политика великог стила може водити само у кооперацији са националним покретом. A ипак немачку националну државу није створио моћни и популарни национални покрет, него je она била дело великопруске политике кнеза Бизмарка, која je у том циљу водила и три хегемонијална рата. По својој делотворности су ти ратови били интеграцијски и ујединитељски, a неформална алијанса са либералним националним покретом пружила им je делотворну масовну подршку. Одлукама из 1866. и 1871. године пресечене су столећима старе везе између Немаца Средње Европе и њихових различитих владарских савеза. Тако посматрано, великопруски Рајх био je апсолутно револуционарна творевина. И поред неких привредних и културних припрема и предрадњи, и нација Рајха из 1871. године била je новина. Т е к je сада, наиме, строго узев, почео процес стварања нације и њено усмеравање на нове идентитете и лојалности. Поново ce показало да стварању нације претходи утемељење власти. Посланик Дазељо (DAzeglio) je на првом заседању италијанског парламента 1861. године изјавио: „Створили смо Италију, сада морамо да створимо Италијане". Taj задатак националне интеграције Источне Пруске и Горње Баварске, Ханзеата и Виртембержана у нову немачку националну државу такође je т е к морао да буде обављен. „Немачко уједињење нипошто није ствар која л е ж и на срцу нације", судио je тада један тако изванредан познавалац ствари какав je био либерал Фон Рохау (von Rochau), 98

„не постоји немачки национални дух у политичком смислу речи". Стварање нације имало je три димензије. Kao прво, требало je изградити низ институција које би радиле на стварању националне државе и укотвиле je у јавној свести. Taj задатак су обавили Рајхстаг, војска, универзитети и велики број различитих удружења. Истовремено je морало да ce остваре и унапреде социјалнопсихичке претпоставке за прихватање националног става. Taj део остварен je у склопу разноврсних процеса политичке социјализације: полазећи од породице, преко школа, универзитета и „штампаних медија" све до војних организација, студентских удружења, удружења ратника-ветерана и националних друштава. И, коначно, тај нови национални свет морао je да буде симболички делотворно предочен, a нације да у менталном и емоционалном погледу постану нешто што ce може доживети. За то су служиле светковине, параде, песме, говори у част царевог рођендана све до свакодневних прича no кућама са сликама Бизмарка, Молткеа и Вилхелма I. И немачки национализам je од самог почетка представљао мешавину од „партиципације и агресије" (Д. Лангевише), пошто je идеал равноправности свих припадника нације у склопу националне целине обједињавао с тежњом за туђом земљом и опаке стереотипе непријатеља. Kao ш т о су то већ 1806. године чиниле Арнт и његови истомишљеници, тако je и 1848. године страсно заговарана великонемачка политика експанзије; око деценију касније, социјалдемократа Фердинанд Ласал (Ferdinand Lassal) открио 99

je у ширењу до Б о с ф о р а „историјску мисију" своје „Велике Н е м а ч к е " на путу до „импозантне позиције у свету". Међутим, у целини посматрано, пре 1871. године je преовлађивао карактер либералног реформског покрета: оно ш т о ce у Н е м а ч к о м савезу и у појединим државама - поготово у оним моћнијим као што су Пруска и Аустрија - чинило недокучивим, то je требало да донесе бољу будућност у склопу једне за р е ф о р м е способне националне државе. Н и к а к о ce не може превидети присна спрега између националног покрета и либерализма, a на левом крилу либерализма су задуго TOKOM раних четрдесетих година нашле уточиште и оне политичке идеје које су тежиле за националном демократијом: анахроно друштво поданика требало je коначно да буде одмењено савезом држава у оквиру либералне националне државе. Утемељење Рајха и живот у малонемачкој националној држави довели су до промена које ce нису сводиле само на промену функције национализма. За само неколико година, од немачког национализма настала je политичка, социјалноконзервативна, делом и либерално дефанзивна идеологија, која je са експанзионистичким циљевима убрзо допринела да ce измени status quo. Онај одвајкада постојећи (и у либералном национализму) притајени агресивни потенцијал ојачао je TOKOM седамдесетих година 19. века и почео je политички да ce тумачи. З а ш т о ? Године 1871. je са утемељењем немачке националне државе био остварен циљ, na ce тиме био исцрпио ујединитељски национализам. Али новостворе100

ни Рајх није у свом уставу као даваоца легитимитета укотвио народни суверенитет; штавише, он je почивао на легитимитету који никако није одговарао представама старијег либералног национализма. У темеље тог суверенитета спадала je и успешно стабилизована кнежевска власт, коју je цар као „монарх Рајха" на симболичан начин репрезентовао. У то су спадали и блистави успеси војске, која je и за нови национализам Рајха, како то показују одређена интернационална компаративна истраживања, уживала посебан углед и била од посебног значаја. У то je, коначно, спадао и елеменат харизматичке владавине Бизмарка као јединствене историјске појаве и јединственог вође - напросто ce сматрало да je националna држава „дело оснивача Рајха". Национални покрет није успео ни путем револуционарног деловања ни путем национализације једне већ у етничко-кнежевском погледу хомогенизоване територије да створи националну државу. „Воља нације" могла je само да ce изрази у Рајхстагу, који je, међутим, будући да су га странке држале у предворју моћи, тек касније добио у значају. Отуда не изненађyje да су уместо устава и парламента монарх Рајха, војска и „велике индивидуе" били ти који су у том свенемачком национализму стекли превасходну моћ. Захваљујући снажном економском процвату и дубоким социјалним променама, који су no први пут омогућили стварање једне „немачке" привреде и једног „немачког" друштва у дословном смислу речи, у „Новом Рајху" су ce национализму указале нове димензије. Али, истовремено je појам нације доживео 101

je у ширењу до Б о с ф о р а „историјску мисију" своје „Велике Н е м а ч к е " на путу до „импозантне позиције у свету". Међутим, у целини посматрано, пре 1871. године je преовлађивао к а р а к т е р либералног реформског покрета: оно ш т о ce у Н е м а ч к о м савезу и у појединим државама - по го то в о у оним моћнијим као ш т о су Пруска и Аустрија - чинило недокучивим, то je требало да донесе бољу будућност у склопу једне за р е ф о р м е способне националне државе. Н и к а к о ce не може превидети присна спрега између националног покрета и либерализма, a на левом крилу либерализма су задуго TOKOM раних четрдесетих година нашле уточиште и оне п о л и т и ч к е идеје које су тежиле за националном демократијом: анахроно друштво поданика требало je к о н а ч н о да буде одмењено савезом држава у оквиру л и б е р а л н е националне државе. Утемељење Рајха и ж и в о т у малонемачкој националној држави довели су до промена које ce нису сводиле само на промену функције национализма. За само неколико година, од немачког национализма настала je политичка, социјалноконзервативна, делом и либерално дефанзивна идеологија, која je са експанзионистичким циљевима убрзо допринела да ce измени status quo. Онај одвајкада постојећи (и у либералном национализму) притајени агресивни потенцијал ојачао je TOKOM седамдесетих година 19. века и почео je п о л и т и ч к и да ce тумачи. З а ш т о ? Године 1871. je са утемељењем немачке националне државе био остварен циљ, na ce тиме био исцрпио ујединитељски национализам. Али новостворе100

ни Рајх није у свом уставу као даваоца легитимитета укотвио народни суверенитет; штавише, он je почивао на легитимитету који никако није одговарао представама старијег либералног национализма. У темеље тог суверенитета спадала je и успешно стабилизована кнежевска власт, коју je цар као „монарх Рајха" на симболичан начин репрезентовао. У то су спадали и блистави успеси војске, која je и за нови национализам Рајха, како то показују одређена интернационална компаративна истраживања, уживала посебан углед и била од посебног значаја. У то je, коначно, спадао и елеменат харизматичке владавине Визмарка као јединствене историјске појаве и јединственог вође - напросто ce сматрало да je национална држава „дело оснивача Рајха". Национални покрет није успео ни путем револуционарног деловања ни путем национализације једне већ у етничко-кнежевском погледу хомогенизоване територије да створи националну државу. „Воља нације" могла je само да ce изрази у Рајхстагу, који je, међутим, будући да су га странке држале у предворју моћи, тек касније добио у значају. Отуда не изненађује да су уместо устава и парламента монарх Рајха, војска и „велике индивидуе" били ти који су у том свенемачком национализму стекли превасходну моћ. Захваљујући снажном економском процвату и дубоким социјалним променама, који су no први пут омогућили стварање једне „немачке" привреде и једпог „немачког" друштва у дословном смислу речи, у „Новом Рајху" су ce национализму указале нове димензије. Али, истовремено je појам нације доживео 101

далекосежно сужење. Јер после спољних ратова уследили су Бизмаркови унутрашњи ратови за уједињење: прво против католичког свештенства, a затим против социјалдемократије. И католичко свештенство и социјалдемократија су годинама као наводни „непријатељи Рајха" били искључени из делокруга свете нације­ je. Чинило ce као да je само догматско-протестантски, ултрамонтани и антисоцијалистички образовни и поседнички грађанин једино прихватљиви тип национално опредељеног Немца. Тиме су толико призиваном јединству нације нанесене такве ране, да ове чак ни до средине наредног столећа нису биле потпуно зацељене. Тријумф на ванредним законима засноване политике дискриминације био je у великој мери условљен сломом либерализма као погледа на свет, као отеловљења националне мисли и политичке снаге. Преласком на конзервативну коалицију, на којој ce темељио Бизмарков режим од 1878/79. године, надаље je био запечаћен тај „заокрет". Али још т е ж е последице донео je са собом покушај новог политичког и расизмом прожетог антисемитизма да ce немачки Јевреји путем биолошке стигматизације искључе из састава нације. Додуше, тој сулудости je ј о ш пружан одлучан отпор, a уз то разне антисемитске странке нису никада успеле да придобију више од 350.000 бирача. Мећутим, та идеја изопштења ипак je, к а о врста државног национализма са идеалом прочишћене нације, потајно успела да ce увуче у конзервативне странке и удружења, na je временом продрла и у академски миље и у тадашњи десно-либерални центар. 102

Док je у прве две деценије после 1871. године новостечени статус националне државе представљао најсветије национално добро, млада генерација, која ce TOKOM осамдесетих година појавила на политичкој сцени Рајха, више није била задовољна границама које je Бизмарк тако љубоморно и брижљиво чувао. Поново je постала актуелна великонемачка идеја, која са 1866. годином никако није била занавек покопана, na ce опет чуо захтев да путем прикључења Аустрије треба „довршити" утемељење великог немачког царства. Поново су на себе почела да привлаче пажњу многобројна немачка насељеничка подручја на истоку и југоистоку Европе - и то као „немачке народне групе у иностранству". Поред т е ж њ е за привредном експанзијом у склопу „новог империјализма" деловао je и експанзионистички национализам, који je на своје барјаке исписао „светску политику" као немачку мисију. Отуда je национализам Рајха већ у раздобљу до Првог светског рата прошао процес радикализације који ce може пратити и у другим западним националним државама тог времена. Где треба потражити његове узроке? Ту je био на делу цео прегршт фактора, a најважнија су била три. Радикални национализам може ce разумети као реакција на болна искуства у склопу процеса модернизације. Ha „изазов" депримирајућих конјунктурних флуктуација индустријског и аграрног капитализма, на опоре класне конфликте, на губитак драгих слика света и успон нових система тумачења света, као на пример фундаменталистичког марксизма и ултрамонтанства - до екстрема разви103

