Kako se pise istorija: prirucnik za pocetnike

Мр Биљана Шимуновић-Бешлин

КАКО СЕ ПИШЕ ИСТОРИЈА Приручник за почетнике

ПЛАТОНЕУМ Нови Сад, 2001.

Мр Биљана Шимуновић-Бешлин КАКО СЕ ПИШЕ ИСТОРИЈА Приручник за почетнике Издавач: ПЛАТОНЕУМ, НОВИ САД Рецензенти: Др Љубодраг Димић Др Ана Пешикан-Аврамовић Биљана Сшојановић Главни и одговорни уредник: Душан Вујичић Лектор: Владимир Ошовић Технички уредник и коректор: Мирјана Јовановић Фотографија на корицама Непознати аутор, Груиа ђака око 1880. године Фотографије преузете из књиге: Бранибор Дебељковић, Сшара сриска фошографија, Београд, 1977. Слог и штампа: 8САК §Ш(Ио, Нови Сад

С1Р - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 930.1(035) ШИМУНОВИЋ-Бешлин, Биљана Како се пише историја : приручник за почетнике / Биљана Шимуновић-Бешлин. - Нови Сад : Платонеум, 2001 (Нови Сад : 8сап вћкћо). - 44 стр.: фотогр.; 24 ст Тексг штампан двостубачно. - Речник за историчаре-почетнике: стр. 42-45. Библиографија: стр. 46. I. Бешлин, Биљана Шимуновић - в. Шимуновић-Бешлин, Биљана а) Историографија - Приручници

КАКО ЈЕ НАСТАО И КОМЕ ЈЕ НАМЕЊЕН ОВАЈ ПРИРУЧНИК? „Исшоричари, као и други људи, исшорију најире уче као деца и, ако не сачувају шу дешињу радозналосш и зачуђеносш иред ирошлошћу, никада неће биши у сшању да изразе своје иошоње знање." Стјуарт Хјуз, „Историја као уметност и као наука"

Прошлосш је важан део нашег живоша. Свеш у којем живимо насшао је ире нас. Већ у дешињсшву уиознајемо се са ирошлошћу наше иородице, наше ближе околине, рођака, суседа. На иуШу од куће до школе или игралишша иролазимо иоред сшарих грађевина или сиоменика. Чишамо књиге и гледамо филмове чија се радња одиграла у ирошлосши. У школи, на часовима исшорије, сшичемо уређена знања о ирошлосши народа којем иршшдамо, државе у којој живимо и других народа и држава. Тако ошкривамо шша се на исшом месшу дешавало кроз сшолећа и шша се у исшом шренушку дешавало на различишим коншиненшима на иланеши Земљи.

Уиркос шоме, сшановишша о ироучавању ирошлосши и значају исшорије врло су различиша. Има и оних који осиоравају значај исшорије (и као науке и као насшавног иредмеша) и њену сврху. Због свега шога, млади људи чесшо немају јасну иредсшаву о шоме шша је исшорија и шШа, заираво, раде исшоричари. То ошежава разумевање исшоријског времена, а исшорију чини насшавним иредмешом који се смашра досадним и, најблаже речено, неомиљеним. Проучавање ирошлосши не можемо иоредиши са играњем фудбала или видео-игрица, ћаскањем иреко шелефона или иншернеша, али оно може биши занимљиво и младим људима. Нарочишо ако сазнају да иосао исшоричара ионекад личи на решавање укршшених речи, ребуса или загонешки, некад на слагање мозаика, некад на иосао дешекшива.

3

Томе шреба да иослуже једносшавни и, надамо се, разумљиви одговори на следећа иишања: 1) Како размишљају исшоричари? 2) Како исшоричари ироучавају ирошлосш? 3) Како да исшоричари-иочешници изаберу шему и одлуче о облику излагања? 4) Како да исшоричари-иочешници наиишу рад из исшорије?

Онај ко ироучава исшорију мора биши сиособан да уочи, разуме и разликује важно од неважног, главно од сиоредног, зашим, да јасно изрази своје мисли и осећања. Поред шога, мора биши машшовиш, храбар, саосећајан, мора знаши да разликује добро и зло, леио и ружно. Исшоричар, насуирош неким мишљењима, мора умеши да рачуна и црша. Можда је, ииак, најважније Шо шшо исшоричар мора иознаваши много људи и умеши да их разуме. Проучавање исшорије иодсшиче развој ових, али и многих других сиособносши, знања и вешшина. На крају, онај ко не зна исШорију, шешко ће усиеши да схваши свеш у којем живи и иронађе своје месшо у њему.

Понуђене одговоре шребало би схвашиши само као иушоказе и иодсшицај за размишљање и сшваралачки рад. У иросшор иредвиђен за белешке чишалаца шребало би уиисаши своја размишљања о ирочишаном шексШу (закључке, иримере из соисшвеног искусшва, доиуне из других књига, наиомене у вези са шемом о којој желимо да наиишемо рад, самосшалне иокушаје иримене изложених иосшуиака и шоме слично). Доиуњавајући ириручник својим белешкама, чишаоци га могу учиниши и бољим и кориснијим. Тако он може иосшаши вредан иодсешник за њихове будуће исшраживачке иројекше.

Приручник „Како се иише исшорија?" иредсшавља иокушај да се иомогне онима који воле исшорију и иробуди занимање оних који је не воле. Намењен је, ире свега, младим људима, али и свима онима који су сачували „ дешињу радозналосш и зачуђеносш иред ирошлошћу ". То могу биши ученици који желе (или морају) да наиишу семинарски или машурски рад из исшорије, насшавници или ирофесори исшорије у основним и средњим школама, који се чесшо суочавају са радозналошћу и зачуђеношћу својих ђака.

4

Надамо се да ће овај ириручник биши за своје чишаоце иодсшицајан барем онолико колико су за његовог ауШора шакви били сусреши са америчким исшоричарем Џералдом А. Дензером, који већ низ деценија иодучава насШавнике и ученике у америчким основним и средњим школама да сшваралачки ирисШуиају насшави и ироучавању исшорије. Један од многих ириручника које је он наиисао, иослужио је као узор за овај иокушај да се иомогне исшоричарима-иочешницима у нашој земљи. У Шоку иисања ириручника „Како се иише исшорија?" аушору су драгоцене савеше иружили рецензенши и бројни иријашељи. На шоме им се искрено захваљујемо. Нови Сад, аирила 2001. године

5

Марко Стојановић: Београдски летњи трамвај 1900-1910.

6

I. КАКО РАЗМИШЉАЈУ ИСТОРИЧАРИ? 1.1. Размишљати као историчар

Свако од нас је помало историчар. Када, на пример, посматрамо стару разгледницу места у коме живимо или стару породичну фотографију и описујемо је (причајући причу о томе ко ју је, када, где, како и зашто снимио, шта приказује, на шта нас све још подсећа), размишљамо као историчари. Историјско мишљење је засновано на запамћивању, поређењу различитих сећања (својих или туђих), утврђивању чињеница, тумачењу, објашњавању и препичавању запамћених догађаја.

Зашто људе занима прошлост? Зашто проучавају историју? Један од начина да се одговори на ова питања је да замислимо шта би се догодило када бисмо вечерас изгубили памћење? Шта бисмо радили да се не сећамо ничега што се десило пре него што смо заспали? Да ли бисмо могли да се снађемо у свету око нас да не памтимо? Проучавање историје је важно баш као и размишљање о личној прошлости. Познавање света који је постојао пре нас помаже нам да разумемо и себе и стварност која нас окружује. Свако од нас припада различитим заједницама породици, селу, граду, народу, држави, вери. Да бисмо били свесни своје припадности одређеној заједници, морамо се упознати и са њеном прошлошћу, али и са прошлошћу других заједница. Историчари проучавају истакнуте појединце и различите заједнице, као што су народи, верске заједнице, друштвени слојеви, државе или човечанство у целини. Историја представља својеврсно „заједничко памћење".

7

I. 2. Човек, простор, време

Историја је једна у низу наука о човеку, односно, о људима. Такве науке су и психологија, социологија, антропологија, етнологија и друге. Историја је наука о стварним догађајима из прошлости човека. Размишљање о прошлости сваки човек започиње размишљањем о себи. Његови видици се затим шире и обухватају све више и више људи и заједница. Ово ширење можемо представити и као концентричне кругове. Сваки круг представља неку целину, којој човек припада. Ове целине могу бити састављене од много различитих делова. Делићи целина којима припадамо немају увек једнаку важност за нас. Тако, на пример, у породици имамо претке и са мајчине и са очеве стране, али њихов значај у нашем животу не мора бити подједнак.

Упркос различитостима и посебностима, сви људи на планети Земљи просторно су повезани, иако та повезаност није увек лако уочљива. Да бисмо приказали шта простор значи за проучавање историје, можемо га представити као водоравну линију са стрелицама на сваком крају. На овој линији свака тачка означава неко место где се нешто догодило. Све што се човеку догађа има своје место и у времену, као и у простору. Колико је време важно? Када, на пример, причамо причу о неком догађају из наше прошлости, обично се трудимо да помињемо догађаје оним редом како су се и одиграли. То радимо зато што желимо да онај коме причамо може да се „уживи" у нашу причу и да је боље разуме. Редослед догађаја је важан јер један догађај може да проузрокује други или читав низ других догађаја. Ако простор прикажемо као водоравну, време можемо приказати као усправну линију. Стрелице на оба краја те линије означавају протицање времена. Ако замислимо да једна тачка на овој линији представља садашњост, све што је испод те тачке је прошлост, а све што је изнад ње представља будућност.

