Ekonomija

Cyan Magenta Yellow Black

Cyan Magenta Yellow Black

Dr Ivi­ca Sto­ja­no­vić je van­red­ni pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu za po­slov­ne stu­di­je Me­ga­trend uni­ver­zi­te­ta pri­me­nje­nih na­u­ka u Be­o­gra­du, gde pre­da­je pred­me­te Tr­ži­šna eko­no­mi­ja i Me­đu­na­rod­ni eko­nom­ski od­no­si. Re­dov­ne stu­di­je za­vr­šio je na Eko­nom­skom fa­kul­te­tu Uni­verzite­ta u Be­o­gra­du, gde je ma­gi­stri­rao i dok­to­ri­rao. Ob­ja­vio je pet knji­ga, od ko­jih su tri mo­no­gra­fi­je i dva udž­be­ni­ka. Po­seb­no se is­ti­če mo­no­gra­fi­ja „Dr­ža­va i tr­ži­šne re­for­me” (2000). Ta­ko­đe, ob­ja­vio je pre­ko se­dam­de­set čla­na­ka i ese­ja u na­uč­nim ča­so­pi­si­ ma i zbor­ni­ci­ma, kao što su: „Me­đu­na­rod­ni pro­ble­mi”, „Eko­nom­ska mi­sao”, „Eko­nom­ ski ana­li”, „Eko­nom­ski sig­na­li”, eko­nom­ski zbor­nik Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, itd. Imao je sa­op­šte­nja na vi­še do­ma­ćih i me­đu­na­rod­nih na­uč­nih sku­po­va i uče­stvo­vao u iz­ra­di ve­ćeg bro­ja na­uč­no­i­stra­ži­vač­kih pro­je­ka­ta. Prof. dr Ivi­ca Sto­ja­no­vić je član Od­bo­ra za eko­nom­ske na­u­ke u okvi­ru Ode­lje­nja dru­štve­ nih na­u­ka Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti. Za­me­nik je glav­nog ured­ni­ka ča­so­pi­sa „Me­ga­trend re­vi­ja”. Bio je za­po­slen u Insti­tu­tu za me­đu­na­rod­nu po­li­ti­ku i pri­vre­du u Be­o­gra­du, u zva­nju is­tra­ži­vač-sa­rad­nik. Na­uč­na is­tra­ži­va­nja dr Sto­ja­no­vi­ća ve­ći­nom su usme­re­na ka ak­tu­el­nim eko­nom­skim pro­ ble­mi­ma ze­ma­lja u tran­zi­ci­ji, nji­ho­vom po­lo­ža­ju u me­đu­na­rod­nim eko­nom­skim od­no­si­ ma i, po­seb­no, ka pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma se sa­da su­o­ča­va na­ša pri­vre­da. Iz­vo­di iz re­cen­zi­ja: „Struk­tu­ra i sa­dr­ži­na ru­ko­pi­sa pred­sta­vlja­ju za­o­kru­že­nu sli­ku te­melj­nih i sa­vre­me­nih te­o­rij­ skih i prak­tič­nih prin­ci­pa na­u­ke eko­no­mi­je i od­go­va­ra­ju pred­zna­nju stu­de­na­ta pr­ve go­di­ne. Ko­ri­šće­na je sa­vre­me­na li­te­ra­tu­ra, što pred­sta­vlja ga­ran­ci­ju ak­tu­el­no­sti ru­ko­pi­sa i nje­go­vog mo­der­nog pri­stu­pa pre­zen­ta­ci­ji osnov­nih eko­nom­skih na­uč­nih di­sci­pli­na.” Prof. dr Mi­ća Jo­va­no­vić „Tekst pod na­zi­vom „Eko­no­mi­ja”, ko­ji je na­pi­sao dr Ivi­ca Sto­ja­no­vić, pred­sta­vlja sve­o­o­bu­ hvat­nu ana­li­zu sa­vre­me­nih mi­kro­e­ko­nom­skih i ma­kro­e­ko­nom­skih pro­ble­ma. Ovaj obi­čan i pot­pu­no ak­tu­e­lan ru­ko­pis ne sa­mo da uspe­šno po­ve­zu­je te­o­rij­ska i prak­tič­na pi­ta­nja mi­kro­e­ ko­no­mi­je i ma­kro­e­ko­no­mi­je, već stu­den­ti­ma pru­ža i prili­ku da se uve­re u to ko­li­ko eko­nom­ska na­u­ka mo­že bi­ti in­te­re­sant­na i ko­ri­sna. Eko­nom­ska na­u­ka ob­u­hva­ta pi­ta­nja po­ve­za­na s ostva­ ri­va­njem ci­lje­va na naj­bo­lji na­čin, tj. naj­bo­ljim me­to­di­ma. Sto­ga se u ovom tek­stu sle­di ide­ja vo­di­lja da eko­nom­ska na­u­ka pod­razu­me­va po­se­ban na­čin mi­šlje­nja i oso­bi­te me­to­de ana­li­ze pro­ble­ma. Au­to­rov osnov­ni cilj je da kroz iz­u­ča­va­nje neo­p­hod­nog spek­tra eko­nom­skih i dru­gih zna­nja omo­gu­ći stu­den­ti­ma ovla­da­va­nje ta­kvim ana­li­tič­kim me­to­di­ma i na­či­nom mi­šlje­nja. U tom po­gle­du će do­sta po­mo­ći pri­stu­pi pri­me­nje­ni u ovom, pe­tom iz­da­nju Sto­ja­no­vi­će­ve „Eko­no­mi­je”, do­pu­nje­nom i iz­me­nje­nom vred­nim iz­la­ga­nji­ma o in­fla­ci­ji, agre­gat­noj tra­žnji i agre­gat­noj po­nu­di, ma­kro­e­ko­no­mi­ji otvo­re­ne pri­vre­de...” Prof. dr Goj­ko Ri­ka­lo­vić ISBN 86-7747-182-0

Cyan Magenta Yellow Black

Cyan Magenta Yellow Black

Prof. dr Ivica Stojanović

EKONOMIJA – peto dopunjeno i izmenjeno izdanje –

Megatrend univerzitet primenjenih nauka Beograd, 2005.

Dr Ivica Stojanović, vanredni profesor EKONOMIJA – peto dopunjeno i izmenjeno izdanje – Recenzenti: Prof. dr Mića Jovanović, redovni profesor Fakulteta za menadžment u Zaječaru Prof. dr Gojko Rikalović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Izdaje i štampa: Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, Makedonska 21 Za izdavača: Nevenka Trifunović, izvršni direktor Direktor Izdavačke delatnosti: Dragan Karanović Lektura: Redakcija Tehnički urednik i dizajn korica Branimir Trošić Tiraž: 1000 primeraka Copyright: © 2005 „Megatrend“ univerzitet primenjenih nauka - Beograd Izdavač zadržava sva prava. Reprodukcija pojedinih delova ili celine ove publikacije nije dozvoljena! ISBN 86-7747-182-0

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 330.1(075.8) STOJANOVIĆ, Ivica Ekonomija / Ivica Stojanović. - 5. dopunjeno i izmenjeno izd. - Beograd : Megatrend univerzitet primenjenih nauka, 2005 (Beograd: Megatrend univerzitet primenjenih nauka). - V, 263 str. : graf. prikazi ; 24 cm Tiraž 1.000. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 259-263. ISBN 86-7747-182-0 a) Ekonomija COBISS.SR-ID 124402444

Odlukom Komisije za izdavačku delatnost Megatrend univerziteta primenjenih nauka broj 139/41 (18.07.2005.) rukopis je odobren za štampu i upotrebu u nastavi kao udžbenik.

i

Ekonomija

SADRŽAJ PREDGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .1

PRVI DEO – EKONOMIJA KAO NAUKA

3

1. POJMOVNO ODREĐENJE EKONOMIJE KAO NAUKE . . . . . . . . . . . . . . .5 2. OSNOVNE EKONOMSKE KATEGORIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .7 2.1. LJUDSKE POTREBE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .7 2.2. OBLICI EKONOMSKIH AKTIVNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .7 2.2.1. Proizvodnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .8 2.2.1.1. Kombinacija faktora proizvodnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .9 2.2.1.2. Proizvodne mogućnosti i oportunitetni trošak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .10

2.2.2. Potrošnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11 2.2.3. Raspodela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .11 2.2.4. Razmena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .12

3. EKONOMIJA KAO NAUKA – OSNOVNI ISTORIJSKI, TEORIJSKI I PRAKTIČNI ASPEKTI . . . . . . . . .13 3.1. PRETKAPITALISTIČKA EKONOMSKA MISAO – MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .13 3.2. LIBERALNI KAPITALIZAM I KLASIČNA EKONOMSKA MISAO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .15 3.3. DRŽAVNI KAPITALIZAM I EKONOMSKA MISAO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .18 3.3.1. Uloge koje država ostvaruje preko državnog sektora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .25 3.3.2. Uloge koje država ostvaruje preko državnog budžeta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .26 3.3.2.1. Uloge koje ima fiskalna politika - budžetski prihodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .26 3.3.2.2. Uloge koje imaju budžetski rashodi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .27

3.3.3. Uloge koje država ostvaruje intervencijom u poljoprivredi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .28 3.3.4. Uloge koje država ostvaruje preko planiranja privrednog razvoja i ekonomske politike . . . . .29 3.4. LIBERALISTIČKI REFORMIZAM DRŽAVNOG KAPITALIZMA I EKONOMSKA MISAO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .31 3.4.1. „Regulatorna reforma“ u oblasti načina regulisanj a javne svojine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .37 3.4.1.1. Privatizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .38 3.4.1.2. Liberalizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .39

3.4.2. „Regulatorna reforma“ u oblasti funkcionisanja tržišta radne snage . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .40

4. MIKROEKONOMIJA I MAKROEKONOMIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .43

Sadržaj

ii

DRUGI DEO – MIKROEKONOMIJA

45

1. NASTANAK I POJAM MIKROEKONOMIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .47 2. BEČKA (PSIHOLOŠKA) ŠKOLA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .49 3. LOZANSKA (MATEMATIČKA) ŠKOLA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .51 4. MARŠALIJANSKA (KEMBRIDŽSKA, NEOKLASIČNA) ŠKOLA . . . . . . .53 4.1. ANALIZA TRAŽNJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .53 4.2. TEORIJA VREDNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .54 4.3. TEORIJA RASPODELE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .56

5. SAVREMENA POSTMARŠALIJANSKA (NEOKLASIČNA) MIKROEKONOMSKA ANALIZA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .57 5.1. PONAŠANJE I IZBOR POTROŠAČA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .58 5.1.1. Teorija ponašanja potrošača . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .58 5.1.2. Teorija korisnosti i marginalna korisnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .59 5.1.3. Analiza indiferentnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .60 5.1.4. Budžetsko ograničenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .62 5.2. PONAŠANJE PROIZVOĐAČA– racionalan izbor i odluke proizvođača . . . . . . . .63 5.2.1. Pojmovno određenje troškova proizvodnje i maksimiziranja profita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .63 5.2.2. Optimizacija troškova proizvodnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .65 5.2.3. Maksimiziranje profita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .71 5.3. TRAŽNJA I PONUDA DOBARA I USLUGA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .73 5.3.1. Tražnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .73 5.3.2. Ponuda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .76 5.3.3. Tržišna ravnoteža - ravnoteža tražnje i ponude dobara i usluga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .78 5.3.4. Elastičnost tražnje i ponude . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .80 5.3.4.1. Koncept cenovne elastičnosti tražnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .80

5.4. PONUDA I TRAŽNJA FAKTORA PROIZVODNJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .84 5.4.1. Tržište faktora proizvodnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .84 5.4.2. Kapital kao faktor proizvodnje i njegovo tržište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .85 5.4.2.1. Pojam kapitala i kamate . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .85 5.4.2.2. Visina kamatne stope . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .85 5.4.2.3. Tržište zajmovnog kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86

5.4.3. Zemlja kao faktor proizvodnje i njeno tržište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88 5.4.3.1. Pojam zemlje kao faktora proizvodnje i rente . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88 5.4.3.2. Tržište zemlje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88

5.4.4. Rad kao faktor proizvodnje i njegovo tržište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .89 5.4.4.1. Tržište rada u uslovima potpune konkurencije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .91

5.5. TIPOVI I STRUKTURA TRŽIŠTA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95 5.5.1. Kategorije tržišta i njihova tipologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95 5.5.2. Potpuna konkurencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .97 5.5.2.1. Tržišna ravnoteža . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .98 5.5.2.2. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne firme. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .99 5.5.2.3. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne graneindustrije - kratkoročna kriva ponude . . . . . . . . . .101 5.5.2.4. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne grane industrije - kriva tražnje i uspostavljanje tržišne ravnoteže . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .102

Ekonomija

iii

5.5.3. Čist monopol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .105 5.5.3.1. Uzroci nastanka monopola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .106 5.5.3.2. Maksimiziranje profita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .107

5.5.4. Monopolistička konkurencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .108 5.5.4.1. Određivanje cena i obima proizvodnje u uslovima monopolističke konkurencije . . . . . . . . . . . . . . . . .109

5.5.5. Oligopol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .112 5.5.5.1. Maksimizacija prodaje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .113

TREĆI DEO – MAKROEKONOMIJA

117

1. DRUŠTVENO RAČUNOVODSTVO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .119 1.1. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD (GDP) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .120 1.2. BRUTO NACIONALNI PROIZVOD (GNP) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .122 1.3. NOMINALNE I REALNE VREDNOSTI MAKROEKONOMSKIH AGREGATA I NJIHOV IMPLICITNI CENOVNI DEFLATOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .124

2. KEJNSOVA MAKROEKONOMSKA ANALIZA . . . . . . . . . . . . . . . . . . .127 2.1. KEJNSOV ODNOS PREMA PRETHODNOJ EKONOMSKOJ TEORIJI . . . . . . . . . . . .128 2.1.1. Odnos prema maršalijanskoj teoriji zaposlenosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .128 2.1.2. Kejnsovo odbacivanje Sejovog zakona tržišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .129

3. SAVREMENA POSTKEJNSIJANSKA MAKROEKONOMSKA ANALIZA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .131 3.1. SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .131 3.2. STRUKTURA POTROŠNJE POJEDINIH GRUPA STANOVNIŠTVA . . . . . . . . . . . . . . .132 3.3. MARGINALNA SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .133 3.4. SKLONOST POTROŠNJI UKUPNOG STANOVNIŠTVA JEDNE DRŽAVE (nacionalna sklonost potrošnji) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .135 3.5. NEZAPOSLENOST, INFLACIJA I INVESTICIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .135 3.6. ŠTEDNJA I INVESTICIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .136 3.6.1. Pojmovno određenje štednje i investicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .136 3.6.2. Štednja i investicije kao determinante obima nacionalnog dohotka i zaposlenosti (uspostavljanje ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka – metod štednja-investicije) . . . . . .137 3.7. PRINCIP MULTIPLIKATORA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .139 3.7.1. Uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .139 3.7.2. Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .141 3.8. PARADOKS ŠTEDLJIVOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .142 3.9. RAVNOTEŽNI NIVO NACIONALNOG DOHOTKA NA NIVOU PUNE ZAPOSLENOSTI – deflacioni i inflacioni „gep“ . . . . . . . . . . . .145 3.10. PRINCIP AKCELERACIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .146

4. SAVREMENA POSTKEJNSIJANSKA MAKROEKONOMSKA POLITIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .149 4.1. MONETARNO-KREDITNA POLITIKA PROTIV RECESIJE, NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE TRAŽNJE . . . . . . . . . . . . . . . . .149

iv

Sadržaj 4.2. FISKALNA POLITIKA PROTIV RECESIJE, NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE TRAŽNJE . . . . . . . . . . . . . . . . .153 4.2.1. Poreska politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .153 4.2.1.1. Dejstvo povećanja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .153 4.2.1.2. Dejstvo smanjenja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .153

4.2.2. Budžetska politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .154 4.2.3. Antidepresivna i antiinflaciona fiskalna politika(poreska i budžetska politika) . . . . . . . . . . . .155 4.2.3.1. Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .155 4.2.3.2. Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .157 4.2.3.3. Budžetski deficit i budžetski suficit . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .157

5. MONETARIZAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .159 5.1. OSNOVNA OBELEŽJA MONETARIZMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .159 5.2. TEORIJSKI TEMELJI MONETARIZMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .161 5.3. SAVREMENI MONETARIZAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .162 5.4. MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .164 5.5. MONETARIZAM I KEJNSIJANIZAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .166

6. INFLACIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .169 6.1. FILIPSOVA KRIVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .169 6.2. OČEKIVANJA I INFLACIONA INERCIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .170 6.3. RACIONALNA OČEKIVANJA I BEZBOLNA DEZINFLACIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . .174

7. AGREGATNA TRAŽNJA I AGREGATNA PONUDA . . . . . . . . . . . . . . . .179 7.1. NERAVNOTEŽE U PRIVREDI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .181 7.2. MEĐUZAVISNOST MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .186 7.3. MAKROEKONOMSKA RAZLIKA KRATKOG I DUGOG ROKA . . . . . . . . . . . . . . . . .186 7.4. AGREGATNA TRAŽNJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .187 7.5. AGREGATNA PONUDA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .189

8. MAKROEKONOMIJA OTVORENE PRIVREDE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .191 8.1. MAKROEKONOMSKE POLITIKE OTVORENE PRIVREDE I FIKSNI DEVIZNI KURS . .193 8.1.1. Razmenljiva i nerazmenljiva dobra . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .193 8.1.2. IS-LM model otvorene privrede . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .194 8.1.3 Determinante dohotka i cena uz mobilnost kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .200 8.1.3.1. Automatsko prilagođavanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .200 8.1.3.2. Prilagođavanje delovanjem preko ekonomskih politika – efekti fiskalne i monetarne politike na agregatnu tražnju, ravnotežni nivo dohotka i cena, otvorene privrede u uslovima visoke mobilnosti kapi . . . . . . . . . . . . .204

8.1.4. DETERMINANTE DOHOTKA I CENA UZ KONTROLU TOKOVA KAPITALA . . . . . .211 8.2. MAKROEKONOMSKE POLITIKE OTVORENE PRIVREDE I FLUKTUIRAJUĆI DEVIZNI KURS . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .217 8.2.1. Funkcionisanje IS-LM modela u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa i visoke mobilnosti kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .219 8.2.2. Promene fiskalne i monetarne politike i funkcionisanje IS-LM modela u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa i visoke mobilnosti kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .219 8.2.3. Proces prilagođavanja uz fluktuirajući devizni kurs . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .220 8.2.4. Dinamika deviznog kursa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .221 8.2.5. Kontrola tokova kapitala i fluktuirajući devizni kurs . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .223

Ekonomija

v

9. DUGOROČNI EKONOMSKI RAST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .225 9.1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PONAŠANJA PRIVREDE NA DUGI I KRATKI ROK . .225 9.2. OSNOVNA OBELEŽJA DUGOROČNOG EKONOMSKOG RASTA . . . . . . . . . . . . . .226 9.3. TEORIJE DUGOROČNOG EKONOMSKOG RASTA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .227 9.3.1. Neoklasična teorija dugoročnog ekonomskog rasta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .228 9.3.1.1. Stopa štednje, rast obima ukupnog kapitala i dugoročni ekonomski rast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .228 9.3.1.2. Rast stanovništva, tehnički progres i dugoročni ekonomski rast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .230

9.3.2. Teorije endogenog (unutrašnjeg) dugoročnog ekonomskog rasta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .231 9.3.3. Teorija otvorene privrede i dugoročni ekonomski rast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .232 9.3.3.1. Međunarodni tokovi kapitala u otvorenoj privredi i dugoročni ekonomski rast . . . . . . . . . . . . . . . . . . .232 9.3.3.2. Međunarodni tokovi robe i usluga u otvorenoj privredi i dugoročni ekonomski rast - razvojne strategije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .233

10. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SAVREMENIM TRŽIŠNIM PRIVREDAMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .237 10.1. Uopšte o regulatorinim funkcijama države u savremenim tržišnim privredama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .237 10.2. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU ALOKACIJE RESURSA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .240 10.2.1 Regulatorna funkcija države u oblasti prirodnih monopola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .241 10.3. REGULATORNA FUNKCIJA DRŽAVE U REDISTRIBUTIVNOM SEKTORU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .243 10.4. REGULATORNA FUNKCIJA DRŽAVE U STABILIZACIONOM SEKTORU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .245 10.5. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU FUNKCIONISANJA TRŽIŠNIH INSTITUCIJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . .249 10.6. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U RAZVOJNOSTRUKTURNOM SEKTORU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .253 10.7. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM . . . . . . . . . . . . . . . .254 10.8. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU EKOLOŠKE POLITIKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .257

LITERATURA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .259

Ekonomija

1

PREDGOVOR Ovo je peto, dopunjeno i izmenjeno izdanje udžbenika „Ekonomija”, objavljeno na Megatrend univerzitetu primenjenih nauka. Udžbenik je napisan prema planu i programu predmeta Tržišna ekonomija, koji se izučava na prvoj godini Fakulteta za poslovne studije i Poslovne škole Megatrend univerziteta primenjenih nauka u Beogradu. Udžbenik pruža studentima osnovna i najnovija teorijska i praktična znanja o ekonomiji kao nauci, mikroekonomiji i makroekonomiji. Ovo izdanje ima određene izmene i poboljšanja u odnosu na prethodno , a prošireno je trima novim glavama: 1. inflacija, 2. agregatna tražnja i agregatna ponuda i 3. makroekonomija otvorene privrede. Ove tri glave priređene su na osnovu najnovijih istraživanja savremenih autora iz ove oblasti i upotpunuju treći deo udžbenika pod nazivom „Makroekonomija”. To studentima pruža dobar uvod i osnov za izučavanje drugih naučnih disciplina na Fakultetu za poslovne studije, posebno studentima koji se opredele za međunarodni smer i u drugoj godini imaju predmet Međunarodni ekonomski odnosi. Koristim priliku da najtoplije zahvalim recezentima udžbenika, prof. dr Mići Jovanoviću i prof. dr Gojku Rikaloviću, koji su svojim primedbama, predlozima, sugestijama i opaskama, značajno doprineli da se otklone ili pak svedu na manju meru slabe tačke, propusti i neujednačenosti nivoa razmatranja pojedinih pitanja. Naravno, sve preostale slabosti idu na račun autora ovog udžbenika. Beograd, jul, 2005. godine

Autor

3

Ekonomija

PRVI DEO

EKONOMIJA KAO NAUKA

Ekonomija

5

1. POJMOVNO ODREĐENJE EKONOMIJE KAO NAUKE Termin „ekonomija” potiče od grčkih reči oikos što znači kuća i nomos što znači zakon. Dakle, u bukvalnom prevodu ekonomija predstavlja zakone pomoću kojih se upravlja kućom. Ekonomija kao nauka predstavlja iznalaženje metoda čija primena u procesima ekonomskih aktivnosti ljudi (proizvodnja, potrošnja raspodela, i razmena1 materijalnih dobara i usluga), omogućava uspešno upravljanje „nekom kućom”, bilo da je reč o porodičnom domaćinstvu, odnosno gazdinstvu, preduzeću, privredi jedne države, ili pak o svetskoj privredi. Posmatrano metaforično, pod kućom može da se podrazumeva preduzeće, privreda jedne države, pa i svetska privreda kao celina. Postoje različiti pristupi izučavanja ekonomskih aktivnosti. Međutim, ipak su se izdiferencirala dva osnovna pristupa. Prvi pristup se odnosi na izučavanje ekonomskih aktivnosti kroz istorijske promene društveno-ekonomskih formacija i oblika svojine koji određuju karakter odnosa u raspodeli. Drugi pristup se odnosi na iznalaženje ekonomskih aktivnosti čija primena stalno povećava racionalnost ekonomoskog ponašanja pojedinaca, preduzeća, domaćinstava i države. Ovaj pristup je izražen u građanskoj ekonomiji i to posebno kod protagonista neoklasične ekonomske misli. Za njih ekonomska aktivnost predstavlja ponašanje ljudi prilikom izbora između mnogobrojnih ekonomskih ciljeva i oskudnih materijalnih i nematerijalnih dobara i sredstava koja imaju alternativnu upotrebu a pomoću kojih se postižu ekonomski ciljevi. Dakle, ekonomija je racionalni izbor najbolje kombinacije ekonomskih ciljeva i sredstava pomoću kojih se postavljeni ciljevi ostvaruju. R. Lipsi smatra da se „savremena ekonomija bavi a) alokacijom društvenih resursa na alternativne upotrebe i raspodelom društvenog proizvoda na grupe i pojedince; b) promenama proizvodnje i raspodele tokom vremena i c) efikasnošću odnosno neefikasnošću ekonomskih sistema”.2

1

2

Podelu ekonomskih aktivnosti ljudi na proizvodnju, raspodelu i potrošnju prvi je u ekonomiji postavio francuski ekonomist Žan Batist Sej. Preuzeto iz: E. Woolf. al., Economics, Hutchinson, London, 1997, str. 1.

6

1. Pojmovno određenje ekonomike kao nauke

Pristalice prvog pristupa su većinom marksistički politekonomisti. Oni smatraju da ekonomske aktivnosti sa kojima se usavršava ekonomska racionalnost ponašanja pojedinaca preduzeća i domaćinstava zavise od oblika svojine, a oblici svojine su istorijska kategorija i podložni su stalnim promenama. Zbog toga su i oblici ekonomskih aktivnosti usavršavanja ekonomske racionalnosti podložni promenama. Za razliku od pristalica prvog pristupa, pristalice drugog pristupa, odnosno protagonisti neoklasične ekonomske misli, polaze od pretpostavke da je društveno-ekonomska formacija koja se temelji na privatnoj svojini i tržištu data i nepromenljiva. U takvoj nepromenljivoj društvenoekonomskoj formaciji postoji samo jedan oblik ekonomskih aktivnosti usavršavanja ekonomske racionalnosti, a to je stalno iznalaženje najracionalnijeg izbora kombinacije ekonomskih ciljeva i sredstava pomoću kojih se postavljeni ciljevi ostvaruju.

Ekonomija

7

2. OSNOVNE EKONOMSKE KATEGORIJE

2.1. LJUDSKE POTREBE Zašto se ljudi bave ekonomijom? Zašto moraju da iznalaze i sprovode metode u proizvodnji, potrošnji, raspodeli i razmeni i potrošnji materijalnih dobara i usluga, pomoću kojih se uspešno upravlja domaćinstvom, odnosno gazdinstvom, preduzećem, ili privredom jedne države? Pri odgovoru na navedena pitanja treba samo pomisliti šta bi se sa ljudskom civilizacijom desilo kada bi svi ljudi na planeti Zemlji prestali da proizvode. Donekle bi se trošile zalihe, a potom bi život stao. Ljudi ne bi više mogli da zadovoljavaju svoje egzistencijalne potrebe koje im je nametnula sama njihova priroda – potrebe za hranom, pićem, odevanjem, stanovanjem itd. Normalno, prestalo bi i zadovoljavanje društvenih potreba iz oblasti obrazovanja, kulture, duhovnosti itd. Dakle, čovek se bavi ekonomskim aktivnostima (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena materijalnih dobara i usluga) radi zadovoljavanja svojih potreba. Ljudske potrebe su neograničene. Biološka, kulturološka i materijalna evolucija ljudi permanentno rađa nove potrebe. Uz to, broj ljudi na planeti stalno se povećava. Istovremeno, prirodni resursi sa kojima se potrebe zadovoljavaju su ograničeni. Odatle potiče potreba da ekonomija kao nauka iznalazi metode čija primena tokom realizacije ekonomskih aktivnosti (proizvodnja, potrošnja, raspodela i razmena) omogućava da se trošenjem što manje količine resursa zadovolji što veći broj potreba.

2.2. OBLICI EKONOMSKIH AKTIVNOSTI Oblici ekonomskih aktivnosti su: 1) proizvodnja, 2) potrošnja, 3) raspodela i 4) razmena. Proizvodnja je osnovni oblik ekonomskih aktivnosti. Rezultati proizvodnje su materijalna dobra sa kojima se zadovoljavaju materijalne potrebe. Ostale ekonomske aktivnosti su izvedene iz proizvodnje. Kada nema proizvodnje i rezultata proizvodnje, nema ni drugih ekonomskih aktivnosti jer nema šta da se raspodeljuje, razmenjuje i troši.

2. Osnovne ekonomske kategorije

8

Materijalne potrebe se zadovoljavaju tokom potrošnje. Znači, krajnji cilj proizvodnje je potrošnja. Međutim, privredni, tehnološki i kulturološki razvoj civilizacije prouzrokovao je podelu rada i razne specijalizacije u okviru proizvodnih procesa i na taj način razdvojio proizvodnju i potrošnju tako što su se između njih pojavili procesi raspodele i razmene. 2.2.1. Proizvodnja Prizvodnja je ekonomska aktivnost u kojoj čovek svojim radom i pomoću sredstava za rad odvaja delove prirode koje prerađuje i prilagođava za zadovoljenje svojih potreba. Iz same definicije prizilazi da su elementi procesa proizvodnje: ljudski rad, sredstva za rad i predmeti rada. Ljudski rad je pokretač svakog proizvodnog procesa. Pod radom se podrazumeva svaka svrsishodno osmišljena aktivnost čoveka prema prirodi, koja se temelji na prethodno stečenim znanjima i iskustvima o određenoj aktivnosti. Sredstva za rad (alati, mašine, uređaji itd.) čovek u procesu rada stavlja između sebe i prirode. Pomoću njih deluje na prirodu i obrađuje prirodne materije. Na taj način čovek delove prirode prilagođava svojim potrebama. Danas na početku dvadesetprvog veka kada je tehnološki razvoj dostigao skoro neslućene razmere, znatno je proširen pojam sredstava za rad. Pod sredstvima za rad se podrazumevaju mnogi kompjuterizovani visokotehnološki uređaji koji su neophodni u proizvodnom lancu, a istovremeno nemaju direktan dodir ni sa prirodom ni sa čovekom, ali ni sa materijalnim i nematerijalnim dobrima koja predstavljaju rezultate procesa proizvodnje. Predmeti rada su delovi prirode na koje čovek deluje sredstvima za rad da bi ih prilagodio za zadovoljenje svojih potreba. Najopštiji predmet rada je zemlja. Zemlja je predmet obrade u poljoprivredi i u rudarstvu. Međutim, i određeni proizvodi ljudskog rada predstavljaju predmete rada. Tako na primer iskopana ruda u koju je uložen ljudski rad tokom kopanja kada dođe u topionicu predstavlja predmet rada. Takav predmet rada koji je nastao kao rezultat ljudskog rada u prethodnim proizvodnim procesima naziva se sirovina. Sredstva za rad i predmeti rada predstavljaju materijalne elemente procesa proizvodnje koji se zajedničkim imenom nazivaju sredstva za proizvodnju. U savremenoj ekonomskoj literaturi umesto pojma elementi procesa proizvodnje (rad, sredstva za rad i predmeti rada) koristi se pojam faktori proizvodnje: 1) rad, 2) zemlja i 3) kapital (kapitalna dobra). Faktori proizvodnje služe za proizvodnju potrošačkih i kapitalnih dobara. Faktori proizvodnje nisu neogranični. U tom smislu, nemoguće

Ekonomija

9

je proizvoditi u neograničnim količinama potrošačka i kapitalna dobra. Potom, upotreba faktora proizvodnje je alternativna. To znači da isti faktori proizvodnje mogu da služe za proizvodnju različitih dobara i u različitim srazmerama. Nedovoljnost faktora proizvodnje i njihova alternativna upotreba dovode do tri osnovna ekonomska problema u oblasti proizvodnje, koje mora da rešava svako društvo bez obzira na stepen svog razvoja i društveno-ekonomski sistem. Prvi ekonomski problem odnosi se na strukturu proizvodnje. Kada je reč o strukturi proizvodnje treba naći odgovore na sledeća pitanja: 1) šta proizvoditi, 2) koju vrstu robe proizvoditi, i 3) u kojoj količini proizvoditi pojedinačne robe? Drugi ekonomski problem odnosi se na metod proizvodnje. Pod metodom proizvodnje podrazumeva se kombinacija faktora proizvodnje, odnosno odgovor na pitanje kako proizvoditi? Od adekvatnosti kombinacije faktora proizvodnje zavise u velikoj meri produktivnost, efikasnost i ekonomičnost. Treći ekonomski problem svake privrede nije direktno vezan za proizvodnju već za raspodelu ukupnog društvenog proizvoda. Naime radi se o pitanju: za koga se dobra i usluge proizvode? U svakoj društveno-ekonomskoj formaciji donose se ekonomske odluke u vezi sa pitanjima šta, kako, za koga i koliko proizvoditi. Međutim, u različitim društveno-ekonomskim formacijama različiti su načini donošenja odluka u vezi sa prethodnim pitanjima. U savremenim razvijenim tržišnim privredama ove odluke se donose putem 1) tržišta i cena, 2) planiranjem, 3) kombinacijom tržišta, cena i planiranja.3 2.2.1.1. Kombinacija faktora proizvodnje Faktori proizvodnje su ograničeni i nedovoljni. Međutim, oskudica jednog faktora, primera radi kapitala, može da se kompenzira sa nekim drugim faktorom (zemljom ili radom) koga ima znatno više. Znači, faktori proizvodnje mogu međusobno da se supstutuišu. Primera radi, dva faktora proizvodnje, rad i kapital, mogu da budu međusobni supstituti. Neki proizvod može da se proizvede sa 50 radnika uz korišćenje skromne i prilično zastarele opreme, ali, isti taj proizvod može da se proizvede sa samo jednim radnikom uz korišćenje najnovije i najsavremenije opreme. U prvom slučaju koristi se mnogo rada a malo kapitala. Takva kombinacja faktora proizvodnje ima obeležje korišćenja radno intenzivne 3

C. Senford, N. Bradbury, Case Studies in Economics, Longman, 1987, str. 28.

10

2. Osnovne ekonomske kategorije

tehnologije. U drugom slučaju koristi se mnogo kapitala i malo rada. Takva kombinacija faktora proizvodnje ima obeležje korišćenja kapitalno intenzivne tehnologije. Između ova dva ekstrema postoje mnoge druge kombinacije rada i kapitala sa kojima je moguće da se ostvari proizvodnja određenog proizvoda. 2.2.1.2. Proizvodne mogućnosti i oportunitetni trošak Kao što je već rečeno, ekonomija kao nauka, ali i ekonomija u praksi, bavi se izborom između alternativnih upotreba oskudnih resursa, odnosno oskudnih faktora proizvodnje. Izbor između alternativnih upotreba oskudnih faktora proizvodne predstavlja okvir proizvodnih mogućnosti jednog društva. Do odgovorajućeg izbora dolazi se odgovorom na pitanja: 1) šta je moguće proizvesti sa raspoloživim faktorima proizvodnje? i 2) koje su to različite kombinacije dobara koja se mogu proizvesti u datom vremenu ako je proizvodnja tehnički efikasna? Proizvodne mogućnosti neke privrede predstavljaju mogućnosti (različita kombinacja dobara) koje u određenom vremenskom periodu data privreda može da ostvari sa odgovarajućim izborom raspoloživih faktora proizvodnje i kada posluje sa maksimalnom tehničkom efikasnošću. Međutim, proizvodne mogućnosti ne ukazuju na izbor najbolje kombinacije proizvodnih dobara sa stanovišta najnižih troškova. Prilikom izbora najbolje kombinacije treba imati na umu koncept oportunitetnog troška. Koncept oportunitetnog troška je posledica činjenica da su 1) faktori proizvodnje oskudni i 2) da je moguća alternativna upotreba faktora proizvodnje. U okviru proizvodnih mogućnosti neke privrede kao date veličine, postojeće oskudne faktore proizvodnje moguće je alternativno upotrebiti. Primera radi, pođimo od jednog hipotetičkog slučaja: u jednoj privredi proizvode se samo cipele i hleb. Ta privreda za godinu dana proizvede 3 miliona pari cipela i 15 miliona vekni hleba. Ako bi ta privreda želela sledeće godine da proizvede 4 miliona pari cipela, budući da su proizvodne mogućnosti te privrede konstanta, mora se smanjiti proizvodnja hleba. Umesto 15 miliona moguće je proizvesti 11 miliona vekni hleba. Dakle, proizvodnja jednog dodatnog miliona pari cipela koštala bi privredu, kao oportunitetni trošak, 4 miliona vekni hleba. Uvećanje količine jednog dobra zahteva žrtvovanje neke količine drugog dobra, što predstavlja oportunitetni trošak. Proizvodnja jednog dobra uvek znači trošak zbog neproizvodnje drugog dobra. Gubitak koji nastaje zbog neproizvodnje drugog dobra predstavlja oportunitetni trošak. Koncept oportunitetnog troška omogućava da se pri datim proizvodnim mogućnostima izvrši izbor najbolje kombinacije dobara sa stanovišta pravljenja najnižih oportunitetnih troškova.

Ekonomija

11

2.2.2. Potrošnja Potrošnja je oblik ekonomske aktivnosti tokom koje se troše rezultati proizvodnje i zadovoljavaju ljudske potrebe. U zavisnosti od toga da li se troše sredstva za život ili sredstva za proizvodnju, razlikuju se: 1) neproizvodna i 2) proizvodna potrošnja. 1) Neproizvodna potrošnja sastoji se iz: a) lične i b) javne potrošnje. a) Lična potrošnja predstavlja proces trošenja materijalnih dobara (hrane, odeće, obuće itd.) i usluga od strane pojedinaca. a) Javna potrošnja je zadovoljavanje onih ljudskih potreba koje nije moguće zadovoljiti na individualni način. Pod javnom potrošnjom podrazumevaju se troškovi koji se naprave za školovanje, razne vrste zabava i sporta, razvoj nauke kulture i umetnosti itd. Dakle, javnom potrošnjom se finansira zadovoljenje duhovnih, obrazovnih i kulturnih potreba ljudi. Takođe, u okviru javne potrošnje spada i finansiranje mnogih drugih neekonomskih društvenih potreba kao što su državni organi, vojska, policija, sudske, administrativne i druge javne institucije. 2) Proizvodna potrošnja je trošenje sredstava za proizvodnju tokom proizvodnog procesa da bi se dobila nova materijalna dobra i usluge sa kojima će da se zadovolje neke nove potrebe. 2.2.3. Raspodela Raspodela je oblik ekonomske aktivnosti raspoređivanja materijalnih dobara koja su stvorena u procesu proizvodnje između pojedinih društvenih grupacija i pojedinaca. Drugim rečima, problem raspodele svodi se na pitanje: za koga će dobra i usluge biti proizvedeni? Novostvorena materijalna dobra se raspoređuju: 1) između vlasnika sredstava za proizvodnju, 2) između vlasnika sredstava za proizvodnju i neposrednih proizvođača – primarna raspodela, i 3) između proizvodnog i neproizvodnog dela stanovništva – sekundarna raspodela. Raspodela između vlasnika sredstava za proizvodnju vrši se tokom procesa tržišne razmene. Vlasnici sredstava za proizvodnju pojavljuju se na tržištu gde kao robni proizvođači međusobno razmenjuju svoje proizvode. Za robe koje prodaju drugima oni dobijaju odgovarajuću protivvrednost i na taj način obezbeđuju svoje učešće u raspodeli bruto nacionalnog proizvoda. Primarna raspodela je osnovna raspodela i u njoj učestvuju vlasnici sredstava za proizvodnju i neposredni proizvođači. Obim i struktura

2. Osnovne ekonomske kategorije

12

primarne raspodele zavise od vladajućih društvenih i svojinskih odnosa. Oblik primarne raspodele zavisi od karaktera privrede. U naturalnoj privredi zastupljen je naturalni oblik raspodele i prisvajanja, a u robnoj privredi primarna raspodela se ostvaruje posredstvom tržišta, ima robnonovčani karakter i svodi se na raspodelu novčanih prihoda i dohodaka. Sekundarna raspodela podrazumeva odvajanje dela novostvorenih materijalnih dobara i usluga neproizvodnom delu stanovništva. Sekundarnu raspodelu vrši država tako što prikupljanjem poreza, carina, taksi, itd., ostvaruje budžetske prihode iz kojih izdvaja pripadajući deo novostvorenih materijalnih dobara i usluga: 1) zaposlenom neproizvodnom delu stanovništva (u državnom aparatu, sudstvu, vojsci, policiji), 2) nezaposlenima i 3) izdržavanom stanovništvu (penzioneri, deca, socijalni slučajevi, itd.). Vrlo je teško napraviti preciznu teorijsku i praktičnu granicu između proizvodnog i neproizvodnog rada, a samim tim i između proizvodnog i neproizvodnog stanovništva. Nesporno je da su proizvodni radnici oni radnici koji neposredno učestvuju u stvaranju materijalngog bogatstva. To su zaposleni u industriji, rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, građevinarstvu, saobraćaju, trgovini, ugostiteljstvu i u proizvodnom delu zanatstva. Međutim, iako ne proizvode direktno materijalna dobra, zaposleni u obrazovanju, nauci, kulturi i zdravstvu doprinose boljem kvalitetu i kvantitetu materijalnih dobara i usluga. Zbog toga se i zaposlenima u navedenim delatnostima, sekundarnom raspodelom iz budžetskih prihoda, obezbeđuje odgovarajući deo novostvorenih materijalnih dobara i usluga. 2.2.4. Razmena Razmena proizvoda je oblik ekonomske aktivnosti u kome se uspostavlja veza između proizvodnje i potrošnje. Razmenu proizvoda srećemo u istorijskom periodu kada je dominirala naturalna privreda. To je bilo mnogo pre nastanka robnonovčane privrede, odnosno mnogo pre tržišne razmene kakva se danas sreće u savremenim tržišnim privredama. U naturalnoj privredi su se povremeno razmenjivali samo određeni viškovi nekih vrsta proizvoda. To je oblik razmene koji se zove trampa. Razvoj podele rada i specijalizacija proizvodnje su uvećavali viškove prizvoda. Ti viškovi su sve češće služili za trampu. Potom, posredničku ulogu u razmeni dobija novac. Vršeći posredničku ulogu u razmeni, novac je dobio funkciju prometnog sredstva ili sredstva za razmenu svih drugih roba. Tada razmena proizvoda postaje stalno obnavljajući proces. Kao stalno obnavljajući proces razmena proizvoda postoji samo u robnonovčanoj, odnosno tržišnoj privredi.

Ekonomija

13

3. EKONOMIJA KAO NAUKA – OSNOVNI ISTORIJSKI, TEORIJSKI I PRAKTIČNI ASPEKTI

3.1. PRETKAPITALISTIČKA EKONOMSKA MISAO – MERKANTILIZAM I FIZIOKRATIZAM Merkantilisti su prvi ekonomski mislioci sa koliko-toliko zaokruženim i konzistentnim ekonomskim učenjem. Skoro sve razvijene evropske države, u razdoblju od XV do XVII veka, imale su svoje predstavnike merkantilističke ekonomske misli. Njihovi teorijski stavovi bili su uslovljeni ekonomskim prilikama tog doba. To je vreme početka razvoja tehnologije i naoružanja, razvoja međunarodne trgovine i formiranja svetskog tržišta, značajne uloge trgovinskog kapitala itd. Najpoznatiji markantilistički pisci su: Italijan Antonio Sera (napisao delo „Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika“), Francuz Antoan Monkretjen i Englez Tomas Man, čije je glavno delo „Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva“, koje je objavljeno 1664. godine. Merkantilističko učenje u Francuskoj se zvalo kolberizam, prema Kolberu, ministru finansija u vreme Luja XIV. Osnovni teorijski principi merkantilističkog ekonomskog učenja su: 1) bogatstvo jedne države izražava se u novcu, odnosno u plemenitim metalima; 2) ukoliko u zemlji nema rudnika zlata i srebra, do novca se dolazi jedino putem spoljne trgovine, a to znači da 3) izvoz roba dovodi do priliva novca u zemlju čime se povećava bogatstvo države, a uvoz dovodi do odliva novca čime se smanjuje bogatstvo države. Iz ovih teorijskih principa proizilazi shvatanje merkantilista o velikoj ulozi države u privrednom životu. Država direktno interveniše u oblasti spoljnotrgovinske razmene. Po shvatanju ranih merkantilista, ta intervencija treba da ide i do zabrane uvoza robe. Rani merkantilizam je poznat kao monetarni sistem ili bulionizam. On traje do kraja XVI veka i zalaže se za sistem novčanog bilansa u spoljnoj trgovini.

14

3. Ekonomija kao nauka

Razvijeni merkantilizam se javlja u XVII veku. On se zalaže za princip trgovinskog bilansa u spoljnoj trgovini. Država ne treba da ide do zabrane uvoza robe, ali mora da obezbedi pozitivan spoljnotrgovinski bilans. To znači da država treba da interveniše i u oblast proizvodnje. Struktura proizvodnje u zemlji mora da odgovara potrebama spoljnjeg tržišta. U tadašnjim evropskim državama vladari su prihvatili merkantilistička shvatanja o ulozi države u privrednom životu. Država je svojim direktnim intervencionističkim merama regulisala spoljnu trgovinu, uvodila carinske i druge barijere za uvoz robe, a raznim olakšicama stimulisala izvoz. Španski kraljevi u XVI veku regulisali su opticaj novca u privredi. To je bio klasičan primer merkantilizma kao monetarnog sistema. Za izvoz plemenitih metala sledila je smrtna kazna. Španski brodovi koji su izvozili robu, nisu smeli za uzvrat da uvezu drugu robu, već isključivo ekvivalent u novcu, odnosno u plemenitim metalima. Kao predstavnik razvijenog merkantilizma, italijanski pisac Antonio Sera nije bio za državne mere koje zabranjuju uvoz robe, odnosno odliv novca iz zemlje. On je bio za državnu intervenciju radi prilagođavanja strukture proizvodnje potrebama inostranog tržišta. Fiziokratizam kao homogena škola ekonomske misli, javlja se među francuskim ekonomistima u XVIII veku. To je škola čije se učenje uglavnom svodi na stavove francuskog ekonomiste Fransoa Kenea (16941774). Ostali fiziokrati: Mirabo, Dipon, De Nemura, Mersije da la Revijer, Bodo i drugi, uglavnom su popularisali Keneove ideje. Pojam „fiziokrati“ i fiziokratska škola potiče od grčke reči „fiziokratija“. Fiziokratija znači vladavina prirode. Prirodni poredak je zasnovan na nepromenljivim prirodnim zakonima. Kao takav, on je najbolji i najracionalniji. Radi toga, po ugledu na njega, treba ustanoviti i poredak u društvu i privredi. Kao što priroda ima svoje samoregulativne mehanizme, u društvenom i privrednom poretku koji je ustanovljen po ugledu na prirodne zakone, takođe postoje samoregulativni mehanizmi. Svako uplitanje države u takav poredak može samo da smeta i pravi štetu. Privredni život treba prepustiti njegovim sopstvenim zakonitostima i ekonomskoj slobodi.4 Za razliku od merkantilista, koji su smatrali da je izvor svih bogatstava u novcu i plemenitim metalima i stoga su izučavali većinom oblast prometa, fiziokrati se bave proizvodnjom i to poljoprivrednom proizvodnjom jer „zemlja je izvor svih bogatstava“.5 Industrija samo preobra4

5

F. Quesnay, Droit naturel (Prirodno pravo), 1763, prevedeno je zajedno sa još nekim njegovim radovima u zbirci „Ekonomisti XVII i XVIII stoleća“, Zagreb, „Kultura“, 1952. F. Quesnay, Opšta načela ekonomske vlade u nekom agrarnom kraljevstvu i primedbe na ta načela, „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, Zagreb, “Kultura”, 1952, str. 361-372.

Ekonomija

15

žava već postojeće vrednosti. Zbog toga ona ne utiče na promenu materijalnog bogatstva zajednice i nju treba osloboditi svakog mešanja države jer bi se ono negativno odrazilo na poslovnost industrije. Država treba da interveniše samo u u oblasti oporezivanja zemlje. Dakle, fiziokrati su merkantilističkom načelu sveobuhvatne državne intervencije suprotstavili načelo „laissez faire laissez passer“. Zahteva se ukidanje svih oblika državne intervencije. To je izražavalo shvatanja i težnje već ojačane trgovačke i industrijske buržoazije. U tom smislu E. Rol (Eric Roll) zapaža da „upravo zato, što se zemlja smatrala kao jedini izvor bogatstva, praktični zaključak bio je protiv posjedničkih interesa jedinstven porez. Taj je zaključak, zajedno s neintervencionističkom politikom, postao snažna pomoć razvitku industrije, premda u shvatanjima fiziokrata nije nikad imao tu namjenu“.6 Kene je kritikovao merkantilistička shvatanja o potrebi postizanja aktivnog trgovinskog bilansa. On je smatrao da je davanje robe za novac, davanje korisnijih stvari za manje korisne. Novac nije bogatstvo već služi samo kao prometno sredstvo. Kene se zalaže za potpuno slobodnu trgovinu i konkurenciju. Tu onda nema mesta za intervenciju države onako kako su to definisali merkantilisti. Uloga države je svedena na najmanju moguću meru.

3.2. LIBERALNI KAPITALIZAM I KLASIČNA EKONOMSKA MISAO Začeci klasične ekonomske misli počinju sa britanskim ekonomistom Vilijamom Petijem (William Petty, 1623-1687). Njegova najpoznatija dela su „Rasprava o porezima i kontribucijama“7 i „Nešto o novcu“.8 U XVII i XVIII veku Engleska je, u odnosu na druge evropske zemlje, imala najbrži industrijski razvoj. Razvoj manufaktura uzima pun zamah. Stvaraju se temelji tekstilne industrije. Počinje razvoj metalurgije. Trgovinski kapital sve više ustupa mesto industrijskom kapitalu. Međutim, još uvek su jaka razna feudalna ograničenja. Na praksu privrednog života mnogo jači uticaj imaju merkantilističke ekonomske doktrine državnog intervencionizma, nego fiziokratske ideje o konkurenciji i ekonomskim slobodama. Buržoazija još nije izborila ekonomske slobode. U takvoj situaciji stvaralaštvo Vilijema Petija ostalo je u krilu merkantilistič6 9

7

8

Eric Roll, Povijest ekonomske misli, „Kultura“, Zagreb, 1956, str. 108. W. Petty, Qantulumcunque concerning money, 1682, „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 264-272. W. Petty, A Treatise on Taxes and Contributions, 1662. „Ekonomisti XVII i XVIII stolje}a“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 193-263. W. Petty, Qantulumcunque concerning money, 1682. „Ekonomisti XVII i XVIII stoljeća“, „Kultura“, Zagreb, 1962, str. 264-272.

3. Ekonomija kao nauka

16

kih ekonomskih učenja, ali je počelo da se i izdvaja iz tog učenja. Taj deo Petijevog stvaralaštva, koji je počeo da se izdvaja iz merkantilističkog ekonomskog učenja, postavlja temelje klasične ekonomske misli. Kada je u pitanju uloga države u privrednom životu, Peti je negde između stavova razvijenog merkantilizma i stavova pristalica ekonomskog liberalizma Kenea, i posebno, Smita. Po njemu, država treba da interveniše merama koje će unaprediti tehnologiju. Fiskalni i carisnki doprinos pojedinaca treba da bude u skladu sa njihovom imovinom i uspešnošću poslovanja. Prilikom određivanja izvoznih carina, država treba da vodi računa o konkurentnoj sposobnosti domaće robe, a uvozne carine moraju biti u funkciji zaštite domaće proizvodnje. U ranim radovima, Peti prihvata merkantilističke ideje. Kasnije, on se njih sve više oslobađa, posebno u svom poslednjem radu „Nešto o novcu“. I dalje ostaje pristalica državnog intervencionizma u oblasti najamnina. Gledano u celini, Petijev državni intervencionizam znatno je blaži od onog za koji se zalažu merkantilisti, posebno u oblasti spoljne trgovine. U tom smislu on izjavljuje i sledeće: „Moramo općenito uzeti u obzir da mudri lekari ne diraju preterano u svoje pacijente, već posmatraju tok prirode i pridržavaju ga se radije nego da mu se suprotstavljaju svojim vlastitim žestokim uplitanjem, a taj isti način treba primenjivati u politici i ekonomici.“9 Ovim rečima, Vilijem Peti kao da je najavio dolazak Adama Smita, koji će, posle više od 100 godina, u svom čuvenom delu „Bogatstvo naroda“, u okviru teorije ekonomskog liberalizma, izneti slične, ako ne i iste, ideje. Adam Smit (1723-1790) je britanski ekonomista. On je postavio temelje klasične ekonomske misli. Njegovo najpoznatije delo zove se „Bogatstvo naroda“. Doba u kome Adam Smit živi karakterišu zastareli feudalni odnosi i institucije, kao i ostaci mnogobrojnih mera državnog intervencionizma, zabrana i raznih ograničenja u privrednom životu. S druge strane, mlada buržoazija jasno postavlja zahteve za ekonomskom slobodom, slobodom lične inicijative i nemešanja države u ekonomski život. Učenje Adama Smita predstavlja izraz zahteva vremena u kome je živeo. Smit se, pre svega, definitivno obračunao sa još uvek vladajućim merkantilističkim stavovima. Odbacuje sve zaštitne carine i ograničenja. Dakle, dokazuje potrebu potpunog odbacivanja državnog intervencionizma i teorijski utemeljuje ekonomski liberalizam. Zalaže se za potpunu ekonomsku slobodu, slobodnu konkurenciju itd. Shvatanja Adama Smita o ulozi države u privrednom životu podudaraju se sa fiziokratskim teorijskim sistemom. Razlika je u tome što fiziokrati smatraju da društveni „prirodni poredak“ može da se ostvari u 9

W. Petty, A Treatise on Taxes and Contributions, op. cit., str. 233.

Ekonomija

17

feudalnom sistemu s apsolutističkom monarhijom, a po shvatanjima predstavnika klasične ekonomske misli Adama Smita i Davida Rikarda, društvenom „prirodnom poretku“ odgovara liberalni kapitalizam. U njemu svako može da „potpuno slobodno slijedi svoj vlastiti interes na svoj vlastiti način i da i svojom radinošću i svojim kapitalom konkurira s radinošću i kapitalom svakog drugog čovjeka“.10 Pojedinca „vodi jedna nevidljiva ruka, da promiče cilj, koji uopće nije namjeravao postići“, tako da „kad on slijedi svoj vlastiti interes, on često promiče interes društva djelotvornije nego kad stvarno nastoji da ga promiče“11 Dakle, kada su prirodno usklađeni lični i zajednički interesi nema potrebe da se država meša u ekonomski život. Država treba da: 1) brani društvo od spoljnih napada; 2) štiti i pravilno sprovodi pravdu za svakog člana društva i 3) sprovodi izvesne javne radove i održava neke javne ustanove gde pojedinci nemaju profitni interes.12 Predstavnici klasične ekonomske misli posebno ističu da država ne treba da se meša u oblast trgovine i industrije, jer privredni razvoj zavisi od akumulacije kapitala, a na akumulaciju ne može da se utiče državnom intervencijom. Država može samo donekle da utiče na strukturu investicija. Adam Smit se posebno isticao kao pobornik državne akcije radi zaštite ekonomskog liberalizma. Principi ekonomske slobode mogu da budu ugroženi isključivo kada je potrebno da se preduzmu određene mere radi odbrane zemlje. Takođe, intervencija se može primeniti kada se uvozna roba carini za onoliko za koliko je domaća roba oporezovana.13 Dubokom kritikom merkantilističke ekonomske politike, Adam Smit je teorijski izrazio liberalističku tendenciju industrijske buržoazije, koja još nije bila kadra da se u praksi u potpunosti suprotstavi ostacima intervencionizma i ograničavanja slobodne preduzimljivosti. Krajem XVIII veka i u prvoj polovini XIX, u Zapadnoj Evropi došlo je do velikih promena. U Engleskoj se odigrao industrijski prevrat, u Francuskoj velika revolucija i dugotrajni ratovi širom Zapadne Evrope. Ideje Francuske revolucije su se širile u sve evropske zemlje. Feudalizam, kao društveno-ekonomska formacija, ubrzanim tempom se raspada i silazi sa istorijske scene. Industrijski prevrat, započet u Engleskoj, nastavio je da se širi i u ostale zemlje. U takvom vremenu javlja se britanski ekonomista David Rikardo (1772-1823). Rikardovo ekonomsko učenje predstavlja najviši domet klasične ekonomske misli. Njegova ekonomska teorija utemeljila je školu ekonomske misli koja je po svom tvorcu nazvana rikardijanska. Za razliku od Adama Smita, koji je živeo i radio u uslovima jakih feudalnih ograničenja i dominacije merkantilističkih shvatanja o dr10 11 12 13

Adam Smit, Bogatstvo naroda, drugi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 187. Adam Smit, Bogatstvo naroda, prvi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 407. Adam Smit, Bogatstvo naroda, drugi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 187. Adam Smit, Bogatstvo naroda, prvi svezak, „Kultura“, Zagreb, 1952, str. 414-416.

18

3. Ekonomija kao nauka

žavnoj intervenciji, David Rikardo živi i stvara u uslovima kada su principi ekonomskog liberalizma postali, uglavnom, stvarnost. On te principe smatra kao prirodne i u svom teorijskom ekonomskom učenju polazi od njih kao od večitih i nepromenljivih pretpostavki. Glavno njegovo delo je „Načela političke ekonomije“. Na temelju teorijskih shvatanja klasične ekonomske misli, uporedo s učvršćivanjem ekonomskog liberalizma, u zapadnoevropskim zemljama došlo je do stvaranja i razvoja liberalne države. Uloga te države bila je da štiti sistem kapitalističkih odnosa koji su uspostavljeni na osnovi privatne svojine. Rikardova shvatanja su se uklapala u tadašnje vladajuće stanovište da su osnovni činioci proizvodnje, kapital i rad, jednaki. U skladu sa tim stanovištem država se, u praksi, nije mešala u uspostavljanje međusobnih odnosa između nosilaca kapitala i rada, kapitalista i radnika. Dakle, liberalna država je bila samo zaštitnik privatne svojine i javni organ koji obezbeđuje uslove za realizaciju slobodno zaključenih ugovora.

3.3. DRŽAVNI KAPITALIZAM I EKONOMSKA MISAO Već tokom devetnaestog , a posebno početkom dvadesetog veka, teorija ekonomske misli i praksa privrednog života zapadnoevropskih zemalja počinju sve više da se udaljavaju jedno od drugog. Ekonomisti popularišu i razrađuju ideje klasične ekonomske misli, a pojedini čak i apologetski brane ekonomski liberalizam i liberalnu državu. Istovremeno, privredni život je sve manje odgovarao idejama klasične ekonomske misli. Brz tehnološki razvoj, uvećavanje industrijskog i finansijskog kapitala, neumitno su menjali strukturu privrede i proizvodnje. Rađali su se monopoli. Najpoznatiji interpretatori klasične ekonomske misli, posebno Rikardovog učenja, bili su: Žan Batist Sej14 (1766-1832), Robert Maltus15 (1766-1834) i Džon Stjuart Mil16 (1806-1873). Sej je formulisao teoriju realizacije, odnosno „zakon tržišta“. Po tom zakonu, svaki prodavac je kupac, a svaki kupac je prodavac. To znači da sama proizvodnja stvara svoje tržište i nemoguća je opšta kriza hiperprodukcije. Maltus je postao poznat po svojoj teoriji stanovništva. Ukazuje na opasnost narušavanja ravnoteže između velikog porasta stanovništva i nedovoljnog porasta količine hrane. Rešenje je u slobodnom delovanju tržišta radne snage i životnih namirnica. Kada ima više stanovnika od raspoložive količine hrane, raste ponuda radne snage i pada najamnina. Niska najamnina i beda destimulativno deluju na porast stanovništva. 14 15

16

Ž.B. Sej: Traktat političeskoj ekonomii, Soldatenkova, Biblioteka ekonomistov, 1896. Thomas Robert Malthus, Principles of Political Economy Considered with a Wiew to Their Practical Application, 1820. J. Stuart Mill: Principles of Political Economy, Boston, Little, Brown and Co, 1848.

Ekonomija

19

Sedamdesetih godina devetnaestog veka u ekonomskoj misli nastaje pravac pod nazivom marginalizam. Ovaj pravac se vezuje za ime engleskog ekonomiste Dževonsa (1835-1882). Njegovi istomišljenici, koji se javljaju skoro istovremeno kada i on, su: Menger iz Austrje, Valras17 iz Švajcaske, Vilfredo Pareto18 i Alfred Maršal19. U svojim ekonomskim učenjima svi oni polaze od uslova slobodne konkurencije, iako su, posebno Maršal, svesni postojanja monopola. Ovi ekonomisti odbacuju Rikardovu i Marksovu teoriju radne vrednosti. Na taj način obračunavaju se sa zaključcima do kojih su socijalsti-rikardijanci i posebno Marks došli pošavši od Rikardove teorije radne vrednosti. Dakle i pored postojanja sve više monopola, ekonomisti marginalističkog pravca liberalnu državu i ekonomski liberalizam ne dovode u pitanje. To jednostavno nije predmet njihovih istraživanja. I dalje im je polazno stanovište da je slobodna konkurencija jednom za uvek stvoren sistem. Pojavu monopola marginalisti kritikuju kao prolaznu pojavu. Tako na primer, Maršalov sledbenik Pigu u svojoj knjizi „Ekonomika blagostanja“ ukazuje da pojava monopola i nepotpuna konkurencija dovode do neracionalnog korišćenja prirodnih resursa. On je protiv monopola. Međutim, Pigu ne shvata nužnost postojanja monopola kao pojavnog oblika unutrašnje logike razvoja kapitalističkog sistema. On veruje da su monopoli prolazna pojava i da će nestati. Tada će sve opet biti kao pre slobodna konkurencija, ekonomski liberalizam i liberalna država. Međutim, monopoli i nepotpuna konkurencija su postali trajna stvarnost kapitalističke privrede. Tradicionalna ekonomija to nikada nije shvatila. Privredni život je išao svojom logikom napuštanja ekonomskog liberalizma i liberalne države. Još pre prvog svetskog rata, tačnije 1912. godine, kandidat za predsednika SAD Vudro Vilson, u svojoj izbornoj platformi zalagao se za veću ulogu države u privredi SAD. Prvi svetski rat je privredi SAD omogućio prebrođavanje recesije. Međutim velike ratne porudžbine iz Evrope dovele su do sukoba različitih interesa i tržišnih poremećaja. Klasični ekonomski mehanizmi nisu više obezbeđivali racionalnu organiazciju proizvodnje koju su diktirali novi uslovi. Zbog toga, sve više su počeli da se izražavaju zahtevi za centralnom ulogom države u vanrednim uslovima. Predsednik SAD je formirao državnu Upravu za industrijsku mobilizaciju i Savet nacionalne odbrane (CND). Ovaj savet je brinuo o nabavci sirovina, mobilizaciji industrije i transporta, kontroli proizvodnje hrane, cenama i drugim aspektima privredne mobilizacije. Posle Prvog svetskog rata nastupila je „nova era“. Funkcije države u privredi bile su ograničene. Smanjeno je oporezivanje i uloga države svo17 18 19

Leon Walras, Elements D’economie politique Pure, I i II deo, 1874. i 1899. V. Pareto, Cours D’economie politique, 1896. i 1897. A. Marshall, Principles of Economics, London, MacMillan And Company, 1890.

20

3. Ekonomija kao nauka

dila se na zaštitu privatne svojine. Visoka privredna aktivnost bila je rezultat ratne privrede. Međutim, predstavnici privatnog preduzetništva smatrali su da je takva privredna aktivnost rezultat „nove ere“, tj. vraćanja na uslove slobodne konkurencije i male uloge države. Njihove ocene demantovala je Velika ekonomska kriza koja je počela 1929. godine. To je bila do tada najveća ekonomska kriza. U razdoblju od 1923. do 1929. godine, u SAD prosečna nadnica industrijskog radnika po satu, bila je povećana za 8%. Istovremeno profit korporacija porastao je za 62%, a isplaćene dividende za 64%, pri opštem porastu nacionalnog dohotka od 21%. Povećani nacionalni dohodak se nesrazmerno mnogo koristio za privatnu akumualaciju. Potrošnja je zaostajala. Zbog toga je akumulacija, umesto u proizvodnji, završavala na tržištu akcija. Počela je špekulativna trka naduvavanja vrednosti akcija i lakog bogaćenja. Tržište akcija je doživelo kolaps. To je prouzrokovalo paniku. Vrednost akcija raste na svim berzama, posebno na najvećoj od njih – Njujurškoj. Postojala je prava pomama kupaca za kupovinu akcija kako bi se na taj način obogatili. Većina ovih kupovina vršena je na kredit, što znači da je kupac u momentu zaključenja ugovora plaćao samo deo cene za kupljene hartije (oko 10-15 odsto), a za ostatak cene je dobijao kredit od banke ili berzanskog trgovca, uz istovremeno zalaganje tih hartija za obezbeđenje tog kredita. U vreme dospelosti kredita, ako je cena hartija bila viša od kupovne, kupac je mogao da te hartije proda i vrati kredit i uz to zaradi na razlici, a ako je cena bila niža, onda je prepuštao hartije zalogoprimcu (kreditoru) da ih proda i time namiri svoje potraživanje. Sve ovo je uzelo toliko maha da su akcije kupovane po znatno višim cenama od njihove stvarne vrednosti u momentu kupovine.Ovim su stvoreni “finansijski mehuri”, odnosno napravljen je špekulativni bum na berzi, zbog rasta cena akcija usled nerealnih očekivanja kupaca tih hartija, da će te hartije kada proda i vrati kredit uz to da zaradi na razlici između kupovne i prodajne cene akcija, a ne zbog stvarnog profita kompanija čije su to bile akcije. U prvoj polovini dvadesetih godina prošlog veka u SAD, kupci su zarađivali na razlici između kupovne i prodajne cene akcija, ali ne zbog visokih tekućih profita već zbog velikih profita iz Prvog svetskog rata. Kada su potrošeni profiti iz Prvog svetskog rata a nisu stvarani novi jer se nije ulagalo u nove investicije, to je značilo kraj Sejovog zakona tržišta. Dobijeni novac od prodate robe, nije ulagan u kupovinu nove robe, kako je to predviđao Sej, već u akcije koje nisu donosile profite. Ulaganja u takve akcije značilo je neku vrstu štednje. Takva štednja ne samo što nije donosila nove profite već je umanjivala i prethodne profite iz Prvog svetskog rata zbog čega su firme odlazile u gubitke. Sve češći su bili slučajevi kada je u vreme dospelosti kredita prodajna cena akcija bila niža i kreditor ih pro-

Ekonomija

21

davao po nižoj ceni od kupovne, da bi koliko-toliko namirio svoje potraživanje. Stvorila se apsurdna, ekonomski nerealna i nezdrava situacija: istovremeno, zbog ulaganja velikog broja akcija, povećavala se nominalna vrednost firme, a povećavali se i gubici firme. Kad se ovo shvatilo nastala je prava panika među akcionarima i desio se berzanski krah. Time je stvoren tzv. „crni oktobar” 1929. godine. Skoro svi učesnici tržišta hartija od vrednosti, uključujući i profesionalne (poput Džona Rokfelera) i stručnjake (poput Irvina Fišera, čuvenog profesora ekonomije na Jelu) pretrpeli su ogromne gubitke. Vrhunac je dostignut 1933. godine, do kada su kursevi izgubili oko 85 odsto svoje vrednosti u odnosu na polaznu 1929. godinu. Na primer, u SAD je, u periodu 1929-1933. godine, realni društveni proizvod opao za skoro 30%, stopa nezaposlenosti porasla sa 3% na 25%, realne investicije opale su za 75%, a realna lična potrošnja za 20%.20 Sve ovo je uticalo da predsednik Ruzvelt u okviru tzv. politike „Novog dogovora” inicira donošenje brojnih zakona u Kongresu, sa preventivnom i kontrolnom funkcijom. Reč je čuvenim zakonima koji i danas važe – Zakon o hartijama od vrednosti (1933) i Zakon o trgovini hartijama od vrednosti (1934). Uprkos strogoj kontrolnoj funkciji američke Komisije za hartije od vrednosti, u skladu s ovim zakonima, zakonitosti tržišta nekada su nepredvidive, što opet rađa, s vremena na vreme, berzanske krahove. Primera radi, i sada na početku XXI veka, SAD koje su centar i „lokomotiva rasta“, svetske privrede mogu da postanu i epicentar velike privredne krize, poput one iz 1930-ih godina. Ilustracije radi, svetski bruto nacionalni proizvod iznosi oko 42 milijardi dolara, a ukupan iznos dugova, spoljnih i unutrašnjih, iznosi preko 400 milijardi dolara. Ishod je narastanje „finansijskih mehura“ širom sveta i inflacija cena hartija od vrednosti, koja se prevodi u rast cena dobara i usluga. To bi moglo da dovede do kraha berzi i upadanja svetske privrede u depresiju. Razbijene su sve iluzije nosilaca koncepcije „nove ere”. Privredna struktura, koja je radikalno izmenjana tokom rata, koncentrisana i kapitalno intenzivna proizvodnja, postavili su nove zahteve i tražili nova rešenja. Kao što je iz temelja uzdrmala mehanizam kapitalističke reprodukcije, velika ekonomska kriza je uzdrmala i postojeća ekonomska učenja koja su u osnovi polazila od uslova potpune konkurencije. Stvara se teorija monopola i nepotpune konkurencije. Analizu monopola i nepotpune konkurencije počeo je britanski ekonomist italijanskog porekla Srafa. On 1926. godine objavljuje članak „Zakoni o prinosima u uslovima nepotpune konkurencije“.21 U ovom 20

21

J. Cornwall: Growth and Stability in Mature Economy, Martin Robertson, London, 1972, poglavlje 10, prema: J Bajec, LJ. Joksimović: Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993. str.131. Piero Sraffa, The Laws of Returns under Competiitive Conditions, 1926.