јени национализам дао je свој „одговор". Невољама индивидуа и класа супротставио je своју терапију превладавања напетости путем унутрашњег довршења националног јединства: сви непријатељи Рајха и странци т р е б а л и су да буду изопштени к а к о би на тај начин п р о ч и ш ћ е н а нација као какав монолитни блок могла да одговори захтевима и задацима дана. Ta функција je појачана његовом доктрином о супериорности: западној „цивилизацији" и словенском „азијатству" супротставио je надмоћну немачку „културу" и „ о б р а з о в а њ е " под знамењем јаке милитаристичке државе. У европској хегемонији видео je исто тако једну мисију Рајха као и у тежњи да постане „светска сила". Узвишени и мајестетични циљеви нудили су ce к а о надокнада за суру и тегобну свакодневицу, за ж и в о т н е недаће и невоље, које je социјално-привредни процес трансформације непрестано доносио са собом. У том погледу je интегрални национализам поседовао компензациону функцију: да са „психичким д о б и т к о м " надокнади трошкове за прилагсфавање модернизацији. (Могућа je и противтеза: у временима социјалног и политичког примирја тешко да м о ж е да буде мобилизован радикални национализам). Друга погонска снага у прилог радикализације национализма Рајха имала je своје извориште у натурализацији појма нације и то помоћу од Дарвина инспирисане биологије и популарнонаучно скраћеног социјалдарвинизма. Нације, народи и „расе" схватани су, аналогно природи, као жива бића која су у непрестаној борби за опстанак изнедрила најјачег, коме je 104

онда с правом припало првенство. Ha тај начин je немачкој нацији на основу њене вредносне „народности" и - како ce убрзо објашњавало - надмоћне распе супстанце приписивана виша вредност која joj даје право на радикално чишћење „народног организма" и ригорозно заступање интереса према вани. Ta стратегија натурализације може ce на више начина илустровати и доказати: о њој сведочи готово неирегледна литература и публицистика, заснована на осећању, на научним сазнањима, на националним удружењима, али и на закону о држављанству из 1913. године (који je остао на снази све до 1999. годиие) са његовом „народском" дефиницијом нације. Идеја о мисији и позваности немачког народа могла je отада да буде поткрепљена аргументом о еволуционо-историјској и расно-биолошкој надмоћи немачког народа. И коначно: Царство je почивало на систему ривалских националних држава, чији су интереси - колико год да су били економске, стратегијске и политичке природе - махом предочавани као освештани, неприкосновени „национални интереси". Отуда ce увек радило о части, престижу, добру и злу целе нације. Околност да су увек била у питању највиша добра довела je до тога да je, поготово у раздобљу жестоких конкурентских борби, долазило до радикализације и иначе жестоког национализма. У склопу тог радикалног национализма који je све више узимао маха може поново да ce размотри питање о односу национализма и конзервативизма. Пре 1870. године немачки конзервативци су прете105

ж н о спадали у критичаре таквог опаког и опасног помодног феномена, какав je за њих још увек представљао национализам. И после утемељења националне државе, страначки и државно-политички организовани конзервативизам остао je и надаље на дистанци у односу на национализам, иако je из техничких и разлога моћи и те како умео да ra инструментализује и користи против тадашњег „антинационалног табора" својих прбтивника. Спремно je подржавао на војној сили утемељену државу и државу моћи, али je симпатисао и са амбицијама да буде велика сила у континенталној Европи, при чему je задржао отворену скепсу у односу на неодмерени нови национализам Рајха, a поготово у односу на пројекат као што je била изградња „одвратне ф л о т е " и колонијална експанзија. AKO ce национализму Рајха као бранитељу оствареног status quo-а из 1871. године припишу конзервативне црте, онда то још увек не значи да су његови проминенти носиоци били „конзервативци". Напротив: прави добитници у склопу процеса модернизације и у економском погледу успешно образовни и поседовни граћани махом су ce идентификовали са националном доктрином, која je наступала као довршење политичке модерне, с тим што су и иначе у кризним периодима настојали да je радикализују. Они са становишта свог социјалног положаја и no свом социјалном менталитету никако нису били конзервативци с погледом окренутим унатраг већ више репрезентанти једног новог света, обележеног научним достигнућима и индустријскокапиталистичким напретком. 106

C друге стране, пак, мерено нормативним критеријумима демократизације и либерализације, плурализације и парламентаризације, они су, поготово у радикалнонационалистичком миљеу, заговарали цил,еве који су представљали особену мешавину реакционарних и опасних елемената, који су неким делоиима били окренути будућности. У то je, на пример, снадао захтев за ауторитарним системом владавине све до позива за „националном диктатуром", за хегемонијалним статусом који би a la longue угрозио остварење из 1871. године, за „народном заједницом", која би смирила друштвене конфликте, као и за наводно научно оправданом пурификацијом нације од „страних елемената" и Јевреја. Такви циљеви не могу ce напросто назвати конзервативним, иако су, нема сумње, доводили у питање основне вредности либерално-демократске политичке културе, која je и у Рајху постеиено почела да ce шири; али нови десни радикализам који ce у томе најављивао могао je да представља и снажну опозицију против конзервативног естаблишмента. Штавише, ти циљеви садржавали су за многе иристалице модерне нешто што их je уверавало да предстоји лепа будућност, да би онда реализацијом тих циљева у „Трећем Рајху" та уверења била темељно изневерена и демантована. П о ш т о национализам у [тринципу није поседовао посве недвосмислену духовну структуру, то je са том опсењујућом мешавином могао за себе да веже модерну визију будућности, Ko­ ja je била у стању да ослободи далеко већу и динамичнију разорну снагу него што je то могао било који ортодоксни конзерватизам. 107

Сличном амбиваленцијом одликују ce и народске идеје које су крајем деведесетих година почеле да ce шире у делокругу радикалног национализма. С једне стране су оне народ и нацију у некој врсти хиперконзервативности поставили у континуитет који траје од архаичних времена. С друге стране су њихови заточници хтели да превазићу утемељење нације, које ce позивало на дуготрајну „судбинску заједницу" са заједничким језиком и заједничком културом. Отуда ce посезало за у склопу модерне науке елаборираним и непоколебљивим начелима расне и крвне заједнице, како би на тај начин доказали вечни карактер своје нације, тј. да она постоји од прадавних времена. Народска нација je тиме на неки начин постала један вид непромењиве природе у склопу историјског света који je подложан непрестаном преображају. У поређењу са конвенционалном хришћанском вером већине конзервативаца то народско-расистичко сујеверје било je посве модерно, na чак и у својој спремности да примени силу против свих оних који као „странци" представљају опасност no народско, аријевско јединство, те као такви могу нацију да угрозе у њеној сржи. За народски национализам ce такође чинило консеквентним да ce освајањем „животног простора" путем рата поспеши процес експанзије, који има своје природно научно оправдање да je легитиман и природан. Са тим радикализованим народским, псеудонаучним национализмом суочавамо ce са коренима из којих je само неколико година касније националсоцијализам извео своје расистичко учење о спасењу. 108

Готово да не може да нас зачуди да je једно такво нелико искушење као што je био Први светски рат још једном довело до снажне радикализације. Чинило ce да je у питању егзистенција нације у „одбрамбеној борби" са снагама велике алијансе. У еуфоричним обртима призивана je премоћ немачког „посебног пута" у модерни свет: нацији која je свесна своје мисије у срцу Европе морала je због њених посебних квалитета да буде обезбеђена победа. Стереотипи непријатеља, према којима ce гајила необуздана мржња, бујали су на све стране до тада невиђеним интензитетом. Међутим, ратни национализам није само интегрисао нацију него ју je и располутио. Јер његови ексцесивни ратни циљеви, његова блокада свих покушаја да ce успостави примирје, његово тврдокорно залагање за „победнички мир", потхрањивали су и опозицију која je све више узимала маха. Ha крају je на стотине хиљада људи учествовало у масовним штрајковима, на стотине хиљада људи je напустило режимску Социјалистичку партију Н е м а ч к е и приступило „Независној Социјалистичкој партији", која je била критички настројена према рату. Уместо да буде прочишћен од узаврелог ратног национализма, Рајх je, баш због њега, од 1917. године био дубоко подељен. Пораз je условио да je убрзо спласнула националистичка ратна и победничка еуфорија. Уместо реализације огромног анексионог програма, уследио je губитак територија на Истоку и Западу; уместо победе на војном пољу, народ ce суочио са тугом за милионима мртвих и рањених. Версајски мир - далеко 109

одмеренији од Брест-Литовског мира који je Рајх наметнуо младом Совјетском Савезу - одбацивале су, као пуки диктат, све десне и све леве партије. Тиме су положени темељи за трауму пониженог национализма која ce, услед „репарационог ропства", хиперинфлације, демилитаризације, те светске привредне кризе из 1929. године, развила у прави синдром готово непремостивих потешкоћа no и онако не нарочито популарну републику. Ha хипотетичко питање да ли je Вајмарска Република под повољнијим условима могла да опстане, апсолутно je могућ позитиван одговор - да je уместо четири године (1924-1928) доживела 24 године високе конјунктуре, какву je од 1949. године доживела Савезна Република Немачка, да je постојала нека делотворна нормативна снага и да je потрајало раздобље мира, апсолутно je могло доћи до стабилизације и тиме до очувања Републике. Али депресија из 1929. године, најдубља криза не само немачког него западног капитализма уопште, уништила je све у основи реалне наде. Осим колапса целих индустријских грана, наглог пада производње и стопа раста, дошло je до беспримерне пауперизације радника, која je уродила неопозивом цезуром: социјалностатистички посматрано, сваки трећи ж и т е љ остао je без посла, a уз то ce велики део становништва суочио са трајном незапосленошћу. Силна безнадежност и бесперспективност, удружена са национализмом, стварала je управо идеално хранљиво тло за радикално националистички масовни и протестни покрет, који je у харизматичком народном трибуну 110