Све што се човеку догађа има своје место у простору. Наше виђење простора започиње од наше куће, стана, улице, села или града у коме живимо. Када путујемо и удаљимо се од нашег дома, обично примећујемо различите промене. Куће могу бити другачије, улице стрмије или шире, градови већи, села мања и томе слично. Сваки простор има своје посебности. Начин живота на одређеном простору зависи од рељефа земљишта, близине река или мора, као и климе. Навике и обичаји људи, њихово одевање, исхрана и станишта зависе од ових посебности. Простор је важан чинилац сваког историјског догађаја или промене.

8

ЧОВЕК

ПРОСТОР

ВРЕМЕ будућност

садашњост

прошлост

9

Свака прича о прошлости мора обухватити три одреднице: човека, простор и време. Историчаре занимају обележја начина живота и различити односи међу људима који су у одређено време живели на одређеном простору. За историчаре су посебно важне промене у начину живота и односима међу људима. Промене се увек дешавају због нечега и на неки посебан начин. Одређивање места и времена неког догађаја у прошлости важан је и сложен посао којим се баве историчари, али је њихово главно занимање усмерено ка откривању тога шта се догодило. Циљ историчара је да уоче важне догађаје, утврде када, где, како и зашто су се збили.

Пошто не постоје времеплови, историчари су морали смислити различите начине да себи олакшају сналажење у прошлости. Утврдили су да постоје раздобља у времену која се по начину живота и односима међу људима или по другим посебностима, међусобно разликују. Историчари су, на пример, једно раздобље на линији времена назвали античко доба, друго - доба феудализма, треће доба хуманизма и ренесансе, четврто - доба великих географских открића, пето - доба капитализма итд. Одређивање оваквих раздобља историчари обично називају поделом историје или периодизацијом. Има више различитих периодизација. Једна од најпознатијих је подела на стари, средњи и нови век. Неки периоди именовани су тако да важе за цео свет, а неки само за одређена подручја. Свим периодизацијама је заједничко то што указују на важна, али општа обележја начина живота људи на одређеном простору и у одређеном времену. Упознавање са различитим периодизацијама представља опште полазиште за проучавање историје.

Било би лепо када бисмо могли да путујемо и видимо сва места на којима су се дешавали значајни историјски догађаји. То је, нажалост, немогуће. Да бисмо се, ипак, сналазили у простору помажу нам глобуси, географске и историјске карте, слике различитих предела, фотографије и филмови. Важно је да историчар уме да користи географске и историјске атласе, да уме да „чита" географске и историјске карте, да зна значење различитих симбола, боја и линија који се на њих уцртавају. Међутим, важно је и да упозна барем простор који га непосредно окружује, као и да путује, посматра и упоређује различите пределе.

10

Историчари су смислили и друга помагала за сналажење у времену. Једно од њих је и хронологија. Хронологијом се означава редослед важних догађаја који су се збивали на одређеном простору у одређеном раздобљу. Хронологија треба да помогне историчару да уочи временску повезаност између појединих догађаја (шта је било пре, а шта после). Поређењем већег броја хронологија (различит простор, исто раздобље) историчар може уочити и временску и просторну повезаност различитих догађаја.

Израда хронологија и ленти времена помаже историчару (а нарочито историчару-почетнику) у трагању за узроцима, последицама и другим везама између појединих догађаја и покушајима да се догађаји објасне.

Хронологије историчари често бележе на праву линију или на посебну траку, са уцртаним подеоцима. Таква линија или трака слична је лењиру, али подеоци на њој означавају одређену јединицу за мерење времена (најчешће годину, декаду или век). Историчари овакве линије или траке зову и лентама времена. Бележење хронологије на ленти времена (линији, траци) помаже историчару да брзо и лако уочи временску удаљеност између догађаја и појава. Између забележених догађаја може се појавити велики празан простор. Насупрот томе, неке тачке на ленти времена могу бити „начичкане" бројним забележеним догађајима.

11

Откривајући, прикупљајући и проучавајући различите историјске изворе, историчар покушава да утврди чињенице и исприча причу о томе шта је утврдио. Такав начин истраживања назива се историјски метод. Вредност и ваљаност историјског истраживања, као и уверљивост приче о томе шта је истраживањем утврдио, у великој мери зависе од способности историчара да примени историјски метод - од његове умешности проналажења, проучавања и тумачења различитих историјских извора.

1.3. Историјски метод Готово да нема особе на свету која бар једном у животу није морала да одговори на питање: „Зашто си то урадио (или урадила)?" Одговор на такво питање често почиње реченицом: „Испричаћу како се то догодило, како би разумео (или разумела)". То је пример описа промене која се догодила у прошлости и која је битно утицала на човеков живот. Слично томе, историчари покушавају да испричају ко је, шта, када, где, како и зашто урадио нешто што је утицало да се промени начин живота и међусобни односи већег броја људи, једне или већег броја различитих људских заједница. Зато кажемо да историја има наративну или приповедачку природу.

Шта би, на пример, могли бити историјски извори о нама? О свакоме од нас сведоче различити „трагови" из наше прошлости. То могу бити наше играчке, одећа, различити документи (извод из матичне књиге рођених, здравствени картон из амбуланте, ђачке књижице, сведочанства о завршеном школовању, похвале и награде са различитих такмичења, лична карта, пасош, чланске карте библиотека или видеотека...). Врло важне могу бити наше дневничке белешке (ако пишемо дневник). О нама сведоче и послата и примљена писма и разгледнице, личне и породичне фотографије. О нама би могли усмено сведочити наши родитељи, браћа и сестре, учитељи, наставници, професори, тренери, пријатељи, рођаци или суседи. Прикупљањем свих ових и других историјских извора могуће је створити праву збирку, на основу које неки историчар може написати (можда) врло занимљиву и поуздано тачну причу.

Приче о прошлости могу бити врло различите. Постоје, на пример, бајке, митови и легенде. Такве приче најчешће су плод маште и не морају бити ни истините, ни вероватне. Прича коју прича историчар мора бити заснована на доказима. Доказима историчари потврђују да се нешто „стварно догодило", да је прича коју причају истинита, или барем да је њена истинитост врло вероватна. Докази да се нешто „стварно догодило" могу бити разноврсни „трагови" прошлости. Историчари их називају историјским изворима. Историје нема без историјских извора. Они, као некакав „чаробни мост" повезују историчара и прошлост коју он проучава. Они су, једноставно речено, прави извор сваког сазнања о прошлости.

12

II. КАКО ИСТОРИЧАРИ ПРОУЧАВАЈУ ПРОШЛОСТ? П. 1. Историчар као детектив Такви историјски извори су, на пример, народне песме које се и данас певају, пословице и изреке, речи преузете из страних језика, као и имена градова, река и планина која се и данас употребљавају. Међу остатке прошлости који живе и у садашњости можемо уврстити вероисповести, политичке и правне системе.

Историчари желе да открију ко је, шта, када, где, како и зашто учинио или рекао. Посао детектива је сличан, али детективи почињу да истражују обично само ако се догоди неки прекршај или злочин. Историчари могу да истражују најразличитије појаве и догађаје, све „што се стварно догодило" у прошлости, лепо или ружно, добро или зло. И једни и други морају откривати, пратити и тумачити „трагове". Детективи их и зову траговима, а некада су то и заиста трагови нечијих стопала, или отисци прстију. Историчари их називају историјским изворима.

Према начину на који су сачувани, историјски извори се могу разврстати у остатке и традицију. У остатке, како им и само име каже, убраја се све што је „остало", што се сачувало стицајем околности, без посебне намере да буде сачувано. Остаци могу бити: материјални (оруђе, оружје, намештај, новац...), друштвени (обичаји, обреди, језик, властита имена...) и писани (закони, повеље, преписка, рачуни, тестаменти...). Традиција настаје намерно, јер људи желе да сачувају нешто да би будућим покољењима сведочило о прошлости. Традиција може бити: усмена (митови, легенде, бајке, народне песме које се усмено преносе „с колена на колено"), писана (хронике градова или држава, биографије, аутобиографије, мемоари, дневници...), штампана (леци, прогласи, новине, часописи...) и ликовна (уметничка дела, фотографије, филмови...).

Историчар се мора сналазити међу историјским изворима. Пошто има много врста историјских извора, често се разврставају према различитим обележјима. Тако, на пример, историјски извори могу бити предмети који су настали у прошлости и којима су се људи на различите начине служили. То може бити оруђе, оружје, намештај, новац, накит или посуђе. То могу бити и куће, храмови, путеви, мостови, уметничка дела, фотографије и тако даље. Посебна врста историјских извора су писани текстови (писма, рачуни, тужбе, жалбе, пресуде, закони, књиге, новине, часописи...). Постоје и остаци прошлости који живе и у садашњости.