22

3. Ekonomija kao nauka

članku Srafa direktno ističe zahtev da treba napustiti pretpostavku slobodne tj. potpune konkurencije od koje je polazila tradiconalna ekonomija. Monopol i nepotpuna konkurencija postali su stvarnost kapitalističke privrede. Analizom monopola i nepotpune konkurencije bavili su se i sledeći autori: američki ekonomist profesor Čemberlen koji je 1933. godine objavio rad „Teorija monopolske konkurencije“;22 kao i engleski profesor Kembričkog univerziteta Džoana Robinson, svojim delom „Ekonomika nepotpune konkurencije“,23 koje je objavljeno, takođe, 1933. godine. Kasnije se javlja delo Trifina „Monopolistička konkurencija i opšta ravnoteža“.24 Stavovi u navedenim radovima počeli su da približavaju ekonomsku teoriju praksi privrednog života. Međutim, i ovi autori problem monopola i nepotpune konkurencije analiziraju isključivo sa stanovišta procesa razmene i svode ga na nesavršenost tržišta. Oni ne uviđaju istorijsku nužnost nastajanja monopola i nepotpune konkurencije kao pojavnog oblika unutrašnje logike razvoja kapitalističkog sistema. Tu nužnost uviđa Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883-1946). On kaže: „Dok bi se, prema tome, proširenja funkcija vlade koja sobom donosi zadatak usklađivanja sklonosti ka potrošnji s podstrekom za investiranje činili publicisti devetnaestog veka ili savremenom američkom finansijeru kao strahovita povreda individualizma, ja ga, naprotiv, branim i kao jedino moguće sredstvo da se izbegne uništenje postojećih privrednih oblika u njihovoj celini i kao uslov uspešnog delovanja inicijative pojedinaca“.25 Država je dobila kvalitativno novu, usmeravajuću ulogu u nacionalnoj privredni. Ona postaje aktivan činilac u pokretanju i održavanju reprodukcionih procesa. Ekonomski liberalizam i liberalna država prerastaju u državni intervencionizam i državni kapitalizam. Analizom razdoblja između 1923. i 1929. godine, perioda pred veliku ekonomsku krizu, Kejns je došao do zaključka da u međusobnom uticaju između sklonosti za potrošnjom i podsticaja za investicije dolazi do nepotpunog korišćenja akumulacije i opadajućeg obima spontanog investiranja. Pošto sklonost za potrošnjom ne može značajno da se izmeni, začarani krug može da se prevaziđe samo državnom intervencijom, a javni izdaci da dopune nedovoljan obim privatnog investiranja i time obezbede privređivanje na nivou punog korišćenja proizvodnih kapaciteta. Dakle, uloga države i njene intervencije nije rezultat spontanih ekonomskih kretanja i prolazni oblik razrešavanja određenih protivurečnosti privrednog sistema, već instrument koji treba da taj sistem vrati i održi u životu. Kejns je po rečima Harisa „darovao demokratskom kapitalizmu 22 23 24 25

E. Chamberlin, The Teory of Monopolistic Competition, 1933. Joan Robinson, The Economic of Imperfekt Competition, 1933. R. Triffin, Monopolistic Competition and General Equilibrium, 1940. John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kod nas kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956, str. 401.

Ekonomija

23

novi rok života; postupajući tako, on je učvrstio ovo društvo u epohi kada mu preti smrtna opasnost“.26 U SAD je, posle kraha koncepcije „nove ere“, Ruzvelt na dan svoje inauguracije za predsednika SAD, 4. marta 1934. godine, najavio „nju dil“, privrednu politiku i sistem državnih ekonomskih mera. To su bile mere antidepresione ekonomske politike. One nisu nastale pod neposrednim uticajem Kejnsovih ideja, ali su u osnovi odgovarale antidepresionim merama koje je predlagao Kejns u svojim radovima. Mere „nju dila“ sastojale su se, uglavnom, u: ekspanziji novčane mase, nižoj kamatnoj stopi, državnim rashodima iz zajmova, tj. deficitnom finansiranju i merama usmerenim na podizanju sklonosti potrošnji. Mere u okviru „nju dila“ su uspele da uravnoteže poremećene odnose u privrednom životu, ali ne u potpunosti. Tek su neposredni efekti Drugog svetskog rata i angažovanje SAD u njemu u potpunosti uravnotežili poremećene ekonomske odnose. Ratni sukob je za američku privredu značio veliki porast vojnih potreba i izvoza u savezničke zemlje na osnovu Zakona o zajmu i najmu (Lend Lease Act) iza čega su stajala mobilisana javna sredstva. Izdaci za odbranu dostigli su takve razmere da su u svojim mesečnim alokacijama prevazilazili ne godišnje, već ukupne izdatke glavnih projekata „nju dila“, kroz čitav period njegovog sprovođenja. Radikalan porast proizvodnje i ostvarivanje pune zaposlenosti bili su rezultat opšte nacionalne mobilizacije za uspešno vođenje rata. Sav taj razvoj ostvaren je primenom i korišćenjem metoda državne intervencije i državnih zahvata, čiji su temelji postavljeni prethodnim razvojem i, pre svega, politikom „nju dila“. Posle Drugog svetskog rata država je imala veliku ulogu u privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih privreda. Izgrađena institucionalna infrastruktura tokom Drugog svetskog rata i sama privredna struktura nametali su potrebu državne intervencije u privredi. U skladu sa savremenom postkenzijanskom teorijom determinisanosti nacionalnog dohotka, državna intervencija u privrednom životu sprečavala je da se u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija pojave: 1) masovna nezaposlenost i neiskorišćenost ljudskih, tehničkih i prirodnih faktora proizvodnje; i 2) velika inflacija, odnosno ozbiljnija tržišno-monetarna nestabilnost i nestabilnost cena. Posle Drugog svetskog rata, strategija Zapadne Evrope bila je vrlo pragmatična. Države su vodile aktivnu politiku deviznog kursa. Kretanje kapitala je bilo vrlo precizno uređeno i regulisano. Konvertibilnost nacionalnih valuta u trgovinskim transakcijama uvedena je deset godina posle Drugog svetskog rata. Bez obzira na produbljavanje integracionih to26

S. Harris, John Maynard Keynes Economist and Policymaker, New York, 1955, str. IXX. Pismo Bernardu Šou je od 1. januara 1935. godine.

24

3. Ekonomija kao nauka

kova, u zemljama Zapadne Evrope postojalo je upavljanje deviznim kursom u obliku mehanizma deviznih kurseva (Exchange Rate Mechanism ERM) Evropskog monetarnog sistema. Dakle, ni posle stvaranja „jedinstvenog tržišta“ devizni kursevi se ne obrazuju na tržištu, nego uz intervenciju bilo organa Evropske unije, bilo pojedinih država članica. Sloboda kretanja kapitala u samoj Evropskoj uniji ostvarena je tek 1992. godine. Kontigentiranje, kontrola i subvencionisanje cena ključnih roba trajala je dugo posle Drugog svetskog rata. U poljoprivrednoj politici kontrola cena i subvencije i danas imaju ključnu ulogu. Posle Drugog svetskog rata privreda SAD je funkcionisala većinom oslonjena na „ugrađene stabilizatore“: centralno regulisanje fiskalne politike, osiguranje u slučaju nezaposlenosti i javni rashodi. Primenjivani su mnogi, iako nešto revidirani oblici državnog regulisanja i balansiranja privrednih kretanja. Njima treba dodati krupne efekte tražnje na području lične potrošnje, investicija i međunarodne trgovine, koja je bila odložena zbog rata. Posle prve dekade dolazi Ajzenhauerova administracija. Ajzenhauer je bio predstavnik shvatanja krupnog poslovnog sveta. Radi toga je njegova administracija sledila kurs unapređenja interesa privatnog preduzetništva. Međutim, sistem državnog regulisanja toliko je srastao sa samim sistemom funkcionisanja i esencijom američke privrede da ni rešenost republikanske administracije da ojača položaj privatnog preduzetništva nije dovela do napuštanja ili ukidanja bilo koje bitnije mere državnog usmeravanja privrednih kretanja. Tamo, gde se baš insistiralo na promenama, bilo je puno kolebanja, odlaganja i neodlučnosti u vezi sa svrsishodnošću sprovođenja promena. U takvoj situaciji, Kenedijev ekonomski program je dočekan sa velikim odobravanjima. U njemu je predviđeno vraćanje sistemu mera državne intervencije. To su bile antirecesione mere za oživljavanje ekonomskih aktivnosti i obezbeđenje punog korišćenja proizvodnih kapaciteta i ubrzanje privrednog rasta. Obezbeđeno je povećanje priliva sredstava uz niže dugoročne kamatne stope za uvećane državne investicije, izdatke za mašine i opremu u privatnoj industriji, za stambenu izgradnju, ubrzanje programa javnih radova, angažovanje državnih sredstava u područjima gde postoji nedovoljno zaposlena radna snaga, proširenje osiguranja za privremeno nezaposlena lica, poboljšanje u programima starosnog, invalidskog i porodičnog osiguranja, kao i povećanje minimalnih nadnica. Takođe, predviđene su izmene u oporezivanju dohotka radi stimulisanja investicija u mašine i opremu, unapređivanje školstva, zdravlja i naučnog istraživanja. Program Kenedijeve administracije, koji je nazvan „novi horizonti“, predstavljao je kontinuitet sa razvojem državne intervencije koja je počela sa „nju dilom“.

Ekonomija

25

U privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih ekonomija, u razdoblju državnog kapitalizma od kraja Drugog svetskog rata do prve polovine 80ih godina država je imala četiri sledeće najvažnije uloge27: 1) Ulogu koju je ostvarivala preko državnog sektora 2) Ulogu koju je ostvarivala preko državnog budžeta 3) Ulogu koju je ostvarivala intervencijom u poljoprivredi 4) Ulogu koju je ostvarivala preko planiranja privrednog razvoja i ekonomske politike. 3.3.1. Uloge koje država ostvaruje preko državnog sektora Pod državnim sektorom podrazumeva se državna svojina koja može da bude potpuna, ili, pak, delimična kada država raspolaže kontrolnim paketom akcija nekog preduzeća. Državni sektor nastaje nacionalizacijom ili drugim sličnim merama i putem investicione aktivnosti države. U zemljama Zapadne Evrope, u razdoblju od kraja Drugog svetskog rata do prve polovine 80-ih godina, u državnom sektoru nalazilo se oko 40% industrijskih preduzeća.28 U Austriji i Portugaliji u potpunoj državnoj svojini bilo je oko 60% industrijskih preduzeća, u Velikoj Britaniji i Španiji oko 40%, Italiji 30%, Švedskoj i Francuskoj 20%. U Austriji državni sektor je obuhvatao 45% ukupne zaposlenosti u industriji; u Italiji oko 31%; u Norveškoj oko 22%; Švedskoj 20%, a najmanje u SR Nemačkoj, Belgiji i Holandiji po 10%. Učešće zaposlenih u državnom sektoru u odnosu na ukupan broj zaposlenih u SAD, u razdoblju od 1950. do 1970. godine, poraslo je od oko 10,9 na 16%. U SR Nemačkoj je državni sektor najmanje razvijen, ali je zato država najveći investitor. U 1950. godini država je finansirala iz budžeta kapitalna ulaganja u iznosu od 2,5 milijarde maraka, a 1980. godine 60 milijardi maraka. U Francuskoj je 11. februara 1982. godine usvojen Zakon o nacionalizaciji. Po tom zakonu, pod državnu upravu je došlo preko 90% ukupnog potencijala poslovnih banaka i oko 3500 preduzeća sa preko milion zaposlenih, odnosno oko 23% ukupnog industrijskog potencijala. Posle 1985. godine došlo je do delimične denacionalizacije. Preko državnog sektora država je ostvarivala sledeće uloge: a) Kontrolu nad monopolskim preduzećima. b) Omogućavala je razvoj onih oblasti koje zahtevaju velike investicije koje se sporo otplaćuju i predstavljaju veliki rizik sa stanovišta ostvarenja profita. To su sledeće oblasti: atomska energija, kosmička tehnologija, elektronika i reaktivna tehnika, informatika, komunikacije, biotehnologija, novi materijali itd. 27 28

Vujo Vukmirica, Kapital i socijalizam, „Naučna knjiga“, 1988, Beograd, str. 313-381. Isto, str. 321 i 322.

3. Ekonomija kao nauka

26

c) Ulogu učesnika u privređivanju koji ostvaruje profit, i učestvuje u stvaranju nacionalnog dohotka. d) Državni sektor je omogućavao državi da preko njega ostvaruje makroekonomske ciljeve privrednog razvoja. To podrazumeva uticaj na formiranje određene privredne strukture u nacionalnoj privredi. Stimulisanjem, odnosno destimulisanjem ulaganja u državni sektor uticalo se na monetarnu i tržišnu stabilnost, kao i na postizanje određenog stepena zaposlenosti svih faktora proizvodnje. 3.3.2. Uloge koje država ostvaruje preko državnog budžeta Državni budžet je godišnji plan prihoda i rashoda države i njenih organa. To je direktivan plan koji ima zakonsku snagu. Državni budžet se pravi na osnovu niza načela, principa i funkcija monetarne, fiskalne, finansijske, pravne, ekonomske, političke i socijalne prirode. Učešće državnih rashoda u bruto domaćem proizvodu u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija je u razdoblju od kraja XIX veka do prve polovine osamdesetih godina XX veka, imalo tendenciju porasta. Takva tendencija je uočljiva i u periodu od kraja Drugog svetskog rata do prve polovine osamdesetih godina. (Tabela br. 1) Tabela br. 1. Učešće državnih rashoda u bruto domaćem proizvodu (u %) 1880.

1929.

1960.

1986.

Francuska

15

19

35

52

SR Nemačka

10

31

32

47

Japan

11

19

18

33

Švedska

6

8

31

65

V. Britanija

10

24

32

48

SAD

8

10

28

37

Izvor: World Bank, Izveštaj o svetskom razvoju, 1988 (Za 1988. procena).

Uloge koje država ostvaruje preko državnog budžeta u privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih ekonomija u posmatranom razdoblju mogu se podeliti u dve osnovne grupe. To su: uloge koje je imala fiskalna politika, tj. budžetski prihodi, i uloge koje su imali budžetski rashodi. 3.3.2.1. Uloge koje ima fiskalna politika - budžetski prihodi 1) Visina oporezivanja deluje na nivo bruto domaćeg proizvoda i zaposlenost. Svako povećanje poreza znači smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva. To vodi ka smanjenju izdataka za potrošnju. Kada se ne me-

Ekonomija

27

nja visina investicionih ulaganja, svako smanjenje potrošnje vodi ka smanjenju bruto domaćeg proizvoda i nivoa zaposlenosti. S druge strane, smanjenje poreza povećava raspoloživi dohodak i u zavisnosti od sklonosti ka potrošnji povećava ličnu potrošnju. Povećana potrošnja multiplikovano uvećava bruto domaći proizvod i nivo zaposlenosti. 2) Fiskalnom politikom mogu da se ostvare određeni ciljevi u pogledu alokacije faktora proizvodnje. Povećanje, odnosno smanjenje, poreza, stimulativno ili destimulativno utiče na razvoj pojedinih privrednih grana. Na taj način može da se utiče na formiranje određene privredne strukture. 3.3.2.2. Uloge koje imaju budžetski rashodi Glavni budžetski rashodi su: (1) transferni rashodi (socijalno i zdravstveno osiguranje, socijalna pomoć nezaposlenima, razne subvencije u privredi, isplata javnog duga); (2) rashodi za obrazovanje i nauku; (3) investicije od „javnog značaja“, (4) vojni izdaci i (5) izdaci za administraciju. Uloge budžetskih rashoda su: 1) Visina budžetskih rashoda deluje na nivo bruto domaćeg proizvoda i nivo zaposlenosti. Jedan od budžetskih rashoda su javni radovi, tj. državne investicije. Povećanje državnih rashoda na javne radove povećava ukupnu proizvodnju i zaposlenost jer ponovno trošenje primljenih dohodaka izaziva multiplikatorske efekte na obim proizvodnje, nacionalni dohodak i samim tim i na zaposlenost. Na taj način, budžetski rashodi na javne radove su postali jedno od glavnih sredstava antidepresione ekonomske politike. Suprotno, u uslovima visoke privredne konjunkture i poremećene ravnoteže čiji je izraz pojava inflacije, smanjenje državnih investicija omogućava vraćanje privrede u ravnotežno stanje. 2) Jedan od oblika budžetskih rashoda su i sredstva sa kojima se država na tržištu pojavljuje i kao veliki kupac i potrošač. Na taj način država utiče na odnose ponude i tražnje pojedinih proizvoda. Preko budžeta, država može da doprinese održavanju takvog nivoa ukupne efektivne tražnje koji je dovoljno visok da spreči recesiju i masovnu nezaposlenost, ali ne suviše visok da dozvoli pojavu visoke inflacije. U tom smislu, u zavisnosti od potreba, država može da primenjuje antidepresionu, tj. ekspanzionu ili antiinflacionu, tj. kontrakcionu fiskalnu politiku. Antidepresiona politika se sprovodi na dva načina: (a) povećanjem državne investicione potrošnje i ostalih vidova potrošnje i (b) smanjenjem poreza, što vodi ka povećanju lične potrošnje. Oba načina utiču na uvećanje nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Antiinflaciona tj. kontrakciona politika se sprovodi suprotno. Smanjuju se javni rashodi, a time i investicioni i ostali vidovi potrošnje i povećavaju porezi čime se smanjuje lična potrošnja.

3. Ekonomija kao nauka

28

Zemlje razvijenih tržišnih ekonomija su do prve polovine osamdesetih godina ovog veka, vodile većinom ekspanzionu fiskalnu politiku. Ta politika je imala za posledicu povećanje budžetskih rashoda iznad budžetskih prihoda i pojavu budžetskog deficita. (Tabela br. 2) Tabela br. 2. Deficit državnog budžeta zemalja razvijenih tržišnih ekonomija (u % bruto domaćeg proizvoda)

1960-64.

1965-70.

1980.

1982.

1985.

SAD

-0,7

-0,6

-4,0

-4,3

-6,0

V. Britanija

-0,7

-1,1

-3,5

-3,4

-4,0

SRN

-0,6

-0,6

-3,4

-4,4

-1,5

Francuska

-0,3

-0,7

-0,4

-2,7

-3,2

Italija

-2,1

-3,8

-7,8

-14,9

-13,1

Holandija

-0,6

-2,2

-5,6

-6,1

-7,0

Švedska

-0,1

0,9

-3,9

-5,9

-6,0

Izvor: IFS, Yearbok, 1987. i World Development Raport, 1986.

3.3.3. Uloge koje država ostvaruje intervencijom u poljoprivredi Države razvijenih tržišnih ekonomija pridaju veliki značaj razvoju poljoprivrede. One pribegavaju različitim oblicima intervencije u poljoprivredi. To su sledeće intervencije: (a) sistem podržavanja cena; (b) takozvani sistem „defficiency paynents“; (c) direktno subvencioniranje dohodaka; (d) sistem sniženja troškova proizvodnje. a) Sistem podržavanja cena je posebno razvijen u SAD. Osnovna karakteristika ovog sistema je da poljoprivredni proizvođači mogu da biraju da li će svoje proizvode da prodaju državnoj agenciji po garantovanoj ceni ili po tržišnim cenama. Ako su tržišne cene niže od garantovanih, državna agencija za otkup poljoprivrednih proizvoda je obavezna da otkupi sve ponuđene količine. b) Sistem „defficiency payments“ se primenjuje u Engleskoj. Budući da u Engleskoj nisu postojale nikakve protekcionističke mere za uvoz poljoprivrednih proizvoda, država se obavezala da domaćem proizvođaču plaća razliku između niže, uvozne, i više garantovane cene domaćeg proizvođača.

Ekonomija

29

c) Sistem direktnog subvencioniranja niskih dohodaka primenjuje se u Švedskoj i Norveškoj. d) U nekim zapadnoevropskim zemljama država preduzima čitav niz mera za sniženje troškova proizvodnje u poljoprivredi. To najjednostavnije čini tako što stimuliše jeftinu proizvodnju poljoprivredne mehanizacije, veštačkih đubriva i semena. 3.3.4. Uloge koje država ostvaruje preko planiranja privrednog razvoja i ekonomske politike Preko planiranja privrednog razvoja i ekonomske politike, država ostvaruje ulogu najodgovornijeg subjekta za celinu privrednog života u ekonomiji jedne zemlje. Prema zvaničnim publikacijama Ujedinjenih nacija29, na pojavu ekonomskog planiranja u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija uticalo je više faktora. Prvo, uočena je potreba za globalnim uvidom u privredni život. To je omogućio napredak savremene makroekonomske teorije i analize i njene praktične primene u društvenom računovodstvu, input-output bilansiranju i tehnici projektovanja. Drugo, sa porastom uloge države u privrednom životu rasla je i njena objektivna odgovornost za celinu privrednog života. Treće, u izmenjenim uslovima privređivanja, pojavi monopola, brzom tehnološkom razvoju i strukturnim promenama u privredi, sam tržišni mehanizam je sve manje uspevao da razrešava privredne probleme i da bez planiranja obezbedi brz privredni razvoj. U već pomenutoj studiji UN, privredno planiranje u razvijenim tržišnim ekonomijama definiše se kao proces u kome se: a) utvrđuju glavni ciljevi ekonomske politike i naznačuju prioriteti; b) na osnovu definisanih opštih ciljeva, utvrđuje kompleks eksplicitnih, konzistentnih i kvantitativnih ciljeva ekonomskog razvoja u određenom razdoblju kao što su: 1) kvantitativne analize i projekcije tekućih i budućih stopa i proporcija razvoja privrede; 2) procena raspoloživih proizvodnih izvora, analiza relevantnih međuzavisnih varijabli i istraživanje dejstva prihvaćenih alternativa; c) u pogledu ciljeva privrednog razvoja i ekonomske politike utvrđuju mere za ostvarivanje planskih zadataka. U prvim posleratnim, tzv. „planovima za rekonstrukciju“, Francuska, Holandija i Norveška su postavljali jednu vrstu ciljeva koji su se razlikovali od ciljeva u kasnijim „planovima za razvoj“. U privrednim planovima Švedske više su naglašeni ciljevi anticikličnog karaktera.

29

Economic planing in Europe, Geneve, 1965.

30

3. Ekonomija kao nauka

U svom prvom posleratnom planu (1947-1953), Francuska je stavila akcenat na obnovu, oživljavanje i rekonstrukciju ratom porušene privrede i to prevashodno u šest osnovnih sektora: uglja, električne energije, čelika, cementa, poljoprivrednih mašina i transporta. Radi ostvarivanja planskih ciljeva, vlada Francuske je u ovom razdoblju upotrebljavala i mere direktne kontrole u oblastima alokacije sirovina, dodeljivanja kredita, kontrole cena, racionisanog snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, kontrole zapošlajvanja i imigracije radne snage, izdavanja građevinskih dozvola i sl. U narednim planovima opadao je značaj ovakvog sistema direktne kontrole. Drugi plan (1954-1957) imao je cilj povećanje proizvodnje osnovnih sektora. Treći plan (1958-1961) istakao je potrebu ostvarenja privredne ekspanzije uz zadržavanje monetarne stabilnsoti, uravnoteženog platnog bilansa i obezbeđenja pune zaposlenosti.30 Većina zemalja razvijenih tržišnih ekonomija, tokom sedamdesetih godina, u svojim planovima menja osnovne ciljeve. Umesto ekonomskog rasta, cilj je kvalitet života. Tako, na primer, „Osnovni ekonomski i socijalni plan Japana za 1973-1977. godinu,“ kao osnovni cilj ističe prelazak od ekonomije orijentisane na proizvodnju ka ekonomiji orijentisanoj na potrošnju. U razvijenim tržišnim ekonomijama, država ima posebnu ulogu u oblasti vođenja monetarno-kreditne politike. U većini zemalja kreditnomonetarnu politiku sprovode centralne banke, koje su nezavisne u odnosu na vladu. Do osamdesetih godina, centralne banke, u skladu sa stavovima savremene postkejnsijanske makroekonomske politike, povećavale su obim novca i kredita u razdoblju pada stope privredne aktivnosti i zaposlenosti (ekspanziona monetarna politika) i, suprotno, smanjivale obim novca i kredita kada preterana ukupna potrošnja preti da proizvode inflatorne tendencije (kontrakciona monetarna politika). U razdobljima duboke depresije, sredstva monetarne politike, kao što je između ostalih sredstava, i manipulisanje kamatnom stopom, nisu dovoljno efikasna. U vreme Velike ekonomske krize tridesetih godina, pokušaji centralnih banaka da smanje kamatnu stopu i pokrenu nove investicije doživeli su neuspeh. Energične mere u monetarnoj politici treba preduzeti na početku krize. Tako, na primer, u vreme recesije u privredi SAD 1953-1954, posle Korejskog rata, monetarni organi su hitno počeli da sprovode ekspanzionu monetarnu politiku, podstakli investicije i sprečili ulazak privrede u depresiju. Pored navedenih, u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija, dražva ima još bezbroj drugih uloga. U okviru ekonomske politike uz monetarnu, 30

Pier Masse, Francuski metod planiranja, Zbornik radova II deo, prevod centra za dokumentaciju Ekonomskog fakulteta u Beogradu 1969, god. str. 101-102.

Ekonomija

31

fiskalnu i kamatnu politiku, država vodi i politiku cena, politiku zarada, politiku deviznog kursa i politiku ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Država ima regulatornu ulogu i u utvrđivanju pravila ponašanja na tržištima roba i usluga, tržištu radne snage, tržištu kapitala, tržištu novca i na deviznom tržištu. Uloga države je nezamenljiva i u vođenju socijalne politike. Poseban značaj ima uloga države da sa svojim aparatom vlasti i prinude zaštiti instrumente privrednog sistema i tržišnih institucija.

3.4. LIBERALISTIČKI REFORMIZAM DRŽAVNOG KAPITALIZMA I EKONOMSKA MISAO U prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka u razvijenim tržišnim ekonomijama došlo je do velikih promena. Nastale su duboke promene u odnosu snaga pri raspodeli bruto nacionalnog proizvoda, kontroli tržišta od strane države i monopola, brzini tehnoloških izmena i izmena u privrednoj strukturi, izmeni prirode nezaposlenosti i ponašanja najamnina, dominaciji finansijske sfere i finansijskog kapitala itd. Zemlje razvijenih tržišnih ekonomija sve teže su uspevale da istovremeno ostvare tri osnovna cilja razvoja: stabilnost, dinamičan ekonomski rast uz optimalnu stopu rasta, punu zaposlenost svih faktora razvoja i po mogućnosti, dovoljno uravnotežen platni bilans. Osnovna dilema je bila: stabilnost privrede i cena, ili dinamičan i inf latorno opterećen ekonomski razvoj. Ili, visoka zaposlenost uz nestabilnost, ili stabilizacija privrede uz visoku nezaposlenost i obaranje stope ekonomskog rasta. Navedene promene u privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih ekonomija i stagflacija ta dvoglava neman koja objedinjava masovnu nezaposlenost i visoke stope inflacije31 predstavljali su veliki izazov za ekonomsku misao. U tom smislu, došlo je i do preispitivanja uloge države u privrednom životu zemalja razvijenih tržišnih ekonomija. Zaoštravanje stagflacionih protivurečnosti je kejnsijansku ekonomsku misao dovelo u krizu. Uvodi se alternativa neokejnsijanstvomonetarizam. Na toj osnovi dolazi i do oštre polarizacije između vladajućih koncepcija ekonomske politike. U uslovima rastućih budžetskih deficita, rastuće nezaposlenosti i inflacije, nezadovoljavajućih rezultata deflacione politike i politike dohotka, kao dva osnovna metoda antiinflacione politike u šezdesetim i sedamdesetim godinama, kejnsijanska ekonomska politika pokušava da, ne odstupajući od svojih osnovnih opredeljenja, uvede i elemente monetarističkih recepata, radi obuzdavanja inflacije.32 Moderni konzervatizam započinje kao rezultat kritike socijalne države 31 32

J.E.Miede, Stagflation: Wage Fixing, vol. I, George Allen and Unwin, London, 1982. S. Nikitin, Inflacija narube`i 80h godov, Voprosy ekonomiki 3/82, str. 115-124.

32

3. Ekonomija kao nauka

„new deal“, Džonsonove „Great Society“ i Niksonovog „imperijalnog predsednikovanja“.33 Šezdesetih godina, i ranije, u skladu sa Kejnsovim učenjem, u Velikoj Britaniji monetarna politika je težila da utiče na potrošnju putem kamatnih stopa koje određuju da li su finansijska sredstva za kapitalne izdatke skupa ili jeftina. Uloga novca kao zaštite od neizvesne budućnosti, omogućila je Kejnsu da postavi teoriju kamatne stope kojom ističe razliku između odluka o štednji i odluka o investiranju. Politikom kamatnih stopa kontrolisan je i rast ponude novca. Sedamdesetih godina dvadesetog veka pod uticajem monetarizma, monetarna politika veći značaj daje kontroli ponude novca. Od 1971. godine, kvantitativne kontrole kredita su napuštene. Za razliku od prethodnih godina kada je u praksi dominirala kejnsijanska doktrina, više se nije koristila eskontna stopa. Eskontna stopa centralne banke predstavlja administrativnu stopu koju je banka usklađivala sa potrebama svoje politike. Promene eskontne stope su bile značajne, pre svega zato što su imale uticaj na druge kratkoročne stope. Eskontna stopa je 1971. godine zamenjena minimalnom kamatnom stopom. Ova stopa je obavljala neke od funkcija eskontne stope, ali je funkcionisala na drugačiji način bar u određenom periodu i ukunuta je u avgustu 1981. godine. Minimalna kamatna stopa se nije koristila za uticanje na kratkoročne kamatne stope. Za kejnsijance inflacija se javlja kada je agregatna tražnja veća od ponude roba i usluga. Antinflaciona politika nastoji da smanji preteranu tražnju povećanjem poreza i kamatnih stopa i smanjenjem javnih radova. Za monetariste inflacija je monetarna pojava.34 Monetarizam je škola ekonomske misli koja smatra da su poremećaji u monetarnom sektoru osnovni uzrok nestabilnosti u ekonomiji. Kod monetarista mnogo veći značaj se daje monetarnoj nego fiskalnoj politici. Termin “monetarizam” uveo je Karl Bruner 1986. godine i najčešće se koristi za školu ekonomske misli koja smara da su promene u nivou agregatnog novčanog dohotka suštinska posledica prethodnih promena u novčanoj masi. Ovo gledište se često pripisuje Fridmanu čiji je pionirski doprinos u delima “Kvantitativna teorija novca – preformulacija” i “Proučavanje kvantitativne teorije novca i monetarna istorija SAD u periodu 1867-1960”. “Proučavanje kvantitativne teorije novca i monetarna istorija SAD u periodu 1867-1960”. Fridman je napisao sa A.J. Švarcom. Rad Fridmana i njegovih kolega kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina dvadesetog veka podstakao je nove kontroverze o ulozi novca u 33 34

Zbornik radova Konservativismus, Eine Gefahr fur die Freiheit?, Piper und Co. Verlag, Munchen, 1983. L. Yeager, Monetary Policy and Economic Performance, Washington, 1972, s. 13.

Ekonomija

33

modernoj ekonomiji. Značaj monetarizma može da se pripiše i neuspehu kejnzijanske ortodoksnosti da objasni pojavu visokih nivoa nezaposlenosti i inflacije u mnogim Zapadnim industrijskim zemljama kasnih šezdesetih godina. U svojim najranijim fazama, monetarizam se oslanja na kvantitativnu teoriju novca koja je objasnila formiranje opšteg nivoa cena u klasičnoj ekonomiji. Glavni predlozi monetarizma, u formi u kojoj su se pojavili kasnih šezdesetih godina, mogu se sažeti na sledeći način. Prvo, funkcija tražnje za novcem je stabilnija i statički bolje definisana u poređenju sa mnogim komponenatama agregatne tražnje. Drugo, istaknute su jedinstvene osobine novca. Smatralo se da je novac roba koja se može supstituisati za širok spektar drugih roba i finansijskih sredstava. Za menetariste monetarna politika ima direktan uticaj na agregatnu tražnju, za razliku od kejnizijanske analize koja je istakla da će se početni uticaj monetarne politike odraziti samo na obim finansijskih sredsatva, dok će uticaj na agregatnu tražnju biti slab i neizvestan. Monetarna politika koja za monetariste ima direktan uticaj na agregatnu tražnju naziva se efekat realne količine novca. Koncept realne količine novca je u stvari ideja o “optimalnom” ili “željenom” nivou realne količine novca. Realna količina novca predstavlja novac u rukama domaćih rezidenata podeljen sa opštim indeksom cena. Odavde sledi da, ako se novčana sredstva pojedinca povaćaju putem monetarne politike, tada će pojedinac pokušati da izjednači stvarnu i željenu količinu novca trošeći višak novca. Ovi pokušaji će povećati nivo cena i na taj način smanjiti realnu količinu novca. Upravo način na koji se određuje vrednost realnog nivoa količine novca je jedna od terijskih slabosti monetarista. Realna ponuda novca usaglašava se sa tražnjom za realnom količinom novca kroz promene u nivou cena. Posledica je postojanje jake pozitivne veze između veličine i stope promene nominalne ponude novca do nivoa cena. Inflacija, recesija, nezaposlenost i kriza platnog bilansa, proističu iz pogrešne politike novca koja dovodi do bržeg rasta novca u opticaju od optimalne količine novca. Fridman smatra da porast investicija iznad štednje, pritisak nadnica, profita i materijalnih troškova i porast budžetskih deficita proizvode inflaciju. Antiinflacionom politikom treba smanjiti javne rashode, poreze i javne zajmove, vršiti strogu kontrolu prirasta novčane mase i napustiti politiku dohotka, odnosno politiku kontrole cena i zarada. Monetaristička teorija inflacije se zasniva na kvantitativnoj teoriji novca. Promena količine novca u opticaju determiniše agregatnu tražnju i proizvodi promene u nivou cena. Ovaj teorijski model o uzrocima inflacije podrazumeva implicitnu pretpostavku o potpuno konkurentnom tržištu.

34

3. Ekonomija kao nauka

Kejnsijanci tvrde da je monetarna politika neefikasna za obuzdavanje troškovne inflacije. Ova inflacija se može sprečiti fiskalnom politikom i politikom dohotka. Monetaristi smatraju suprotno: samo monetarna politika može da stabilizuje privredu jer cilj budžetske politike je jedino realokacija privrednih resursa. Fiskalna politika ima drugorazredni značaj u ostvarivanju kratkoročne stabilizacije cena. Povećanje fiskalnih prihoda ne mora obavezno da vodi smanjenju investicija i tražnje. Kada je u pitanju nezaposlenost, kejnsijanci polaze od tzv. Filipsove35 krive. Filipsova kriva predstavlja statističku analizu koju je izveo Filips tvrdeći da postoji inverzan odnos između stope promene nominalnih nadnica i stope nezaposlenosti u Velikoj Britaniji od 1861. do 1957. godine. Teorijsko uporište ove statistike obezbedio je kasnije Lipsi koji je 1960. godine, tvrdio da će stopa promene novčane zarade biti funkcija stepena viška tražnje na tržištu rada. Filipsovu krivu su mnogi shvatili da označava postojanje dugoročnog odnosa između inflacije podstaknute zaradama i stepenom nezaposlenosti. Prema Filipsovim proračunima, stabilne cene bi se obezbedile u privredi pri nivou nezaposlenosti od oko 2,5%. godišnje, ali s obzirom na to da će ovo biti neutralizovano stopom rasta produktivnosti, neće doći do inflacije. Filips je izvršio empirijsku analizu odnosa izmedu nezaposlenosti i stopa promene nominalnih nadnica. Cilj mu je bio da dokaže stabilnost dugoročne relacije između nezaposlenosti i inflacije. Stabilnost Filipsove krive pruža mogućnost ekonomskoj politici da vrši izbor između stope nezaposlenosti i inflacije. Pristalica neokejnsijanizma J.E. Meade ukazuje na činjenicu da je Kejns analizirao nezaposlenost kao fenomen slabe ukupne tražnje iz vremena Velike ekonomske krize tridesetih godina. Stagflaciona nezaposlenost iz sedamdesetih godina je drugačija. To je strukturalna nezaposlenost. Zato Meade smatra da nezaposlenost treba lečiti po sektorima. Razmatrajući problem nezaposlenosti, monetaristi odbacuju Filipsove dokaze o stabilnosti dugoročne relacije između nezaposlenosti i inflacije. Kao osnovnu slabost Filipsove krive navode njegov naglasak na novčanim zaradama. Kritičari smatraju da je realna zarada predmet pregovaranja o zaradi. To znači da bilo kakav odnos između novčanih zarada i nezaposlenosti može da bude samo kratkoročni fenomen. Ne postoji dugoročan i stalan izbor između nezaposlenosti i inflacije. Polazeći od nestabilnosti Filipsove krive, monetaristi se vraćaju klasičnoj teoriji tržišta rada. Po toj teoriji, država treba da se povuče iz oblasti regulisanja odnosa na tržištu radne snage. Na taj način se stvaraju uslovi za slobodno delovanje odnosa ponude i tražnje radne snage. To vrši pritisak na radni35

A.W. Philips, The Relation Between Unemployment and the Rate Change of Money age Rates in the United Kingdom 19621975, Economica, Vol. 25, 1978.

Ekonomija

35

ke da prihvate niže nadnice, usklađuje ponudu radne snage sa njenom tražnjom i smanjuje nezaposlenost. Dakle, za razliku od kejnsijanaca, monetaristi smatraju da je inflacija štetnija od nezaposlenosti. Oni veruju da slobodno tržište radne snage, bez intervencije države, vodi ka punoj zaposlenosti. Takođe, veruju u pravilo da smanjenje stope rasta novčane mase ograničava potencijalnu stopu inflacije, jer lišava privredu dopunskih likvidnih sredstava koja izazivaju inflaciju. Kejnsijanci regulišu veličinu agregatne tražnje preko kamatnih stopa i fiskalne politike. Operativni monetarizam praktično je zaživeo kao tačerizam u Velikoj Britaniji od 1979. i reganizam u SAD od 1980. Neokejnsijanska ekonomska politika nije uspela da suzbije inflaciju i nezaposlenost. Britanskoamerički monetarizam sadrži elemente fridmanovskog monetarizma, monetarizma racionalnih anticipacija i monetarizma ekonomije ponude.36 U skladu sa osnovnim postavkama monetarističkog učenja, u Velikoj Britaniji i SAD su smanjeni porezi i socijalna davanja, limitirani budžetski deficiti, ukinute subvencije javnim preduzećima itd. Osnovni cilj je bio da se obori inflacija. Tačerizam je doneo naglo smanjenje državnog učešća u privredi, restrikciju novca i kredita i opadanje visine nadnica. U privatnom sektoru su smanjeni porezi, ukinuta je kontrola dividendi, cena i svih ograničenja u deviznom sistemu. Uvedena je potpuna sloboda izvoza kapitala, smanjeni su državni izdaci i investicije, izvršena je denacionalizacija pojedinih podržavljenih grana, uvedeno zakonsko ograničenje Trade Uniona i vođena je politika precenjene funte. Za razliku od britanskog praktičnog monetarizma u kome dominira Fridmanovo učenje, Reganov operativni monetarizam predstavlja mešavinu integralnog monetarizma (Mayer, Cagen i Meltzer), monetarizma racionalnih anticipacija (Lukas, Sargent i Wallace) i niskih nadnica (Fisher, Phelps i Taylor) i monetarizma ekonomije ponude (Volcker, Feldstein, Wallich i Kaufman) uz primese ekelkticizma Međunarodnog monetarnog fonda. Reganova nova ekonomska politika dovela je u pitanje rezultate politike kejnsijanske revolucije. Ona je skroz suprotna „newdeal”u. To je ekonomska kontrarevolucija ili ContreReforme.37 „Newdeal” je bio odgovor na Veliku ekonomsku krizu tridesetih godina, a reganizam je odgovor na stagflaciju sedamdesetih godina. Za razliku od kejnsijanaca, reganomisti u odnosima između rada, štednje i investicija, u potpunosti povlače državnu intervenciju, demontiraju socijalnu državu i smanjuju fiskalne prihode i javne rashode. 36 37

J. Ribout, Monnaie, Grandes nations, pas beaucoup d’idees, Revue politiqaue et parlamentaire, juliavgust 1981. Ch. Stoffaes, La Reagonomie: fondements doctrinaux et dimensions internationales, Economie et prospective 9/82.

36

3. Ekonomija kao nauka

Danas se u zemljama OECD primenjuju dva modela monetarne kontrole. Prvi se primenjuje u SAD, Kanadi, V. Britaniji i Holandiji. Osnovna karakteristika ovog modela je u tome što se monetarna kontrola vrši variranjem količine novčane mase u opticaju. Drugi model se koristi u Francuskoj, Italiji, Japanu i SR Nemačkoj. Njegova karakteristika je da se monetarna kontrola vrši variranjem visine kamatne stope. U SR Nemačkoj, Belgiji, Italiji i Japanu primenjuju se od 1981/82. god. kombinovani monetarizam sa kejnsijanizmom. Međutim, kejnsijanisam u SR Nemačkoj, preko politike monetarne stege, rasta kamatnih stopa, plivajućeg kursa marke, kresanja budžetskih rashoda i smanjenja poreza, postepeno sve više liči na američkobritanski monetarizam. Nemački, a i japanski koncept ekonomske politike sve je bliži monetarizmu nego kejnsijanizmu.38 Tipičan kejnsijanizam postoji u Francuskoj, Grčkoj i Španiji. Modifikovani kejnsijanizam, sa pojedinim elementima monetarizma, egzistira u Švajcarskoj, Švedskoj, Austriji, Danskoj i Norveškoj. I Japan je počeo da primenjuje elemente monetarizma. Smanjuje novčanu masu u opticaju, javne investicije i nadnice. Dakle, u prvoj polovini osamdesetih godina zemlje razvijenijih tržišnih ekonomija primenjuju antiinflacionu restriktivnu monetarnu politiku. Borba protiv inflacije dobija prioritet u odnosu na borbu protiv nezaposlenosti, pa makar to bilo i po cenu recesije. Monetaristički pristup u vođenju ekonomske politike postavio je temelje nove privredne filozofije. Tu filozofiju jedni nazivaju novi konzervativizam, a drugi liberalistički reformizam. a) Smanjuju se javni sektor i državne investicije. Vrši se reprivatizacija znatnog dela javnog sektora. b) Menja se odnos između države i monopola. Novi odnosi između države i monopola ne idu na „demontažu“ države, već na izmenu ciljeva i mera državne intervencije u oblasti monopolisitčkog kapitala. c) „Ekonomija ponude“ se bori protiv državnog intervencionizma preko smanjenja deficita budžeta, a na teret davanja za socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje, pomoć za razvoj nerazvijenih, za očuvanje životne sredine i sl. Međutim, vojni rashodi se ne menjaju. U tom smislu korporacije i krupni kapital se rasterećuju poreskih davanja što treba da podstakne sklonost ka investiranju i povećanju proizvodnje. d) Osnovni parametri ekonomskog poslovanja postaju povećanje proizvodnje, ponude i stopa akumulacije, a ne povećavanje tražnje, posebno državne potrošnje. 38

Karl Kulne, Internationale Konfrontation der Wirtschafts doktrinen. Ein Laboratorinmstest zwischen Monetarismus und FrancoNeokeynesianimsus? Gemerkschaftliche Monatschefte, oktobar, 1981.

Ekonomija

37

e) Država je ranije otklanjala stihiju tržišta, kontrolisala tržišni mehanizam i dopunjavala i korigovala neadekvatno ponašanje privatnog kapitala. Sada se aktiviraju tržišni mehanizam i konkurencija. f) Država vodi restriktivnu antiinflacionu monetarnu politiku ne preko regulisanja visine kamatnih stopa već preko kontrole novčane mase u opticaju. g) U skladu sa neoklasičnom teorijom zaposlenosti država je izgubila ulogu na tržištu radne snage. Sve do sredine sedamdesetih godina uticaj države i sindikata na tržištu radne snage je bio izuzetno jak što je omogućavalo održavanje visokog nivoa nadnica. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina ocenjeno je da je rigidnost nadnica u kretanju naniže osnovni uzrok rastuće nezaposlenosti. Da bi se smanjila rigidnost nadnica treba uraditi sledeće: 1) smanjiti zaštitu zaposlenih i nezaposlenih, 2) oslabiti sindikat i 3) sprovesti deregulaciju u pogledu državnog regulisanja uslova i odnosa zapošljavanja. Na taj način jačala je i konkurencija na tržištu radne snage što omogućava smanjenje realnih nadnica. Smanjenje realnih nadnica treba da podstakne preduzetnike na veće zapošljavanje radne snage. Početkom osamdesetih godina u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija izvršena je, kako su to definisali Kay i Vickers39, „regulatorna reforma“ u oblasti: 1) načina regulisanja javne svojine i u 2) oblasti funkcionisanja tržišta radne snage. 3.4.1. „Regulatorna reforma“ u oblasti načina regulisanja javne svojine U prvoj polovini osamdesetih godina procenjeno je da državna regulativa, koja je zasnovana na direktnoj regulaciji javne svojine, ne odgovara novim tehnološkim, tržišnim, pa ni političkim uslovima. U tom smislu, početkom osamdesetih godina počeo je proces „demontiranja“ dotadašnjih oblika direktne regulacije javne svojine. U prvi mah izgledalo je da se država povlači iz regulacije. Međutim, u stvarnosti je došlo do zamene starih formi regulacije novim formama. Nove forme su uspostavljene putem „regulatorne reforme“. Ta reforma sastojala se iz sledeća dva elementa: 1) povlačenje javne svojine i njeno transformisanje u privatnu privatizacija; 2) država prepušta kontrolu preduzeća slobodnom delovanju tržišta liberalizacija.

39

Key J. i Vickers, Regulatory Reform in Britain, Economic Policy, 2, 1988. str. 286.

3. Ekonomija kao nauka

38

3.4.1.1. Privatizacija Početkom osamdestih godina, proces privatizacije bio je vidno izražen u Velikoj Britaniji. Kako je tekao proces privatizacije u Velikoj Britaniji može se videti iz tabele br. 3. Tabela br. 3. Privatizacija javnih kompanija u Velikoj Britaniji

Vreme prodaje

Procenat prodatih akcija

Kompanija

Okt. 1981.

Cable and Wireless

Feb. 1982.

Amersham International

Nov. 1982.

Cena (mil.$)

49

224

100

71

Britoil

51

549

Feb. 1983.

Associated British Ports

52

22

Juni 1984.

Enterprise Oil

100

392

Juli 1984.

Jaguar

100

294

Nov. 1984.

British Telecom

51

3.916

Dec. 1986.

British Gas

100

5.434

Feb. 1987.

British Airways

100

900

Maj 1987.

Rolls-Royce

100

1.363

Juli 1987.

British Airports Authority

100

1.225

Ukupno

14.390

Izvor: Bishop, M. i Kay: Does Privatisation Work?, London Business School, 1988, str. 5.

Privatizacija je smanjila značaj javnih korporacija u britanskoj privredi. Smanjeno je učešće javnih korporacija u bruto domaćem proizvodu (tabela br. 4), a smanjen je i broj zaposlenih u javnim korporacijama (tabela br. 5). Tabela br. 4. Udeo javnih korporacija u bruto domaćem proizvodu

Javne korporacije Izvor: isto

1979.

1980.

1981.

1982.

1983.

1984.

1985.

1986.

7,8

7,6

7,0

6,6

6,3

5,9

4,6

4,3

Ekonomija

39

Tabela br. 5. Zaposlenost (u milionima) 1979.

1980.

1981.

1982.

1983.

1984.

1985.

1986.

Javni sektor korporacije

2.065

2.038

1.867

1.756

1.662

1.610

1.261

1.199

Javni sektor neprivrede

5.384

5.349

5.318

5.265

5.290

5.301

5.318

5.347

Privatni sektor

17.944

17.940

17.159 16.887 16.658

17.149

17.866

17.966

Ukupno

25.393 25.327 24.344 23.908 23.610 24.610 24.445 24.542

u% Javni sektor korporacije

8,1

8,1

7,7

7,4

7,0

6,7

5,2

4,9

Javni sektor neprivrede

21,2

21,1

21,8

22,0

22,4

22,0

21,8

21,8

Privatni sektor

70,7

70,8

70,5

70,6

70,6

71,3

73,0

73,3

100,0

100,0

100,0

100,0

100,0

100,0

100,0

100,0

Ukupno Izvor: isto.

U razdoblju od 1912, do 1981. godine Britanske telekomunikacije su bile u sastavu Pošte (Post Office). Do 1969. godine Pošta je bila organizovana kao odeljenje Ministarstva, a potom je postala javna korporacija. Aktom o telekomunikacijama iz 1981. godine ova oblast se osamostaljuje i osniva se posebno javna korporacija British Telecommunications (BT). U dokumentu „The Future of Telecommunications in Britain“, iz 1982. godine objavljena je namera da se britanska telekomunikacija privatizuje. 3.4.1.2. Liberalizacija Do početka osamdesetih godina smatralo se da u granama koje predstavljaju prirodni monopol (proizvodnja i distribucija elektirčne energije, železnica, vodovod, gas, telekomunikacije itd.) konkurencija ne može da funkcioniše efikasno. Zbog toga su te grane nacionalizovane u većini zemalja razvijenih tržišnih ekonomija. Međutim, veliki tehnološki napredak i promene u tražnji, doprineli su da se stvore uslovi za uklanjanje prepreka za slobodno delovanje konkurencije (liberalizacija) i u ovoj oblasti. To je jedna od novih formi regulacije koja zamenjuje direktnu regulaciju javne svojine od strane države. Privatizacija i liberalizacija su dva procesa u okviru „regulatorne reforme“ koji se sprovode najčešće zajedno. Javna svojina je rešenje kada u grani nije moguća, ili, pak, nije racionalna, konkurencija. U suprotnom, uvodi se konkurencija, ali tek pošto se javna svojina pretvori u privatnu. Prela-

40

3. Ekonomija kao nauka

zak javne svojine u privatnu, bez liberalizacije, ostavio bi monopole bez državne kontrole i konkurencije što bi ugrozilo opšte društvene interese. Pre svega, potrebno je proceniti da li postoje uslovi za uvođenje konkurencije u granama koje predstavljaju prirodni monopol. Ako uslovi postoje, konkurencija može da se uvede na tri različita načina: 1) Demsetz konkurencija franšiza; 2) konkurentno tržište (contestable market); i 3) intermodelna (Čembrlenova) konkurencija. Demsetz konkurencija je konkurentno nadmetanje dve ili više firmi, putem licitacije, za pravo da se opslužuje dato tržište u određenom vremenskom razdoblju. Koncept konkurentnog tržišta polazi od pretpostavke da, u uslovima slobodnog ulaska i izlaska sa tržišta, konkurencija dovodi do formiranja cena na nivou prosečnih troškova u grani, normalno pod uslovom da je firmama dostupna ista tehnologija i da proizvode istu vrstu proizvoda. Treći oblik uvođenja konkurencije je intermodalna ili Čembrlenova monopolska konkurencija.40 Ona se javlja u međusobnoj konkurencije različitih vidova transporta (železnički, drumski, vodeni i cevovodni) u okviru teretnog saobraćaja. Dakle, privatizacija i liberalizacija su procesi u okviru „regulatorne reforme“ u oblasti javne svojine koji su direktnu regulaciju zamenili novim oblicima regulacije. Država je izgubila veliki uticaj u privatizovanom delu bivše javne svojine. Međutim, privatizacija je obavljena pod državnim nadzorom. Država je procenjivala u kojim granama postoje uslovi za privatizaciju i liberalizaciju. Takođe, i liberalizacija je obavljena po pravilima igre koja je država propisala i kontrolisala. U pitanju su privredne grane od opšteg državnog i društvenog interesa (saobraćaj, telekomunikacije itd.) Zadatak države je bio da stvori neophodne pretpostavke za uvođenje i opstajanje konkurencije. U slučaju Demsetz konkurencije država mora da reguliše uslove nadmetanja, da precizno definiše standarde usluga koje se pružaju korisnicima, da obezbedi kontrolu sprovođenja ugovora itd. 3.4.2. „Regulatorna reforma“ u oblasti funkcionisanja tržišta radne snage „Regulatorna reforma“ u oblasti funkcionisanja tržišta radne snage u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija počela je sredinom sedamdesetih godina. Do reformi, najveći uticaj na tržište radne snage imali su država i sindikati. Oni su bili moćni i dobro organizovani učesnici na tržištu radne snage. Zahvaljujući njihovom delovanju, realne nadnice su zadržavale veoma visok nivo i radnici su bili dobro zaštićeni u pogledu otpuštanja sa posla. Nezaposlenima je država davala visoke kompenzacije i time zadovoljavala zahteve za socijalnom pravdom. 40

Chambrlin, The Theory of Monopol istic Competition, Harvard University Press, Cambridge, 1962.

Ekonomija

41

Sredinom sedamdesetih godina u zemljama razvijenih tržišnih ekonomija veliku nezaposlenost pratile su i niske stope rasta proizvodnje. Političke partije koje su tada došle na vlast ocenile su da je rigidnost nadnica u kretanju nadole osnovni uzrok rastuće nezaposlenosti. Taj stav proizilazi iz neoklasične teorije zaposlenosti. Po ovoj teoriji slobodno delovanje konkurencije na tržištu radne snage nužan je preduslov da bi tržište dospelo u stanje ravnoteže. Radi toga treba ukloniti prepreke za slobodno delovanje tržišta radne snage. Te prepreke su organizovanje radnika u sindikate i državni intervencionizam. Sindikati su zahtevali visoke nadnice, a država je branila prava zaposlenih. Kada firma zapadne u krizu, vrlo teško je smanjivala broj zaposlenih. Dakle, da bi se rešio problem nezaposlenosti, po protagonistima neoklasične teorije, treba: 1) smanjiti zaštitu zaposlenih i nezaposlenih, 2) oslabiti sindikat, i 3) izvršiti deregulaciju, tj. povući državu sa tržišta radne snage. Na taj način na visinu nadnica utiču samo ponuda i tražnja radne snage. U uslovima pada proizvodnje i odsustva zaštite zaposlenih i nezaposlenih, ponuda će biti mnogo veća nego tražnja, a to znači i da će realne nadnice da opadaju. Niske nadnice podstiču preduzetnike da zapošljavaju novu radnu snagu. Dolaskom Regana i Margaret Tačer na vlast, u SAD odnosno u Velikoj Britaniji, usvojeni su i osnovni pravci delovanja države u oblasti radne snage. Pozicija sindikata je oslabljena tako što su doneti zakoni kojima su osnažena prava radnika koji nisu u sindikatima i poslodavaca u odnosu na sindikat. Država je ograničila socijalnu pomoć nezaposlenima, snizila realne minimalne nadnice, dala veću slobodu poslodavcima u pogledu primanja i otpuštanja radnika. Da bi oslabila zaštitu radnika i povećala fleksibilnost kretnja nadnica naniže, Vlada Velike Britanije je, od 1979. godine, počela da sprovodi politiku deregulacije tržišta radne snage. Pre svega, napuštena je praksa definisanja minimalnih (garantovanih) uslova zapošljavanja na nacionalnom nivou. Ostale su samo minimalne nadnice koje su utvrđene na nivou nekih grana i to od strane granskih saveta. Država nije više garantovala rezultate pregovora između poslodavaca i sindikata u vezi sa minimalnim uslovima za zapošljavanje u onim granama koje nisu članice Sindikata. Privatne firme su prestale da imaju obavezu da poštuju minimalne radne uslove koje je izborio sindikat grane. Ovo je posebno značajno u uslovima privatizacije javnog sektora gde su, s jedne strane, javna preduzeća prešla u privatne ruke, a s druge strane, privatne firme stekle pravo da, putem franšize, obavljaju usluge za koje je odgovorna država. Država štiti od neopravdanog otpuštanja s posla samo one radnike koji su najmanje dve godine radili kod istog poslodavca. Pre 1979. godine, taj rok je bio šest meseci. Porodiljsko odsustvo nije više bila obaveza malih preduzeća. Ukinuta je garancija da se zaposlena majka, nakon porodiljskog odsustva, mora vratiti na isto radno mesto.

3. Ekonomija kao nauka

42

Država usvaja zakone kojima stimuliše radnike da ne budu članovi sindikata. Poslodavac sada može da otpusti radnik-eštrajkače bez ikakvog upozorenja. Ukinuto je i zakonsko regulisanje osnivanja fondova za pomoć radnicima koji su u štrajku. I pored svih navedenih mera, glavni cilj nije ispunjen. U Velikoj Britaniji nezaposlenost nije ozbiljnije smanjena. (Tabela br. 6). Tabela br. 6. Nezaposleni i zaposleni u Velikoj Britaniji i SAD (udeo nezaposlenih u ukupnoj radnoj snazi u %)

Zemlja

1980/73 1981-1990

1991.

1992.

1993.

1994.

1995.

V.Britanija

4,5

10,2

8,8

10,1

10,4

9,5

8,7

SAD

6,8

7,1

6,6

7,3

6,7

6,0

5,6

Izvor: „Economic Survey of Europe in 1995-1996“, OUN, New York, 1996.

Sličnu politiku, kao i Velika Britanija, vodile su i SAD po dolasku Ronalda Regana za predsednika države. Naime, i on je preduzeo sve mere na polju uskraćivanja mnogih vidova zaštite zaposlenih i nezaposlenih i davanja socijalne pomoći. Takođe, i politika prema sindikatima bila je usmerena ka slabljenju njihove moći. Formirana je Nacionalna komisija za radne odnose. Ona je imala zadatak da ojača prava poslodavca i radnika u odnosu na sindikat. Mere koje je preduzela Reganova administracija uspele su da obore realne nadnice. U prvim godinama nezaposlenost je bila u porastu, da bi tek od 1984. godine počela da beleži blago opadanje. Istini za volju polovinom devedesetih nezaposlenost je bila niža nego u razdoblju od 1973. do 1980. godine. „Regulatorna reforma“ u oblasti tržišta radne snage je smanjila socijalnu zaštitu i ograničila prava koja je izborio sindikat. To je najviše pogodilo najugroženije kategorije zaposlenih (mlade osobe, žene i niskokvalifikovane radnike), oborilo životni standard pomenutih grupa i produbilo socijalne razlike. Osnovni cilj „regulatornih reformi“, povećanje zaposlenosti, delimično je ostvaren.

Ekonomija

43

4. MIKROEKONOMIJA I MAKROEKONOMIJA Predstavnici klasične ekonomske misli su analizirali privredni život: 1) sa aspekta ponašanja pojedinačnih privrednih subjekata (domaćinstva i preduzeća), i 2) sa stanovišta privrede države kao celine. Međutim, u svojim analizama oni nisu pravili posebnu razliku između dva navedena aspekta analize. Istini za volju, to nisu ni mogli. Nisu raspolagali sa odgovarajućim statističkim podacima o privredi jedne države kao celine. Statističke službe u zapadnoevropskim državama devetnaestog veka bile su prilično nerazvijene. Tek posle velike svetske ekonomske krize 19291933. godine, kada je država počela da zasniva svoje regulatorne ekonomske funkcije, počinju da se razvijaju i statističke službe koje prikupljaju i objavljuju podatke o celini privrednog života jedne države. Velika ekonosmka kriza 1929-1933. godine, iz temelja je uzdrmala mehanizam kapitalističke reprodukcije, ali i postojeća ekonomska učenja. Ekonomija kao nauka počinje da se grana u dva osnovna pravca. U prvom pravcu dominiraju analize ponašanja pojedinačnih ekonomskih subjekata, domaćinstava i preduzeća u korišćenju ograničenih prirodnih resursa. U drugom pravcu, zahvaljujući razvoju statističkih službi, dominiraju analize ponašanja i kretanja ekonomskih agregata jedne zemlje, kao što su: društveni proizvod, nacionalni dohodak, investicije, ukupna potrošnja, izvoz, uvoz itd. Razlika između dva navedena pravca postaje sve uočljivija. Prvi pravac dobija naziv mikroekonomija, a drugi pravac makroekonomija.41

41

Termini mikroekonomija i makroekonomija vode poreklo od pojmova ˛microdynamics˛ i ˛macrodinamics˛. Navedene pojmove prvi je upotrebio 1933. godine Ragner Frisch (1895-1973), u radu koji je objavljen u Zborniku eseja napisanih u čast Gustava Kasela. Inače, Ragner Frisch je prvi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju koja mu je dodeljena 1963. godine. (D.Marsenić, Ekonomika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd, 1995, str. 4).

45

Ekonomija

DRUGI DEO

MIKROEKONOMIJA

Ekonomija

47

1. NASTANAK I POJAM MIKROEKONOMIJE Početak razvoja mikroekonomije vezuje se za pojavu i razvoj marginalističkog pravca ekonomske misli. Marginalistički pravac ekonomske misli nastaje sedamdesetih godina devetnaestog veka. Utemeljivač ovog pravca bio je engleski ekonomista Dževons (1835-1882). Zbog toga se marginalistički pravac često naziva „Dževonsova revolucija”. Istovremeno sa Dževonsom u Engleskoj, u Austriji se pojavljuje Menger, a u Švajcarskoj Valras. Marginalistički pravac ekonomske misli se razvrstava po nacionalnom kriterijumu i gradovima iz kojih potiču glavni predstavnici. U tom smislu izdvajaju se sledeće škole marginalističkog pravca ekonomske misli: 1) bečka (psihološka) škola, 2) lozanska (matematička) škola, 3) maršalijanska (kembridžka, neoklasična) škola i 4) savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza. Maršalijansku školu, odnosno maršalijanski sistem mikroekonomske analize, korigovali su i usavršavali teoretičari monopolske ili nepotpune konkurencije, a posebno ekonomista Hiks. Korekcije su išle u pravcu usklađivanja maršalijanskog sistema mikroekonomske analize sa savremenim sistemom makroekonomske analize.1 Tako korigovana savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza postaje sastavni deo opšteg sistema savremene ekonomske analize, odnosno kako bi to Samuelson nazvao postaje sastavni deo neoklasične sinteze. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza predstavlja poslednju stepenicu u razvoju marginalističke ekonomske misli koja je počela sedamdesetih godina devetnaestog veka. Britanski klasici, Adam Smit i David Rikardo, kao i Karl Marks zastupali su u ekonomiji objektivnu teoriju vrednosti, odnosno teoriju radne vrednosti. Revolucionarnost marginalističkog pravca ekonomske misli („Dževonsova revolucija”) u odnosu na prethodne ekonomske teoretičare, sastoji se u tome što ovaj pravac ekonomiji prilazi sa suprotnog stanovišta. Ekonomisti marginalističkog pravca zastupaju subjektivnu teoriju vrednosti. 1

Na početku druge polovine dvadesetog veka opšti sistem savremene ekonomske analize, kretao se u pravcu sinteze dve njene osnovne oblasti: 1) makroekonomske analize obima proizvodnje, zaposlenosti i stabilnosti cena i 2) mikroekonomske analize cena (pa prema tome, i tržišta i troškova) i raspodele, odnosno formiranja dohodaka: ličnih dohodaka od rada (nadnica), profita, rente i kamate. Ovu sintezu Samuelson naziva „neoklasičnom sintezom“, odnosno „neoklasičnom ekonomikom“. P.A. Samuelson, Economics, New York, McGrowHill. 1948, 7. izd., 1967, p. 196.

48

1. Nastanak i pojam mikroekonomije

Za klasike i Marksa bitna je ponuda robe. Oni smatraju da roba dobija vrednost u proizvodnji i određena je sa količinom rada koja je utrošena za njenu proizvodnju. Marginalisti smatraju suprotno. Analiziraju isključivo razmenu, odnosno tržišna kretanja. Odgovore u vezi sa određivanjem vrednosti, odnosno cene proizvoda, traže na strani tražnje, tj. potrošnje. Po njima vrednost proizvoda određuje subjektivna ocena potrošača o korisnosti određenog proizvoda. Potrošač je subjekt tržišnih zbivanja. Ekonomski interes potrošača određuje kretanje tražnje, ponude i cena.

Ekonomija

49

2. BEČKA (PSIHOLOŠKA) ŠKOLA Bečku, odnosno psihološku školu ekonomske misli teorjski su utemeljili sledeći ekonomisti: Eugen von Bem-Baverk (1851-1914), Karl Menger (1840-1921) i Fridrih Vizer (1851-1926). Navedeni predstavnici psihološke škole u potpunosti napuštaju teoriju radne vrednosti. Vrednost odnosno cenu robe objašnjavaju psihološkim momentima. Pod psihološkim momentima oni podrazumevaju subjektivnu ocenu koju potrošači imaju o vrednosti određenog proizvoda. Zbog toga se ova škola ekonomske misli zove psihološka. Teorija vrednosti koju oni zastupaju naziva se teorijom subjektivističke vrednosti. Ekonomska misao psihološke škole ekonomiju tretira kao nedruštvenu nauku. To je nauka koja se bavi istraživanjima odnosa čoveka prema stvarima, to jest odnosom ljudskih potreba koje su neograničene i ograničenih resursa kojima treba da se zadovolje te potrebe. Glavni predstavnik psihološke škole bio je Bem-Baverk. Rodio se u Bernu (Švajcarska). Bio je profesor na Pravnom fakultetu u Beču, u nekoliko navrata ministar finansija Austrije, a kasnije i predsednik bečke Akademije nauka. Bem-Baverk odbacuje teoriju radne vrednosti. Izričitije od drugih ekonomista psihološkog pravca, ukazuje na ozbiljne socijalne implikacije do kojih dovodi ova teorija. Teoriju radne vrednosti on konfrontira sa teorijom subjektivnih vrednosti ostalih marginalističkih teoretičara. Pošavši od subjektivne teorije vrednosti, Bem-Baverk postavlja sebi zadatak da se bavi rešavanjem problema kamate kao dohotka na kapital. Za njega je problem kamate osnovni teorijski problem. Imao je nameru da obori Marksovu teoriju kamate zbog toga što su zaključci koje je Marks izveo u vezi sa teorijom kamate bili veoma nepoželjni za kapitalističku klasu. U tom smislu, svoje glavno delo Kapital i kamata2, Bem-Baverk posvećuje problemima kamate. Prva sveska pomenutog dela koja se zove „Istorija i kritika teorije kamate“ predstavlja do tada prvu kritiku Marksovog Kapitala. Bem-Baverk smatra da problem kamate može da se reši tek pošto se reši problem vrednosti proizvodnje. Zbog toga, on najpre ističe da svesrd2

Bohm-Baverk, Kapital und Kapitalizins, III. Najznačajnije je treće izdanje ovog dela, jer su tu unete izmene i dopune. I sv.: Seschichte und Kritik der Kapitalizins Theorien, 1884; II sv .: Positive Theorie des Kapitales, 1889.

50

2. Bečka (psihološka) škola

no prihvata subjektivističku teoriju vrednosti proizvoda. Po ovoj teoriji determinante vrednosti su korisnost i retkost. Korisnost i retkost određuju da li neki proizvod ima vrednost. Proizvodi koji su i korisni i retki predstavljaju „ekonomska dobra“. Pored ekonomskih, postoje i „slobodna dobra“. To su, primera radi, voda i vazduh. Navedena dobra su korisna ali nisu retka. Veličina vrednosti proizvoda zavisi od količine nekog dobra i intenzivnosti potrebe koja se zadovoljava tim dobrom. Ukoliko je veća intenzivnost potrebe koja se zadovoljava nekim dobrom, veća je i vrednost tog dobra. Istovremeno, ukoliko je veća količina nekog dobra, utoliko je manja vrednost tog dobra. Normalno, poslednja jedinica nekog dobra jednaka je marginalnoj korisnosti tog dobra.

Ekonomija

51

3. LOZANSKA (MATEMATIČKA) ŠKOLA Lozanska škola je dobila naziv po gradu Lozana (Švajcarska), u kome je Leon Valras (1834-1910), osnivač ove škole, bio profesor Univerziteta. Inače, Lozanska škola se još zove škola privredne ravnoteže. Pored Valrasa, značajna ličnost ove škole i, istovremeno, Valrasov sledbenik, bio je Vilfredo Pareto (1848-1923). Osnovna karakteristika škole privredne ravnoteže je stvaranje sistema takozvane „čiste ekonomije“3 i primena matematičke logike. Primenjujući matematičku logiku, Valras i Pareto su smatrali da i ekonomija može da bude egzaktna nauka kao i fizika. Upotrebljavajući izraz „čista ekonomija“, oni su želeli da izraze svoja shvatanja o ekonolmiji kao egzaktnoj nauci. Valras je utemeljio teoriju cena koja pretenduje da čitavu ekonomsku teoriju svede na izučavanje celine međuzavisnih tržišta koja stalno teže ka stanju opšte ravnoteže. U svojim istraživanjima Valras polazi od hipotetičkog stanja apsolutno slobodne konkurencije. Na temelju takvog polaznog stanovišta on daje sveobuhvatnu analizu opšte privredne ravnoteže i rasvetljava funkcionalnu međuzavisnost tražnje, ponude i cena. Cene imaju funkciju da na jednom tržištu dovedu na isti efektivni nivo ponudu i tražnju. Funkcionalna međuzavisnost tražnje, ponude i cena je mehanizam sila koje se uzajamno uslovljavaju. Promenom cene jednog proizvoda odmah se menjaju obimi ponude i tražnje na svim tržištima jedne privrede dok se ponovo ne uspostave ravnotežni odnosi između ponude, tražnje i cena. To podseća na kugle koje se nalaze na dnu jednog suda: ako se jedna od njih pokrene, onda sve menjaju svoj položaj do trenutka dok se ne postigne jedno novo stanje mirovanja. Valras posebno ističe međusobnu zavisnost tržišta potrošnih dobara i tržišta faktora proizvodnje (rad, kapital i zemlja). Ponuda, tražnja i cene na jednom tržištu utiču na ponudu, tražnju i cene na drugom tržištu. Dakle, ocenjuje Valras, čitava privreda u suštini predstavlja skup međusobno zavisnih tržišta.

3

Leon Walras, Elements d′economie politique pure, (elementi čiste političke ekonomije) I i II deo, 1874. i 1877.

Ekonomija

53

4. MARŠALIJANSKA (KEMBRIDŽSKA, NEOKLASIČNA) ŠKOLA Maršalijanska škola ekonomske misli je dobila naziv po Alfredu Maršalu (1842-1924). Alfred Maršal je bio jedan od najpoznatijih engleskih ekonomista marginalističkog pravca ekonomske misli. Glavno Maršalovo delo zove se „Principi ekonomike“4. Objavljeno je 1890. godine. Doživelo je mnoga izdanja i dugo vremena služilo kao udžbenik ekonomije. Dobrim delom ono i danas služi kao osnovica mikroekonomske analize, tj., analize cena i raspodele (najamnine, profita, kamate i rente). Još u nazivu svog dela „Principi ekonomike“, Maršal uvodi naziv „ekonomika“ (economics) kao novo ime za ekonomsku nauku. Maršalijanska škola ima još dva naziva. Prvi je Kembridžska, a drugi neoklasična škola ekonomske misli. Naziv Kembridžska dobila je zbog toga što je Alfred Maršal bio dugogodišnji profesor ekonomije na Kembridžskom univerzitetu. Naziv neoklasična dobila je zbog toga što je Maršal u svojoj teoriji vrednosti u izvesnoj meri prihvatio stavove klasične škole ekonomske misli. Praktično, radi se o pomirenju teorije troškova proizvodnje Džona Stjuarta Mila sa marginalističkom koncepcijom vrednosti, odnosno sa teorijom marginalne korisnosti koju su razvili predstavnici bečke psihološke škole. Drugim rečima, Maršal analizirajući poreklo vrednosti robe, povezuje faktore koji utiču na vrednost robe na strani ponude sa faktorima koji utiču na vrednost robe na strani tražnje.