Адолфу Хитлеру добио неприкосновеног вођу и трибуна. Taj покрет je невероватном брзином за време фаталне кризе израстао у највећу странку у Рајхстагу, пa je та странка постала нада многих милиоna људи. Није особени конгломерат националсоцијалистичког „погледа на свет" представљао први елеменат који je чинио мобилизациону окосницу за бираче, чланове и симпатизере. Штавише, Националсоцијалистичка партија била je, као и сви ауторитарни и фашистички покрети у међуратном раздобљу, примарно радикално националистички масовни покрет, којем су његов „вођа" и његови следбеници увек наново утувљивали да ваља поново стећи част, углед и моћ нације, како би ce могло изаћи из долине суза и доспети до заслуженог водећег положаја. Национална „народска заједница" мора изопштењем свих Јевреја, свих страних елемената, марксиста и њима сличних деструктивних фактора, поново да стекну аријевску чистоту и тако поврати своју несаломиву и убојиту снагу. По том уверењу ћe ce са остварењем расне чистоте нације истовремено коначно превазићи и све социјалне супротности. Одавно je у Немачкој национализам доказао своју моћ и способност да превазиђе све класне, конфесионалне и регионалне границе. Доживљај светског рата и кризни синдром који je настао као последица рата подарили су му додатну динамику, ш т о je многе присталице навело да говоре о „новом национализму". Ернст и Фридрих Јингер (Ernst und Friedrich Junger) говорили су: „Родитељ тог национализма je рат; 111

али он je роћен и из свести о заједници заснованој на крви; он жели да крв дође на власт". П о ш т о полази од дубоког уверења у „изабраност" немачког народа, тај национализам ће на унутрашњем плану превазићи класну борбу, a на спољашњем он неумитно има „империјалистички карактер". Taj нови национализам имао je своје извориште и у проблемима с оне стране државних граница. Велике немачке мањине у државама насталим 1919. године осећале су ce до сада као саставни део једне моћне државне нације, a сада су одједном потпали под политичку власт Пољака, Литванаца, Чеха, који су пре тога били потчињени, a сада су постали већински народ. Уз унутрашњенемачки синдром узрока радикализованог национализма ишао je проблем изазван бескрајним спором о к о „народнонемачких" мањина, које су форсираном „народносном политиком", и „народносном повесницом" младих немачких конзервативаца толико високо вредноване да су постале нека врста отеловљења „чистог Немства", јер су остале поштеђене утицаја западне цивилизације и свих опаких последица индустријализације. Из свих тих струја и емоција црпео je Хитлеров покрет добар део своје мобилизаторске и интеграционе енергије. И пошто су ce старе елите моћи 1933. упустиле у ризичну игру са Хитлером, испоставило ce да су осим политике запослења представници новог режима свој легитимитет могли да учврсте посебно захваљујући „националним успесима". Ремнлитаризација, иступање из Друштва народа, запоседање Рајнске области, „прикључење" Аустрије, разбијање 112

Чехословачке, потом Пољске и онда поход на Запад - у свему томе су ce видели тријумфални национални успеси, a ови су приписивани политичком таленту харизматичког вође на челу Рајха. После свих тих успеха чак je и у до тада резистентном католичком и социјалдемократском миљеу славље било тако необуздано и раздрагано да би, no реалној процени, после „аншлуса" Аустрије и немачко-француског примирја у Компењу, да су којим случајем одржани слободни избори и то под надзором Друштва народа, огромна већина људи гласове дала Хитлеру. Победнички поход, који je покренуо национализам, трајао je до Стаљинграда, али je тај национализам све до краја био одговоран за „чишћење" нације од „левих" и „страних елемената". Само ce масовно уништавање европских Јевреја, који су no патолошки изопаченом схватању нацистичког вођства отеловљавали смртну опасност не само no модерни свет него и no аријевску супстанцу изабране немачке нације, све до краја држало у строгој тајности. Чудовишну представу да су сви Немци, a пре свега хитлеровски Немци, били опседнути „елиминаторским антисемитизмом" (Данијел Голдхаген) и да су само чекали на прилику да га и реализују, демантовали су сами нацистички властодржци тиме што су све до пролећа најстрожије забранили - чак и под претњом смртном казном - свако разматрање масовног уништења Јевреја. Али старе идеје о изабраном народу и његовој историјској мисији су ce и те к а к о могле повезати са националсоцијалистичком доктрином о 113

привилегованој аријевској раси господара и њеној светскоисторијској мисији! Међутим, за војнике су после преокрета на фронту тада далеко већу улогу играли воља за преживљавањем и страх од одмазде него пароле о потреби да ce истраје у борби до краја, коју je свакодневно заговарала гебеловска пропаганда. Али je још увек, поготово код млађих људи, индоктрираних после 1933. године, била јака вера у величину нације и у њену моћ, ш т о на свој начин потврђују и меморандуми из делокруга покрета отпора пре јула 1944. године. A на „домаћем ф р о н т у " тј. у самој земљи која je све до краја била одлично снабдевена на рачун запоседнуте Европе, националистичка умишљеност ce одржала све до краја. Најмање десет милиона „страних радник а " давало je и оном најсиромашнијем немачком раднику осећање да припада изузетној нацији која стоји изнад новог субпролетаријата. Слом „Трећег Рајха" после изгубљеног тоталног рата представља фундаменталну цезуру у историји немачког национализма. Угасио ce вулкан радикалног национализма. Са тим сломом била je повезана дубока и свеобухватна дезилузија. За одбојан став према миру, који je био карактеристичан за повређени национализам после 1918. године, више није било простора. Национална држава ce распала, најпре у четири окупационе зоне, a потом на две нове државе настале 1949. године. Пуне четири деценије национализам више није служио као легитимација тих држава. Пренебрегну ли ce спорадичне појаве радикалног национализма у 114

уским круговима на „рубу друштва", онда ce заиста може рећи да je мобилизациона снага национализма била сведена на занемарљиву меру. У слободан простор који je настао после слома националистичке слике света, сада je могао да ce настани нови вид лојалности и то према „Европи", a затим и према Саиезној Републици као творевини на коју су сви због њених успеха могли да буду поносни. У источнонемачкој сатрапији совјетске империје јадно je пропало настојање да ce од затвореног становништва Н Д Р створи посебна „социјалистичка нација". Међу Западним Немцима, према којима je судбина била благонаклона, све више и више je бледела идеја о јединственој и свеобухватној немачкој нацији. Светска политичка констелација, која je санкционисала поделу земље, чинила ce тако чврстом да нико није рачунао са неким променама. Још пре него што су прошле четири деценије од „немачке катастрофе" 1945. године, већини рођених у Савезној Републици поново уједињење - како су показале одреНене анкете - чинило ce посве илузорним. Али зато су ce указале контуре једног постнационалног друштва, које je створило уставну, правну и социјалну државу. Отуда ниједној држави нија пало тако л а к о да ce одрекне свог суверенитета у корист „Европске чаједнице" као Савезној Републици Немачкој. Захваљујући ерозији Совјетског Савеза и далековидости Горбачова, пољској „Солидарности" и пре свега источнонемачком покрету за грађанска права, могао je слом Немачке Демократске Републике, захваљујући и чињеници да je западна политика, посеб115

но у Б о н у и Вашингтону, правовремено реаговала, да буде искоришћен за уједињење две немачке државе. У свакодневном језику ce одомаћио израз Wiedervereinigung - поновно уједињење. Уистину ce радило о фузији две државе са дуговеким заједничким традицијама, које су у мећувремену поседовале и своје посебне историје - један процес са изузетно компликованим последицама, т а к о да ћ е , к а к о нам показује досадашње искуство (треба ce само сетити раздобља од три до четири деценије после америчког граћанског рата), бити потребна барем једна генерација да ce оне савладају. Т е к после 2020. године he тај процес моћи тачније да ce просуди. Али онај ко ce заносио надом да he остварењем јединствене државе доћи до поновног замаха немачког национализма, био je разочаран; a онај ко ce прибојавао да би могло доћи до оживљавања национализма; могао je да буде спокојан. И поред свих жестоких изборних борби, и поред одређених криза у привредној с ф е р и , и поред неизбежних фрикција у заједничком животу, до сада ce није манифестовао такав национализам. To сведочи о политичкој култури некадашњих Западних Немаца и о доброј утемељености државног легитимитета. Али то подједнако сведочи и о способности и спремности Источних Немаца да уче, при чему ce не сме пренебрећи да ce код њих под притиском диктатура од 1933. до 1989. одржао један слој немачког провинцијализма и национализма. К о л и к о год да сваки наступ десног радикализма делује иритирајуће, ипак једнозначно преовлађује п р о т е с т који у јачању једне регионалне 116

партије као ш т о je П Д С тражи свој систему к о н ф о р мни вентил. Да ли искуства постнационалног друштва могу да буду продуктивна, да ли повратак национализму, нацији и националној држави са свим евидентним опасностима могу да буду избегнути - о томе ће више бити речи у гл. X. 3.

Трансферни национализам у незападном свету

Ha Западу изнедрени национализам проширио ce у неколико таласа и на земље изван западног света. Пример северноамеричке националне републике почео je одмах да врши силан утицај и на југу, те je, чим су ce услед деловања Француске револуције олабавиле везе са шпанском и португалском метрополом, одмах почео процес подражавања северноамеричке борбе за еманципацију. Koje су то погонске снаге подстицале и носиле ту борбу? И због чега су оне за релативно кратко време успеле да ce наметну и остваре? У јужноамеричким колонијама иберијског полуострва ce већ подуже нагомилало незадовољство крутом владавином колонијалних господара. Највише су ce осећали угрожени Креоли, тј. Шпанци и Португалци који су ce родили у Латинској Америци, пошто су у поређењу са представницима колонијалне власти и у делокругу административне управе и у подручју привреде били дискриминисани. Отуда je за водећр слојеве Креола идеја да ce no угледу на Сједи117

њене Државе, које су управо биле настале у истој хемисфери, утемељи сопствена нација, постала веома привлачна. Требало je направити само мали корак до легитимације самосвојне егзистенције, a за то ce no природи ствари наметао већ устаљени појам нације. У Јужној Америци ce, додуше, од 16. до краја 18. века нису биле формирале никакве генуине етније са особеним карактеристикама о којима je горе било речи, него су ce била искристалисала строго хијерархијски стратифицирана колонијална друштва са танким слојем горње класе и огромном већином мешанаца од индијанских уроћеника и увезених робова. Али ce TOKOM два и no столећа у - иначе у основи самовољно скројеним - колонијалним провинцијама у делокругу виших друштвених слојева развила одрећена самосвест. У ратовима за независност шпанских и португалских прекоокеанских колонија, чијем одвајању иберијске метрополе више нису биле у стању да пруже одлучан отпор, постепено je та енергија усмерена у правцу остваривања суверених република са одрећеним територијама. Све јужноамеричке „националне д р ж а в е " - осим Панаме, која je настала no вољи САД - произашле су на крају из некадашњих колонијалних провинција. Али ce убрзо указао један проблем који je задуго оптерећивао даљи развој: наиме, креолска виша класа успела je, додуше, да ce дефинише као нација, али joj je недостајала традицијом утврћена етничка основа. To je условило изузетно опасну лабилност политичког система власти, пошто му je недостајала стабилизаторска прошлост једног одавно оформљеног 118