13

Секундарни историјски извори називају се тако јер су настали касније (други по реду) у односу на примарне. То су обично различити извештаји о догађају који о њему посредно сведоче. Секундарни историјски извори често настају на основу примарних историјских извора. У секундарне историјске изворе историчари уврштавају мемоаре или успомене учесника или сведока догађаја, као и различита дела о темама из историје. Њихова важност постаје већа онда када примарни историјски извори о неком догађају више не постоје или нису доступни историчару. Зато је понекад врло тешко разликовати примарне од секундарних историјских извора. То често зависи и од теме коју историчар проучава.

Када историчар проучава неку тему, он настоји да пронађе што више различитих историјских извора. Обично је њихова вредност исто тако различита. Неки, на пример, могу бити поузданији и пружати много података о теми, а неки мање поуздани и посредно говорити о теми. Историчари се према њима морају различито односити. Зато, када проучавају неку тему, историчари разврставају прикупљене историјске изворе на примарне и секундарне. Примарни историјски извори непосредно сведоче о догађају који историчар проучава. Обично су настали у исто време кад и догађај. То могу бити различити документи (повеље, закони, одлуке владара, записници, судске пресуде, уговори, личне исправе...), други писани тексктови (писма, дневници, путописи, новински чланци...), предмети (оруђе, оружје, намештај, грађевине, превозна средства...), језик или обичаји.

14

II. 2. Проучавање писаних историјских извора Међу многобројним врстама историјских извора, писани текстови, а нарочито документи, за историчаре имају посебан значај зато што сасвим непосредно сведоче о неком догађају из прошлости. Међутим, и документи могу садржати различите (случајно или намерно направљене) грешке које историчара могу довести до погрешних закључака. Документи могу бити и лажни (кривотворени, фалсификовани). Због тога историчари са посебном пажњом прилазе проучавању таквих историјских извора.

У библиотекама се чувају објављени историјски извори (новине, часописи, књиге, атласи, албуми, леци, постери...). У музејима се обично чувају (и излажу за публику) нарочито вредни и ретки примерци историјских извора, а у галеријама уметничка дела из различитих епоха. Када проучава неки документ или писани текст (свеједно да ли је то примарни или секундарни историјски извор), историчар увек мора да утврди ко је творац (аутор) историјског извора. То може бити појединац, али и политичка странка, влада неке државе, суд, нека установа, организација или удружење. Затим мора утврдити када и где је историјски извор настао. Подаци о томе понекад се налазе и у тексту самог историјског извора, али их историчар мора проверити. Понекад је врста подлоге за писање, начин уписивања словних знакова или општи изглед историјског извора врло важан за утврђивање ових података. Пажљивим читањем текста историчар мора утврдити како тачно гласи његов наслов и у коју врсту писаног текста (повеља, потврда, записник, уговор, пресуда...) се историјски извор може сврстати.

Историчар мора да утврди основне податке о сваком историјском извору. Полазиште за утврђивање основних података обично је место где се историјски извор налази, то јест, где га је историчар пронашао. То је, најчешће, архив. Архиви су установе у којима се чувају званични документи настали радом државних власти (владара, влада, министарстава), судова, политичких странака, различитих установа и организација (школа, предузећа, банака, спортских и других удружења), као и истакнутих појединаца. У архивима се чувају необјављени историјски извори. То значи да они нису штампани у великом броју примерака и доступни већем броју читалаца. Примарне историјске изворе можемо пронаћи и у библиотекама, музејима и галеријама.

15

Када утврди основне податке о историјском извору, историчар мора открити и зашто је текст написан, коме је намењен, каква је његова сврха. То се постиже пажљивим читањем, одређивањем најважнијих речи, израза или исказа, поређењем са другим историјским изворима или извештајима о овом историјском извору. Тек после ових поступака историчар може закључити да ли је и зашто неки историјски извор важан за тему коју проучава и на добром је путу ка правом циљу. Прави циљ историчара је да утврди шта се на основу одређеног историјског извора може поуздано утврдити.

Дешава се, ипак, да два историчара, проучивши исте историјске изворе и утврдивши исте чињенице, различито тумаче и објасне неки догађај из прошлости, тачније, да различито одговарају на питања како и зашто је неко нешто урадио, како и зашто се нешто догодило. Како је то могуће? То се догађа зато што историчари углавном не могу да утврде баш све важне чињенице о неком догађају, најчешће зато што о догађају нема (или нема довољно) историјских извора. Некада се дешава да историјски извори постоје, али историчару нису доступни. Зато историчари морају своја тумачења и објашњења да заснивају делом на чињеницама, а делом на претпоставкама.

На основу систематског прикупљања и проучавања историјских извора историчари утврђују чињенице. Чињенице су, заправо, одговори на питања ко је, шта, где и када нешто учинио, шта се, где и када догодило. Али, не било какви одговори, већ само они који се могу проверити и доказати. Не би требало да историчар доноси преурањене закључке само на основу једног историјског извора. Он мора да проучи и упореди што је могуће више различитих историјских извора, да би утврдио чињенице. Тек тада може да да уверљиве одговоре и на питања како и зашто се нешто догодило, дакле, да протумачи и објасни догађај из прошлости.

Историчар гради најверодостојнију причу на основу доказа којима располаже. Међутим, различити историчари могу различито протумачити исти историјски извор. Тако се може десити да и о неким догађајима у нашем животу нема (или нема довољно) историјских извора. Ако, на пример, историчар на основу доступних историјских извора напише биографију некога од нас, а касније уочи да је погрешно протумачио неки историјски извор или накнадно открије нови „траг" који нас приказује у другом светлу, мораће да је измени или допуни.

16

II. 3. Научна дела о темама из историје Посебну врсту извора сазнања о прошлости, нарочито за историчаре-почетнике представљају различита дела о темама из историје. То су, на пример, уџбеници, приручници, енциклопедије, историјски речници, прегледи, биографије, монографије, чланци у научним часописима. Неки историчари сврставају и оваква дела међу секундарне историјске изворе, сматрајући да сваки покушај да се утврде, објасне и протумаче догађаји из прошлости треба проучавати исто као и друге секундарне историјске изворе. Други, опет, сматрају да дела која су настала строгом применом историјског метода треба издвојити у посебну врсту.

Пре него што почне да чита, историчар мора пажљиво да проучи садржај дела. Често аутори у посебном предговору или уводу образложе зашто и како је дело написано, коме је намењено, каква је сврха његовог објављивања. Историчари-почетници нарочито треба да обрате пажњу на ова образложења, јер им она могу бити узор да сроче образложења својих радова. Свако проучавање историје мора започети упознавањем са исходом ранијих проучавања. Историчар, дакле, мора много да чита. Ако га занима нека посебна тема о којој је понешто писано у већем броју научних дела, историчар мора да научи да у књигама тражи оне делове текста у којима има највише важних података за његову тему. Зато увек мора пажљиво прочитати садржај, предговор или увод и закључак дела. Многе књиге садрже пописе (индексе, регистре) личности и појмова (најчешће географских) који се у књизи помињу. Овакви пописи обично се налазе на крају књиге и могу бити од велике помоћи читаоцима (нарочито ако су књиге обимне).

Ако је неко дело написао историчар, ако су га и други историчари оценили као вредан научни рад у којем су изложене проверене и доказане чињенице, оно се обично сврстава у посебну врсту, коју историчари називају литературом. Тиме се наглашава да други историчари (а нарочито историчари-почетници) могу с већим поуздањем да се ослоне на чињенице и тврдње изложене у оваквим делима. Сасвим је јасно, међутим, да историчар мора бити обазрив и када чита примарне историјске изворе и када чита високо вреднована научна дела угледних историчара. Врло је важно утврдити ко је аутор дела, како гласи тачан наслов, када и где је дело објављено.

17

Историчар мора да научи да сажима туђе мисли, укратко препричава опширна излагања, разликује важне од неважних података, чињенице од тумачења. Ако у свом раду жели дословно да пренесе туђе речи, историчар мора пажљиво преписати свако слово, зарез или цртицу из одабраног текста и забележити број странице на којој се преузети текст налази. Сваки дословно преузет текст (цитат) историчар мора у свом раду посебно назначити (најчешће ставити између знака навода: „...цитат..."), иначе би га аутор могао оптужити за крађу (плагијат).

Ако прочитамо неколико књига, лако се може догодити да побркамо или заборавимо важне податке, чињенице или тумачења. Зато историчари праве белешке. За белешке се могу користити свеске или појединачни листићи. Свеске су погодне зато што их је теже изгубити, изгужвати или уништити. Листићи су погодни зато што се могу разврставати на различите начине. Свако обично одабере онај начин прављења бележака који је за њега најзгоднији за каснију употребу. Иако звучи као једноставан посао, прављење бележака је вештина која се стиче вежбањем. Белешке о прочитаним књигама морају садржати тачно име и презиме писца, наслов књиге, место и годину издања. Било би добро да се томе додају и општа запажања читаоца, на пример, биографски подаци о аутору, белешка о томе да ли је књига читана на језику на коме је написана или у преводу. Требало би забележити наслове поглавља, кључне речи и изразе, важне догађаје, значајне особе или места која се у књизи помињу. Понекад је вредно преписати важна тумачења или неки занимљив израз.