4.1. ANALIZA TRAŽNJE Jedan od najvažnijih zakona koje je Maršal izveo je zakon tražnje. Pri izvođenju zakona tražnje, on je pošao od tržišnog stanja slobodne konkurencije. Prvo je formirao šemu tražnje. U šemi je prikazao različite količine nekog dobra koje bi bile kupljene pri različitim nivoima cena. Svakom nivou cena odgovara određena tražnja nekog ekonomskog dobra. Šema tražnje, je u stvari, grafički prikaz krive tražnje. Na apscisi je obeležena količina ekonomskog dobra, a na ordinati cene. Potom Maršal izvodi zakon tražnje koji glasi: tražnja za nekim ekonomskim dobrom ra4

A. Marschall, Principles of Economics, 8. izd. 1920.

4. Maršalijanska (kembridžska, neoklasična) škola

54

ste sa svakim padom cena, a smanjuje se sa svakim porastom cena. Danas se u svim savremenim udžbenicima ekonomije tržišna stanja prikazuju grafičkim instrumentima koje je prvi prikazao Maršal. Izvođenjem zakona tražnje, Maršal je ušao u probleme elastičnosti tražnje. Pokazuje kako kretanje cena utiče na kretanje obima tražnje. „Elastičnost tražnje je velika za visoke cene, ona je velika ili bar znatna za srednje cene, međutim, ona opada ukoliko cena pada, a postepeno iščezava ako taj pad cena ide tako daleko da se dostigne nivo zaposlenosti.“5 Primera radi, tražnja za neophodnim životnim namirnicama, naročito žitaricama, manje je elastična nego tražnja za industrijskim proizvodima koji ne zadovoljavaju elementarne egzistencijalne potrebe ljudi. Posmatrajući odnos cena prema korisnosti, Maršal uvodi i kategoriju potrošački višak. Potrošački višak objašnjava tako što za primer uzima potrošača koji je voljan da, za proizvode koji mu zadovoljavaju neophodne životne potrebe kao što su so, šećer šibice i slično, plati veći iznos nego što je postojeća tržišna cena datog dobra. Razlika između iznosa koji je potrošač spreman da plati i tržišne cene određenog proizvoda predstavlja potrošački višak.

4.2. TEORIJA VREDNOSTI Kao što je već rečeno, Maršal je u svojoj teoriji vrednosti u izvesnoj meri prihvatio stavove klasične škole ekonomske misli o vrednosti. Naime, prihvatio je teoriju troškova proizvodnje Džona Stjuarta Mila, koji je pripadao klasičnoj školi ekonomske misli, i pomirio je sa marginalističkom koncepcijom vrdnosti, odnosno sa teorijom marginalne korisnosti koju su razvili predstavnici bečke psihološke škole. U suštini, Maršal je povezao faktore koji utiču na vrednost robe na strani tražnje sa faktorima koji utiču na vrednost robe na strani ponude. Tražnja, odnosno korisnost (marginalistička koncepcija teorije vrednosti) i ponuda, odnosno troškovi proizvodnje, (teorija troškova Džona Stjuarta Mila), deluju zajednički u određivanju vrednosti, tj. cena robe. Izvodeći teoriju vrednosti, Maršal je u analizu uveo kategorije cena tražnje i cena ponude. U skladu sa marginalističkom koncepcijom teorije vrednosti, cena tražnje je cena krajnje (marginalne) jedinice jednog dobra koja ima marginalnu korisnost. U stvari, to je marginalna cena tražnje. U skladu sa teorijom troškova, cena ponude predstavlja ukupnu sumu troškova faktora proizvodnje za količinu jedne robe na tržištu u dato vreme. 5

A. Marschall, Principles of Economics, (predgovor drugom izdanju, 1891.)

Ekonomija

55

Obrazlažući svoju teoriju vrednosti Maršal polazi od situacije kada je na tržištu ponuda mala. U tom slučaju cena tražnje je veća nego što je cena ponude. Tada proizvođači i prodavci nastoje da povećaju ponudu. Kada je stanje suprotno i ponuda velika, cena tražnje je manja od cene ponude. Tada proizvođači i prodavci nastoje da smanje ponudu. Kada je cena tražnje jednaka ceni ponude, proizvedena količina je u ravnoteži. Kada su tražnja i ponuda u ravnoteži, količina robe koja je proizvedena zove se ravnotežna količina, a cena po kojoj se ta roba prodaje naziva se ravnotežna cena. Dalje razvijajući svoju teoriju vrednosti, Maršal traži odgovor na pitanje: da li na vrednost odnosno cenu nekog dobra veći uticaj ima cena tražnje ili cena ponude? U analizu uvodi element vremena koje je potrebno nekom dobru da bude prodato. Misli na vreme od trenutka kada određeni proizvod izađe na tržište do trenutka prodaje tog proizvoda. Na osnovu takvog pristupa u istraživanju, Maršal je došao do zaključka da od dužine vremena koje roba čeka da bi bila prodata zavisi da li na cenu ima veći uticaj tražnja (cena tražnje) ili ponuda (cena ponude, odnosno troškovi proizvodnje). Kada roba čeka na prodaju vrlo kratak period, uticaj tražnje na cenu je veći nego uticaj ponude. To je, primera radi, slučaj kod lako kvarljive robe koja mora da se proda za jedan dan (takva roba je bila sveža riba dok nisu postojali zamrzivači). U tom slučaju prodavci moraju da pristanu na cenu tražnje ili će roba da im propadne. Dakle, tražnja diktira cenu robe bez obzira na troškove proizvodnje. Cena koju diktira tražnja u navedenom slučaju kada roba čeka na prodaju u toku vrlo kratkog perioda je tržišna cena. Kada roba čeka na prodaju kratak period, najviše do godinu dana, i tada tražnja utiče na cenu robe, ali znatno manje nego kada je u pitanju vrlo kratak period zbog toga što je ponuda u razdoblju od godinu dana u mogućnosti da se prilagodi tražnji. To prilagođavanje ponuda može da se izvrši promenama u intenzitetu korišćenja postojećih proizvodnih resursa, odnosno ne mora da menja obim radne snage i osnovnog kapitala. Cena robe koja čeka na prodaju kratak period naziva se subnormalna cena. Kada roba čeka na prodaju dugi period, na primer nekoliko godina, tada je ponuda u situaciji da utiče na cene jer ima dovoljno vremena da prilagodi sve faktore proizvodnje, odnosno da promeni obim angažovanog kapitala, radne snage i sam obim proizvodnje. Cena robe koja čeka na prodaju dug period naziva se normalna cena zato što ona teži da se izjednači sa troškovima proizvodnje.

4. Maršalijanska (kembridžska, neoklasična) škola

56

4.3. TEORIJA RASPODELE Po Maršalovim shvatanjima, isti faktori koji određuju vrednost, odnosno cenu ekonomskih dobara, određuju vrednost, odnosno cenu faktora proizvodnje: rada, kapitala, zemlje i proizvodne organizacije (za Maršala je četvrti faktor proizvodnje proizvodna organizacija). Cene faktora proizvodnje su istovremeno i dohoci pojedinih društvenih klasa: 1) najamnina kao cena rada je dohodak radničke klase, 2) kamata kao cena kapitala je dohodak vlasnika kapitala, 3) renta kao cena zemlje je dohodak vlasnika zemlje i 4) profit6 odnosno preduzetnička dobit kao cena preduzetnika je dohodak preduzetnika, odnosno organizatora proizvodnje. Dakle, svaki vlasnik nekog od faktora proizvodnje dobija svoj udeo u raspodeli po osnovu vlasništva nekog od faktora proizvodnje. Kao i svako ekonomsko dobro, tako i faktori proizvodnje imaju svoju tražnju i ponudu. Proizvođač ekonomskog dobra će uposliti neki faktor proizvodnje samo do granice do koje mu se to isplati.

6

Ne ulazeći u detalje, Maršal nije ukazao na činjenicu da najamnina, kamata i renta potiču iz profita. Preduzetnička dobit je iznos koji preduzetniku ostane posle pokrivanja troškova za najamninu, kamatu ili rentu.

Ekonomija

57

5. SAVREMENA POSTMARŠALIJANSKA (NEOKLASIČNA) MIKROEKONOMSKA ANALIZA Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza i savremena makroekonomska analiza, predstavljaju dva osnovna sastavna dela opšteg sistema savremene ekonomske analize. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza odnosi se pretežno na analizu cena i raspodele i predstavlja razvijen, usavršen i korigovan sistem maršalijanske ekonomije. Predmet istraživanja je: 1) mehanizam ponude i tražnje, 2) faktori koji određuju razmenski odnos, odnosno relativne cene pojedinačnih dobara i 3) determinante koje određuju cene faktora proizvodnje. Analiza problema raspodele podrazumeva utvrđivanje faktora koji određuju dohotke pojedinih društvenih grupacija, odnosno odgovor na bazično pitanje koje Pol Samjuelson često ističe, a koje glasi: „Za koga se proizvode ekonomska dobra?“7 Analiza raspodele treba da odgovori i na pitanje: kako međusobno deluje ponuda i tražnja u određivanju svih vrsta ličnih dohodaka od rada, rente, kamate i profita. * U narednim razmatranjima savremene postmaršalijanske (neoklasične) mikroekonomske analize biće obuhvaćene sledeće podceline: 1) ponašanje i izbor potrošača, 2) ponašanje proizvođača, 3) tražnja i ponuda dobara i usluga, 4) ponuda i tražnja faktora proizvodnje i 5) tipovi i struktura tržišta. Izlaganja podcelina savremene postmaršalijanske (neoklasične) mikroekonomske analize, zasnivaće se na8: 1) učenjima Alfreda Maršala i svih prethodnih ekonomista koji pripadaju raznim školama marginalističkog pravca ekonomske misli 2) učenjima velikog broja pretežno anglosaksonskih ekonomista koji su se javili većinom u razdoblju između dva svetska rata (Alen, Bjuhamen, Kolberg, Bodenhorn, Havens, Henderson, Karter, Knejvely, Mak Konel, Mak Kord Rajt, itd.), 3) posebno učenju američkog profesora ekonomije i dobitnika Nobelove nagrade za 1970. 7 8

Paul A. Samuelson, Economics, 1948, 7 izd. 1967. McGrawHill Book Company, New York, p. 520 Nebojša Savić, Mikroekonomija, Ekonomski institut, Beograd,1993. godina.

58

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

godinu, Pola Samjuelsona koji je u je u svojoj već pomenutoj knjizi „Ekonomika“, dao sintetizovani sistem savremene postmaršalijanske mikro i postkejnsijanske makroekonomske analize i 4) novih ekonomista koji su se javili u poslednje dve decenije i nastavili savremenu postmaršalijansku (neoklasičnu) tradiciju mikroekonomske analize: W. J. Baumol, A. S. Blinder9, D. Begg, S. Fischer, R. Dornbusch,10 J. Beardshaw,11 D. Heathfield, M. Russell,12 H. R. Varian,13 D. M. Kreps,14 A. Perry,15 C. Senford, N. Bradbury,16 J. Harvey,17 E. Dolan, D. Lindsey,18 A. Thompson.19

5.1. PONAŠANJE I IZBOR POTROŠAČA 5.1.1. Teorija ponašanja potrošača Marginalistički ekonomski pravac analizira ponašanje potrošača na tržištu u odnosu na marginalne (granične) veličine. Po marginalnim veličinama ovaj pravac je i dobio naziv marginalistički pravac. Jedna od marginalnih veličina je marginalna korisnost. Kada određeni potrošač kupuje određeni proizvod, on plaća korisnost tog proizvoda. Kupovaće svaku narednu jedinicu tog proizvoda koja za njega ima korisnost. Prvu jedinicu proizvoda koja za konkretnog potrošača nema korisnost, on neće da kupi. Korisnost koju je za potrošača imala poslednja kupljena jedinica određenog proizvoda zove se marginalna korisnost. Budući da sledeća jedinica određenog proizvoda za konkretog potrošača nema korisnost, korisnost poslednjeg kupljenog proizvoda je granična. Zbog toga je ta korisnost dobila naziv granična, odnosno marginalna korisnost. Marginalna korisnost je manja od korisnosti koje su imale sve prethodno kupljene jedinice određenog proizvoda, ali je ipak korisnost za koju je potrošač platio neku cenu. Teorija ponašanja potrošača je u stvari teorija tražnje. Sve specifičnosti ponašanja potrošača su i specifičnosti tražnje. Potrošnja može da bude u funkciji proizvodnje drugih dobara ili u funkciji zadovoljenja određenih ljudskih potreba, odnosno potreba po9 10 11 12 13

14 15 16 17 18 19

Baumol, W.J. and A. S. Blinder, Economics Principles and policy, Harcourt Brace Jovanovich, Fifth Edition, 1991. Begg, D., S. Fischer and R. Dornbusch. Economics, McGrowHill Book Company, Third Edition, 1991. Beardshaw, J., Economics A Student′s Guide, Pitman Publishing, 1998. Heathfield, D. and M. Russell, Modern Economics, Harvester Wheatsheaf, 1996. Varian, H. R., Intermediate Microeconomics A Modern Approach, W. W. Norton & Company, University of Michigan, 1990. Kreps, D. M., A Course in Microeconomic Theory, Princeton Universiti Press, 1999. Perru A, Approaching Economics, Hutchinson, London, 1985. Senford, C. and Bradbury, N., Case Studies in Economics, Longman, 1987. Harvey, J., Basic Economics, Macmillian, 1981. Dolan, E., Lindsey, D., Economics, Dryden Press, 5. izd., 1988. Thompson, A., Mikroeconomics, AddisonWesley Publishing Company, 1995.

Ekonomija

59

trošača. Teorija ponašanja potrošača odnosi se na one potrošače koji troše dobra radi zadovoljenja svojih potreba. Dakle, potrošači su ljudi koji kupuju dobra i usluge radi zadovoljenja svojih potreba. Logična je pretpostavka da potrošači kupuju samo ona dobra i usluge za koja misle da će im pružiti najveće zadovoljstvo. Stepen zadovoljavanja neke potrebe koje je ostvareno potrošnjom nekog ekonomskog dobra, naziva se korisnost. Sposobnost potrošača da svoje prihode troše u skladu sa svojim individualnim preferencijama (željama, sklonostima, potrebama) uz maksimiziranje sopstvene korisnosti, naziva se racionalnost izbora i odluke potrošača. Za ekonomsku analizu je veoma značajno da se odgovori na pitanje: kako potrošači dolaze do racionalnog izbora i racionalne odluke? U traženju odgovora na prethodno pitanje, došlo se do teorije izbora potrošača. Teorija izbora potrošača je primena principa racionalnog izbora na odluke potrošača. Ova teorija se zasniva na marginalnoj analizi, odnosno na marginalnoj teoriji korisnosti. Marginalna teorija korisnosti podrazumeva da potrošači kao donosioci odluka o kupovini nekog dobra maksimiziraju korisnost, tako što problem oskudnosti resursa rešavaju primenom principa racionalnog izbora prilikom odlučivanja o kupovini, čime omogućavaju da im dodatni efekti koji proističu iz neke odluke uvek budu veći od dodatnih, (marginalnih) troškova koji proističu iz iste te odluke. 5.1.2. Teorija korisnosti i marginalna korisnost Potrošači kupuju materijalna dobra zbog korisnosti. Kada kupuju više jedinica istog proizvoda svaka sledeća jedinica ima veću ukupnu korisnost od prethodne sve dok potrošač ne bude konstatovao da ima dovoljnu količinu nekog proizvoda, odnosno dok se nije zasitio potrošnje tog proizvoda. Istovremeno, povećanje ukupne korisnosti koje ima svaka sledeća jedinica u odnosu na prethodnu ima konstantnu tendenciju opadanja. Pad povećanja ukupne korisnosti svake sledeće kupljene jedinice istog proizvoda poznat je kao zakon opadajućih povećanja ukupne korisnosti. Kada posle trošenja određenog broja jedinica nekog proizvoda potrošač utvrdi da od sledeće jedinice neće imati povećanje ukupne korisnosti u odnosu na ukupnu korisnost prethodne jedinice, on sledeću jedinicu proizvoda ne kupuje. Povećanje korisnosti koje za potrošača ima poslednja kupljena jedinica određenog proizvoda u odnosu na korisnost prethodne jedinice tog proizvoda, zove se marginalna korisnost. Budući da svaka sledeća jedinica određenog proizvoda za konkretnog potrošača nema povećanje korisnosti u odnosu na prethodnu jedinicu, povećanje korisnosti poslednje jedinice kupljenog proizvoda je granično (marginalno). Zbog toga je to povećanje korisnosti dobilo naziv granična, odnosno marginalna korisnost.

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

60

Broj čokolada 1 2 3 4 5 6 7 8

Ukupna korisnost (u jedinicama korisnosti) 16 30 42 52 58 60 60 56

Promene u korisnosti (marginalna korisnost) 16 14 12 10 6 2 0 -4

Tabela br. 7. Opadajuća marginalna korisnost

Teorija marginalne korisnosti omogućava primenu principa racionalnog izbora prilikom odlučivanja o kupovini. Potrošač nema potrebu da analizira ukupnu korisnost od nekog dobra, već samo povećanje ukupne korisnosti koje ima svaka sledeća jedinica kupljenog proizvoda u odnosu na prethodnu jedinicu, a koje sobom nosi dodatne efekte u pogledu zadovoljavanja neke potrebe. 5.1.3. Analiza indiferentnosti Pojam „ukupne korisnosti“ nije vezan samo za korisnost pojedinačnih ekonomskih dobara. Ako potrošač nije u mogućnosti da kupi jedno dobro, može da kupi drugo dobro i nadoknadi korisnost koju je izgubio zbog nemogućnosti da kupi prvo dobro. Primera radi, potrošač treba da donese odluku između dva dobra hleba i jabuka. Određene količine i hleba i jabuka imaju korisnost po 100 jedinica. Ukoliko smanji potrošnju hleba, potrošač bi imao korisnost koja je manja od 100 jedinica. Ali, ako u isto vreme troši veću količinu jabuka, on može da nadoknadi izgubljenu korisnost zbog trošenja manje količine hleba i da se vrati na nivo korisnosti od 100 jedinica. Dakle, jabuke mogu da budu supstitut za hleb i mogu održavati nivo korisnosti nepromenjenim. Pošto je ukupna korisnost iz obe kombinacije ista, sledi da za potrošača nije bitno koju kombinaciju dobara će da izabere. Drugim rečima, potrošač je indiferentan (ravnodušan) između kombinacija sa istim nivoom korisnosti.

Ekonomija

61 Kombinacija

Komada jabuka

Komada hleba

A B C D E F

0 4 8 12 16 20

50 32 20 10 4 2

Tabela br. 8. Mapa indiferentnosti

Na osnovu mape indiferentnosti i njenog grafičkog prikaza na slici 5.1, mogu se konstatovati sledeće karakteristike krive indiferentnosti: 1) Kriva indiferentnosti je nagnuta nadole sa leve na desnu stranu (ima negativan nagib). Kada se potrošač nalazi na najvišoj tački krive indiferentnosti, on ima veliku količinu hleba u odnosu na količinu jabuka. Tada je spreman da zameni neku veću količinu hleba da bi pridobio neku malu količinu jabuka. Kako se krećemo duž krive, tako ćemo imati sve više jabuka i sve manje hleba. U tački D potrošač je pripremljen da žrtvuje 10 jedinica hleba da bi dobio 4 dodatna kilograma jabuka. U tački E, gde potrošač ima relativno malo hleba u odnosu na jabuke, spreman je da zameni samo 6 vekni hleba da bi pridobio novih 4 kilograma jabuka.

Slika br. 5.1 – Kriva indiferentnosti

2) Marginalna stopa supstitucije predstavlja deo jednog dobra koje je potrošač spreman da žrtvuje da bi dobio veću količinu nekog dru-

62

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

gog dobra i odražava nagib krive indiferencije. Ovaj nagib je poznat pod imenom marginalna stopa supstitucije. 3) Kriva indiferentnosti je konveksna u odnosu na koordinatni početak zbog toga što uporedo sa odustajanjem potrošača od potrošnje hleba sve više raste potreba za kompenzacijom za odustajanje od te potrošnje. 5.1.4. Budžetsko ograničenje Da bi se utvrdilo mesto potrošača na mapi indiferentnosti, u analizu se uključuje i kategorija raspoloživi prihod potrošača. Potrošači mogu da raspolažu nekim dobrom jedino kada to dobro kupe. To znači da trošenje nekog dobra zavisi od sposobnosti potrošača da to dobro plati, odnosno kupi. Sposobnost potrošača da nešto kupi zavisi od njegovog raspoloživog prihoda. Pretpostavimo da potrošač zarađuje svake nedelje 100 dinara. Celokupnu nedeljnu zaradu troši na hleb i jabuke. Hleb košta 5 dinara po vekni, a jabuke 2,5 dinara po kilogramu. Ukoliko potrošač utroši celokupnu svoju zaradu na hleb, može da kupi 20 vekni nedeljno. U slučaju da celokupnu zaradu troši na jabuke onda može nedeljno da kupi 40 kilograma jabuka. Između ova dva slučaja postoji veliki broj kombinacija kupovine jabuka i hleba za raspoloživih 100 dinara nedeljno. Primera radi, ako umesto da celokupan prihod potroši na hleb, potrošač kupi samo 19 vekni hleba po ceni od 5 dinara za veknu, potrošiće 95 dinara. Znači, za ostatak od 5 dinara može da kupi 2 kilograma jabuka. Kombinacije hleba i jabuka mogu da budu predstavljene dijagramski kao na slici broj 5.2, koja prikazuje budžetsko ograničenje. Broj kupljenih vekni hleba iskazan je na horizontalnoj osi, a količina jabuka u kilogramima na vertikalnoj osi. Kriva mogućih kupovina je prava linija koja je vezana sa tačkom A i sa tačkom B. Tačka A pokazuje da je sav prihod utrošen na jabuke, a tačka B pokazuje da je sav prihod utrošen na hleb. Potrošači su ograničeni u samom izboru jer moraju da se nalaze na nekoj tački sa linije AB. Linija AB zove se budžetsko ograničenje potrošača. Ona predstavlja ograničenje obima troškova potrošača u odnosu na obim dobara koji bi oni želeli da imaju. Dok kriva indiferentnosti predstavlja odnos količine dobara prema njihovoj korisnosti, linija budžetskog ograničenja u analizu uvodi cene i prihod. Sada se javlja šest elemenata razmatranja: količina jabuka, količina vekni hleba, cena jabuka, cena hleba, nedeljni prihod domaćinstva i korisnost domaćinstva.

Ekonomija

63

Slika br. 5.2 – Efekat povećanja cene hleba na budžetsko ograničenje

Ukoliko u primeru koji je predmet naše analize cena hleba bude smanjena, recimo na 40 para po vekni, sa istim nivoom prihoda od 100 dinara, potrošač će moći da kupi veću količinu vekni – 25 umesto ranijih 20. Budući da cena jabuka ostaje nepromenjena, potrošač može da kupi istu količinu jabuka kao i ranije. Dakle, budžetska linija još uvek počinje od tačke A, ali umesto da ide do tačke B (20 vekni), ona odlazi do tačke C (25 vekni). U slučaju da se cena hleba i dalje smanjuje, a prihodi i cene jabuka ostanu fiksirani, budžetska linija nastavlja kretanje duž horizontalne ose do tačke D.

5.2. PONAŠANJE PROIZVOĐAČA – racionalan izbor i odluke proizvođača 5.2.1. Pojmovno određenje troškova proizvodnje i maksimiziranja profita Proizvođači stvaraju ponudu. Zbog toga oni predstavljaju deo tržišnog mehanizma. Ponašanje poizvođača kao nosilaca ponude skoncentrisano je na rešavanje dve grupe problema: prva grupa se odnosi na nastojanje da se tokom proizvodnog procesa minimiziraju troškovi a druga grupa podrazumeva maksimiziranje profita. Profit predstavlja razliku između ukupnog prihoda i ukupnog rashoda. Glavni cilj proizvođača je maksimiziranje profita. Ukoliko proizvođač želi da ostvari glavni cilj, on mora da ostvari maksimalan ukupan pri-

64

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

hod i minimalan ukupan rashod, uz istovremeno ostvarenje minimalnih troškova za svaku jdinicu proizvoda. Za analizu troškova postoje dva pristupa: 1) prvi pristup se odnosi na ponašanje troškova pri promeni obima proizvodnje (fiksni i varijabilni troškovi), 2) drugi pristup se odnosi na načine merenja i iskazivanja visine troškova (ukupni i prosečni troškovi). Varijabilni troškovi (inputi, resursi) su oni troškovi čija veličina u ukupnom iznosu direktno zavisi od obima proizvedenih jedinica nekog proizvoda (outputa). Tipični varijabilni troškovi su količina rada i sirovine. Svako povećanje obima proizvodnje iziskuje veće ukupne varijabilne troškove. Fiksni troškovi (inputi, resursi) su oni troškovi čija veličina na kratak rok i do određenog povećanja obima proizvodnje u ukupnom iznosu ne zavisi direktno od obima proizvedenih jedinica. Obim proizvodnje može da se poveća do određenog nivoa, a da se istovremeno ne povećavaju fiksni troškovi. Tipičan primer fiksnih troškova su zgrade i oprema. Osnovne karakteristike varijabilnih i fiksnih troškova sagledaćemo na osnovu prikaza jednog primera. Pretpostavimo da je neka kompanija napravila polugodišnji plan obima proizvodnje. Kompanija poseduje jednu zgradu. Obezbedila je šest mašina sirovine, energiju, i zaposlila odgovarajuću radnu snagu. Drugim rečima, kompanija je pripremila sve što je potrebno za ostvarenje obima proizvodnje koji je predviđen polugodišnjim planom. U prvoj polovini godine kompanija realizuje plan i konstatuje da se povećala tražnja za njenim proizvodima. Zbog toga planira da u drugoj polovini godine poveća obim proizvodnje. Odmah zapošljava nove radnike i obezbeđuje dodatne sirovine i energiju. Na ovom primeru se vidi jasna razlika između fiksnih i varijabilnh troškova. Varijabilni troškovi su dodatni troškovi u drugoj polovini godine za novozaposlene radnike i nove količine sirovine i energije, jer su nastali kao direktna posledica povećanja obima proizvodnje u drugom polugodištu. Fiksni troškovi su zgrada i šest mašina jer i pored povećanja obima proizvodnje u drugoj polovini godine, oni su ostali isti kao i u prvoj polovini godine. Ako bi kompanija u narednoj godini dalje povećavala proizvodnju, ona bi morala da zida novu zgradu i kupuje nove mašine. Normalno, morala bi da zaposli još radnika i nabavi dodatne sirovine i energiju. Znači, troškovi zgrade i mašina su fiksni u određenom roku i za određen obim proizvodnje. Kada se poveća određeni obim proizvodnje (misli se na povećanje obima proizvodnje u drugoj godini) i oni se povećavaju.

Ekonomija

65

5.2.2. Optimizacija troškova proizvodnje

Tabela br. 9. Klasifikacija troškova proizvodnje

U tabeli br. 9, u kolonama 2, 3 i 4 prezentirani su iznosi ukupnih troškova. U koloni 2 su iznosi ukupnih fiksnih troškova (TFC). Odmah se može zapaziti da su fiksni troškovi isti (6.000 novčanih jedinica) na svim nivoima obima proizvodnje, čak iako je obim prizvodnje jednak nuli. U trećoj koloni su ukupni varijabilni troškovi (TVC). Ovi troškovi rastu sa porastom obima proizvodnje. U četvrtoj koloni nalaze se iznosi ukupnih troškova proizvodnje (TC). Ukupni troškovi predstavljaju zbir ukupnih fiksnih i ukupnih varijabilnih troškova za svaki nivo obima proizvodnje. Svi do sada navedeni troškovi, fiksni, varijabilni i ukupni, iskazani su na bazi istog vremenskog razdoblja. U ovom primeru analiza proizvodnje i troškova odnosi se na period od jedne nedelje, odnosno svaki obim proizvodnje i njemu odgovarajući ukupni fiksni troškovi, ukupni varijabilni troškovi, ukupni troškovi, marginalni troškovi, prosečni varijabilni troškovi, prosečni fiksni troškovi i prosečni ukupni troškovi, odnose se na razdoblje od jedne nedelje. Svaka sledeća nedelja ima nov obim i nove, sve prethodno pomenute troškove. U kolonama 6, 7 i 8 nalaze se različiti prosečni troškovi proizvodnje prosečni varijabilni troškovi (AVC), prosečni fiksni troškovi (AFC) i prosečni ukupni troškovi (ATC). Prosečni troškovi su, u stvari, troškovi po jedinici proizvoda. Oni se izračunavaju tako što se ukupni troškovi podele sa brojem proizvedenih jedinica (Q).

66

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

Prosečni ukupni troškovi = ukupni troškovi : brojem proizvedenih jedinica, odnosno ATC = TC : Q Prosečni ukupni troškovi istovremeno predstavljaju zbir prosečnih varijabilnih i prosečnih fiksnih troškova. Prosečni ukupni troškovi = prosečni varijabilni + prosečni fiksni troškovi, odnosno ATC = AVC + AFC ATC = TC : Q = AVC + AFC Kolona 5 pokazuje marginalne troškove (MC). Marginalni troškovi su dodatni troškovi po jedinici proizvoda (to su samo varijabilni troškovi jer fiksni ostaju isti) koji nastaju svakim povećanjem obima proizvodnje, odnosno sa svakom dodatnom jedinicom proizvoda. Marginalni trošak (MC) se izračunava tako što se promena u ukupnim troškovima (TC) podeli sa promenom obima proizvodnje (Q). Marginalni trošak (MC) = promene u ukupnim troškovima (DTC) : promene obima proizvodnje (DQ), odnosno MC = DTC : DQ Primera radi, da vidimo koliki je marginalni trošak kada se obim proizvodnje (Q) promeni, odnosno poveća sa 5.000 na 6.000 jedinica. MC = DTC : DQ DQ = 6.000 - 5.000 = 1.000 DTC = 22.500 - 18.500 = 4.000 MC = 4.000 : 1.000 = 4 Znači, pri povećanju obima proizvodnje za 1.000 proizvodnih jedinica (DQ) (sa 5.000 na 6.000), ukupni troškovi (DTC) će se, zahvaljujući isključivo povećanju ukupnih varijabilnih troškova (DTVC) za 4.000 novčanih jedinica (16.500 12.500), (ukupni fiksni TFC ostaju isti, 6.000), povećati takođe za 4.000 novčanih jedinica (22.500 18.500), što po jedinici proizvoda iznosi 4 novčane jedinice marginalnih troškova (MC) (4.000 : 1.000). Dakle, da bi se povećao obim proizvodnje za 1000 proizvodnih jedinica, potrebno je da se uloži 4000 novčanih jedinica za pokrivanje novih varijabilnih troškova (radna snaga, sirovine), a to znači da svaka dodatna jedinica proizvoda koja pripada povećanom obimu proizvodnje od 1000 proizvodnih jedinica, nosi sa sobom dodatne (marginalne) troškove po jedinici proizvoda u iznosu od 4 novčane jedinice.

Ekonomija

67

Slika br. 5.3 – Kriva troškova proizvodnje

Zbog povećanja obima proizvodnje konstantno opadaju prosečni fiksni troškovi, (AVC) odnosno fiksni troškovi po jedinici proizvoda (6000 : 1000 = 6, 6000 : 2000 = 3, 6000 : 3000 = 2, dalje, 1,5, 1,2, 1, 0,85, 0,75, 0,67). Prosečni ukupni troškovi (ATC), odnosno troškovi po jedinici proizvoda, opadaju do obima proizvodnje od 5000 jedinica proizvoda, kada iznose 3,70 po jednoj jedinici proizvoda. Navedeni troškovi opadaju zbog: a) prethodno pomenutog opadanja fiksnih troškova po jedinici proizvoda, i b) opadanja varijabilnih troškova po jedinici proizvoda, odnosno opadanja prosečnih varijabilnih troškova (AVC). Prosečni varijabilni troškovi opadaju do nivoa obima proizvodnje od 3000. Na tom nivou obima proizvodnje iznose 2,00. Potom, sa porastom obima proizvodnje počinju da rastu. Povećanje obima proizvodnje sa 1000 na 2000, prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih (TVC) sa 3.000 na 5.000 hiljada, znači za 2000. Povećanje obima proizvodnje sa 2000 na 3000, prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih (TVC) sa 5000 na 6000 hiljada, znači za 1000, a već povećanje obima sa 3000 na 4000, prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih sa 6000 na 9000. Automatski su se povećali i prosečni varijabilni sa 2 na 2,25. Prosečni ukupni troškovi su i dalje u padu 4, 3,75, 3,7 zbog većeg pada prosečnih fiksnih 2, 1,5 1,2; nego što je rast prosečnih varijabilnih 2, 2,25, 2,50. Međutim, prosečni ukupni troškovi od nivoa proizvodnje od

68

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

5000 konstantno rastu zbog bržeg rasta ukupnih varijablnih, a to znači i prosečnih varijabilnih, nego što je pad prosečnih fiksnih troškova. Marginalni troškovi imaju isto ponašanje kao i prosečni varijabilni troškovi jer ukupni troškovi zavise od kretanja ukupnih varijabilnih troškova (ukupni fiksni su isti), a i prosečni varijabilni zavise od kretanja ukupnih varijabilnih troškova. Dakle, od ukupnih varijabilnih troškova zavisi kretanje svih drugih troškova (normalno, izuzev ukupnih fiksnih i prosečnih fiksnih troškova), a to znači i kretanje marginalnih troškova i prosečnih ukupnih troškova, a optimizacija troškova proizvodnje je kada proizvođač proizvodi onaj obim proizvodnje na kome će imati najniže marginalne troškove i najniže prosečne ukupne troškove, odnosno najniže ukupne troškove po jedinici proizvoda. Optimizacija troškova proizvodnje je optimizacija ukupnih varijabilnih troškova. Optimizacija ukupnih varijabilnih troškova proizvodnje zavisi od marginalne produktivnosti. Marginalna produktivnosti proizilazi iz zakona o opadajućim prinosima.Zakon o opadajućim prinosima definiše međusobni uticaj između dodatnih ukupnih varijabilnih troškova, odnosno dodatne radne snage i obima proizvodnje u uslovima kada su fiksni troškovi konstantni. Marginalni troškovi (MC) u početku opadaju, a posle se uvećavaju. Kriva marginalnih troškova seče krivu prosečnih varijabilnih troškova (AVC) i krivu prosečnih ukupnih troškova (ATC) u njihovim najnižim tačkama. Sve dok se marginalni troškovi nalaze ispod prosečnih ukupnih troškova, prosečni ukupni troškovi moraju da opadaju jer se zbog povećanja obima proizvodnje smanjuju fiksni troškovi po jedinici proizvoda. Svaka dodatna jedinica koja je proizvedena do preseka krive marginalnih troškova sa krivom prosečnih ukupnih troškova, ima manje marginalne u odnosu na prosečne ukupne troškove zbog povećane marginalne produktivnosti. Kada marginalni troškovi premaše prosečne ukupne troškove, prosečni ukupan trošak, mora da raste zbog delovanja zakona opadajućih prinosa. Svaka dodatna jedinica koja je proizvedena posle preseka krive marginalnih troškova sa krivom prosečnih ukupnih troškova, ima veće marginalne troškove u odnosu na prosečne ukupne troškove zbog smanjene marginalne produktivnosti. Primera radi, marginalni trošak pri obimu proizvodnje do 5.000 proizvodnih jedinica, manji je od prosečnog ukupnog troška. Do navedenog obima proizvodnje prosečni ukupni troškovi opadaju. Kada se počne sa obimom proizvodnje preko 5.000 jedinica, marginalni trošak je iznad prosečnog ukupnog troška, i posle navedenog obima proizvodnje prosečni ukupni troškovi rastu.

Ekonomija

69

Dakle, sve dok je marginalni trošak ispod prosečnog ukupnog troška, to vodi padu prosečnih ukupnih troškova. U tački preseka marginalnih i prosečnih ukupnih troškova, kada je marginalni trošak jednak prosečnom ukupnom trošku, prosečni ukupni trošak niti raste niti opada, pa se nalazi u minimumu. Kada je marginalni trošak iznad prosečnog ukupnog troška, to vodi povećanju prosečnog ukupnog troška. Kako je već rečeno, marginalni troškovi prvo opadaju a potom rastu. Navedene promene u ponašanju marginalnih troškova zavise od uvećanja, odnosno pada marginalne produktivnosti. Koncepcija marginalne produktivnosti proizilazi iz zakona o opadajućim prinosima. U ovom zakonu se radi o međusobnom uticaju između dodatnih varijabilnih troškova, odnosno dodatne radne snage i obima proizvodnje u uslovima kada su fiksni troškovi konstantni. Kada se postojeći fiksni troškovi zaposle sa dodatnom radnom snagom, ta dodatna radna snaga će do određenog broja novozaposlenih imati povećanu marginalnu produktivnost. Rezultat takve povećane marginalne produktivnosti je povećanje obima proizvodnje. Međutim, dodatna radna snaga preko određenog broja novozaposlenih će imati smanjenu marginalnu produktivnost. Rezultat tako smanjene marginalne produktivnosti će biti sve manje povećanje obima proizvodnje, odnosno sve veće opadanje prinosa. Sve manje povećanje obima proizvodnje je posledica činjenice da novozaposlena dodatna radna snaga preko određenog broja radi sa istim fiksnim troškovima. U relativnim odnosima u strukturi ukupnih troškova varijabilni troškovi imaju sve veće, a fiksni troškovi sve manje procentualno učešće.20 Primera radi, neka kompanija je za određen period napravila plan obima proizvodnje. Obezbedila je mašine, sirovine, energiju, poseduje poslovnu zgradu i zaposlila odgovarajuću radnu snagu. Drugim rečima, kompanija je pripremila sve što je potrebno za ostvarenje planiranog obima proizvodnje. U predviđenom razdoblju kompanija realizuje plan i konstatuje da se povećala tražnja za njenim proizvodima. Zbog toga planira da u sledećem periodu poveća obim proizvodnje. Odmah zapošljava nove radnike i obezbeđuje dodatne sirovine i energiju. Dodatna radna snaga doprinosi da se postojeće mašine iskoriste bolje nego u prethodnom periodu (povećana marginalna produktivnost). Po tom osnovu se u narednom periodu ostvaruje planirano povećanje obima proizvodnje. 20

Zakon o opadajućim prinosima je jedan od temeljnih zakona ekonomije. On se najreljefnije može prikazati na primeru prinosa u žitu gde se posmatraju dva faktora, radna snaga kao varijabilni faktor (čiji se obim povećava) i zemlja kao fiksni faktor. Prvi zaposleni radnik proizvodi veliki obim proizvodnje zato što on sam radi sa obimnom količinom zemlje. Drugi, a potom i treći radnik, doprinose da se zemlja još bolje obradi i ostvaruju povećanje prinosa. I četvrti radnik doprinosi povećanju prinosa, ali znatno manjem povećanju nego što su to doprineli drugi i treći radnik. Peti radnik nije doprineo nikakvom povećanju prinosa jer zemlja određene površine je dala svoj maksimum prinosa. Dakle, do određenog broja novozaposlenih radnika za obradu iste površine zemlje, prinosi žita rastu, a posle određenog broja počinju da opadaju. Da bi se omogućilo dalje povećanje prinosa potrebno je povećati fiksni faktor proizvodnje, odnosno površinu zemlje.

70

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

Kompanija planira povećanje proizvodnje i u sledećim razdobljima. Sledeća dodatna radna snaga će još malo bolje iskoristiti postojeće mašine, ali će rezultat toga biti manje povećanje obima proizvodnje nego kod prethodne grupe novozaposlenih radnika (smanjena marginalna produktivnost). I na kraju, u poslednjem razdoblju, poslednja dodatna radna snaga neće ostvariti nikakvo povećanje obima proizvodnje jer kapaciteti postojećih mašina to više ne dozvoljavaju. Da bi došlo do daljeg povećanja obima proizvodnje potrebno je kupiti nove mašine. Pri uvećanju proizvodnje od 0 do 4000 proizvodnih jedinica, marginalni troškovi opadaju jer se povećanje proizvodnje od 0 do 4.000 jedinica ostvaruje manjim povećanjima dodatnih količina ukupnih varijabilnih troškova zbog povećanja marginalne produktivnosti. Istovremeno, sa manjim povećanjima dodatnih količina ukupnih varijabilnih troškova, smanjuju se i prosečni varijabilni troškovi, odnosno varijabilni troškovi po jedinici proizvoda, zbog čega i dodatni trošak po jedinici dodatnog proizvoda (marginalni trošak) opada. Međusobni uticaj između dodatnih varijabilnih troškova, odnosno dodatne radne snage i obima proizvodnje u uslovima kada su fiksni troškovi konstantni, može da se vidi iz primera koji je iznet u tabeli br. 9. Povećanje obima proizvodnje sa 1000 na 2000, prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih (TVC) sa 3.000 na 5.000 hiljada, znači za 2000. Povećanje obima proizvodnje sa 2000 na 3000, prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih (TVC) sa 5000 na 6000 hiljada, znači za 1000, a već povećanje obima sa 3000 na 4000, prouzrokovalo je povećanje ukupnih varijabilnih sa 6000 na 9000. Svako sledeće povećanje obima proizvodnje, iako isto, 1000, traži veće varijabilne troškove. Međutim, sa obimom proizvodnje od 6.000 proizvodnih jedinica i više, kompanija koja je predmet analize u našem primeru poslovaće u području uvećavanja marginalnih troškova. Zbog smanjenja marginalne produktivnosti za nastavak rasta obima proizvodnje po istom tempu, na primer dodavanjem po 1000 novih jedinica proizvodnje, biće neophodno da se dodaje sve više varijabilniih troškova u poređenju sa onim što je bilo potrebno u prethodnom povećanju od 1000 jedinica proizvoda. Zbog toga što je potrebno više varijabilnih troškova za proizvodnju svake dodatne jedinice, dodatni ili marginalni trošak raste. To je zakonitost i zbog toga se takvo ponašanje marginalnih troškova naziva zakon uvećanja marginalnih troškova. Marginalni troškovi su rastući kada god marginalna produktivnost opada. Kada proizvođači donose odluke o povećanju proizvodnje, oni polaze od minimalne cene po kojoj će roba biti ponuđena. Da bi bili motivisani za dodatnu proizvodnju, cena mora da bude dovoljno visoka da pokrije dodatne troškove proizvodnje. Marginalni troškovi će da rastu

Ekonomija

71

čim se izađe iz područja opadanja prosečnih troškova zbog delovanja zakona opadajućih prinosa. To znači da cene koje proizvođači budu nudili za dodatnu količinu proizvoda takođe mogu da rastu. Otuda je uvećanje proizvodnje praćeno uvećanjem marginalnih troškova i cena po kojima se nudi. 5.2.3. Maksimiziranje profita Glavni cilj svakog proizvođača je da maksimizira profit. Pri razmatranju metoda ostvarenja tog cilja, prvo pitanje na koje svaki proizvođač treba da odgovori glasi: Koji obim proizvoda treba da proizvede i proda da bi mu profit bio maksimalan?

Tabela br. 10. Maksimizacija profita u kompaniji „Y“

Kompanija „Y“ proizvodi samo jedan proizvod. Sve što proizvede, kompanija uspeva da proda po ceni od 14 novčanih jedinica. U navedenoj tabeli o maksimizaciji profita nalaze se sledeći pokazatelji: 1) Q - broj proizvedenih jedinica, 2) P - cene, 3) TR - ukupan prihod (TR = Q × P), 4) TC - ukupni troškovi, 5) MC - marginalni troškovi i 6) TR - TC = profit. Koliko jedinica proizvoda treba proizvesti i prodati da bi profit bio maksimalan? Tokom rasta proizvodnje od 50 do 400 jedinica proizvoda, povećava se i profit. Maksimalni profit nastaje kada se proda 400 jedinica proizvoda. Dalje povećavanje proizvodnje vodi ka opadanju profita. Za proizvodnju od 350 i 400 jedinica, profiti su jednaki. Međutim u ekonomo-

72

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

iji se tradicionalno pretpostavlja da će kompanija u uslovima jednakih profita, uz dva različita nivoa proizvodnje izabrati onaj viši. Budući da je cena konstantna i iznosi 14 novčanih jedinica po proizvodu, svaka prodata jedinica dodaje 14 novčanih jedinica ukupnom prihodu i zbog toga ova cena od 14 predstavlja marginalni prihod MR.

Slika br. 5.4 – Maksimizacija profita

Na slici 5.4 prikazana je kriva marginalnih troškova koja pokazuje koliko će svaka novoproizvedena jedinica da poveća troškove. Na slici se vidi da kriva marginalnog prihoda ima oblik prave linije (P=MR) zbog toga što je marginalni prihod jednak za sve dodatne jedinice proizvoda. Poređenjem marginalnih prihoda i marginalnih troškova utvrđuje se odnos između troškova po jedinici proizvoda koji nastaju sa svakom novoproizvedenom jedinicom proizvoda i prihoda koji se ostvaruju sa svakom prodatom novoproizvedenom jedinicom proizvoda. Dakle, poređenjem marginalnih prihoda i marginalnih troškova utvrđuje se najprofitabilniji obim proizvodnje. U suštini, radi se o sagledavanju efekata ulaganja. Sagledava se isplativost dodatnih ulaganja radi povećanja obima proizvodnje. U našem primeru, na različitim nivoima obima proizvodnje do obima od 400 jedinica, marginalni prihod je veći od marginalnog troška i profit se (posle obima proizvodnje od 150 jedinica) uvećava paralelno sa uvećanjem obima proizvodnje. Najveći profit je na nivou obima od 400 jedinica kada je marginalni prihod izjednačen sa marginalnim troškovima, odnosno najveći profit je u tački gde se seku kriva marginalnih troškova i kriva marginalnih

Ekonomija

73

prihoda (slika 5.4). Preko obima od 400 jedinica marginalni trošak je veći od marginalnog prihoda, tako da i profit počinje da opada. Otuda sledi pravilo da sve dok je marginalni prihod veći od marginalnog troška, kompanija može da uvećava svoj profit povećavanjem obima proizvodnje.

5.3. TRAŽNJA I PONUDA DOBARA I USLUGA 5.3.1. Tražnja Tražnju predstavljaju kupci, odnosno potrošači koji su spremni i sposobni da određenu količinu proizvoda kupe u toku konkretnog vremenskog perioda po nekoj ceni. Potrošači koji imaju samo želje da određenim proizvodima zadovolje svoje potrebe, ne predstavljaju tražnju. Tražnju predstavljaju potrošači koji imaju želje, ali su i spremni i sposobni da plate proizvode koji će da im zadovolje neku potrebu. Za ekonomiku je značajno razlikovanje želja od tražnje zbog toga što iza želja stoje ambicije potrošača, a iza tražnje, uz ambicije stoji i platežna sposobnost potrošača. Između traženih količina nekog proizvoda i cena postoji međuzavisnost. Međuzavisnost između traženih količina i cena, može da se predstavi u formi tabele kao serija kombinacija cena i traženih količina (tabela br. 11) u nekom konkretnom vremenskom razdoblju. Međuzavisnost između cena i traženih količina nekog proizvoda može da se prikaže i grafički (slika 5.5). Grafički prikaz međuzavisnosti između cena i traženih količina iskazan je kao kriva tražnje. Kriva tražnje zasniva se na informacijama iz prethodne tabele. Dobija se ucrtavanjem svake kombinacije cene i tražene količine i povezivanjem tih tačaka u krivu. Kriva tražnje je opadajuća i odražava obrnutu proporcionalnost između cena i traženih količina zbog toga što pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje, pod uslovom da su svi drugi uslovi nepromenjeni. Cena po jedinici 99 89 79 (tačka a) 69 59 Tabela br. 11. Tražnja

Tražena količina 700 800 1.000 1.200 1.500

74

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

Ako se međuzavisnost između cena i traženih količina posmatra sa aspekta ponašanja kupaca, dolazi se do zakona tražnje. Zakon tražnje je pravilo po kome sa opadanjem cena nekog proizvoda raste količina tog istog proizvoda koju su kupci spremni i sposobni da kupe, i suprotno, kada cene istog proizvoda rastu, tražena količina opada. Dakle, ovde je reč o promenama traženih količina nekog proizvoda koje nastaju kao posledica promene cena. Broj potrošača datog proizvoda, odnosno tražnja ostaje uglavnom ista. Jednostavnije rečeno, ako cene opadaju, postojeći potrošači, odnosno postojeća tražnja, kupuju veće količine nekog dobra. Moguće je da se javi i manji broj novih potrošača.

Slika br. 5.5 – Kriva tražnje

Ako se međuzavisnost između cena i traženih količina posmatra sa aspekta ponašanja kupaca, dolazi se do zakona tražnje. Zakon tražnje je pravilo po kome sa opadanjem cena nekog proizvoda raste količina tog istog proizvoda koju su kupci spremni i sposobni da kupe, i suprotno, kada cene istog proizvoda rastu, tražena količina opada. Dakle, ovde je reč o promenama traženih količina nekog proizvoda koje nastaju kao posledica promene cena. Broj potrošača datog proizvoda, odnosno tražnja ostaje uglavnom ista. Jednostavnije rečeno, ako cene opadaju, postojeći potrošači, odnosno postojeća tražnja, kupuju veće količine nekog dobra. Moguće je da se javi i manji broj novih potrošača. Međutim, treba imati u vidu da tražene količine mogu da se povećaju ili smanje i zbog drugih razloga. Primera radi, ako se poveća sklonost po-

Ekonomija

75

trošača ka kupovini nekih proizvoda, i pored toga što je cena ostala ista (lekari preporuče neki proizvod kao dobar za izlečenje neke bolesti), povećaće se tražene količine tog proizvoda. U nekim situacijama povećaće se tražene količine čak i ako se i cena poveća. Za razliku od promene traženih količina zbog promene cena, kada, kako je već rečeno, postojeći potrošači, odnosno postojeća tražnja smanjuje ili povećava tražene količine do promena traženih količina koje nastaju zbog povećane ili smanjene sklonosti ka kupovini nekog proizvoda, doći će zbog promena u strukturi tražnje. Ako se poveća sklonost ka kupovini nekog proizvoda, javiće se novi potrošači, odnosno povećaće se tražnja. Ako se smanji sklonost ka nekom proizvodu, smanjiće se i broj potrošača, odnosno smanjiće se tražnja. Obim tražnje i traženih količina zavise i od drugih faktora: 1) ukusa i preferencija potrošača, 2) nivoa dohotka potrošača, 3) cene supstituta i komplemenata, 4) očekivanja u budućnosti, i drugih faktora. Ukusi i preferencije. - Ukusi i preferencije potrošača predstavljaju različite ocene koje različiti potrošači imaju o stepenu korisnosti pojedinih proizvoda. Ukusi i preferencije zavise od niza faktora. Između ostalog zavise od kulture i običaja jednog naroda, potom zavise od uzrasta potrošača, od oglašavanja i marketinške kampanje proizvođača, uvođenja novih proizvoda itd. Promene ukusa i preferencija potrošača utiču na promene sklonosti potrošača ka kupovini određenih proizvoda, a, kao što je ranije rečeno, povećanje sklonosti ka kupovini određenog proizvoda vodi povećanju tražnje i suprotno, pad sklonosti vodi smanjenju tražnje. Nivo dohotka. - Nivo dohotka koji imaju potrošači je ključni faktor koji determiniše tražnju. Viši nivo dohotka, odnosno veća platežna sposobnost potrošača omogućava im kupovinu više proizvoda, i suprotno. U zavisnosti od reakcije tražnje na promene u dohotku, dobra se dele na normalna i inferiorna. Normalna su ona čija se tražnja menja direktno sa promenama dohotka potrošača, odnosno kako dohodak raste uvećava se i tražnja za normalnim dobrima i obrnuto. Inferiorna dobra su ona dobra za kojima tražnja pada kada dohodak raste. Cene supstituta i komplemenata. - Supstituti su dobra koja zadovoljavaju slične potrebe i zbog toga međusobno konkurišu na tržištu. Kada su dva dobra supstituti, uvećanje cene jednog dobra dovodi do uvećanja tražnje za drugim dobrom. Primera radi, hotdog i hamburgeri su supstituti zbog toga što oba proizvoda zadovoljavaju potrebe za hranom. Pretpostavimo da se hotdog kao novi proizvod hronološki javio posle hamburgera i na taj način postao supstitut hamburgeru. U početku hotdog je koštao isto kao i hamburger. Međutim, ako hotdog pojeftini, deo potrošača koji su kupovali hamburger postaće deo potrošača koji će ubuduće da kupuju hotdog. Znači, povećaće se tražnja supstituta – hotdoga, a smanjiti tražnja hamburgera.

76

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

Komplementi su dobra koja se troše zajedno sa nekim drugim dobrom. Primera radi, senf je komplementarno dobro hotdogu. Oni se koriste zajedno. Retko koji potrošač kupuje hotdog bez senfa. Međutim, u našem primeru hotdog se prodaje po jednoj, a senf po drugoj ceni. Znači nije jedinstvena cena hotdoga sa senfom. Ako padne cena hotdoga i poveća se tražnja ovog proizvoda, povećaće se i tražnja senfa, čak i ako cena senfa nije smanjena. Ako se odigraju suprotni procesi pa se uveća cena hotdoga, smanjiće se tražnja za ovim proizvodom, ali smanjiće se i tražnja za senfom. Očekivanja u budućnosti. – Tražnja vrlo brzo i trenutno reaguje na očekivanja koja su vezana za buduće promene cena i dohotka. Kada potrošači očekuju rast dohotka u budućnosti, oni teže da trenutno povećaju svoje rashode i pre nego što dohodak bude stvarno uvećan. Dakle, uvećava se tražnja za normalnim dobrima, a smanjuje tražnja za inferiornim dobrima. Važi i obrnuto. Kada se potrošači plaše da će dohodak da im opadne, smanjuje se njihova sklonost ka potrošnji, pogotovu kada se radi o dobrima čija potrošnja može da se odloži. Očekivane promene cena takođe utiču na tražnju. Kada se očekuje rast cena nekog proizvoda, trenutno se povećava tražnja za tim proizvodom. I suprotno. Kada se očekuje pad cena, smanjuje se tekuća tražnja. 5.3.2. Ponuda Ponuda predstavlja količinu dobara koju su proizvođači spremni i sposobni da ponude za prodaju po nekim cenama u toku određenog perioda. Međuzavisnost između ponuđenih količina i cena može da se predstavi u formi tabele kao serija kombinacija cena i ponuđenih količina (tabela br. 12.) u nekom konkretnom vremenskom razdoblju. Cena po jedinici 99 89 79 69 59

Ponuđena količina 1.300 1.200 1.000 800 400

Tabela br. 12. Ponuda

Međuzavisnost između cena i ponuđenih količina nekog proizvoda može da se prikaže i grafički (slika 5.6).

Ekonomija

77

Slika br. 5.6 – Kriva ponude

Grafički prikaz međuzavisnosti između cena i ponuđenih količina iskazan je kao kriva ponude. Kriva ponude zasniva se na informacijama iz prethodne tabele. Dobija se ucrtavanjem svake kombinacije cene i ponuđene količine i povezivanjem tih tačaka u krivu. Kriva ponude je rastuća i odražava direktnu proporcionalnost između cena i ponuđenih količina zbog toga što rast cena izaziva rast ponude, a pad cena izaziva pad ponude pod uslovom da su svi drugi uslovi nepromenjeni. Ako se međuzavisnost između cena i ponuđenih količina posmatra sa aspekta ponašanja proizvođača dolazi se do zakona ponude. Zakon ponude je pravilo po kome ponuđene količine variraju direktno sa cenom, odnosno, kao što je već rečeno, sa rastom cena nekog proizvoda raste količina proizvoda koju su proizvođači spremni i sposobni da ponude, a sa padom cena smanjuju se ponuđene količine. Obim ponude zavisi i od sledećih faktora: 1) cene resursa, 2) tehnologije, 3) cene alternativnih dobara i 4) očekivanja u budućnosti. Cene resursa. Pod cenama resursa podrazumevaju se troškovi proizvodnje. Kada se povećaju cene resursa povećavaju se troškovi proizvodnje nekog proizvoda. Zbog povećanja troškova proizvodnje proizvođači smanjuju obim ponude i suprotno: kada su niže cene resursa smanjuju se tro-

78

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

škovi proizvodnje određenog proizvoda i proizvođači su stimulisani da povećaju obim ponude tog proizvoda. Tehnologija. Usavršavanjem tehnološkog procesa proizvodnje nekog proizvoda povećava se efikasnost i smanjuju troškovi proizvodnje. Smanjenje troškova proizvodnje kao i kod nižih cena resursa stimulativno deluje na proizvođače da povećaju obim proizvodnje. Cene alternativnih dobara. Prilikom donošenja odluke o proizvodnji nekog dobra proizvođači uvek imaju na raspolaganju veći asortiman dobara. Poljoprivrednici mogu da biraju između proizvodnje, primera radi, kukuruza ili pšenice. Proizvođači TV aparata mogu da biraju između proizvodnje kolor stereo ili kolor mono modela. Ponuda dobra za koje se opredeli proizvođač biće veća od ponude alternativnog dobra. Međutim, ako cene alternativnog dobra počnu da rastu, proizvođači će napustiti prvi proizvod i opredeliti se za alternativni. U tom slučaju ponuda prvog dobra će da opada. I suprotno, kada cene alternativnog dobra budu opadale, tada će se uvećati ponuda prvog dobra. Očekivanja u budućnosti. Kao što odluke potrošača zavise od očekivanih budućih kretanja na tržištu, tako i odluke proizvođača zavise od očekivanja budućih događaja na tržištu. Ako proizvođač nekog proizvoda pretpostavi da će tražnja za njegovim proizvodima u budućnosti da se poveća, on će odmah početi da uvećava ponudu svog proizvoda tako da spremno dočeka povećanje tražnje. 5.3.3. Tržišna ravnoteža - ravnoteža tražnje i ponude dobara i usluga Na tržištu se ukrštaju delovanja zakona tražnje i zakona ponude. Po zakonu tražnje sa opadanjem cena raste tražnja i suprotno – rast cena prouzrokuje pad tražnje. Po zakonu ponude, sa padom cena smanjuje se ponuda, a sa rastom cena raste i ponuda. Kada se zakon tražnje i zakon ponude iskažu jedinstveno, dolazi se do zakona tržišta koji glasi: sa opadanjem cena raste tražnja a pada ponuda, i suprotno, sa rastom cena pada tražnja a raste ponuda. Dakle, tražnja (kupci) ima interes da cene padaju, a ponuda (prodavci) ima interes da cene rastu. Odmah se vidi da tražnja i ponuda imaju suprotne interese. Pretpostavlja se da i tražnja i ponuda, odnosno i kupac i prodavac donose racionalne odluke. Prodavac donosi odluke na bazi poređenja dodatnih troškova i dodatnih prihoda, a kupac nastoji da uz što niže marginalne troškove ostvari što veću marginalnu korisnost. Zbog toga na tržištu postoji stalni konflikt između interesa kupaca i interesa prodavaca. U pravom tržišnom ambijentu, odnosno ambijentu gde ne postoji premoć nijednog subjekta u razmeni, tržišni mehanizam pomoću svog glavnog instrumenta, odnosno pomoću ravnotežne cene, uspostavlja kompromis između interesa prodavaca i kupaca.

Ekonomija

79

Slika 5.7 prikazuje tržište kao kombinaciju krive tražnje i krive ponude. Kriva tražnje i kriva ponude se seku u tački kojoj odgovara cena od 79 novčanih jedinica i tražena i ponuđena količina od 1.000 kilograma. Dakle, na ovom tržištu cena od 79 novčanih jedinica predstavlja ravnotežnu cenu.

Slika br. 5.7 – Tržište

Ravnotežna cena je cena po kojoj se ponuđena količina izjednačava sa traženim količinama. Ponuda koja nudi količine od 1.000 kilograma po (ravnotežnoj) ceni od 79 novčanih jedinica ostvaruje maksimalnu razliku između dodatnih prihoda i dodatnih troškova, a tražnja, plaćajući tu (ravnotežnu) cenu od 79 novčanih jedinica, sa traženom količinom koja je jednaka ponuđenim količinama od 1000 kilograma, ostvaruje najveću marginalnu korist uz najmanje marginalne troškove. Dakle, postignuta je tržišna ravnoteža. To je stanje u kome ni prodavac ni kupac nemaju potrebu da menjaju ponuđenu, odnosno traženu količinu. Međutim, ako je cena 69 novčanih jedinica, tada tržište nije uravnoteženo. Kupcima to odgovara i oni će biti spremni da kupe 1200 kilograma, a proizvođači će ponuditi samo 800 kilograma za prodaju. Dakle, tražena količina za 400 kilograma premašuje ponuđenu količinu. To je višak tražene količine, odnosno nestašica ponuđene količine. Nestašica se javlja u situaciji kada je tekuća cena ispod ravnotežne cene jer je tražena količina veća od ponuđene količine. Kada dođe do nestašice, tekuće cene će da

80

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

teže povećanju kako bi dostigle ravnotežne cene. Budući da u našem primeru tražena količina nije zadovoljena, neki kupci će biti spremni da kupe po ceni većoj od 69. Prodavci će to iskoristiti i cena od 69 će da se povećava. Sa porastom cena ponuđena količina će da se povećava a tražena količina će da opada. Rast cene i ponuđene količine, s jedne strane, i opadanje traženih količina, sa druge strane, dva su procesa koja vode ka ravnotežnoj ceni od 79 i izjednačavanju ponuđenih i traženih količina na nivou od 1000 kilograma. Ako je cena 89, čak ni tada tržište nije uravnoteženo. Sada prodavcima to odgovara i oni će biti spremni da ponude 1200 kilograma, a kupci će biti spremni da kupe samo 800 kilograma. Dakle, ponuđena količina za 400 kilograma premašuje traženu količinu. To je višak ponuđene količine, odnosno to je suficit. Suficit se javlja u situaciji kada je tekuća cena iznad ravnotežne cene, jer je ponuđena količina veća od tražene količine. Kada dođe do suficita tekuće cene će da teže smanjenju kako bi dostigle ravnotežne cene. Budući da u našem primeru ne može da se proda sva ponuđena količina, neki prodavci će biti spremni da prodaju po nižoj ceni od 89. Kupci će to iskoristiti i cena od 89 će da se smanjuje. Sa padom cena, tražena količina će da se poveća, a ponuđena količina će da opada. Pad cene i rast tražene količine, s jedne strane, i pad ponuđenih količina, sa druge, dva su procesa koja vode ka ravnotežnoj ceni od 79 i izjednačavanju ponuđenih i traženih količina na nivou od 1000 kilograma. 5.3.4. Elastičnost tražnje i ponude 5.3.4.1. Koncept cenovne elastičnosti tražnje Po zakonu tražnje pad cena prouzrokuje povećanje tražene količine, i suprotno, kada cene rastu tražena količina opada. Međutim, postavlja se pitanje da li će isti pad cene kod svakog proizvoda prouzrokovati isto povećanje traženih količina, i suprotno, da li će isti rast cena kod svakog proizvoda prouzrokovati isti pad traženih količina. Odgovore na prethodno pitanje daje koncept cenovne elastičnosti tražnje. 1) Cenovno elastična tražnja. Kada posle promene cene nekog proizvoda (pad ili rast cene) promena broja potrošača, odnosno obima traženih količina istog proizvoda bude veća od promene cene (rast ili pad broja potrošača, odnosno traženih količina zbog promene cene), reč je o cenovno elastičnoj tražnji. Cenovno elastična tražnja je ona tražnja koja, kada se promeni cena za određeni procenat, promeni tražene količine robe i usluga za procenat koji je veći od procenta promene cene. Cenovno elastična tražnja za nekim proizvodom ima vrednost koeficijenta cenovne elastičnosti koja je veća od 1 (Ed < 1), a to znači da su promene u traženim količinama veće od cenovnih promena.

Ekonomija

81

2) Cenovno neelastična tražnja. Kada posle promene cene nekog proizvoda (pad ili rast cene) promena broja potrošača, odnosno obima traženih količina istog proizvoda, bude manja od promene cene (rast ili pad broja potrošača, odnosno traženih količina zbog promene cene), reč je o cenovno neelastičnoj tražnji. Cenovno neelastična je ona tražnja koja, kada se promeni cena za određeni procenat, promeni tražene količine robe i usluga za procenat koji je manji od procenta promene cene. Cenovno neelastična tražnja za nekim proizvodom ima vrednost koeficijenta cenovne elastičnosti koja je manja od 1 (Ed < 1), a to znači da su promene u traženim količinama manje od cenovnih promena. 3) Koeficijent cenovne elastičnosti tražnje. Odnos između procentualne promene u traženoj količini i procentualne promene cene predstavlja koeficijent cenovne elastičnosti tražnje. Pomoću tog koeficijenta meri se stepen cenovne elastičnosti tražnje. Koeficijent cenovne elastičnosti tražnje izračunava se na sledeći način: (ΔQi/Qi) × 100 (ΔPi/Pi) × 100

=

ΔQi Qi

×

Pi ΔPi

gde je Δ simbol koji označava promenu, Pi i Qi su cena i količina neke robe i.

Značenje koeficijenta cenovne elastičnosti tražnje: • kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost manju od 1 (Ed<1), promene u traženim količinama manje su od cenovnih promena, pa se kaže da se radi o proizvodu koji ima cenovno neelastičnu tražnju; • kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost veću od 1 (Ed>1), promene u traženim količinama veće su od cenovnih promena, pa se kaže da se radi o proizvodu koji ima cenovno elastičnu tražnju; • kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost 1 (Ed=1), promene cena i količina su identične u procentualnim izrazima i tada je reč o jediničnoj elastičnosti tražnje. 4) Cenovna elastičnost tražnje i ukupan prihod. Prilikom vođenja poslovne politike jednog preduzeća veoma je značajno da se posledice poslovnih odluka u vezi sa utvrđivanjem odgovarajućeg nivoa cena određenog proizvoda analiziraju i sa aspekta cenovne elastičnosti tražnje za datim proizvodom. Kada se razmatraju posledice povećanja cene nekog proizvoda, treba imati u vidu da, ukoliko se cena određenog proizvoda poveća, svaki pojedinačni potrošač će platiti više. Po tom osnovu ukupan prihod će da se poveća. Međutim, istovremeno, zbog povećanja cene smanjiće se broj

82

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

potrošača. Po tom osnovu ukupan prihod će da se smanji. Odluku o povećanju cene nekog proizvoda treba doneti ako je povećanje ukupnog prihoda pod uticajem porasta cena veće od smanjenja ukupnog prihoda pod uticajem smanjenja broja potrošača. Kada se razmatraju posledice smanjenja cene nekog proizvoda, treba imati u vidu da, ukoliko se cena određenog proizvoda smanji, svaki pojedinačni potrošač će platiti manje. Po tom osnovu ukupan prihod će da se smanji. Međutim, istovremeno, zbog smanjenja cene povećaće se broj potrošača. Po tom osnovu ukupan prihod će da se poveća. Odluku o smanjenju cene određenog proizvoda treba doneti ako je povećanje ukupnog prihoda pod uticajem povećanja broja potrošača veće od smanjenja ukupnog prihoda pod uticajem smanjenja cena. U pomenutim situacijama razlika između povećanja i smanjenja ukupnog prihoda zavisi od sledeće dve veličine: a) od iznosa za koji je cena povećana, odnosno smanjena, i b) od broja potrošača koji će da odustanu od kupovine datog proizvoda zbog povećane cene, odnosno od povećanog broja potrošača zbog smanjenja cene. Iznos povećanja, odnosno smanjenja cene određenog proizvoda je poznata veličina, a broj potrošača koji će da odustanu od kupovine određenog proizvoda, odnosno povećani broj potrošača, može da se utvrdi zahvaljujući konceptu cenovne elastičnosti tražnje za datim proizvodom. Zahvaljujući konceptu cenovne elastičnosti tražnje, preduzeće koje donosi odluku o povećanju cene može da sagleda posledice takve odluke na povećanje, odnosno smanjenje ukupnog prihoda. Između cenovne elastičnosti tražnje za nekim proizvodom i veličine ukupnog prihoda mogući su sledeći odnosi: 1. Kada je tražnja za nekim proizvodom cenovno elastična a) pad cene izaziva rast ukupnog prihoda, b) rast cene izaziva pad ukupnog prihoda. 2. Kada je tražnja za nekim proizvodom cenovno neelastična a) pad cene izaziva pad ukupnog prihoda, b) rast cene izaziva rast ukupnog prihoda. 3. Kada tražnja za nekim proizvodom ima jediničnu cenovnu elastičnost, promene u ceni nemaju efekte na ukupan prihod. 5) Determinante cenovne elastičnosti tražnje. Tokom donošenja poslovnih odluka u vezi sa određivanjem nivoa cena određenog proizvoda, odnosno prilikom sagledavanja odnosa između cenovne elastičnosti tražnje za nekim proizvodom i veličine ukupnog prihoda, uz kvantitativne

Ekonomija

83

metode, odnosno uz matematičko izračunavanje koeficijenta elastičnosti tražnje (kada je moguće matematičko izračunavanje) za datim proizvodom, moguće je koristiti i kvalitativne metode koje se temelje na sledeće tri determinante cenovne elastičnosti tražnje: a) raspoloživost supstituta, b) učešće cene određenog proizvoda u dohotku potrošača, c) neophodne potrebe ili luksuz. a) Raspoloživost supstituta. Cenovna elastičnost tražnje u dobrom delu zavisi od postojanja manjeg ili većeg broja supstituta određenom proizvodu. Tražnja za određenim proizvodom je mnogo elastičnija ako taj proizvod ima veći broj supstituta, i suprotno, sa smanjenjem broja supstituta smanjuje se i elastičnost tražnje za određenim proizvodom. Naime, kada se poveća cena proizvoda koji ima veći broj supstituta, potrošač će da se odluči da kupuje supstitute, normalno, pod pretpostavkom da su oni jeftiniji. Dakle, u tom slučaju reč je o cenovno elastičnoj tražnji. Ako određeni proizvod nema supstitute, onda je potrošač prinuđen da kupuje određeni proizvod i pored toga što je on poskupeo. b) Učešće cene određenog proizvoda u dohotku potrošača. Što je veće učešće cene određenog proizvoda u dohotku potrošača, to je veća cenovna elastičnost tražnje za tim proizvodom. Naime, primera radi, cena automobila ima veliko učešće u dohotku potrošača. Zbog povećanja cene automobila za 10% mnogi potrošači će da odustanu od kupovine jer će to povećanje u dobroj meri dodatno da optereti njihov porodični budžet. Dakle, zbog toga će tražnja za automobilima da se ponaša cenovno vrlo elastično. S druge strane, ako se za 10% poveća cena praška za pecivo, potrošači će nastaviti da kupuju iste količine tog praška kao i pre poskupljenja jer cena praška za pecivo sa malim, skoro neznatnim procentom učestvuje u dohotku potrošača. Dakle, i pored toga što je cena praška za pecivo porasla za 10%, kao i cena automobila, tražnja za tim praškom će ostati skoro ista, jer povećanje od 10% neće ozbiljnije da ugrozi budžet potrošača. Znači, reč je o cenovno neelastičnoj tražnji. c) Neophodne potrebe ili luksuz. Tražnja za dobrima koja zadovoljavaju neophodne potrebe, odnosno za dobrima koja su bitna za fizičko preživljavanje ili pak predstavljaju minimum zahteva za održavanje elementarnog životnog standarda, daleko manje je cenovno elastična u odnosu na tražnju za luksuznim dobrima. Zbog nedostatka luksuznih i skupocenih parfema čoveku nije ugrožen život. Zbog toga, kada ionako skupi parfemi dodatno poskupe, potrošači će vrlo brzo da odustanu od dalje kupovine tog parfema. Dakle, reč je o vrlo elastičnoj tražnji. Međutim, kada čovek u svojoj ishrani izvesno vreme ne bi koristio hleb, mleko i druge neophodne životne namirnice, doveo bi u pitanje svoj biološki opstanak. I pored poskupljenja, potrošači moraju i dalje da kupuju neophodne životne namirnice. Zbog toga je tražnja za neophodnim dobrima cenovno vrlo neelastična.