етнија. Из те фаталне структуралне грешке и из динамике мултикултуралне хетерогености резултирао je бескрајни низ успешних и безуспешних завера и државних удара, диктаторских и каудиљовских режима, који су настојали да ауторитарним средствима успоставе неопходну хомогеност, које фактички није било. Бацимо ли поглед на касније драматичне зоне национализма, видећемо да су ce у првој половини 19. века, поред ирског сецесионистичког и ујединитељског национализма, само на северу Османског царства, на Балкану и у борби за грчку независност, јављали национални покрети. Али од седамдесетих година 19. века национализам je почео да хвата корена и у Источној Азији. Јер, после напада немачке ф л о т е 1854. године, почело je и до тада херметички затворено острвско царство Јапан да ce отвара према свету, na су онда реформама од 1868. године постављене смернице за интензивније подржавање западног модела. У том склопу je заједно са елементима модернизације прихваћен и национализам. Он je у царству Ц а р а Сунца код водећих слоја самураја спремног за стратегијске иновације, наишао на готово оптималне претпоставке, које на неки начин омогућавају да ce направи порећење са Енглеском. Четрнаест столећа су јапанска острва уживала социокултурну и политички самосвојну аутономију лишену сваког спољашњег утицаја, тако да je из ове био проистекао готово идеално уобличен систем и начин живота и владавине. To je, како ce испоставило, лако могло да ce преиначи у једну традицијом бо119

гату нацију. Мисионарска свест о изабраном народу, којим, к а о јединим, влада син богиње Сунца, и који ce готово расистички надмено строго одваја од уроћеника Ајнуа и суседних народа, затим осведочена способност регенерације на његовој светој територији, као и мобилизација свих друштвених снага посредством деловања младе интелигенције која je напросто преплавила западне универзитете - све je то сведочило у прилог оствареног успеха. A те високе школе на које je одлазила млада интелигенција налазиле су ce пре свега у Пруској, којој ce као успешној, на милитаризму утемељеној држави царство Теноа дивило и у многом погледу je и подражавало. Ha прелазу измећу два столећа, националнодемократско-републикански покрет Сун Ј а т Сенз у Кини почео je национализацију Јапана да посматра к а о успешно остварење које заслужује да ce подражава. После пада династије Манџу започела je 1911. године у овој огромној републици огорчена борба око тога којем he од Warlord-OBa успети да, уз ослонац на етничке традиције хановских Кинеза, конституише национални идентитет. Извесно време ce чинило да he партија Куоминтанг Чанг Kaj Шека однети победу, али на крају ипак није био дорастао колико радикалнокомунистичком толико и националистичком револуционарном покрету Мао Це Тунга. Док je јапанска р е ф о р м с к а олигархија наставила своју трку да стигне западна пионирска друштва и Сун Јат Сен припремао трансформацију „Небеског царства", у Британској Индији и холандској Индонезији су ce постепено образовала језгра национали120

стичких ослободилачких покрета. Њихов непосредни циљ био je ослобођење од колонијалних господара, a даљи циљ био je утемељење суверене националне државе. Слични покрети оформили су ce после Првог светског рата у француској Индокини, у северноафричким поседима Француске и у енглеском Египту. Мећутим, пун успех антиколонијалистички покрети су остварили тек после Другог светског рата, када je са масивним притиском САД у прилог расформирања западних колонијалних империја, у спрези са деловањем милитантних унутарколонијалних герилских и ослободилачких покрета, започела epa деколонизације у светским размерама. Но, с тиме je био повезан и нови талас трансферног национализма. Јер, сва та колонијална подручја, која су такорећи преко ноћи добила своје пунолетство, повела су ce за примером западних националних држава као узорима које треба следити. А к о су мировни уговори склопљени после Првог светског рата националну државу прогласили нормом за целокупан свет европских држава, онда je она за дуже време проглашена политичком институцијом од глобалног значаја. Иако постоји шаролико мноштво специфичних својстава која су представљала битан и незаобилазан чинилац код утемељења свих тих држава, ипак ce дају издвојити неколико заједничких структуралних елемената. 1. Битне претпоставке за преузимање идеје о националној држави и општег реда створило je школство у самим колонијама; али, уз то ce мора имати у 121

виду да je велики део младих људи школован и на европским високим школама. Енглески, француски, холандски колонијални господари, на пример, изградили су, мада веома касно, један рудиментарни систем народних школа и гимназија у важнијим колонијама; поврх тога су перспективним питомцима који су пуно обећавали омогућили да ce даље образују у Оксфорду, Кембриџу, Лондону, Паризу и Амстердаму, a касније и у војним академијама (у Сандхерсту, на пример), к а к о би у својим колонијама могли да им повере одрећене административно-управне послове. Свуда су no западним мерилима обдарени ћаци најпре упућивани у неколико виших школа интернатског типа. Управо у тим институцијама започињао je процес далекосежне политичке социјализације. Реалност Индије, Индокине и Индонезије, као и земаља а ф р и ч к е западне обале, одликовала ce великом хетерогеношћу. П а ц и ф и ч к о острвље Индонезије, које су Х о л а н ђ а н и објединили у једну целину, поседовало je готово исто т о л и к о језика и племенских религија, негде око три хиљаде. У југоисточној Азији иод француским п р о т е к т о р а т о м преплитали су ce многобројни племенски језици, некадашње високе културе и разне мале друштвене установе. У Индији je британски раџа владао над стотинама етничких и језичких заједница, којима ce управљало с методом Informal Empire и сходно томе биле потчињене лабавој централизацији британске колонијалне бирократије, која je била на гласу због своје ефикасности. Из таквог амбијента je сваки ђак 122

или питомац најпре доносио само своје л о к а л н о специфичне особине, na би са њима кренуо на неку вишу школу. A тамо je он у склопу заједнице ученика који су долазили из разних делова земље посредством наставног програма и индоктринације од стране наставног особља постепено упознавао „имагинарну" заједницу своје колоније к а о могуће јединство. Осим локалног идентитета на Суматри, Целебесу или Балију, ученик je у Џ а к а р т и доживео идентификацију са оном „Индонезијом" коју су Холанћани смислили као скупни појам за сав тај острвски свет. Исти процес ce одвијао и у Индији, али je тамо локални идентитет људи из Кашмира, Бенгала, делте Ганга, прошириван лојалношћу према Британској империји. A у Индокини су младићи са собом доносили своју племенску културу из камбоџанских села, лаоских варошица или Вијентијана, да би им онда у Сајгону била посредована представа о једном француском Вијетнаму. Ниједан од тих ученика није realiter упознао те простране творевине имагинарних колонијалних целина. Али у њиховој представи о свету ce од сада неговала и лојалност према тој целини. AKO би танки слој људи административно-управног апарата, образован у западном духу, уз то још добио прилику да студира на неком од европских универзитета, онда би ce, с једне стране, недвосмислено учврстдо тај свет представа, a, с друге стране, та би елита у великој мери апсорбовала модерност Запада, не на воследњем месту и његов модерни национализам са његовим националним државама. Један тако 123

самосвестан брамански изданак с израженом елитарном свешћу какав je био млади Нехру није ни хтео ни мога да ce одупре утицају те западне модерне. A када би ce млади стручњаци no повратку у свој завичај придружили неком од антиколонијалних еманципацијских покрета, већ je, на основу њихове дотадашње животне повеснице, био одрећен њихов животни циљ - Индија, Вијетнам, Мароко, Индонезија - сви ће они постати суверене националне државе, a њихово становништво нације. A каква би друга алтернатива, с обзиром на стечено образовање и искуство, и могла да им ce понуди? 2. Када je у четрдесетим и педесетим годинама куцнуо час независности, све водеће личности из оснивачке ф а з е определиле су ce за нацију и националну државу, свеједно да ли су ce звале Нехру, Сукарно, Нкрумах, Н а с е р или Хо Ши Мин. Али то опредељење ce суочило са веома компликованим, na no правилу и нерешивим проблемима. Додуше, ниједна колонијална сила није тако бескрупулозно запост&вила образовање једног домаћег слоја који he прејузети обављање административно-управних послова као, на пример, Португал и Белгија. Али и тамо гле ce енглеска, француска, или холандска колонијална управа из сопственог интереса потрудила да школује такву елиту, ипак je недостајала једна битна ствар: функционалан, способан и модеран државни апарат. Свуда тамо где je барем у заметку ваљало изградити државне институције, после одласка к о л о н и ј л н и х господара, настајали су огромни проблеми који су ce граничили са хаосом. 124

Изградња државе у буквалном смислу речи наметнула ce као примарни и превасходни задатак. Мећутим, тај и иначе т е ж а к процес свуда ce преклапао са почетком стварања нације. Јер, уз позивање на фиктивну, „имагинарну" нацију, вођена je борба за деколонизацију, na je воља нације сада требала да послужи као легитимација постколонијалног система владавине. Али к а к о да ce за к р а т к о време од стотину племенских и језичких скупина у Индији, Индонезији, Гани (Ашанти су тамо били само једна од 600 етничких група), Нигерији, Вијетнаму, створи једна хомогена нација, к а к о je то сугерисао идеализовани европски пример? У свету у којем je харизматички воћа са својом елитом представљао стуб моћи очевидно није било неке друге реалне алтернативе. Отуда ce у том склопу прибегавало свим расположивим средствима: користила ce школска и језичка политика, инструментализовали су ce славна традиција, ритуали и симболи, те ce на тај начин ауторитарним наступом и силом трасирао пут до нације тегобан пут пун жртава све до данас. Kao и у социо-културно-етички различитим и мешовитим подручјима источне и југоисточне Европе, импорт идеја нације и националне државе показаће ce на крају као дебакл. 3. Већина припадника постколонијалних елита моћи дошла je код куће или на местима студирања у Европи у контакт са ортодоксним или либералним марксизмом. Он им je дао категорије помоћу којих су колонијални израбљивачки однос могли да интер125

претирају у ширем склопу. Томе je одговарала и оштра критика метода западног капитализма у свим колонијалним империјама. Уједно je и брзина којом ce модернизовала привреда у комунистичким земљама деловала привлачно. Атрактивност тих држава порасла je захваљујући и чињеници да je њихова официјелна политика одлучно одбацила расизам, али и околности да су водећи кадрови владали у ауторитарном стилу. Из тих разлога ce у многим земљама „у развоју", како je почело да ce говори, уобличио национални социјализам, који je марксистичку идеологију еманципације прилагодио сопственим потребама. Taj национални социјализам надовезао ce на домаће традиције колективног приврећивања и општег колективно-племенског интереса. Тиме je новим државама прибавио једну за континуитет важну основу, на којој je из прошлости могло да ce крене у будућност. Ha тај начин ce национализам није предочавао само као западни модел за остварење успеха који заслужује да ce подражава, него и као савремени, модернизовани продужетак древних сопствених традиција. Н е ћ е м о ce приклонити политичком сујеверју неолиберализма, ако к а ж е м о да je прелазак „земаља трећег света" на неограничену либералну, приватнокапиталистичку привреду представљао nonplusultra једне мудре стратегије развоја. Очигледно je свака земља морала да н а ћ е своју сопствену мешовиту форму сачињену од тржишне привреде и државног управљања привредом. Али исто тако je у мећувремену постало јасно да je опредељење за национали126