18

II. 4. Усмена сведочанства о прошлости Наши родитељи, родитељи наших родитеља, суседи, наставници, професори, уметници, научници, спортисти, политичари, државници и други људи старији од нас представљају праве „живе историјске изворе". Од њих можемо чути њихова сећања о догађајима из прошлости. Ако су живели у време када се догодило нешто важно, историчар од њих може сазнати многе појединости које иначе не може пронаћи у другим историјским изворима. Ако историчар који проучава неки догађај из прошлости пронађе саговорника који је у том догађају учествовао или био присутан када се догађај збио, саговорниково сведочанство може постати важан историјски извор.

Од саговорника се може тражити да детаљније опише неку особу, место збивања или сам догађај, да укаже на постојање докумената или других историјских извора о догађају, као и да пружи властито тумачење и објашњење догађаја. Када се припреми упитник, саговорник на питања може да одговори и писменим путем. Чешће се, ипак, дешава да историчар такве разговоре бележи на магнетофонску траку или касету, а понекад и снима видео-камером. Касније ток разговора преноси на хартију. У том случају саговорник треба да потврди забележени садржај разговора. Дешава се да се, приликом прегледања забележеног разговора, саговорник сети нечег важног што је раније заборавио да каже. Саглашавање саговорника са забележеним текстом зове се и ауторизација. Тек када је ауторизован, текст се може употребити као историјски извор.

Потребно је да се историчар добро припреми за разговор са таквим саговорником. Пре разговора треба да утврди основне податке о саговорнику, а нарочито каква је његова улога у догађају. Пошто су то често прилично старе особе треба утврдити и какво је саговорниково тренутно здравствено стање. Често историчари унапред саставе упитник - списак јасних и недвосмислених питања на која саговорник треба да одговори. Питања у оваквом упитнику могу бити различита. Њихов облик зависи од тога шта историчар жели да сазна. То могу бити једноставна питања о томе ко је, шта, када и где, по сазнању саговорника, учинио.

Усмена сведочанства могу бити врло значајна као историјски извори. Ипак, историчар мора бити опрезан. Памћење је варљиво. Временом се дешава да човек побрка догађаје. Некада учесници или сведоци догађаја, због болести или других различитих разлога, не говоре истину. Понекад су и намерно пристрасни и желе да оставе неки посебан утисак.

19

Сећања учесника и сведока догађаја, било да су изложена у објављеним мемоарима или усмено изложена у разговору са историчарем, увек треба проверавати и поредити са другим историјским изворима. Понекад се дешава да усмена сведочанства дају сасвим другачију слику о догађају него други историјски извори. Више саговорника историчару могу дати различите или супротне одговоре на иста питања. Историчар зато мора стално поредити различите историјске изворе са усменим сведочанствима и настојати (баш као детектив) да утврди шта се може несумњиво утврдити, а шта мора остати на нивоу претпоставке и нагађања.

20

II. 5. Слике из прошлости

Историчар се често сусреће и са сликама на којима је прошлост „овековечена". То могу бити уметнички портрети историјских личности или виђења појединих догађаја. Ако проучава ближу прошлост, историчар се сусреће и са историјским изворима који су настали модерним техникама бележења.То могу бити фотографије, филмови, грамофонске плоче, магнетофонске траке, звучни и визуелни записи на компјутерским дисковима и још много тога. Иако историја има приповедачку природу, фотографије, карикатуре, цртежи и друга ликовна дела понекад заиста могу заменити „хиљаду речи". Међутим, овакви историјски извори увек настају намерно, према свесној одлуци свога творца, да би сведочили будућим покољењима о нечему. Они се, дакле, могу сврстати у традицију. Иако нису увек лако доступне, старе фотографије се могу наћи у многим библиотекама или архивима. У музејима и галеријама можемо видети уметничка дела која су давно настала.

Марко Стојановић: Пар, 1900-1910.

21

Ако, на пример, историчар жели да употреби неку фотографију као историјски извор, најпре мора да утврди основне податке. То значи да мора открити одговоре на следећа питања: Може ли се утврдити ко је направио фотографију? Где је фотографија нађена? Када је снимљена? Шта приказује? Да ли има само документарну или и уметничку вредност? Следећи корак представља утврђивање историјске целине (историјског контекста) у коју се фотографија може поставити. За постизање овог циља потребно је одговорити на следећа питања: Зашто је фотографија снимљена? Коме је намењена? Који се детаљи могу издвојити и шта се на основу њих може закључити? Да ли је аутор желео приказати одређену појаву, догађај или историјско раздобље?

Пар, 1950-1960 (из породичног албума аутора)

На крају, историчар мора покушати да оцени вредност фотографије као историјског извора за тему коју проучава и утврдити да ли она потврђује или производи сумњу у веродостојност других историјских извора.

22

III. КАКО ИЗАБРАТИ ТЕМУ И ОБЛИК ИЗЛАГАЊА? III. 1. Избор теме

Прва страница у радној бележници требало би да садржи податке о томе шта нам је занимљиво и о чему бисмо желели да напишемо рад из историје. То може бити, између осталог, историјска личност (Гај Јулије Цезар, Доситеј Обрадовић, Никола Тесла, особа из нашег завичаја итд.), догађај (Први српски устанак, грађански рат у САД, Други светски рат итд.), делатност (наука, политика, уметност, спорт итд.), проналазак или достигнуће (књига, аутомобил, микроскоп итд.), појам (атинска демократија, енглески парламент, шпанска армада, индустријска револуција итд.), место (где се искрцао морепловац,где је подигнута школа, где ми живимо итд.) или раздобље (пре 100 година, доба великих географских открића, доба хуманизма и ренесансе, доба империјализма итд.). У бележницу треба записивати и сва питања која нам у вези са нашим интересовањима „падну" на памет. Белешке треба да буду основа за разговор са особама које имају више знања и искуства. Из таквих разговора произаћи ће могући наслови пројекта из историје.

Ако пожелимо да напишемо рад из историје, одмах ће се поставити питање: како да изаберемо тему? Како историчари бирају теме за своја истраживања? Одговор је исти: треба почети од нечега што нас занима. Некога занима прошлост његове породице, народа, града, села или школе. Некога интересује нека спортска вештина, другог - начин одевања, трећег - архитектура, четвртог аутомобили, петог - политика, шестог - позориште и тако даље. Важно је да знамо шта нам је занимљиво и о чему бисмо желели да сазнамо више него што сада знамо. Када то утврдимо, најбоље је да се обратимо искуснијима од себе и да од њих затражимо савете и упутства. Прави потез био би разговор са наставником историје или одлазак у библиотеку. Од тог тренутка историчар-почетник мора имати у руци бележницу и оловку и записивати различита упутства и своја размишљања.

23

Радни наслов теме почетничког рада из историје треба да садржи ближе одређење човека (личност, држава, народ, друштвени слој, политичка странка, установа, удружење, спортски тим итд.), простора (место, област, држава, континент итд.) и времена (раздобље у ближој или даљој прошлости, година, дан итд.). На пример, наслов рада из историје може гласити Наиолеонов иоход на Русију 1812. године. Кад је немогуће брзо смислити тачан наслов рада, потребно је дуже промишљање и саветовање са искуснијим особама. Проучавање историје треба да буде занимљиво, а не досадно. То, наравно, није једноставно постићи. Нарочито је лако изгубити занимање за послове чију сврху не увиђамо. Радови из историје се пишу да би их неко читао. Препоручљиво је, зато (чак и када рад не пишемо зато што то посебно желимо, него зато што је то наша школска обавеза), поставити себи и питање: да ли би наш рад из историје могао бити занимљив и другима?

24

III. 2. Одлука о облику излагања

После избора теме, треба изабрати облик у коме ће исход истраживања бити саопштен. Историјске теме могу бити представљене на различите начине. Писани рад је, свакако, најчешћи облик представљања знања из историје, не само за историчаре почетнике, већ и за оне којима је историја занимање. Писани радови из историје су краћи састави у којима писац прича причу о некој јасно одређеној теми. Писани рад може бити прочитан на часу историје, на састанку историјске секције или друштва младих историчара у школи. Нарочито добри радови могу бити објављени у локалним новинама или часопису који се бави наставом (у часопису Насшава исшорије, на пример). Писани рад из историје може бити основ за обликовање странице о школи или неком историјском споменику из наше околине на међународној компјутерској мрежи - интернету. Постоје, међутим, и многе друге могућности представљања тема из историје. Различитим темама одговарају различити облици излагања. Своја сазнања о прошлости можемо представити тако што ћемо поставити изложбу. Догађај из прошлости може се представити као сценско дело, у облику монолога, драме или рецитала. Разговор са учесником или сведоком неког догађаја из прошлости може бити представљен и у писаном облику и у облику јавног разговора пред публиком у школи, на пример.