84

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

5.4. PONUDA I TRAŽNJA FAKTORA PROIZVODNJE 5.4.1. Tržište faktora proizvodnje Pored tržišta dobara i usluga postoji i tržište faktora proizvodnje, tržište zemlje, rada i kapitala. Faktori proizvodnje imaju svoju cenu. Za zemlju se plaća renta, za rad se plaća nadnica i za kapital se plaća kamata. Faktori proizvodnje se prodaju na tržištu po cenama koje su određene ponudom i tražnjom za faktorima proizvodnje. Ponuda i tražnja za faktorima proizvodnje ima određene specifičnosti u odnosu na ponudu i tražnju dobara i usluga. Prva specifičnost se odnosi na činjenicu da rad, zemlja i kapital kao faktori proizvodnje predstavljaju inpute koji se koriste u procesu proizvodnje, odnosno predstavljaju ukupne troškove firme. Iz ove specifičnosti proizilazi da povećanje cene jednog faktora proizvodnje ima efekat supstitucije i efekat na autput. Efekat supstitucije se ostvaruje tako što, primera radi, povećanje plata (cene radne snage) usmerava firme ka primeni kapitalno-intenzivne tehnologije. Znači, zbog povećanja cene radne snage firme će smanjivati učešće rada, a povećavati učešće kapitala, odnosno radno-intenzivne tehnologije će se supstituisati kapitalno-intenzivnim tehnologijama. Efekat na autput se ostvaruje tako što povećanje cena faktora proizvodnje povećava ukupne i marginalne troškove firmi koje koriste faktore proizvodnje čije cene su povećane. Druga specifičnost proizlazi iz prve i odnosi se na činjenicu da je tražnja za faktorima proizvodnje izvedena iz tražnje za dobrima i uslugama. Veličina tražnje za faktorima proizvodnje zavisi od veličine tražnje za dobrima i uslugama. Primera radi, količina veštačkog đubriva koju treba proizvesti za godinu dana u jednoj državi zavisi od količine poljoprivrednih proizvoda koja se proizvodi tokom jedne godine. Količina poljoprivrednih proizvoda zavisi od tražnje za poljoprivrednim proizvodima, odnosno od broja stanovnika i od mogućnosti izvoza poljoprivrednih proizvoda. Znači, tražnja za veštačkim đubrivom kao faktorom poljoprivredne proizvodnje zavisi od tražnje za poljoprivrednim proizvodima, odnosno tražnja za veštačkim đubrivom izvedena je iz tražnje za poljoprivrednim proizvodima.

Ekonomija

85

5.4.2. Kapital kao faktor proizvodnje i njegovo tržište 5.4.2.1. Pojam kapitala i kamate Kapital je novac koji se investira u elemente procesa proizvodnje (u sredstva za rad, predmete rada i rad) i ima mogućnost da se po završetku proizvodnog procesa oplodi, odnosno uveća. Novac „u slamarici“ nije kapital jer se ne investira u elemente procesa proizvodnje i zbog toga nema mogućnost da se oplodi, odnosno uveća. Kapital se javlja u dva oblika: 1) u novčanom obliku (novac koji se investira u elemente procesa proizvodnje, rad, sredstva za rad i predmete rada) i 2) u obliku samih elemenata procesa proizvodnje koji se već nalaze u proizvodnom procesu. Tokom procesa proizvodnje kod pojedinih preduzetnika javlja se jedan deo novčanih sredstava koji oni ne ulažu u nov proizvodni ciklus i spremni su da ga kao zajmovni kapital ustupe na upotrebu drugim preduzetnicima koji će odmah da ga ulože u proces proizvodnje. Zajmovni kapital je privremeno oslobođeni deo industrijskog kapitala u novčanom obliku koji se ustupa na upotrebu preduzetnicima (zajmoprimaocima) za određeno vreme. Zajmoprimalac pozajmljeni kapital ulaže u proces proizvodnje i ostvaruje određeni profit, zajmodavcu vraća pozajmljeni kapital (glavnicu), a iz ostvarenog profita plaća mu kamatu. Dakle, za zajmodavca kapital se oplodio kroz ostvarenu kamatu, a za zajmoprimaoca kroz deo profita koji ostaje posle odbitka kamate. Kamata je minimalni iznos koji bi zajmodavac ostvario kao profit da je svoj kapital uložio u proces proizvodnje umesto što ga je pozajmio zajmoprimaocu. Zbog toga kamatna stopa predstavlja cenu po kojoj zajmodavac, odnosno vlasnik kapitala, na tržištu kapitala zajmoprimaocu pozajmljuje kapital. Kamata je cena upotrebe kapitala, tj. cena za korišćenje kapitala za određeno vreme. Kapital ostaje kao vlasništvo vlasniku kapitala jer zajmoprimalac mora posle određenog vremena vlasniku kapitala (zajmodavcu) da vrati i kapital (glavnicu) i kamatu. 5.4.2.2. Visina kamatne stope Visina kamatne stope je jedan od ključnih instrumenata ekonomske politike pomoću koga se utiče na alokaciju resursa između sadašnjosti i budućnosti. Ona utiče i na iznos koji će biti usmeren na potrošnju i na iznos koji će biti usmeren u štednju i korišćen za nabavku resursa. Visina kamatne stope zavisi od ponude i tražnje za kapitalom, od profitabilnosti investicija i od uticaja države u oblasti kreditnomonetarne politike. Na kamatu kao cenu kapitala, kao i na cene svake druge robe, najviše utiču ponuda i tražnja za zajmovnim kapitalom. Pri većoj ponudi kamatna stopa opada, dok pri većoj tražnji od ponude kamatna stopa raste. Obim tražnje za zajmovima, odnosno veličina tražene količine

86

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

zajmova, zavisi od profitabilnosti investicija. Zajmoprimalac se odlučuje da uzme zajam ako utvrdi da će mu investicija sa pozajmljenim sredstvima biti profitabilna, odnosno da će mu marginalni prihod od ostvarenih investicija biti veći od kamate na pozajmljena sredstva, tj. od troškova finansiranja investicija. U zavisnosti od ciljeva ekonomske politike, u pogledu alokacije resursa na nivo kamatne stope utiče i država. Država može da ima direktan ili indirektan uticaj. Direktan uticaj ostvaruje tako što u određenim okolnostima direktno propisuje visinu kamatne stope. Indirektno država može da utiče na visinu kamatne stope sprovođenjem odgovarajućih mera kreditnomonetarne i investicione politike. Kada je u pitanju visina kamatne stope, u poslovnom komuniciranju treba razlikovati nominalnu i realnu kamatnu stopu. Nominalna kamatna stopa je stopa koja se utvrđuje prilikom sklapanja ugovora između zajmodavaoca i zajmoprimaoca. Međutim, zajmodavalac uvek mora računati na to da će kupovna moć novčanog iznosa kamate koji dobije posle određenog vremena po osnovu nominalne kamatne stope, biti umanjena za stopu inflacije koja je bila u periodu za koji je računata nominalna kamatna stopa. Kada se od nominalne kamatne stope oduzme stopa inflacije, dobija se realna kamatna stopa. Dakle: realna kamatna stopa = nominalna kamatna stopa - stopa inflacije 5.4.2.3. Tržište zajmovnog kapitala Tražnja za zajmovnim kapitalom izvedena je iz tražnje za investicijama u kapitalna dobra, zemlju i angažovanje rada. Marginalni prihod od ovih investicija ostvaruje se u budućnosti. Otuda se vrednost marginalnog prihoda iskazanog u današnjem novcu smanjuje kako se kamatna stopa povećava. Sa rastom kamatne stope budući povraćaji moraju biti diskontovani. Posledica smanjivanja marginalnog prihoda jeste da ulaganja koja danas izgledaju kao dobre investicije mogu postati veoma loše investicije kada se kamatna stopa poveća. Zbog toga kriva tražnje za zajmovnim kapitalom ima negativan nagib: što je viša kamatna stopa, to je manja količina kapitala koji firma traži. Dakle, sa rastom kamatne stope smanjuje se tražnja za zajmovima za investicije u kapitalna dobra, zemlju i angažovanje rada (slika 5.8).

Ekonomija

87

Slika br. 5.8

Na strani ponude zajmovnog kapitala javljaju se banke i druge finansijske organizacije. Pozajmljena sredstva se vraćaju njihovim vlasnicima tek posle izvesnog perioda. Odobravanje kredita će biti utoliko primamljivije za zajmodavce ukoliko donosi više kamatne stope, tako da je sasvim normalno da je ponuda zajmova rastuća funkcija. To znači da će uz više kamatne stope zajmodavci nuditi veći obim kapitala. Takva kriva ponude prikazana je kao kriva SS na slici br. 5.9, na kojoj je takođe prikazana i kriva tražnje za kapitalom DD.

Slika br. 5.9

88

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

Na slici 5.9 prikazana je kamatna stopa koju je tržište slobodno odredilo na nivou od 12%. Uz tu kamatnu stopu količina ponuđenih zajmova jednaka je traženoj količini zajmova. Međutim, ukoliko kamatna stopa bude ograničena, recimo na 8%, količina ponuđenih zajmova (tačka A) biće manja od tražene količine (tačka B). Ravnotežna kamatna stopa uvek je u tački E, gde je ponuđena količina jednaka traženoj količini. Dakle, ravnotežna kamatna stopa iznosi 12%. 5.4.3. Zemlja kao faktor proizvodnje i njeno tržište 5.4.3.1. Pojam zemlje kao faktora proizvodnje i rente Budući da u procesu proizvodnje čovek izdvaja delove iz prirode i prilagođava ih svojim potrebama, zemlja kao deo prirode predstavlja faktor proizvodnje koji ima prirodnu proizvodnu moć u svim granama proizvodnje gde se zemljino tlo koristi kao osnovni predmet rada (poljoprivreda, šumarstvo, rudarstvo, građevinarstvo, itd.). S obzirom na to da zemlja ima proizvodnu moć, vlasnici kapitala ulažu kapital u kupovinu zemlje radi sticanja svojine nad zemljom i mogućnosti sticanja prihoda. Vlasnici zemlje mogu da stiču prihod na dva načina: 1) ulaganjem sopstvenog kapitala u organizovanje bilo koje vrste proizvodnje na zemlji, i 2) iznajmljivanjem zemlje zakupcu koji će uložiti kapital u organizovanje proizvodnje na iznajmljenoj zemlji. Kada vlasnik zemlje ulaže sopstveni kapital u organizovanje proizvodnje na svojoj zemlji, on ostvaruje profit. Kada svoju zemlju iznajmljuje, vlasnik zemlje od zakupca dobija rentu. Zakupac plaća rentu iz profita koji je ostvario organizujući proizvodnju na iznajmljenoj zemlji. Renta je minimalni iznos koji bi vlasnik zemlje ostvario kao profit da je uložio sopstveni kapital u organizovanje proizvodnje na svojoj zemlji. Zbog toga renta predstavlja cenu po kojoj vlasnik zemlje iznajmljuje zemlju zakupcu. Renta je cena upotrebe zemlje tj. cena za korišćenje zemlje za određeno vreme. Zemlja ostaje kao vlasništvo vlasniku zemlje jer zakupac mora posle određenog vremena vlasniku zemlje da vrati i zemlju i plati rentu. 5.4.3.2. Tržište zemlje Specifičnost tržišta zemlje koja se daje u zakup sastoji se u tome što je ponuda na ovom tržištu, odnosno zemlja koja se daje u zakup, približno ista za svaki mogući iznos rente. Bez obzira na to što je moguće proširivati zemljišne površine njihovim čišćenjem, isušivanjem, đubrenjem ili konvertovanjem iz jedne u drugu upotrebu, teško je značajnije menjati ukupnu ponudu zemlje koja se nudi u zakup.

Ekonomija

89

Slika br. 5.10

Na slici 5.10 kriva ponude SS pokazuje da bez obzira na nivo rente uvek postoji fiksirana količina ponuđene zemlje. Kriva tražnje DD je kriva marginalnog prihoda i podleže zakonu opadajućeg prinosa. Tržišna cena je određena u preseku krivih ponude i tražnje. Dakle, tržišni nivo rente u celini je određen tražnjom na tržištu. Primera radi, ukoliko dođe do promene lokacije glavnog univerzitetskog centra u nekom gradu na novo mesto, to će privući mnogo ljudi koji će želeti da žive na toj novoj lokaciji. Dakle, povećaće se tražnja za zemljom tako da će kriva tražnje (DD) biti pomerena nagore. Zbog povećanja tražnje vlasnici zemlje će podići rentu. Ravnoteža na tržištu će se pomeriti iz tačke E u neku novu tačku. Budući da je povećana renta, odnosno cena po kojoj se zemlja daje na upotrebu, bilo bi logično da se poveća i ponuda zemlje koja se iznajmljuje. Međutim, zbog prirodne determinisanosti, iz objektivnih razloga količina zemlje koja se može ponuditi u okolini univerzitetskog centra je ograničena. Preko tog ograničenja nemoguće je dalje povećati ponudu. Isti proces se dešava i u obrnutom pravcu. Ukoliko bi univerzitet iz prethodnog primera zatvorio svoja vrata, zemlja na toj lokaciji bi izgubila atraktivnost. U tom slučaju smanjiće se tražnja za zemljom u okolini prethodnog univerziteta, a pala bi i renta zemlje na toj lokaciji. 5.4.4. Rad kao faktor proizvodnje i njegovo tržište Još su rimski pravnici stvorili pravnu fikciju o odvajanju radne snage od njenog nosioca. Na taj način izbegli su protivurečnost da se slobodni građanin istovremeno pojavljuje i kao subjekt i kao objekt u kupoprodajnom odnosu između vlasnika radne snage i poslodavaca. Tako su rimski

90

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

pravnici stvorili pravnu konstrukciju prema kojoj je vlasnik radne snage subjekt ugovora o radu, a njegova radna snaga predmet ugovora koju on daje u najam, odnosno u zakup poslodavcu. Dakle, radna snaga je roba kao i svaka druga roba koju vlasnik tj. radnik prodaje poslodavcu. Poslodavac kao vlasnik kapitala, kupuje robu, odnosno uzima u najam dok mu ne obavi konkretan rad. Kad se radna snaga utroši za obavljanje konkretnog rada, ako narednog konkretnog rada nema, poslodavac radnoj snazi isplaćuje ugovorenu cenu, odnosno najamninu i daje otkaz. Tada radna snaga na tržištu kreće u potragu za drugim kapitalom, odnosno za novim vlasnikom kapitala, za novim poslom i za novim poslodavcem. Dakle, uspostavlja se obligacioni odnos u kome su radnik i poslodavac u odnosu poverioca prema dužniku. Vlasnicima kapitala potrebna je radna snaga za vršenje rada, a vlasnici radne snage od vlasnika kapitala dobijaju najamninu. Vlasnik radne snage na tržištu (radne snage) nudi svoju radnu snagu vlasniku kapitala na upotrebu radi obavljanja konkretnog rada koji nudi kapital. Za ponuđenu radnu snagu njen vlasnik, posle obavljenog rada, dobija određenu cenu. Visina te cene zavisi od ponude i tražnje radne snage. Navedenu koncepciju tržišta radne snage preuzeli su kapitalistički pravni i privredni sistemi u devetnaestom veku. Međutim, čak ni u praksi liberalnog kapitalizma devetnaestog veka ova koncepcija tržišta radne snage, kao i ostalih tržišta, nije u potpunosti postojala. Dvadeseti vek je doneo mnoge promene. U osnovi, ostalo je tržište radne snage, ali tržište u kome se sve manje kao vlasnik radne snage javlja pojedinac. Javljaju se sindikati kao pregovarački subjekti putem kojih više vlasnika radne snage, po zajednički utvrđenim uslovima, nude svoju radnu snagu na tržištu. I poslodavci, kao vlasnici kapitala, posebno u granskim okvirima, organizuju se u svoja udruženja. I država kao najodgovornija za makroekonomsku stabilnost, razvoj i punu zaposlenost, javlja se kao zainteresovana strana za učešće u kolektivnom pregovaranju i sprovođenju regulatornih funkcija na tržištu radne snage. Tržište radne snage sve više se institucionalizuje. Istini za volju, ono zadržava svoje osnovne karakteristike, tj. da se ponuda i tražnja radne snage i visina nadnice ponašaju u skladu sa tržišnim zakonitostima. Sindikati, udruženja poslodavaca i država, prilikom pregovora, moraju da vode računa o odnosu ponude i tražnje radne snage. Poslodavci i dalje mogu da daju otkaz radnoj snazi kada nemaju konkretan rad, ali u zavisnosti od snage sindikata, ne tako jednostavno kao u devetnaestom veku. Pred njima je prilično institucionalnih prepreka koje su sadržane u zakonima o radnim odnosima i kolektivnim ugovorima koje poslodavci treba da savladaju pre nego što zaposlenima daju otkaz. Odnos između radne snage i kapitala najmanje se prepušta pojedinačnim odnosima između vlasnika radne snage i vlasnika kapitala.

Ekonomija

91

5.4.4.1. Tržište rada u uslovima potpune konkurencije U uslovima potpune konkurencije ponuda rada i tražnja za radom u slobodnoj tržišnoj igri bez ikakvih ograničenja, na tržištu rada određuju ravnotežni nivo nadnica. Presek krive ponude rada i krive tražnje za radom određuje konkretne ravnotežne nadnice. Na slici (5.11) ravnotežna tačka preseka označena je sa E, kriva ponude rada sa pp, a kriva tražnje za radom sa tt.

Slika br. 5.11 – Određivanje nivoa najamnina presekom krive ponude rada i tražnje za radom

Suprotna je situacija ako dođe do znatnog smanjenja ponude rada u odnosu na fiksne resurse. Tada imamo situaciju u kojoj se kriva ponude rada pp pomera ulevo i na višem nivou seče krivu tražnje za radom tt uslovljavajući na taj način visoke nadnice. Kada su najamnine iznad ravnotežnog nivoa, odnosno preseka krive ponude rada i tražnje za radom, obeleženog na slici 5.12 sa E, tada se javlja nezaposlenost. Konkretno, ako bi najamnine bile na nivou tačke A, onda bi došlo do nezaposlenosti koja bi bila označena odstojanjem između rada koji se nudi (ponuda rada) i rada koji se traži (tražnja za radom), tj. linijom AB. Takva nezaposlenost vrši pritisak na smanjenje iznosa najamnina. Taj pritisak traje sve dok se najamnine ne spuste do tačke E u kojoj se seku kriva ponude rada i kriva tražnje za radom, odnosno do ravnotežnog nivoa. Poslodavci bi želeli da najamnine koje oni plaćaju radnicima budu minimalne. Međutim, na tržištu potpune konkurencije gde poslodavaca ima puno i gde ne postoji međusobni dogovor između poslodavaca, oni ne mogu da nametnu nivo najamnina koji bi oni želeli zbog toga što po-

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

92

nuda rada i tražnja za radom deluju tako što se visina najamnina stalno kreće ka ravnotežnom nivou. S druge strane, takođe na konkurentnom tržištu gde ne postoje međusobni dogovori i organizovani nastupi radničke klase, iz istih razloga kao i poslodavci, ni radnici ne mogu da podignu najamnine iznad ravnotežnog nivoa.

Slika br. 5.12

5.4.4.2. Tržište rada u uslovima nepotpune konkurencije U uslovima nepotpune konkurencije na tržištu rada se javljaju radnici koji su organizovani u sindikatima, poslodavci koji su organizovani u udruženjima poslodavaca i država koja određuje visinu nadnica u javnom sektoru. Sindikati, poslodavci i država su faktori koji veštački ograničavaju ponudu rada i tražnju za radom, suprotno slobodnoj tržišnoj igri na tržištu rada kojom se određuje ravnotežni nivo nadnica. Uslovi potpune konkurencije na tržištu rada mogući su samo u udžbeničkim modelima. Teško je u realnom privrednom životu zadovoljiti sve pretpostavke koje su neophodne da bi tržište rada bilo potpuno konkurentno. Primera radi, na strani ponude rada skoro je nemoguće postići da svi radnici uvek imaju potpunu informaciju o nivou najamnina u drugim preduzećima. Dalje, i pre postojanja radničkih sindikata tržište rada nije bilo potpuno konkurentno. Neorganizovani radnici su tada naspram sebe imali poslodavce kao tražnju za radom koji su bili finansijski jaki, a među sobom često i dobro organizovani. Nakon organizovanja radničkih sindikata tržište rada gubi mogućnost da bude potpuno kon-

Ekonomija

93

kurentno. Ponuda rada nije u celini konkurentska na mnogim tržištima jer je kontrolisana od strane radničkih sindikata. Sindikati se javljaju kao monopolski prodavci rada. Najčešće imaju snagu da nameću nadnice iznad ravnotežnog nivoa. Postoji nekoliko mera koje dovode do povećanja nadnica iznad ravnotežnog nivoa. To su sledeće mere:

Slika br. 5.13 – Smanjivanje efektivne ponude rada dovodi do većih ličnih dohodaka

1. Restrikcija ponude rada. Uvođenje imigracionih barijera, zakonodavstva o maksimalnom radnom vremenu, dugo izučavanje zanata, ograničavanje prijema novih članova u radnički sindikat i nedozvoljavanje zapošljavanja onima koji nisu članovi sindikata, sve su to mere koje dovode do veštačkog smanjivanja ponude rada. Svako smanjivanje ponude rada dovodi do povećanja nadnica (slika 5.13). Smanjivanje ponude rada znači pomeranje krive ponude rada (pp) ulevo. Nova kriva ponude rada (p’p’) seče krivu tražnje za radom na višem nivou, tj. u tački E’. Ranije je presek bio u tački E. Nadnica za rad koja odgovara tački E’ veća je od nadnice koja je odgovarala tački E. 2. Ugovaranje viših nadnica. Kolektivnim pregovaranjem sindikati mogu da prinude poslodavce da isplaćuju više najamnine od ravnotežnih. Takođe, mogu da prinude poslodavce da utvrde minimalni iznos najamnina ispod kojeg ne mogu da idu. Taj minimalni iznos najamnina obeležen je linijom rr na slici 5.14. Efekat je isti kao i u prethodnom slučaju. Najamnine rastu od nivoa E do nivoa E’. Ta nova ravnotežna tačka E’ nalazi se na preseku linije rr sa krivom tražnje za radom. 3. Podizanje izvedene tražnje za radom. Najamnine mogu da se povećaju i ako se određenim merama poveća tražnja za radom. Mere koje podižu produktivnost rada dovode do smanjenja troškova proizvodnje,

94

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

povećanja tražnje za tom robom i do povećanja izvedene tražnje za radom, pa preko toga i do povećanja najamnina. Povećane najamnine utiču na povećanje marginalne produktivnosti rada, a veća marginalna produktivnost dalje povećava tražnju za radom i najamnine (slika 5.15).

Slika br. 5.14 – Podizanje standardnog iznosa ličnog dohotka

Dolazi do pomeranja naviše (udesno) krive tražnje za radom (od tt na t’t’). Nova ravnoteža (na tački E’) znači povećanje i najamnina i zaposlenosti.

Slika br. 5.15 Podizanje krive tražnje za radom

Ekonomija

95

5.5. TIPOVI I STRUKTURA TRŽIŠTA 5.5.1. Kategorije tržišta i njihova tipologija U privredi funkcioniše mnogo pojedinačnih tržišta. Svako od tih mnogobrojnih tržišta ima sopstvenu strukturu, ponašanje i performanse. U zavisnosti od strukture, ponašanja i performansi razlikuje se šest glavnih tipova tržišta: 1) čist monopol, 2) dominantna firma, 3) čvrst oligopol, 4) labav oligopol, 5) monopolistička konkurencija i 6) potpuna konkurencija. Svih šest glavnih tipova tržišta nalaze se u tabeli broj 13.

Tabela br. 13. – Tipologija tržišnih struktura

Čist monopol je tip tržišta u kome se tražnja za određenim proizvodima i uslugama snabdeva samo od jedne firme. To su firme koje pripadaju sledećim privrednim oblastima: proizvodnja struje, telefonske komunikacije, poštanske usluge i slično. Tražnja za uslugama i proizvodima navedenih privrednih oblasti najčešće je visokoneelastična.

96

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

Sledeći tip tržišta je slučaj dominantna firma. To je firma koja ima dominaciju na tržištu. Dominantna firma sa svojim proizvodima pokriva preko 40% tržišta tih proizvoda ili usluga i najčešće nema bliske rivale. Takve su, na primer, firme „IBM“ i „Kodak“. Kriva tražnje dominantne firme biće onoliko neelastična koliko je neelastična kriva tražnje celog tržišta. Uz visoko tržišno učešće, kriva tražnje dominantne firme težiće ka tome da bude potpuno identična sa krivom tražnje tog tržišta. Dominantna firma tada posluje veoma slično čistom monopolu, mada njena moć nad tim tržištem nije potpuna. Postoji konkurencija malih firmi. Tržišna struktura u kojoj dominira jedna firma često se pretapa u labavi i čvrsti oligopol. Oligopolske firme međusobno sarađuju pri utvrđivanju cena svojih proizvoda i imaju prilično neelastičnu tražnju. Karakter oligopola zavisi od broja učesnika, njihove povezanosti i učešća na tržištu. U tom smislu, oligopol je moguće rangirati od čvrstog oligopola pa sve do labavog oligopola. Ključna razlika između čvrstog oligopola i labavog oligopola jeste u tome što je u slučaju čvrstog oligopola dogovaranje verovatno, a u slučaju labavog oligopola dogovaranja nema. Labavi oligopoli su tipovi tržišta u kojima četiri firme zajednički pokrivaju 40% tržišta. Labavi oligopoli imaju male realne šanse da održe cene na visokom nivou. Relativna elastičnost tražnje svake firme deluje u pravcu smanjivanja cena i njihovog približavanja nivou troškova. U tipu tržišta koje se zove monopolistička konkurencija dalje se smanjuje stepen monopolisanosti. U monopolističkoj konkurenciji postoji mnogo konkurenata. Nijedna firma-konkurent ne pokriva više od 10% tržišta. Znači, svaka ima mali stepen tržišne snage. Smanjenje stepena monopolisanosti potom dovodi do drugog ekstrema, do čiste konkurencije. U čistoj konkurenciji postoji mnogo ravnopravnih konkurenata, odnosno nijedna firma-konkurent nema preovlađujući uticaj na tržištu. Poslednja tri tipa tržišta (labavi oligopoli, monopolistička konkurencija i čista konkurencija) predstavljaju efektivnu konkurenciju. Prva tri tipa tržišta (čisti monopoli, dominantne firme i čvrsti oligopoli) predstavljaju neefektivnu konkurenciju. Efektivna konkurencija podrazumeva prisustvo borbe između poslovnih rivala na tržištu. Sprovodi se intenzivni uzajamni pritisak tako da svi konkurenti moraju da ulože maksimalne napore da bi opstali na tržištu. U ovom tipu konkurencije nijedan rival nije sposoban da bitno povećava cene iznad troškova, niti je sposoban da ukloni svoje rivale izuzev ukoliko uspe da nametne superiornu efikasnost. Za efektivnu konkurenciju je tipično da nema takvog tržišnog učešća koje bi bilo dovoljno veliko da omogući jak uticaj na tržištu. Barijere za ulazak na tržište su niske.

Ekonomija

97

U uslovima neefektivne konkurencije jedna ili više firmi dominira nekim tržištem. Nisu zadovoljeni neophodni uslovi za razvoj prave tržišne konkurencije. Uzajamni pritisak u ovom slučaju nije jak. Dominantna firma suočava se samo sa malim pritiskom svojih rivala, dok se njeni mali rivali suočavaju sa izuzetno velikim pritiskom i rizikom nametnutim od strane dominantne firme. U skladu s tim, dominantna firma može povećati cene i, ukoliko to želi, može preuzimati akcije koje će ukloniti njene manje rivale sa tržišta. Bitan spoljni uslov za razvoj konkurentnosti je mogućnost slobodnog ulaska novih firmi na tržište. To podstiče i osnažuje efektivnu konkurenciju. Čak i ukoliko je samo nekoliko rivala prisutno, ali je omogućen slobodan ulazak, postoji mogućnost značajnog ulaska novih firmi iz okruženja. To može da zaplaši postojeće firme i primora ih da se ponašaju konkurentski. Takvi spoljni uslovi za ulazak mogu biti zamena za uslove interne konkurencije, ali samo do izvesnog stepena. 5.5.2. Potpuna konkurencija Na tržištu potpune konkurencije svaka firma pojedinačno ima vrlo malo učešće i zbog toga ne može da utiče na visinu tržišnih cena. U ovom tipu tržišta na strani ponude učestvuje veliki broj proizvođača, tako da nijedan proizvođač nije u mogućnosti da povećanjem svoje ponude utiče na promenu visine cene proizvoda. Firme koje posluju na tržištu potpune konkurencije ponašaju se kao da mogu da prodaju onoliko svojih proizvoda koliko one žele, pod uslovom da to čine po važećim tržišnim cenama. Prodaja proizvoda po važećim tržišnim cenama firmama omogućava da maksimiziraju profit. Dakle, firme ne utiču na formiranje cena, već samo preuzimaju cene koje su već formirane na tržištu. U stvari, firme se suočavaju sa perfektno elastičnom krivom tražnje. U tipu tržišta potpune konkurencije pretpostavlja se da postoji sloboda ulaska u tržište i izlaska sa tržišta. Firme imaju slobodu da uđu ili napuste to tržište uz nulte troškove. To znači da kada jedna firma stvara visoke (niske) profite, druge firme će ulaziti na tržište (izlaziti iz tržišta) i tako povećati (smanjiti) ponudu tako da će tržišne cene padati (rasti), a profiti će se uvek vraćati u normalu. U tipu tržišta potpune konkurencije pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi homogeni. To znači da potrošači nisu u mogućnosti da prave razliku između proizvoda različitih firmi. Zbog toga nijedna firma ne može da poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a da zadrži postojeći obim prodaje. U ovom tipu tržišta takođe se pretpostavlja da firme i potrošači imaju perfektno znanje o tržištu. Svi proizvođači i potrošači su svesni tr-

98

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

žišnih promena i svima su poznate akcije drugih. Bilo kakva promena cena ili neki tehnološki razvoj poznat je svim proizvođačima i potrošačima. Dakle, tržište može da bude potpuno konkurentno pod uslovom da se ispune sledeće pretpostavke: • da postoji veliki broj učesnika, pri čemu i prodavci i kupci imaju vrlo malo učešće tako da nemaju uticaj na cene; • da je proizvod koji se nudi homogen; • da postoji sloboda ulaska na tržište i izlaska sa tržišta: to znači da nove firme koje žele da uđu na neko tržište nemaju prepreke nametnute od strane postojećih firmi, isto kao što i prisutne firme nemaju prepreke da izađu sa tržišta; • da postoji savršena informisanost i prodavaca i kupaca o raspoloživim proizvodima i njihovim cenama. U privrednoj praksi navedene pretpostavke ne može da ispuni nijedno tržište. Ove pretpostavke mogu da funkcionišu samo u idealnotipskom, odnosno udžbeničkom modelu tržišta potpune konkurencije. Dakle, potpuna konkurencija je teorijska, odnosno zamišljena ekonomska kategorija. Potpuna konkurencija je i analitička kategorija jer služi za upoređivanje realnog privrednog života sa idealnotipskim modelom tržišta potpune konkurencije. 5.5.2.1. Tržišna ravnoteža Kada je u pitanju tržišna ravnoteža na tržištu potpune konkurencije, različito je ponašanje pojedinačne firme u odnosu na ponašanje cele grane kojoj pripada ta firma. Ključna razlika između ponašanja jedne firme i ponašanja cele grane vezana je za cene. Pojedinačna firma nema drugu mogućnost nego da prihvati cenu koju je odredilo tržište zbog toga što je prisutan veliki broj konkurenata koji nude isti proizvod. To firmama omogućava da zaračunavaju tržišne cene, ali im ne omogućava da povećavaju cene iznad tog nivoa. Dok pojedinačna firma nema uticaj na formiranje cena u potpunoj konkurenciji, dotle grana industrije ima uticaj na formiranje cena. Taj uticaj nije svestan i planiran, ali se događa spontano kroz dejstvo zakona ponude i tražnje. Uz dva izuzetka, ponašanje firme u uslovima potpune konkurencije u potpunosti odgovara kriterijumima maksimiziranja profita iz prethodnog dela udžbenika (5.2.3. Maksimiziranje profita). Jedina dva izuzetka su: prvo, poseban oblik krive tražnje, i drugo, efekat slobode ulaska na tržište i izlaska sa tržišta na profit firme. Kriva tražnje potpuno konkurentne firme posebna je zbog toga što ima horizontalan oblik. Kada je u pitanju maksimiziranje profita na kratak

Ekonomija

99

rok, to je jedina razlika koja postoji između potpuno konkurentne firme i bilo koje druge firme. To znači da potpuno konkurentna firma može da udvostruči i utrostruči prodaju bez smanjenja cene svog proizvoda jer ima relativno mali uticaj na tržište kao celinu i uopšte nema uticaj na cene. Primera radi, farmeri koji proizvode pšenicu, kukuruz i šećernu repu mogu navedene proizvode da prodaju kroz otkup preko berzi i tada prihvataju ponuđene cene. Nijedan farmer nema mogućnosti da promeni cene. Ta situacija je prikazana na slici 16. Cena pšenice, kukuruza ili šećerne repe biće ista bez obzira na to da li farmer daje u otkup 1, 2 ili 4 vagona. To je zbog toga što su cene na ovom tržištu određene krivom ponude i tražnje ove grane industrije, kako je to prikazano na desnoj strani slike 5.16.

Slika br. 5.16 – Kriva tražnje firme i grane u uslovima potpune konkurencije

5.5.2.2. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne firme. Pod kratkim periodom podrazumeva se: 1) period u kojem firme proizvode onaj obim proizvodnje koji ne zahteva povećanje fiksnih troškova i 2) period u kojem se ne menja broj firmi u nekoj grani, odnosno ignoriše se pretpostavka o slobodnom ulasku na tržište i slobodnom izlasku sa tržišta. Prema kriterijumu maksimiziranja profita, firma mora da ostvari obim proizvodnje koji će joj omogućiti da ima marginalni prihod koji je jednak marginalnim troškovima (MR=MC). Potpuno konkurentna firma, za razliku od bilo koje druge firme, kada je u pitanju maksimiziranje profita na kratki rok, kako je već rečeno, ima horizontalnu krivu tražnje. Budući da se kriva marginalnog prihoda potpuno konkurentne firme poklapa sa krivom tražnje koja je horizontalna, sledi da je marginalni prihod jednak ceni (MR=P). Kriva tražnje je horizontalna i zbog toga cena ne zavisi od toga koliko će proizvoda firma prodati. Svaka dodatno prodata je-

100

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

dinica će ostvariti prihod koji odgovara marginalnom prihodu i koji je jednak tržišnoj ceni. Dakle, u uslovima potpune konkurencije marginalni prihod uvek je izjednačen sa cenom. Kriva tražnje (D) i kriva marginalnog prihoda (MR) poklapaju se zato što firma mora da prihvati cene koje su određene ponudom i tražnjom na tržištu na kojem plasira svoje proizvode (vidi desnu stranu prethodne slike). Ovde je i prosečni trošak jednak marginalnom trošku jer se radi o slučaju fiksirane cene. MR=MC=P=D. Na slici 5.17 prikazana je maksimizacija profita koja je ostvarena u tački B u kojoj se seku kriva marginalnog prihoda (MR), koja je horizontalna i jednaka sa prosečnom cenom i prosečnim prihodom, i marginalnog troška (MC).

Slika br. 5.17

Kriva marginalnog troška (MC) i prosečnog troška (AC) imaju oblik slova U, pri čemu kriva marginalnog troška seče krivu prosečnog troška u njenoj najnižoj tački. Na slici je kriva prosečnog troška upravo tangenta krive tražnje, što implicira da je uz autput q prosečni trošak proizvodnje jednak nivou cene P. Kako prosečna kriva troškova uključuje samo normalan profit21, to znači da je firma zaradila samo normalan profit. Na kratak rok potpuno konkurentna firma može da zaradi jedino normalan profit. To proističe iz pretpostavke o perfektnom znanju i informacijama i perfektnoj mobilnosti faktora proizvodnje.

21

Normalan profit je minimalna vrednost profita koju preduzeće mora da ostvari da bi moglo da nastavi da posluje. Pri ovoj vrednosti profita svi oportunitetni troškovi su tačno pokriveni ukupnim prihodom, tako da se može reći da je tada vrednost profita u stvari 0.

Ekonomija

101

5.5.2.3. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne grane industrije - kratkoročna kriva ponude Kratak rok u analizi grane industrije definisan je kao period u kome nove firme ne mogu da uđu na određeno tržište niti postojeće firme mogu napustiti postojeće tržište. Drugim rečima, broj firmi koje posluju u nekoj grani na kratak rok je fiksiran. U analizi na dugi rok situacija je sasvim suprotna: to je onaj period u kojem je moguće ući na neko tržište i izaći sa njega i time menjati broj firmi u nekoj grani. Ukoliko je broj firmi fiksiran, veoma je jednostavno izvesti krivu ponude potpuno konkurentne grane industrije na bazi krive ponude pojedinačnih firmi. Uz neku datu cenu, jednostavno se dodaju količine koje firme nude i tako se dolazi do ponude cele grane industrije. Primera radi, ukoliko svaki od 1000 farmera koji proizvode šećernu repu nudi 45 t uz cenu od 0,6 dinara po kilogramu, onda je ponuđena količina ove grane 45000 t (1000 farmera po 45 t po farmeru).

Slika br. 5.18 – Izvođenje krive ponude potpuno konkurentne grane iz krive ponude firme

Ovo je prikazano na slici 5.18. U analiziranoj grani industrije pretpostavili smo da postoji hiljadu identičnih proizvođača (farmera), pri čemu svaki ima krivu ponude ss kako je prikazano na levoj strani slike. Ponuđena količina će biti 45 tona po proizvođaču ukoliko je ponuđena cena 0,6 dinara po kilogramu (prikazano tačkom c na levoj strani slike). Dodavanjem ponuđenih količina svakog proizvođača (firme) uz svaku moguću cenu, dobija se kriva ponude ove grane industrije, koje je prikazana kao kriva SS na desnoj strani slike. Uz jediničnu cenu od 0,6

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

102

dinara po kilogramu, ukupna ponuđena količina potpuno konkurentne grane industrije iznosiće 45000 t (prikazano tačkom C na desnoj strani slike). Kriva ponude potpuno konkurentne grane industrije na kratak rok izvedena je horizontalnim sabiranjem kratkoročnih krivih ponude svih firmi u toj grani. 5.5.2.4. Kratkoročna ravnoteža potpuno konkurentne grane industrije - kriva tražnje i uspostavljanje tržišne ravnoteže U daljoj analizi, pošto je izvedena kriva ponude, potrebno je izvesti krivu tražnje i doći do uslova za uspostavljanje tržišne ravnoteže. To je grafički prikazano na sledećoj slici. Korišćeni su podaci iz prethodne slike u vezi sa ponudom.

Slika br. 5.19

Slučaj kratkog roka. U slučaju potpuno konkurentne grane, kriva tražnje ima normalan negativan nagib, što inače nije bio slučaj kod potpuno konkurentne firme. To je zbog toga što je svaka firma toliko mala u odnosu na njeno tržište da, čak i kada bi udvostručila svoju proizvodnju, to ne bi imalo efekta na cene. Ali, ukoliko bi sve firme u toj grani povećale svoju proizvodnju, tada bi došlo do značajnih promena. Potrošači tada mogu biti podstaknuti da kupuju dodatne količine samo ukoliko cene padnu. Tačka E na slici 5.19 je ravnotežna tačka za potpuno konkurentnu granu industrije zato što samo uz cenu od 0,8 dinara i količinu od 50000 tona ni prodavac ni kupac nisu motivisani da bilo šta menjaju. Uz tu cenu prodavci su spremni da ponude upravo onaj iznos koji su kupci spremni da kupe. Da li je realno očekivati da će cena dostići taj nivo, ili biti barem blizu tog ravnotežnog nivoa? Odgovor je: da. Kupci će biti podstaknuti da kupuju dodatne količine, ali će istovremeno naterati deo proizvođača da

Ekonomija

103

napuste ovu proizvodnju. Zbog toga će uz cenu od 0,6 dinara ponuđena količina iznositi 45000 t uprkos tome što će tražnja, uz istu cenu, dostići 72000 t. Realno je pretpostaviti da će tada kupci ponuditi višu cenu i ravnoteža će se uspostaviti na nivou od 0,8 dinara uz ponudu od 50000t. Slučaj dugog roka. Ravnoteža na dugi rok u slučaju potpuno konkurentske grane razlikuje se od kratkoročne ravnoteže iz sledeća dva razloga: prvo, broj firmi u grani nije fiksiran na dugi rok (1000 u našem primeru), jer postoji mogućnost ulaska na tržište i izlaska sa njega, i drugo, svaka firma može menjati svoj kapacitet i tehnologiju i vršiti druge promene koje nisu bile moguće na kratak rok. Zbog toga dugoročne krive troškova firme i grane industrije nisu iste kao u slučaju kratkoročnih krivih troškova. Mogućnost maksimiziranja profita privlači ili odbija firmu da uđe u neku granu ili da iz nje izađe. Kada firma izabere svoj optimalni nivo proizvodnje (MC=P), ona može i stvarati profit i generisati gubitke. Takvi profiti i gubici su samo privremeni, jer gubitaši imaju mogućnost da napuste ovo tržište, isto kao što oni koji mogu stvarati profit mogu da uđu na to tržište. Ukoliko neka grana doživi rast cena, tada će mnoge firme težiti ekspanziji svoje proizvodnje, a to znači da će se kretati uzduž njihove krive marginalnih troškova (ponude). Firma će tada zarađivati veći profit sve dok firme izvan ove grane, koje su zarađivale samo normalan profit, ne budu privučene u ovu granu. Kako su faktori proizvodnje potpuno mobilni, oni mogu biti upotrebljeni u ovoj grani koja ostvaruje više profita.

Slika br. 5.20 – Međuzavisnost između firme i grane u potpunoj konkurenciji

Slika 5.20 prikazuje ovaj proces tržišnog prilagođavanja. Ona prikazuje potpuno konkurentnu firmu na levoj strani i krivu tražnje i ponude

104

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

na desnoj strani. Polazna pozicija je prikazana krivom tražnje D1 i krivom ponude S1 uz tržišnu cenu P1. Firme maksimiziraju profit izjednačavanjem marginalnih troškova sa marginalnim prihodima proizvodeći q1 jedinica proizvoda. U takvim uslovima firme zarađuju višak profita. Ova situacija ne može dugo da traje zato što će firme ove grane želeti da uđu na to tržište. To će pokrenuti krivu ponude nadesno i smanjiti cene. Podsetimo se da je kriva ponude zbir svih krivih marginalnih troškova tako da sa svakim ulaskom nove firme dolazi do pomeranja krive ponude. Firme će nastaviti da ulaze sve dok kriva ponude ne dostigne S2 i tržišne cene ne opadnu na P2, a tada se nivo profita normalizuje, čime prestaju podsticaji za ulazak u ovu granu. Nova ravnoteža je tada pomerena iz tačke E u tačku A, pri čemu je cena niža (recimo da je oborena sa 0,8 na 0,6 dinara). U tački A proizvedena i potrošena količina su povećane na 72000 t. Ulazak novih firmi na ovo tržište smanjuje cene i povećava ponuđene količine. Da cene nisu bile oborene od strane onih koji su ušli na tržište, ponuđena količina bi korespondirala sa tačkom F i iznosila bi 80000 t. Ali, zbog čega je cena morala da opadne? Zato što je kriva tražnje ove grane sa negativnim nagibom, a to znači da će povećana proizvodnja biti prodata pod uslovom da cene budu smanjene. Gde se zaustavlja ovaj proces ulaska novih proizvođača? Odgovor na ovo pitanje vezan je za to kako se ponašanje novih firmi odražava na ponašanje starih firmi na nekom tržištu. Od potpuno konkurentnih firmi se ne očekuje da brinu o tome šta će da rade njihovi konkurenti, a na primeru farmera se to lepo vidi. Ono o čemu oni zaista mnogo brinu jeste cena njihovog proizvoda, pri čemu ulazak novih proizvođača po pravilu smanjuje cenu. Pretpostavimo sada da 600 novih farmera, privučenih atraktivnošću profita, uđe u ovu proizvodnju. Svaki od njih ima strukturu troškova koja je prikazana na desnoj strani slike krivom marginalnih troškova i krivom prosečnih troškova. To dovodi do pomeranja krive tražnje cele grane na desnoj strani slike i cene padaju. Svaka firma će smanjiti svoju proizvodnju na q2, što odgovara pojedinačnoj proizvodnji od 45 t, ali će sada biti 1600 proizvođača, što će dati ukupnu proizvodnju ove grane, koja je prikazana sa Q2, od 72000 t (pomeranje iz tačke E u tačku A). U ovim uslovima još uvek se stvara profit, jer je cena od 0,6 veća od prosečnih troškova. Da li se proces ovde zaustavlja? Ne. Tek kada dalji ulasci novih proizvođača budu sveli krivu tražnje sa kojom se suočava firma na ovom tržištu na nivo minimalnog prosečnog troška, doći će do pomeranja krive ponude grane još dalje udesno. U toj ravnotežnoj tački svaka firma je obezbedila maksimizaciju profita jer je P=MC, a slobodan ulazak iznuđuje da prosečni troškovi budu jednaki ceni (AC=P). Kada se potpuno konkurentna grana industrije nalazi u dugoročnoj ravnoteži, firme maksimiziraju profite tako da je P=MC, pri čemu ulazak novih obara cene sve dok cena ne postane tangenta dugoročne prosečne

Ekonomija

105

krive troškova (P=AC). Kao rezultat toga, dugoročna ravnoteža na konkurentnom tržištu ima sledeće obeležje: P=MC=AC Ukoliko svaka firma zaradi nulti profit, ti profiti se nalaze na maksimalno dostižnom nivou. 5.5.3. Čist monopol Čist monopol je tržišna struktura u kojoj celu jednu granu industrije predstavlja samo jedan proizvođač koji proizvodi proizvod za koji ne postoje bliski supstituti i ne postoji mogućnost da se pojavi druga firma koja bi proizvodila isti proizvod. Navedeni rigorozni uslovi egzistencije čistog monopola (jedini proizvođač u grani, nepostojanje bliskih supstituta i nemogućnost potencijalnih konkurenata da opstanu) čine čist monopol veoma retkim u realnom životu. Primera radi, lokalni snabdevač prirodnim gasom nije čist monopolista budući da druge firme mogu ponuditi bliske supstitute kao što su npr. ugalj ili ložulje. Lokalne telefonske kompanije i poštanska služba su dobri primeri onih grana industrije koje najviše ispunjavaju uslove čistog monopoliste. U njima ne postoji efektivna konkurencija, a ukoliko i postoji, vrlo je skromna. Ali, većina firmi se suočava sa konkurencijom proisteklom iz proizvodnih supstituta. Na primer, ukoliko i postoji samo jedna železnička kompanija u gradu, ona ulazi u konkurentsku bitku sa autobuskim prevoznicima, kamionskim prevoznicima i avionskim kompanijama. Slično tome, i proizvođač nekog bezalkoholnog pića ili piva, sa poznatom markom, bez obzira na to što jedini nudi svoj proizvod (Coca-cola ili Heineken pivo), nije čist monopolist budući da postoje bliski supstituti za njihove proizvode (Pepsi-cola, Fanta, Sevenup; Tuborg, Pils, itd.) pa bi firma, bez obzira na poznatu marku, izgubila značajan deo tržišta ukoliko bi pokušala da značajnije poveća svoje cene iznad cena supstituta. U praksi je teško naći čist monopol i zbog toga što se pri pojavi čistog monopola pojavljuje država sa svojim intervencionističkim merama radi sprečavanja monopolizacije. Čist monopol je tržišna struktura koja se fundamentalno razlikuje od potpune konkurencije. U tržišnoj strukturi čistog monopola postoji jedan prodavac koji kontroliše celokupnu prodaju na određenom tržištu. Kriva tražnje tog tržišta i grane kojoj pripada čist monopol je, u stvari kriva tražnje monopoliste, bez obzira na to koja vrsta neelastičnosti postoji za proizvodima koje proizvodi monopolista. Ta neelastičnost daje mogućnost prodavcu da bira nivo cena i obim proizvodnje.

106

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

5.5.3.1. Uzroci nastanka monopola Postoje dva osnovna uzroka nastanka monopola: a) sprečavanje potencijalnih rivala da uđu na tržište, i b) ako neka firma ima značajnu troškovnu prednost nad potencijalnim rivalima. a) Sprečavanje potencijalnih rivala da uđu na tržište. Ključni element održavanja monopola je sprečavanje potencijalnih rivala da uđu na tržište. Moguće je da posebne prepreke budu nametnute da bi se sprečio ulazak novih firmi u neku granu. Primeri sprečavanja potencijalnih rivala da uđu na tržište su: 1) Pravna ograničenja. PTT služba ima monopolsku poziciju zato što je država donela odluke kojima je obezbedila ovoj službi monopol. Ponekad se osnivaju lokalni monopoli različitih vrsta bilo time što država daje povlastice i pogodnosti nekoj firmi (npr. pravo snabdevanja građana nekim artiklima), bilo tako što sprečava druge firme da uđu u neku granu (npr. davanjem dozvole samo jednoj lokalnoj radio stanici). 2) Patenti. Predstavljaju posebnu ali veoma značajnu grupu prepreka za ulazak na tržište. Da bi podstakla investivnost, država daje ekskluzivna proizvodna prava za neki period vremena onome ko je osmislio neki proizvod. Sve dok patentno pravo postoji, firma ima zaštićenu poziciju i predstavlja monopol. Npr. „Kseroks“ je imao dugi niz godina monopol u fotokopiranju, ali ga danas više nema. 3) Kontrola nad oskudnim resursima ili inputima. Ukoliko neko dobro može biti proizvedeno jedino korišćenjem retkih inputa, kompanija koja ostvari kontrolu nad izvorima tih inputa može sebi da obezbedii monopolsku poziciju. 4) Svesno nametanje barijere za ulazak. Firma može namerno da nametne teškoće drugim firmama za ulazak na neko tržište. Jedan način da se ovo učini jeste nametanje skupe pravne procedure za zasnivanje poslova u toj grani ili nametanje izuzetno visokih troškova propagande. b) Troškovna prednost nad potencijalnim rivalima. Sva četiri gore navedena primera vezana su za prepreke koje su usmerene na sprečavanje ulaska potencijalnih rivala na tržište, čime se zadržava stečena monopolska pozicija. Ali, monopoli mogu nastati i u slučajevima odsustva barijera za ulazak ukoliko neka pojedinačna firma ima značajnu troškovnu prednost nad potencijalnim rivalima. Sledeća dva primera ovo ilustruju: 1) Tehnička superiornost. Sve firme koje su tehnološki superiornije neki duži period u odnosu na potencijalne konkurente mogu održati monopolsku poziciju. Primera radi, IBM je godinama imao vrlo slabu konkurenciju upravo zbog tehnološke superiornosti. Međutim, konačno su konkurenti uspeli da im doskoče.

Ekonomija

107

2) Ekonomija obima. Prirodni monopol. U nekim proizvodnjama ekonomija obima ili racionalnost koja proističe iz simultane proizvodnje velikog broja proizvoda, kao na primer u proizvodnji motora ili delova za kamione, toliko je izražena da neki proizvod može biti proizveden utoliko jeftinije ukoliko se to čini u okviru jedne firme, a ne u okviru većeg broja manjih firmi. U tom slučaju smanjuju se prosečni ukupni troškovi za neki proizvod i to na dugi rok. U takvom slučaju kaže se da postoji prirodni monopol zato što, kada firma jednom postane dovoljno velika u odnosu na veličinu tržišta svog proizvoda, njena prirodna troškovna prednost može istisnuti konkurentske firme bez obzira na karakter namera te firme. To znači da prirodni monopol postoji u nekoj grani ukoliko prednost ekonomije obima omogućava jednoj firmi da proizvodi celokupnu proizvodnju u grani po nižim prosečnim troškovima nego da veći broj manjih firmi proizvodi manje količine. Monopol ne mora da bude vezan samo za velike firme, pogotovu ukoliko se radi o malom tržištu. Ono što je bitno jeste veličina jedne firme u odnosu na ukupnu tražnju na tržištu za nekim proizvodom. Otuda mala banka u seoskom naselju ili benzinska pumpa na slabo prometnoj raskrsnici mogu biti monopoli čak i kada se radi o vrlo malim firmama. 5.5.3.2. Maksimiziranje profita Monopolistička firma nema krivu ponude onakvu kako je uobičajeno definišemo. Sve što je nezamislivo za potpunu konkurenciju ovde je apsolutno moguće. Monopolistička firma ne mora da uvažava tržišnu cenu kao datu i da na nju reaguje. Umesto toga, ona ima monopolsku snagu da sama utvrdi cene ili, još preciznije, da izabere kombinacije cena i količina na krivoj tražnje koje joj najviše odgovaraju. Monopolista se ne prilagođava ceni koja proističe iz odnosa ponude i tražnje. Monopolist je onaj koji nameće cene i često izaziva njihov rast. Za bilo koju cenu koju monopolist može nametnuti kriva tražnje monopolističke proizvodnje ukazuje na to kolika će biti kupovina tih proizvoda. Kriva tražnje monopolista je normalna negativno nagnuta kriva tražnje, koja se razlikuje od krive tražnje firme u potpunoj konkurenciji koja je horizontalna. To znači da povećanje cena neće kod monopola izazvati gubitak svih kupaca. Ali svako uvećanje će izazvati neke troškove tako da će više cene smanjivati očekivanu prodaju monopoliste. Pri donošenju odluke šta je najbolje za monopolistu, on mora razmotriti da li će profiti biti povećani rastom ili padom cena. Kao i svaka druga firma, monopolisti maksimiziraju svoje profite utvrđivanjem marginalnog prihoda (MR) koji je jednak marginalnim troškovima (MC). Analiza odluka o maksimizaciji profita monopoliste mora: prvo, utvrditi proizvodnju na čijem nivou je MR=MC; drugo, utvrditi visinu krive tražnje na tom nivou

108

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

autputa da bismo dobili cenu, i treće, uporediti visinu krive tražnje sa krivom prosečnih troškova AC na nivou autputa da bismo utvrdili neto rezultat ove proizvodnje (profit ili gubitak). Razlike između konkurencije i monopola su prouzrokovane činjenicom da kod monopola postoje barijere za ulazak na tržište i da monopolist može ograničavati proizvodnju i zaračunavati više cene. Profiti koje monopolisti ostvaruju bili bi pod pritiskom slobodnog ulaska da je tržište potpuno konkurentno. Na dugi rok potpuno konkurentna firma mora zaraditi samo nulti ekonomski profit, što znači da ostvaruje cenu sa kojom se mogu pokriti troškovi i oportunitetni trošak vlasnika rada i kapitala. Međutim, pod monopolskim uslovima viši profiti mogu opstati ako su monopoli zaštićeni postojanjem barijera za ulazak. 5.5.4. Monopolistička konkurencija Većina proizvodnih aktivnosti u svakoj privredi nalazi se između potpune konkurencije i čistog monopola. Dominantna firma je po mnogim svojim obeležjima slična čistom monopolu. Neko tržište ima obeležja monopolističke konkurencije ukoliko zadovoljava sledeća četiri uslova, od kojih su tri ista kao i kod potpune konkurencije: • veliki broj učesnika, pri čemu i prodavci i kupci imaju malo učešće (nijedna firma ne premašuje 10% učešća), tako da nemaju uticaj na formiranje cena; • sloboda ulaska na tržište i izlaska sa tržišta znači da nove firme koje žele da uđu na neko tržište nemaju prepreke nametnute od strane već prisutnih firmi, isto kao što i već prisutne firme mogu slobodno da napuste neko tržište; • savršena raspoloživost informacija o raspoloživim proizvodima i njihovim cenama; • heterogenost proizvoda koji se nude, što znači da se svaki prodavac donekle razlikuje od svog konkurenta. Monopolistička konkurencija razlikuje se od potpune konkurencije samo u odnosu na četvrti uslov. U uslovima potpune konkurencije svi proizvodi su identični, odnosno homogeni, a u uslovima monopolističke konkurencije proizvodi su heterogeni, odnosno razlikuju se od prodavca do prodavca. Razlikuju se u pogledu kvaliteta, pakovanja i u pogledu dodatnih usluga koje se nude. Dodatne usluge su, primera radi, pranje vetrobrana prilikom kupovine benzina ili besplatni servisi kola do pređenih 100 hiljada kilometara.

Ekonomija

109

Za razliku od potpune konkurencije, cene u monopolističkoj konkurenciji se menjaju u zavisnosti od variranja ponuđene količine. Kako je već rečeno, svaki prodavac se razlikuje od drugog prodavca. U stvari, svaki prodavac posluje na tržištu koje je na neki način izdvojeno od drugih prodavaca i nastoji da privuče sebi sve kupce koji su još uvek neopredeljeni i ne pripadaju nekom drugom prodavcu. Ukoliko firma na monopolističkom tržištu poveća svoje cene, to će usmeriti njihove postojeće kupce drugim prodavcima tj. konkurentima. Ako jedan monopolistički konkurent smanji svoje cene, može očekivati da će privući neke nove kupce. Ali pošto postoji proizvodna diferencijacija, što ukazuje na to da proizvodi nisu perfektni supstituti, nijedan konkurent ne može istisnuti sve druge prodavce sa tržišta. To znači da će „PKB“, ukoliko malo smanji cene svojih viršli na uličnim kioscima, privući one potrošače iz obližnjih pekara kojima je svejedno koji će od ova dva proizvoda da kupe. Smanjivanje cena koje sprovodi „PKB“ privući će neke kupce koji su do tada imali sklonost ka pecivima. Ali, čak i veliko smanjivanje PKB-ovih cena, neće privući zaljubljenike u francuske kroasane, jer jednostavno neće da ih zamene za viršle. Zbog toga će kriva tražnje monopolističkih konkurenata i dalje biti negativno nagnuta, slično kao kod monopoliste i neće biti horizontalna, kao u slučaju potpune konkurencije. Pošto se svaki proizvod razlikuje od drugog, firma u uslovima monopolističke konkurencije ima neku vrstu malog monopola. Može li se otuda očekivati da će zaraditi više od nultog ekonomskog profita? To je moguće samo na kratak rok. Na dugi rok visoki ekonomski profiti će privući nove ulaznike u tržište sa monopolističkom konkurencijom. Ukoliko jedan prodavac sladoleda napusti svoju lokaciju, pouzdano se može očekivati da će se ubrzo pojaviti neki drugi prodavac sladoleda, ali sa različitom markom. Kada, primera radi, jedan prodavac prihvati novo atraktivno pakovanje, ubrzo će ga svi rivali slediti sa unekoliko različitim dizajnom i bojama koje će primenjivati u svom pakovanju. Na ovaj način sloboda ulaska obezbeđuje firmama u monopolističkoj konkurenciji da ne zarađuju velike povraćaje na svoj kapital na dugi rok. Upravo kao pod uslovima potpune konkurencije, cene će biti vođene nivoom prosečnih troškova, uključujući oportunitetni trošak kapitala. Mada imaju proizvode unekoliko različite od konkurenata, firme u monopolističkoj konkurenciji nemaju veću monopolsku snagu nego one firme koje posluju u uslovima potpune konkurencije. 5.5.4.1. Određivanje cena i obima proizvodnje u uslovima monopolističke konkurencije U uslovima monopolističke konkurencije kratkoročna ravnoteža se vrlo malo razlikuje od slučaja monopola. Pošto se firma suočava sa negativno nagnutom krivom tražnje (označenom sa D na slici 5.21), kriva njenog marginalnog prihoda (MR) ležaće ispod njene krive tražnje. Profiti su maksimi-

110

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

zirani na onom nivou proizvodnje na kome su marginalni prihodi i marginalni troškovi jednaki. Na slici 21 maksimizacija profita benzinske pumpe je ostvarena kada se proda 40 tona benzina nedeljno, i to po ceni od 1 dinar za litar (tačka P na krivi tražnje). Ukoliko naša benzinska pumpa poveća cenu benzina na 1,3 dinara po litru, većina njenih potrošača će preći na drugu stranu ulice kod drugog snabdevača gorivom. Ako smanji svoju cenu na 0,70 dinara, on će tada imati dugačke redove na svojoj pumpi.

Slika br. 5.21

Benzinska pumpa prikazana na ovoj slici stvara ekonomski profit. Pošto prosečni trošak 40 tona benzina nedeljno iznosi 0,90 dinara po litru (tačka C), ova pumpa pravi profit na prodaji benzina od 0,10 dinara po litru ili 4000 dinara nedeljno (što je na slici prikazano pravougaonikom P-C1,00-0,90). U ovim uslovima monopola takav profit može duže opstati. Ali pod uslovima monopolističke konkurencije ne može opstati zato što nove firme mogu biti privučene ovakvim profitima i mogu ući na to tržište. Bez obzira na to što nove benzinske stanice neće ponuditi identičan proizvod, one će sigurno ponuditi proizvode koji su dovoljno bliski i slični onom koji se već nudi da mogu istisnuti jedan deo firmi sa tržišta (npr. one mogu prodavati „Mobil“ ili „Shell“ benzin umesto „Exxona“). Kada veći broj firmi bude uzeo učešće na ovom tržištu, kriva tražnje sa kojom će se suočavati pojedinačne firme će opadati. Ali koliko? Odgovor je u osnovi isti kao i pod uslovima potpune konkurencije: ulaz na tržište će biti ograničen tek kada većina firmi bude zarađivala nulti ekonomski profit. Slika 5.22 opisuje istu monopolističku firmu kao na prethodnoj slici, ali posle prilagođavanja na dugi rok. Kriva tražnje bila je pomerena nadole sve dok ulaz novih rivala nije obezbedio da firme izjednače MC i MR da bi maksimizirale profit (tačka E), a tada su simultano izjednačene ce-

Ekonomija

111

ne (P) i prosečni troškovi (AC), tako da su profiti jednaki nuli (tačka P). U poređenju sa kratkoročnom ravnotežom prikazanom na prethodnoj slici, cena na dugi rok je niža (0,95 dinara naspram 1 dinara), postoji mnogo više firmi na ovom tržištu i svaka firma proizvodi manji autput (35 tona naspram 40 tona) uz više prosečne troškove po toni (0,95 dinara naspram 0,90 dinara).

Slika br. 5.22

Kao i svaka druga firma, tako i konkurenti u uslovima monopolističke konkurencije maksimiziraju profite izjednačavanjem marginalnih troškova (MC) i marginalnih prihoda (MR). U ovom primeru nivo proizvodnje uz koji se maksimizira profit iznosi 40 tona nedeljno, a cena sa kojom se ostvaruje maksimizacija profita – 1 dinar. Firma stvara profit od 0,10 dinara po litru benzina. Za razliku od prethodnog kratkoročnog slučaja, u slučaju dugoročne ravnoteže kriva troškova ostaje identična ali kriva tražnje (i otuda kriva MR) je depresirana od strane novih ulaznika. Kada firma maksimizira profit izjednačavanjem marginalnih prihoda i marginalnih troškova (tačka E), njen prosečni trošak je jednak ceni (0,95 dinara), tako da je ekonomski profit jednak nuli. Iz tih razloga, druga slika opisuje samo poziciju dugoročne ravnoteže. Možemo iz gornjih uslova da zaključimo da dugoročna ravnoteža pod monopolističkom konkurencijom zahteva da kriva tražnje firme bude tangenta njene krive prosečnih troškova. Zašto? Zato što, ako bi se dve krive sekle, postojao bi nivo autputa na kome cene premašuju prosečne troškove, što znači da ekonomski profiti mogu biti zarađeni i postojao bi podsticaj za ulazak novih proizvođača sa novim proizvodnim supstitutima. Ukoliko kriva prosečnih troško-

112

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

va ne bi dodirivala krivu tražnje, firma ne bi bila sposobna da ostvari povraćaje jednake uloženom kapitalu i morala bi da napusti ovu granu. Ova analiza ulaska je sasvim slična slučaju potpune konkurencije. Firme pod monopolističkom konkurencijom zarađuju nulti ekonomski profit, što u potpunosti korespondira sa onim što se događa u realnom svetu. Vlasnici benzinskih pumpi, čije se tržište karakteriše monopolističkom konkurencijom, ne zarađuju značajno veće profite od malih farmera, koji posluju u uslovima bliskim potpunoj konkurenciji. 5.5.5. Oligopol U savremenim tržišnim privredama oligopoli predstavljaju najčešću tržišnu strukturu. Oligopol je tržište u kojem dominira nekoliko prodavaca, od kojih neki imaju veliko učešće na tržištu i sposobnost da utiču na formiranje cena. U visoko razvijenim, savremenim tržišnim privredama, oligopol predstavlja sinonim velikog biznisa. Oligopolska grana uključuje grupu velikih firmi. Svaka od tih velikih firmi pomno prati akcije rivalskih firmi. Neki oligopoli prodaju proizvode koji su suštinski identični kao što je, na primer, valjani čelik iz različitih čeličana. Drugi oligopoli prodaju proizvode koji su sasvim različiti u očima kupaca, primera radi, različite tipove kola, kao što su ševrolet, ford, itd. U uslovima potpune konkurencije menadžeri ne donose odluke o cenama, već prihvataju cene koje diktiraju tržišne snage i prilagođavaju svoju prodaju. Firme u uslovima potpune konkurencije čak ne znaju većinu svojih konkurenata. Međutim, oligopolisti nisu zavisni od tržišnih snaga u meri kakav je slučaj kod potpune konkurencije. Zbog toga oni moraju da brinu o cenama, da troše na propagandu i da pokušaju da razumeju ponašanja svojih rivala. Ima više razloga zbog kojih se različito ponašaju firme u uslovima potpune konkurencije u odnosu na oligopoliste. Prvi razlog se odnosi na činjenicu da firma u uslovima potpune konkurencije može da proda sve što želi ukoliko prihvati tekuću tržišnu cenu i zbog toga nema potrebe da troši pare na propagandu. Za razliku od firmi u uslovima potpune konkurencije, „Ford“ i „Krajsler“ posluju na oligopolskom tržištu i ne mogu da prodaju sva kola koja žele da prodaju po tekućim cenama. Ukoliko žele da povećaju prodaju moraju da povećaju propagandu. Drugi razlog se odnosi na činjenicu da potrošači veruju da su ponuđeni proizvodi na potpuno konkurentnom tržištu identični. Ukoliko firma A oglašava svoje proizvode, ta propaganda ima isto dejstvo kao da su kupci dovedeni na noge firmi B. Kod oligopola, međutim, proizvodi naj-

Ekonomija

113

češće nisu identični. „Fordova“ propaganda pokušava da ubedi potrošače da su njegovi automobili bolji od „Dženeral Motorsa“ i „Tojote“. I ukoliko propagandna kampanja uspe, „Dženeral Motors“ i „Tojota“ će biti pogođeni i verovatno će reagovati još jačom sopstvenom propagandom. Dakle, u oligopolu su firme sa diferenciranim proizvodima prinuđene da međusobno konkurišu i preko propagande, dok firme u potpunoj konkurenciji dobijaju vrlo malo, ili čak ne dobijaju ništa pojačanom propagandnom kampanjom. Veoma je teško konstituisati teorijskotipski model funkcionisanja oligopolske firme i izvući definitivan zaključak o alokaciji resursa pod oligopolima. Teškoće proističu iz međuzavisnosti oligopolskih odluka. Primera radi, menadžeri „Forda“ znaju da će njihove akcije verovatno dovesti do reakcija u „Dženeral Motorsu“. Međutim, „Ford“ će pokušati da predvidi te reakcije i prilagodi im se. Tu se prilagođavanje ne završava, jer sada i „Dženeral Motors“ modifikuje svoje proizvode i prilagođava se. Gde se ovaj lanac reakcija i prilagođavanja završava, teško je predvideti. U uslovima oligopola moguća su svakojaka događanja koja su često nepredvidiva. Nekada, u ranom periodu izgradnje železničkih pruga, iznajmljivane su bande presretača koje su pokušavale da spreče poslovanje rivala. Kao drugi ekstrem, spomenimo dogovaranje između rivala da bi se sprečili ostali rivali, čime se praktično jedna oligopolistička grana barem privremeno transformiše u monopolističku. Ovakvi aranžmani su usmereni na to da se ostvari liderstvo u cenama i da se izvrši regionalna raspodela tržišta između oligopolskih firmi. Poslovanje u oligopolskoj tržišnoj strukturi podrazumeva postojanje strategije firme. Kao i igrači šaha, tako svaka firma mora unapred strateški da razmišlja o akcijama koje treba preduzimati i o mogućim reakcijama. Kakve će biti reakcije rivalskih firmi u ovoj situaciji, ključno je pitanje za predviđanje rezultata. 5.5.5.1. Maksimizacija prodaje Savremenim industrijskim firmama upravljaju menadžeri koje su angažovali vlasnici firme. Menadžeri su plaćeni da upravljaju kompanijom i veruje se da sve ono što je dobro za njih same mora da bude dobro i za kompaniju. Vlasnici su često velike i difuzne grupe akcionara. Većina ima veoma malu vezu sa firmom. Ne osećaju kompaniju kao svoju u nekom realnom smislu i pokazuju vrlo malo interesovanja u pogledu neposrednog poslovanja firme. U takvoj situaciji odluke kompanije su često pod uticajem ciljeva menadžera. Međutim, ciljevi menadžera mogu i da odstupe od ciljeva vlasnika. Ciljevi vlasnika su poznati kao maksimizacija profita. Vlasnici firme zarade menadžera često vezuju za veličinu kompanije, odnosno za obim prodaje, a ne za ostvareni profit. U takvoj situaciji mena-

114

5. Savremena postmaršalijanska (neoklasična) mikroekonomska analiza

džeri firme se odlučuju za kombinaciju onog odnosa cena koji maksimizira obim prodaje, a ne za profit. Međutim, odluke koje vode maksimizaciji prodaje razlikuju se od odluka koje vode maksimizaciji profita. Na slici 5.23 prikazaćemo krive marginalnih troškova (MC) i krivu prosečnih troškova (AC) za oligopolsku firmu, zajedno sa krivom tražnje i marginalnih prihoda (MR). Ovaj dijagram smo već koristili kada smo analizirali maksimizaciju profita kompanije i istakli smo tačku A u kojoj je MC=MR. To znači da, ukoliko kompanija proizvodi 2,5 miliona kutija sapuna godišnje i proda ih po ceni od 1 dinara (tačka E), ostvariće maksimalan profit. Pošto prosečni trošak na ovom nivou proizvodnje iznosi 0,80 dinara po kutiji, profit po jedinici iznosi 0,20 dinara. Ukupan profit koji se ostvaruje iznosi 0,20 x 2.500.000 = 500.000 dinara godišnje. To je najveći nivo profita ove kompanije koji se može postići.