стичко-социјалистички режим било повезано са замашним тешкоћама и проблемима. По узору на комунистичке - a прећутно и западне - земље, инвестициони токови усмеравани су на изградњу великих индустријских постројења. A онда су неопходна средства недостајала за инвестиције у делокругу образовања и школства, инфраструктуре, пољопривреде, од које je и надаље живела огромна већина становништва. С друге стране, пак, под утицајем замаха Совјетског Савеза, прихваћено je начело ауторитарног управљања и регулисања целокупног друштвеног и политичког живота. После краткотрајне еуфорије због ослобоћења од колонијалног старатељства, у многим земљама су ce као no правилу конституисале конвенционалне диктатуре. За припаднике тих монократија или за елите моћи благих ауторитарних система, околност да je истовремено требало створити и државу и нацију, показало ce готово као нерешив задатак. Поново ce показало да нема друге атрактивне алтернативе политици стварања нације. Тежњи за моћи појединих племена, језичких и религијских заједница, морало je очевидно да буде супротстављена једна како тако формулисана интеграциона и мобилизациона идеологија, к а к о би са процесом стварања државе и консолидације власти уопште кренуло напред. Са неуспехом прво сопственог националног социјализма, a затим са распадом Совјетског Савеза и његове империје увелико je ослабила привлачна снага подржављеног марксизма, тако да je готово свуда дошло до нових политичких опредељења. Али за све 127

земље које су после 1945. године прихватиле трансферни национализам и надаље остаје актуелно питање: могу ли те екстремно мултинационалне и полицентричне нове државе да буду хомогенизоване и изграћене у националне државе, a да при томе не морају да плате велику цену у жртвама, које управо указују на непримереност тог трансфера? Није ли, сходно томе, вишеструко обзнањивана, наводно у свету увелико етаблирана превласт националне државе - суд који претпоставља омнипрезентност консолидоване западне националне државе - можда ипак само једна „оптичка варка" (Е. Гелнер)?

128

IX. УСПЕСИ Н А Ц И О Н А Л И З М А - Н Е З А С Л У Ж Е Н А СЛАВА Н А Ц И О Н А Л Н Е ДРЖАВЕ

Упркос критици не може ce порећи да национализам ипак може да ce похвали не баш малим успесима. Национални језици, као и покретачке идеје национализма, ишли су на руку образовању националних литература са врхунским остварењима, којих нико не би смео да ce одрекне. Такве врхунце представљају Шекспир и Милтон у Енглеској, Монтењ и Волтер у Француској, Гете и Лесинг у Немачкој; сви су они потом представљали велике узоре у развоју одрећене националне литературе, али сами не потичу из идејног света национализма. Али у ери западног национализма, његова доктрина je често на литерарни живот и уопште на"медије" деловала веома стимулативно. Основни аргумент Ернеста Гелнера да национализам са својим творевинама - нацијом, стандардизованом националном културом и националном државом - чини неопходан предуслов за функционисање модерних историјских друштава, поседује, због тог свог крутог функционализма, само ограничену вредност. A ипак су ce од стране државе организова129

ни национални језици показали као неопходан медијум за modus operandi високо комплексних индустријских, потрошачких и услужних друштава. Само je захваљујући стандардизованом језику било могуће опште разумевање, које у лавиринту дијалеката или помоћу неког вештачког језика као, на пример, есперанто, не би било могуће. He може ce пренебрећи чињеница да јединство модерних националних држава почива на великим законским делима, која су ce no правилу схватала к а о еманација „народног духа" (историјске правне школе) или „националних правних обичаја", na су свакоме били доступни на националном језику, представљајући обавезну правну смерницу државног правног система. Фикција легитимитета модерних република, народни суверенитет као извор свих закона и парламентарних одлука, добила je свој конкретни садржај образовањем нације. Уопште je функционална способност политичког система претпостављала културну хомогеност, која je, манифестујући ce у општем изборном праву, страначкој демократији и парламентаризму, у бити била производ национализма. Али с друге стране je национализам, нарочито у свету политике, показивао своје јанусовско лице. Јер, представа о хомогеној нацији водила je до ригидне праксе искључивања националних мањина. У неком погледу je и опаки модерни антисемитизам једна расизмом прожета подврста национализма, јер већ традиционално инкриминисану мањину искључује из „тела" нације. 130

Такоће ce не може превидети да je и идеал националног јединства отежавао проналажење решења које би олакшало заједнички живот у мултинационалним друштвима, будући да би такво решење претиостављало да ce призна равноправност оног „другог". A да ce уопште не говори о томе до каквих су тешких последица водили нови измишљени „нациоиални интереси"! Национална држава представљала je крајњи циљ националних покрета. Отуда je она за њих и нациоиалне социјализоване припаднике етаблираних нација представљала највишу вредност. Ч а к je и за један тако широк ум какав je био Макс Вебер национална држава поседовала нормативни приоритет. Мећутим, поред овог временом условљеног осећања о остварености постављеног циља, постојала су још и нека друга искуства, која су ишла на руку обавезности национализма као секуларне религије и потхрањивала идолопоклонички однос према националној држави. 1. Са националном државом je у западним државама била повезана индустријска револуција; a са том индустријском револуцијом ишли су крајње успешна индустријализација и модеран привредни раст са беспримерним порастом благостања, што he ce тек у дужој временској перспективи - уз прекиде са два тотална рата и привредном светском кризом 1929. године - показати да ce ради о појавама трајног карактера. Тај полет приписиван je и националној држави са њеним великим унутрашњим тржиштем, са њеним конјунктурним импулсима и новим економским димензијама. 131

2. Национална држава je no правилу била и модерна уставна и правна држава. Неписани устав Енглеске, земље са иначе највећом правном сигурношћу мећу западним земљама, поседовао je барем исту нормативну вредност као и писана конституција. Граћанима тих држава зајемчена je до тада непозната мера политичких права и правне сигурности. Правна основа граћанског друштва почива на законодавству које мора да изазове дивљење, те ce за њега може рећи да je у правом смислу створило текстуру модерне уставне државе. И овај драгоцени добитак приписало je колективно памћење националној држави, иако су управо у немачким државама пре националне државе били настали конституционализам и парламентаризам. 3. П о с л е мучног и тегобног процеса учења развила ce, к а о реакција на економске кризе и социјалне невоље индустријског света, модерна интервенционистичка и социјална држава, чија ce генеза да пратити од седамдесетих година 19. века - на првом месту у Н е м а ч к о м Рајху, Аустрији и Швајцарској. Kao баштиник енглеског типа социјалне п о л и т и к е са приватним и корпоративним осигурањем држава je са својом густом м р е ж о м „социјалне сигурности" преузела неку врсту јемства у случају социјалних недаћа. И та врста продужетка унутрашње изградње државе у социјалну државу, која je у Н е м а ч к о ј поседовала важне к о р е н е у комуналној и територијално-државној „политици благостања", сматрана je доприносом за р е ф о р м е способне националне државе. 132

4. Најзад je успело - да наведемо само још неке контигентне успехе - да ce, после тешких распри Ko­ je су понекада водиле до граница граћанског рата, социјални конфликти, корак no корак, институционализују. Ha место отвореног класног антагонизма измећу табора предузимача и табора радника ступио je иравно омећени конфликт, и то у форми тарифне политике са својим ритуалом од претњи и противпретњи пре него што ce постигне компромис. Међутим, сви ти успеси нису унутрашњом нужношћу везани за егзистенцију националне државе. Привредни успон постигло je и ауторитарно царство као што je Јапан, који ce тек налазио на путу формирања нације. Једна уставна и правна држава par excellence била je пре 1990. године и стара Савезна Република Немачка, a да при томе није била национална држава. Сједињене Државе, због мећусобно супротстављених традиција, још увек нису постале социјална држава у европском смислу решавања проблема. Социјални конфликти ce обуздавају и у мултинационалним државама, које само у спољашњем смислу имају етикету националне државе. Укратко, изванредно далекосежни и позитивни развојни токови у склопу западног света: привредни раст и повећање општег благостања, уставна државност и правна сигурност, осигурање живота и обуздавање конфликата, одвијају ce, историјски посматрано, у епохи националних држава, иако к а о „одговор" на „изазове" модернизације нису ни мало случајно остварени. Али у колективном памћењу су очувани као генуине тековине националне државе. Kao упе133

чатљива потврда њене економске и политичке модерности, такви успеси, колико год да су тешко остварени, повећали су атрактивност национализма и националне државе коју je он изнедрио - na ce отуда предочава као прави пут за садашњицу, a поготово за будућност. Безрезервно прихватити националну државу значило je, очевидно, ићи у корак с временом, бити истински модеран и живети у складу са најмоћнијом сликом света овог времена. Отуда ce национална држава већ одавно прси успесима који у суштини немају никакве везе са том политичком уставном формом.

134

r I

X. КРАЈ Н А Ц И О Н А Л И З М А ?

Новија истраживања о национализму и дискусије о идентитету допринели су превазилажењу конвенционалне представе да од национализма и националне државе створени национални идентитет поседује монополски положај у менталном свету индивидуе. Ha место те једноставне идеје, која je увек више била постулат него стварност, ступила je коезгистенција Bu­ rne идентитета (multiple Identitat). Отуда, као no каквом либералном моделу конкуренције, један поред других или једни против других агирају различити идентитети. Јер, у зависности од животног контекста приоритет добија идентитет католика, Пруса, оца породице, занатлије, Рајнланћанина - и сви ти идентитети могу да пребивају у једној те истој особи. У некој кризној ситуацији, као на пример у августу 1918. године, примат може да стекне национални идентитет, na онда сви остали идентитети ступају привремено у други план или ce обједињују са националним идентитетом и подарују му додатну пробојну снагу. Овакво прихватање плурализма идентитета, нема сумње, додирује ce са старијом социолошком теоријом улога, no којој индивидуа може да игра више 135

улога. Али она иде корак даље од концепта социокултурне личности, који je развила америчка културна антропологија, na поред физиолошких својстава личности настоји да утврди и no њу релевантне социокултурне унутрашње инстанце. С друге ce она без даљњега може довести у везу са теоријом хабитуса француског социолога Пјера Бурдијеа (Pierre Bourdieau), који сматра да увек постоји више хабитуса: професионални, класни, полни итд. To схватање о „вишеструком идентитету" делује на свој начин „ослободилачки": јер, оно радикално доводи у питање догматску аксиоматику свих национализама, no којој националном идентитету припада апсолутни и свеобухватни примат. Само ce no себи разуме да ce и надаље признаје један национално обележени идентитет, један национални хабитус, али ce његово значење у одсудној мери релативира. Новија истраживања национализма су, сходно томе, изрекла начелне сумње у тоталитет национализма. Она су на свој начин допринела томе да једно од основних уверења историзма - наиме, да сви историјски феномени долазе и пролазе и да никада не постају трајне вредности - коначно буде примедљено и на национализам. К р о з то ce огледа и опште становиште о наводној апсолутној обавезности националистичке слике света и националне државе уопште. AKO ce не прецењује предводничка улога националних држава, онда ce може рећи да епоха националних држава траје т е к добрих 220 година. У мећувремену су њихови организациони принципи - како они њихове слике света тако и они њихових институ136