Једно је сигурно, о начину на који желимо да представимо своја знања о некој историјској теми морамо одлучити пре него што започнемо озбиљан рад, зато што од облика рада зависи и начин на који ћемо даље радити. Требало би, дакле, најпре добро размислити о теми коју смо одабрали. Облик излагања, као и сама тема, треба да буде у складу са нашим интересовањима, да нам омогући да изразимо своје способности и да покажемо и усавршимо различите вештине које поседујемо. Наравно, на почетку треба испланирати и средства потребна за остварење наших замисли. То могу бити оловке, свеске, хартија, можда и писаћа машина или компјутер. За изложбу треба обезбедити простор и оно што ћемо изложити (експонате). Фотографија се не може снимити без фото-апарата, звучни запис без магнетофона, филм без видео-камере. Извођење сценског наступа може захтевати костиме и сценографију. За многе од ових послова биће нам потребна помоћ наставника, родитеља или наших школских другова и пријатеља. Пројекат из историје може нам пружити прилику да научимо како да сарађујемо са другим људима. Тако можемо стећи познанства и искуства, која нам и касније, без обзира на будуће занимање, могу бити врло корисна.

25

III. 2.1. Писани рад

После истраживачког посла следи осмишљавање текста или прављење основне скице или нацрта садржаја рада. На основу тог нацрта пишемо прву верзију рада. Она мора бити пажљиво прегледана јер би могла да садржи правописне, граматичке, стилске и друге грешке и пропусте. Не би требало да прву верзију рада прегледа само аутор, већ и нека непристрасна особа, у чији суд имамо поверења. То може, али не мора, бити наставник. Понекад мама, тата, сестра или брат, школска другарица или пријатељ из суседства, могу бити строжи и од стручњака.

Писани рад из историје је, заправо, прича о одабраној теми. У добром писаном раду мора постојати смислен ток причања од прве до последње странице. Да би рад био такав, на почетку морамо направити детаљан план његове израде. Планирању треба посветити много пажње, јер тако смањујемо неизвесност исхода нашег истраживања. Историчари-почетници план рада праве, обично, уз помоћ наставника. План рада мора обухватити све поступке који воде ка циљу - писаном раду из историје. Први корак представља састављање радног списка историјских извора и литературе, дакле, основе из које ћемо црпети сазнања о теми. Следи њихово прикупљање, циљано читање (уз посвећивање посебне пажње свему што је везано за одабрану тему), прављење бележака, а затим рашчлањавање (анализа) и спајање у целину (синтеза).

Прегледањем, поправљањем и дорађивањем прве верзије настаје друга, завршна верзија рада. И она мора бити поново прегледана и поправљена. Рад може бити написан у свесци, руком. Данас се многи служе писаћим машинама или компјутерским програмима за обраду текста. Савремена техника омогућује нам да радови, захваљујући брзом и лаком уношењу исправки, изгледају лепше и прегледније. Изглед рада, ипак, највише зависи од наше уредности и пажљивости.

26

III. 2. 2. Изложба

Предмети могу бити постављени на полице или у застакљене витрине. Како ће изложба изгледати, наравно, зависи од простора и средстава којима располажемо.

Циљ постављања изложбе исти је као и у случају писања рада. Тему треба обухватно и свестрано представити посетиоцу изложбе. Другачија су само средства која служе постизању тог циља. Постављање изложбе морамо брижљиво испланирати. Разговор са наставником и састављање списка историјских извора и литературе представља први корак. Било би, свакако, добро посетити најближи музеј, прегледати изложбене поставке и разговарати са њиховим ауторима (кустосима). Следи читање, прављење бележака, одређивање предмета које ћемо изложити (изложбених експоната) и разрада њиховог распореда у простору (изложбене поставке). Изложбени експонати могу бити фотографије, репродукције уметничких дела, писма, документи (оригинали или копије), књиге, новине или часописи, различито оруђе, оружје, делови одеће или обуће, географске или историјске карте. Изложити можемо и предмете које сами израдимо. То могу бити различите макете или модели (грађевина, кућа, авиона, мостова итд.), цртежи, графикони, мапе, шеме и друго.

Када правимо нацрт изложбене поставке морамо имати на уму одређени циљ, морамо знати шта желимо да постигнемо постављањем изложбе. Ако планирамо да изложимо већи број експоната, треба да припремимо и каталог у којем ће бити наведени сви експонати и назначено њихово порекло и значај. И у поставци сваки експонат треба да има своју картицу са кратким писаним образложењем. Отварање изложбе за јавност представља још један важан посао који се мора испланирати. Требало би припремити кратак пригодни говор у којем ћемо објаснити сврху нашег подухвата. Било би добро да поменемо оне који су нам помогли да изложбу поставимо. Поред тога, морамо бити спремни и да одговарамо на питања посетилаца. Постављање изложбе понекад може бити сувише сложено за једног историчара-почетника. Задужења се могу поделити са друговима и другарицама. Тимски припремљена изложбена поставка може да нас научи шта се све може постићи складним заједничким радом.

Изложбене поставке могу бити различите и по величини и по облику. Изложба може бити постављена и на зидном паноу од плуте или стиропора. Исто тако, може заузети део ходника у школи или целу учионицу.

27

III. 2.3. Сценски наступ За сценски наступ треба припремити и текст којим се публици објашњава основни циљ аутора. Требало би у том тексту образложити разлоге због којих смо се определили управо за сценски наступ, приказати „пут" који смо прешли до остварења сценског наступа (уз навођење библиотека, музеја, архива и других установа које смо посетили, саговорника од којих смо нешто сазнали, као и коришћених историјских извора и литературе) и изнети сажете закључке о теми. Не би требало да заборавимо да поменемо и да се захвалимо онима који су нам помогли да припремимо сценски наступ.

Сценски наступ (монолог, дијалог, драма, рецитал) може да буде врло занимљив начин представљања знања из историје. Тако се, на пример, може приказати биографија неког истакнутог ствараоца (уметника, научника, државника, спортисте...) или обележити јубилеј неког значајног догађаја. И за овакав пројекат потребно је брижљиво приступити планирању: од састављања радног списка историјских извора и литературе, прикупљања, читања, прављења бележака, до писања посебне врсте текста, на основу кога ће сценски наступ бити изведен. Такав текст зове се сценарио. Сценарио, поред текста који ће бити изговорен на сцени, мора садржати детаљан опис изгледа места извођења сценског дела, поделу улога и изглед њихових носилаца (костиме, покрете на сцени). Тиме рад није завршен, јер морамо испланирати и увежбавање сценског наступа. Сценски наступ, обично, подразумева рад у групи, што значи: сарадњу, узајамно разумевање и подстицање. У овом послу савети искусног наставника, али и редитеља или глумаца из локалног позоришта или аматерске позоришне групе могу се показати као неопходни.

28

IV. КАКО СЕ ПИШЕ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ? IV. 1. Детаљан план рада

Састављање детаљног плана рада има за сваког историчара, а посебно за историчара-почетника, посебан значај. Од начина планирања зависи успешност сваке замисли. Ако одлучимо да напишемо рад из историје, план његове израде треба да садржи следеће основне елементе: 1. Састављање радног списка историјских извора и литературе који треба да обухвати уџбенике, енциклопедије, лексиконе, историјске прегледе, монографије, мемоарска дела, објављене збирке докумената. Радни спискови могу обухватити и дневну или периодичну штампу, па чак и документе који се чувају у архивима. 2. Прикупљање историјских извора и литературе, што подразумева посете библиотекама, музејима или архивима 3. Читање, прављење бележака и њихово систематизовање 4. Састављање нацрта садржаја рада 5. Писање прве верзије рада 6. Прегледање, допуњавање и поправљање прве верзије 7. Писање завршне верзије рада из историје.

За сваки од испланираних послова ваљало би предвидети време трајања и датум завршетка рада. Планови за припремање других облика представљања знања из историје (изложбе, сценског наступа и др.) морају обухватити и друге делатности (уређење простора, израду позивница, костиме и сл.).

29

ТЕМА

САСТАВЉАЊЕ РАДНОГ СПИСКА ИСТОРШСКИХ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ

I

ПРИКУПЉАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ

II

ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ И СИСТЕМАТИЗОВАЊЕ БЕЛЕЖАКА

III

НАЦРТ САДРЖАЈА РАДА

IV

ПИСАЊЕ РАДНЕ ВЕРЗИЈЕ

V

ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА И ПРОПУСТА

ПИСАЊЕ ЗАВРШНЕ ВЕРЗИЈЕ

зо

VI VII

Када се упознамо са основним правилима понашања у библиотеци, можемо да започнемо праву „потрагу за благом".

IV. 2. Како се снаћи у библиотеци?

Када на основу радног списка историјских извора и литературе кренемо у истраживачку авантуру сигурно ће се указати потреба за многе посете библиотеци. У библиотекама се чувају енциклопедије, лексикони, речници, уџбеници, географски и историјски атласи, историјски прегледи, монографије, мемоарска дела, часописи, дневна штампа, збирке и зборници докумената, албуми и збирке фотографија. Имајући у виду чињеницу да има много младих људи који зазиру од озбиљности, строгости и тишине који владају у библиотекама, требало би указати на одређена правила чије нам познавање може помоћи да се у библиотеци боље снађемо.

Многе библиотеке поседују више десетина хиљада различитих штампаних дела. Да би потрага за одређеном књигом, на пример, била једноставнија, у свакој библиотеци постоје каталози. Свака књига која се чува у библиотеци има налепницу са посебном ознаком. Ова ознака или сигнатура састоји се, најчешће, од бројки и слова и одређује на којој се полици књига налази. Захваљујући овим ознакама, библиотекари могу брзо и лако да пронађу сваку књигу међу хиљадама других које се у библиотеци чувају. Иста ознака забележена је и на посебној картици која се налази у каталогу.