Slika br. 5.23

Šta će se desiti ukoliko ova firma želi da maksimizira prihod od prodaje? U tom slučaju ona će želeti da odražava proizvodnju sve dok MR ne bude sveden na nulu; to znači da će ona uvećavati proizvodnju do tačke B. Zašto? Po definiciji, MR je dodatni prihod ostvaren povećanjem autputa po jedinici proizvoda. Ukoliko firma želi da maksimizira prihod u bilo koje vreme, ona će utvrditi da je MR pozitivan i želeće da i dalje povećava autput dok ne utvrdi da je MR postao negativan. Samo kada je MR = 0 moguće je maksimizirati prihod od prodaje. Otuda, ukoliko oligopolska kompanija želi da maksimizira prodaju, ona će proizvoditi 3,5 miliona kutija sapuna godišnje (tačka B) i nametnuti cenu od 0,75 dinara po kutiji (tačka F). Pošto su prosečni troškovi na tom nivou proizvodnje samo 0,69 dinara po kutiji, profit po jedini-

Ekonomija

115

ci je 0,06 dinara što uz 3,75 miliona prodatih jedinica daje ukupan profit od 225.000 dinara. Prirodno, ovaj nivo profita je manji nego što firma može da ostvari ako bi smanjila proizvodnju na nivo na kome se maksimizira profit. Ali to nije cilj firme. Njen prihod od prodaje u tački B je 0,75 dinara po jedinici, što uz 3,75 miliona prodatih jedinica daje prihod od 2.812.500 dinara, dok je on u tački A iznosio samo 2.500.000 dinara. Možemo, dakle, zaključiti da, ukoliko firma maksimizira prihod od prodaje, ona će proizvoditi veći autput i utvrđivati niže cene nego što bi ostvarila ako bi maksimizirala profit. Slika jasno pokazuje da će firma koja želi da maksimizira prihod od prodaje povećavati proizvodnju sve dok marginalni prihod (MR) ne bude jednak nuli, a to je tačka B na dijagramu uz koju proizvodnja iznosi 3,75 miliona sapuna godišnje. To je veći nivo autputa nego što bi bio izabran ako bi se kompanija usmerila na maksimizaciju profita. U tom slučaju, ona bi izabrala tačku A, gde je MC=MR, i proizvodila bi samo 2,5 miliona sapuna godišnje. Pošto je kriva tražnje nagnuta nadole, cena koja korespondira sa tačkom B (0,75 dinara) mora biti manja od cene koja korespondira sa tačkom A (1 dinar).

117

Ekonomija

TREĆI DEO

MAKROEKONOMIJA

Ekonomija

119

1. DRUŠTVENO RAČUNOVODSTVO1 Društveno računovodstvo je ekonomska oblast pomoću koje se sagledava makroekonomska, odnosno ukupna privredna aktivnost jedne zemlje u različitim vremenskim razdobljima. Makroekonomski agregati su sve relevantne ekonomske veličine privrede jedne zemlje u kojima su zbirno, odnosno agregatno izraženi njeni resursi i rezultati. Resursi su svi činioci koji se koriste da bi se ostvarila ekonomska aktivnost, a rezultati su svi proizvodi i usluge koji nastaju ekonomskom aktivnošću i upotrebom resursa. Makroekonomski agregati kao zbirni izraz ekonomskih resursa su: zaposlenost, odnosno nezaposlenost, proizvodni kapaciteti kojima raspolaže jedna ekonomija, raspoloživi prirodni resursi, broj preduzeća koja ostvaruju ekonomske aktivnosti, broj domaćinstava koja preduzećima obezbeđuju radne resurse i od njih primaju novčane dohotke čijom upotrebom formiraju tražnju za njihove proizvode i usluge. Rezultate ekonomske aktivnosti jedne ekonomije čine proizvodi i usluge koji se nude na tržištu. Oni u zbirnom izrazu predstavljaju društveni proizvod ili nacionalni dohodak koji se u različitim ekonomijama različito nazivaju. Društveni proizvod i nacionalni dohodak imaju svoje komponente kao što su lična i javna potrošnja, akumulacija, investicije, izvoz... Dakle, makroekonomski agregati predstavljaju ukupnost stanja i tokova (resursa i rezultata) u jednoj privredi i, kao takvi, glavni su predmet izučavanja makroekonomije. Najvažniji makroekonomski agregati su oni sa kojima se sumiraju rezultati ekonomske aktivnosti. Dva među njima su u najčešćoj upotrebi. To su a) bruto domaći i b) bruto nacionalni proizvod, često označavani u ekonomskoj literaturi skraćenicama GDP (gross domestic product) i GNP (gross national product). U našoj statističkoj metodologiji i praksi korišćeni su sledeći makroekonomski agregati: društveni proizvod, društveni bruto proizvod i nacionalni dohodak. Društveni proizvod odgovara bruto domaćem proizvodu (GDP). 1 Deo udžbenika pod naslovom „Društveno računovodstvo“, urađen je na osnovu: Dragutin V. Marsenić sa prilozima Gojka Rikalovića i Biljane Gavrilović-Jovanović, Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996., str. 23-37., (korišćen je deo pod naslovom „Makroekonomski agregati“ koji je napiso Dragutin V. Marsenić)

120

1. Društveno računovodstvo

Društveni bruto proizvod predstavlja vrednost ukupne domaće ponude na domaćem tržištu kao i domaće ponude na inostranom tržištu (dakle u izvozu) koja potiče iz tekuće proizvodnje (tj. iz proizvodnje u godini za koju se ovaj agregat izračunava). Za razliku od društvenog proizvoda koji predstavlja zbirni izraz ponude finalnih dobara i usluga, u društveni bruto proizvod ulaze i intermedijerna dobra. Nacionalni dohodak je društveni proizvod umanjen za amortizaciju. Njega poznaje i statistika Ujedinjenih nacija i zemalja sa razvijenom tržišnom tradicijom i tamo se javlja pod nazivom neto domaći proizvod (Net Domestic Product) odnosno skraćeno NDP. Dobija se oduzimanjem amortizacije od GDP-a. Međutim, u statistici Ujedinjenih nacija NDP je prosto računska veličina kojoj se ne pridaje veći značaj. Nacionalni dohodak, odnosno NDP nije moguće objektivno izmeriti iz dva razloga. Prvo, ne postoji skupina dobara koja svojom zbirnom vrednošću čine nacionalni dohodak kao što postoje finalna dobra i usluge čija zbirna vrednost predstavlja društveni proizvod odnosno GDP. Drugo, amortizacija je pretpostavljeni odnosno očekivani (substancijalni) trošak fiksnog kapitala koji ne mora u istom iznosu i da se ostvari. Taj pretpostavljeni očekivani trošak fiksnog kapitala može iz mnogih razloga da bude veći ili manji od stvarnog. Znači, u taj trošak može da se prelije deo nacionalnog dohotka. Treba naglasiti da je naša statistička metodologija i praksa počela usaglašavanje domaćih makroekonomskih pokazatelja sa međunarodnim standardma, tako da su već sada u upotrebi mećunarodni makroekonomski agregati kao što su: bruto domaći proizvod GDP i bruto nacionalni proizvod GNP.

1.1. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD (GDP) Bruto domaći proizvod (u daljem tekstu - GDP) predstavlja zbirni izraz vrednosti finalnih dobara i usluga proizvedenih u toku jedne godine ili jednog tromesečja u godini u granicama, odnosno na teritoriji jedne zemlje. Finalna dobra i usluge imaju dva značenja. Prvo, sa stanovništa preduzeća svako dobro i usluga koje je rezultat njegove ekonomske aktivnosti i koje se kao takvo prodaje na tržištu odlikuje se finalnošću, nezavisno od toga da li će u daljem toku nad njim biti vršene operacije prerade i dorade. Pšenica je finalni proizvod za poljoprivrednu farmu koja je proizvodi i na tržištu prodaje. Brašno je takođe finalni proizvod za mlinsko preduzeće. Hleb je finalni proizvod za pekarsko preduzeće. Od tri pomenuta finalna proizvoda samo je hleb proizvod nad kojim se ne vrši dalja proizvodnja. Sa stanovišta privrede u celini samo se onaj proizvod odlikuje finalnošću koji ne ulazi u dalju preradu kao input za proizvod-

Ekonomija

121

nju drugih dobara, odnosno koji ne ulazi u sledeće ili sledeću fazu proizvodnje kao predmet rada. Samo tako posmatrana finalna dobra i usluge ulaze u vrednost GDP-a. Na taj način GDP je agregat ekonomske aktivnosti koji isključuje višestruki obračun pojedinih proizvoda i usluga. GDP se obračunava u tekućim cenama i predstavlja izraz tržišne realizacije finalnih roba i usluga proizvedenih u tekućem periodu. GDP se obračunava na tri načina. Po prvom načinu, GDP se obračunava tako što se saberu tržišne vrednosti svih finalnih dobara i usluga. Usluge koje ulaze u GDP, a za koje nema tržišne vrednosti, odnosno za koje se ne formiraju cene na tržištu, vrednuju se po realnim troškovima koji su nastali tokom vršenja usluga. Po ovom načinu obračuna, GDP za proizvode iz našeg primera, pšenicu, brašno i hleb, predstavljala bi vrednost hleba. Vrednost pšenice iznosi 100 dinara. To je input za mlinsko preduzeće. Vrednost brašna koja predstavlja input za pekarsko preduzeće je 170 dinara. Najzad, vrednost hleba koji kupuju finalni potrošači iznosi 250 dinara. Dakle, vrednost GDP-a jednaka je vrednosti hleba, odnosno iznosi 250 dinara. Po drugom načinu, GDP se obračunava tako što se sabiraju dodatne vrednosti koje se svakom inputu dodaju u preduzeću kada se on podvrgava preradi ili doradi. Kada je u pitanju naš primer, polazi se od toga da dodatna vrednost prvog preduzeća (proizvođač pšenice) čini 100 dinara, drugog (mlinskog) preduzeća 70 dinara = (170–100), a trećeg (pekarskog) preduzeća 80 dinara = (250–170). Sabirajući sve tri dodatne vrednosti dobijamo GDP koji je opet jednak vrednosti hleba, odnosno iznosi 250 dinara. Najzad, po trećem načinu GDP se obračunava tako što se sabiraju faktorski dohoci koji se primaju u svakom preduzeću. Reč je o dohocima kapitala, rada i zemlje. Faktorski dohoci predstavljaju cene faktora proizvodnje. I ovaj način obračuna GDP-a ćemo pokazati na našem primeru. Proizvođač pšenice je platio rentu za korišćenje zemljišta od 10 dinara, imao je amortizaciju fiksnog kapitala od, takođe, 10 dinara. Na ukupno korišćeni kapital ostvario je profit koji je, primera radi, jednak kamati i iznosi 25 dinara. Nagrada za kapital koja uključuje i amortizaciju fiksnog kapitala, iznosi 35 dinara. Preostali deo vrednosti od prodate pšenice (55 dinara) neka čine plate zaposlenih radnika. Drugo preduzeće je za amortizaciju imalo izdatak od 11 dinara i neka mu je profit iznosio 13 dinara. Odnosno, ukupna nagrada za kapital mu iznosi 24 dinara. Preostali deo dodatne vrednosti od 46 dinara neka mu čine plate. Na isti način treće preduzeće ostvaruje sledeće dohotke: amortizacija (15 dinara), profit (20 dinara) i plate (45 dinara). Sabirajući sve dohotke dobijamo da nagrada za prirodne resurse (renta) iznosi 10 dinara, nagrada za kapital kod sva tri preduzeća (uključujući i amortizaciju) iznosi 94 dinara, a plate radnika (takoće kod sva tri preduzeća) iznose 146 dinara. Na taj način GDP kao izraz faktorskih nagrada čine prihodi za prirodne resurse (renta) od

122

1. Društveno računovodstvo

10 dinara, nagrada za kapital (uključujući i amortizaciju) od 94 dinara, i nagrada za rad (plate) od 146 dinara, što je zbirno jednako napred izračunatom zbiru dodatnih vrednosti sva tri preduzeća, odnosno vrednosti finalnog proizvoda (hleba) od 250 dinara. Bruto domaći proizvod je ovde predstavljen kao da se sva finalna dobra i usluge čija tržišna vrednost ulazi u njegov sastav prodaju na domaćem tržištu. Međutim, jedan njihov deo, odnosno jedan deo ukupne domaće proizvodnje (dakle i onih dobara koja predstavljaju inpute za narednu fazu proizvodnje) prodaje se na inostranom tržištu. Istovremeno, zemlja ostvaruje u istom periodu i uvoz dobara i usluga (uključujući tu i uvoz intermedijarnih dobara i usluga koje služe kao proizvodni input). Razlika između izvoza i uvoza dobara i usluga u periodu za koji se iskazuju makroekonomski agregati tj. neto izvoz takođe čini jednu stavku namenske upotrebe odnosno trošenja bruto domaćeg proizvoda. U našem gornjem primeru, ako bi se deo finalnog dobra (hleb) izvezao, i neka to bude u vrednosti od 50 dinara, te ako bi se za toliko dinara izvršio uvoz drugog finalnog ili intermedijarnog dobra, onda bi bruto domaći proizvod ostao nepromenjen jer bi neto izvoz imao nultu vrednost. U slučaju da je neto izvoz pozitivan, bruto domaći proizvod bi bio veći od realizovane (domaće) finalne tražnje za njim, formirajući tako platežnu sposobnost i mogućnost većeg uvoza od izvoza u narednoj ili narednim godinama. Obrnuto je, naravno, kada je neto iznos negativan.

1.2. BRUTO NACIONALNI PROIZVOD (GNP) Bruto nacionalni proizvod je vrednost finalnih dobara i usluga, čijom prodajom domaći rezidenti stiču dohotke nezavisno od toga da li je proizvodnja ostvarena unutar ili van granica sopstvene zemlje. GDP izražava dohotke faktora proizvodnje od ekonomske aktivnosti koja se ostvaruje u granicama sopstvene zemlje, nezavisno od toga da li te dohotke prisvajaju domaći rezidenti ilii građani drugih zemalja koji u našoj zemlji „gostuju“ sa svojim radom i (ili) kapitalom. GNP, pak, predstavlja dohotke domaćih rezidenata nezavisno od toga da li su ti dohoci ostvareni od ekonomske aktivnosti u zemlji ili u inostranstvu. Ako, primera radi, naša zemlja dobije kredit iz inostranstva u iznosu od K dinara i isti otplaćaje u godišnjim ratama od rK dinara, tim kreditom ona realizuje projekat koji donosi godišnji dohodak od X dinara. U tom slučaju bruto domaći proizvod (njen GDP) će biti uvećan za X dinara (jer je za toliko u njenim granicama povećana proizvodnja finalnih dobara i usluga zahvaljujući inostranom kreditu). Njen pak bruto nacionalni proizvod će biti uvećan za (X-rK) dinara, budući da iz ostvarenog

Ekonomija

123

povećanja dohotka (X) mora inostranstvu da plati godišnje rK dinara na ime otplate kredita i kamata na isti. Zemlja pak od koje je uzet kredit neće zbog toga imati promene u svom bruto domaćem proizvodu (GDP), ali će joj se bruto nacionalni proizvod uvećati za rK dinara (tj. za prinos kapitala ostvaren njegovim angažovanjem u inostranstvu). Ako pretpostavimo da naša zemlja svoj kapital na isti način angažuje u inostranstvu, onda će proizvodnja finalnih dobara i usluga ostvarenih tim kreditom činiti sastavni deo bruto domaćeg proizvoda zemlje koja taj kredit koristi a godišnje otplate tog kredita (koji u sebi uključuje i kamatu na njega) povećaće naš bruto nacionalni proizvod (GNP). Slično je stanje i kada su naši rezidenti vlasnici fabrika u inostranstvu, a građani drugih zemalja, vlasnici preduzeća u našoj zemlji. Proizvodnja finalnih dobara i usluga koja potiče iz tih preduzeća ulazi u sastav GDP zemlje u kojoj se obavlja, a faktorski dohoci od nje u GNP zemlje čiji su građani svojim radom i kapitalom doprineli njenom ostvarivanju. *** Nivo ekonomske razvijenosti jedne zemlje po pravilu se meri per capita veličinama pomenutih ekonomskih agregata GDP-a, GNP-a, društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka2. Svaki pristup nivou ekonomske razvijenosti mora pre svega imati u vidu per capita veličine nekog od upravo pomenutih makroekonomskih agregata. Privredni rast (economic growth), kao fenomen ekonomskog napredovanja, upravo izražava godišnje povećanje pomenutih agregata ili njihovih per capita veličina. I najzad, sektorsko poreklo pomenutih makroekonomskih agregata ukazuje na strukturu privrede i zbog toga predstavlja nezaobilazan momenat u sagledavanju: 1) stanja u kome se nalazi ekonomija jedne zemlje, 2) nivoa privredne razvijenosti jedne zemlje i 3) razvoja toka kojim se taj nivo povećava. Veličina navedenih makroekonomskih agregata pruža dragocene informacije o veličini ekonomije jedne zemlje, dok su njihovi per capita izrazi nezaobilazni indikatori nivoa njene ekonomske razvijenosti. Tako je, na primer, privreda SAD-a 1992. godine imala bruto domaći proizvod od 5920,2 milijardi dolara (tadašnje kupovne snage) dok je taj makroekonomski agregat iste godine u Švajcarskoj iznosio 241,4 milijardi dolara ili tek 4,1% od pomenute veličine za SAD. Za izražavanje nivoa razvijenosti pogodniji je per capita pokazatelj bruto nacionalnog proizvoda. Ovo zbog toga što on pokazuje dobra koja pripadaju stanovnicima zemlje (njenim rezidentima) nezavisno od toga da li su kreirana na sopstvenoj teritoriji ili na teritoriji druge zemlje. I per capita bruto nacionalnog proizvoda 2

Per capita veličine ekonomskih agregata GDPa, GNPa, društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, predstavljaju veličine pomenutih ekonomskih agregata po glavi stanovnika

124

1. Društveno računovodstvo

Švajcarske u 1992. godini, iznosio je 36,080 dolara i bio je veći od analogne veličine za SAD (23,240 dolara) u istoj godini za 55,2%. To pokazuje da agregatne veličine pokazuju razmere (veličinu ili obim) jedne ekonomije, a njihovi per capita izrazi su nezaobilazan indikator (ne) razvijenosti. Zemlja je, prema tome, ekonomski velika onoliko koliko je veliki GDP ili GNP, a ne onoliko koliko stanovnika ima ili kolika joj je površina (teritorija) na kojoj se prostire.

1.3. NOMINALNE I REALNE VREDNOSTI MAKROEKONOMSKIH AGREGATA I NJIHOV IMPLICITNI CENOVNI DEFLATOR Pomenuti makroekonomski agregati izračunavaju se po tržišnim cenama roba i usluga koje ulaze u njihov sastav. Tako se dobijaju njihove nominalne vrednosti. Potrebno, je međutim, pratiti njihovu dinamiku, tj. promene u njihovom obimu od jedne do druge vremenske jedinice za koje se oni izračunavaju. U tim promenama sagledava se ekonomsko napredovanje jedne zemlje. Međutim, ukoliko je jedna ekonomija suočena sa rastom cena, onda rast nominalnih vrednosti pomenutih makroekonomskih agregata jednim delom „duguje“ rastu cenu, a drugim delom rastom ekonomske aktivnosti koji se ogleda u povećanom (fizičkom) obimu ponude robe odnosno izvršenih usluga. U tom slučaju GDP se javlja kao proizvod cena (P) i fizičkog obima dobara i usluga proizvedenih i prodatih u toku jedne godine (Q) tj. GDP = QP, a njegova stopa rasta (RGDP ) kao zbir stopa rasta fizičkog obima proizvodnje roba i izvršenih usluga (Rq) i cena (Rp) tj. GDP = QP odnosno RGDP = Rq + Rp Ceo ovaj obračun ima smisla kada se upoređuje GDP za različite godine (ili tromesečja). Tako, primera radi, ako u tekućoj godini nominalni bruto domaći proizvod iznosi 20 milijardi dinara, a cene su u odnosu na prethodnu godinu porasle za 7%, tada se realni društveni proizvod dobija deobom nominalnog društvenog proizvoda (20 milijardi dinara) sa koeficijentom rasta cena (1,07) i iznosi 18,7 milijardi dinara. Deljenjem nominalnog sa realnim društvenim proizvodom dobija se takozvani implicitni cenovni deflator bruto domaćeg proizvoda. Implicitni cenovni deflator bruto domaćeg proizvoda je količnik nominalnog i realnog društvenog proizvoda ili bilo kog od tri agregata koja u ovom kontekstu imamo u vidu. Primera radi, nominalni društveni proizvod SFR Jugoslavije u 1987. godini (vrednovan po tekućim cenama) iznosio je 49.212.427 miliona dinara. Na istom prostoru i u istoj godini realni društveni proizvod vrednovan po cenama iz 1972. godine iznosio je 403.124 miliona di-

Ekonomija

125

nara. Deobom prvog iznosa (nominalnog društvenog proizvoda vrednovanog po tekućim cenama) sa drugim (realnim društvenim proizvodom vrednovanim po cenama iz 1972. godine) dobijamo implicitni cenovni deflator društvenog proizvoda koji isnosi 122,07 i koji kazuje da su se cene u tom periodu (od 1973, do 1987, 1972 = 100) povećale za 1220,7 puta odnosno da je njihov indeks (1972 = 100) iznosio 12.207. Društveni proizvod u 1972 godini vrednovan po cenama iz te godine je iznosio 245.515 miliona dinara. U 1987. godini vrednovan po cenama iz 1972. godine iznosi 403.124 miliona dinara. Njegovo realno povećanje je iznosilo 64.2 % (indeks 164.19). On je nominalno bio veći u 1987. nego u 1972. godini za 200,45 puta (indeks 20,045). Odnosno on je prosečno godišnje u realnom izrazu (po cenama iz 1972. godine) povećavan za po 3,3% a u nominalnom (po tekućim cenama) za po 35,3%. To dalje znači da su se cene u tih 15 godina (1973-1978, 1972 = 100) povećavale, u proseku, godišnje za po 33%. Sve to govori da je umeren rast realnog društvenog proizvoda (kao rast ponude iz domaće ekonomske aktivnosti) bio praćen brzim rastom nominalnog društvenog proizvoda zahvaljujući brzom rastu cena. Otuda i visoki implicitni cenovni deflator.

Ekonomija

127

2. KEJNSOVA MAKROEKONOMSKA ANALIZA Kejnsova knjiga „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“3 objavljena je 1936. godine. Pojavljivanje ove knjige predstavlja početak nove etape u razvoju ekonomske misli. Početak te nove etape obično se naziva „kejnsijanska revolucija“. Diskusije koje je ta knjiga izazvala i literatura, naročito anglosaksonska, jedva da imaju presedana u istoriji ekonomske misli. Ona što je sam Kejns pisao o uspehu Rikarda u odnosu na Maltusa, može dobrim delom da se primeni na njega u odnosu na prethodnu marginalističku ekonomsku misao. Kejnsova makroekonomska analiza, analiza makroekonomskih agregata, potiskujue mikroekonomsku analizu. Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883-1946) rođen je u Kembridžu, poznatom univezitetskom centru Engleske. Na Kembridžu je njegov otac predavao ekonomiju i bio učenik tada najpoznatijeg engleskog ekonomiste Alfreda Maršala, šefa katedre političke ekonomije na Kembridžskom univerzitetu. Kejns spada u red retkih ekonomista koji nisu bili čisto akademski teoretičari. On je veoma čvrsto bio povezan sa privrednom praksom i uzimao vidnog učešća u rešavanju tekućih ekonomsko-političkih pitanja Engleske. Svoje glavno delo „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“, Kejns je uputio svojim kolegama ekonomistima koji su se, kao i on, vaspitavali u duhu „tradicionalne“ maršalijanske ekonomske teorije. Namera mu je bila da prvo njih ubedi u potrebu za ponovnim kritičkim ispitivanjem osnovnih pretpostavki te teorije. Istupa sa novim shvatanjima. Nastoji da izbegne tradicionalne ideje, koje su bile duboko ukorenjene među univerzitetskim ekonomistima, da izbegne uobičajeni način razmišljanja i izražavanja. Unosi izvesnu novu terminologiju. Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca posvećena je proučavanju snaga koje utiču na promene u obimu ukupne proizvodnje i zaposlenosti.

3 John Maynard Keynes, The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kod nas kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956.

128

2. Kejnsova makroekonomska analiza

2.1. KEJNSOV ODNOS PREMA PRETHODNOJ EKONOMSKOJ TEORIJI 2.1.1. Odnos prema maršalijanskoj teoriji zaposlenosti Tradicionalna ekonomska teorija bavila se pretežno problemom raspodele datog obima zaposlenih resursa, odnosno faktora proizvodnje, između različitih namena, kao i uslovima koji određuju nagradu, odnosno cenu ovih faktora. Rikarda ne intersuje veličina neto društvenog proizvoda. Njega interesuje raspodela neto društvenog proizvoda. On smatra da osnovni zadatak političke ekonomije kao nauke nije istraživanje prirode i uzroka bogatstva, kao što je to smatrao Smit, već istraživanje zakona koji određuju raspodelu društvenog proizvoda između pojedinih društvenih klasa. Postklasična ekonomska teorija retko se bavila teorijom zaposlenosti raspoloživih faktora proizvodnje. Ona nije uzimala u obzir činjenicu nevoljne nezaposlenosti, tj. nezaposlenosti protiv volje radnika. Tako, na primer, i poznati engleski ekonomista Pigu smatra da se može zanemariti činjenica nevoljne nezaposlenosti jer, po njemu, ista teorija važi kako u situaciji nevoljne nezaposlenosti tako i u situaciji pune zaposlenosti. Postavke tradicionalne teorije nezaposlenosti ne isključuju mogućnost postojanja tzv. funkcionalne nezaposlenosti. Pod funkcionalnom nezaposlenošću tradicionalisti podrazumevaju razna neprilagođavanja kratkotrajnog karaktera, kao što je na primer nezaposlenost usled međusobnog nesklada u količini resursa, kao što je nezaposlenost zbog pogrešnog proračuna, ili pak nezaposlenost usled sporosti u prilagođavanju posle nepredviđenih promena, ili nezaposlenost privremenog karaktera koja nastaje usled prelaza iz jednog zaposlenja u drugo, što je svojstveno dinamičkoj privredi. Tradiconalna teorija takođe ne isključuje i mogućnosti tzv. voljne nezaposlenosti. To je stanje kada radnici neće da prihvate posao za određenu najamninu. Dakle, maršalijanska, odnosno tradicionalna teorija, ne dopušta mogućnost tzv. nevoljne nezaposlenosti, nezaposlenosti koja u doba kriza i depresija postaje najakutniji problem privrede. Ona, zapravo, polazi od stanja koje je u ekonomskoj literaturi poznato kao stanje pune zaposlenosti. Stanje pune zaposlenosti ne isključuje postojanje privremenih, neizbežnih i lakih formi nezaposlenosti kao što je voljna nezaposlenost. Stanje pune zaposlenosti, po prirodi stvari, isključuje stanje nevoljne nezaposlenosti. Tradicionalna teorija se, po rečima Kejnsa, može shvatiti kao teorija raspodele u uslovima pune zaposlenosti. Prema postavkama te teorije, ne može doći do nezaposlenosti u pravom smislu reči, do nevoljne nezaposlenosti; nezaposlenost može biti jedino posledica: ili privremene nezaposle-

Ekonomija

129

nosti između dva posla, ili promene u tražnji visokospecijalizovanih faktora proizvodnje, ili posledica uticaja esnafskog sindikata na zaposlenost radnika koji nisu njegovi članovi. Tradicionalna teorija je tako, polazeći od svojih hipoteza, logički bila dovedena do neizbežnog zaključka: postojeća nezaposlenost mora u osnovi da bude posledica odbijanja nezaposlenih faktora proizvodnje da prihvate nagradu koja odgovara njihovoj marginalnoj produktivnosti. Odbijanje radnika da pristanu na sniženje svoje nominalne najamnine osnovni je uzrok nezaposlenosti, prema toj teoriji. Kejns otvoreno iznosi problem: tradicionalna teorija se može primeniti jedino na stanje pune zaposlenosti. Nju je pogrešno primenjivati na probleme nevoljne nezaposlenosti. A nevoljna nezaposlenost je u Kejnsovo doba bila stvarnost. 2.1.2. Kejnsovo odbacivanje Sejovog zakona tržišta Od francuskog ekonomiste Žana Batista Seja potiče doktrina poznata kao Sejov zakon tržišta. Po toj teoriji ponuda stvara svoju sopstvenu tražnju. Tradicionalni ekonomisti poput Rikarda prihvatili su u osnovi ovu doktrinu kao tačnu. Tu doktrinu je izložio Džon Stjuart Mil, Rikardov interpretator, u svojoj knjizi „Principi političke ekonomije“. Mil smatra da je sredstvo plaćanja robe naprosto, opet sama roba. Sredstva kojima svako lice plaća za proizvode drugih ljudi su proizvodi kojima ono samo raspolaže. Svi prodavci su neophodno, i u punom smislu reči, kupci. Kada bismo odjednom mogli da udvostručimo proizvodne snage zemlje, time bismo udvostručili i ponudu robe na svim tržištima, ali bismo, istom ovom merom, udvostručili i kupovnu moć. Svako bi udvostručio i svoju tražnju i svoju ponudu; svako bi mogao da kupi dvaput više, pošto bi svako imao da u razmenu ponudi dvaput više. Iz Sejovog zakona tržišta proizilazilo je da svako uzdržavanje od lične potrošnje dovodi automatski do investiranja radne snage i ostalih faktora proizvodnje u sferu proizvodnje kapitalnih dobara. Ovo stanovište odgova privredi Robinsona Krusoa, privredi bez razmene. Ti zaključci, međutim, ne odgovaraju robnoj privredi sa razvijenom robnonovčanom razmenom. Štednja koju sebi nameće pojedinac i koja dovodi do njegovog bogaćenja ne mora, istovremeno, da bogati i zajednicu kao celinu. Drugim rečima, akt pojedinačne štednje ne mora neizbežno da dovede do paralelnog akta investiranja. Kejns je odbacio Sejov zakon tržišta i doveo u pitanje i mnoge druge postavke tradicionalne teorije kao što su: korist od privatne i javne štedljivosti, stav prema kamatnoj stopi, tradicionalna teorija nezaposlenosti, kvantitativna teorija novca, neograničena korist od ekonomskog liberalizma u spoljnoj trgovini, itd. ***

130

2. Kejnsova makroekonomska analiza

Između prethodne ekonomske teorije, počev od Rikarda, i Kejnsove teorije postoje sledeće glavne razlike: 1) Prethodna ekonomska teorija bavi se, pre svega, problemom raspodele, a ne obimom nacionalnog dohotka. Kejns istražuje snage koje određuju obim, odnosno nivo zaposlenosti i nivo privredne aktivnosti uopšte, kao i obim nacionalnog dohotka koji predstavlja rezultat određenog nivoa zaposlenosti i određenog nivoa privredne aktivnosti. 2) Raniji ekonomisti polaze od Sejovog zakona tržišta. Prihvataju Sejovo stanovište da tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje punu zaposlenost faktora proizvodnje. Oni su svoju teoriju vrednosti i raspodele razradili za situaciju pune zaposlenosti. Smatraju da je njihova analiza mehanizma razmene i njihova teorija o akumulaciji kapitala pokazala da tržišna privreda teži punoj zaposlenosti. Kejns odbacuje Sejov zakon tržišta i ističe tvrdnju da ne postoji takav mehanizam koji automatski dovodi do stanja pune zaposlenosti, već da privreda može biti na raznim nivoima zaposlenosti. 3) Shvatanja tradicionalne teorije se zasnivaju na liberalističkoj ekonomskoj politici, na principu „laissezfaire“, na neintervencionizmu, na nemešanju države u privredni život. Za mešanje države nema potrebe jer tržišni mehanizam sam po sebi obezbeđuje: (a) punu zaposlenost svih faktora proizvodnje i (b) najracionalniji razmeštaj, tj. alokaciju faktora proizvodnje, odnosno raspodelu ukupnog društvenog fonda rada između pojedinih privrednih grana. Kejns smatra suprotno. Tvrdi da ne postoji nikakav automatski mehanizam koji bi obezbedio punu zaposlenost proizvodnih faktora i zbog toga on upućuje na državni intervencionizam4, odnosno na intervencionističku ekonomsku politiku5.

4 5

G. McCandless, Macroeconomics, Prentice Hall, 1992., str. 2,3. U ovom delu udžbenika korišćeno: Branislav Šoškić, Ekonomske doktrine, „Savremena administracija“, Beograd, 1980.

Ekonomija

131

3. SAVREMENA POSTKEJNSIJANSKA MAKROEKONOMSKA ANALIZA Jedna od osnovnih oblasti sa kojima se bavi savremena postkejnsijanska makroekonomska analiza jesu faktori koji određuju nivo nacionalnog dohotka. Polazi se od stanovišta da nivo nacionalnog dohotka određuju sledeći faktori: 1) struktura potrošnje pojedinih grupa stanovništva, 2) sklonost potrošnji ukupnog stanovništva jedne države i 3) međusobno delovanje štednje i investicija.

3.1. SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI Kejns i čitava savremena postkejnsijanska ekonomija6 pridaju veliki značaj koncepciji sklonosti potrošnji i štednji i posebno koncepciji marginalne sklonosti potrošnji i štednji, jer su te koncepcije povezane sa praktičnim merama na polju ekonomske, posebno fiskalne politike kada privreda uđe u stanje nestabilnosti i nezaposlenosti. Svaki dohodak se deli na dva dela: na deo namenjen potrošnji i na deo namenjen štednji. Ako se dohodak označi sa D, potrošnja sa P, a štednja sa Š, dobija se nekoliko sledećih osnovnih odnosa: D=P+Š P=D-Š Š=D-P Samo po sebi se razume da ukoliko vlasnik određenog dohotka daje više na potrošnju, utoliko mu ostaje manje za štednju. I obrnuto, povećanje štednje znači smanjivanje potrošnje. Potrošnja i štednja su dva namenska dela dohotka i predstavljaju dve komplementarne veličine. Povećanje jedne dovodi do smanjivanja druge i obrnuto. Povećanje (odnosno smanjenje) potrošnje dovodi do smanjenja (odnosno povećanja) štednje, a povećanje (odnosno smanjenje) štednje do smanjenja (odnosno povećanja) potrošnje. 6

a) Froyen, R.T., Macroeconomics Theories and Policies, Third edition, Macmillan, London, 1990, glava13: Consumption and Investiment Spending, s. 377-420; b) Mankiw. N. G., Macroeconomics, glava 15. Consumption, s. 403-433 i c) Sachs, J. and F. Larrain, Macroeconomics In The Global Economy, Harvester Wheatsheaf, 1993.

132

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

Sklonost potrošnji7 i sklonost štednji pokazuju relativni odnos potrošnje odnosno štednje prema dohotku, odnosno pokazuju koliki deo dohotka ide na potrošnju odnosno na štednju. Ako sklonost potrošnji označimo inicijalima SP, onda imamo da je SP = P : D. Najveća sklonost za potrošnju postoji u slučaju kada se čitav dohodak namenjuje potrošnji.

3.2. STRUKTURA POTROŠNJE POJEDINIH GRUPA STANOVNIŠTVA Ako na primer jedno lice prima dohodak od 1000 dinara i troši 900 dinara (a štedi dakle samo 100 din.), njegova sklonost potrošnji je veća nego lica koje prima dohodak od 2000 din., a troši 1600 din. (a štedi preostalih 400 din.). Mada je apsolutni iznos potrošnje drugog lica (1600) veći od apsolutnog iznosa potrošnje prvog lica (900), relativni (procentualni) deo potrošnje u odnosu na dohodak kod prvog lica je veći (900 : 1000 = 9 : 10; odnosno 90%) nego kod drugog (1600 : 200 = 8 : 10; odnosno 80%). Kada je u pitanju odnos štednje i potrošnje, za ekonomsku teoriju a i praksu, veoma je značajno uvideti razlike pojedinih grupa stanovništva u pogledu sklonosti potrošnji. Veličina dela dohotka koji će stanovništvo nameniti potrošnji, a koji štednji, zavisi prvenstveno od nivoa ostvarenog dohotka.8 Stanovništvo sa manjim dohotkom, tj. siromašnji slojevi stanovništva nisu u mogućnosti mnogo da štede. Oni najveći deo svog dohotka troše za životne namirnice, hranu, stan, ogrev, odevanje, itd. Njima ne ostaje mnogo za štednju. Neki ne mogu ništa da uštede. S druge strane, oni sa većim dohotkom u mogućnosti su da i u apsolutnom i u relativnom pogledu više štede. Dakle, stanovništvo sa nižim dohotkom ima veću sklonost ka potrošnji, a manju sklonost ka štednji manja, dok stanovništvo sa višim dohotkom ima veću sklonost ka štednji a manju sklonost ka potrošnji. Sa sve većim porastom dohotka procentualno opada udeo potrošnje a raste udeo štednje, drugim rečima, opada sklonost potrošnji, a raste sklonost štednji. Primera radi, ako stanovništvo jedne zemlje podelimo na osam grupa u zavisnosti od nivoa dohotka (tabela 14) Pretpostavimo da prva grupa prima najmanji dohodak (300). Ova grupa sa takvim dohotkom ne može ni da pokrije svoju potrošnju (311). Normalno, u takvoj situaciji ne samo što ne može ništa da se uštedi, već je ova grupa prinuđena da pozajmljuje (11). Svaka naredna grupa prima veći dohodak. Druga grupa čitav svoj dohodak (400) troši i ne ostaje joj ništa za štednju. Treća grupa od svog dohotka (500) jedan deo troši (485) 7 8

R. Gordon, Macroeconomics, Little BroWn, 1990. D. Begg, Economics, 3. izd., McGraw Hill, 1991, str. 372.

Ekonomija

133

a preostali deo štedi (15). I tako redom. Svaka naredna grupa ima veći dohodak i apsolutno posmatrano – veću i potrošnju i štednju, ali relativno posmatrano – sve manju sklonost potrošnji i sve veću sklonost štednji. Tabela br. 14

I II III IV V VI VII VIII

D Raspoloživi (čisti) dohodak

P Izdaci za potrošnju

S Čista štednja (D-S)

300 400 500 600 700 800 900 1.000

311 400 485 560 624 683 736 785

- 11 0 + 15 + 40 + 76 + 117 + 164 + 215

3.3. MARGINALNA SKLONOST POTROŠNJI I ŠTEDNJI Novozarađena (dodajna) jedinica dohotka predstavlja jednu celinu, jedno celo (100%), i može da se podeli na dodajnu potrošnju i dodajnu štednju. Marginalna sklonost potrošnji je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela svake novozarađene (dodajne) novčane jedinice dohotka koji ide na potrošnju umesto na štednju. Marginalna sklonost štednji je pokazatelj koji ukazuje na veličinu dela svake novozarađene (dodajne) novčane jedinice dohotka koji ide na štednju umesto na potrošnju. Dakle, marginalna sklonost potrošnji (MSP) i marginalna sklonost štednji (MSŠ) su dve dopunske veličine, jer je MSP + MSŠ = 100%. Marginalna sklonost potrošnji jednaka je razlici u potrošnji između jedne i druge grupe stanovništva podeljenoj sa razlikom u dohotku tih grupa. To znači da je: Pn - Pn-n-1 MSPn = ——————— Dn - Dn-1 Posmatrajmo na primer, II i III grupu dohotka iz prethodne tabele. Dohodak II grupe je 400, a dohodak naredne grupe je 500. Novozarađena (dodajna) jedinica dohotka iznosi 100. Postavlja se pitanje: koliko je sa tim porastom dohotka porasla potrošnja? Iz druge kolone (P) vidi se da

134

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

je potrošnja II grupe bila 400, a potrošnja III grupe 485. Znači da se potrošnja nije povećala za svih 100, koliko iznosi novozarađena (dodajna) jedinica dohotka, odnosno koliko je veći dohodak III grupe u odnosu na II grupu, već svega za 85. Marginalna sklonost potrošnji izračunava se na sledeći način: 485 - 400 85 MSPn = ———————— = ————— = 0,85 500 - 400 100 Znači, od svake novozarađene (dodajne) jedinice dohotka, 85% ide na potrošnju, a 15% na štednju. Prema tome, marginalna sklonost potrošnji između II i III grupe je 85%. Marginalnu sklonost štednji jednaka je razlici u štednji između jedne i druge grupe podeljenoj sa razlikom u dohotku tih grupa. To se može predstaviti sledećim simbolima i formulom: Šn - Šn-1 MSŠ = ———————— Dn - Dn-1 Tako je u našem primeru razlika u štednji III i II grupe jednaka 15, a razlika u dohotku između tih grupa jeste 100 (tj. 500 manje 400). Prema tome, 15 - 0 15 MSŠ = ——————————— = ———— = 0,15 odnosno 15%. 500 - 400 100 Dakle, marginalna sklonost štednji iznosi 15%. Marginalna sklonost potrošnji opada, a marginalna sklonost štednji raste ukoliko idemo od siromašnijih ka bogatijim grupama stanovništva. MSP počinje da pada sa porastom dohotka iznad egzistencijalnog minimuma. Važnost koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i štednji sastoji se u tome što nam one pomažu da vidimo šta će pojedini slojevi stanovništva, u zavisnosti od obima dohotka koji primaju, učiniti sa svakim novozarađenom (dodajnom) jedinicom dohotka. To, drugim rečima, znači da ako postoji potreba da se radi smanjenja nezaposlenosti u privredi jedne zemlje, poveća ukupna potrošnja, a samim tim i ukupna tražnja, onda rezultati analize učinjene na osnovu koncepcije marginalne sklonosti potrošnji i štednji, mogu da ukažu na potrebne mere ekonomske politike u pogledu preraspodele nacionalnog dohotka u korist siromašnih, a na račun bogatih slojeva stanovništva. Budući da siromašni slojevi stanovništva imaju veću sklonost potrošnji, oni će transferisani dohodak od bogatih odmah potrošiti i na taj način će se povećati ukupna potrošnja i ukupna tražnja.

Ekonomija

135

Međutim, prilikom transfera dohotka od bogatih ka siromašnim treba biti obazriv jer isuviše visoka progresija oporezivanja deluje destimulativno na investicionu delatnost bogatih. Privatne firme se ustežu da investiraju ako će im veliki deo dohotka država zahvatiti putem strme skale progresivnih poreza.

3.4. SKLONOST POTROŠNJI UKUPNOG STANOVNIŠTVA JEDNE DRŽAVE (nacionalna sklonost potrošnji) Nacionalna sklonost potrošnji predstavlja odnos ukupne potrošnje prema nacionalnom dohotku, odnosno promene ukupne potrošnje koje nastaju kao posledica porasta nacionalnog dohotka. Nivo nacionalnog dohotka je najvažniji faktor od koga zavisi ukupna potrošnja. Kretanje (porast ili smanjenje) ukupne potrošnje prati kretanje (porast ili smanjenje) nacionalnog dohotka. Kriva ukupne potrošnje treba da pokaže koliko će stanovništvo jedne države da troši pri različitim nivoima raspoloživog nacionalnog dohotka. Svakom nivou nacionalnog dohotka odgovara određeni nivo ukupne potrošnje.

3.5. NEZAPOSLENOST, INFLACIJA I INVESTICIJE Nezaposlenost faktora proizvodnje bio je i ostao jedan od osnovnih problema savremenih tržišnih privreda. Masovna nezaposlenost za vreme velike ekonomske krize tridesetih godina dvadesetog veka dovela je do ogromnog smanjenja obima proizvodnje. Drugi osnovni problem savremenih privreda je problem inflacije. Nezaposlenost faktora proizvodnje, s jedne, i inflacija (posebno inflacija tražnje9) s druge strane, predstavljaju dve krajnosti cikličnih kretanja tržišnih privreda. Kejns smatra da i inflacija i nezaposlenost zavise od obima investicija. Promenljivost u obimu investicija je najvažniji element kejnsijanske analize problema zaposlenosti i stabilnosti cena. Od obima investicija zavisi da li će vladati stanje (1) masovne nezaposlenosti i umanjenog nacionalnog dohotka ili stanje (2) inflacije tj. ošteg rasta cena. Kraće rečeno, investicije utiču na kolebanje nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Do pojave Kejnsa ekonomisti su hvalili automatizam tržišnog mehanizma, preko koga se sami po sebi mobilišu i kombinuju pojedini faktori proizvodnje, što dovodi do odgovarajuće strukture i odgovarajućeg obima investicija. Nasuprot njima, Kejns i kejnsijanci ističu nesposobnost tog siste9

Inflacija tražnje predstavlja inflaciju koja nastaje nakon postizanja pune zaposlenosi i to zbog preterane ukupne efektivne tražnje.

136

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

ma da automatski, bez mešanja države obezbedi baš onaj obim investicija koji bi doveo do pune zaposlenosti bez inflacije. Oni smatraju da automatizam tržišnog mehanizma ne deluje na odgovarajući način i da se zbog toga dešava da u jednom periodu bude suviše mali obim investicija koji dovodi do nezaposlenosti , a u drugom periodu da bude suviše veliki obim investicija koji dovodi do inflacije. Taj sistem, prepušten sam sebi, tvrde kejnsijanci, ne poseduje nikakav unutrašnji automatski regulator. Tokom istorijskog iskustva pokazalo se da tržišni sistem, prepušten sam sebi, može decenijama da ostane na niskom nivou investicija, što prouzrokuje nezaposlenost i neiskorišćenost kapaciteta odnosno faktora prozvodnje. Kejns je ispitivao prvenstveno problem zaposlenosti i faktore koji određuju nivo zaposlenosti, drugim rečima, determinate zaposlenosti. Takođe, tokom istorijskog iskustva pokazalo se da tržišni sistem, takođe kada je prepušten sam sebi, tokom dužeg vremenskog razdoblja može da teži ka previsokim investicijama koje vode ka hroničnoj inflaciji. Dakle, kako je već rečeno, radi se o dva problema, o dve strane privrednih ciklusa: nezaposlenost, s jedne, i inflacija tražnje, s druge strane. Opadanje privredne aktivnosti, tj. silazna faza privrednog ciklusa označava nezaposlenost. Najviši deo uzlazne faze privrednog ciklusa, odnosno stanje privredne konjunkture (uspona) naravno pod uslovom pune iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta i uopšte pune zaposlenosti, nosi sa sobom inflaciju. Kejns smatra da tržišni sistem prepušten sam sebi dovodi do cikličnih kretanja, do privredne nestabilnosti, nezaposlenosti i inflacije. Zato on predlaže mere makroekonomske politike koje imaju za cilj da uklone odnosno ublaže te poremećaje, ta ekstremna kretanja koja idu iz jedne krajnosti (nezaposlenost) u drugu krajnost (inflacija).

3.6. ŠTEDNJA I INVESTICIJE 3.6.1. Pojmovno određenje štednje i investicija Jedan od najvažnijih elemenata savremene kejnisijanske ekonomske analize predstavlja odnos između štednje i investicija. Štednja je novčana akumulacija, a investicije predstavljaju novčanu akumulaciju koja je uložena u elemente procesa proizvodnje (u sredstva za rad, predmete rada i rad) radi organizovanja proizvodnog procesa. Novčana akumulacija je štednja sve dok nije uložena u proces proizvodnje, a kada se uloži u proces proizvodnje postaje investicija.

Ekonomija

137

Štednja je odvojena od investiranja. Štednju i investicije ne vrše ista fizička ili pravna lica, i iz istih razloga. Drugim rečima, štednju i investicije obavljaju različiti subjekti, i iz različitih razloga. Štednju ne vrše samo preduzeća već i sasvim drugi subjekti i iz sasvim različitih razloga i ne uvek radi investiranja. Ne mora svaka štednja da postane investicija, odnosno da bude uložena u proces proizvodnje. Neko štedi novac, na primer, za godišnji odmor, neko da bi kupio deo nameštaja, neko zato što mu to pričinjava posebno zadovoljstvo ili pruža sigurnost a neko za stare dane itd. Štednja tih osoba uglavnom nije namenjena investicijama. 3.6.2. Štednja i investicije kao determinante obima nacionalnog dohotka i zaposlenosti (uspostavljanje ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka – metod štednja-investicije)10 Jedan od osnovnih principa savremene makroekonomske analize koji proizilazi iz Kejnsove „Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca“ sastoji se u tome da međusobno delovanje štednje i investicije determiniše (određuje) obim nacionalnog dohotka, a time i zaposlenosti. Taj princip može najreljefnije da se prikaže grafički kao presek krive štednje i linije investicija. Pri tome treba imati u vidu da štednja zavisi od dohotka, a investicije zavise od štednje, ali i od raznih drugih momenata.

Slika br. 3.1

Na grafikonu krive ukupne štednje (slika br. 3.1) ucrtana je linija investicija, koja je horizontalna odnosno paralelna sa linijom neto društve10

L. Reynolds, Macroeconomics, 6. izd., Irwin, 1988., str. 105

138

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

nog proizvoda, odnosno nacionalnog dohotka. Vertikalna osa označava visinu ukupne štednje i investicija. Ako su stvarne ukupne investicije privrednih preduzeća na primer 5 miliona dinara, onda će linija investicije biti u visini tačke koja na vertikalnoj osi označava cifru od 5 miliona dinara. Tačka preseka krive štednje (šš) sa krivom (linijom) investicija (ii) jeste ravnotežna tačka (R). Njoj na horizontalnoj osi odgovara tačka M. Odstojanje OM pokazuje koliki će biti obim realnog nacionalnog dohotka. Treba imati u vidu da nivo nacionalnog dohotka koji je u ovom primeru, predstavljen odstojanjem OM, jeste manji od nivoa nacionalnog dohotka koji bi odgovarao stanju pune zaposlenosti koji bi bio predstavljen odstojanjem OZ. Linija ZZ je linija pune zaposlenosti. Zaključak: nivo realnog nacionalnog dohotka, određen je presekom krive štednje i linije investicija. Tačka preseka krive štednje i (linije) investicija predstavlja ravnotežni nivo nacionalnog dohotka, odnosno ravnotežu kojoj teži nacionalni dohodak. Drugim rečima, nijedan drugi nivo realnog nacionalnog dohotka ne može dugo da traje. Postoje tri različita slučaja u kojima međusobno delovanje štednje i investicija determiniše nacionalni dohodak. Prvi slučaj: nivo investicija se poklapa sa nivoom štednje. U ovom slučaju: a) nacionalni dohodak se nalazi na tački R i postignut je ravnotežni nivo nacionalnog dohotka, b) nema nagomilavanja zaliha, c) prodaja je u granicama uobičajenog obima i ne podstiče preduzeća na veću proizvodnju, d) proizvodnja, zaposlenost, dohoci i potrošnja ostaju isti. Drugi slučaj: nivo štednje je veći od nivoa investicija. U ovom slučaju a) nivo nacionalnog dohotka je u neravnoteži. b) kao posledica veće štednje javlja se smanjenje potrošnje, c) kao posledica smanjenja potrošnje javlja se smanjenje prodaje d) kao posledica smanjenja prodaje javlja se gomilanje zaliha, e) gomilanje zaliha prisiljava preduzeća da smanje obim proizvodnje i da otpuštaju radnike, f) stvara se nezaposlenost, g) smanjuju se dohoci stanovništva, h) zbog smanjivanja dohodaka stanovništvo smanjuje ukupnu štednju na nivo investicija, i) svođenjem štednje na nivo investicija postiže se ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. Treći slučaj: nivo štednje manji od nivoa investicija. U ovom slučaju: a) kao posledica manje štednje javlja se povećanje potrošnje, b) kao posledica povećane potrošnje povećava se tražnju za robama, c) kao posledica povećane tražnje povećava se prodaja i zbog toga se prodaje brže i više nego što se proizvodi. d) povećanje prodaje podstiče preduzeća da prošire proizvodnju i zaposle više ljudi, e) povećanje proizvodnje i zaposlenosti ima posledicu povećanje dohodaka stanovništva, f) kao posledica povećanja dohodaka stanovništva povećava se ukupna štednja na nivo investicija, g) izjednačavanjem štednje sa investicijama postiže se ravnotežni nivo nacionalnog dohotka.

Ekonomija

139

Ravnotežno stanje može da bude na raznim nivoima zaposlenosti. I u takvim situacijama kakva je bila velika ekonomska kriza tridesetih godina prošlog veka, postoji ravnotežna tačka preseka i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. Međutim ta ravnoteža je bila praćena masovnom nezaposlenošću i jako umanjenim nacionalnim dohotkom. Iz teorije determiniranosti nacionalnog dohotka proizilazi da su štednja i investicije determinante nivoa nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Drugim rečima, štednja i investicije su faktori koji uslovljavaju određeni nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

3.7. PRINCIP MULTIPLIKATORA Princip multiplikatora predstavlja: 1) uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka i 2) uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka. 3.7.1. Uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka Kako i koliko promene u obimu investicija utiču na promene u obimu nacionalnog dohotka i zaposlenosti? Da li određeno povećanje u obimu investicija dovodi do povećanja nacionalnog dohotka u istom ili većem obimu? Da li smanjenje u obimu investicija dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka u istom ili većem obimu? Princip multiplikatora sastoji se u sledećem: 1) Povećanje investicija će dovesti do povećanja realnog nacionalnog dohotka u većem obimu nego što je obim povećanja investicija. Drugim rečima, povećanje nacionalnog dohotka biće veće nego što je povećanje samih investicija. 2) Smanjenje investicija će dovesti do smanjenja realnog nacionalnog dohotka u većem obimu nego što je obim smanjenja investicija. Drugim rečima, smanjenje nacionalnog dohotka biće veće nego što je smanjenje samih investicija. Povećanje odnosno smanjivanje investicija dovedi do multiplikovanog, (umnoženog) povećanja, odnosno smanjenja realnog nacionalnog dohotka. Multiplikator pokazuje odnos promena u nacionalnom dohotku prema promenama u investicijama. Zato se on i zove multiplikator investicija. Multiplikator je brojčani koeficijenat koji pokazuje koliko će se puta povećati odnosno smanjiti nacionalni dohodak, sa svakim poveća-

140

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

njem odnosno smanjivanjem investicija. Drugim rečima, multiplikator je broj sa kojim treba pomnožiti promene u investicijama (povećanje ili smanjenje investicija) da bi se dobila novonastala promena (porast ili pad) nacionalnog dohotka. Tako, na primer, ako je multiplikator 3, onda će povećanje nacionalnog dohotka biti 3 puta veće od povećanja investicija. Drukčije posmatrano: ako jedno povećanje investicija od 2 miliona dinara dovede do povećanja nacionalnog dohotka od 6 miliona, onda je multiplikator 3, što znači da je povećanje nacionalnog dohotka 3 puta veće od prvobitnog povećanja investicija. Ako bi to povećanje nacionalnog dohotka iznosilo 8 miliona, onda bi multiplikator bio 4, što znači da je povećanje nacionalnog dohotka 4 puta veće od prvobitnog povećanja investicija. Ako nam je poznato povećanje investicija (u našem primeru 2 miliona), i, kao rezultat toga, nastalo povećanje nacionalnog dohotka (6 miliona u prvom, odnosno 8 miliona u drugom slučaju), onda se multiplikator jednostavno dobija kada se nastalo povećanje nacionalnog dohotka (6 odnosno 8 miliona) podeli sa primarnim povećanjem investicija (2 miliona); u prvom slučaju multiplikator je 6 : 2 = 3, a u drugom slučaju 8 : 2 = 4. Delovanje multiplikatorskog principa se povezuje sa graničnom (marginalnom) sklonošću potrošnji odnosno štednji. Kada neko uloži recimo 80 hiljada dinara da bi podigao neki objekt, on kupujući potreban građevinski materijal (npr. drvo, cigle i sl.) daje proizvođačima tog materijala ekstra novčani dohodak od 80 hiljada. Ako je njihova granična sklonost potrošnji npr. 3/4, a to će reći granična sklonost štednji 1/4 (od svake hiljade namenjuje se potrošnji 3/4 a 1/4 se štedi), to znači da će oni potrošiti 60 hiljada (3/4 od 80 = 60) na potrošačka dobra. Proizvođači ovih potrošačkih dobara će sada imati ekstra novčani dohodak od 60 hiljada. Ako je i njihova sklonost potrošnji takođe 3/4, to znači da će oni sa svoje strane potrošiti 45 hiljada (3/4 od 60 = 45), itd. Tako je prvobitna investicija (investiciona potrošnja) od 80 hiljada pokrenula jedan čitav niz drugostepene potrošnje. Ako se ta, drugog stepena (sekundarna) potrošnja sabere, dobija se ukupni iznos, koji u našem primeru iznosi: 80 + 60 + 45 +33.75 +... = 319.999999, odnosno okruglo 320 hiljada. Znači, četiri puta više (80 x 4 = 320). Ovo pokazuje da se graničnom sklonošću potrošnji (GSP) od 3/4, odnosno graničnom sklonošću štednji (GSŠ) od 1/4, multiplikator je 4. Multiplikator, dakle, zavisi od granične sklonosti potrošnji i uvek je jednak recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji. Označeno simbolima to izgleda ovako: M = 1/GSŠ. Ako je GSP = 3/4 onda je GSŠ = 1/4 (one se dopunjavaju do jedinice: 3/4 + 1/4 = 1) i multiplikator je jednak 4 ( recipročna vrednost od 1/4 jeste 4/1 tj. 4). Ako je GSP 2/3, GSŠ je 1/3 i multiplikator je jednak 3.

Ekonomija

141

Dakle, sa promenama u investicijama nastaju promene u nacionalnom dohotku. Primarni primaoci dohotka u industriji kapitalnih dobara trošeći jedan deo tog dohotka stavljaju u pokret čitav lanac sekundarne potrošnje. Obim potrošnje svakog narednog kruga manji je od dobijenog dohotka. Međutim, u krajnjoj liniji to dovodi do većeg povećavanja (ukupnog) nacionalnog dohotka nego što je bilo primarno povećanje investicija. Primarno povećanje investicija puta multiplikator jednako je, dakle, povećanju dohotka. A sam multiplikator, kao što je rečeno, jednak je recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji (GSŠ). 3.7.2. Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka Kako i koliko promene u štednji tj. sklonosti štednji, odnosno u štedljivosti, utiču na veličinu nacionalnog dohotka i zaposlenost? Na slici 3.2 menja se kriva štednje a ostaje nepromenjena linija investicija. Povećanje štedljivosti dovodi do pomeranja krive štednje naviše (Š’Š’). Dobija se novi presek sa linijom investicija R’. To je nova ravnotežna tačka koja je bliža vertikalnoj osi i kojoj odgovara nova tačka M’. Dakle, to je nov i smanjen neto društveni proizvod, tj. nacionalni dohodak. Takođe, i novi ravnotežni nivo dohotka je manji.

Slika br. 3.2

Navedena situacija u praksi znači da stanovništvo manje troši, odnosno više štedi. Istovremeno, preduzeća, rukovođena svojim interesima, nisu voljna da povećaju investicije koje bi apsorbovale novo nastalu štednju. Potom dolazi do opadanja obima prodaje roba. Zbog toga će preduzeća da smanje proizvodnju. Proizvodnja će da se smanjuje sve dok se realni nacionalni dohodak ne umanji toliko da učini stanovništvo dovoljno siromašni-

142

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

jim da bude prinuđeno da smanji svoju štednju na nivo koji data privreda, rukovođena izgledima na dobit, može unosno da investira. Slika, takođe, pokazuje da pomeranje krive štednje nagore zbog povećane štedljivosti, za 1 dinar, dovodi do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka za 4 dinara, tj. za 4 puta. Ako se princip multiplikatora posmatra u odnosu na zaposlenost, onda se može govoriti o mulitplikatoru zaposlenosti. U situaciji nezaposlenosti i depresije svako povećanje potrošnje ili, jednostavno, organizovanje javnih radova dovodi do primarne zaposlenosti i davanja novčanog dohotka izvesnom broju do tada nezaposlenih radnika. Ovi, trošeći svoj dohodak na potrošačka dobra neophodna za njihovu egzistenciju, povećavaju ukupnu efektivnu tražnju za tim dobrima. To daje podstreka preduzećima za proširivanje proizvodnje tih dobara. Proširivanje proizvodnje dovodi, po pravilu, do sekundarne zaposlenosti, do novog zaposlenja dodajnog broja radnika, koji su do tada bili nezaposleni. Oni sada dobijaju novčani dohodak i vrše pritisak na tržište. To utiče na dalje povećanje proizvodnje, na stvaranje nove zaposlenosti i dohotka i tako dalje lančanom reakcijom, što, u krajnjoj liniji, dovodi do multiplikovanog povećanja obima zaposlenosti, tj. do daleko većeg porasta ukupne zaposlenosti nego što je bio obim prvobitne zaposlenosti. *** Osnovni zaključak o principu multiplikatora je da svaka promena u investicijama i u štednji ima multiplikovan efekat na nacionalni dohodak i zaposlenost. Povećavanje investicija i sklonosti potrošnji, odnosno smanjivanje sklonosti štednji, dovodi do multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Smanjenje investicija i sklonosti potrošnji, odnosno povećanje sklonosti štednji, dovodi do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

3.8. PARADOKS ŠTEDLJIVOSTI Povećanje potrošnje ili smanjene štednje, u stvari predstavljaju povećanje tražnje za određenim robama. Povećana tražnja povećava prodaju. Povećanje prodaje može da dostigne nivo koji ne mogu da zadovolje postojeći proizvodni kapaciti. Tada dolazi do rasta cena. Rast cena povećava dohotke preduzeća. Povećani dohodak će da podstakne preduzeća da prošire svoje kapacitete, odnosno podstaći će ih na nove investicije. Ako se posmatra cela privreda, povećanje nacionalnog dohotka takođe vodi ka povećanju investicija. Shvatanja i zaključci savremene postkejnsijanske analize u vezi sa uticajem porasta dohotka na investicije, kao i u vezi sa štedljivosti nasu-

Ekonomija

143

prot potrošnji, dijametralno se razlikuju od shvatanja i zaključaka marginalističke ekonomije. Naime, marginalistička ekonomija ističe da je štedljivost uvek dobra i poželjna. Kejns je odbacio takvu tvrdnju. On smatra da treba praviti razliku između stanja pune zaposlenosti i maksimalnog nivoa nacionalnog dohotka, s jedne strane, i stanja nezaposlenosti i smanjenog nivoa nacionalnog dohotka, s druge strane. Po kejnijanskim shvatanjima marginalistička doktrina štedljivosti održiva je samo ako se privreda nalazi na nivou pune zaposlenosti, odnosno ako su maksimalno iskorišćeni svi faktori proizvodnje i ako je postignut maksimalni nivo nacionalnog dohotka. Međutim, takva stanja pune zaposlenosti i maksimalnog nivoa relanog nacionalnog dohotka nisu trajna. Stanje nezaposlenosti, neiskorišćenosti produkcionih resursa, male tražnje, nedovoljnih investicija i niske kupovne moći stanovništva, mnogo je češće. Za ovo stanje marginalistička doktrina štedljivosti ne samo da ne odgovara, već je pogrešna. Primenjena u praksi ona dovodi do dijametralno suprotnih rezultata od očekivanih. Povećanje štedljivosti dovodi do pomeranja krive štednje i linije investicija (R’) nagore, odnosno nalevo. To odgovara nižem nivou nacionalnog dohotka. U našem primeru radi se o padu od 80 na 60. Kako linija investicija nije paralelna sa linijom dohotka već je kosa (uzlazna), to nova tačka (R’) preseka linije investicija i krive štednje odgovara nešto nižem nivou investicija.

Slika br. 3.3

Slika 3.3 pokazuje suštinu paradoksa štedljivosti: povećana štedljivost dovodi do 1) pada nacionalnog dohotka i 2) pada investicija. Pošto nova tačka preseka R’ pokazuje i novi nivo štednje, to se vidi da je došlo i do stvarnog opadanja štednje baš zbog povećane prethodne štedljivosti.

144

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

Dakle, postkejnsijanska ekonomija smatra da kada se privreda nalazi u stanju nezaposlenosti, tada veća štednja vodi u krajnjoj liniji do manje štednje. Na prvi pogled zaista izgleda paradoksalno da veća štednja vodi manjoj štednji. Međutim, u praksi, kada se na nivou privrede u celini počne sa povećanjem štednje, smanjuje se efektivna tražnja, a samim tim i potrošnja. Smanjena tražnja dovodi do smanjene prodaje roba. Povećavaju se zalihe i preduzeća smanjuju obim proizvodnje i zaposlenost. Potom se aktivira multiplikator i dolazi do daljeg smanjivanja proizvodnje i zaposlenosti. Nacionalni dohodak još više pada i normalno povećava se pad štednje. Teorijski i praktični zaključci vezi u vezi sa paradoksom štedljivosti imaju dalekosežan značaj za mere ekonomske politike. U situaciji nezaposlenosti i depresije svako podsticanje na štednju, odnosno suzdržavanje od potrošnje u nameri da se obnovi prosperitet kao što je to bilo za vreme velike ekonomske krize tridesetih godina, krajnje je štetno jer vodi do suprotnih rezultata od očekivanih. Pogoršava se deflaciona spirala i povećava nezaposlenost. Kada su u pitanju praktični zaključci, treba imati u vidu da povećanje štedljivosti u vreme pune zaposlenosti i snažno rastućih dohodaka smanjuje inflatorni pritisak. Zaključci u vezi sa paradoksom štedljivosti mogu da imaju i veoma ozbiljne socijalne posledice. Stavovi marginalističke ekonomije upućuju na zaključak da je društveni značaj bogatih slojeva stanovništva veoma veliki, pošto oni obezbeđuju štednju neophodnu za investiranje. To praktično znači da je nejednakost dohodaka neophodna da bi se povećala štednja. Po zaključcima Kejnsove i savremene postkejnsijanske analize, stvari stoje sasvim drukčije. Smanjena štedljivost u vreme nezaposlenosti i depresije dovodi do povećanja potrošnje, što stimulativno deluje na grane kapitalnih dobara, na investicije i dizanje dohotka. Ako postoji potreba da se radi smanjenja nezaposlenosti u privredi jedne zemlje, poveća ukupna potrošnja, a samim tim i ukupna tražnja, onda je moguće adekvatnim merama ekonomske politike izvršiti preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromašnih, a na račun bogatih slojeva stanovništva. Budući da siromašni slojevi stanovništva imaju veću sklonost potrošnji, oni će transferisani dohodak od bogatih odmah potrošiti i na taj način će se povećati ukupna potrošnja i ukupna tražnja.

Ekonomija

145

3.9. RAVNOTEŽNI NIVO NACIONALNOG DOHOTKA NA NIVOU PUNE ZAPOSLENOSTI – deflacioni i inflacioni „gep“ Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka nije u isto vreme i najviši, odnosno najpoželjniji nivo. Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka koji je uslovljen nivoom štednje i investicija, odnosno presekom krive štednje (ŠŠ) i krive investicija (II), može da bude niži od nivoa pune zaposlenosti. Ravnotežna tačka R je levo od linije pune zaposlenosti, vertikalne isprekidane linije na slici 3.4. U takvom slučaju investicije su niske i ovaj ravnotežni nivo dohotka (OM) znači nezaposlenost i rasipanje nacionalnih resursa. Najpoželjniji nivo nacionalnog dohotka je onaj koji odgovara nivou pune zaposlenosti. Do tog nivoa privreda može da dođe jedino kada bi investicione pogodnosti bile tako dobre da su investicije visoke kolika je i štednja na nivou pune zaposlenosti. Drugim rečima, kada bi se linija investicija (II) podigla i sekla datu krivulju štednje (ŠŠ) u tački R’; tada bi to bio ravnotežni nivo nacionalnog dohotka pune zaposlenosti jednak iznosu OZ. U protivnom slučaju, na ravnotežnom nivou nacionalnog dohotka OM, kada su investicije manje od štednje na nivou pune zaposlenosti (PR’), doći će do nezaposlenosti. Tada postoji depresioni tj. deflacioni „gep“, koji je jednak razlici nivoa postojećih investicija i nivoa štednje pune zaposlenosti, tj. odstojanju LR’.

Slika br. 3.4

Kada investicije teže da budu veće nego što je štednja na nivou pune zaposlenosti, tada preduzeća traže veće količine roba nego što se može proizvesti i cene roba počinju da rastu. U ovom slučaju radi se o višku trošenja, o inflaciji tražnje, odnosno o inflacionom „gepu“.

146

3. Savremena postkejsijanska makroekonomska analiza

Kada se privreda nađe u stanju pune zaposlenosti, kada su iskorišćeni svi faktori proizvodnje, nacionalni dohodak i proizvodnja ne mogu više da rastu, i inflacioni „gep“ je suprotan deflacionom „gepu“. Dejstvo inflacionog gepa na zaposlenost i proizvodnju je drugačije prirode nego što je dejstvo deflacionog gepa. Deflacioni „gep“ dovodi do multiplikatorskog efekta. Proizvodnja, nacionalni dohodak i zaposlenost, nekoliko puta više padaju nego što je obim deflacionog „gepa“. Inflacioni „gep“, pak, deluje na povećanje zaposlenosti iznad onoga što se obično smatra puna ili maksimalna zaposlenost. Ali to dejstvo ipak ima objektivne granice. Realni nacionalni dohodak ne može da se poveća iznad maksimalnog nivoa pune zaposlenosti (linija OZ), iako će novčani nacionalni dohodak nominalno da raste zbog porasta nominalnih cena roba. Cene će da rastu sve dok postoji inflacioni „gep“, tj. sve dok investiciona ili potrošna tražnja ne padne ili dok se ne preduzmu odgovarajuće mere ekonomske politike za otklanjanje inflacionog „gepa“, odnosno za otklanjanje inflacije tražnje.

3.10. PRINCIP AKCELERACIJE Pretpostavimo da je u jednom tekstilnom preduzeću vrednost čitave kapitalne opreme deset puta veća od vrednosti godišnjih prodaja tekstila. Vrednost godišnje prodaje tekstila, primera radi, iznosi 2 miliona dinara, a to znači da će kapitalna oprema vredeti 20 miliona. Kapitalna dobra se sastoje iz 20 mašina različite starosti. Svake godine po jedna mašina ispada iz upotrebe i biva zamenjena novom mašinom. Dakle, ovde se radi o prostoj reprodukciji. Nema proširene reprodukcije, odnosno nema novih investicija. Pošto se u toku jedne godine vrši zamena samo jedne mašine, godišnje ukupne investicije iznose 1 milion, odnosno onoliko koliko vredi jedna mašina. Takvo stanje proste reprodukcije, primera radi traje dve godine. Pretpostavimo da naredne, tj. treće godine dođe do povećanja prodaja tekstila za 50%, tj. za 1 milion. Vrednost godišnje prodaje tekstila sada iznosi 3 miliona dinara. Broj mašina će morati da se poveća za 50%, tj. od 20 na 30 mašina. Treće godine mora da se kupi još 10 novih mašina, pored one jedne koja se svake godine kupuje kao rezultat amortizacije, što ukupno čini 11 mašina. Vrednosno izraženo, to čini 11 miliona dinara bruto investicija: 1 milion nadomeštaja i 10 miliona novih investicija za 10 novih mašina. Dakle, povećanje prodaja za 50% dovešće do daleko većeg procentualnog povećanja proizvodnje mašina. U našem primeru došlo je do povećanja u proizvodnji mašina za 1000%. Umesto jedne, koliko je ranije proizvođeno, sada se proizvodi još novih 10, ukupno 11. Drugim rečima, povećanje potrošnje, u našem primeru tekstilnih proizvoda, dovodi do daleko većeg povećanja investicija. To znači da pro-

Ekonomija

147

mene u nivou potrošnje imaju akceleratorski (ubrzavajući) efekat na nivo investicija. Otuda potiče i sam naziv principa akceleracije. Relativno skromno povećanje u prodajama, tj. potrošnji tekstila kao potrošačkog dobra, dovodi, dakle, do ogromnog porasta u investicijama, tj. investicionoj potrošnji. Potrošnja, makar da je dostigla vrlo visok nivo, mora stalno, iz godine u godinu, da raste da bi moglo da bude novih investicija, tj. proširene reprodukcije. Nove investicije će pasti na nulu, a ukupne investicije će se opet spustiti na 1 mašinu ako prodaja naredne, u našem primeru šeste godine, ostane ista kao i prethodne godine.