ционалних решења - у великој мери доведени у сумњу. Откуда, пак, та фундаментална сумња? 1. У фази свог успона национализам je садржао обећање да he ce, пошто буду уклоњене социјалноструктуралне хијерархије привилегија и монархијско друштво са својом кнежевском богомданошћу буде замењено сувереном нацијом, успоставити хармоничан заједнички живот равноправних припадника нације. Тим обећањем хранио ce рано-либерални национализам у свим западним земљама, али и трансферни национализам у свим новим незападним државама, a његов афинитет према националној демократији само je још појачао његову привлачну снагу. Уистину je, међутим, национализам свуда водио до успостављења једне круте, немилосрдне и не баш братске заједнице са праксом искључивања оних „других" на унутрашњем плану. Свеједно да ли ce радило о Индијанцима или о црним Африканцима обојени су столећима ефективно искључивани из америчке нације. To je исто тако дуго било и са Ирцима и католицима у Великој Британији. У немачкој националној држави воћена je непомирљива политика искључивања Пољака из пруског анектираног подручја, a пре свега, на крају још и са катастрофалним последицама, против јеврејских Немаца. Иако немачко уништавање Јевреја и надаље представља јединствену појаву, ипак ce без већих тешкоћа може саставити депримирајући негативан биланс за све старе, a у мећувремену и све нове националне државе. Поће ли ce од првобитног обећања, онда ce мора констатовати да je национализам тотално омашио и изневерио сва 137

очекивања. Штавише, апсолутистички захтеви са којима je наступио изазвао je нове погубне конфликте у националним државама, на пример у облику националних конфликата, али и измећу њих самих. 2. У хуману утопију национализма у успону спадало je и обећање да ћ е , пошто буду уклоњени досадашњи доминантни узроци конфликата - пре свега монархистичко частољубље, које je увек хтело да углед династије и кнежевске државе повећа путем ратова, као и уопште аристократско схватање о ривалитету - створити у принципу мирољубиви свет граћанских припадника нације. Помирењу интереса у оквиру саме државе одговара, аргументовало ce, мирна коегзистенција свих националних држава, које су лишене кнежевске т е ж њ е за одмеравањем снага у ратним сукобима. Европски национални либерализам je невиност такве мирољубивости изгубио већ у 19. веку. Она je само живела у Вилсоновој утопији Leage of Nations, која je на немачки погрешно преведена са „Друштво народа", a потом наставила да живи у Uni­ ted Nations Франклина Рузвелта. Међутим, национализам своје творевине - националне државе - које су требало да потврде његову успешност, никако није васпитао као мирољубиве актере у склопу интернационалног система. Штавише, претежни део националних држава проистекао je из националних ратова за уједињење, из граћанских или сецесионистичких ратова. Миран настанак националних држава напросто je реткост. П р и томе ce најпре има на уму Н о р в е ш к а , Исланд, Канада, Јапан, државе Карибске уније - и онда већ застајемо и не 138

знамо које бисмо још државе навели. А к о , дакле, већ сама историја стварања држава демантује принципијелни пацифизам, онда ce за такозвану епоху националних држава може рећи да je епоха испуњена ратовима тј. да je епоха у којој борбе за „националну егзистенцију" могу да ce разбуктају до тоталног рата и при томе умеју на беспримеран начин да мобилизују све расположиве ресурсе. Порази продубљују ресентимане као плодно тло за следећи рат. Прагматичка калкулација моћи je понекада у стању да обузда тежњу да ce ратом остваре „национални интереси". Међутим, no својој природи свет националних држава остаје конфликтима бременит систем. Другим речима речено: фундаментални дефицит национализма и националне државе као његове творевине састоји ce у њиховој неспособности да на задовољавајући начин реше унутрашње и спољне проблеме и успоставе трајан мир - или барем да их боље реше него што су то чинили досадашњи државни и идејни системи. Напротив: у склопу настојања за унутрашњом интеграцијом и заступањем интереса према вани, обоје изазивају екстремно заоштрене конфликте. Али ако ипак дође до неког унутрашњег и спољнополитичког компромиса, онда ce такви компромиси обично темеље на обуздавању национализма и националнодржавног егоизма. Скромну утеху у том погледу пружа осведочена чињеница да демократије саме од себе не изазивају ратове. Али колико je број таквих демократија данас који без икаквих резерви заслужују то име? 3. Западну, још од времена просветитељства дубоко укорењену традицију, no којој ce праву на само139

опредељење индивидуе приписује квалитет природно-правног аксиома, пренео je, измећу осталог национализам на нације. Отада „право на самоопредељење народа" спада у погонску снагу и психомоторику сецесијског и трансферног национализма. Вудро Вилсон и Лењин су то право истовремено прогласили мећународно-правном максимом и основном идејом политичког морала. Оно je послужило као политичка норма приликом утемељења националних држава у париском предграђу после Првог светског рата. Са тог становишта посматрано, оно je доживљавано и као победа прочишћеног правног мишљења. Мећутим, ф а к т и ч к и je на тлу три разорена мултинационална царства довело до конфликтима бремените „балканизације". (Могу ли исте идеје после 1991. године да доведу до репризе?). Мада ни Лењинова влада није била спремна да толерише сецесионистичке тежње неруских народа, као што ни Савезници нису поштовали то начело, на пример, у односу на Аустрију, Јужни Тирол, Горњу Шлезију, ипак то није могло да нанесе већу штету праву народа на самоодређење, које je иначе загарантовано као природноправно начело. У међувремену je, пак, примена овог принципа уродила катастрофалним последицама, које намећу потребу да ce он прецизира и прагматично омеђи. Чини ce да тај принцип захтева да ce одреди праг до којег ce може и сме ићи у признавању малих народа и њихових суверених права на националну државу, која представља коначни циљ права на самоопредељење. Тако би на Балкану, у Баскији и у региону 140

Кавказа, као и у Африци и Индонезији, могле да настану многобројне патуљасте државе без реалних шанси да економски и политички опстану као самосталне државе, na би зацело биле упућене на интернационалну помоћ и бригу. Овакво заговарање увођења прага - a у практичној политици би утврћивање висине тог прага иначе представљало компликован проблем - подсећа, дакако, на ароганцију великих и моћних сила. Мећутим, важније од утврђивања тог прага било би другачије утврђивање приоритета, који he као део алтернативе уз национализам још бити размотрен. Стога ћемо овде о томе рећи само оволико: Неограничена загарантованост и зајемченост свих основних права, као и право на регионалну и културну аутономију у склопу федералистичког државног устројства, требало би да уживају приоритет и заузму место оног иначе у доба глобализације избледелог идеала суверене националне државе. Обезбећење тих права прибавило би људима ону меру аутономије, коју je провобитно собом отеловљавало право на самоопредељење народа. 4. Даљу опасност која ce не сме превидети представља могућност да ce национализам у некој кризној ситуацији претвори у радикални национализам са ексцесивном прагматиком и политиком. Јер од самог почетка у национализму су садржани изузетно екстремни циљеви и садржаји: „изабрани народ" и његови смртни непријатељи, „обећана земља" и њена егзистенцијална угроженост, „историјска мисија" са њеним неограниченим аспирацијама. Носиоци тих 141

тежњи, који су прагматички схватили своје интересе, могу, додуше, да изграде неку врсту заштитних бедема који ће ce испречити превише ригорозним настојањима да ce ти циљеви остваре. Али та динамика у сваком случају остаје уграћена у унутрашње језгро национализма, na у одрећеним ситуацијама може да доће до њеног пражњења. Национализам свуда жели да успостави јединство система вредности и норми са својом догматиком. Његова догматика у тежњи да превлада преовлађујућу хетерогеност склона je ниподаштавању правних баријера, насилном изопачењу и деспотији своје „политичке религије". Поред ове ендогене моторике, мора ce имати у виду још једна веома важна ствар: наиме, једна изузетно бризантна кризна ситуација може тако да ce заоштри да ce унижења, повреде и увреде обједине у опаку целину из које ce као једино решење намеће радикално националистичка политика. Присетимо ce само још једном немачког кризног синдрома који je настао измећу 1914. и 1933: први тотални рат, т е ж а к пораз после ратне еуфорије, милиони мртвих и рањених, губитак територија на истоку и западу, „репарационо ропство", омражени Версајски мировни уговор, хиперинфлација, светска привредна депресија 1929. године. Под притиском тих екстремних констелација развило ce осећање егзистенцијалне кризе, која je дала невероватан замах радикално националистичком масовном покрету предвоћеним једним тако харизматичким в о ћ о м као што je Хитлер. У структуралном погледу сродне појаве радикализације на основу егзогених фактора дају ce утврди142

ти и у енглеском и француском шовинизму, у „совјетском патриотизму" из 1941. године и у многим другим национализмима. Мало je изама уродило тако катастрофалним последицама као што je то био случај са радикалним национализмом у разним његовим (поменутим) видовима. 5. Ha више регионалних експерименталних поља национализам je са својом националном државом у мећувремену пропао. Ако je сакросанктни идеал хомогене нације већ у западним земљама, које су послужиле као узор у првих сто и педесет година, морао да ce суочи са додуше дуго прикривеним проблемима (као, на пример, код Шкотланћана, Ираца, Велшана у Енглеској; Корзиканаца и Бретонаца у Француској; Пољака и Јевреја у Немачкој), онда je преношење представе о хомогеној националној држави у источну и југоисточну Европу и једну такву мултиетничку творевину као што je Русија неизбежно морало да изазове најтеже проблеме. Настојање да ce та идеја консеквентно реализује водило je до акција протеривања у великом стилу и немилосрдног „етничког чишћења" СС-овском жаргону ce већ од јесени 1939. године говорило о „чишћењу терена" (Flurbereinigung) - било je неминовна последица реализације идеализованог циља хомогенизације."Неопходно je", констатовао je недавно хладно и делом резигнирано Ернест Гелнер, „да ce људи тамо убеде да треба да одустану од реализације националистичког идеала, иначе he етничка чишћења бити неизбежна. Трећег пута нема". Онај ко je пораз хомогене националне државе у источним земљама сматрао изузетком вредним жа143