Читање и позајмљивање књига и других штампаних дела из неке библиотеке дозвољено је само члановима. Када први пут уђемо у библиотеку, најпре морамо пронаћи особу задужену за пријем нових чланова. Затим се морамо представити, објаснити чиме се бавимо (пишемо рад, постављамо изложбу...) и нагласити шта је сврха нашег доласка (допуњавање радног списка историјских извора и литературе, потрага за одређеном књигом, изложбеним експонатом...). У библиотеку не треба да идемо неспремни, али се не смемо ни устручавати да тражимо помоћ. Други посетиоци могу бити упућенији од нас, али је најбоље да помоћ тражимо од библиотекара.

Каталог представља библиотеку у малом. Картице у каталогу могу бити поређане по разним критеријумима. То може бити редослед првог слова презимена писца или наслова дела у азбуци или абецеди. Понекад библиотеке имају и више каталога у којима су картице поређане према различитим критеријумима (према научним областима, темама, врсти дела итд.). У великим библиотекама подаци о књигама се компјутерски обрађују, што значи да каталоге можемо претраживати преко компјутерских терминала. Врло је важно да сазнамо податке о броју и врстама каталога који у библиотеци постоје.

31

У мањим библиотекама довољно је да библиотекару кажемо основне податке о књизи, сачекамо да је он пронађе, а затим да је преузмемо уз стављање свог потписа на посебан картончић. Тиме се обавезујемо да књигу уредно и на време вратимо. У великим библиотекама податке о књизи и њеној сигнатури уписујемо на посебан образац. Потписивање обрасца истовремено је и гаранција да ћемо књигу чувати од прљања, оштећења или уништења и да ћемо је на време вратити.

32

IV. 3. Нацрт садржаја рада

Обликовање напомена и састављање списка проучених историјских извора и литературе озбиљни су задаци, за које је потребна уредност и пажљивост. Припремање прилога који треба да допринесу сликовитости казивања и њихових објашњења понекад захтева доста времена. Сви ови послови могу се довршавати „натенане", онда када је разрада написана. На почетку, ипак, треба урадити најтежи део посла, за који је потребно и највише времена. Писање разраде може бити „тврд орах", за чије је ломљење потребна стрпљивост и упорност.

Најбољи начин да научимо како се прави нацрт или скица садржаја рада је да се обавестимо како то раде искуснији историчари. Зато треба пажљиво прегледати садржаје различитих дела о темама из историје. Било би добро да се подсетимо шта је у почетку, када смо одлучили да напишемо рад из историје, био наш прави циљ. Која је сврха нашег рада? Како тачно гласи радни наслов? Мора нам бити сасвим јасно шта је основна тема нашег рада, да бисмо могли да замислимо како би рад требало да изгледа. Нацртом садржаја рада требало би предвидети увод, разраду (једноставног облика или сложену - подељену на поглавља), закључак, напомене и попис проучених историјских извора и литературе. Писани рад из историје можемо обогатити и различитим прилозима (фотокопијама докумената, фотографија, слика, историјским мапама, хронологијама, лентама времена итд.) што такође морамо унапред испланирати, нарочито ако желимо да их сами израдимо.

Не треба заборавити да писање рада из историје може бити прилика да се сазна много и о себи. Сваки стваралац доживљава и тешке тренутке. Искуснији истраживачи признају да је понекад потребно пружити себи подстицај да се настави и онда када воља за радом попусти. Понекад је добро обећати себи неки посебан поклон или доживљај, као награду за завршен рад. Међутим, осећај задовољства због занимљивог открића, успешног решења проблема или написаног поглавља може да пружи најјачи подстицај.

Када направимо нацрт садржаја рада, требало би испланирати редослед поступака. Искусни историчари кажу да је најбоље прво писати разраду, а да увод и закључак треба писати када је писање разраде завршено. Исто тако, сматрају да је добро размишљати о уводу и закључку као целини.

33

IV. 4. Разрада Белешке о читању и проучавању историјских извора и литературе основа су за писање рада из историје. Када обликујемо нацрт садржаја рада, требало би разврстати белешке у складу са њим. Ради прегледности, можемо их распоредити по писаћем столу, на пример. Белешке, на основу којих ћемо писати разраду (независно да ли смо разраду поделили на одељке или она представља неподељену целину), требало би пажљиво прочитати. Правим почетком писања рада из историје можемо сматрати тренутак када белешке одложимо и узмемо оловку и папир у руке (ставимо папир у писаћу машину или укључимо компјутер са програмом за обраду текста).

Најбоље би било замислити некога ко о теми коју смо проучавали баш ништа не зна, јер ће нас то приморати да будемо прецизни, да се трудимо да сваку тврдњу подробно објаснимо, да се усредсредимо на оно што је за тему о којој пишемо важно (за разлику од неважног) и на оно што је главно (за разлику од споредног). Да бисмо то постигли, требало би да у току неколико узастопних дана обезбедимо довољно времена за писање и да пишемо по неколико сати у миру и тишини (да бисмо могли да будемо сасвим усмерени на писање). Док пишемо, требало би да остављамо довољно места између редова и на ивицама папира, како бисмо могли да уносимо накнадне поправке, измене и допуне.

Не би требало стално гледати у белешке, нити их дословно преписивати. Ма колико да се ослањамо, на пример, на радове искуснијих историчара, не треба да их опонашамо. Оно што пишемо треба да буде наше дело. Текст треба да одражава логичан след наших мисли. Зато би требало да настојимо да пишемо кратке, јасне и сажете реченице, смислене и целовите пасусе и поглавља (ако смо предвидели поглавља). Морамо се трудити да не претрпамо рад безначајним појединостима и понављањима истих тврдњи. Некоме би, можда, могло бити од помоћи да замисли пред собом некога коме прича причу.

Када завршимо прву верзију рада, требало би да је пажљиво прочитамо. Да бисмо могли лакше да уочимо грешке, било би добро да замислимо да је рад писао неко други и да се уживимо у улогу строгог читаоца. Уживљавање у улогу читаоца биће лакше ако пустимо да рад неколико дана „одлежи" и ако га будемо читали одморни и свежи.

34

Током читања, треба проверавати усклађеност текста са нацртом садржаја рада (насловом рада и насловима поглавља у разради) и са белешкама. Морамо проверавати тачност у навођењу цитата, личних имена и датума и поправљати правописне, граматичке и стилске грешке. Зато би било добро да нам, приликом прегледања и дотеривања прве верзије, поред бележака, при руци буду и речник и правопис српског језика. Тек на основу прегледања, поправљања и допуњавања прве верзије рада може да настане друга, завршна верзија. Рад треба да изгледа уредно и прегледно. То ћемо постићи тако што ћемо правити одговарајући размак између редака (настојећи да не испишемо више од тридесет редака на страници) и остављати празан простор на ивицама страница (маргинама).

35

IV. 5. Увод и закључак Увод и закључак треба да чине својеврсну целину. Ако неки читалац нема времена да прочита цео рад, требало би да, на основу увода и закључка, стекне јасну представу, како о теми, тако и о ауторовом приступу проучавању теме. Зато би у закључку, као завршном делу рада, требало сажето изложити најважније тврдње о теми. Ипак, не би било добро да закључак садржи пуко набрајање и понављање онога што пише у разради. Кратким и јасним излагањем закључак би требало да одговори на најважнија питања (на која смо указали у уводу и на која смо опширно одговорили у разради), да остави снажан утисак на читаоца и укаже на могуће правце даљег размишљања о теми.

Искусни историчари кажу да увод и закључак треба писати тек када се напише разрада. Како би и могло бити другачије? Ако разрада не постоји, како да знамо у шта „уводимо" читаоца и шта се може закључити на основу ње. Увод би требало да пробуди занимање читаоца за тему и да га припреми за наше излагање, како би га лакше и боље разумео. Зато би било добро да у уводу образложимо и објаснимо зашто смо одабрали баш ту тему и зашто смо рад баш тако насловили. Увод можемо започети на разне начине навођењем уобичајеног или распрострањеног схватања о теми, занимљивог цитата или анегдоте, постављањем питања. После тога требало би да појаснимо или ближе одредимо саставне делове наслова (човека, простор и време) и укажемо на значај одабране теме. Затим би требало описати где смо све истраживали и како смо прикупили историјске изворе и литературу, на основу којих смо написали рад. Читаоцу ће рад бити много јаснији ако у уводу образложимо шта је утицало на обликовање појединих поглавља у разради и шта смо у којем поглављу изложили.