Ekonomija

149

4. SAVREMENA POSTKEJNSIJANSKA MAKROEKONOMSKA POLITIKA Savremena postkejnsijanska teorija determinisanosti nacionalnog dohotka ukazuje na neophodnost državne intervencije u privredni život. Državna intervencija je neophodna: 1) kada u privredi opada proizvodnja zbog neiskorišćenosti faktora proizvodnje i vlada masovna nezaposlenost, ili, 2) kada u privredi rastu cene, odnosno vlada inflacija. Dakle, država treba da interveniše kada je u privredi stanje tržišne i monetarne nestabilnosti. Kejns i postkejnsijanska ekonomija se zalažu za aktivnu intervencionističku makroekonomsku politiku. Oni napuštaju koncepciju „laissezfaire“ i nemešanja države u privredni život, koju je zastupala marginalistička ekonomija.

4.1. MONETARNO-KREDITNA POLITIKA PROTIV RECESIJE, NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE TRAŽNJE Prema zahtevima kejnsijanske makroekonomske analize, centralne banke treba da kontrolišu ponudu novca i kredita u zemlji i 1) da povećaju obim novca i kredita u vreme kada stopa privredne aktivnosti i zaposlenosti opada, kada se umanjuje dinamika prodaje roba, kada se gomilaju zalihe i kada postoji nezaposlenost i 2) da smanje obim novca i kredita u vreme kada ukupna potrošnja preti da postane preterana i kada, kao rezultat preterane ukupne efektivne, platežno sposobne tražnje, počinje rast cena, tj. tzv. inflacija tražnje. Centralne banke mogu povećavati ili smanjivati ponudu novca i kredita zato što su za njih, na jedan ili drugi način, vezane ostale banke u zemlji. Smanjivanje količine novca i kredita, teško dobijanje kredita, skupi krediti, tj. veća kamatna stopa, utiču destimulativno na ukupne investicije (I). Ukupne investicije sastoje se iz: 1) individualnih investicija preduzeća i pojedinaca (I) i 2) društvenih, javnih, državnih i sličnih investicija (D). Doći će, dakle do pada ukupnih individualnih i društvenih investicija. Od kreditinih uslova zavise odluke preduzeća u pogledu građenja novih postrojenja, narudžbina novih mašina, obima zaliha koje će držati itd. Od tih uslova zavise takođe odluke, na primer, u pogledu obima stambene izgradnje i sl. Ako preduzeća i pojedinci treba da plate visoku kamat-

150

4. Savremena postkejsijanska makroekonomska politika

nu stopu na zajam koji bi dobili ili ako teško mogu da dobiju zajam, oni će dobrim delom odustati od svojih investicionih planova. Slično je i sa odlukama javnih, centralnih i lokalnih organa. Kontrakcija (sužavanje) kredita dovodi do kontrakcije privredne aktivnosti. Ekspanzija kredita u uslovima recesije odnosno depresije, dovodi do suprotnog dejstva – do ekspanzije privredne aktivnosti. Lako dobijanje kredita i niža kamatna stopa deluju stimulativno na ukupnu investicionu aktivnost, što, u krajnjoj liniji, dovodi do povećanja ukupne proizvodnje, odnosno realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Upotrebom mehanizma postkejnsijanske analize dohotka, tj. determiniranosti nacionalnog dohotka, mogu se grafički prikazati posledice politike jeftinog novca. Povećanje ponude novca (ekspanzija kredita), odnosno smanjenje kamatne stope i povećanje mogućnosti za dobijanje kredita dovodi do dizanja krive ukupnih investicija i (kao što se vidi na slici 4.1) do multiplikatorske ekspanzije nacionalnog dohotka.

Slika br. 4.1

Ravnotežni nivo nacionalnog dohotka određuje se presekom krive štednje (ŠŠ) i krive investicija (II odnosno I’I’). Presek krive investicija (II) i krive štednje (ŠŠ) u tački R pokazuje da je pre sniženja kamatne stope ravnotežni nivo dohotka bio OM. Smanjenje kamatne stope dovelo je do povećanja investicija, tj. do pomeranja krive investicija na viši nivo (I’I’). Novi presek krivulje štednje (ŠŠ) i krivulje investicija (I’I’) u tački R’ pokazuje da je novi nivo dohotka jednak OM’, drugim rečima, da je došlo do mnogo većeg (multiplikovanog) porasta nacionalnog dohotka nego što je povećanje investicija. To povećanje dohotka je u grafičkom prikazu obeleženo odstojanjem MM’.

Ekonomija

151

Povezivanjem monetarne analize sa analizom determinisanosti dohotka može se doći do dva sledeća zaključka: (1) ekspanziona monetarna politika može delovati u pravcu otklanjanja recesije, depresije i nezaposlenosti, odnosno depresionog tj. deflacionog „gepa“ i (2) kontrakciona monetarna politika može delovati u pravcu otklanjanja inflacije zbog preterane tražnje, tj. inflacionog „gepa“ i obezbeđenja pune zaposlenosti bez inflacije. Ovde treba napomenuti da kontrakciona monetarna politika, zbog povišenih kamatnih stopa, deluje stimulativno na štednju i destimulativno na potrošnju. Drugim rečima, viša kamatna stopa utiče na povećanje štednje stanovništva, odnosno na smanjenje potrošnje. To znači da bi povećana kamatna stopa pomerila naviše krive štednje (ŠŠ), što bi, sa svoje strane, uticalo na još veći pad krive investicija (II). Niža kamatna stopa i lakše dobijanje kredita omogućavaju povećanje investivija i, obratno, viša kamatna stopa smanjuje sklonost investiranju i investicionu potrošnju.

Slika br. 4.2

Horizontalna apscisa predstavlja netoinvesticije, a vertikalna ordinata kamatnu stopu. Svakom višem, odnosno nižem nivou kamatne stope, odgovara određeni niži odnosno viši nivo netoinvesticija. Ako od svih odgovarajućih nivoa povučemo horizontalne (za kamatnu stopu) i vertikalne (za netoinvesticije) isprekidane linije, dobijamo tačke preseka. Spajanjem tih tačaka dobićemo krivu u zavisnosti investicija od kamate (tt) koja se obično zove kriva tražnje investicija ili kriva granične efikasnosti investicija.

152

4. Savremena postkejsijanska makroekonomska politika

Kriva tražnje investicija polazi od određenog nivoa nacionalnog dohotka. Međutim, promene u kamatnoj stopi treba da dovedu do promena u nivou investicija. Promene u investicijama treba da dovedu do multiplikovanih promena u nivou nacionalnog dohotka. Promene u nivou nacionalnog dohotka vode pomeranju krive tražnje investicija, koja sada odgovara novom nivou nacionalnog dohotka. U periodu duboke depresije preduzeća imaju puno neiskorišćenih kapaciteta i visok nivo zaliha. Tržišni izgledi su nepovoljni i, povezano s tim, pogodnosti za nove investicije su tako reći svedene na nulu. Iskustvo pokazuje da se u takvoj situaciji preduzetnici neće odlučiti na novo investiranje čak i ako dođe do znatnog smanjenja kamatne stope. Oni će se teško odlučiti na nova investiranja čak i ako bi kredit postao beskamatan, tj. ako bi kamatna stopa bila ravna nuli. Dakle, u periodu duboke depresije sredstva monetarne politike, konkretno, manipulisanje sa kamatnom stopom, pokazuju se kao nedovoljno efikasna. Sama monetarna politika preko mehanizma kamatne stope nije u stanju da u periodu duboke depresije i nezaposlenosti dovede do povećanja proizvodnje i zaposlenosti. Ona se u tim uslovima pokazuje kao nedovljno efikasno sredstvo za povećanje privredne aktivnosti, za izvlačenje privrede na pretkrizni nivo. To najbolje pokazuje velika ekonomska depresija 1930-tih godina. Kada je depresija uzela maha, onda su pokušaji centralnih kreditinih organa da smanjujući kamatnu stopu, pokrenu nove investicije, tj. investicionu potrošnju na postrojenja, opremu i zalihe, doživeli neuspeh. Poučan je primer Sjedinjenih Američkih Država. U godinama posle prvog svetskog rata, tj. pre velike depresije, postojalo je veliko poverenje u moć monetarne politike SAD, od koje se očekivalo da će ostvariti tzv. novu eru neprestanog privrednog prosperiteta. Međutim, u vreme depresije, ovo poverenje se pretvorilo u krajnje nepoverenje u sposobnost monetarne politike. Neki ekonomisti, međutim, smatraju da je već na početku depresione faze trebalo preduzeti smele i energične mere u monetarnoj politici. Trebalo je odmah stvoriti povoljne kreditne uslove i preplaviti tržište jeftinim kreditom. Tako bi, po njihovom mišljenju, bar duboki depresioni pad bio zaustavljen. Kao primer navodi se period recesije 19531954, posle korejskog rata, kada su se monetarni organi hitno preorjentisali na ekspanzionu politiku i tako podstakli izgradnju i druge vrste investicija. Nasuprot tome, godine 1952. i na početku 1953, monetarni organi su vodili kontrakcionu monetarnu politiku, polazeći od toga da je privredna aktivnost suviše velika i da postoji opasnost da inflacija uzme široke razmere.

Ekonomija

153

4.2. FISKALNA POLITIKA PROTIV RECESIJE, NEZAPOSLENOSTI I INFLACIJE TRAŽNJE Fiskalna anticiklična ekonomska politika u širem smislu reči obuhvata dva osnovna domena: 1) poreska politika, odnosno politika oporezivanja i (2) budžetska politika (politika opšte investicione i budžetske potrošnje), odnosno politika javnih državnih rashoda (javni radovi). Ova dva domena anticiklične fiskalne ekonomske politike mogu da se posmatraju kao dva samostalna domena anticiklične ekonomske politike protiv privrednog zastoja, nezaposlenosti i inflacije tražnje. 4.2.1. Poreska politika 4.2.1.1. Dejstvo povećanja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost Svako povećanje poreza koje je stanovništvo obavezno da plaća državi, znači smanjenje raspoloživog dohotka stanovništva. To vodi smanjenju potrošnje. Svako smanjenje potrošnje, kada su investicije nepromenjene dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Snižava se i ravnotežni nivo nacionalnog dohotka. Kada postoji inflacija tražnje, preciznije govoreći inflacioni „gep“, odgovarajuće povećanje poreza, treba da dovede do zatvaranja „gepa“ i prestanka inflatornog porasta cena. 4.2.1.2. Dejstvo smanjenja poreza na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenost Smanjenje poreskih obaveza stanovništva dovodi do povećanja raspoloživog dohotka. Povećanje raspoloživog dohotka utiče na povećanje potrošnje, normalno, u zavisnosti od sklonosti koje stanovništvo ima prema potrošnji. Povećanje potrošnje dovodi do multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka, odnosno do novog, višeg ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka. Sa povećanjem nacionalnog dohotka ide i povećanje zaposlenosti. Kad vladaju nezaposlenost i depresija, tj. deflacioni „gep“, smanjenje poreza treba da dovede do smanjenja nezaposlenosti i depresije. Svako sniženje poreskih izdataka vodi do povećanja raspoloživog dohotka. To izaziva novu inicijalnu potrošnju koja pokreće čitav lanac sekundarne potrošnje. Delovanje multiplikatora utiče na povećanje zaposlenosti i nacionalnog dohotka daleko više nego što je bio iznos inicijalne potrošnje, tj. poreskog smanjenja.

154

4. Savremena postkejsijanska makroekonomska politika

4.2.2. Budžetska politika Jedan od dva osnovna vida fiskalne politike protiv privrednog zastoja, nezaposlenosti i inflacije jeste odgovarajuća budžetska politika (politika opšte investicione i budžetske potrošnje), odnosno, javni državni rashodi (javni radovi). Budžetska politika obuhvata: 1) opštu investicionu potrošnju, 2) javno finansiranje budžetskih, državnih i javnih rashod 3) javne državne investicije (javne radove, izgradnju puteva i škola), itd. U mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao neposredni investitor i organizator proizvodne delatnosti. Ona vrši direktnu proizvodnu funkciju koja ima izuzetan značaj. U mnogim od ovih oblasti država se pojavljuje kao veliki kupac i potrošač. Ovaj vid fiskalne politike neposredno utiče na nivo ukupnih investicija. Javni izdaci proizvode multiplikovani efekat na obim proizvodnje, nacionalni dohodak i zaposlenost. Porast nacionalnog dohotka nekoliko puta je veći nego što je povećanje javnih izdataka. I ovde lanac nove potrošnje stupa u dejstvo. Primaoci primarnog dohotka (izvršioci javnih društvenih investicionih radova, državni službenici, itd.) koji su primili dohodak od države, shodno graničnoj sklonosti potrošnji, odnosno štednji, troše deo svog dohotka. Na taj način stvaraju dohodak drugim ljudima. Dakle, primarna potrošnja dovodi do dugog niza sekundarne potrošnje. To daje podstrek širenju proizvodnje i zaposlenosti i dovodi do daleko većeg porasta nacionalnog dohotka nego što je bio prvobitni iznos državnih rashoda. Znači, državni rashodi deluju isto kao i potrošnja i investicije u određivanju nacionalnog dohotka. Treba napomenuti da, ako u ratnoj situaciji u stanju pune zaposlenosti, dođe do povećanja državnih izdataka za ratne potrebe, potrebno je povećati poreze za veći iznos nego što iznose ti državni izdaci, ako se želi izbeći inflacija tražnje. *** Upoređivanjem navedena dva vida fiskalne politike, poreske i budžetske politike, može da se izvuče zaključak o intenzitetu dejstva poreza, s jedne, kao i intezitetu dejstva javnih rashoda, s druge strane, na nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Poresko smanjenje (spada u domen poreske politike) u periodima depresije i nezaposlenosti ima slične efekate u pogledu suzbijanja masovne nezaposlenosti, kao što ga ima povećanje javnih izdataka, tj. opšte potrošnje. Istini za volju, dejstvo smanjenja poreza nešto je slabije nego dejstvo povećanja javnih rashoda, naročito tamo gde se radi o opštoj investicionoj potrošnji gde se država pojavljuje kao nosilac direktne proizvodne funkcije (u nacionalizovanoj industriji, izgradnji puteva, ratnoj industri-

Ekonomija

155

ji itd.). Objašnjenje se nalazi u tome što ceo iznos smanjenog poreza, koji se pojavljuje kao povećanje raspoloživog dohotka stanovništva, ne ide na potrošnju. Na potrošnju ide samo jedan deo tog novog raspoloživog dohotka čija veličina zavisi od granične sklonosti potrošnji. Međutim, u slučaju povećanja investicionih javnih rashoda, (spada u domen budžetske politike) potrošnja se povećava za ceo iznos investicionih javnih radova. Dakle, ako je reč o istom iznosu javnih rashoda i smanjenja oporezivanja, javni rashodi će više nego smanjeni porezi dovesti do povećanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. To povećanje je potencirano i delovanjem multiplikatora. 4.2.3. Antidepresivna i antiinflaciona fiskalna politika (poreska i budžetska politika) Od fiskalne politike (poreske i budžetske politike) se očekuje da održava takav nivo ukupne efektivne tražnje koji je dovoljno visok da spreči recesiju, depresiju i masovnu nezaposlenost, ali ne i suviše visok da dozvoli pojavu inflacije kada ukupna efektivna tražnja prevazilazi raspoloživi fond proizvedenih dobara. Od nje se očekuje da preko poreske politike (povećanje ili smanjenje poreza) i budžetske politike ( politika javnih rashoda), kao svoja dva vida, dovede do toga da investicije budu visoke koliko je visoka i štednja i to na nivou pune zaposlenosti. Navedena očekivanja fiskalna politika ostvaruje sprovođenjem antidepresione ili antiinflacione fiskalne politike. 4.2.3.1. Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika može da se sprovodi na dva načina: (1) povećnjem javnih rashoda i (2) smanjenjem poreza. Oba načina dovode do uvećanja nacionalnog dohotka, ukupne proizvodnje i zaposlenosti. Međutim, prvi način je efikasniji. Uz to oba vida antidepresione fiskalne politike znače ili deficitno finansiranje ili smanjenje budžetskog suficita. U situaciji nizlazne faze privrednog ciklusa, kada lična potrošnja i investicioni izdaci nisu dovoljni da obezbede punu zposlenost i kada postoji opasnost od većeg deflacionog „gepa“, obično se najpre pribegava ekspanzionoj monetarnoj politici koja treba da stimuliše privatne investicije. Ukoliko ekspanziona monetarna politika ne dovede do poželjnih rezultata, tada se pristupa ekspanzionoj fiskalnoj politici, koja bi trebalo da otkloni postojeći deflacioni „gep“ i podigne privredu na nivo pune zaposlenosti. Glavno sredstvo antidepresione fiskalne politike za suzbijanje nezaposlenosti, najpre su bili javni radovi, tj. državne investicije. Tu obično ni-

156

4. Savremena postkejsijanska makroekonomska politika

je bila reč o nekim planskim i efikasnim radovima. Osnovno je bilo dati posao nezaposlenim radnicima. Izazivanjem čitavog lanca ponovnog trošenja primljenih dohodaka, povećanje državnih rashoda na javne radove, dovodi do povoljnog efekta na nivo ukupne proizvodnje i zaposlenosti. Pravovremeno planirani i društveno korisni javni radovi osim pogodnih sekundarnih efekata stvaraju određene vrednosti, tj. direktno povećavaju društveno bogatstvo. U novije vreme težište antidepresione fiskalne politike prebacuje se sa programa javnih radova na smanjenje poreza. Ovaj drugi osnovni vid fiskalne politike u borbi protiv depresije, dovodi do direktnog povećanja lične potrošnje. Naime, smanjenje poreske stope i povećanje transfernih rashoda dovodi do povećanja raspoloživih dohodaka i do veće potrošnje, koja, sa svoje strane, stimuliše proizvodnju, povećava nivo privredne aktivnosti i zaposlenosti. Ovaj vid fiskalne politike dovodi do neposrednijeg povećanja i investicione delatnosti privatnopreduzetničkog sektora, dok onaj, prvi, po pravilu, znači direktno povećanje javnog proizvodnog sektora. Razlozi za preorijentaciju na poresku politiku su višestruki. Najvažniji razlog sastoji se u tome što javna direktno proizvodna, odnosno investiciona delatnost, počev od javnih radova pa sve do javnih preduzeća, sužava domen delatnosti privatno preduzetničkog sektora. S druge strane, značaj poreza je znatno porastao. To savremenoj državi daje daleko šire mogućnosti u manevrisanju, posebno pri spuštanju poreskih stopa u doba depresije i nezaposlenosti. Raspolažući ogromnom svotom prihoda od poreza, država može u sitaciji pada privredne aktivnosti da odluči koje će od sledeća dva sredstva da upotrebi: smanjenje poreskih stopa ili povećanje javnih rashoda. Ako se upotrebi prvo sredstvo, tj. smanjenje poreskih stopa, to će dovesti do većeg raspoloživog dohotka i veće potrošnje potrošačkih dobara: tekstila, hrane, obuće, nameštaja, privatnih motornih vozila itd. To znači da će se premestiti resursi, tj. faktori proizvodnje u grane potrošačkih dobara. Ako se, pak, uptrebi drugo sredstvo, tj. povećanje javnih investicionih programa, to će dovesti do upućivanja ljudskih i materijalnih resursa u grane proizvodnje neophodne za izgradnju puteva, škola, vojnih balističkih raketa, hidrogenskih bombi, veštačkih satelita, itd. Naravno da postoji mogućnost kombinovanja ova dva sredstva: smanjenje poreza i povećanja javnih investicionih radova. Interesantno je napomenuti da je 1932. godine, u vreme velike depresije i nezaposlenosti, u SAD upoterbljeno povećanje poreza umesto smanjenje poreza. Teško je i zamisliti da bi se tako nešto moglo sada desiti u nekoj depresiji. Tome je najviše doprinela kejnsijanska analiza, odnosno savremena analiza determiniranosti nacionalnog dohotka i zaposlenosti.

Ekonomija

157

4.2.3.2. Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika Sprovođenje antiinflacione, odnosno kontrakcione fiskalne politike daje efekte kada u privredi postoji inflacija tražnje. Inflacija tražnje nastaje kada nakon postizanja stanja pune zaposlenosti ukupna tražnja nastavi da raste, a istovremeno njen rast ne prati odgovarajući rast robnih fondova jer više nema nezaposlenih, odnosno nedovoljno zaposlenih faktora proizvodnje. Antiinflaciona, odnosno kontrakciona fiskalna politika može da se sprovodi na sledeća dva načina: 1) smanjenjem javnih rashoda i 2) povećanjem poreza. To i u prvom i u drugom slučaju dovodi do smanjenja ukupne proizvodnje i zaposlenosti i do zatvaranja inflacionog „gepa“. Kada postojeće investicije i potrošnja na nivou pune zaposlenosti prete da dovedu privredu u stanje inflacionog „gepa“, kada cene rastu a tražnja za radnom snagom je veća nego što je postojeća ponuda, onda se obično stavlja u pokret najpre kontrakciona monetarna politika, tj. politika ograničavanja kredita. Ako i pored toga inflacioni „gep“ ne bude otklonjen, onda se pribegava antiinflacionoj, odnosno kontrakcionoj fiskalnoj politici, koja treba da ponovo uspostavi ravnotežno stanje pune zaposlenosti bez inflacije. 4.2.3.3. Budžetski deficit i budžetski suficit Antidepresiona, odnosno ekspanziona fiskalna politika sastoji se u smanjenju poreza i povećanju javnih rashoda. Ona dovodi do povećanja budžetskih rashoda iznad budžetskih prihoda, do budžetskog deficita. Ako povećani javni rashodi za ostvarenje javnih investicionih programa, nisu pokriveni odgovarajućim prihodima, drugim rečima, ako državni rashodi prevazilaze državne prihode, onda imamo pojavu koja je u ekonomskoj literaturi poznata pod imenom deficitno finansiranje. Da bi izbegla deficitarno finansiranje budžeta i došla do dopunskih finansijskih sredstava, savremena država raspisuje državni zajam. Obveznice, koje ona pri tom izdaje, predstavljaju neku vrstu potrvrde kojom se ona obavezuje da će u određenom roku davaocu zajma (vlasniku obveznice) vratiti sumu koju je primila na zajam i da će mu u međuvremenu plaćati kamatu prema posebnoj kamatnoj stopi. Kontrakciona fiskalna politika, koja ima cilj da suzbije inflaciju kada je privreda u stanju pune zaposlenosti, sastoji se u povećanju poreza i smanjenju javnih rashoda. Ona dovodi do povećanja budžetskih prihoda i smanjenja budžetskih rashoda, tj. do budžetskog suficita. Pojava vezana s tim poznata je pod imenom suficitno finansiranje. ***

158

4. Savremena postkejsijanska makroekonomska politika

Korišćenje fiskalne politike protiv recesije, nezaposlenosti i inflacije tražnje, zahteva diferenciran pristup. Nije svejedno koji će se od vidova anticiklične politike preduzeti. Smanjivanjem, odnosno povećanjem poreza može u određenim situacijama da se poveća zaposlenost, odnosno da se zaustavi inflacija tražnje. Međutim, sa navedenim merama uglavnom se ne utiče na alokaciju faktora proizvodnje. Drukčije stoji stvar s drugim vidom fiskalne politike, s javnim rashodima. Njima se može uticati na alokaciju resursa, na strukturu proizvodnje, pa, prema tome, na postizanje određenih prioriteta u proizvodnji jedne zemlje (škole, bolnice, kulturne institucije, javni saobraćaj, međuplanetarna istraživanja ili, možda, naoružanje). To bi išlo u prilog davanja prednosti opštoj inveticionoj potrošnji, tj. javnim izdacima a ne porezima. S druge strane, oporezivanje, kao vid anticiklične fiskalne politike, takođe zahteva diferenciran pristup. Nije dovoljno voditi računa samo o ukupnom obimu oporezivanja, o obimu povećanja ili smanjivanja poreza, već i o strukturi predloženog poreskog smanjenja ili povećanja.

Ekonomija

159

5. MONETARIZAM11

5.1. OSNOVNA OBELEŽJA MONETARIZMA Počev od sedamdesetih godina prošlog veka, svet se suočio sa ekonomskom krizom. Napušta se kejnzijansko fiskalno regulisanje tražnje u korist monetarističkog regulisanja ponude novca. Odbacuje se državni intervencionizam u korist tržišnog liberalizma. Napušta se socijalna politika i odbacuje „država blagostanja“. Napadaju se sindikati i organizovano tržište rada. U kejnzijanskoj teoriji najamnina je faktor tražnje, a u monetarističkoj doktrini to je faktor proizvodnje i trošak. Po monetarističkom pristupu uzroci ekonomske krize sedamdesetih godina prošlog veka su: prekomerna ulaga države, ekspanzija budžetskih programa, deficiti budžeta, eskalacija novčane mase, što je sve prouzrokovalo inflaciju. Najvažniji uzročnik inflacije je širenje države blagostanja, što vodi rastu novčane mase. Nizom podataka monetaristi dokazuju da su budžetski prihodi izuzetno brzo rasli. Najvažniji uzročnik je uključivanje sve većeg broja programa koji se finansiraju iz budžeta, u prvom redu programa socijalnog staranja koji ugrožavaju konkurentsku situaciju na tržištu rada. Nezaposlenost, po mišljenju M. Fridmana, nije uvećana zbog monetarne restirkcije, već naprotiv, prekomerna uloga države i uvećanje njenih rashoda ugrozilo je konkurentsku strukturu privrede pa je monetarna restrikcija kao neizbežni korak morala da dovede i do rasta nezaposlenosti kao neželjenog sporednog efekta. Krajnji uzročnik njenog rasta, po njegovom mišljenju je neefikasna država blagostanja proistekla iz kejnzijanske politike vođene od tridesetih godina XX veka. Nezaposlenost je beležila nagle i oštre oscilacije, ali dugoročno raste što ukazuje po njegovom mišljenju na inherentnu neefikasnost kejnzijanske intervencije da je obuzda iako je ka tome usmerena celokupna politika efektivne tražnje. Za monetariste inflacija je isključivo monetarni fenomen. Smatraju da se sa rastom novčane mase povećava inflacija, usporava rast društvenog proizvoda i povećava nezaposlenost. Monetarizam ne prihvata dugoročni 11

Ovaj deo udžbenika većinom je rađen na osnovu: Milton Fridman, Teorija novca i monetarna politika , „Rad“, Beograd, 1973.

160

5. Monetarizam

„tradeoff“ između inflacije i nezaposlenosti. Za rast nezaposlenosti nije kriva monetarna restrikcija u borbi protiv inflacije. Uzroke nezaposlenosti treba tražiti u državnoj regulativi, suspenziji tržišta i usponu monopola i, posebno, u usponu radničkih sindikata. Zbog razgranatih državnih programa rastu rashodi koji se pokrivaju sve većim prihodima i poreskim opterećenjima. Ti rashodi su glavni izvor rasta monetarne mase i inflacije. Monetarističku politiku najviše interesuju monetarni sektor i stabilnost cena. Zalažu se za visoke kamate koje su izazvale mnoga bankrotstva. Mnogo manje se bave realnim sektorom, problemima zaposlenosti i konkurentske pozicije privrede. Kada je u pitanju javni sektor, zalažu se za denacionalizaciju. U osnovi, monetaristi nastavljaju neoklasičnu liniju istraživanja. Veruju u samoregulišuću prirodu tržišne privrede. Istini za volju, dopuštaju mogućnost da na kratak rok može sa nominalnim promenama nadnica i cena da se izazovu realne promene na strani proizvodnje i zaposlenosti. Koreni monetarizma su brojni i daleki. Počinju sa Bodenovom i Hjumovom kvantitativnom teorijom novca. Sam pojam monetarizam skovao je K. Bruner. Monetaristička teorija spada u okvire makroekonomske teorije. Suprotstavljajući se kejnzijanizmu, monetaristi osporavaju teorijsku utemeljenost kejnzijanizma, a posebno efikasnost intervencionističke politike države. Diskusije u vezi sa monetarizmom dostigle su vrhunac sedamdesetih godina prošlog veka, a posebno povodom dva rada Miltona Fridmana: „Teorijski okviri monetarne analize“, 1970. i „Monetarna teorija nominalnog dohotka“, 1971. Obeležja monetarizma su: 1) kvantitativna teorija novca; 2) Filipsova kriva upotpunjena očekivanjima; 3) monetaristički pristup platnom bilansu i 4) protivljenje aktivističkoj ekonomskoj politici. Iako nije homogena škola ekonomske misli, monetaristički pravac ipak može da se svede na četiri opšta stava: 1. privatni sektor je stabilan; posle poremećaja, privredni sistem se automatski vraća u stanje pune zaposlenosti, a nezaposlenost na svoj prirodni nivo; 2. bilo koja stopa monetarnog rasta kompatibilna je sa nivoom pune zaposlenosti, mada je ishod različita inflacija; 3. promena stope monetarnog rasta prvo menja stopu realnog ekonomskog rasta i nezaposlenost; na dugi rok ti efekti nestaju i jedino ostaje permanentno povećanje stope inflacije. 4. odbacuje se aktivistička politika upravljanja tražnjom, bilo monetarna bilo fiskalna, i preferiraju na dugi rok monetarna pravila ili unapred definisani ciljevi.

Ekonomija

161

Po shvatanjima monetarista povećanje agregatne tražnje, putem politike monetarne ekspanzije, izaziva podizanje cena i nadnica preko uzajamnih dejstava tražnje i ponude na tržištu. Ma koja konstantna stopa monetarnog rasta u saglasnosti je sa ravnotežnom stopom nezaposlenosti i proizvodnje, premda uz različite stope inflacije. Ove tri postavke, o ubrzavanju, privremenosti i o endogenoj prirodi inflacionih očekivanja, čine teorijsku celinu.

5.2. TEORIJSKI TEMELJI MONETARIZMA Monetarizam istražuje uzročnoposledične veze u monetarnoj sferi. Analizira osnovne pravce delovanja novca na opšte tokove proizvodnje i na njene određene parametre kao što su investicije, potrošnja i cene. Monetarizam je vezan za istraživanje delovanja novčanog faktora na ponašanje privredne konjunkture, s jedne strane, a s druge, za delovanje novca na razvoj inflacije. Milton Fridman polazi od toga da je kvantitativna teorija novca teorija tražnje novca12. Fridman smatra da stara kvantitativna teorija novca ne daje objašnjenje odnosa realnog i novčanog dohotka, kamate i nivoa cena. Neokvantitativna teorija novca je teorija tražnje novca. Neokvantitativna teorija stoga nastoji da objasni faktore koji determinišu tražnju novca. Dosadašnja kvantitativna teorija nije dala odgovor na pitanje realnog i nominalog dohotka i odnosa dohotka i cena. Reformulisana teorija o novcu polazi od toga da tražnja novca zavisi od tokova dohotka, i to: od stope prinosa od akcija, kamatne stope od obveznice, dohotka od promena nivoa cena, stope promena opšteg nivoa cena, odnosa fizičkog dela imovine i radnog kapaciteta i dr. Osnovna varijabla ove teorije je dohodak po stalnim cenama ili permanentni dohodak, čime ova teorija izgrađuje tzv. teoriju permanentnog dohotka. Druge varijable su sekundarnog značaja i vezane su za stopu prinosa pojedinih oblika imovine: prihodi od akcija, obveznica, nekretnina i dr. Po reformulisanoj kvanitativnoj teoriji novca, funkcija novca je vrlo stabilna. Znatno je stabilnija od funkcije potražnje i funkcije investicija. To znači da će i brzina opticaja novca biti stabilna. Pošto brzina opticaja novca odražava tražnju novca, to će se ona menjati samo pri promeni tražnje novca. Navedeni stavovi vode zaključku i zahtevu da se novčana masa menja po jednoj dosta stabilnoj godišnjoj stopi rasta, i u tom slučaju novac ne bi delovao na pogoršanje date monetarne ravnoteže, odnosno tada bi neutralno delovao. Nagle promene novčane mase koje odstupaju od tog 12

M. Friedman, The Qualitity Theory of Money, A. Restatement, Chicago Adline Publishing Comp., 1969, str. 51-67

162

5. Monetarizam

pravila ovog modela dovode do određenih inflatornih ili deflatonih promena u privredi. Velike promene su moguće samo kod nominalne količine novca, dok je realna količina novca stabilna. Osnovni faktor poremećaja je odstupanje kreiranog novca od strane bankarskog sistema u odnosu na realnu količinu novca, što se neposredno odražava na cene. Da bi se opšti nivo cena održao stabilnim, potrebno je da se količina novca povećava paralelno s povećanjem proizvodnje i stanovništva. Dugoročna stopa monetarnog rasta trebalo bi da iznosi 35%. Veći ili manji porast novčane mase od tako programiranog dovešće do infalcije, odnosno deflacije. Konstantna stopa rasta novčane mase od 5% trebalo bi da osigura privredu od većih fluktuacija cena koje negativno deluju na stopu rasta i stabilnosti privrede. Ova teorija empirijski nastoji da dokaže da postoji visoka korelacija između promene novčane mase i promene cena i dohotka, ali s izvesnim odloženim delovanjem od šest do devet meseci. To se odražava na vođenje monetarne politike u njenom opštem naporu za regulisanje kontrakcije ili ekspanzije u privredi, posebno u regulisanju cikličnih kolebanja u privredi.

5.3. SAVREMENI MONETARIZAM Za Fridmana je savremeni monetarizam svojevrsna kontrarevoluciju u odnosu na nekadašnju kejnsijansku revoluciju. Fridman, pre svega, polazi od stanovišta da postoji skladan odnos između stope privrednog rasta, količine novca i stope rasta nominalnog dohotka. Ukoliko raste količina novca, nominalni dohodak će da raste, i obrnuto. Dakle, funkcija tražnje novca je stabilna. Ona predstavlja jednu od ključnih determinanti dohotka, cena i monetarne politike. Promene u stopi monetarnog rasta izazivaju promene u stopi rasta nominalnog dohotka i to sa zakašnjenjem od 6 do 9 meseci. To znači da stopa monetarnog rasta nije čvrsto povezana sa stopom rasta nominalnog dohotka u sadašnjem trenutku, već rast dohotka u sadašnjem trenutku zavisi od toga šta se desilo sa novcem u prošlosti. Od toga šta će da se desi sa novcem u sadašnjem trenutku, zavisiće dohodak u budućnosti. Delovanje na nivo cena javiće se od 6 do 9 meseci posle delovanja na dohodak i na proizvodnju. Ukupno vremensko rastojanje između promene u monetarnom rastu i promene u stopi inflacije iznosi 12 do 18 meseci. Promena stope rasta nominalnog dohotka odražava se na proizvodnju, a ne na nivo cena. Pritisak na stopu rasta cena doći će sa pojavom raskoraka između stvarne i potencijalne proizvodnje. Kratkoročne monetarne promene prvenstveno deluju na proizvodnju, dok dugoročna stopa monetarnog rasta

Ekonomija

163

utiče prvenstveno na cene, odnosno na nivo cena. Iz toga proizilazi da je inflacija uvek i svugde monetarni fenomen. Ona se stvara i može da se stvori samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje. Rashodi javnog sektora mogu ali ne moraju da budu inflatornog karaktera. Oni su infaltorni ukoliko se finansiraju kreiranjem novca. Međutim, ukoliko se javni rashodi finansiraju porezima ili javnim zajmom, osnovno delovanje sastojaće se u sledećem: umesto da ih troši poreski subjekat i upisnici javnog duga, ta sredstva će da troši javni sektor. Povećana stopa monetarnog rasta povećava ukupan iznos gotovine koju ljudi i preduzeća imaju uz ostalu aktivu. Nastali višak gotovine žele da utroše u kupovinu drugih vidova aktive, obveznica, akcija i nekretnina. To vodi povišenju cena različitih oblika aktive i sniženju nivoa kamatnih stopa. Pri tome se prvobitno delovanje na bilans različitih vidova aktive pretvara u delovanje na dohodak. Brži monetarni rast najpre vodi sniženju kamatne stope, a kasnije, sa povišenjem rashoda i stimulisanjem inflacije, promena u monetarnom rastu izaziva i porast tražnje kredita, što, sa svoje strane, vodi povišenju kamatne stope. Rast cena prouzrokuje raskorak između realnih i nominalnih kamatnih stopa. Budući da nema podudarnosti faktora koji determinišu ponudu i tražnju novca, nema ni automatskog samousklađivanja. Javlja se mogućnost da u ekonomskom sistemu nastanu poremećaji od monetarnih faktora. Pošto se realna količina novca dobija kada se nominalna količina novca podeli s indeksom cene, M. Fridman stvara pretpostavke za ugrađivanje funkcije kamate u funkciju tražnje novca. Porast nivoa cena znači istovremeno i smanjenje realne količine novca; to dovodi do zaključka da su promene cena gotovo redovno posledica promena nominalne količine novca. Ova teorija savremenog monetarizma postavlja ekstremnu varijantu, mada znatno razređeniju od kvantitativne teorije prema kojoj monetarni faktori, na dugi rok, deluju samo na formiranje cena. S druge strane, samo efektima monetarne baze mogu da se objasne odstupanja nominalnog od realnog dohotka, a to znači i stopa rasta proizvodnje i ponašanja zaposlenosti, iako je teorijski koncept postavljen na pretpostavkama pune zaposlenosti. Ukoliko dođe do znatnijeg povećanja nominalne količine novca, transaktori će da nastoje, kupovinom robe i usluga, da se oslobode tih novčanih viškova. Međutim, pojedini transaktori mogu da smanje svoje novčane iznose samo ako drugi istovremeno žele da ih povećavaju. To u zatvorenom sistemu znači da nisu svi istovremeno u mogućnosti da smanje svoje novčane količine. Tako se zaključuje da je promena cena posledica promene nominalne količine novca. Dakle, ukoliko postojeća količina novca nije jednaka tražnji novca, to znači da iznos i struktura imovine koju transaktori imaju ne odgova-

164

5. Monetarizam

ra njihovim željama. To ih navodi da iznos i strukturu svoje imovine usklade sa nameravanim iznosima. Ekonomski subjekti nastoje da prodaju ili kupe određene oblike imovine (obveznice, akcije, kupone, bonove i sl.). Pošto to žele da učine sve jedinice, dolazi do novih odnosa imovine i novca, ali i do promene cena. Međutim, cene se različito ponašaju za različite oblike imovine, što ih navodi da formiraju novu strukturu, u novim odnosima cena. Posledica tih promena odražava se na dohotke i izdatke ekonomskih subjekata, što menja njihovu strukturu i visinu potrošnje i investicija. Dakle, promene količine novca koje nisu praćene promenom tražnje novca neposredno se odražavaju na visinu izdataka ekonomskih subjekata. To je proces usklađivanja na makroplanu.

5.4. MONETARIZAM I MONETARNA POLITIKA Teorijske osnove neokvantitativne analize utiču na vođenje monetarne politike u većini savremenih tržišnih privreda. Novac zauzima centralno mesto u privrednim odnosima i tokovima. Zahvaljujući tome monetarne mere mogu da posluže kao efikasan instrument ekonomskog regulisanja. Promene novčane mase mogu odlučujuće da deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost13. Ova teorija odbacuje temelje kejnsijanske teorije, efekte akceleratora i multiplikatora. Odbacuje se stav kejnsijanske teorije da se delovanje mehanizma ekonomske politike iscrpljuje isključivo promenom kamatne stope, delovanjem kamata na investicije, a investicija na nacionalni dohodak. Ova teorija smatra da je to preuzak pristup. Delovanje ekonomske politike moguće je i preko novčane mase, brzine opticaja i bankarskih kredita. Posebno je neefikasna politika kamatne stope kada se ona nalazi na niskom nivou. Postoji čvrst i empirijski dokazan odnos između dohotka i količine novca. Raspoloživa količina novca može da se menja autonomnim monetarnim merama. Preduzeća i proizvođači prilagođavaju svoje izdatke stanju opšte likvidnosti da bi uspostavili željeni nivo sredstava privrede koji, sa svoje strane, deluju na nacionalni dohodak i zaposlenost. Dohodak i zaposlenost se povećavaju do onog nivoa koji odgovara novom odnosu promene mase novca i dohotka. Teorija novčane baze uspela je da dokaže tesnu vezu između stope promena novčane mase i društvenog proizvoda. Mada se ciklična kretanja u mnogim zemljama objašnjavaju promenama ukupne novčane mase, time se još ništa ne kaže o uzročnoj vezi ovih agregata. Promeni stopa rasta novčane mase, prema ovim shvatanjima, redovno prethode fluktuacije privrednog ciklusa. 13

Videti: Goodhart, C. A. E., The Central Bank and the Financial System, Macmillan, London, 1995

Ekonomija

165

Promena stope rasta novčane mase prethodi i fluktuacijama industrijske proizvodnje, bankarskih kredita, ponašanja potrošača i dr. Prekretnica u monetarnom rastu prethodi preokretu u ekonomskoj aktivnosti, ali se to može objašnjavati i delovanjem realnih ekonomskih faktora na novčanu masu. Studije iz oblasti monetarne teorije ukazuju na ovakvo delovanje. One pokušavaju da odgovore zbog čega ciklična pomeranja monetarnog rasta prethode promenama ekonomske aktivnosti, što značajno deluje i na strategiju monetarne vlasti u sprovođenju monetarne politike. Ukoliko žele da se stabilizuju konjunkturne oscilacije, treba stabilizovati ekspanziju ukupne količine novca. Time se, po M. Fridmanu, dolazi do konstantne godišnje stope rasta novčane mase. Povezanost monetarnog i ekonomskog ubrzanja odnosno usporavanja, u teoriji je dosta jasna. Zapaženo je da su veća ubrzanja odnosno usporavanja monetarnih impulsa praćena ubrzanim, odnosno usporenim kretanjem realnog nacionalnog proizvoda. Ekspanzija novčane mase deluje na rast proizvodnje i zaposlenosti14 istovremeno i dovodi do porasta ukupne novčane tražnje, odnosno potrošnje. Istina, ekspanzija novca i kredita ne stoji u stalnoj i utvrđenoj srazmeri prema formiranju tražnje, ali je opšta tendencija u osnovnom ponašanju ova dva agregata ista. Rast novčane mase dovodi do rasta tražnje, a to dovodi do proširenja reprodukcije i porasta svih oblika potrošnje.15 Kredit i novac, dakle, podržavaju ili ograničavaju reprodukciju zavisno od osnovne orijentacije monetarne politike, od toga da li je ekspanziono ili restriktivno orijentisana. Prema ovakvim shvatanjima, ukoliko žele da se ograniče ciklična kretanja u realnom sektoru privrede, mora da se stavi pod kontrolu i ograniči ekspanzija ukupne količine novca u privredi. Polazi se od pretpostavke da se novac ubrizgava u proces proizvodnoprometne sfere, da podstiče investicije i likvidnost privrednih subjekata, čime dovodi do porasta potrošnje. Novčana tražnja prethodi finalnoj potrošnji. Moguće je, međutim, da se emisija novca vrši za finansiranje budžeta i lične potrošnje, čime dolazi do gotovo automatskog porasta mase novca i novčane finalne tražnje. U fazi preteranog uspona konjunkture, centralna banka i krug poslovnih banaka nastoje da smanje stopu rasta bankarskih kredita da bi se suzbila preterana konjunktura. Uzimajući u obzir i vremensko zaostajanje u delovanju mera monetarne mase na konjunkturu, sve više prevladava uverenje da bi povećanje količine novca i kredita trebalo da bude prilično ujednačeno i nezavisno od fluktuacije privrednog ciklusa. 14 15

Videti: Mankiw, G.N., Macroeconomics, Third Edition, Worth Publishers, Inc., New York, 1997. Videti: J. Tobin, Notes on Optimal Monetary Growth, Journal of Political Economy, Avgust 1963.

166

5. Monetarizam

5.5. MONETARIZAM I KEJNSIJANIZAM Monetarizam je svojevrsna kontrarevolucija u odnosu na kejnsijanizam. Po nekim autorima monetarizam je jednostavno zaobišao probleme nezaposlenosti kojima se bavila kejnsijanska analiza. Za monetariste je inflacija postala neprijatelj broj jedan. Privreda se prikazuje kao samoregulišući mehanizam. Potresi koji nastupaju posledica su kolebanja novčane mase, što je produkt nastojanja vlade da reguliše konjunkturu. Namesto kejnsijanskog regulisanja tražnje za kapitalom pomoću kamate, monetaristi regulišu ponudu kapitala kroz ponudu novca. Tražnja za novcem je stabilna. Monetarizam polazi od stava da inflacija može da se kontroliše i eliminiše u kratkom periodu bez štetnih posledica na proizvodnju i zaposlenost. Cene i nadnice su vrlo fleksibilne tako da reaguju na sve najave i namere monetarnih vlasti na zaokrete u monetarnoj politici. Ako monetarne vlasti objave smanjenje ponude novca, svi subjekti se racionalno ponašaju smanjujući svoje cene i nadnice jer im je to od opšteg interesa. Ovo posebno kada veruju da će vlada povećati efikasnost najavljene politike i da će se ostvariti željeni efekti. Međutim, monopolsko tržište, mešana ekonomika (državni i privatni sektor), postojanje sindikata i kolektivnih ugovora, onemogućava takvu fleksibilnost cena i nadnica nanaiže. Ovo se posebno odnosi na nadnice. Fleksibilnost nadnica i cena ne samo da ne postoji, već se teško uspostavlja. Monetarizam polazi upravo od osnovnog postulata da će ograničavanje rasta mase novca, ponude novca, smanjiti inflaciju na taj način što će usporiti rast nadnica. Monetaristi smatraju da su veliki budžetski deficiti nastali zbog državnog intervencionizma. Budžetski deficit povećava tražnju za novcem. Ponuda novca se zato povećava. Remeti se stabilan odnos novac-društveni proizvod. Privredni subjekti žele da se otarase viškova novca. Raste tražnja na tržištu dobara i konačno rastu cene. Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ističu da tražnja za novcem ne sme da se remeti ponudom novca. Država ne treba da koristi fiskalnu politiku u delovanju na proizvodnju i zaposlenost. Državni budžet mora da bude uravnotežen. Budžetski deficit (ako postoji) mora da se poveže sa finansijskim tržištem, a ne sa dodatnim emisijama novca. Pokrića budžetskog deficita emisijom državnih obligacija dovode do inflacije zbog narastanja javnog duga. Državni budžet mora da bude uravnotežen, ali na niskom nivou rashoda i prihoda. Monetarizam je generalno protiv povećanja javnih prihoda i rashoda (državnih izdataka). Suprotno kejnsijanskoj teoriji da državni izdaci i deficitno finansiranje prestavljaju najsnažnije sredstvo protiv recesije i nezaposlenosti, monetarizam isključuje sve deficite. Uravnotežavanje ponude i tražnje u drugim sektorima znači povratak neoklasičnoj teoriji. Umesto regulisanja tražnje za kapitalom pomoću kamate, (kejnsijanci), monetaristi regulišu ponudu kapitala pomoću ponude novca. Dugo-

Ekonomija

167

ročna ponuda novca trebalo bi da otkloni kratkoročne fluktuacije, čime je politika kamate otišla u drugi plan. Kamata treba da se formira na monetarnom tržištu, a u situaciji kada je ponuda novca pod kontrolom monetarne vlasti, kamata ne može biti nikakva ciljna varijabla. Umesto intervencionističkog regulisanja tražnje sada deluje liberalizam, idealizacija tržišta i to sa pozicija kvantitativne teorije novca. Za razliku od kejnsijanaca kod kojih tražnja za novcem nije stabilna, jer se menja sklonost potrošnji, ključni stav monetarista je da je to dugoročno stabilna veličina. Ključna varijabla je tražnja za novcem i ona mora biti stabilna, odnosno ne sme se remetiti ponudom novca koja bi rasla prekomerno ili doživljavala nagle oscilacije. Monetaristi su kritikovali kejnsijansku politiku: 1) istovremenog postavljanja nekoliko ciljeva i njihovu konfliktnost; 2) pridržavanja budžetske politike i nagle promene u merama kontrole. Istovremeno, monetaristi se zalažu za: 1) orijentaciju na jedan osnovni cilj, i to je stabilnost cena kojoj se mora sve podrediti; 2) to da je najvažnija poluga upravljanje novcem, i politika mora da bude na dugi rok stabilna. Kejns je smatrao da multiplikator deluje u skladu sa načelom apsolutnog dohotka: na nižem nivou dohotka ljudi proporcionalno troše više, a na višim manje. Pouka za ekonomsku politiku je nedvosmislena: preraspodela dohodaka i uopšte politika dohodaka može uticati na agregatnu tražnju tako što će se dohoci siromašnih uvećati, a s obzirom na njihovu graničnu sklonost potrošnji – i agregatna tražnja. Naspram ove Kejnsove apsolutističke hipoteze, nobelovci M. Fridman i F. Modijani kasnije su formulisali hipoteze o relativnom dohotku. M. Fridman dokazuje da ljudi troše u skladu sa permanentnim dohotkom kao ponderisanom veličinom prošlih dohodaka.

Ekonomija

169

6. INFLACIJA

6.1. FILIPSOVA KRIVA Filipsova kriva nazvana je po britanskom ekonomisti Filipsu (A. W. Philips), sa Londonskog ekonomskog fakulteta16, koji je 1958. godine utvrdio negativnu međuzavisnost između stope nezaposlenosti i stope inflacije.17 Filipsova kriva je analitički instrument čija primena pruža mogućnost izbora između inflacije i nezaposlenosti. Filipsova kriva koja se danas koristi, razlikuje se od polazne Filipsove krive u sledeća tri bitna elementa: • prvo, u modernoj Filipsovoj krivi inflacija se iskazuje preko cena a ne preko plata, kako se to u prvo vreme činilo, mada ovo nije od velikog značaja zato što su inflacija i rast plata imali sličnu dinamiku; • drugo, uključena su inflaciona očekivanja, što je zasluga Fridmana (M. Friedman) i Felpsa (E. Phelps), koji su, razvijajući modele pogrešne percepcije, odnosno pogrešne procene zaposlenih kasnih šezdesetih godina prošlog veka, naglasili značaj očekivanja za agregatnu ponudu; • treće, uključen je šok ponude; ovaj dodatak proistekao je iz reakcije na skok cena nafte 70-tih godina, koji je ukazao na značaj šokova agregatne ponude. Prema Filipsovoj krivi, inflacija zavisi od sledeća tri faktora: • prvo, od očekivane inflacije, • drugo, od odstupanja realne stope nezaposlenosti od prirodne stope nezaposlenosti,18 • treće, od šokova ponude. 16 17

18

London School of Ecoriomics and Political Sciences (LSE) A. Phillips, „The Relationship Between Unemployment and the Rate of Change of Money Wages in United Kingdom, 1861-1957,“ Economica, 25. November, 1958, str. 283-299. Mekmilanov rečnik „Moderna ekonomija“: Dejvid V. Pirs, Dereta, Beograd, 2003, str. 391. Po Fridmanu, prirodnu stopu nezaposlenosti prouzrokuje trenutna struktura privrede. Ova stopa je određena strukuralnim promenama u privredi i ne može da se smanji povećanjem agregatne tražnje. To je onaj nivo nezaposlenosti koji ipak ostaje pri punoj zaposlenosti.

170

6. Inflacija

Poznati američki ekonomista Artur Okun, iz Instituta „Brukings“ (Brookings Institution) u Vašingtonu, definisao je odnos rasta GDP-a i nezaposlenosti, što je poznato kao Okunov zakon.19 Okunov zakon polazi od stanovišta da stopa nezaposlenosti opada kad god je rast GDP-a iznad stope od 2,25%. Preciznije, za svaki jednoprocentni rast realnog GDP-a, stopa nezaposlenosti opada za pola procentnog poena. Ovaj zakon ukazuje na inverzni karakter veze proizvodnje i nezaposlenosti. Drugim rečima, kada raste proizvodnja, nezaposlenost je niža od prirodne stope nezaposlenosti. Okunov zakon je praktičan vodič za upravljanje ekonomskom politikom jer daje odgovor na pitanje kako će rast GDP-a da se odrazi na stopu nezaposlenosti. U cilju iskazivanja egzogenih uticaja na cene potrebno je imati u vidu i šokove ponude, kao što su promena cene nafte, promene nivoa minimalnih plata ili nametanje državne kontrole cena. Filipsova kriva odslikava ključne karakteristike kratkoročne krive agregatne ponude, a to je veza između realnih i nominalnih varijabli koje dovode do sloma klasične dihotomije.20 Filipsova kriva demonstrira vezu između realne ekonomske aktivnosti i neočekivanih promena nivoa cena, zbog čega je Filipsova kriva pogodan način za iskazivanje i analizu agregatne ponude.

6.2. OČEKIVANJA I INFLACIONA INERCIJA Da bi Filipsova kriva bila upotrebljiva za analizu alternativa sa kojima se suočavaju kreatori ekonomske politike, neophodno je utvrditi šta određuje očekivanu inflaciju. Jednostavna pretpostavka jeste da ljudi formiraju svoja očekivanja u pogledu inflacije na bazi skorašnje inflacije. Primera radi, pretpostavimo da oni očekuju da će ove godine cene da rastu po istoj sto19 20

A. M. Okun, „Efficient Disinflationarz Polices“, American Economic Review, no. 68, May 1978, str. 348-352. Mekmilanov rečnik „Moderna ekonomija“, Dejvid V. Pirs, Dereta, Beograd, 2003, str. 191. „Klasična dihotomija (dihotomija – podela na dva dela) označava posebno i nezavisno određivanje relativnih i apsolutnih cena u klasičnoj i neoklasičnoj ekonomiji. U klasičnoj i neoklasičnoj analizi zaposlenosti i autputa sve se promenljive inicijalno izražavaju u realnim izrazima i relativnim cenama. (Cena robe ili inputa pokazuje čega moramo da se odreknemo da bismo dobili neku robu ili uslugu. Relativna cena je izražena kao količina neke druge robe koje moramo da se odreknemo. Prema tome, ako sve cene rastu po istoj stopi, apsolutne cene će beležiti rast, dok će relativne cene ostati nepromenjene. U najjednostavnijem obliku autput je funkcija zaposlenosti i tehnike proizvodnje. Zaposlenost zavisi od realnih zarada. Realne zarade zavise od ponude i tražnje za radnom snagom. Za određivanje apsolutnog nivoa cena i zarada posebno je uvedena kvantitativna teorija novca u jednom od svojih oblika. Implikacija ove procedure je činjenica da je novac neutralan i da nema uticaja na realne veličine. Jedan od postulata Kejnzijanske ekonomije, koja je nastojala da integriše novčane i realne promenljive, jeste da novac nije neutralan. Novac može da se drži kao tezaurisano sredstvo u slučaju neizvesne budućnosti i takva odluka može dovesti do pada efektivne tražnje za nekim robama i uslugama, što će imati za posledicu nezaposlenost. Ovo se suprotstavlja klasičnom stanvištu o neutralnosti novca. Kejnzijansko gledište je bilo predmet kritike od strane zastupnika monetarista, koji polaze od racionalnih očekivanja, tvrde da je ekonomsko ponašanje pod uticajem realnih, a ne nominalnih veličina. Ovo implicira da će, osim u kratkom roku u kome se može formirati nesavršena percepcija o događajima, novac određivati nominalne vrednosti, ali neće imati uticaja na takve realne veličine kao što su autput i zaposlenost. Prema ovom shvatanju, klasična dihotomija je sasvim opravdana“.

Ekonomija

171

pi kao i ranije. U tom slučaju inflacija zavisi od prethodne inflacije, ciklične nazaposlenosti i šoka ponude. Ukoliko je nezaposlenost na svojoj prirodnoj stopi i ukoliko nema šokova ponude, cene će nastaviti da rastu po prethodnoj stopi. Ova inercija proističe iz toga što prošla inflacija utiče na očekivanja u pogledu buduće inflacije i zato što ta očekivanja utiču na formiranje plata i cena. U modelu agregatne ponude i agregatne tražnje, inflaciona inercija je interpretirana na sledeći način: ukoliko cene brzo rastu, ljudi će očekivati da će cene nastaviti da rastu. Budući da pozicija kratkoročne krive agregatne tražnje zavisi od očekivanog nivoa cena, kratkoročna kriva agregatne ponude će vremenom da se pomeri nagore i udesno. To pomeranje će da se nastavi sve do nekog događaja, kao što je na primer recesija, ili suprotno, sprovede se neki radikalni stabilizacioni program koji promeni inflaciju i očekivanja. I pored toga što inflacija ima inerciju, ona i raste i opada. Druga i treća komponenta Filipsove krive ukazuju na dva elementa koji mogu da utiču na promenu stope inflacije. Ciklična nezaposlenost, a to je odstupanje nezaposlenosti od njene prirodne stope, vrši pritisak nagore i nadole na inflaciju. Niska nezaposlenost gura stopu inflacije nagore, a taj fenomen je poznat pod imenom inflacija tražnje. Visoka agregatna tražnja je uzročnik ovog tipa inflacije. Visoka nezaposlenost povlači stopu inflacije nadole. Inflacija raste i pada i zbog šokova ponude. Negativan šok ponude, kao što je bio rast cena nafte sedamdesetih godina prošlog veka, izazvao je rast inflacije. Ta inflacija je poznata pod imenom troškovna inflacija, jer negativni šokovi podstiču rast troškova proizvodnje. Pozitivni šokovi ponude obaraju cene, kao što je to bio slučaj sa prezasićenjem proizvodnje nafte 80tih godina, koje je oborilo cene nafte. Kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti, predstavljaju opcije koje pruža Filipsova kriva kreatorima ekonomske politike kad žele da utiču na nivo agregatne tražnje. Na očekivanu inflaciju i šokove ponude kreatori ekonomske politike mogu malo da utiču, ali zato preko monetarne i fiskalne politike mogu da deluju na nivo proizvodnje i nezaposlenosti. Oni mogu da se opredele ili za povećanje agregatne tražnje, u cilju smanjivanja nezaposlenosti, ali po cenu povećanja inflacije, ili za depresiranje agregatne tražnje kako bi smanjili inflaciju, ali po cenu povećanja nezaposlenosti. Kreatori ekonomske politike mogu da upravljaju agregatnom tražnjom opredeljujući se za odgovarajuću kombinaciju inflacije i nezaposlenost na kratkoročnoj Filipsovoj krivi. Treba imati u vidu da postizanje neke kombinacije kratkoročnih ciljeva, koji na prvi pogled mogu da budu izazovni, mogu da se osvete na srednji i, pogotovu, dugi rok. Kako na kratak rok postoji negativna međuzavisnost između inflacije i nezaposlenosti u bilo kom trenutku, kreatori ekonomske politike, koji kontrolišu agregatnu tražnju, mogu da izaberu željenu kombinaciju inflacije i nezaposlenosti na kratkoročnoj Filipsovoj krivi.

172

6. Inflacija

Kratkoročna Filipsova kriva zavisi od očekivane inflacije. Ukoliko očekivana inflacija raste, kriva se pomera nagore i udesno i izbor sa kojim se suočavaju nosioci ekonomske politike postaje sve nepovoljniji. Inflacija će biti uvećana za bilo koji nivo nezaposlenosti. Kreatori ekonomske politike ne mogu dugo da održavaju inflaciju iznad očekivane inflacije. Očekivanja će da se prilagode bilo kojoj stopi inflacije koju izaberu kreatori ekonomske politike. Upravo zbog toga je klasična dihotomija održiva na dugi rok, jer se stopa nezaposlenosti vraća na svoju prirodnu stopu, pa kreatori ekonomske politike praktično nemaju mogućnost izbora između nivoa inflacije i nivoa nezaposlenosti. U savremenoj ekonomskoj literaturi o inflaciji postoje tri modela očekivanja: a) statički, b) adaptivni i c) raconalni. Međutim, u praksi se primenjuju samo adaptivni i racionalni metod očekivanja. U novije vreme primenjuje se samo racionalni metod. To praktično znači da će očekivana inflacija u narednom periodu biti jednaka očekivanoj inflaciji u tekućem periodu. Normalno, očekivana inflacija se prilagođava za greške u predviđanjima koje su utvrđene u toku tekućeg perioda. Drugim rečima, ukoliko bi inflacija u tekućem periodu bila viša od predviđene, očekivana inflacija u sledećem periodu će biti korigovana naviše; ako bi tekuća inflacija bila niža od predviđene, tada bi očekivana inflacija u sledećem periodu bila korigovana naniže. Kada je u pitanju Filipsova kriva, vodile su se mnoge teorijske rasprave o mogućnostima dugoročnog izbora između inflacije i nezaposlenosti. Mnogi ekonomisti koji su pripadali kejnsijanskoj školi ekonomske misli, tretirali su Filipsovu krivu kao moćni alat kojim kreatori ekonomske politike mogu trajno da vode politiku niske stope nezaposlenosti po cenu nešto povećane, ali ne previsoke i stabilne stope inflacije. Međutim, po shvatanjima drugih ekonomista, pretežno monetarističke orijentacije, nezaposlenost može da se održava ispod prirodne stope samo uz ekspanzivne monetarne i fiskalne politike koje vode povećanju stope inflacije. Održavanje nezaposlenosti ispod prirodne stope uz ekspanzivne monetarne i fiskalne politike, poznato je kao akceleracioni princip. Dakle, da bi se nezaposlenost održavala ispod prirodnog nivoa, kreatori ekonomske politike moraju da se pomire sa stalno rastućom inflacijom. Troškovi takve politike vremenom rastu i konačno postaju vrlo visoki kad ubrzanje, tj. akceleracija inflacije premaši podnošljive okvire. Akceleracioni princip nam, u stvari, govori da supstituitivni odnos u kome bi trajno smanjujuća stopa nezaposlenosti bila ostvarena uz nešto povećanu stopu inflacije, nije moguć na dugi rok. Ukoliko je stopa nezaposlenosti ispod prirodne stope, inflacija neće biti samo malo povećana ali stabilna, već će imati tendenciju rasta. Kad je nezaposlenost iznad prirodne stope, inflacija će stabilno opadati.

Ekonomija

173

Zaključak je da na dugi rok ne postoji supstituitivni odnos između inflacije i nezaposlenosti jer je samo prirodna stopa nezaposlenosti konzistentna sa stabilnom stopom inflacije. Monetaristi smatraju da bi bila zamka ukoliko bi kreatori ekonomske politike poverovali da su ostvarili trajni izbor između inflacije i nezaposlenosti, jer tu situaciju nije moguće održati. Ukoliko im je cilj da održavaju nezaposlenost ispod prirodne stope, onda moraju da povećaju agregatnu tražnju. Ali, kad se to uradi, stopa inflacije će biti viša. Drugim rečima, stopa nezaposlenosti može biti održavana ispod prirodnog nivoa samo po cenu stalno rastuće stope inflacije. Ukoliko kreatori ekonomske politike odluče da ne dozvole stopi inflacije da krene nagore, onda moraju da vrate stopu nezaposlenosti na prirodni nivo. Viša inflacija može samo privremeno oboriti nezaposlenost, a ne i trajno. Povećana inflacija se zadržava kao trajan fenomen, a stopa nezaposlenosti se vraća na prirodni nivo. Ako pretpostavimo da očekivana inflacija zavisi od skorašnje, odnosno prethodne inflacije, u tom slučaju infacija nameće teške dileme kreatorima makroekonomske politike. Oni moraju, ili da se prilagode inflaciji putem ekspanzije agregatne tražnje, i to u meri dovoljnoj da se nezaposlenost održava blizu prirodne stope, ili, ukoliko pokušavaju da smanje inflaciju ispod stope koja je postojala u prethodnom periodu, moraju prihvatiti rast nezaposlenosti iznad prirodne stope. Suočeni sa ovakvim izborom, kreatori ekonomske politike, nažalost, često se opredeljuju za prilagođavanje preko inflacije. Džefri Saks (Jeffrey Sachs) sa Harvardskog univerziteta, poredeći ovaj fenomen sa fizikom, ističe da inflacija ima inerciju, odnosno da današnja inflacija ima tendenciju da rezultira u budućoj inflaciji.6 On dodaje da posle svega, kao u fizici, inerciona inflacija može biti okončana samo ukoliko je primenjena sila, a u ovom slučaju to je privremena recesija, u kojoj nezaposlenost premašuje prirodnu stopu, a GNP je ispod svog potencijanog nivoa. Ovde je korišćen model „očekivanja“ da se opiše mehanizam koji prenosi inflaciju iz prethodnog perioda u neki sledeći period preko ugovora o zaradama. Činjenica da inflacija iz prethodnog perioda upućuje signal o velikom porastu nominalnih zarada, nije rezultat samo (psiholoških) očekivanja po sebi, već i drugih institucionalnih karakteristika vezanih za utvrđivanje nivoa nominalnih zarada. Na kraju, Saks ističe da bi možda bolje bilo koristiti izraz „inerciona inflacija“ umesto „očekivana inflacija“. Lukas (Lucas), Sardžent (Sargent) i drugi zagovornici teorije racionalnih očekivanja suprotstavili su se konceptu inercione inflacije, čiji je zagovornik i Rudidžer Dormbuš (Rudiger Dormbusch).

21

J. D. Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in ihe Global Economy, str. 462.

174

6. Inflacija

6.3. RACIONALNA OČEKIVANJA I BEZBOLNA DEZINFLACIJA Ranih 70-ih godina prošlog veka, grupa uticajnih ekonomista predvođenih nobelovcem Lukasom (R. Lucas) i Sardžentom (T. Sargent), inicirala je glavnu kritiku analize inflacije i nezaposlenosti na bazi inercione inflacije. Njihova kritika je imala dva dela. Prvo, po njima, a to je tradicija klasika i marginalista, dovoljno je imati tržište rada potpune konkurencije. Tada se zarade, bez obzira na sve neočekivane događaje, uvek održavaju na nivou koji obezbeđuje ravnotežu na tržištu rada. Dakle, nema govora o nekakvom sporom prilagođavanju zarada tržišnom nivou, zarade se (bez obzira na sve neočekivane događaje) uvek održavaju na nivou koji obezbeđuje ravnotežu na tržištu rada i, samim tim, one su uvek na tržišnom nivou. (Diskusija o prednostima i manama tržišta rada potpune i tržišta rada nepotpune konkurencije, za njih je bespredmetna. Za njih se prednosti tržišta rada potpune konkurencije ne dovode u pitanje.) Drugo, kritikovali su pretpostavku adaptivnog očekivanja kao arbitrarnu. Oni smatraju da su radnici i firme zainteresovani da na najpouzdaniji način predvide buduću inflaciju. Greške u očekivanjima dovode do visokih troškova oličenih u visokoj nezaposlenosti i smanjivanju profita firmi. Posebno su Lukas i Sardžent naglašavali da se radnici i firme ponašaju kao da su oni „istinski“ shvatili model privrede i zasnovali svoja predviđanja inflacije na tom modelu, a ne na adaptivnim mehanizmima. Ovaj pristup je nazvan racionalnim očekivanjima na osnovu toga što bi bilo racionalno za ekonomske subjekte da formiraju svoja očekivanja zasnovana na „modelu potpunog razumevanja“ događaja u privredi. Bitna novina teorije racionalnih očekivanja jeste u tome da radnici i firme treba da formiraju svoja očekivanja u pogledu budućih cena na osnovu očekivanja budućih ekonomskih politika. Po adaptivnim očekivanjima, inflaciona predviđanja su zasnovana na prošlosti. Iz tih razloga, racionalna očekivanja kad-kad nazivamo i očekivanjima zasnovanim na pogledu unapred, dok su adaptivna očekivanja nazvana očekivanjima zasnovanim na pogledu unazad. Budući da očekivana inflacija utiče na kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti, ključno pitanje je kako se formiraju očekivanja. Pristup zasnovan na već pomenutim racionalnim očekivanjima pretpostavlja da svi subjekti optimalno koriste sve raspoložive informacije, uključujući i informacije o tekućim ekonomskim politikama pri predviđanju budućnosti. Pošto monetarna i fiskalna politika utiču na inflaciju, to znači da očekivana inflacija zavisi i od monetarne i od fiskalne politike. U skladu sa teorijom racionalnih očekivanja, promene u monetar-

Ekonomija

175

noj i fiskalnoj politici će uticati na promene u očekivanjima. To znači da ovaj pristup podrazumeva da je inflacija manje inercioni fenomen nego što se to do sada smatralo. T. Sardžent, jedan od vodećih zagovornika teorije racionalnih očekivanja (uz već pomenute: Lukasa (R. Lucas), Baroa (R. Barro) i Valasa (N. Wallas), opisuje implikacije Filipsove krive analizirajući velike hiperinflacije na sledeći način: „Alternativa gledištu „racionalnih očekivanja“ demantuje da postoji neki inherentni podsticaj sadašnjem procesu inf lacije. Po ovom gledištu, firme i radnici dolaze do visoke očekivane stope inflacije u budućnosti, pa oni vode pregovore u svetlu tih očekivanja. Međutim, ostaje na snazi da ljudi očekuju više stope inflacije u budućnosti upravo zbog toga što tekuća i najavljena monetarna i fiskalna politika države opravdavaju takva očekivanja... Otuda samo izgleda da inflacija ima podsticaj (inerciju) u sebi samoj; ona je, u stvari, dugoročna državna politika trajnog vođenja velikih deficita i kreiranja novca po visokim stopama... Implikacija tog stanovišta je da inflacija može biti zaustavljena mnogo brže nego što zagovornici ‘podsticajnog’ gledišta ističu i da je njihova procena dužine vremena i troškova zaustavljanja inflacije u odnosu na izgubljenu proizvodnju pogrešna... Zaustavljanje inflacije zahteva promene u režimu ekonomskih politika: mora doći do ogromnih promena u do tada vođenim politikama ili strategiji državnih deficita, i to odmah, ali i u budućnosti, i koje će biti široko prihvaćene... Koliko će koštati takva promena u odnosu na izgubljenu proizvodnju i koliko će biti delotvorna, zavisi uglavnom od toga koliko će odlučno i očigledno država to sprovoditi.“22 Zbog toga zagovornici teorije racionalnih očekivanja tvrde da kratkoročna Filipsova kriva neće pouzdano opisivati sve raspoložive opcije. Oni veruju da će subjekti smanjiti svoja inflaciona očekivanja ukoliko su nosioci ekonomske politike uverljivo ušli u proces smanjivanja inflacije. Uz kredibilnu politiku, troškovi smanjivanja inflacije mogu biti mnogo niži nego procene koje sugerira kratkoročna Filipsova kriva. U najekstremnijem slučaju, neko može zamisliti smanjivanje stope inflacije bez izazivanja bilo kakve recesije. Bezbolna dezinflacija ima dva zahteva: prvi, da plan za smanjivanje inflacije bude najavljen pre nego što su formirana ključna očekivanja, i drugi, takvo utvrđivanje plata i cena mora biti uverljivo za javnost. Ukoliko oba zahteva budu zadovoljena, najavljene mere će trenutno preokrenuti kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti nadole, omogućavajući smanjivanje stope inflacije bez 22

Sargent, T., „The Ends of Four Big Inflations“, u: Rational Expectations and Jnflation, Harper & Row, 1986.