љења, томе су морале да ce отворе очи после аналогних збивања у Африци, на индијском потконтиненту, на југоистоку Азије и у Океанији. Очевидно ce национализам са његовом идејом о националној држави не да пренети на мултиетничке и полицентричне заједнице без чврстих државних традиција. А к о под деловањем западног узора ипак доћу до његовог трансфера, онда су свуда - како то показује реалност неизбежни страшни масакри, ускогруди партикуларни национализам, огорчени отпор насиљу које прети од нове централне власти. Народи веома ретко, ако уопште, уче из својих грешака, a поготово из злочина почињених у прошлости. Али ко неће да ce одрекне вере у човекову способност да извуче одрећене поуке из свог искуства, мора да ce нада да he досадашња искуства са национализмом у већини западних земаља, али и у свим незападним земљама, ш т о ]е могуће пре дискредитовати национализам као политичку утопију. Онај ко на овакав начин заоштри критику, не може да избегне да ce не суочи с питањем о некој другој надмоћнијој алтернативи. О томе још неколико додатних разматрања. Максимум аутономије мора бити обједињен са мирољубивом коегзистенцијом људи различитих културних својстава. Да би тај амбициозни пројекат Mo­ rao да ce реализује, требало би најпре - то само no себи происходи из искустава са национализмом признати примат неких циљева. Највиши циљ не треба да буде ф е т и ш суверене националне државе, него уставом утврћена гаранција људских и основних пра144

ва у добро урећеној демократији, na сходно томе и политичка пракса која следи тај канон вредности. Унутар демократске државе право на аутономију к а к о су то од краја 19. мудро и далековидо промишљали аустријски теоретичари К а р л Ренер (Karl Renner) и О т о Бауер (Otto Bauer) - треба начелно у двоструком смислу да буду укотвљено у уставу. Наиме, с једне стране ce ради о праву на регионалну аутономију, na самим тиме и о зајемченом праву да мањина располаже својом неотуђивом имовином на територији већине. A с друге стране ce ради о културној аутономији, ш т о значи да мањина поседује право на школовање, на јавну комуникацију, на богослужење - на свом матерњем језику. Језик мањине у том смислу ужива равноправан положај са језиком већине, a доследна примена тог права значи образовање на основи двојезичности. Обезбећење таквих права аутономије повезано je, нема сумње, са знатним издацима. Али таква финансијска оптерећења заједнице су мала у порећењу са материјалним и социјалним трошковима отвореног конфликта, поготово ако ce у граничном случају иде за тим да ce свим средствима путем сецесије доће до сопствене државе. Логична консеквенца таквих аутономних права, али пре свега резултат историјског искуства са централистички организованим националним државама, јесте прелазак на федералистички систем децентрализације власти. П р е м о ћ тог система потврћује неколико успелих подухвата. Т а к о je, на пример, у Северној Америци политичка мудрост „отаца-осни145

вача" од самог почетка условила изградњу таквог федерализма, који je обезбедио кооперацију свих равноправних савезних држава, и то посредством далековиде, схематизоване регулације. У Немачкој ce захваљујући моћној традицији етничких целина и из њих проистеклих појединачних држава, столећима очувао федералистички систем, којем ce Савезна Република вратила после централистичког директоријалног режима „Трећег Рајха". Више од пола столећа ce потврдила ваљаност тог принципа. По свом „Великом плану" (Grand Design) ни Европа није замишљена као савезна држава него као савез држава. Она своје упориште има не само у привредном јединству него и у политичкој координацији у склопу федералистичког система, који би no свом опсегу могао да ce упореди са системом САД. Међутим, њена унутрашња хетерогеност, условљена национално-државним прошлостима њених чланица, доводи до крупних проблема. У принципу, чини ce, да ce својим еволуционим трендом Европска унија креће у правцу обезврећења њених националних држава, које би временом добиле статус историјских pera­ ja, с тим ш т о би задржале бројне самосвојности као, на пример, немачке савезне државе. Једна европска политика са изгледима на успех може у принципу, ако хоће да буде мудра и прагматичка, да подржи само тај тренд, који ce супротставља сваком етатизму и централизму. Сви ти институционализовани нови прописи, који су морали да буду преточени у обавезне правне ф о р ме, условљавају да ce Европа већ сада суочава са 146

крупним проблемима. Централизована традиција у Француској, на пример, супротставља ce неизбежним аутономним концесијама Корзици. Италијански централизам je тек после крвавих конфликата пристао на јужноиталијанску аутономију. Егзекутивна диктатура, уграћена у енглески систем владавине којем ce сви диве, иако ce супротстављао аутономним правима Шкота и Велшана, тек je недавно уступила место политичком разуму, a отворена рана у Северној И р ској подсећа на цену која увек мора да ce плати због пропуштене шансе да ce правовремено удовољи основаном захтеву за аутономијом. С друге стране ce у Европи најпре може подсетити на кобна искуства са ексцесима национализма, a ипак he источноевропске земље које су ce ослободиле притиска бољшевизације т е ш к о пристати да ce постепено одрекну т е ш к о стеченог суверенитета. Мећутим, са далеко тежим проблемима ce у Африци, Индонезији и Индији суочавају захтеви за аутономним правима у склопу федералне демократије. Позивање на нову „националну" територију у Африци служи одбрани самовољно повучених и у мећувремену освештаних колонијалних граница, a позивање на „нацију" служи слабашној легитимацији ауторитарних владара и елита моћи. П р е л а з а к на аутономне статуте и федералистичку децентрализацију донели би тешке проблеме Индији, Индонезији и југоисточној Азији. A ипак ce поставља питање: где да ce нађе нека друга, делотворнија и боља алтернатива? Што ce више продужава фатални притисак садашњег status quo-а са централистичком национал147

ном државом без већих мањинских права, утолико he т е ж е ићи с променама. Сва та правно-институционална организациона питања сударају ce, чак и када ce храбро и смотрено разматрају, са тежњом за супериорношћу национализма да отеловљује ненадмашни градилачки принцип модерног света. Али управо то језгро национализма може и мора с добрим разлозима да буде доведено у питање. Ha место национализма треба да ступи нова прагматика која може да послужи као основа за легитимизацију модерних држава. Реч je о демократској уставној држави, правној држави, социјалној држави и држави с еколошки обузданим привредним растом. To би, сходно томе, била нека врста комбинација оних домета, који су остварени од краја 18. века надаље у склопу политичко-историјске „двојаке револуције" Запада, али би то на неки начин био и резултат свих оних традицијских тежњи које су после Другог светског рата изнедриле онај у западним земљама преовлаћујући тип државе. У својој свечарској реторици политичари још могу да изразе своје поштовање према национализму. Такоће je могуће да у неким кризним временима (као у рату Енглеза против Аргентине због Фокландских острва) поново узаври вулгарни радикални национализам. Међутим, no правилу ce западне земље у таквим случајевима више не позивају на нацију и националне интересе. Спремност њихових грађана да следе државу много више у одсудној мери зависи од: - функционалне способности демократских институција, система власти, a понегде и федерализма; 148

- од правне сигурности коју je социјална држава у стању да пружи својим граћанима; - од благостања које je једна напредна, еколошки урећена привреда у стању да генерира. Ти домети и та остварења фигурирају у свету као нов образац и модел деловања, с изузетком последњих комунистичких диктатура, које су у мећувремену такоће захваћене западним бацилом. Фактички су нови извори легитимизације одавно ступили на место оног монопола за којим je национализам од самог почетка тежио. Европске државе, на пример, више не бивају захваћене леталним кризама јер су своја света права суверенитета пренели на Европску унију. Али би повратак на ауторитарну политику или правну несигурност, као и од неолибералних догматичара изазвани прекид у функционисању социјалне државе или нека дуготрајна деспресија могла да их уведе у далекосежну кризу. Отуда je изузетно важно да сва четири нова извора легитимизације буду очувана и да ваљано функционишу. Но, пре свега морају да буду признати као нова основа, пошто су већ одавно надрасли ранг провизорне прагматике. Што ce дуже буде сачувао мир и што ce дуже буде потврдила ваљаност нове прагматике, утолико више ће национализам изгубити од своје социјално-интегративне и политичко-легитимне снаге. Отуда би ce на новије истраживање национализма, које принципијелно доводи у питање сам национализам, no свој прилици могла применити слика са Минервином совом: пре него што je полетела, почео je сумрак национализма. 149

КОМЕНТАРИСАНА БИБЛИОГРАФИЈА

С обзиром на универзално историјско значење национализма у модерном свету, помислило би ce да постоје целе библиотеке са стручном литературом. Често ce може прочитати флоскула о готово правој поплави литературе о национализму. Мећутим, уистину постоји само прилично мали број студија које су на нивоу у овом тренутку могућих рефлексија о том проблему и пружају поуздану информацију о важним питањима везаним за национализам. Из склопа те још увек прегледне литературе овде дајемо један избор, који заинтересованом читаоцу може да помогне да ce поближе позабави општим проблемима национализма, a онда пре свега питањима немачког национализма. Најопсежнији увод у проблематику национализма потиче од једног од најбољих познавалаца национализма, енглеског социолога Антони Смита: Anthony D. Smith, Nations und Nationalism in a Global Era, Oxford 1995; исти, National Identitv, London 1991/1993; исти, The Ethnic Origins of Nations, Oxford 1986; (упор. i W. Connor, Ethnonationalism, Princeton 1994 i J. A. 151

Armstrong, Nations Before Nationalism, Chapel Hill 1982); исти, Theories of Nationalism, London 1983; исти, Natio­ nalism in the 20th Centurv, Oxford 1979. - У класике у склопу новије дискусије спадају: Е. Gellner, Nationalismus und Modeme, Berlin 1990 (енгл. изд. 1983); исти, Encounters with Nationalism, London 1995; исти, Nationalismus, Berlin 1999 (енгл. изд. 1997); B. Anderson, Die Er2 findung der Nation, Frankfurt 1993 (енгл. изд. Лондон 1983); E. J. Hobsbawm, Nationen und Nationalismus, Frank­ 2 furt 1992 (енгл. изд. 1990). - Упор. и због изванредних подстицаја и књигу истог аутора и Т. Ranger, The Invention of Tradition, Cambridge 1983, 15. издање 2000! Постицајна и инспиративна су дела: R. Brubaker, Na­ tionalism Reframed, Cambridge 1996; J. Breuillv, Natio­ 2 nalism and the State, Manchester 1993 ; D. Langevviesche, Nation, Nationalismus, Nationalstaat in Deutschland und Europa, Munchen 2000; H. Schulze Staat und Nation in der 2 europaischen Geschichte, Munchen 1995 ; R Alter, Nationa­ lismus, Frankfurt 1985; H.-J. Puhle, Staaten, Nationen und Regionen in Europa, Wien 1995. Прецизни чланци o централним питањима; на првом месту бриљантни есеј: F. W. Graf, Die Nation - von Gott „erfunden"? Zum Theologiebedarf der historischeh Nationalismusforschung, u: G. Krumeich - H. Lehmann, „Gott mit uns". Nation, Religion und Gewalt im 19. und fruhen 20. Jarhhundert, Gottingen 2000, 202-31; B. Estel, Grundaspekte der Nation, у књизи T. Рауег (Hrsg), Das Prinzip Na­ tion in modernen Gesellschaften, Opladen 1994, 13-81; H. Mommsen, Nationalismus у књизи од истог аутора Arbeiterbevvegung und nationale Frage, Gottingen 1979, 15-60; исти, Nation und Nationalismus in sozialgeschichtlicher 152