36

IV. 6. Обликовање напомена (фуснота)

Напомене или фусноте у писаном раду из историје имају врло важан задатак. Оне могу садржати опширнија објашњења неког појма или податке о личности или догађају (који се у разради помињу), ако писац процени да би уметање таквих објашњења у основни текст пореметило след мисли. Међутим, напоменама се, пре свега, читаоцу рада пружа могућност да провери изнете тврдње и исказе, указује где би могао да се подробније обавести о податку, личности, појму или догађају, на који се напомена односи. Напомене се могу поставити у дно сваке странице, иза сваког дела (одељка, поглавља) рада или иза целог рада. Када руком или писаћом машином пишемо разраду, напомене можемо уписивати на посебан лист, који се, када завршимо рад, једноставно придода иза основног текста (иза увода, разраде и закључка). Уколико се користимо неким од компјутерских програма за обраду текста, у обликовању напомена помоћи ће нам компјутер.

Ако, на пример, желимо да укажемо на порекло цитата који смо у раду навели, онда на крају реченице (иза знака за навођење и тачке) треба да упишемо број напомене. Овај број треба поставити нешто изнад основног 1 текста, на пример, овако: . У дну исте странице требало би уписати г исти број и навести: име и презиме аутора, наслов (и поднаслов) дела, место и годину издања и број странице са које је преузет цитат. Исте податке морамо навести и када препричавамо нечије објашњење или тумачење. И ако напомена садржи опширније објашњење, после текста можемо уписати податке о томе на основу којег дела смо то објашњење написали. Свака следећа напомена треба да носи следећи редни број. Може се догодити да на свакој страници рада морамо обликовати неколико напомена. Чак и када је рад заснован на великом броју разноврсних писаних историјских извора и литературе, дешава се да се једно дело више пута понови. Да бисмо избегли сувишна понављања, тада приступамо скраћивањима. Ако исто дело једног аутора наводимо у већем броју напомена, садржај напомене можемо скратити на неколико начина.

Неопходно је, дакле, обликовати напомену сваки пут када: а) цитирамо нечије речи, б) саопштавамо чињенице које је неко други утврдио или туђа објашњења и тумачења и в) желимо нешто опширније да објаснимо (а не желимо да пореметимо основни ток приче). Иако ово звучи прилично једноставно, тешкоће настају када ова правила треба да применимо. 37

Ако, на пример, после првог навођења, поново треба да наведемо исто дело одмах у следећој напомени и ако је садржај напомене исти, у напомену ћемо уписати једноставно: Исто. Ако су сви подаци из претходне напомене исти, али не и број странице са које је цитат или податак преузет, онда у напомену уписујемо: Исто, број странице. Ако једном наведено дело треба убележити у напомену после неколико напомена у којима смо наводили различита дела, следеће навођење тог дела може бити скраћено тако што ћемо у напомену уписати: име (или само прво слово имена) и презиме писца, речи наведено дело (или скраћеницу н.д.) и број странице. Овакво скраћивање не можемо применити ако у напоменама наводимо више дела једног писца. У таквом случају увек морамо навести наслов. Место и годину издања довољно је навести само први пут.

Како могу изгледати напомене: 1

Драгољуб Р. Живојиновић, Усион Евроие 1450-1789, Нови Сад, 1985, 32. 2 Исшо. 3 Исшо, 121. 4 Чедомир Попов, Грађанска Евроиа (1770-1871). Основи евроиске исшорије Х1Хвека, том I, Нови Сад, 1989, 330. 5 Д. Живојиновић, наведено дело, 221. 6 Андреј Митровић, Србија у Првом свешском рашу, Београд, 1984, 102. 7 Андреј Митровић, Ангажовано и леио. Умешносш у раздобљу свешских рашова (1914-1945), Београд, 1983, 105. (у даљем тексту: А. Митровић, Ангажовано и леио) 8 А. Митровић, Србија у Првом свешском рашу, 201. 9 А. Митровић, Ангажовано и леио, 107. 10 Ч. Попов, н.д., том II, 133. 11 Бранко Петрановић-Момчило Зечевић, Југославија 1918-1988. Темашска збирка докуменаша. Друго допуњено и измењено издање, Београд, 1988,191. 12 Љубодраг Димић, Србија и Југославија. Просшор, друшшво, иолишика. Поглед са краја века, Историја 20. века, бр. 1, Београд, 1997, 31. 13 Мирослав Перишић, Један дан у Ваљеву крајем 19. века (Прилог изучавању исшорије свакодневног живоша), Годишњак за друштвену историју, св. 2, Београд, 1994,117. 14 Дејан Медаковић, Манасшир Сшуденица у исшорији сриског народа, Зборник Матице српске за историју, св. 55, Нови Сад, 1997, 13. 15 Сободан Душанић, Војник и шрадиционалисш. О градишељсшву цара Галерија на шеришорији данашње Србије, Настава историје, бр. 3, Нови Сад, 1996, 61.

38

IV. 7. Обликовање библиографије

Ако је библиографска јединица чланак објављен у часопису, она мора бити опширнија и садржати: презиме, име писца, наслов чланка, наслов часописа, број свеске, место, годину издања, број прве и број последње странице чланка (спојене цртицом).

Саставни део писаног рада из историје треба да буде и попис историјских извора и литературе на основу којих је рад написан. Овај попис назива се библиографија. Сваки поједини историјски извор, књига или чланак објављен у часопису, представљају посебне библиографске јединице. Место библиографије је на крају писаног рада, иза увода, разраде, закључка и напомена.

Редослед библиографских јединица мора бити уређен према једном истом начелу. То је, најчешће, азбучни или абецедни ред првог слова презимена аутора.

Има више начина да се у библиографији наведу подаци о историјским изворима, књигама, чланцима из часописа и другим делима. Најчешће се примењује правило да свака библиографска јединица мора да садржи: а) презиме и име аутора (презиме се од имена одваја зарезом), б) наслов (преписује се увек са унутрашње насловне странице, а не са корица, а ако постоји поднаслов којим се тема ближе одређује, он се наводи после тачке), в) место и година издања (одвојени зарезом).

39

ДЕСЕТ „ЗЛАТНИХ" ПРАВИЛА ЗА ПИСАЊЕ РАДА ИЗ ИСТОРИЈЕ

/

Пре него шшо иочнеш да иишеш, наирави нацрш целине рада

II III

Пиши као да иричаш некоме ко нишша не зна о шеми Изражавај се крашким, једносшавним ијасним реченицама

IV

Не иочињи реченицу личном заменицомја

V

Не иочињи реченицу бројем

VI

Не уиошребљавај сшране речи ако шо није неоиходно

VII

Пажљиво уиошребљавај иридеве (нарочишо у суиерлашиву)

VIII

Корисши ирошло глаголско време

IX

Више иуша ировери чињенице (нарочишо дашуме, имена, бројеве)

X

Изражавај се крашким, једносшавним ијасним реченицама

40

КАКО БИ МОГЛИ ГЛАСИТИ НАСЛОВИ РАДОВА О ИСТОРИЈИ НАШЕГ ЗАВИЧАЈА?

1. Посшоје ли аншички сиоменици у нашем граду (селу)? 2. Какоје изгледао наш град (наше село) у веку? Како се живело у нашем граду (нашем селу) ире сшо година (у 15. веку, у време Првог свешског раша...) 3. Сиоменици у градском иарку. Ко ихје иосшавио, када и зашшо? 4. Како је изгледало дешињсшво моје баке? или Сећања моје баке на њено дешињсшво 5. Које био (име и Презиме суграђанина научника, умеШника, војсковође, сиоршисше)? 6. Шша се ириказивало у биоскоиу (иозоришшу) у нашем граду (селу) ире иедесеш година (ире двадесеш година...)? 7. Какоје изграђена железничка сшаница (иозоришше, школа, фабрика...) у нашем граду (селу)? или Изградња железничке сшанице (иозоришша, школе, фабрике...) у нашем граду (селу) 8. 9. 10.

41

РЕЧНИК ЗА ИСТОРИЧАРЕ-ПОЧЕТНИКЕ АНАЛИЗА - рашчлањавање, проучавање појединачних делова да би се разумела и објаснила нека целина

извора и литературе на основу којих је израђен пројекат из историје (писани рад, изложба, сценски наступ и др.)

АРХИВ - установа, зграда у којој се чувају уређени писани остаци прошлости (настали радом државних власти, установа, предузећа, породица, појединаца) на одређеном простору (граду, области, држави)

БИБЛИОГРАФСКА ЈЕДИНИЦА - основни део библиографије. Ако означава књигу, чине је презиме и име аутора (раздвојени зарезом), тачан наслов дела (и поднаслов, раздвојен од наслова тачком), место и година издања. Ако означава чланак објављен у часопису (или другој периодичној публикацији), чине је: презиме и име аутора (раздвојени зарезом), наслов рада (и поднаслов, раздвојен од наслова тачком), наслов часописа (или друге периодичне публикације), број часописа, место и година издања, прва и последња страница рада (повезане цртицом).

АРХИВА - уређена збирка писаних и других остатака прошлости (докумената, писама, бележака, фотографија и др.) неке одређене личности, породице, предузећа, установе, министарства итд. АТЛАС - књига која садржи историјске или географске карте неке области, земље, континента или света

БИБЛИОТЕЧКИ КАТАЛОГ скуп картица са подацима о књигама које се чувају у некој библиотеци. Картице могу бити од папира и налазити се у кутијама (сложеним у ормару или на полици). Понекад могу бити повезане као књиге или учитане у меморију компјутера. Најчешће су уређене по азбучном или абецедном редоследу првог слова презимена аутора, али могу бити сложене и по другим критеријумима.