176

6. Inflacija

povećavanja stope nezaposlenosti, kako je to predviđala kratkoročna Filipsova kriva. Ovde je veoma bitno imati u vidu da je moguće najavom nove ekonomske politike „kreirati“ nova očekivanja, koja u uslovima visokih inflacija i hiperinflacija dovode do smanjivanja očekivane stope inflacije ili čak njenog svođenja na nulu. Suština hipoteze racionalnih očekivanja je u tome da ljudi vremenom kumuliraju znanja i iskustvo, dakle uče kako da anticipiraju efekte mera ekonomske politike i kako da prilagode svoje ponašanje. Filipsova kriva sugeriše da postoji stabilan izbor između stope nezaposlenosti i stope inflacije. Navedeno stanovište je tokom šezdesetih godina prošlog veka korišćeno kao sredstvo kojim su kreatori ekonomske politike ostvarivali nižu nezaposlenost prihvatanjem više stope inflacije. Prof. Lukas i drugi zagovornici teorije racionalnih očekivanja, a pre svega Sardžent (T. Sargent) i Preskot (E. Prescott), doveli su u pitanje ovaj zaključak. Ako država podstiče rast tražnje smanjivanjem poreza, onda će veći potencijani prihodi podstaći poslodavce da isplaćuju više plate kako bi motivisali zaposlene. Ali, cene takođe rastu, pa će konačan efekat biti anuliranje efekata porasta plata i smanjivanje broja zaposlenih. Dakle, čak i ukoliko radnici mogu neko vreme biti zavedeni na pogrešne zaključke, broj radnika koji će biti privučeni višim platama vraća se na početni nivo. Ukoliko država često pokušava da primeni ovaj trik, radnici će korigovati svoja inflaciona očekivanja, pa rast plata neće privući nove radnike. Ovi nalazi su osporili prethodne interpretacije Filipsove krive koja je predstavljala ključni analitički instrument za vođenje ekonomske politike (jer je uspostavljala inverzni odnos između stope inflacije i stope nezaposlenosti), i u temelju uzdrmali kreatore ekonomske politike. Pokazavši da između inflacije i nezaposlenosti može da postoji i direktna zavisnost, Lukas je oborio do tada važeće pravilo vođenja ekonomske politike, po kome je moguće kreirati nova radna mesta vođenjem proinflacione politike, istakavši da to važi na kratak rok (u okviru kratkoročne Filipsove krive), ali da to ne važi na dugi rok (u okviru dugoročne Filipsove krive). Mada se oko pristupa preko racionalnih očekivanja još uvek vode rasprave, gotovo svi ekonomisti se slažu da očekivana inflacija utiče na kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti. Kredibilnost politike u pogledu smanjivanja inflacije jedna je determinanta ukupnih troškova politike koju treba voditi. Nažalost, često je veoma teško predvideti da li će javnost gledati na najavu nove ekonomske politike sa poverenjem. Ovakva uloga očekivanja bitno otežava predviđanje rezultata alternativnih ekonomskih politika. Teorija racionalnih očekivanja otvorila je brojna pitanja vezana za makroekonomsku politiku i još uvek nije pružila uverljive empirijske na-

Ekonomija

177

laze kao potporu njene teorijske superiornosti. Bez sumnje, ovaj pristup je uneo značajne novine i promene u metode ekonomskog razmišljanja, pogotovu kad se radi o procesima formiranja očekivanja i donošenja odluka o merama makroekonomskih politika. Odnos inflacije i nezaposlenosti duboko je povezan i sa spoljnoekonomskim tokovima privrede. Pomeranje agregatne tražnje, zbog ekspanzivne monetarne politike, po pravilu dovodi do promena deviznog kursa. Otuda svaka promena krive agregatne tražnje u cilju njenog prilagođavanja povećanju nominalnih zarada, iziskuje promenu deviznog kursa. Pored toga, i devizni kurs vrlo direktno utiče na inflaciju i nezaposlenost. Prvo, uvozna dobra će u slučaju devalvacije poskupeti, pa će cene uvoznih finalnih dobara podići opšti nivo cena na domaćem tržištu. Za visoko razmenljiva dobra u privredi, kao što su sirovine, devizni kurs se direktno ugrađuje u cene, bez obzira na uslove agregatne ponude i agregatne tražnje. Sledeći kanal na koji devizni kurs direktno utiče na cene jeste kroz uvoz intermedijarnih dobara, (na primer: nafte, stočne hrane i primarnih metala), koja se koriste u domaćoj proizvodnji. Depresijacija deviznog kursa povećava cenu uvoznih intermedijarnih dobara i otuda, sa druge strane, povećava cenu finalnog dobra. Dakle, postoje tri različita kanala kojima devizni kurs direktno utiče na nivo cena, tj. inflaciju: 1. kroz cene uvoznih finalnih dobara, 2. kroz cene domaćih razmenljivih dobara i 3. uvozna intermedijarna dobra koja utiču na domaće proizvodne troškove. Jak uticaj deviznog kursa na cene ukazuje na činjenicu da politika deviznog kursa može imati direktnu ulogu u antiinflacionoj politici, pored indirektne uloge deviznog kursa na agregatnu tražnju i nivo nezaposlenosti. Otuda su neke zemlje koristile devizni kurs kao okosnicu antinflacionih programa. U Jugoslaviji 1994. godine i u Boliviji i Izraelu 1985, uspešno su savladane hiperinflacije stabilizacijom deviznog kursa. Međutim, ukoliko zemlja ne uspe da održi paritet kupovnih moći,23 fiksiranje deviznog kursa može biti pogubno, čak i u slučajevima kad se sprovedu i neke druge politike, kao što je suspenzija klauzule o indeksaci23

Paritet kupovne moći je doktrina po kojoj jedinica valute treba da bude u mogućnosti da kupi isti skup dobara u svim zemljama. Validnost ove tvrdnje zavisi od nekoliko sledećih restriktivnih pretpostavki: 1) najvažnije je da su sva dobra homogena; 2) da su predmet trgovine; 3) da nema transakcionih troškova ili tokova kapitala; 4) da ne postoje smetnje trgovini i 5) da postoji nivo pune zaposlenosti i fleksibilnost cena. Imajući navedene pretpostavke u vidu, ako se jedna engleska funta menja za dva američka dolara, a za jednu funtu u Velikoj Britaniji može da se kupi duplo više robe nego za dva dolara u SAD-u, znači da su cene određene robe u Velikoj Britaniji niže. Dakle, u Velikoj Britaniji neće biti tražnje za tom istom robom koja je proizvedena u Americi, ali će u SAD-u postojati tražnja za tom robom koja je proizvedena u Velikoj Britaniji. Ovakav model tražnje će postojati sve dok se ne uskladi devizni kurs na nivou jedna funta = 4 dolara. Prema tome, apsolutna verzija pariteta kupovne moći uspostavila je ravnotežu deviznog kursa.

178

6. Inflacija

ji plata. Problem je u tome što fiksni devizni kurs može biti održavan na niskom nivou za neka dobra, tj. neke cene, kao što su razmenljiva dobra, uvozni utrošci i uvezena finalna dobra, dok druge cene nastavljaju da rastu. Pretpostavimo da su nominalne nadnice nastavile da rastu posle fiksiranja deviznog kursa. Izvoznici neće biti sposobni da povećavaju svoje cene zato što moraju ostati međunarodno konkurentni. U međuvremenu, više zarade će smanjivati profitnu maržu, možda čak i do tačke koja će ih naterati da napuste neke proizvodnje. Domaće cene će nastaviti da rastu zato što troškovi zarada rastu, tako da će u proseku cene rasti. Domaća dobra tada gube svoju međunarodnu konkurentnost, i firme koje izvoze dobra ili koje proizvode dobra konkurentna sa uvozom, mogu biti suoćene sa velikim gubicima ili čak bankrotstvom.

Ekonomija

179

7. AGREGATNA TRAŽNJA I AGREGATNA PONUDA Od nastanka makroekonomije, glavne debate se vode oko fleksibilnosti cena i plata, tj. da li ekonomske politike uopšte imaju svrhu. Po klasičnoj školi, prema kojoj su cene i plate fleksibilne, promene agregatne tražnje uticaće samo na nivo cena, a nivo GDP-a biće određen uspostavljanjem ravnoteže na tržištu rada uz punu zaposlenost, tj. biće određena proizvodnom funkcijom. Ova pretpostavka je tridesetih godina prošlog veka, u doba velike depresije, bila osporena uvođenjem ideje da i fiskalna politika, politika prihoda i rashoda države, i monetarna politika imaju značajan uticaj na agregatnu tražnju. Na osnovu toga, za ekonomiste kejnsijanske orijentacije, država može koristiti makroekonomske politike u cilju stabilizacije privrede na nivou pune zaposlenosti, a to se postiže prilagođavanjem monetarne i fiskalne politike tako da one sprečavaju šokove na strani agregatne tražnje. Za zagovornike klasične tradicije, nosioci makroekonomskih politika mogu postati glavni uzročnici nestabilnosti GDP-a upravo zbog načina na koji država sprovodi ekonomske politike. Veoma je mali korak od analize makroekonomskih kretanja do odgovora na pitanje kako je moguće da neka privreda postigne bolje makroekonomske rezultate. Ključno pitanje koje se ovde postavlja jeste, u stvari, može li i treba li, uopšte, država da interveniše u privredi da bi pospešila njene performanse? Vodeći makroekonomisti nastojali su da makroekonomsku teoriju primenjuju na tekuće ekonomske probleme. To je bio slučaj i sa Kejnsom i sa drugim autorima u ovoj oblasti, uključujući i nobelovce Fridmana (M. Friedman),24 Modiljanija (F. Modigliani), Soloua (R. Solow) i Tobina (J. Tobin). Autori srednje generacije – nobelovac Lukas (R. Lucas), Baro (R. Barro), Feldstin (M. Feldstein), Hol (R. Hall), Sardžent (T. Sargent) i Tejlor (J. Taylor) – uprkos tome što su bili skeptičniji u pogledu efikasnosti aktivne ekonomske politike države, stavljali su veliki naglasak na otvorena pitanja ekonomske politike. Potreba za kompromisom između osmišljenosti i dubine teorije, s jedne strane, i njene mogućnosti da olakša upravljanje privrednim toko24

M. Friedman, „The Causes and Cures of Inflations“, u: M. Friedman, Money Mischief, Harcourt Brace Jovanovich, 1992.

180

7. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

vima, s druge strane, čini makroekonomsku teoriju visoko apstraktnom i analitičnom, ali istovremeno pred nju postavlja obavezu da rešava veoma složene praktične probleme u upravljanju ekonomskim kretanjima. Zbog toga je u makroekonomiji izuzetno jak naglasak stavljen na njenu upravljačku dimenziju i primenljivost. Već i sama činjenica da su tri centralna pitanja kojima se bavi makroekonomija vezana za (ne)zaposlenost, inflaciju i ekonomski rast, pokazuju koliko je čvrsto u makroekonomiji povezana teorija sa svakodnevnim životom građana bilo koje zemlje. Već dugo je otvoreno pitanje da li država treba i da li uopšte može da učini nešto korisno kad se radi o ova tri pitanja, i ako treba, šta i kako to da čini. Ova pitanja su i dalje diskutabilna i aktuelna su u svakoj generaciji ekonomista nanovo, uz obnovljene rasprave i reinterpretacije događaja. Ovde su se iskristalisala brojna pitanja koja su i dalje predmet rasprava u neiscrpnoj debati, među kojima je ono kakvu ekonomsku politiku treba voditi u otvorenoj privredi, tj. da li država treba da fiksira devizni kurs ili da ga prepusti fluktuiranju. U intelektualnom smislu, postoje dve dominantne makroekonomske tradicije – klasična i kejnsijanska. Prva veruje da tržište sve rešava, samo je potrebno omogućiti mu slobodu delovanja, dok druga veruje da državni intervencionizam može poboljšati funkcionisanje privrede. U ovu debatu se šezdesetih godina uključuju monetaristi predvođeni Fridmanom, koji vode poznatu raspravu sa kejnsijancijma Modiljanijem i Tobinom. Već sedamdesetih godina debata dobija zamah pojavom nove grupe, poznate kao novoklasični ekonomisti, predvođene nobelovcem Lukasom,25 koji pojačavaju argumentaciju protiv upotrebe aktivne ekonomske politike. Potom se javljaju kejnsijanci novijih generacija, koji ne dele mnoga ubeđenja kejnsijanaca, ali su sigurni da država ekonomskom politikom može da omogući privredi bolje funkcionisanje. Nova klasična makroekonomija, koja je razvijena sedamdesetih godina dvadesetog veka, i danas je veoma uticajna. Njeni lideri, nobelovac Lukas, Sardžent, Baro, Preskot i Volas, veoma su bliski gledištima Fridmana i njegovih sledbenika. Po novoklasičarima, pojedinci se ponašaju racionalno prilagođavajući se promenjenim uslovima veoma brzo. Ovaj pristup je izazov tradicionalnoj makroekonomiji, koja smatra da je uloga države korisna u privredi u kojoj je prilagođavanje sporo, sa nedovoljnim informacijama i socijalnim preprekama za brzo uspostavljanje tržišnih ravnoteža, i u kojoj se cene sporo prilagođavaju. Centralne pretpostavke novoklasične teorije su: prvo, ekonomski subjekti maksimiziraju svoje efekte, odnosno pojedinci i firme donose optimalne odluke, a to podrazumeva da koriste sve raspoložive informacije i da su to najbolji izbori u datim okolnostima; drugo, očekivanja su racionalna, a to znači da su zasnovana na svim raspoloživim informacijama, zbog 25

R. Lucas, Models of Business Cycles, Basil Blackwell, 1987.

Ekonomija

181

čega se često ovaj pravac naziva školom racionalnih očekivanja ili Ratex (rational expectations); i treće, uspostavlja se tržišna ravnoteža, odnosno ne postoje razlozi zbog kojih firme ili radnici ne bi prilagodili plate ili cene u cilju uspostavljanja ravnoteže ponude i tražnje. Suština ovog pravca razmišljanja jeste pretpostavka po kojoj je tržište stalno u ravnoteži. Nova kejnsijanska škola, nastala osamdesetih godina, zasnovana je na kejnsijanskoj tradiciji, ali se i znatno udaljila od nje. Ova grupa ukijučuje, između ostalih, Akerlofa (G. Akerlof), Jalena (J. Yallen) i Roumera (D. Roamer) sa Berkli univerziteta, Blanharda (O. Blanchard) sa MIT-a, Mankija (N. G. Mankiw)26 i Samersa (L. Summers) sa Harvardskog univerziteta, i Bernankea (B. Bernank) sa Prinston univerziteta. Oni ne veruju da se u svakom trenutku uspostavlja automatska tržišna ravnoteža i traže odgovor na pitanje zašto tržište ispoljava nesavršenosti.27 Oni tvrde da kad-kad tržište ne uspostavlja ravnotežu čak i kada se svi ekonomski subjekti ponašaju saglasno svojim interesima. I problemi raspolaganja informacijama i troškovi promena cena dovode do rigidnosti cena, koje mogu biti uzrok varijacija u zaposlenosti i GDP-u. Na osnovu pomenutih razlika moguće je identifikovati ukupno sedam makroekonomskih pravaca razmišljanja: 1. kejnsijansku makroekonomiju, 2. monetarističku tradiciju, 3. novu klasičnu školu, 4. novu kejnsijansku školu, 5. makroekonomiju ponude, 6. neoklasičnu i neoneoklasičnu teoriju realnih poslovnih ciklusa i 7. strukturalizam, tj. ne-monetarnu teoriju varijacija zaposlenosti.28

7.1. NERAVNOTEŽE U PRIVREDI Svaka privreda je podložna varijacijama najvažnijih ekonomskih kategorija, kao što su (ne)zaposlenost, industrijska proizvodnja i GDP. U nekim slučajevima GDP opada uz rast nezaposlenosti, da bi u nekoj drugoj situaciji došlo do ekspanzije proizvodnje i znatnog pada nezaposlenosti. Gde se nalaze uzroci ovih varijacija koje obeležavaju nastanak neravnoteža? Ekonomske varijacije predstavljaju značajan problem sa kojim se susreću kreatori ekonomske politike. GDP po pravilu nema trajni rast, već 26

27 28

G. N. Mankiw, „Real Business Cycles: A New Keynesian Perspective“, Journal of Economic Perspectives, no. 3, Summer 1989, str. 79-90. G. Mankiw, D. Roamer (eds.), New Keynesian Economics, MIT Press, Cambridge, 1991. E. Phelps, Seven Schools of Macroeconomic Thought, Clarendon Press, Oxford, 1991.

182

7. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

se smenjuju faze recesije kada opada GDP i raste nezaposlenost, i faze prosperiteta kada GDP raste, a nezaposlenost opada. Ove varijacije GDPa i (ne)zaposlenosti ekonomisti nazivaju privrednim ciklusima. Iako se na prvi pogled može učiniti da su varijacije regularne i predvidive, ipak je njihovo dominantno obeležje nepredvidivost. Pojava ekonomskih varijacija dugo je predstavljala centralni problem makroekonomije. Podsetimo se da je makroekonomija, kao izdvojeno polje istraživanja koje se bavi analizom varijacije GDP-a i nezaposlenosti, nastala sa velikom ekonomskom krizom tridesetih godina dvadesetog veka. Pre ove krize dominirala je klasična ekonomska teorija po kojoj se tržište rada automatski prilagođava nepovoljnim šokovima, tj. pretpostavljalo se da se automatski uspostavlja puna zaposlenost. Sa nastankom velike ekonomske krize tridesetih godina, otvoreno je pitanje zbog čega se to prilagođavanje nije dogodilo kako su očekivali zagovornici klasične ekonomije? Najveći doprinos razumevanju velike depresije i praktičnom zasnivanju moderne makroekonomije dao je Kejns. Najispoljeniju makroekonomsku neravnotežu u istoriji predstavlja velika depresija tridesetih godina, kada je svetska privreda prošla kroz masovnu nezaposlenost i dramatičan pad privredne aktivnosti. Ova epizoda otvorila je pitanje ispravnosti tada dominirajuće klasične ekonomske teorije, koja nije uspela da objasni nastanak Velike krize. Prema klasičnim ekonomistima, GNP je određen samo agregatnom ponudom, tj. proizvodnom funkcijom: obimom kapitala i rada i tehnološkim uslovima proizvodnje. Klasična ekonomska teorija je tvrdila da će se tržište rada prilagoditi tako da obezbedi punu zaposlenost rada. Prema klasičnoj školi, kriza nije bila moguća. Zbog toga su, po okončanju depresije, mnogi ekonomisti tragali za novim modelom koji neće dati samo objašnjenje velikih i iznenadnih ekonomskih varijacija, pre svega padova GNP-a, već će sugerirati i model ekonomske politike koji može smanjivati ekonomske teškoće i preventivno delovati protiv masovne nezaposlenosti kakva se dogodila u Velikoj depresiji. Taj novi pravac je otvorio Kejnsov pristup, koji je bio alternativa klasičnoj teoriji. On je pretpostavio da niska agregatna tražnja izaziva pad dohotka i visoku nezaposlenost u tadašnjoj ekonomskoj krizi, zbog ćega je kritikovao pretpostavku klasične teorije, po kojoj samo agregatna ponuda određuje nacionalni dohodak. Moderna ekonomija danas ovaj problem razrešava korišćenjem modela agregatne tražnje i agregatne ponude. Na dugi rok posmatrano, cene jesu fleksibilne, pa agregatna ponuda određuje dohodak. Ali, na kratak rok cene nisu fleksibilne, već su rigidne, tako da su promene agregatne tražnje odlučujuće za nivo dohotka.

Ekonomija

183

Dakle, prvo treba utvrditi one varijable koje utiču na krivu agregatne tražnje izazivajući varijacije nacionalnog dohotka i drugo – načina na koji kreatori ekonomske politike utiču na agregatnu tražnju. Dosadašnji razvoj makroekonomije predstavljao je veoma široku raspravu direktno vezanu za Kejnsovu teoriju. Otuda nije sporan Kejnsov doprinos shvatanjima o varijacijama GNP-a i nezaposlenosti. Međutim, takođe je tačno da njegova teorija nije bila dovoljno zaokružena da bi mogla da objasni sve fenomene – smatraju neki ekonomisti novih pravaca. Primera radi, među moguće uzroke varijacija proizvodnje i nezaposlenosti moraju da se uključe i institucionalne karakteristike tržišta rada u svakoj privredi. Kejnsova teorija je bila pogodna za tržište rada koje je dominiralo tridesetih godina prošlog veka, ali u drugom vremenu i u drugim zemljama Kejnsovi osnovni teorijski nalazi zahtevaju značajnu modifikaciju. Pored toga, Kejns i njegovi sledbenici stavljali su veliki naglasak na zaokrete u investicionoj tražnji poslovnog sektora i promene u rashodima države, kao ključne determinante ekonomskih varijacija. Za razliku od kejnsijanaca, koji su sve šokove vezali za tražnju, moderna makroekonomija naglašava postojanje šokova i na strani ponude, kao što su, primera radi, promene relativnih cena ključnih utrošaka u proizvodnom procesu. Veliki preokret u svetskim cenama nafte od 1973. godine bio je najočigledniji šok ponude u svetskoj privredi u poslednje dve decenije. Stopa nezaposlenosti je pokazatelj ukupnog broja nezaposlenih u odnosu na ukupnu radnu snagu. Varijacije u nivou zaposlenosti prenose se i na GDP jer se u njegovom generisanju koristi rad kao faktor proizvodnje. Na isti način kao što se može iskazivati opadanje zaposlenosti ispod nivoa pune zaposlenosti, tako je moguće da GDP opadne ispod nivoa koji bi bio ostvaren da je postojala puna zaposlenost. Otuda se koristi pojam potencijalni GDP da bi se iskazao nivo privredne aktivnosti koji je moguće ostvariti kada su svi faktori proizvodnje, posebno rad, potpuno zaposleni. Ali, budući da je normalno da postoji izvesna nezaposlenost, tekući GDP je niži od potencijalnog. Privredni ciklusi predstavljaju dinamičku neravnotežu inflacije, privredne aktivnosti (kretanje GDP) i nezaposlenosti. Oni predstavljaju manje-više regularne forme ekspanzije, tj. oporavka i kontrakcije, tj. recesije ekonomske aktivnosti koje osciliraju oko razvojnog trenda privrede. U vrhu ciklusa, ekonomska dinamika privrede je relativno visoka u odnosu na trend i za tu situaciju se kaže da je privreda u konjunkturi. U dnu ciklusa ekonomska aktivnost je niska u odnosu na trend i za tu situaciju se kaža da je privreda u recesiji. GDP se tokom vremena menja prevashodno iz sledeća dva razloga. Prvo, količina raspoloživih resursa se povećava ili možda smanjuje: povećava se stanovništvo, firme nabavljaju novu opremu ili modernizu-

184

7. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

ju postojeću, grade se novi pogoni i fabrike, kultivišu se nove površine, proširuju se znanja o primenjivanju novih metoda proizvodnje, uključuju se inovacije, itd. Sa ovim povećanjem raspoloživosti resursa, privredi je omogućeno da proizvodi sve više robe i usluga, što kao konačan rezultat ima rastući nivo trenda proizvodnje, tj. realnog GDP-a. Drugo, faktori proizvodnje nisu uvek u stanju pune zaposlenosti. Puna zaposlenost faktora proizvodnje je ekonomski, a ne fizički koncept. Fizički posmatrano, rad bi bio u potpuno zaposlen ukoliko bi svi radili npr. 16 ili 18 časova dnevno čitave godine. U ekonomskom smislu, puna zaposlenost rada, kao faktora proizvodnje, postoji kad sva lica koja žele da budu zaposlena mogu naći posao u razumnom periodu uz datu platu. Budući da ova definicija nije najpreciznija, koristi se konvencija po kojoj je rad potpuno zaposlen ukoliko je stopa nezaposlenosti na nivou od 6%. Ni kapital, kao faktor proizvodnje, nikada nije potpuno zaposlen u fizičkom smislu jer su kancelarije ili slušaonice korišćene samo jednim delom dana. GDP nije uvek na nivou trenda, a taj nivo korespondira, kao što smo rekli, sa punom zaposlenošću faktora proizvodnje u ekonomskom smislu. GDP fluktuira oko linije trenda. U toku ekspanzije, tj. oporavka, zaposlenost faktora proizvodnje raste i to je izvor porasta proizvodnje. GDP može biti iznad linije trenda zato što ljudi rade prekovremeno, a oprema se koristi u više smena. Nasuprot tome, u recesiji se nezaposlenost povećava, a GDP smanjuje u odnosu na nivo koji može biti ostvaren sa postojećim resursima i tehnologijom. Utvrđivanje nivoa potencijalnog GDP-a nije lako. Šezdesetih godina prošlog veka u SAD-u se verovalo da puna zaposlenost korespondira sa stopom nezaposlenosti od 4-4,5% radne snage. Promene u kompoziciji radne snage, uključujući i povećanje učešća mlađih i ženske radne snage, koji često menjaju zaposlenje, povećalo je procenjenu stopu nezaposlenosti za koju se smatra da zadovoljava kriterijum pune zaposlenosti na 5,5% u osamdesetim godinama. U našoj privredi potencijalna proizvodnja bila je znatno iznad ostvarene, što je trajna karakteristika poslednjih decenija. Po nekim procenama, ostvareni nivo proizvodnje nije nikada bio veći od 60% proizvodnih mogućnosti. Značajno je naglasiti da je jugoslovenska privreda u periodu po izbijanju rata i uvođenju sankcija, maja 1992, zapala u najdublju recesiju, a zatim i depresiju, u svojoj istoriji. Tokom ove depresije proizvodnja je opala na 30-40% nivoa pre uvođenja sankcija, rast cena je dostigao neviđene razmere, tako da se hiperinflacija iz 1993. rangira kao druga po intenzitetu u ekonomskoj istoriji.29 29

N. Savić, Ekonomija, Beograd, 1998, str. 318.

Ekonomija

185

Veći broj ekonomista veruje da je teško utvrditi zajedničke karakteristike različitih privrednih ciklusa, tako da je svaki pokušaj generalizovanog tretiranja njihovih pojava izložen ozbiljnim greškama. Ključne varijable mogu biti klasifikovane na prociklične, kontraciklične i aciklične. Prociklične varijable su varijable koje imaju tendenciju rasta tokom ekspanzije i pad tokom kontrakcije poslovanja. Kontraciklične varijable su one koje imaju tendenciju pada tokom poslovne ekspanzije i rast tokom kontrakcije poslovanja. Aciklične varijable se ne menjaju simultano sa privrednim ciklusima. Klasifikacija makroekonomskih varijabli po ovom kriterijumu, data je u sledećoj tabeli: Tabela 1. Privredni ciklusi i ključne makroekonomske varijable

Prociklične Visoka usaglašenost

Niska usaglašenost

Agregatna proizvodnja

Proizvodnja kratkotrajnih proizvoda

Sektorska proizvodnja

Kontraciklične

Aciklične

Zalihe gotovih proizvoda

Izvoz

Proizvodnja poljoprivrednih Zalihe proizvodnih utrošaka proizvoda i prirodnih resursa

Profit

Cene poljoprivrednih proizvoda i prirodnih resursa

Stopa nezaposlenosti

Monetarni agregati

Dugoročna kamatna stopa

Bankrotstva

Opticaj novca Kratkoročna kamatna stopa Nivo cena

Izvor: R. Lucas, „Understanding Business Cycles“, Carnegie-Rochester Coference Series on Public Policy, vol. 5, 1977.

Za razliku od perioda trajne nezaposlenosti, privredni ciklusi predstavljaju kratkoročne varijacije proizvodnje i nezaposlenosti, koje po pravilu traju 3-4 godine. Ključna karakteristika poslovnog ciklusa jeste da značajne makroekonomske varijable – proizvodnja, cene, investicije, profit i razne nominalne varijable – imaju tendenciju da se sistematski kreću u istom pravcu. Uprkos veoma žučnim debatama poslednjih godina, još uvek ne postoji opšteprihvaćeno objašnjenje ovih ciklusa, već nekoliko različitih interpretacija: kejnesijanska, neoklasična, monetaristička, itd.

186

7. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

7.2. MEĐUZAVISNOST MAKROEKONOMSKIH VARIJABLI Analiza privrednih ciklusa ukazuje na mogućnost da se uspostavi međuzavisnost makroekonomskih varijabli vezanih za rast GDP-a, inflacije i nezaposlenosti. Promene u zaposlenosti faktora proizvodnje predstavljaju jedan od glavnih izvora rasta realnog GDP-a. Na osnovu toga, opravdano je očekivati da će rast GDP-a biti praćen padom nezaposlenosti. U privredi SAD-a je 1984. godine stopa rasta GDP-a iznosila 6,8%, a smanjivanje nezaposlenosti iznosilo je 2,1 procentni poen. U 1982. godini bila je recesija. Isticali su se smanjenje rasta GDP-a i rastuća stopa nezaposlenosti. Pri tome treba obratiti pažnju da čak i u godinama u kojima je privreda rasla, kao 1981, stopa nezaposlenosti može takođe da raste. Da bi stopa nezaposlenosti počela da opada, bio je neophodan rast GDP-a bar od 2,25%. Međuzavisnost stope rasta realnog GDP-a i stope nezaposlenosti poznata je kao Okunov zakon. Ekspanzivna politika agregatne tražnje generiše inflaciju, čak i kada se to događa u privredi koja ima visoku nezaposlenost. Inflacija je, kao i nezaposlenost, predmet najveće brige makroekonomsta. Međutim, troškovi inflacije su očigledno mnogo niži od troškova nezaposlenosti. U slučaju nezaposlenosti gubi se jedan deo GDP-a i stoga je jasno zbog čega je poželjno prvenstveno smanjivati nezaposlenost. U slučaju inflacije nije očigledno da li se gubi deo GDP-a. Potrošači ne vole inflaciju zato što je često praćena poremećajima, kao što je bio šok cena nafte, koji smanjuju njihov realni dohodak. Inflacija takođe narušava odnose cena i smanjuje efikasnost sistema cena.

7.3. MAKROEKONOMSKA RAZLIKA KRATKOG I DUGOG ROKA Većina makroekonomista smatra da se ključna razlika između kratkog i dugog roka ispoljava u ponašanju cena. Na dugi rok cene su fleksibilne i otuda mogu reagovati na promene ponude i tražnje. Na kratak rok cene ostaju nepromenjene na nekom dostignutom nivou. Upravo zbog ove razlike u ponašanju cena na kratak rok (rigidnost) u odnosu na dugi rok (prilagodljivost), mere ekonomske politike imaju bitno različite efekte na kratki i na dugi rok. Ilustraciju ove razlike pruža nam analiza efekata promena u monetarnoj politici. Pretpostavimo situaciju u kojoj centralna banka iznenada smanji ponudu novca za 3%. Kakvi će biti efekti ove mere? Gotovo svi ekonomisti se slažu u tome da, kada se radi o dugom roku, postoji puna saglasnost sa preporukama klasičnog modela, a to znači da ponuda novca utiče na nominalne varijable, ali ne i na realne varijable. To je, kako je već razjašnjeno, poznato pod pojmom klasična dihotomija – na dugi rok smanjenje ponude novca za 3% smanjuje i sve ce-

Ekonomija

187

ne (uključujući i nominalne zarade) za 3%, praktično zadržavajući realne zarade, nezaposlenost i proizvodnju na istom nivou. Međutim, mnoge cene ne reaguju na kratak rok na promene ponude novca. Smanjena ponuda novca neće odmah i podjednako delovati na sve firme pa ih, saglasno tome, neće ni naterati da trenutno smanje plate, da promene cene svojih proizvoda, da štampaju nove kataloge sa promenjenim cenama ili da promene cene jelovnika u restoranima. Istini za volju, doći će do trenutne, ali veoma male promene cena, što upravo ukazuje na to da su cene najčešće rigidne na trenutne promene. Ovaj primer veoma ilustrativno opisuje razliku između kratkoročnih i dugoročnih efekata promena ponude novca. Iz ovoga jasno proizilazi da na kratak rok, u kome su cene rigidne, ostvarena proizvodnja mora odstupati od nivoa koji proističe iz klasičnog modela, u kome cene nisu rigidne. U klasičnom modelu proizrodnja je odredjena ponudom faktora proizvodnje, tj. ponudom kapitala i rada i tehnološkim uslovima proizvodnje, pri čemu f leksibilnost cena ima ključnu ulogu pri uspostavljanju ravnoteže izinedju ponude i tražnje. Ukoliko su cene nefleksibilne, proizvodnja i dalje zavisi i od tražnje za dobrima. Kako je tražnja, s druge strane, pod uticajem ekonomskih politika – monetarne, fiskalne itd. rigidnost cena pružn opravdanjc za upotrebu monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije privrede.

7.4. AGREGATNA TRAŽNJA Na grafikonu krive agregatne tražnje prikazan je nivo GNP-a koji će se kupiti pri svakom opštem nivou cena. Kriva pokazuje kombinacije autputa i nivoa cena, pri kojima se tržišta roba i novca simultano nalaze u ravnoteži. Nasuprot individualnoj krivi tražnje, agregatna kriva tražnje ne odražava uobičajeni efekat supstitucije kad rast cena dovodi do smanjenja tražnje. U ovom slučaju, naprotiv, rast cena dovodi do pada ravnotežnog nivoa tražnje za proizvodom, smanjivanja realne novčane mase i, kao posledica toga, do povećanja kamatnih stopa i smanjenja investicija. Ravnotežni nivoi proizvodnje i cena određeni su međuzavisnošću agregatne ponude i tražnje. Ovde postoji analogija sa ravnotežom na tržištu pojedinačnog dobra ili usluge. Količina proizvedenih aulomobila „jaguar“ i njegova cena određeni su ponudom i tražnjom za tim kolima, kao i u slučaju drugih dobara. Metodološki je najispravnije analizu agregatne tražnje otpočeti sa zatvorenom privredom, tj. privredom u kojoj nema razmene sa inostranstvom, iako ona predstavlja samo teorijsku mogućnost. U njoj je agregatna tražnja definisana kao zbir utrošaka domaćih rezidenata na dobra i usluge uz dati nivo cena.

188

7. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

Slika A

Sa stanovišta finalne upotrebe, u zatvorenoj privredi agregatna tražnja se sastoji od sledeće tri komponente: rashoda koje stanovništvo pravi za ličnu potrošnju, investicionih rashoda privrede i stanovništva i rashoda države na svim nivoima. To su rashodi svih subjekata u državi. To je upotreba GDP-a odnosno trošenje GDP-a. Dakle, svi subjekti koji realizuju finalnu upotrebu GDP-a, predstavljaju agregatnu tražnju. U otvorenoj privredi agregatna tražnja se sastoji od tražnje na domaćem tržištu i tražnje na inostranom tržištu, uz dati nivo cena. Otuda je agregatna tražnja u otvorenoj privredi jednaka zbiru: (1) potrošnje stanovnika, izdataka za investicije i državnih rashoda koje su učinili domaći rezidenti za nabavku domaćih dobara i (2) inostrane tražnje domaćih dobara, koja predstavlja izvoznu tražnju. Agregatna tražnja u otvorenoj privredi zavisi od tipa deviznog kursa (fiksni ili fleksibilni), tipa dobara na međunarodnom tržištu (posebno zamenljivosti u potrošnji domaćih i inostranih dobara), otvorenosti privrede ka međunarodnim tokovima kapitala, itd. U otvorenoj privredi, kao i u zatvorenoj, rast opšteg nivoa cena izaziva pad agregatne tražnje. I ovde je negativno nagnuta kriva agregatne tražnje, mada su razlozi za ovo različiti od onih u zatvorenoj privredi. U otvorenoj privredi, porast opšteg nivoa domaćih cena najverovatnije će pogurati nagore relativni nivo domaćih cena u odnosu na inostrane cene. Ovaj rast domaćih cena, u odnosu na svetske cene, dovodi do poskupljenja domaćih dobara i relativnog pojeftinjenja nabavki inostranih dobara. U takvim okolnostima smanjiće se nabavke domaćih dobara uz povećanje uvoza inostranih dobara, pri čemu će strani kupci smanjiti svoje nabavke iz domaće privrede, odnosno smanjiće se naš izvoz. Drugim rečima, porast opšteg nivoa cena u nekoj privredi znači da ta privreda gubi cenovnu konkurentnost na svetskom tržištu.

Ekonomija

189

7.5. AGREGATNA PONUDA30 Na grafikonu krive agregatne ponude prikazan je nivo GNP-a koji će se ostvariti pri svakom opštem nivou cena pod pretpostavkom konstantnih očekivanja po pitanju nivoa cena. Na kratak rok, pozitivni nagib krive proizilazi iz hipoteze da radnici ne prilagođavaju svoja očekivanja o budućem nivou cena na osnovu postojećih kretanja cena. Posledično, rast nominalnih zarada koji prati rast cena, pogrešno se tumači kao rast realnih zarada, te stoga dolazi do rasta ponude radne snage i obima proizvodnje. Rast nominalnih zarada je rezultat povećanja marginalnih prihoda proizvoda usled rasta cena, što podstiče poslodavce da povećavaju obim proizvodnje. Jedini način da se ovo postigne u kratkom roku je veće upošljavanje radne snage, te stoga poslodavci nude viši nivo zarada kako bi to ostvarili. Rast zarada ne odgovara rastu cena i zato realne zarade opadaju, što je neophodan uslov za povećanje zaposlenosti prema ovom shvatanju. Na dugi rok, međutim, rast uposlenosti radne snage je moguć samo ako rastu realne zarade (pretpostavka je da je radna snaga funkcija realnih zarada), dok u suprotnom ova situacija nije održiva. Radnici će revidirati svoja očekivanja uzimajući u obzir kretanje cena, a kriva agregatne ponude će se pomerati nagore sa vraćanjem nivoa proizvodnje i zaposlenosti na prethodni nivo. Na dugi rok, kriva agregatne ponude je vertikalna iznad nivoa proizvodnje pri punoj zaposlenosti koja odgovara prirodnoj stopi nezaposlenosti. Kriva agregatne tražnje ne govori ništa o nivou cena ili proizvodnje. Ona jednostavno pokazuje međuzavisnost pomenutih varijabli, nivou cena i nivou proizvodnje. Da bismo mogli da zaokružimo analizu, neophodno je da uspostavimo drugu međuzavisnost, a to je kriva agregatne ponude. Tek tada je moguće u preseku krivih agregatne tražnje i agregatne ponude odrediti ravnotežni nivo cena.

Slika B 30

Dato prema: N. G. Mankiw, Macroeconomics, str. 233.

190

7. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

Agregatna ponuda je međuzavisnost ponuđene količine dobara i nivoa cena. Ova međuzavisnost zavisi, pre svega, od vremenskog horizonta koji se razmatra. Otuda je neophodno analizirati dve različite krive agregatne ponude: dugoročnu krivu agregatne ponude i kratkoročnu krivu agregatne ponude. Pošto klasični model opisuje kako se privreda ponaša na dugi rok, izvešćemo dugoročnu krivu agregatne ponude iz tog modela. Nivo proizvodnje zavisi od fiksnih iznosa kapitala i rada i od raspoložive tehnologije. Odavde sledi da u klasičnom modelu proizvodnja ne zavisi od nivoa cena, pa je kriva agregatne ponude vertikalna, kako je prikazano na slici „B“. Nivo cena u privredi određen je presekom krive agregatne tražnje sa vertikalnom krivom agregatne ponude. Na dugi rok, nivo proizvodnje je određen količinom kapitala i rada i raspoloživom tehnologijom i ne zavisi od nivoa cena. Otuda je dugoročna kriva agregatne ponude vertikalna. Ukoliko je kriva agregatne ponude vertikalna, promene agregatne tražnje utiču na cene, a ne na proizvodnju. Primera radi, ukoliko ponuda novca opada, agregatna kriva tražnje se pomera nadole. Privreda se pomera iz tačke starog preseka agregatne ponude i agregatne tražnje ka novom preseku. Pošto je kriva agregatne ponude vertikalna, pomeranje agregatne tražnje utiče samo na promenu nivoa cena. Vertikalna kriva agregatne ponude zadovoljava ranije pomenutu klasičnu dihotomiju jer implicira da nivo proizvodnje nije zavisan od nivoa agregatne tražnje i, samim tim, nije zavisan od ponude novca. Ovaj dugoročni nivo proizvodnje nazvan je prirodnom stopom zaposlenosti, tj. prirodnim nivoom proizvodnje. To je onaj nivo proizvodnje na kome su resursi potpuno zaposleni, tj. na kome je nezaposlenost na svojoj prirodnoj stopi i gde je privreda u dugoročnoj ravnoteži. Klasični model i vertikalna kriva agregatne ponude primenjuje se samo na dugi rok. Na kratak rok cene su rigidne i ne prilagođavaju se trenutno promenama tražnje. Ta cenovna rigidnost je razlog zbog koga kratkoročna kriva agregatne ponude nije vertikalna. Pretpostavimo da u ekstremnom slučaju sve firme objavljuju kataloge sa cenama i da je veoma skupo njihovo ponovno izdavanje. To može biti razlog da cene ostanu na pređašnjem nivou. Uz te cene, firme su spremne da prodaju onu količinu koju su kupci spremni da plate. Kratkoročna ravnoteža privrede nalazi se u tački preseka krive agregatne tražnje i horizontalne kratkoročne krive agregatne ponude. U tom slučaju, promene agregatne tražnje imaju efekta na nivo proizvodnje. Primera radi, ukoliko centralna banka iznenada smanji ponudu novca, kriva agregatne tražnje pomera se ulevo. Privreda se pomera iz svoje prethodne ravnoteže ka novoj ravnoteži. Pošto je nivo cena fiksiran, pomeranje agregatne tražnje ulevo dovodi do pada proizvodnje.

Ekonomija

191

8. MAKROEKONOMIJA OTVORENE PRIVREDE Uvodne napomene Većina modernih privreda je otvorena. Svetsko tržište, međunarodni trgovinski i finansijski tokovi imaju ključnu ulogu u privredama najvećeg broja zemalja. Različito se ponašaju otvorene i zatvorene privrede na kratki, odnosno na dugi rok. Različito reaguju na razne mere makroekonomske politike. Makroekonomske politike različito utiču na dohodak otvorene privrede u režimu fiksnog u odnosu na režim f luktuirajućeg deviznog kursa. Te razlike pokazuje model koji nosi naziv Mundel-Flemingov (Mundell-Fleming) model. Mundel-Flemingov model, u suštini, predstavlja verziju IS-LM modela otvorene privrede. Oba modela otkrivaju uzroke varijacija dohotka u uslovima kada je ispunjena pretpostavka da je nivo cena fiksiran. Pomenuti modeli naglašavaju i povezanost tržišta dobara i finansijskog tržišta. Ključna razlika između Mundel-Flemingovog i IS-LM modela je u tome što se IS-LM model odnosi na zatvorenu privredu, dok se MundelFlemingov model odnosi na malu otvorenu privredu. * IS-LM model zatvorene privrede. IS-LM model zatvorene privrede bavi se vezom između uticaja makroekonomskih politika na agregatnu tražnju, nezaposlenost i proizvodnju, odnosno vezom između tržišta dobara i finansijskih tržišta. IS-LM model zatvorene privrede predstavlja vodeću interpretaciju kejnsijanske teorije. Razvio ga je Hiks (J. Hicks) u radu iz 1937. godine. U tom radu Hiks je izvršio uporednu analizu Kejnsovog ekonomskog učenja i ekonomske misli klasičnih ekonomista. Za taj rad Hiks je kasnije dobio Nobelovu nagradu.31 IS-LM model analizira determinante nivoa nacionalnog dohotka. Model polazi od dva pristupa: • prvi – iskazuje šta izaziva promene dohotka na kratak rok kad je nivo cena fiksiran i • drugi – otkriva šta izaziva pomeranja krive agregatne tražnje. 31

Hicks, „Mr. Keynes and the Classics: A Suggested Interpretation“, Econometrica 5, 1937, str. 147-159.

192

8. Makroekonomija otvorene privrede

Oba pristupa svode se na isto. Promene nominalnog dohotka uz nepromenjeni nivo cena identične su promenama krive agregatne tražnje. Još preciznije: na kratak rok, a to znači kad je nivo cena fiksiran, promene krive agregatne tražnje određuju promene realnog dohotka jer pomeranja agregatne tražnje opredeljuju promene nominalnog dohotka. Kako se to već iz samog naziva vidi, IS-LM model predstavlja istovremenu analizu dve krive, IS krive i LM krive. IS kriva označava krivu investicije I i štednju S. Znači, IS kriva predstavlja ravnotežu investicija i štednje na tržištu dobara i usluga. LM kriva označava ponudu i tražnju novca, odnosno likvidnost L i novac M. Budući da kamatna stopa utiče na investicionu tražnju i na tražnju za novcem, znači da kamatna stopa predstavlja varijablu koja povezuje dva dela IS-LM modela. IS-LM model pokazuje kako uspostavljanje međuzavisnosti tržišta dobara i finansijskog tržišta određuje onaj nivo agregatne tražnje koji je konzistentan sa ravnotežom na oba pomenuta tržišta. * Mundel-Flemingov model male otvorene privrede. Ovaj model nazvan je po Mundelu (R. Mundell) i Flemingu (J. M. Fleming), koji su šezdesetih godina prošlog veka analizrali glavne promene u svetskoj privredi.32 Tokom pedesetih godina, takođe prošlog veka, devizni kursevi glavnih industrijskih zemalja bili su fiksni na bazi sporazuma iz Breton Vudsa (Bretton Woods). Međunarodni trgovinski tokovi bili su značajniji od tokova kapitala. Međutim, kako je vreme prolazilo, tehnološka poboljšanja u komunikacijama i smanjena kontrola kapitala, intenzivirali su tokove kapitala. Mundel i Fleming (Mundell, Fleming) su posebno istakli činjenicu po kojoj je brzina tokova kapitala mnogo veća od trgovinskih tokova. Međunarodni investitori su povećavali mogućnosti za ostvarivanje zarade afirmišući kamatnu arbitražu i koristeći nerealizovane šanse za ostvarivanje profita. Razlike u kamatnim stopama između zemalja pruzrokovale su masovne tokove kapitala. Nasuprot tome, trgovinski tokovi su reagovali mnogo sporije na nastale promene. U ovom modelu, kamatna stopa na domaćem tržištu jednaka je kamatnoj stopi na svetskom tržištu, izuzev u slučajevima gde postoji kontrola tokova kapitala. Mada kamatne stope, u realnosti, nisu jednake u čitavom svetu, ova pretpostavka omogućava da se ispitaju efekti različitih ekonomskih politika.

32

Mundelovi najpoznatiji radovi su: „Capital Mobility and Stabilization Under Fixed and Flexible Exchange Rate“, Canadian Journal of Economics and Political Science, November 1963, i knjiga: International Economics, Macmillan, 1968. Flemingov klasičan rad u ovoj oblasti je: J. M. Fleming, „Domestic Financial Policies Under Fixed and Floating Exchange Rate“, IMF Staff Papers, November 1962.

Ekonomija

193

8.1. MAKROEKONOMSKE POLITIKE OTVORENE PRIVREDE I FIKSNI DEVIZNI KURS Standarni slučaj otvorene privrede je mala zemlja bez kontrole kapitala. Međutim, postoje i slučajevi otvorenih privreda malih zemalja, ali sa kontrolom kapitala. U oba slučaja vodi se politika fiksnog deviznog kursa. 8.1.1. Razmenljiva i nerazmenljiva dobra Sva dobra mogu da se podele na razmenljiva i na nerazmenljiva dobra. Nerazmenljiva dobra nisu uključena u međunarodnu razmenu, odnosno u tokove izvoza i uvoza. Troše se samo u privredi zemlje u kojoj su proizvedena. Primera radi, nerazmenljiva dobra su stanovi i kuće. Kupci stanova i kuća većinom su domaći rezidenti. Ukoliko tražnja za stanovima i kućama opadne u privredi jedne zemlje, njihovi proizvođači ne mogu da ih izvezu na inostrana tržišta. Ako u privredi jedne zemlje porastu cene kuća i stanova, proizvođači stanova iz druge zemlje, primera radi iz Jugoslavije, ne mogu da izvezu svoje stanove u zemlje gde su cene porasle. Navedene karakteristike nerazmenljivih dobara opredeljuju poziciju tih dobara na tržištu: • prvo: lokalna tražnja i ponuda nerazmenljivih dobara moraju da budu uravnoteženi; • drugo: pad domaće tražnje za nerazmenljivim dobrima ne može da bude kompenziran povećanjem izvoza tih dobara i • treće: cene nerazmenljivih dobara u jednoj zemlji razlikuju se od cena tih dobara u drugim zemljama i u slučaju kad se promeni tražnja za nerazmenljivim dobrima u privredama drugih zemalja. Razmenljivost ili nerazmenljivost nekog dobra33 zavisi od visine transportnih troškova i trgovinskog protekcionizma. Kad su transportni troškovi u ukupnim troškovima nekog dobra niži, ima više izgleda da to dobro bude predmet međunarodne razmene. Trgovinski proktecionizam, odnosno carine i trgovinske kvote, mogu potpuno da blokiraju međunarodne tokove dobara, čak i kad su transportni troškovi niski. Što su više ove veštačke barijere, to je manja verovatnoća da će dobra biti razmenjivana. Suština protekcionizma34 je u uvođenju carinskih i vancarinskih mera, dozvola, kvota, kontigenata, itd., odnosno u uvođenju barijera čiji je cilj da sma33 34

J. Sach, F. Larrain, Macroeconomics In The Global Economy, Harvester Wheatsheaf, 1993, str. 659. Šire o protekcionizmu vidi u: P. Krugman, „Protection in Developing Countries“, u: R. Dornbusch, (ed.), Policymaking in the Open Economy – Concepts and Case Studies in Economic Performance, EDI of The World Bank, Washington, D.C., 1993, str. 127-148.

194

8. Makroekonomija otvorene privrede

nje obim uvoza. Najčešće se primenjuju carine i uvozne dažbine. One nameću obavezu uvozniku da plati državi neki deo svetske cene tog dobra. Na taj način povećava se domaća cena uvoznog dobra jer carinska i uvozno-dažbinska ograničenja deluju kao porez na uvoz. Povećana cena uvoznih dobara štiti domaćeg proizvođača istog ili sličnog proizvoda od inostrane konkurencije. Drugi oblik ograničenja uvoza su kvantitativna ograničenja koja uključuju davanje raznovrsnih dozvola, utvrđivanje kvota i kontigenata iznad kojih nije moguće izvršiti uvoz. Uvozne dažbine povećavaju cenu uvoznih proizvoda, što se odražava na pad tražene količine uvoznih proizvoda. Na taj način uvozne dažbine štite domaću proizvodnju.35 Preusmeravanje resursa iz proizvodnje nerazmenljivih dobara u proizvodnju razmenljivih dobara zahteva sprovođenje programa strukturnog prilagođavanja. Strukturno prilagođavanje podrazumeva prestrukturiranje privrede, odnosno promenu postojeće privredne strukture. Potrebno je, pre svega, izvršiti realokaciju radne snage iz sektora nerazmenljivih dobara u sektore koji proizvode razmenljiva dobra. Programi strukturnog prilagođavanja uključuju sledeće mere:36 • prvo, politike koje poboljšavaju efikasnost upotrebe resursa javnog sektora, uključujući i racionalizaciju državnih investicija, prestrukturiranje državnih preduzeća i privatizaciju dela državnih preduzeća; • drugo, mere koje poboljšavaju razvoj izvoznih sektora, reforme sistema cena, posebno u poljoprivredi i državnim preduzećima i • treće, mere koje jačaju ekonomske institucije koje su ključne za uspeh programa prilagođavanja, kao što su carinska služba i poreska administracija. Navedene mere su usmerene na realokaciju rada i kapitala ka sektoru razmenljivih dobara. Po pravilu, ove mere su praćene odgovarajućim makroekonomskim fiskalnim i monetarnim politikama. 8.1.2. IS-LM model otvorene privrede37 Agregatna tražnja otvorene privrede.38 U zavisnosti od toga da li je u trgovinskom bilansu ostvaren suficit ili deficit, agregatna tražnja u otvorenoj privredi predstavlja zbir domaće tražnje koja je napravila realnu potrošnju domaćih dobara i realnog suficita trgovinskog bilansa, a može da predstavlja i razliku domaće tražnje koja je takođe napravila realnu potrošnju domaćih dobara i realnog deficita trgovinskog bilansa. Drugim rečima, agregatnu tražnju predstavljaju svi domaći i strani potrošači koji su napravili ukupnu realnu po35

36 37 38

O društvenim efektima carinske politike i uvozne zaštite i uticaja na blagostanje potrošača, vidi u: D. Begg, S. Fischer, R. Dornbusch, Economics, McGrow-Hill Book Company Fourth Edition, 1994. str. 587-591. Videti: J, Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, Harvester Wheatsheaf, 1993, str. 667. Ovaj deo udžbenika primarno je zasnovan na: Nebojša Savić, Ekonomija, Beograd, 1998. Izvedeno prema: J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomis in the Global Economy, 1993, str. 388-393.

Ekonomija

195

trošnju domaćih dobara.39 Realni trgovinski bilans jednak je nominalnom trgovinskom bilansu koji je podeljen sa nivoom cena. Agregatna tražnja iskazuje ukupne rashode namenjene domaćim dobrima, bez obzira da li su u pitanju domaći ili inostrani potrošači. Izvoz domaćih dobara je deo agregatne tražnje koju čine inostrani potrošači. Potrošnja stranih dobara koju čine domaći potrošači je deo potrošnje, ali ne i agregatne tražnje. U zatvorenoj privredi potrošnja i agregatna tražnja su jednake, a u otvorenoj privredi ova jednakost ne važi. U otvorenoj privredi potrošnja predstavlja ukupne rashode domaćih potrošača, a agregatna tražnja predstavlja zbir ukupne potrošnje domaćih dobara koju su napravili domaći i strani potrošači.40 Agregatna tražnja u otvorenoj privredi, kako je to na početku ove lekcije već rečeno, predstavlja zbir domaće tražnje i realnog suficita trgovinskog bilansa, a može da predstavlja i razliku domaće tražnje i realnog deficita trgovinskog bilansa. Trgovinski bilans u velikoj meri zavisi od realnog deviznog kursa. Realni devizni kurs je odnos stranih i domaćih cena koje su iskazane u istoj valuti. Realni devizni kurs pokazuje konkurentnost neke zemlje u međunarodnoj razmeni.41 Rast realnog deviznog kursa, ili realna depresijacija,42 znači da inostrana dobra postaju skuplja u odnosu na domaća dobra. Pod ostalim jednakim uslovima to znači da će ljudi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, preusmeriti svoju potrošnju ka robama i uslugama proizvedenim u zemlji. To takođe vodi ka povećanju izvoza i smanjivanja uvoza. Obrnuto, pad realnog deviznog kursa, ili realna apresijacija,43 znači da će domaća dobra postati relativno skuplja, tj. da zemlja gubi na konkurentnosti. 39

Ibid., str. 390-391. Ibidem 41 1. Nominalni devizni kurs je broj jedinica domaće valute koji je potreban za kupovinu jedinice strane valute. 2. Realni devizni kurs (∈) je relativna cena dobara dveju zemalja. Realni devizni kurs = nominalni devizni kurs C (svetska cena : domaća cena), odnosno ∈ = 3,3 × (250 : 600) = 3,3 × 0,4166 = 1,375 Primera radi, odelo proizvedeno u Jugoslaviji košta 600 dinara, a slično odelo proizvedeno u Americi košta 250$. Da bi uporeredili cene, moramo ih konvertovati u istu valutu. Ukoliko je nominalni kurs američkog dolara 3,3 dinara (nominalni devizni kurs znači da je za jedan dolar potrebno dati 3,3 dinara) onda je cena američkog odela, iskazana u dinarima: 250$ × 3,3 = 825 dinara, a cena jugoslovenskog odela je 600 dinara. Sledi da američko odelo košta 1,375 jugoslovenskih odela, a jugoslovensko odelo 0,73 američkog odela. Primer sa odelima je pokazao da realni devizni kurs, kao relativna cena dobara u dve zemlje, zavisi od nominalnog deviznog kursa i cena dobara iskazanih u domaćoj valuti. Obračun na osnovu pojedinačnog dobra može da bude generalizovan i na ukupan uvoz i izvoz privrede jedne zemlje. Pretpostavimo da se sa E označi nominalni devizni kurs, sa P nivo cena u Jugoslaviji iskazan u dinarima i sa P* nivo cena u Americi iskazan u dolarima. Znači : Realni devizni kurs je: ∈ = E × ( P*: P) Dakle, realni devizni kurs je odnos stranih i domaćih cena koje su iskazane u istoj valuti. Realni devizni kurs pokazuje konkurentnost neke zemlje u međunarodnoj razmeni. 42 Depresijacija je pojam koji se koristi za iskazivanje pada vrednosti nacionalne valute u odnosu na strane valute u režimu fluktuirajućih deviznih kurseva. To znači da će se jedinica strane valute plaćati većim brojem jedinica domaće valute, odnosno da će stranci plaćati manji iznos pri kupovini depresirane valute. 43 Apresijacija je pojam koji se koristi za iskazivanje rasta vrednosti nacionalne valute u odnosu na strane valute u režimu fluktuirajućih deviznih kurseva. To znači da će se jedinica strane valute plaćati sa manjim brojem jedinica domaće valute, odnosno, da će stranci plaćati veći iznos u njihovoj valuti pri kupovini apresirane valute. 40

196

8. Makroekonomija otvorene privrede

Kada realni devizni kurs raste uvozna dobra postaju skuplja u poredjenju sa domaćim dobrima, pa obim izvoza raste, a obim uvoza opada. I stranci i domaći rezidenti preusmeravaju deo svoje potrošnje ka jeftinijim domaćim dobrima. To znači da se rast realnog deviznog kursa naziva realna depresijacija, a pad realnog deviznog kursa – realna apresijacija. Ukoliko realna depresijacija domaće valute smanji obim uvoza, ukupna vrednost uvoza iskazana u domaćoj valuti može još uvek da raste. To znači da trgovinski bilans može da bude čak i pogoršan kad rastu realni devizni kurs (inostrana dobra postaju skuplja u odnosu na domaća) i obim izvoza, a uvoz opada.44 U sitaciji rasta realnog deviznog kursa, ili realne depresijacije domaće valute, ukupna vrednost uvoza i izvoza iskazuje se i u inostranoj valuti. Budući da izvoz raste brže od uvoza, dolazi do poboljšanja trgovinskog bilansa. Realni devizni kurs zavisi od nominalnog kursa i nivoa cena u zemlji i inostranstvu. To znači da promene realnog deviznog kursa proističu ili iz promena nominalnog deviznog kursa ili iz promena nivoa cena u zemlji i inostranstvu. Sledi da trgovinski bilans zemlje može da bude poboljšan realnom depresijacijom domaće valute. IS-LM model otvorene privrede.45 Uobičajena pretpostavka IS-LM modela otvorene privrede je da monetarne vlasti fiksiraju devizni kurs. Na toj osnovi moguće je izvući opadajuću međuzavisnost kamatne stope r i nivoa domaće tražnje YD, što predstavlja IS krivu otvorene privrede (slika 1).

Slika 1. IS kriva otvorene privrede

U uslovima otvorene privrede povećava se domaća tražnja i udesno pomera IS kriva otvorene privrede: kada rastu državni rashodi (G), kada se smanjuju poreski rashodi (T), kada raste budući raspoloživi dohodak, kada stranci povećaju svoju tražnju za domaćim dobrima i dođe do porasta izvoza (rast A*/P*) i kada raste realni devizni kurs, odnosno kada realni devizni kurs depresira (EPM*/P), inostrana dobra postanu skuplja u odnosu na domaća dobra i dođe do preusmeravanja tražnje od stranih ka domaćim dobrima. Kad u uslovima stabilnosti domaćih cena realni devizni kurs depresira, povećaće se 44 45

Izvedeno prema: J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomis in the Global Economy, 1993, str. 391. Ibid., str. 392.

Ekonomija

197

konkurentnost domaće privrede uz istovremeno poskupljenje uvoza. Kao posledica prethodnih promena trebalo bi da dođe do poboljšanja trgovinskog bilansa. Agregatna tražnja će da se poveća uz bilo koji nivo kamatne stope. Opisane promene deluju na pomeranje IS krive udesno (slika 2).

Slika 2. Varijable koje pomeraju IS krivu otvorene privrede

LM kriva i mobilnost kapitala. U zatvorenoj privredi LM kriva predstavlja međuzavisnost nivoa dohotka i kamatne stope. LM kriva ima pozitivan nagib jer što je viša tražnja za realnom količinom novca, viša je ravnotežna kamatna stopa i viši je nivo dohotka. U slučaju otvorene privrede nužno je uključiti i mobilnost kapitala. Ukoliko je mobilnost kapitala slobodna, odnosno, ukoliko postoji slobodan protok kapitala, domaća kamatna stopa r biće jednaka kamatnoj stopi na svetskom tržištu – r*, iz čega sledi: r = r* (slika 3).

Slika 3. IS, LM i CM krive otvorene privrede

Ova jednačina zove se linija mobilnosti kapitala – CM. Uz slobodnu mobilnost kapitala, privredna ravnoteža nalazi se u preseku IS, LM i CM linija, što odgovara tački E na slici 3. Količina novca u opticaju u zatvorenoj privredi vezana je za odluku monetarnih vlasti o karakteru monetarne politike, pa samim tim monetarne vlasti određuju i poziciju LM krive.

198

8. Makroekonomija otvorene privrede

U otvorenoj privredi koja ima slobodnu mobilnost kapitala, u sistemu fiksnih deviznih kurseva, odnosno u sistemu klizajućih pariteta46 i mobilnosti kapitala, monetarne vlasti nisu u mogućnosti da samostalno donose odluke o ponudi novca niti o deviznom kursu. Budući da u pomenutim uslovima fiksnog deviznog kursa građani mogu uvek da konvertuju domaći novac u strani novac, domaća kamatna stopa mora uvek da bude jednaka svetskoj kamatnoj stopi. To znači da je r = r*. Samim tim privreda je locirana na CM liniji. Ravnoteža tražnje i ponude novca u otvorenoj privredi, sa punom mobilnošću kapitala, uz fiksni devizni kurs, odnosno klizajući paritet, uspostavlja se kupovinom i prodajom domaće valute za inostrani novac. Ravnoteža u IS-LM-CM modelu. IS-LM i CM su krive koje se seku u tački E na slici 4. Ukoliko monetarne vlasti otkupe obveznice i tako privremeno povećaju ponudu novca, LM kriva će biti potisnuta nadole i udesno.

Slika 4. Prilagođavanje monetarnoj ekspanziji uz mobilnost kapitala

Kada bi se radilo o zatvorenoj privredi, tada bi tačka B na slici 4. odgovarala novoj ravnoteži u kojoj bi došlo do rasta agregatne tražnje. Među46

1) U sistemu fiksinih deviznih kurseva (fixed exchange rate) centralna banka fiksira relativnu cenu između domaće i strane valute. Ukoliko centralna banka razmenjuje domaću valutu za stranu valutu po toj utvrđenoj ceni, onda se za tu valutu kaže da je konvertibilna. a) Devizni kurs po sistemu klizajućih pariteta (crawling pegged exchange rate) jeste onaj režim u kome je kurs utvrđen od strane centralne banke i može biti promenjen ukoliko nastane promena okolnosti. b) Devizni kurs zemlje može da bude utvrđen unilateralnim klizajućim paritetom domaće valute u odnosu na stranu valutu. Unilateralno klizajuće prilagođavanje naziva se jednostranim klizajućim prilagođavanjem (one order-peg) i tipično je za zemlje u razvoju koje su fiksirale svoju valutu u odnosu na valute neke industrijalizovane zemlje. U tom režimu zemlja preduzima punu odgovornost za održavanje deviznog kursa na nivou koji je utvrđen. • U deviznim operacijama u sistemu fiksinih deviznih kurseva (fixed exchange rate), centralna banka konvertuje domaću valutu u stranu valutu i obrnuto, kako bi stabilizovala devizni kurs. Ona povećava ili smanjuje obim devizne aktive u cilju održavanja fiksnog deviznog kursa. Operacije sa deviznim rezervama koje sprovodi centralna banka dovode do varijacija ponude domaćeg primarnog novca. Drugim rečima, domaća ponuda novca generalno će da se menja uporedo kako centralna banka bude menjala domaći novac za strani da bi održala fiksni devizni kurs. 2) U režimu fluktuirajućih deviznih kurseva monetarna vlast nema obavezu da održava devizni kurs. Umesto intervencije centralne banke, sve varijacije ponude i tražnje za devizama odražavaju se kroz promene kursa strane valute. Centralna banka definiše ponudu domaćeg novca, bez obaveze da brani devizni kurs. Ukoliko centralna banka ne interveniše kupovinom ili prodajom deviza na deviznom tržištu, domaća valuta ima čisto fluktuiranje. Međutim, ta situacija je vrlo retka. Zemlje koje primenjuju režim fluktuirajućih deviznih kurseva, najčešće pokušavaju da utiču na vrednost svojih valuta preduzimanjem nekih deviznih operacija. U tom slučaju radi se o prljavom fluktuiranju.

Ekonomija

199

tim, kako se ovde radi o otvorenoj privredi uz punu mobilnost kapitala i fiksni devizni kurs, nije održiva situacija koja je nastala sa prelaskom u tačku B u kojoj je domaća kamatna stopa niža od svetske kamatne stope. Ovo bi trajalo vrlo kratko jer bi građani odmah pokušali da promene strukturu svojih imovinskih portfelja (hartija od vrednosti) prodajući domaće obveznice i kupujući strane obveznice. Pod dejstvom ovog procesa, domaća kamatna stopa će ubrzo da se vrati na prethodni nivo koji odgovara nivou svetske kamatne stope r*, i to kroz proces kamatne arbitraže na međunarodnom tržištu kapitala. Otvorena privreda uz punu mobilnost kapitala i fiksni devizni kurs ostaće na istoj IS krivi u tački E, sa tražnjom na tržištu dobara koja je usklađena sa kamatnom stopom r*. Istovremeno će doći do viška ponude novca. Građani će konvertovati deo svog novca u strane obveznice, a centralna banka će prodavati devizne rezerve u cilju reapsorpcije zbog rasta ponude novca M. U tom procesu, povećanje ponude novca će da bude anulirano i LM kriva će da se vrati nazad na polaznu poziciju. Ove endogene promene prikazane su strelicama na slici. Pri tome proces pomeranja LM krive ulevo za centralnu banku znači pad njenih deviznih rezervi i porast otkupa državnih obveznica. To znači da je uz fiksni devizni kurs i mobilnost kapitala pozicija LM krive (kao i IS krive) endogeno određena. Ona se prilagođava kupovinama i prodajama strane velute od strane centralne banke. Pretpostavimo sada da je iz bilo kog razloga IS kriva pomerena udesno.47 Kako kamatna stopa mora da ostane na nivou r*, nova ravnoteža se nalazi u tački C, u preseku nove IS krive koju sada nazivamo IS’ i CM linije. U zatvorenoj privredi nova ravnoteža bi bila u tački B, uz porast kamatnih stopa. Ova situacija je prikazana na slici 5, na kojoj inicijalno postoji višak tražnje za novcem.

Slika 5. Prilagođavanje fiskalnoj ekspanziji uz mobilnost kapitala

Uz visoku mobilnost kapitala i fiksni devizni kurs, taj višak tražnje se eliminiše pretvaranjem imovine građana u domaći novac. Centralna banka tada kupuje devize i povećava devizne rezerve. Rezultat će biti en47

Kao što je već ranije navedeno (slika 2), do ove promene može da dođe zbog rasta G, smanjivanja T, rasta budućeg očekivanog dohotka ili nekog drugog šoka kome je privreda bila izložena, a taj šok deluje u pravcu povećavanja domaće tražnje.

8. Makroekonomija otvorene privrede

200

dogeni rast ponude novca, a LM kriva će se pomeriti udesno u LM’, pa će nova ravnoteža biti ostvarena u tački C. Ekspanzija punude obezbeđuje jednakost domaćih i svetskih kamatnih stopa, r = r*. U otvorenoj privredi, pod fiksnim deviznim kursom uz perfektnu mobilnost kapitala, ravnotežna tačka se nalazi u preseku IS krive i CM krive u kojoj je r = r*. LM kriva se prilagođava endogeno preseku IS krive u toj tački. Prilagođavanje LM krive odražava akcije koje preduzimaju građani u cilju prilagođavanja svojih potfelja optimalnoj kombinaciji domaćeg novca i inostrane imovine. 8.1.3 Determinante dohotka i cena uz mobilnost kapitala Platno-bilansni48 problemi mogu da se rešavaju na dva načina:49 (1) automatskim prilagođavanjem i (2) promenama ekonomske politike. 8.1.3.1. Automatsko prilagođavanje Na slici 6. prikazana je agregatna tražnja, koja predstavlja zbir potrošnje i trgovinskog bilansa. Tražnja za domaćim dobrima – AD – iscrtana je za dati nivo svetskih cena, datu nominalnu ponudu novca, datu fiskalnu politiku i fiksni devizni kurs. Svako nominalno povećanje ponude novca na kratak rok pomera agregatnu tražnju udesno, isto kao i ekspanzivna fiskalna politika. Kratkoročna kriva agregatne ponude – AS – i prirodni nivo proizvodnje, tj. dohotka – Y – takođe su prikazani na slici. Početna ravnoteža agregatne ponude i tražnje nalaze se u tački E, u kojoj postoji nezaposlenost. 48

49

Platni bilans je skup svih ekonomskih transakcija koje obavljaju pojedinačni privredni i državni subjekti (rezidenti) jedne zemlje sa ostatkom sveta. U okviru platnog bilansa postoje dva glavna podbilansa:bilans tekućih transakcija i bilans kapitalnih transakcija. I Bilans tekućih transakcija registruje: 1) usluge, 2) transferna plaćanja i 3) tokove roba. 1) Usluge uključuju: 1) osiguranje, 2) plaćanje kamata na dobijene kredite i primanje kamata na date kredite, 3) neto dohotke od investicija u inostranstvo i neto dohotke od investicija koje stranci zarađuju ulažući, primera radi, u Srbiju i Crnu Goru, 4) kamate i profiti na domaću finansijsku ili drugu imovinu u inostranstvu, i kamate i profiti što su stranci ostvarili po osnovu finansijske ili druge imovine koju poseduju, na primer, u Srbiji i Crnoj Gori. 2) Transferna plaćanja sastoje se od doznaka, poklona i sl. 3) Trgovinski bilans registruje samo uvoz i izvoz, odnosno razmenu robe. Bilans tekućih transakcija = usluge + transferna plaćanja + trgovinski bilans Bilans tekućih transakcija je u suficitu ukoliko su prihodi po svim osnovama usluga i transfernih plaćanja veći od rashoda i ukoliko u okviru trgovinskog bilansa vrednost izvoza premašuje zbir vrednosti uvoza. II Bilans kapitalnih transakcija registruje kupovinu i prodaju aktive kao što su akcije, obveznice, zemlja, itd. Bilans kapitalnih transakcija je u suficitu, odnosno ima neto priliv kapitala kada su prihodi od prodaje akcija, obveznica, zemlje, bankarskih depozita i druge aktive premašili izdatke za kupovinu inostrane imovine. III Ukoliko zemlja ima deficit bilansa tekućih transakcija trošila je u inostranstvu više nego što je zaradila. Tako nastali deficit mora da se finansira prodajom imovine ili zaduživanjem u inostranstvu. To znači da će prodajom imovine ili zaduživanjem ostvariti suficit bilansa kapitalnih transakcija. Dakle, suficit kapitalnih transakcija uvek mora da anulira deficit tekućih transakcija i obrnuto, pod uslovom da nema promena deviznih rezervi. IV Suficit ili deficit platnog bilansa zemlje je zbir bilansa tekućih transakcija i bilansa kapitalnih transakcija. Rast deviznih rezervi zemlje jednak je suficitu platnog bilansa. Dato prema: R. Dornbusch, S. Fischer, Macroeconomics, str. 601.