Perspektive, у књизи W. Schieder - V. Sellin (Hrsg.), Sozialgeschichte in Deutschland, I. Gottingen 1980, 162-183; H. G. Haupt-C. Tačke, Die Kultur des Nationalen. Sozial- und kulturgeschichtliche Ansatze bei der Erforschung des europaischen Nationalismus im 19. und 20. Jahrhundert, у: W. Hardtvvig - H. - U. Wehler (hrsg.), Kulturgeschichte Heute, 257-285; R. Stauber, Nationalismus vor dem Nationali­ smus? „Nation" und „Nationalismus" in der friihen Neuzeit, у: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 47, 1996, 139-165; A. Suter, Nationalstaat und „Tradition der Erfindung", у: Geschichte und Gesellschaft 25, 1999, 480-503. И надаље су веома корисни: Е. Rosenstock-Huessv, Die europaischen Revolutionen und der Charakter der Nati­ onen (1932), Stuttgart 1960. - Класично дело o идејној историји национализма je још увек: Н. Kohn, Die Idee 2 des Nationalismus, Frankfurt 1962 (енгл. изд. 1944). Нова сазнања могу ce наћи у: Е. Lemberg, Nationali­ smus I—II, Reinbek 1964; упор. исти, Geschichte des Nati­ onalismus in Europa, Stuttgart 1950 и у: T. Schieder, Natio­ 2 nalismus und Nationalstaat, Gottingen 1992 . Веома стимулативно je деловало K. W. Deutsch, Nationalism and Social Communication. N. Y. 1953/ Cam2 bridge/Mass, 1966 . - Подстицајно je било G. I. Mosse, Die Nationalisierung der Massen, Berlin 1976. - И поред свих догматских црта остаје утицајна компаративна студија М. Hroch, Die Vodkampfer der nationalen Bewegung bei den kleinen Volkern Europas Prag 1968 (upor. isti, Social Preconditions of National Revival in Europe. Cam­ bridge 1985). - O настанку појма и раној историји: A. Kemilainen, Nationalism, Jyvaskyla 1964. - Подстицајно за принципијелну Критику национализма: Ј. Haber153

mas, Die postnationale Konstelation. Frankfurt 1998; isti, Inklusion vs. Unabhangigkeit. Zum Verhaltnis von Nation, Rechtstsaat und Demokratie, у: M. Hettling - R Nolte (Hrsg) Nation und Gesellschaft in Deutschland, Munchen 1996, 115-127; исти, Der europaische Nationalstaat, у: исти, Die Einbeziehung des Anderen, Frankfurt 1996, 128-153; исти, Staatsbtigerschaft und nationale Identitat у: исти, Faktizitat und Geltung, Frankfurt 1992, 632-660. O разноврсним аспектима национализма објављено je неколико зборника радова, у којима ce пре могу наћи обавештења о готово свим проблемима него у многобројним монографијама и чланцима објављеним на мање доступним местима. - Препоручују ce: Ј. Hutchinson - A. D. Smith, Nationalism, Oxford 1994; A. D. Smith, Nationalist Movements, London 1976; H. Berding (Hg.), Mvthos und Nation, Frankfurt 1996; isti, Nationales Bewu6stsein und kollektive Identitat, Frankfurt 1994; R Birnbaum, Soziologie des Nationalismus, Pariš 1997; G. Kru-

meich-H- Lehmann (Hg), „Gott mit uns". Nation, Religion und Gewalt im 19. und fruhen 20. Jahrhundert, Gottingen 2000; H.-G. Haupt, Regional and National Identities in 19th and 20th Century Europe, Leiden 1996; J. G. Beramendi, Nationalism in Europe, 2 књиге, Santiago de Compostela 1994; H. Timmermann, Die Entstehung der Nationalbevregungen 1750-1850, Берлин 1993; исти, Nationalismus und Nationalbewegung in Europa 1914-45, Berlin 1999; U. Hermann, Volk-Nation-Vaterland. Hamburg 1996; P. Alter u.a. Die Konstruktion der Nation. Munchen 1999; исти, Nationalis­ mus, Munchen 1995; E. Francois u.a., Nation und Emotion, Gottingen 1995; S. Perivval (Hrgs.), Theories of Nationalism, Budapest 1995; G. Eley-R. Suny, Becoming National, N. Y. 154

1995; E. Schmidt-Hartmann, Formen des nationalen Bewusstseins im Lichte zeitgenossischer Nationalismustheorien, Munchen 1994; H. A. Winkler - H. Kalble, Nationalismus-Nationalitaten-Supramationalitat, Stuttgart 1993; 2 исти, Nationalismus, Konigstein 1985 ; M. Jeismann-H. Ritter, Grenzfalle. Uber alten und neuen Nationalismus, Leipzig 1993; M. Porter-M. Teich, The National Question in Eu­ rope, Cambridge 1993; B. Giesen, Nationale und kulturelle Identitat, Frankfurt 1991; P. Boerner, Concepts of National Identitv, Baden-Baden 1980; H. Schulze (Hg), Nation-Buliding in Central Europe, Oxford 1987; исти, The Course of German Nationalism 1763-1867, Cambridge 1990; T. Schieder-O. Dann (Hg), Vergleichende Studien zur nationalen Vereinsbewegung in Europa, Munchen 1978; исти, Sozialstruktur und Organisation europaischer Nationalbewegungen, Munchen 1971; U. Puschner u.a. Handbuch zur „volkischen Bevvegung" 1871-1918, Munchen 1996; O. Dann (Hg), Na­ tionalismus und sozialer Wandel, Hamburg 1978. O немачком национализму су најподстицајнија следећа дела: М. R. Lepsius, Nation un Nationalismus in Deutschland, у: H. A. Winkler (Hg), Nationalismus in der Welt von heute, Gottingen 1982, 12-27; исти, Extremer Na­ tionalismus (1966), у: исти, Demokratie in Deutschland, Gottingen 1993, 511-57; исти, Der europaische Nationalsta­ at, Opladen 1990; J. J. Sheehan, Nation und Staat. De­ utschland als „imaginierte Gemeinschaft у: Hettling-Nolte, Nation und Gesellschaft in Deutschland, Munchen 1996, 33-45; исти, The Problem of the Nation in German History, у: O. Biisch i isti, Die Rolle der Nation in der deutschen Geschichte, Berlin 1985, 3-20; D. Langewiesche-G. Schmidt (Hg), Foderative Nation, Munchen 2000; W. Hardt155

wig, Nationalismus und Biirgerkultur in Deutschland 1500-1914, Gottingen 1994; исти, Geschichtskultur und Wissenschaft, Munchen 1992; B. Giesen, Die Intellektuellen und die Nation, Frankfurt 1993; исти, Kollektive Identitat. Die Intel­ lektuellen und die Nation, II, Frankfurt 1999; O. Dann, Nationalismus in Deutschland, Munchen 1996. - Свеобухватно o историји појма код R. Koselleck, Volk Nation, Nationalismus, Masse, у: Geschichtliche Grandbegriffe, VII, Stutgart 1992, 141-431 (у овом делу бриљантно о националистичким погрешним конструкцијама медијавалиста посебно аутор Karl Friedrich Werner). Најбољи општи преглед доба 'Formerca': Ј. Echternkamp, Der Aufstieg des deutschen Nationalismus 1770-1840, Frankfurt 1998. Важни су: M. Jeismann, Das Vaterland der Feinde. Studien zum nationalen Feindbegriff und Selbstverstandnis in Deutschland und Frankreich 1792-1918, Stuttgart 1992; A. Kemilainen, Auffassungen uber die Sendung des deutschen Volkes um 1800, Helsinki 1965; H. Gramlev, Propheten des deutschen Nationalismus: Historiker, Theologen, Nationalokonomen in Deutschland 1830-1880, Frankfurt 2001; H. Schulze, Der Weg zum Nationalistaat bis 1871, Munchen 1995; D. Diiding, Organisierter gesellschaflitcher Nationalismus in Deutschland 1808-1847; D. Gosewinkel, Staat-Nation-Volk. Staatsangehorigkeit und Einbiirgerangspolitik vom Deutschen Bund bis zur Bundesrepublik, Gottingen 2001. - Исцрпно o тој проблематици и код H.-U. Wehler, Deutsche Gesellschaftsgeschichte I: 1700-1815, Munchen 1996, 508-530; II: 1815-1849, 394-412; III: 1849-1914, 228-251; вид. и чланке истог аутора у: Krisenherde des Kaiserreichs 1871-1918, Gottin­ gen 1979, 23-29, 184-248; исти, Historische Sozialwissen156

schaft und Geschichtsschreibung, Gottingen 1980; исти, Die Gegemvart als Geschichte, Munchen 1995; исти, Umbruch und Kontinuitat. Essavs zum 20. Jahrhundert, Munchen 2000; C. Tačke, Denkmal im sozialen Raum. Nationale Svmbole in Deutschland und Frankreich im 19. Jahrhundert. Gottingen 1995; S.-L. Hoffmann, Die Politik der Geselligkeit. Die Freimaurer in Deutschland 1840-1914, Gottingen 2000; H. W. Smith, German Nationalism and Religious Conflict. Culture, Politics, Ideology 1870-1914, Princeton 1995; A. Confino, The Nation as Local Metapher. Chapel НШ 1997. - O национализму после 1918: H. Mommsen, Nationalismus in der Weimarer Republik, у: O. Dann (Hg), Die deutsche Nation, Vierow 1994, 83-95; S. Breuer, Der neue Nationalismus in Weimar, у: H. Berding (Hg), Mvthos und Nation, Frankfurt 1996,257-274. - O општим питањима i W. J. Mommsen, Nation und Geschichte, Munchen 1990. Ј о ш увек не постоји монографија о национализму у „Трећем Рајху".

157

САДРЖАЈ

Предговор - Проблеми с национализмом

7

I. Национализам: Јединствена појава запада 17 II. Настанак и први развој национализма 19 III. Идејни арсенал национализма - потенцирање у „политичку религију" 32 IV. Нова утопија као циљ: „Проналажење нације" и историјске традиције етнија 43 V. Социјални слојеви као носиоци национализма 50 VI. Како и зашто je успело ширење национализма? 56 VII. Типологије национализма 65 VIII. Историја развоја национализма 71 71

1. Амерички национализам

81

2. Немачки национализам 3. Трансферни национализам у незападном

IX. X.

свету ...

Успеси национализма - незаслужена слава националне државе Крај национализма?

Коментарисана библиографија

117

129 135 151

159

Ханс Улрих-Велер

НАЦИОНАЛИЗАМ Историја - ф о р м е - последице прво

издање

Главни уредник Јован Зивлак Рецензенти Никола Страјнић Јован Зивлак Ликовна опрема Д.К. Коректура Јованка Николић Издавачко предузеће СВЕТОВИ Нови Сад Арсе Теодоровића 11 Припрема Александар Карајовић Штампа „ М Б М плас" Нови Сад 2002.