АУТОБИОГРАФИЈА - писани рад о властитом животу АУТОР - стваралац, творац, писац АУТОРИЗАЦИЈА - овлашћење, одобрење БИБЛИОТЕКА - књижница; установа, зграда у којој се чувају књиге да би их могли користити многи људи; све књиге које неко поседује

БИОГРАФША - животопис, писани рад о животу неке личности

БИБЛИОГРАФИЈА - попис, списак књига (библиографских јединица); попис историјских

ДИЈАЛОГ - разговор између две особе; облик драмског приказа у 42

коЈем две личности разговарају о некој теми

одређеној здмисли сложених одабраних предмета (експоната)

ДОКУМЕНТ - писани или штампани доказ, сведочанство о неком догађају

ИНДЕКС (РЕГИСТАР) - попис, списак имена, појмова или ствари које се помињу у некој књизи (обично по азбучном или абецедном реду)

ДОКУМЕНТОВАТИ - доказати неку тврдњу постојањем неког документа

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ „трагови" и различити извештаји који сведоче о прошлости и на којима се заснива проучавање историје

ДРАМА - књижевно дело намењено сценском приказивању ЕКСПЕРИМЕНТ - оглед, опит, намерно изазван догађај са циљем проучавања његовог узрока, тока, обележја и последица

ИСТОРИЈСКИ ЧАСОПИС периодична публикација у којој се штампају краћи текстови настали проучавањем историје (чланци, расправе, есеји, прилози, прикази објављених књига, одржаних научних скупова итд.)

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА - дело у којем се на прегледан начин описују појединачне одреднице (личности и појмови) о достигнућима и знањима из разних области људског сазнања. Постоје опште (обухватају сва подручја човекове делатности) и посебне (обухватају одређене видове човекове делатности - то могу бити: војне, медицинске, енциклопедије ликовне уметности, рударства, поморства итд.)

ИСТОРИОГРАФИЈА - писање историје; дела у којима су саопштени резултати проучавања историје КОНТЕКСТ - смисао, целина у којој нешто треба сагледати КОНЦЕПЦИЈА - замисао, поимање, схватање, разумевање, начин разматрања

ЕПОХА - раздобље; временски одсек који се по неким особеностима разликује од других временских одсека

КОНЦЕПТ - замисао, план, нацрт, скица неког пројекта

ИДЕЈА - мисао, представа, слика, гледиште (о некоме или нечему)

КОНЦИЗАН - сажет, кратак, јасан, језгровит, прегледан КОПИЈА - нешто што је настало подражавањем; отисак, снимак, пресликано сликарско дело

ИЗЛОЖБА - јавно приказивање на одређеном простору и по

43

ПЕРИОД - доба, раздобље, временски одсек

КУСТОС - чувар, надзорник; особа која надзире и чува предмете или збирке предмета и која осмишљава, припрема и уређује излагање предмета или збирки предмета у музеју

ПЕРИОДИЗАЦИЈА одређивање посебних временских одељака у дужем временском оквиру, уређивање историје поделом на раздобља, према унапред утврђеном начелу

МЕТОД - унапред смишљени поступак или низ поступака, потребан да се постигне неки унапред одређени циљ; начин истраживања, проучавања, рада

ПЕРИОДИКА - научне, стручне или тематске публикације (часописи, билтени, алманаси, годишњаци) које се објављују у редовним временским размацима (месечно, одређени број пута годишње, једном годишње итд.). Поред наслова, носе ознаку годишта и броја свеске.

МИТ - маштовита прича (о неком човеку, догађају или појави) која се не може доказати МОНОГРАФИЈА - научно дело (настало превасходно на основу примарних историјских извора) у којем је једна тема документовано, обухватно и исцрпно приказана

ПРИМАРНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ - писани или предметни остаци који представљају доказ или сведочанство о неком догађају а настали су делатношћу учесника или очевидаца догађаја из прошлости. Зову се примарни јер су настали „на почетку" (у време кад се догађај збио).

МУЗЕЈ - установа, зграда у којој се чувају одабрани предмети или збирке предмета материјалног и духовног стваралаштва човека НАПОМЕНА (ФУСНОТА) белешка која садржи податке о доказима или опширнија објашњења оног што је изречено у основном тексту неког рада. Текст на који се белешка односи и сама белешка морају бити једнако обележени (знаком или бројем). Може се уписивати у дну странице, иза дела текста (поглавља, на пример) или иза целог основног текста.

ПУБЛИКАЦИЈА - штампано и објављено издање новина, часописа, зборника радова, књига и других писаних дела РЕГИСТАР - види ИНДЕКС РЕЗИМЕ - сажетак, сажето понављање главне садржине, кратак преглед, извод, завршна реч; краћи текст у којем се на сажет и језгровити начин износе основни закључци писаног рада из историје

НАРАТИВНИ - приповедачки ОРИГИНАЛ - нешто што је прво у својој врсти, што није израђено угледањем на друга, слична дела 44

РЕЦИТАЛ - текст (поетски или прозни) који се гласно, правилно, мелодично и свечано казује или чита на сцени

догађај или низ догађаја збио; слагање низа догађаја везаних за одређену тему; утврђивање редоследа догађаја

СЕКУНДАРНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ - писани извештаји о догађајима из прошлости који су настали после самог догађаја, на основу примарних или неких других, раније објављених секундарних историјских извора

ЦИТАТ - дословно навођење нечијих речи, преписана реченица или пасус из књиге или неког другог дела. Мора бити назначено знацима навода. У писаном раду из историје у посебној напомени (фусноти) мора бити назначено порекло цитата.

СИГНАТУРА - ознака; знак за обележавање; потпис СИНТЕЗА - уопштавање; разумевање нечега помоћу повезивања, спајања и сажимања различитих делова у целину. Проучавање историје представља уређивање појединачних догађаја и појава у јединствену причу. ТРАНСКРИПЦИЈА преписивање, преношење текста из једног облика у други (из ћирилице у латиницу, звучног записа говора у писани текст, на пример) ФОТОКОПИЈА - посебним апаратом на папиру израђен веран одраз неког рукописа, штампаног текста, фотографије ФУСНОТА - види НАПОМЕНА ХРОНИКА - летопис; описивање догађаја из историје неког човека, породице, насеља, земље, народа, света, оним редом како су се дешавали ХРОНОЛОГИЈА - наука о рачунању времена; утврђивање тачног времена када се неки 45

БИБЛИОГРАФИЈА

Вапхег, ОегаШ А., А Шзгогу НашЉооК/ог 5(ис1еп1 Кезеагсћ РгојесЊ, ПНшнз 8Ше Ш81опса1 8ос1е*у, 8рпп§Ш<1, 1991.

Ивић, Иван и др., Акшивно учење. Приручник за иримену акШивних мешода насшаве-учења, Београд, 1997. Пешикан-Аврамовић, Ана, Треба ли деци исшорија. Психолошки ироблеми насШаве исшорије у основној школи, Београд, 1996. Ћурић, Хајрудин, Мешодика и шехника иисања рефераша и домаћих радова из исшорије, Сарајево, 1965. Шамић, Мидхат, Како насшаје научно дјело. Увођење у мешодологију и шехнику научноисшраживачког рада. Оишши иринциии, Сарајево, 1968.

46

САДРЖАЈ

КАКО ЈЕ НАСТАО И КОМЕ ЈЕ НАМЕЊЕН ОВАЈ ПРИРУЧНИК?

3

I. КАКО РАЗМИШЉАЈУ ИСТОРИЧАРИ? 1.1. Размишљати као историчар I. 2. Човек, простор, време I. 3. Историјски метод

6 8 12

II. КАКО ИСТОРИЧАРИ ПРОУЧАВАЈУ ПРОШЛОСТ? II. 1. Историчар као детектив II. 2. Проучавање писаних историјских извора II. 3. Научна дела о темама из историје II. 4. Усмена сведочанства о прошлости II. 5. Слике из прошлости

13 15 17 19 21

III. КАКО ИЗАБРАТИ ТЕМУ И ОБЛИК ИЗЛАГАЊА? III. 1. Избор теме III. 2. Одлука о облику излагања III. 2.1. Писани рад III. 2. 2. Изложба III. 2. 3. Сценски наступ

23 25 26 27 28

IV. КАКО СЕ ПИШЕ РАД ИЗ ИСТОРИЈЕ? IV. 1. Детаљан план рада IV. 2. Како се снаћи у библиотеци? IV. 3. Нацрт садржаја рада IV. 4. Разрада IV. 5. Увод и закључак IV. 6. Обликовање напомена (фуснота) IV. 7. Обликовање библиографије

29 31 33 34 36 37 39

ДЕСЕТ „ЗЛАТНИХ" ПРАВИЛА ЗА ПИСАЊЕ РАДА ИЗ ИСТОРИЈЕ

40

КАКО БИ МОГЛИ ГЛАСИТИ НАСЛОВИ РАДОВА О ИСТОРИЈИ НАШЕГ ЗАВИЧАЈА?

41

РЕЧНИК ЗА ИСТОРИЧАРЕ-ПОЧЕТНИКЕ

42

БИБЛИОГРАФИЈА

46