Ekonomija

201

Rast dohotka u zemlji povećava uvoz i pogoršava trgovinski bilans. Da bi se obnovila ravnoteža trgovinskog bilansa, domaće cene moraju biti smanjene, što će delovati u pravcu povećanja konkurentnosti i stimulisati izvoz i destimulisati uvoz. Kriva ravnoteže trgovinskog bilansa – TB=0 – ima negativan nagib koji pokazuje da rast konkurentnosti proističe iz smanjenja relativnih cena domaćih dobara, pri čemu je njen nagib strmiji od krive agregatne tražnje za domaćim dobrima. U tački E’ privreda ima deficit trgovinskog bilansa. Domaće cene su visoke ili je dohodak previsok da bi se ostvarila ravnoteža uvoza i izvoza. Uspostavljanje ravnoteže može da bude ostvareno samo uz povećanje konkurentnosti i uporedni rast izvoza i smanjenje uvoza. Alternativa ovoga je smanjivanje nivoa dohotka u cilju obuzdavanja uvoznih izdataka.

Slika 6. Ravnoteža u otvorenoj privredi – prilagođavanje cena

U režimu fiksnog deviznog kursa centralna banka može da koristi raspoložive devizne rezerve za finansiranje deficta, ali samo privremeno. Druga mogućnost je da se deficit finansira novim zaduživanjem u inostranstvu. Međutim, deficit trgovinskog bilansa ne može da bude finansiran novim zaduženjem u inostranstvu pre nego što se ne razmotre mogućnosti otplate novog zaduživanja. Ukoliko su strani poverioci ubeđeni da će zemlja moći da otplati kredit, oni će odobriti kredit. To znači da će kredit odobriti ako procene da je deficit bilansa tekućih transakcija privremen ili da će kredit biti upotrebljen za povećanje izvoza. Međutim, problemi u otplati stranog kredita mogu biti vrlo ozbiljni ukoliko se kredit koristi za finansiranje potrošnje. Ukoliko zemlja ima deficit platnog bilansa, tada je, po definiciji, tražnja za devizama veća od ponude koja se formira na tržištu, pa centralna banka mora da prodaje devizne rezerve kako bi pokrila nedostajuću količinu deviza. Prodajom deviza iz deviznih rezervi centralna banka poništava deo emitovanog primarnog novca, koji povlači iz cirkulacije u zamenu za devize, a to znači da je ponuda novca smanjena, pa dolazi do pomeranja krive agregatne tražnje ulevo i nadole.

202

8. Makroekonomija otvorene privrede

Na strani agregatne ponude vidimo da se u tački E na slici 6. javlja nezaposlenost. Ona dovodi do pada plata i povećanja troškova, što se odražava na pomeranje krive agregatne ponude nadole. Kratkoročna ravnoteža – E – pomera se tokom vremena kako se pomeraju krive agregatne tražnje i agregatne ponude ka tački E’. Kada privreda dođe u ovu tačku, automatski je ostvarena dugoročna ravnoteža. U toj tački trgovinski bilans je u ravnoteži, pa nema pritiska na promenu deviznog kursa i centralna banka nema potrebu da interveniše, što znači da se ne menja ponuda novca. Na strani ponude plate i troškovi su konstantni, tako da se kriva ponude ne pomera. To znači da se u tački E’ zemlja uspešno i automatski prilagodila uspostavljanju ravnoteže trgovinskog bilansa, uporedo sa punom zaposlenošću. Navedeno uspostavljanje ravnoteže poznato je pod imenom klasični proces prilagođavanja. On se oslanja na prilagođavanje cena i prilagođavanje ponude novca na bazi trgovinskog bilansa. Ovaj proces prilagođavanja sprovodi se u praksi, ali iziskuje vrlo dug period i dugu recesiju. Monetarni pristup platnom bilansu. Postoje shvatanja da je problem platnog bilansa po svojoj prirodi monetarni problem i da je deficit platnog bilansa odraz prevelike ponude novca. To je tipično monetaristička interpretacija. U slučaju deficita platnog bilansa, monetarna kontrakcija može da obnovi spoljnu ravnotežu. Monetarna kontrakcija može da poveća kamatne stope, smanji potrošnju, rashode, dohodak i uvoz. Međutim, isti rezultati mogu da budu ostvareni i čvrstom fiskalnom politikom. Znači, uklanjanje spoljne neravnoteže nije isključivo monetarno pitanje. Problem platnog bilansa ukazuje na uspostavljanje veze između deficita platnog bilansa, intervencije deviznim rezervama i ponude novca uz fiksni devizni kurs. Kad zemlja ima deficit platnog bilansa, prodaja deviznih rezervi smanjuje primarni novac i količinu novca u opticaju. U zemlji sa suficitom, centralna banka otkupljuje devizne rezerve, povećava primarni novac i količinu novca u opticaju. Imajući u vidu povezanost ponude novca i platnog bilansa, očigledno je da proces prilagođavanja mora na kraju da dovede do odgovarajuće ponude novca uz koju je platni bilans u ravnoteži. Sterilizacija. Jedini način na koji proces automatskog prilagođavanja može da bude suspendovan je operacija sterilizacije. Centralna banka često anulira, tj. steriliše efekte intervencije putem deviznih rezervi na ponudu novca, sprovođenjem operacija na otvorenom tržištu. Zemlja koja ima deficit platnog bilansa i u kojoj se prodaju devizne rezerve, i po tom osnovu smanjuje ponuda novca, može sterilisati pad ponude novca aktivnošću centralne banke, i to kupovinom hartija posredstvom operacija na otvorenom tržištu, što deluje na povećanje ponude novca.

Ekonomija

203

Model monetarnog, tj. deviznog odbora (currency board), primenjuje se u nekim privredama u tranziciji. Po ovom modelu primarni novac se kreira samo ukoliko je pokriven deviznim rezervama. Promene primarnog novca su jednake suficitu ili deficitu platnog bilansa zemlje. Automatsko prilagođavanje ostvaruje se direktno. To praktično znači da je u režimu fiksnog deviznog kursa striktno eliminisana mogućnost sterilizacije. Devizni odbor je definisan kao monetarna institucija koja jedino emituje primarni novac kroz razmenu za stranu imovinu, stranu aktivu, a posebno za rezervnu valutu. Primarni novac se sastoji od papirnog i metalnog novca, koji se uobičajeno nazivaju gotovina, a mogu takođe uključiti i druge rezerve koje drže komercijalne banke. U ovom režimu je moguće čak zahtevati od poslovnih banaka da svoje obavezne rezerve drže u obliku rezervne valute.50 Navedeni režim omogućava zemlji visokokredibilan mehanizam definisanja fiksnog deviznog kursa, ali se to praktično postiže gubljenjem monetarnog suvereniteta. Zahvaljujući deviznom odboru centralna banka može uspešno da savlada pritisak vlade za finansiranje fiskalnih deficita. Istovremeno, preko deviznog odbora centralnoj banci se nameću vrlo tvrda pravila emisije primarnog novca. To je posebno značajno za privrede u kojima ne postoji tradicija poštovanja dogovora i pravila, i u kojima je sprovođenje finansijske discipline i zakona na niskom nivou. Analizirajući prednosti i nedostatke deviznog odbora, Vilijamson (Williamson)51 ističe da su njegove ključne prednosti: (1) obezbeđivanje konvertibilnosti uz fiksni devizni kurs; (2) pritisak na održavanje makroekonomske discipline; (3) prisustvo ugrađenog makroekonomskog mehanizma prilagođavanja platnog bilansa i (4) kao rezultat te tri karakteristike, održavanje poverenja. Nedostaci deviznog odbora ogledaju se u: (1) gubitku sposobnosti samostalnog vođenja monetarne politike i (2) nemogućnosti korišćenja promena deviznog kursa kao instrumenta prilagođavanja.

50

51

Detaljnije o deviznom odboru (currency board) vidi u: S. H. Hanke, K. Schuler, Monetarna reforma i razvoj jugoslovenske tržišne privrede, (prevod sa engleskog), Ekonomski institut, Beograd, 1991; S. H. Hanke, K. Schuler, Currency Boards for Developing Countries, International Center for Economic Growth, San Francisko, 1994; A. Bennett, „Currency Boards“, PPAA/94/18 IMF, Washington, D. C., i A. J. Schwartz, „Currency Boards: Their Past, Present, and Possible Future Role“, Carnegie-Rochester Conference Series on Public Policy 39, 1993. J. Williamson, What Role for Currency Boards?, Institute for International Economics, Washington, D. C., September 1995.

204

8. Makroekonomija otvorene privrede

8.1.3.2. Prilagođavanje delovanjem preko ekonomskih politika – efekti fiskalne i monetarne politike na agregatnu tražnju, ravnotežni nivo dohotka i cena, otvorene privrede u uslovima visoke mobilnosti kapitala. Na slici 7. prikazana je privreda u ravnoteži uz dati nivo cena Po. Šta će da se dogodi sa agregatnom tražnjom ukoliko se poveća nivo cena na P1? Nova ravnoteža će da bude ostvarena u tački preseka nove IS krive, koja se označava sa IS’, i linije CM, na kojoj je r = r*, a tačka preseka je tačka B. Rast domaćih cena izaziva apresijaciju i pad realnog deviznog kursa. Domaća roba će da postane relativno skuplja i manje konkurentna na inostranim tržištima. Smanjiće se izvoz, povećati uvoz i pogoršati trgovisnki bilans. Uz bilo koju kamatnu stopu, agregatna tražnja će da opada gurajući IS krivu nadole i ulevo. Nova ravnoteža se nalazi u tački B, u preseku nove IS, koja se označava sa IS’, i CM krive. LM kriva se endogeno prilagođava preseku IS krive u tački B, kako to prikazuje strelica na slici 7.

Slika 7. Efekti povećanja cena uz fiksni devizni kurs i punu mobilnost kapitala

Dakle, rast cena izaziva pad agregatne tražnje, što je u skladu sa negativnim nagibom krive agregatne tražnje. Ali ovde postoji jedna specifičnost. Ta specifičnost sastoji se u tome što razlog negativnog nagiba krive agregatne tražnje nije isti u zatvorenoj i otvorenoj privredi. U zatvorenoj privredi, negativno nagnuta kriva agregatne tražnje odražava činjenicu da porast cena

Ekonomija

205

– (P) – znači niži nivo realne količine novca M/P (M – ponuda novca), pa je i tražnja dobara manja. U otvorenoj privredi sa fiksnim deviznim kursom, porast domaćih cena – P – vodi apresijaciji realnog deviznog kursa, tj. padu realnog deviznog kursa EPM*/P, iz čega proističe pad izvoza i rast uvoza i, samim tim, nepovoljniji saldo trgovinskog bilansa.52 Efekti fiskalne ekspanzije u otvorenoj privredi sa potpunom mobilnošću kapitala. Fiskalna ekspanzija nastaje ukoliko država odluči da poveća javne rashode. Uz datu kamatnu stopu, doći će do rasta tražnje na tržištu dobara. To će da pomeri IS krivu udesno, kako je prikazano na slici 8.

Slika 8. Efekti fiskalne ekspanzije uz fiksni devizni kurs i punu mobilnost kapitala

U zatvorenoj privredi fiskalna ekspanzija dovodi do nove ravnoteže u tački B, u preseku nove IS krive, koja se označava sa IS’, i orginalne LM krive. Međutim, ukoliko se radi o otvorenoj privredi sa fiksnim deviznim kursom i visokom mobilnošću kapitala, ravnoteža mora da bude ostvarena na CM liniji, na kojoj je r=r*, tako da će ta ravnoteža da bude postignuta u tački C. Centralna banka će da interveniše kupovinom strane valute i prodajom domaće, što znači da će povećati ponudu novca – M. Otuda će LM kriva biti pomerena do tačke C, u kojoj se seku IS krive i CM linija. 52

J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, 1993, str. 397.

206

8. Makroekonomija otvorene privrede

Fiskalna ekspanzija je visokodelotvorna na povećavanje agregatne tražnje jer nema rasta kamatnih stopa koji bi istiskivao investicije ili potrošnju kad rastu državni rashodi – G.53 Kao rezultat fiskalne ekspanzije, tj. povećanja državnih rashoda, agregatna tražnja raste sa YDo na YD1, pomerajući krivu agregatne tražnje nagore i udesno, kako je prikazano na dijagramu (b). Uz dati nivo cena, povećava se proizvodnja. Šta će da se dogodi sa ravnotežnim nivoima proizvodnje i cena zavisi od prirode krive agregatne ponude,54 kako je prikazano na slici 9.

Slika 9. Fiskalna ekspanzija i ravnotežna proizvodnja i cena u tri teorijska modela

Ukoliko je u pitanju kriva ponude klasičnog slučaja, celokupna ekspanzija tražnje će da se prenese na povećanje cena. U normalnom kejnsijanskom slučaju, i proizvodnja i cene će da rastu. U ekstremnom kejnesijanskom slučaju doći će samo do rasta proizvodnje, a cene će da ostanu nepromenjene. Isti dijagram može da bude iskorišćen za prikazivanje efekta drugih šokova u privredi, kao što su devalvacija, smanjivanje poreza, povećanje potrošnje u inostranstvu i rast budućeg očekivanog dohotka. IS kriva bi se pomerila nagore i udesno, dovodeći do pomeranja LM krive udesno. Opisana kretanja IS-LM krivih dovode do pomeranja krive agregatne tražnje udesno, a konačan efekat zavisi od nagiba krive agregatne ponude. Slične efekte ima i druga strana fiskalne ekspanzije, smanjivanje poreza. Efekti monetarne ekspanzije. Šta će da se dogodi ukoliko centralna banka preduzme otkup domaćih obveznica u cilju povećanja kolićine novca u opticaju? Tada dolazi do izbacivanja iz ravnoteže imovinskog portfelja građana. Višak ponude novca pomera LM krivu udesno i nadole ka LM’, kako se to vidi na slici 10, dijagram (a). Ali, budući da u otvorenoj privredi uz punu mobilnost kapitala nema promena ni IS krive ni kamatne stope, to se ni ravnotežna tačka ne53 54

R. Dornbusch, S. Fischer, Macroeconomics, str. 170. J. Sach, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, 1993, str. 398.

Ekonomija

207

će promeniti. Oni građani čiji je portfelj u neravnoteži, a to su oni koji imaju veće količine domaćeg novca od optimalnog nivoa, pokušaće da njime kupe stranu valutu. Kako oni budu kupovali inostranu aktivu, tako će devizni kurs biti ugrožavan.55 Centralna banka mora da interveniše prodajom deviznih rezervi i apsorbovanjem domaće valute.56 To znači da se LM kriva pomera ulevo i nagore kako opada M, ali po cenu gubitaka deviznih rezervi.

Slika 10. Efekti monetarne ekspanzije uz fiksni devizni kurs i mobilnost kapitala

Ovaj proces neće biti okončan sve dok se LM kriva ne vrati u polaznu ravnotežu. Pod fiksnim deviznim kursom i uz visoku mobilnost kapitala, monetarne vlasti nisu u mogućnosti da menjaju količinu novca u opticaju. Da li, onda, operacije na otvorenom tržištu imaju efekat? Imaju, ali vrlo skroman. Proizvodnja, cene, kamatne stope i količina novca su nepromenjeni, ali je centralna banka povećala količinu državnih obveznica u svom potrfelju i izgubila deo deviznih rezervi koje su otkupili oni koji su imali domaći novac.57 55

56 57

Do kupovine strane valute dolazi zbog toga jer to građanima omogućava kupovinu stranih hartija od vrednosti, budući da su one privlačnije i sigurnije od domaćih hartija. R. Dornbusch, S. Fischer, Macroeconomics, str. 169. J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, str. 400.

208

8. Makroekonomija otvorene privrede

Ovaj nalaz je od posebnog značaja. On ukazuje da čak i u kejnsijanskom slučaju agregatne ponude, monetarna ekspanzija nema efekta na proizvodnju ukoliko privreda posluje u režimu fiksnog deviznog kursa i uz perfektnu mobilnost kapitala. To je potpuno suprotno efektima monetarne ekspanzije u zatvorenoj privredi i efektima monetarne ekspanzije pod fluktuirajućim deviznim kursom. U režimu fiksnog deviznog kursa i perfektne mobilnosti kapitala, fiskalna politika ima delotvorno dejstvo na rast agregatne tražnje, ali monetarna politika je potpuno neefektivna. Bez obzira na oblik krive agregatne ponude, monetarna ekspanzija ne utiče ni na proizvodnju, ni na cene. Efekti devalvacije.58 Šta će da se dogodi ukoliko u uslovima fiksnog deviznog kursa i potpune mobilnosti kapitala, monetarne vlasti odluče da izvrše devalvaciju domaće valute?59 Ukoliko domaće cene ne reaguju na devalvaciju, onda će da se dogodi rast realnog deviznog kursa, ili realna depresijacija zajedno sa nominalnim deviznim kursom. Izvoz postaje konkurentniji na svetskom tržištu, dok uvoz postaje relativno skuplji. Kao rezultat dobija se poboljšan trgovinski bilans i odatle proistekli rast agregatne tražnje uz svaki nivo kamatne stope. Međutim, devalvacija, koja, na prvi pogled, jednostavno rešava sve probleme, čak i kad je praćena vrlo restriktivnom monetarnom i/ili fiskalnom politikom, može da dovede do brojnih problema ukoliko je praćena rastom domaćih cena. Ukoliko rast domaćih cena prati sprovođenje devalvacije, tada su efekti devalvacije anulirani. Ukoliko se neka zemlja, čiji je, primera radi, najznačajniji trgovinski partner Amerika, suoči sa inflacijom, čiji je rast znatno viši od rasta cena u dolarima, i to u režimu fiksnih deviznih kurseva, onda ta zemlja treba da se opredeli za politiku vođenja deviznih kurseva po sistemu klizajućih pariteta (crawling pegged exchange rate). Uz fiksni režim deviznih kurseva sa primenom pomenutih klizajućih pariteta, devizni kurs se menja po stopi koja je približno jednaka razlici između domaćeg rasta cena i rasta cena najvažnijih trgovinskih partnera. Ideja na kojoj su klizajući pariteti zasnovani jeste da realni devizni kurs Î, [Î = E C (P*:P), odnosno realni devizni kurs Î=nominalni devizni kurs E C (svetska cena P*: domaća cena P)] ostane konstantan, povećavajući nominalni devizni kurs E po istoj dinamici po kojoj raste odnos domaćih i svetskih cena P*:P. 58

59

Devalvacija je pojam koji se koristi za iskazivanje pada vrednosti nacionalne valute u režimu fiksnih deviznih kurseva na osnovu jednostrane odluke. To znači da će se jedinica strane valute plaćati većim brojem jedinica domaće valute, odnosno da će stranci plaćati manji iznos u njihovoj valuti pri kupovini devalvirane valute. O modelima određivanja deviznih kurseva vidi: R. MacDonald, M. Taylor, „Exchange Rate Economics: A Survey“, IMF Staff Working Papers, March 1992.

Ekonomija

209

Međutim, proces prilagođavanja cena dobara uz devalvaciju je jedna strana problema devalvacije i mehanizma prilagođavanja. Postoji i drugi problem koji je veoma značajan, a to je pitanje kako će da se ponašaju plate. Uobičajena je pretpostavka da se plate i cene prilagođavaju tako da se uspostavlja puna zaposlenost. Ali, u praksi cene su zasnovane i na troškovima zaposlenih, tj. platama. Ukoliko pretpostavimo da plate nisu fleksibilne u realnom izrazu jer zaposleni žele da održe svoju kupovinu moć, to može da dovede do indeksacije plata indeksom cena na malo ili indeksom troškova života. U takvim okolnostima, promene troškova života izazvane devalvacijom dovode do promena nominalnih plata, koje se povratno ugrađuju u cene, a to anulira efekte nominalne devalvacije. Ovaj proces, u kome promene cena povratno deluju na plate, a onda rast plata deluje na rast cena, poznat je pod imenom spirala plate – cene i može da izazove znatno povećanje nivoa cena. Pretpostavimo da zemlja mora da sprovede devalvaciju kako bi obnovila ravnotežu trgovinskog bilansa. Devalvacija deluje na rast uvoznih cena i prenosi se na rast cena na malo. Da bi održali dostignuti nivo realnih zarada, zaposleni traže da se povećaju nominalne plate, što im firme odobravaju uz prebacivanje tih troškova na povećanje cena svojih proizvoda. Šta će da se dogodi? Realne plate ostaju konstantne. To znači da su plate i nivo cena povećani u istoj proporciji. Relativne cene su nepromenjene. Nominalna devalvacija nema efekta na realni devizni kurs, pod uslovom da su plate i cene povećane za isti procenat, kao i nominalna devalvacija E i cene P. Sledeće pitanje je: kako viši nivo cena utiče na agregatnu tražnju? Ukoliko se ne poveća ponuda novca, onda će povećane cene smanjiti realnu količinu novca i agregatnu tražnju. Uz pad dohotka, opadaće i uvoz i to će da deluje u pravcu poboljšanja bilansa tekućih transakcija. U kontekstu devalvacije ključno je da se centralna banka u politici kreiranja novca ne prilagođava nominalnom rastu cena ako želi da ostvari realnu devalvaciju. U maloj otvorenoj privredi sa indeksacijom plata biće teško usklađivati realne plate i cene sa promenama deviznog kursa. Opšte je pravilo da zemlja koja želi da sprovede devalvaciju mora da koristi politiku ograničavanja agregatne tražnje kako bi se obezbedilo da rast cena ne poništi efekte nominalne devalvacije. Postoji mogućnost da devalvacija čak i pogorša trgovinski bilans. Da bi ovo razjasnili, moramo iskazati trgovinski bilans u domaćim cenama: TB = X – (EP*/P) IM. TB označava trgovinski bilans, X označava izvoz, tj. inostranu tražnju za našim dobrima, a IM označava uvoz. Izraz (EP*/P) IM iskazuje vrednost uvoza.

210

8. Makroekonomija otvorene privrede

Pretpostavimo sada da devizni kurs devalvira i da su u prvom trenutku domaće i strane cene – P i P* – nepromenjene. Potom relativna cena uvoza – EP*/P – raste. Ukoliko se ne menja fizički obim uvoza, njegova vrednost u domaćoj valuti se menja zbog višeg kursa. To izaziva rast uvoznih troškova iskazanih u domaćoj valuti i pogoršava trgovinski bilans. To je izvor potencijalne neželjene reakcije trgovinskog bilansa na promenu deviznog kursa. Međutim, postoje dve veličine čije reakcije idu u suprotnim smerovima! Obim izvoza treba da raste zato što su domaća dobra jeftinija na svetskom tržištu, a obim uvoza treba da opada zato što je uvoz skuplji. Sada je pitanje: da li su efekti obima na uvoz i izvoz dovoljno jaki da prevladaju efekat cena, tj. da li devalvacija povećava ili smanjuje neto izvoz? Empirijski rezultati pokazuju da su kratkoročni efekti obima, recimo u toku jedne godine, veoma mali i ne uspevaju da prevladaju efekte cena. Međutim, dugoročni efekti obima su veoma veliki i sigurno dovoljni da obezbede normalnu reakciju trgovinskog bilansa na promene relativnih cena.60 Mali kratkoročan i veliki dugoročan efekat obima proističe iz potrebnog vremena i proizvođačima i potrošačima da se prilagode na promene relativnih cena. Pretpostavimo da u nekom trenutku zemlja preduzima devalvaciju kako bi rešila problem trgovinskog deficita, povećavajući time relativne cene uvoznih dobara. Kratkoročni efekat primarno proističe iz povećanih uvoznih cena uz vrlo mali anulirajući efekat obima. Zbog toga se u prvom trenutku trgovinski bilans ipak pogoršava. Vremenom se obim trgovine prilagođava izmenjenim relativnim cenama, izvoz raste, a obim uvoza progresivno opada. Efekat obima sada postaje dominantan, tako da na dugi rok trgovinski bilans pokazuje poboljšanje. MMF i platno-bilansni problemi. Isticanje monetarnih aspekata problema spoljne ravnoteže nazvan je monetarni pristup platnom bilansu. Monetarni pristup problemima platnog bilansa koristi MMF u svojim analizama i preporukama. MMF u svojim analizama polazi upravo od metodologije kojom se objašnjava ponuda novca. Polazi od pasive bilansa stanja centralne banke u kojoj se nalazi primarni novac. Na strani aktive nalazi se imovina deviznog kvaliteta, kao što su: devizne rezerve, zlato i potraživanja od drugih centralnih banaka i dinarskog kvaliteta, na primer, dinarski krediti i državne obveznice. Prvi korak u razvoju monetarnog pristupa stabilizacionoj politici jeste odluka o ciljnoj poziciji platnog bilansa. MMF teži da utvrdi koliki deficit zemlja može da podnese i onda sugeriše ekonomske politike koje će obezbediti ostvarivanje ciljnog deficita. Nivo ovog deficita postavlja se imajući u vidu, pre svega, raspoloživost stranih kredita i mogućnost korišćenja postojećih deviznih rezervi. 60

Vidi: E. Meade, „Exchange Rate Adjustment and the J. Curve“, Federal Reserve Bulletin, October 1988; P. Krugman, „The J-Curve, the Fire Sale and the Hard Landing“, American Economic Review, May 1989.

Ekonomija

211

Drugi korak je utvrđivanje odgovarajuće ponude novca. Planirane promene primarnog novca treba da budu dovoljne da dovedu, preko delovanja multiplikatora, do odgovarajuće promene ponude novca koja treba da zadovolji očekivani rast tražnje. Treći korak je utvrđivanje, na bazi ciljne pozicije platnog bilansa i projektovane promene primarnog novca, koliki može biti obim domaćih kredita, što se po pravilu svodi na ograničavanje ekspanzije domaćih kredita. Ovde se nameće pitanje: zbog čega se ne uspostavlja platno-bilansna ravnoteža odmah i uvek kada se sve ovo preduzme? Da bi se dao odgovor na ovo pitanje, moraju se objasniti kanali kroz koje se vrši obuzdavanje domaćih kredita u cilju uravnoteženja platnog bilansa. Kontrola nad domaćim kreditima praktično znači da se vodi čvrsta monetarna politika. Pretpostavimo da privreda ima neku inflaciju i da ima skroman rast, tako da tražnja za realnom količinom novca raste. Ukoliko je ekspanzija domaćih kredita usporena, kreira se višak tražnje za novcem. To izaziva rast kamatne stope i pad rashoda i potrošnje. Rast kamatne stope vodi poboljšanju platnog bilansa. To znači da je monetarni pristup koji koristi MMF oslonjen na restriktivnu monetarnu politiku u cilju uspostavljanja kontrole nad tokovima platnog bilansa.61 Centralna banka vodi čvrstu monetarnu politiku smanjivanjem rasta domaćih kredita. To znači da su jedini izvori povećanja količine novca povećanje deviznih rezervi kroz donacije ili strane kredite. Tada privreda ulazi u dugu recesiju.

8.1.4. DETERMINANTE DOHOTKA I CENA UZ KONTROLU TOKOVA KAPITALA Većina razvijenih zemalja ima visoku mobilnost kapitala. Zemlje u razvoju imaju neku vrstu kontrole tokova kapitala. Zbog toga u zemljama u razvoju gde postoji neka vrsta kontrole kapitala, domaća kamatna stopa – r – ne mora da bude jednaka svetskoj – r*. To ukazuje na činjenicu da u zemljama u razvoju monetarna i fiskalna politika imaju različita dejstva u ovim okolnostima od onih u razvijenim zemljama.62 Režim fiksnog deviznog kursa ima različita dejstva u privredama sa kontrolom kapitala u odnosu na privrede sa potpunom mobilnošću kapitala. Kada postoji kontrola kapitala u otvorenoj privredi sa fiksnim deviznim kursom, centralna banka će da kupuje i prodaje stranu valutu po datom fiksnom deviznom kursu samo za transakcije u okviru bilansa te61 62

Šire o monetarnom pristupu platnom bilansu vidi u: R. Dornbusch, S. Fischer, Macroeconomics, str. 613. Izvedeno prema: J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, 1993, str. 403.

212

8. Makroekonomija otvorene privrede

kućih transakcija. Za transakcije u okviru bilansa kapitalnih transakcija, na primer za kupovinu stranih obveznica ili akcija centralne banke, neće da obezbeđuje devize. U tim okolnostima domaća kamatna stopa može bitno da odstupi od svetske kamatne stope, pri čemu monetarne vlasti mogu da odrede poziciju LM krive samo na kratak rok. I u ovom slučaju, pozicija LM krive još uvek je endogeno određena. Međutim, razlika je u tome što se LM kriva pomera postepenije nego u slučaju potpune mobilnosti kapitala. Uz kontrolu kapitala monetarna ekspanzija nije trenutno poništena, već ona dovodi do promena u trgovinskom bilansu. Sa druge strane, promene u trgovinskom bilansu dovode do promena ponude novca, pa se LM kriva pomera endogeno.63 Kada izvoznici ostvarenu deviznu zaradu prodaju centralnoj banci za domaću valutu, ponuda novca se uvećava za iznos otkupljenih deviza. Kada uvoznici otkupljuju devize od centralne banke da bi ostvarili uvoz, dolazi do poništavanja ponude novca za vrednost otkupljenih deviza. Zbog toga su neto promene ponude novca jednake trgovinskom bilansu, uz pretpostavku da nema drugih direktnih aktivnosti centralne banke koje mogu da utiču na ponudu novca, kao što su, na primer, operacije na otvorenom tržištu. Položaj LM krive određen je debalansom trgovinskog bilansa i operacijama na otvorenom tržištu. Ukoliko pretpostavimo da nema operacija na otvorenom tržištu, LM kriva će da se prilagođava zavisno od rezultata ostvarenog u trgovinskom debalansu. Pomeraće se udesno uz suficit i ulevo uz deficit. Opisano endogeno prilagođavanje LM krive ima značajne efekte na agregatnu tražnju. Monetarna ekspanzija. Monetarna ekspanzija uz režim fiksnog deviznog kursa i kontrolu tokova kapitala data je na slici 11. Domaća kamatna stopa više ne mora da bude jednaka svetskoj kamatnoj stopi. Povećanje ponude novca će da pomeri LM krivu udesno. Trenutni rezultat će da bude pad kamatne stope i rast agregatne tražnje. Tada neće biti trenutnih reakcija koje će da pomere LM krivu nazad u inicijalnu ravnotežnu poziciju jer kontrola kapitala sprečava kamatnu arbitražu. Ukoliko je kamatna stopa niža, a devizni kurs stabilan, privreda će da uleti u trgovinski deficit. To će dovesti do rasta uvoza. Istovremeno, ukoliko nivo cena bude konstantan, realni devizni kurs će da ostane nepromenjen. Ukoliko nivo cena raste, realni devizni kurs će da opadne. To znači da će uvoz rasti, a izvoz ostati nepromenjen ili opadati, zbog čega će u tački B privreda da uleti u trgovinski deficit. U ovom slučaju spoljno-trgovinski deficit izaziva poništavanje novca, tj. smanjuje ponudu novca, što nije bio slučaj u prethodnim primerima. To dovodi do pomeranja LM krive ulevo i nagore ka početnom položaju, namećući čvrstu monetarnu politiku i progresivno smanjivanje 63

Ibid., str. 404.

Ekonomija

213

agregatne tražnje. Time se inicijalna monetarna ekspanzija postepeno redukuje. Ostvareni trgovinski deficit je uklopljen sa inicijalnim rastom ponude novca, pa je na kraju celokupno povećanje ponude novca anulirano. LM kriva se vraća na svoj inicijalni nivo, a trgovinski bilans je vraćen u ravnotežu.

Slika 11. Efekti monetarne ekspanzije uz fiksni devizni kurs i kontrolu kapitala

Vidimo da u ovom slučaju monetarna politika ima kratkoročne efekte koji se brzo iscrpljuju. Kamatna stopa inicijalno opada i privreda je privremeno u ekspanziji, po cenu ulaska u deficit trgovinskog bilansa. Ali, taj deficit postepeno dovodi do povratnog procesa. Kamatne stope počinju da rastu, ponuda novca opada, a proizvodnja se vraća na nivo koji je postojao pre povećanja ponude novca. Međutim, postoji jedna bitna razlika: centralna banka je izgubila deo deviznih rezervi. Kao rezultat inicijalne novčane ekspanzije, došlo je do trajnog gubitka deviznih rezervi, gubitka koji je jednak trgovinskom deficitu.64 Fiskalna ekspanzija. Pretpostavimo da u privredi koja se nalazi u ravnoteži dođe do rasta javnih rashoda G, što znači da se vodi ekspanzivna fiskalna politika. To će delovati na pomeranje IS krive udesno, kao što je prikazano na slici 12.

64

Ibid., str. 405-406.

8. Makroekonomija otvorene privrede

214

Rezultat je rast agregatne tražnje. Trgovinski bilans zapada u deficit. Po isteku nekog perioda, trgovinski deficit će dovesti do pada ponude novca, pa će se LM kriva pomeriti nagore i ulevo, sve dok ne bude ponovo uravnotežen trgovinski bilans. To će da se dogodi kad agregatna tražnja bude vraćena na početni nivo, u tačku C. U ovom slučaju dolazi do snažnog rasta kamatnih stopa na dugi rok.

Slika 12. Efekti fiskalne ekspanzije uz fiksni devizni kurs i kontrolu kapitala

Na osnovu prethodne analize moguće je izvesti sledeće zaključke:65 1) fiskalna politika je delotvorna samo na kratak rok, a kad se po isteku nekog vremena monetarna politika prilagodi na fiskalni šok, agregatna tražnja se vraća nazad na polaznu poziciju i 2) povećanje javnih rashoda istiskuje privatne rashode, posebno na kratak rok, a to istiskivanje se odnosi na smanjivanje privatne potrošnje i smanjenje investicija, kao reakcije na više kamatne stope. Međutim, na dugi rok istiskivanje je potpuno. Povećavaju se kamatne stope za onoliko za koliko su se u prvoj fazi povećali javni rashodi, a u drugoj smanjila ponuda novca zbog akumuliranog trgovinskog deficita. Potpuno se istiskuju privatna potrošnja i investicije. Agregatna tražnja se vraća na svoj prethodni nivo. Međutim, sada je njena struktura izmenjena. Državni rashodi su povećani na račun privatnih investicija i potrošnje. * 65

Ibid., 407.

Ekonomija

215

Mundel-Flemingov model je u suštini IS-LM model male otvorene privrede. U njemu se uspostavlja odnos između dohotka i kamatne stope uz dati nivo cena. Agregatna tražnja je zbir domaće potrošnje uvećane za saldo trgovinskog bilansa. U zatvorenoj privredi potrošnja i agregatna tražnja su jednake i predstavljaju istu veličinu. Međutim, u otvorenoj privredi potrošnja iskazuje ukupne rashode domaćih rezidenata, dok agregatna tražnja iskazuje ukupne rashode namenjene domaćim dobrima, bez obzira na to da li su u pitanju domaći ili inostrani rezidenti. Potrošnja stranih dobara koju čine domaći rezidenti deo je potrošnje, ali ne i agregatne tražnje. Izvoz domaćih dobara nije deo potrošnje, ali jeste deo agregatne tražnje. Trgovinski bilans opada kada domaća potrošnja raste zato što deo ekstra rashoda opada na uvoz. Trgovinski bilans je istovremeno i rastuća funkcija inostrane potrošnje zato što je deo povećanih rashoda u inostranstvu usmeren na kupovine na domaćem tržištu, što znači rast izvoza. Saldo trgovinskog bilansa je istovremeno i rastuća funkcija relativnog odnosa cena inostranih i domaćih dobara, a to je, u stvari, realni devizni kurs. Rast realnog deviznog kursa, koji čini strana dobra skupljim u odnosu na domaća dobra, što dovodi do uvećanja izvoza i smanjivanja uvoza, poznat je pod imenom realna devalvacija. IS kriva otvorene privrede ima negativan nagib. Ona se pomera udesno kada tražnja raste zbog rasta državnih rashoda, smanjivanja poreza i rasta očekivanog budućeg dohotka, ili zbog povećavanja očekivane marginalne produktivnosti kapitala. Dodajmo još da je to pomeranje IS krive udesno praćeno rastom inostrane apsorpcije ili rastom realnog deviznog kursa. Devalvacija pomera IS krivu udesno čineći izvoz konkurentnim na svetskom tržištu, a uvoz skupljim. LM kriva ima pozitivan nagib. Da bi mogla da se zaokruži analiza ravnoteže, uz fiksni devizni kurs neophodno je definisati pretpostavku vezanu za tokove kapitala. Ukoliko se kapital kreće slobodno, tada će domaća kamatna stopa biti jednaka svetskoj kamatnoj stopi. Tada je neophodno u analizu uključiti i liniju mobilnosti kapitala – CM. Kriva agregatne tražnje u otvorenoj privredi nagnuta je nadole zato što rast nivoa cena smanjuje i realnu količinu novca i realni devizni kurs, pri čemu ovaj poslednji pogađa izvoz i podstiče uvoz. Pod fiksnim deviznim kursom uz mobilnost kapitala, monetarne vlasti nisu u prilici da biraju ni ponudu novca ni nivo deviznog kursa pošto stanovnici mogu konvertovati domaći novac u stranu aktivu. Monetarna ekspanzija u tim okvirima pomera LM krivu nadole, ali uporedo sa padom domaćih kamatnih stopa dolazi do odliva kapitala iz zemlje. U tom procesu dolazi do konverzije domaćeg novca u devize i LM kriva se vraća nazad, nagore. Na kraju se ponovo uspostavlja ravnoteža u početnoj

216

8. Makroekonomija otvorene privrede

tački uz nepromenjenu proizvodnju, nivo cena i kamatne stope koje su opet izjednačene sa onim na svetskom tržištu. Fiskalna ekspanzija pomera IS krivu nagore izazivajući rast kamatnih stopa. Ali kamatne stope neće moći da rastu izvan ravnotežnih okvira jer tokovi kapitala iz inostranstva obezbeđuju da domaće kamatne stope budu zadržane na svetskom nivou. Priliv kapitala je konvertovan u lokalnu valutu po fiksnom deviznom kursu, zbog čega ponuda novca raste i LM kriva se pomera udesno. Na kraju kamatna stopa ostaje ista, a agregatna tražnja raste za puni iznos predviđen kejnsijanskim multiplikatorom. Devalvacija takođe pomera IS krivu udesno putem poboljšanja trgovinskog bilansa sa sličnim kvalitativnim efektima koje ima fiskalna ekspanzija. Možemo zaključiti da pod režimom fiksnog deviznog kursa i uz punu mobilnost kapitala fiskalna politika ima snažne efekte na promene agregatne tražnje, dok je monetarna politika potpuno neefektivna. Nezavisno od nagiba krive agregatne punude, monetarna ekspanzija neće uticati ni na proizvodnju ni na cene. Kako pretpostavka o slobodnoj mobilnosti kapitala nije zadovoljena u mnogim zemljama u razvoju, analiziraćemo situacije u kojima postoji kontrola kapitala, zbog čega domaće kamatne stope neće više biti jednake inostranim stopama, a centralna banka neće prodavati devize za sve transakcije, posebno ne kapitalne. U tom slučaju je monetarna ekspanzija u mogućnosti da utiče na agregatnu tražnju, ali samo privremeno. Rast ponude novca pomera LM krivu nadole, smanjujući kamatnu stopu i povećavajući agregatnu tražnju. Ali, sa nižim kamatnim stopama i uz fiksiran devizni kurs, privreda ulazi u trgovinski deficit. To deluje u pravcu smanjenja ponude novca i pomeranja LM krive nazad na početnu poziciju. Na kraju, akumulirani trgovinski deficit biće jednak inicijalnom povećanju ponude novca, a LM kriva će se vratiti na polaznu poziciju. Dakle, u ovom slučaju monetarna politika ima kratkoročne efekte, ali se oni brzo iscrpljuju sa protokom vremena. Fiskalna ekspanzija pomera IS krivu udesno. Pošavši od trgovinske ravnoteže i uz kontrolu tokova kapitala, privreda ulazi u trgovinski deficit. Sa protokom vremena, trgovinski deficit smanjuje ponudu novca i pomera LM krivu nagore sve dok ne bude eliminisan trgovinski deficit. Na kraju, agregatna tražnja je vraćena na svoj polazni nivo, ali je kamatna stopa znatno povećana, kako zbog inicijalne fiskalne ekspanzije, tako i zbog proistekle čvrste monetarne politike. Na dugi rok ekspanzivna fiskalna politika izaziva potpuno istiskivanje privatnih investicija i potrošnje.

Ekonomija

217

8.2. MAKROEKONOMSKE POLITIKE OTVORENE PRIVREDE I FLUKTUIRAJUĆI DEVIZNI KURS66 Uvodne napomene U zatvorenoj privredi, na kratak rok monetarna i fiskalna politika imaju jak uticaj. U otvorenoj privredi, takođe posmatrano na kratak rok i sa fiksnim deviznim kursom, uticaj fiskalne politike je značajan, dok je monetarna politika gotovo bez uticaja. U otvorenoj privredi, isto na kratak rok, ali sa fluktuirajućim deviznim kursom, delotvorna je monetarna politika, dok je bitno umanjena delotvornost fiskalne politike. I u otvorenoj privredi sa fluktuirajućim deviznim kursom tokovi kapitala mogu da se kontrolišu, a mogu i da se ne kontrolišu. 8.2.1. Funkcionisanje IS-LM modela u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa i visoke mobilnosti kapitala Ključna razlika između režima fluktuirajućeg deviznog kursa i režima fiksnog deviznog kursa sastoji se u tome što u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa devizni kurs nije varijabla ekonomske politike, već se formira u skladu sa kretanjem ponude i tražnje. Pozicija IS krive zavisi od deviznog kursa jer devizni kurs deluje na spoljnotrgovinske tokove. Ukoliko fluktuirajući devizni kurs depresira, tada će IS kriva da se pomeri udesno, a kada fluktuirajući devizni kurs apresira, IS kriva se pomera ulevo. U režimu fluktuirajućeg deviznog kursa monetarne vlasti uspostavljaju kontrolu nad ponudom novca, a nemaju kontrolu nad deviznim kursom. U režimu fiksnog deviznog kursa priliv stranog kapitala dovodi do apresijacije domaće vlaute. Priliv kapitala trenutno dovodi do povećanja ponude novca. Centralna banka emituje novac za otkup unetih stranih sredstava plaćanja, sprečava apresijaciju, obnavlja mobilnost kapitala i uspostavlja odnos u kome je domaća kamatna stopa jednaka svetskoj kamatnoj stopi – r = r*. Ključna razlika između fiksnog i fluktuirajućeg deviznog kursa leži u prilagođavanju na ovaj priliv kapitala, koji je potpuno drugačiji u slučaju fluktuirajućeg deviznog kursa. U režimu fluktuirajućeg deviznog kursa, za razliku od režima fiksnog kursa, monetarna vlast neće da interveniše na povećani priliv stranih sredstava plaćanja, pa će ponuda domaćeg novca da ostane ista. To znači da će nivo deviznog kursa da se prilagođava, a ne ponuda novca, odnosno devizni kurs nije varijabla ekonomske politike, već se formira u skladu sa kretanjem ponude i tražnje. 66

Ova glava je primarno zasnovana na glavi 14: Macroeconomic Policies in the Open Economy: The Case of Flexible Exchange Rates (J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, 1993, i N. Savić, Ekonomija, Beograd, 1998, glava 26.

218

8. Makroekonomija otvorene privrede

Slika 13. Efekti povećanja cena uz fluktuirajući devizni kurs

Uz perfektnu mobilnost kapitala i fluktuirajući devizni kurs, agregatna tražnja je izložena snažnom uticaju tokova kapitala. Ukoliko je domaća kamatna stopa ispod nivoa svetske, dolazi do bekstva kapitala i depresijacije deviznog kursa, uz povećanje konkurentnosti i rasta tražnje za domaćim dobrima. Ukoliko je, pak, domaća kamatna stopa iznad nivoa svetske, to dovodi do priliva kapitala koji će apresirati domaću valutu, smanjiti konkurentnost domaćih dobara i delovati na pad tražnje za domaćim dobrima. Priliv kapitala izaziva apresijaciju domaće valute, što deluje u pravcu smanjivanja neto izvoza. Kad se to dogodi, IS kriva se pomera ulevo. Dokle god je domaća kamatna stopa iznad svetske kamatne stope, strani kapital će doticati, devizni kurs će biti apresiran, a IS kriva će biti pomerena ulevo. Konačna ravnoteža će biti ostvarena kad se kamatna stopa vrati na svetski nivo. To ukazuje da monetarna stezanja imaju visok kontrakcioni efekat na domaću agregatnu tražnju i na proizvodnju. U režimu fluktuirajućeg deviznog kursa i visoke mobilnosti kapitala, ravnoteža se ostvaruje kad se izjednače domaća i međunarodna kamatna stopa. Monetarna politika određuje položaj LM krive. To znači da IS kriva seče LM krivu uspostavljajući ravnotežni nivo agregatne tražnje, koji se nalazi u

Ekonomija

219

preseku CM linije sa LM krivom. Opisano prilagođavanje ostvaruje se preko deviznog kursa. Kada devizni kurs depresira dolazi do pomeranja IS krive udesno, a kada devizni kurs apresira dolazi do pomeranja IS krive ulevo (slika 13). Da bi se utvrdilo ponašanje agregatne tražnje u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa, mora da se krene od ravnoteže u IS-LM modelu i analiziraju efekti povećanja nivoa domaćih cena. Viši nivo cena smanjuje realnu količinu novca i obara konkurentnost sve dok se ne prilagodi devizni kurs, što izaziva pomeranje LM krive ulevo, ka LM’, kako to prikazuje slika 13. Nova ravnoteža će biti ostvarena u tački B. IS kriva se pomera do nove tačke preseka. U novoj ravnotežnoj tački niži je nivo agregatne tražnje. Agregatna tražnja opada kada nivo cena raste, zbog čega ona ima negativan nagib. Kako više domaće cene znače manju konkurentnost na svetskom tržištu, IS kriva mora da se pomeri ulevo. Ali, ne postoji garancija da će pomeranje IS krive ulevo izazvati podjednako pomeranje LM krive ulevo. Cenovni efekat na IS krivu može da bude manji, kako je prikazano na slici 13, na kojoj IS’’ kriva predstavlja pomeranje izazvano samo efektom nivoa cena. Devizni kurs mora da apresira da bi pomerio IS krivu do tačke B, u kom slučaju rast cena izaziva pad agregatne tražnje i apresijaciju deviznog kursa. 8.2.2. Promene fiskalne i monetarne politike i funkcionisanje IS-LM modela u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa i visoke mobilnosti kapitala Fiskalna ekspanzija uz fluktuirajući devizni kurs. U slučaju postojanja slobodne mobilnosti kapitala, fiskalna ekspanzija, odnosno rast javnih rashoda, doprinose rastu domaćih kamatnih stopa. U takvoj situaciji su domaće kamatne stope više od svetskih. To podsticajno deluje na priliv stranog kapitala i apresijaciju domaće valute. Takvo kretanje deviznog kursa pogoršava trgovinski bilans. Dok je domaća kamatna stopa iznad svetske, priliv kapitala će delovati u pravcu apresijacije domaće valute. U režimu fluktuirajućeg deviznog kursa fiskalna ekspanzija izaziva apresijaciju domaće valute, koja upravo anulira efekte povećanja javnih rashoda, a agregatna tražnja ostaje nepromenjena. Dakle, efekat ekspanzivne fiskalne politike u celini je istisnut padom neto izvoza. Drugim rečima, zbog rasta javnih rashoda rast pogoršava se trgovinski bilans. Trgovinski bilans se pogoršava upravo za iznos za koji je država uvećala svoje rashode.67 Monetarna ekspanzija uz fluktuirajući devizni kurs. Uz fluktuirajući devizni kurs monetarna ekspanzija doprinosi opadanju kamate. Zbog opadanja kamatne stope kapital beži iz zemlje. Konačan efekat je depre67

Podsetimo se da je zatvorenoj privredi istiskivanje bilo usmereno ka investicionim rashodima. Tada fiskalna ekspanzija povećava kamatnu stopu i istiskuje potrošnju i investicije koji su osetljivi na visinu kamatne stope, i to za isti iznos za koliko je izvršena fiskalna ekspanzija.

220

8. Makroekonomija otvorene privrede

sijacija deviznog kursa, koja podstiče rast izvozne tražnje i poboljšanje trgovinskog bilansa. Nova ravnoteža se ostvaruje uz kamatnu stopu koja je postojala na početku, ali uz viši nivo agregatne tražnje. Otuda u otvorenoj privredi sa visokom mobilnošću kapitala i fluktuirajućim deviznim kursevima ekspanzivna monetarna politika povećava agregatnu tražnju preko njenih efekata na devizni kurs, a ne kroz efekte na kamatnu stopu. * Efekti makroekonomskih politika (fiskalne i monetarne politike) na agregatnu tražnju, isključivo u uslovima perfektne mobilnosti kapitala, variraju u zavisnosti od toga koji režim deviznog kursa je primenjen. 1. Fiskalna politika: a) uz primenu fiksnog deviznog kursa ima maksimalnu delotvornost na agregatnu tražnju; b) uz primenu fluktuirajućeg deviznog kursa nema nikakve efekte na agregatnu tražnju. 2. Monetarna politika: a) uz primenu fiksnog deviznog kursa nema nikakve efekte na agregatnu tražnju; b) uz primenu fluktuirajućeg deviznog kursa ima maksimalnu delotvornost na agregatnu tražnju. 8.2.3. Proces prilagođavanja uz fluktuirajući devizni kurs Uz visoku mobilnost kapitala platni bilans je osetljiv na nivo kamatne stope. Ukoliko je domaća kamatna stopa jednaka svetskoj i ako postoji puna mobilnost kapitala, biće obezbeđena ravnoteža platnog bilansa. Ukoliko je kamatna stopa viša od svetske, doći će do neto priliva kapitala i apresijacije valute. Platni bilans će biti u suficitu. Važi i obrnuto kad je domaća kamatna stopa niža od svetske, posebno kada dođe do monetarne ekspanzije. Tada domaća kamatna stopa opada i ukoliko opadne na nivo niži od svetske kamatne stope, doći će do bekstva kapitala van zemlje, depresijacije valute, i pojedinci će nastojati da zamene domaću aktivu stranom. Platni bilans će da uđe deficit. Budući da je domaća valuta depresirala, izvoz i dohodak će da rastu, a zbog rasta izvoza i proizvodnje povećaće se i tražnja za novcem. Pod uticajem rasta tražnje za novcem, kamatna stopa će da raste i da se polako vraća na početni, ravnotežni nivo. Ovaj mehanizam može da deluje i u suprotnom pravcu ukoliko domaće kamatne stope rastu zbog monetarne čvrstine ili fiskalne ekspanzije.

Ekonomija

221

Uz dati nivo cena, monetarna ekspanzija u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa i potpune mobilnosti kapitala dovodi do depresijacije i rasta dohotka na kratki rok. Međutim, povećanje dohotka ima samo privremeni karakter. Na dugi rok monetarna ekspanzija dovodi do depresijacije deviznog kursa i rasta cena bez ikakvih promena u konkurentnosti. Zbog povećanja cena realna količina novca počne da opada. Znači, neutralizuju se efekti monetarne ekspanzije i depresijacije deviznog kursa. Cene počinju da rastu i gubi se i povećanje konkurentnosti. Dakle, na dugi rok novac je neutralan. Do kraja procesa prilagođavanja, nominalni novac, cene i devizni kurs povećani su u istoj proporciji, tako da realna količina novca i relativne cene, uključujući realni devizni kurs, ostaju nepromenjene.68 8.2.4. Dinamika deviznog kursa Proces prilagođavanja ima veliki značaj u režimu fluktuirajućeg deviznog kursa. Primera radi, posebno veliki značaj ima prilagođavanje nominalnih plata, kao reakcija na razliku između aktuelnog nivoa zaposlenosti i pune zaposlenosti. Premašivanje deviznog kursa (exchange-rate overshooting)69. Ukoliko centralna banka poveća ponudu novca, trenutni efekat će da bude rast agregatne tražnje. Ako se odmah ne povećaju nominalne zarade, na kratak rok, dolazi do ekspanzije dohotka. Na dugi rok, kada se nominalne plate povećaju i potpuno prilagode povećanoj ponudi novca, realne plate i cene će da budu povećane u istoj proporciji sa porastom ponude novca, što će vratiti dohodak na početni nivo. Uz povećanje ponude novca, devizni kurs će depresirati u istoj proporciji u kojoj je došlo do povećanja ponude novca, plata i cena na dugi rok. To znači da ukoliko je ponuda novca povećana za 5%, na dugi rok će devizni kurs da depresira za 5%, a plate i cene će biti povećane za 5%. Na taj način realna količina novca ostaje nepromenjena u novoj dugoročnoj ravnoteži, isto kao i realni devizni kurs, jer su plate i cene povećani za iste iznose. Monetarna ekspanzija izaziva depresijaciju deviznog kursa koja je intenzivnija od promene ponude novca. U procesu prilagođavanja uspostavlja se dugoročna ravnoteža, pa se plate i cene prilagođavaju višem nivou dohotka i zaposlenosti, tako da devizni kurs postepeno apresira do nivoa njegove dugoročne ravnoteže. Na dugi rok, depresijacija je upravo jednaka procentualnom povećanju ponude novca. Fenomen premašivanja deviznog kursa pomogao je pri razrešavanju nastalih problema koji su se pojavili ranih sedamdesetih godina prošlog veka posle sloma Breton-vudskog (Bretton-Woods) sistema fiksnih devi68 69

R. Dornbusch, S. Fischer, Macroeconomics, str. 617. Izvedeno prema: J. Sachs, F.Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, 1993, str. 421.

222

8. Makroekonomija otvorene privrede

znih kurseva. Tada su valute vodećih industrijskih zemalja počele da fluktuiraju. Bilo je rašireno uverenje da će u skladu sa konceptom premašivanja deviznog kursa kretanje deviznih kurseva biti najvećim delom uslovljeno promenama monetarnih politika, odnosno da će prelomi u kretanjima deviznih kurseva biti veći od preloma u ponudi novca. Pokazalo se da promene ponude novca mogu da izazovu skokove deviznih kurseva čiji je intenzitet veći, i to na kratak rok.70 Očekivanja promena ekonomskih varijabli i fluktuacije deviznih kurseva.71 Očekivanja promena ekonomskih varijabli u budućnosti imaju veliki uticaj na formiranje tekućeg nivoa fluktuirajućeg deviznog kursa. Čak, ukoliko je i samo jedna promena u privredi vezana za očekivanja, to može da ima vrlo značajne efekte na fluktuaciju tekućeg nivo deviznog kursa. Primera radi, na početku se privreda nalazi u stanju stacionarne ravnoteže. U javnosti preovladava očekivanje da ponuda novca neće da bude povećana u nekom određenom tekućem periodu, ali da će biti povećana u prvom sledećem razdoblju. Zbog toga može da se pretpostavi da će u tom prvom sledećem razdoblju kada se poveća ponuda novca, devizni kurs da depresira. Čak i pre nego što dođe do stvarnog povećanja ponude novca, privreda počinje da reaguje, izaziva se takozvana inicijalna depresijacija deviznog kursa, mada ne za onoliko koliko će to biti u budućem trenutku kada se ponuda novca stvarno poveća. Dakle, formira se očekivanje, najčešće zbog najave, da će devizni kurs da depresira između nivoa u sadašnjem i nivoa u budućem periodu u kome će doći do povećanja ponude novca. Tako formirana očekivanja: a) izazivaju inicijalnu depresijaciju, čak i pre nego što dođe do stvarnog povećanja ponude novca;72 b) izazivaju rast domaće kamatne stope koja mora da premaši inostranu kamatnu stopu za iznos anticipirane depresijacije; c) utiču na investitore da počnu da prodaju domaću imovinu i kupuju stranu, sve dok rast domaće kamatne stope ne premaši inostranu kamatnu stopu za iznos anticipirane depresijacije, odnosno sve dok razlika u domaćim i inostranim kamatnim stopama ne bude izjednačena sa očekivanom promenom deviznog kursa;73 d) utiču da, kako je već rečeno, rast domaće kamatne stope premaši inostranu kamatnu stopu za iznos anticipirane depresijacije, što će da prouzrokuje rast ravnotežne kamatne stope koji snažno deluje na celu makroekonomsku ravnotežu i pomeranje ravnotežnog nivoa agregatne tražnje. 70 71 72 73

Ibid., str. 424. Ibid., str. 424-425. Ibid., str. 425. Polazi se od pretpostavke da postoji mobilnost kapitala i da su, pre formiranja očekivanja da će devizni kurs da depresira između nivoa u sadašnjem i nivoa u budućem periodu u kome će doći do povećanja ponude novca, izjednačene inostrane i domaće kamatne stope.

Ekonomija

223

Očekivanja koja se tiču budućih događaja, kako u pogledu monetarne i fiskalne politike, tako i inostrane tražnje, tehnologije, itd., utiču i na tekući devizni kurs i na kamatnu stopu. To znači utiču i na celu makroekonomiju. Fluktuacije deviznog kursa pripisuju se ne samo tekućim šokovima, već sve više promenama očekivanja formiranih u javnosti u pogledu budućih kretanja u privredi.74 8.2.5. Kontrola tokova kapitala i fluktuirajući devizni kurs U režimu fluktuirajuećg deviznog kursa i postojanja kontrole tokova kapitala, bilans tekućih transakcija uvek mora da bude uravnotežen jer ne postoji mogućnost finansiranja ni suficita, ni deficita. U takvoj situaciji centralna banka niti kupuje, niti prodaje devize. Devizni kurs slobodno fluktuira i prilagođava se tako da uvek uspostavlja ravnotežu u bilansu tekućih transakcija. Pomenuta kombinacija relativno je retka u današnjoj svetskoj privredi. U zemljama u tranziciji i u zemljama u razvoju uglavnom postoje mere kontrole kapitala. U većini privreda u tranziciji primenjuju se i fluktuirajući i fiksni devizni kursevi. Razvojem procesa tranzicije prevagu polako dobijaju fluktuirajući kursevi. U većini zemalja u razvoju više se primenjuje fiksni devizni kurs po sistemu klizajućeg pariteta, a najveći broj razvijenih zemalja uklonio je kontrolu tokova kapitala još krajem osamdesetih godina dvadesetog veka. Pomenuta kombinacija: 1) fluktuirajući devizni kurs uz kontrolu kapitala, 2) bilans tekućih transakcija uvek mora da bude uravnotežen jer ne postoji mogućnost finansiranja ni suficita, ni deficita, 3) centralna banka niti kupuje, niti prodaje devize jer devizni kurs slobodno fluktuira i prilagođava se tako da uvek uspostavlja ravnotežu u bilansu tekućih transakcija; nije značajnije zastupljena u današnjoj svetskoj privredi i ima sledeće osnovne karakteristike: • ekspanzivna fiskalna politika podsticajno deluje na proizvodnju i dohotak, kao i u prethodnim slučajevima, ali u ovom slučaju izaziva depresijaciju, a ne apresijaciju valute, jer nema priliva kapitala koji bi izazvao apresijaciju deviznog kursa; u ovom slučaju kamatna stopa raste, kao što je to bio slučaj i sa zatvorenom privredom; • ekspanzivna monetarna politika takođe podsticajno deluje na proizvodnju i dohodak, izaziva depresijaciju valute, kao i u slučaju mobilnosti kapitala; u ovom slučaju kamatna stopa opada.75 Značajno je da se struktura povećane tražnje znatno razlikuje ukoliko je uspostavljena mobilnost kapitala u odnosu na situaciju u kojoj postoji kontrola kapitala. 74 75

Izvedeno prema: J. Sachs, F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, 1993, str. 425. Ibid., str. 428.

224

8. Makroekonomija otvorene privrede

Povećanje javnih rashoda u uslovima mobilnosti kapitala izaziva trenutno pogoršanje trgovinskog bilansa jer se smanjuje izvoz. Kako su kamatne stope ostale nepromenjene i izjednačene sa onim na svetskom tržištu, neće doći do istiskivanja investicija i potrošnje, koji su osetljivi na kamatnu stopu. Međutim, uz kontrolu kapitala domaća kamatna stopa raste kada se povećavaju javni rashodi, i tada potrošnja i investicije koje su osetljive na kamatnu stopu bivaju istisnute, a ne neto izvoz. Efekti monetarne ekspanzije uz mobilnosti kapitala dovode do porasta ponude novca i povećanja agregatne tražnje zbog povećanja izvoza. Monetarna ekspanzija vodi depresijaciji realnog deviznog kursa i poboljšanju trgovinskog bilansa. Pošto u ovom slučaju kamatna stopa ostaje na svetskom nivou, ona se neće odraziti na potrošnju i investicije. Međutim, ukoliko postoji kontrola tokova kapitala, trgovinski bilans neće da se promeni, ali će doći do pada domaćih kamatnih stopa. U takvim okolnostima monetarna ekspanzija se odražava na potrošnju i investicije, upravo kao što je to bio slučaj u zatvorenoj privredi.76

76

Ibid., 429.

Ekonomija

225

9. DUGOROČNI EKONOMSKI RAST Uvodne napomene Glavni ekonomski cilj svake privrede je dugoročno povećanje ekonomskog rasta, odnosno dugoročno povećanje proizvodnje i zaposlenosti. Dugoročni ekonomski rast, odnosno proizvodnja i zaposlenost variraju zbog različitih razloga koji direktno ili indirektno utiču na faktore proizvodnje: rad, kapital i tehnologiju. Ti razlozi su: 1) promena makroekonomskih politika, 2) šokovi ponude, 3) promena svetske kamatne stope i 4) promena GDP-a u svetu.

9.1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PONAŠANJA PRIVREDE NA DUGI I KRATKI ROK Osnovna razlika između modela dugoročnog i modela kratkoročnog ponašanja privrede odnosi se na različito ponašanje cena. Na dugi rok cene su fleksibilne i reaguju na promene ponude i tražnje, dok su na kratak rok rigidne, i to na nekom zatečenom nivou. Zbog različitog ponašanja cena na dugi i na kratak rok, i ekonomske politike imaju različite efekte na dugi i kratki rok. Ekonomska politika utiče na ponašanje cena na dugi rok tako što, primera radi, povećanje, odnosno smanjenje ponude novca za 5% na dugi rok povećava, odnosno smanjuje sve cene za 5%,, uključujući i nominalne plate, ostavljajući realne plate, zaposlenost i proizvodnju nepromenjenim. Znači, promeniće se nominalne varijable koje su iskazane u tekućem novčanom izrazu, a realne varijable će ostati iste. Dakle, na dugi rok proizvodnja, odnosno ekonomski rast ne zavisi od monetarnog faktora, već od ponude kapitala i rada, kao i raspoložive tehnologije, a cene, budući da su na dugi rok fleksibilne, prilagođavaju se i uspostavljaju ravnotežu između ponude i tražnje. Ovaj princip je u ekonomskoj teoriji poznat pod imenom klasična dihotomija. Na kratak rok monetarna politika neće izazvati promene najvećeg broja cena. Primera radi, povlačenje dela novca iz opticaja neće odmah, na kratak rok, izazvati smanjivanje plata u svim preduzećima, a neće ni sva preduzeća trenutno da smanje cene svojih proizvoda, što se objašnjava već

226

9. Dugoročni ekonomski rast

pomenutom nefleksibilnošću cena na kratak rok. Kada su cene rigidne, što je slučaj sa kratkim rokom, proizvodnja zavisi i od tražnje. Budući da na tražnju utiču i monetarna i fiskalna politika, zbog rigidnosti cena na kratak rok treba koristiti monetarnu i fiskalnu politiku u procesu stabilizacije privrede, povećanja proizvodnje i ekonomskog rasta.

9.2. OSNOVNA OBELEŽJA DUGOROČNOG EKONOMSKOG RASTA Pitanje ekonomskog rasta zaokuplja pažnju ekonomista i državnika već nekoliko vekova. Još u XVIII veku Maltus je tvrdio da će rast stanovništva biti znatno ograničen sposobnošću da se obezbede bazične potrebe za rastući broj stanovnika. U proteklih nekoliko decenija većina zemalja je imala trend dugoročnog ekonomskog rasta. U ekonomskoj istoriji svake zemlje moguće je utvrditi znatno povećanje nacionalnog dohotka. Svaka generacija uživa u povećanju dohotka u odnosu na svoje pretke, što im omogućava povećanje potrošnje i životnog standarda. Za iskazivanje ekonomskog rasta koristi se GNP. Realni GNP danas je u svetu znatno viši nego 1950. godine. Realni GNP po stanovniku dvostruko je veći nego 1950. godine. Ukupan GNP svetske privrede kreće se danas oko 23.113 milijardi US$. Jugoslovenski GNP u 1994. iznosio je oko 10 milijardi US$, a pre uvođenja sankcija 25-30 milijardi US$. Najveći GNP u 1993. ostvarile su SAD i iznosio je 6.260 milijardi US$. U istoj godini Japan je imao GNP 4.214 milijardi US$, a Nemačka 1.911 milijardi US$. Prosečan GNP po stanovniku u svetu iznosio je 4.220 US$ u 1993. godini. U 1995. godini u Jugoslaviji je prosečan GNP po stanovniku iznosio oko 1.000 US$, a oko 2.850 US$ u 1990. Najveći GNP po stanovniku u 1993. godini imala je Švajcarska, 35.760 US$, a najniži Mozambik i Tanzanija, 90 US$.78 Skokovi u modernom ekonomskom rastu vezuju se za periode industrijskih revolucija. U Engleskoj je to bilo razdoblje od 1780. do 1820, u SAD od 1810. do 1860. godine, a u Nemačkoj od 1820. do 1870. U modernom periodu, promene u privrednoj strukturi su nastale kao rezultat procesa ekonomskog rasta. Sa intenziviranjem ekonomskog rasta opadalo je učešće poljoprivrede u ukupnoj privrednoj strukturi. Razlozi za opadanje učešća poljoprivrede u ukupnoj privrednoj strukturi tokom intenziviranja ekonomskog rasta nalaze se i na strani ponude i na strani tražnje. Na strani ponude radi se o tome da je rast produktivnosti u po78

Podaci su preuzeti iz: World Development Report 1995, Oxford University Press, 1995

Ekonomija

227

ljoprivredi bio izuzetno visok. Zbog toga je određeni nivo poljoprivredne proizvodnje mogao da bude ostvaren smanjivanjem radne snage u poljoprivredi. Na strani tražnje, uz rast dohotka po stanovniku, istovremeno je opadalo učešće tražnje za prehrambenim i drugim poljoprivrednim proizvodima. Druga važna karakteristika razvoja na strani tražnje je zaokret ka urbanizaciji. Do toga je došlo kao rezultat opadanja učešća poljoprivredne i razvoja industrijske proizvodnje. Tokom razvoja industrijske proizvodnje povećava se veličina firmi. Velike firme koriste efekte ekonomije obima. Istovremeno, industrijske firme se lociraju sve bliže jedna drugoj. Na taj način koriste zajedničku infrastrukturu, komunikacije, transportne pogodnosti, energente itd. Smanjuju se i transportni troškovi finalnih proizvoda jer su se firme približavale glavnim potrošačkim centrima. Obimne analize strukture razvoja sačinili su Holis Čeneri, sa Harvardskog univerziteta, Šerman Robinson, sa Univerziteta Berkli i Moše Sirkvin sa Univerziteta Bar-Ilan.79 Jedan od njihovih najvažnijih zaključaka jeste da dihotomija između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju treba da bude napuštena u korist koncepta tranzicionih procesa između ta dva nivoa razvoja. Ovo je zasnovano na činjenici da zemlje u razvoju pokazuju mnoge karakteristike ranijih razvojnih faza razvijenih privreda. Razvojne tendencije zemalja sa potpuno različitim karakteristikama pokazuju znatnu sličnost, a to je preusmeravanje od poljoprivrede ka industriji, uz jak trend ka urbanizaciji.

9.3. TEORIJE DUGOROČNOG EKONOMSKOG RASTA Teorijama dugoročnog ekonomskog rasta objašnjavaju se determinante stopa dugoročnog ekonomskog rasta u nekoj zemlji i identifikuju se razlozi nastanka razlika u stopama rasta i dohotka po stanovniku između zemalja. Tokom razvoja, teorije dugoročnog ekonomskog rasta imale su dva razdoblja. Prvo razdoblje je trajalo tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Tada je nastala neoklasična teorija ekonomskog rasta, čiji je glavni protagonista bio Robert Solou80.

79

80

H. Chenery and M. Syrquin, Patterns of Development, 1950-70, Oxford University Press, 1975 i H. Chenery, S.Robinson and M. Syrquin, Industrialization and Growth. A Comparative Study, Oxford University Press, 1986 Solow, R., ˛A Contribution to the Theory of Economic Growth˛”, Quarterly Journal of Economics, February 1956 i Solow, R., Growth Theory: An Exposition, Oxford University Press, 1988 Drugi značajni radovi iz ovog perioda nalaze se u zborniku: Stiglitz, J. and H. Uzawa, (eds.), Readings in the Theory of Economic Growth, MIT Press, Cambridge, 1969

228

9. Dugoročni ekonomski rast

Drugo razdoblje je trajalo tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Tada je nastala teorija endogenog ekonomskog rasta, čiji su rodonačelnici nobelovac Robert Lukas sa Čikaškog univerziteta, i Paul Roumer sa Univerziteta Berkli.81 9.3.1. Neoklasična teorija dugoročnog ekonomskog rasta Solovljev82 model se temelji na neoklasičnoj teoriji dugoročnog ekonomskog rasta. Solou83 je pošao od proizvodne funkcije i konstatovao da su faktori ekonomskog rasta ustvari faktori proizvodnje. To su: 1) rast obima ukupnog kapitala koji zavisi od visine stope štednje, 2) rast radne snage, odnosno rast stanovništva i 3) tehnički progres, odnosno unapređenje tehnologije. Povećanjem navedenih faktora proizvodnje unapređuje se produktivnost i povećava ponuda robe i usluga u privredi. Dakle, Solovljev model pokazuje kako u određenom vremenskom razdoblju štednja, rast stanovništva i tehnički progres utiču na ekonomski rast i proizvodnju. 9.3.1.1. Stopa štednje, rast obima ukupnog kapitala i dugoročni ekonomski rast Ekonomski rast zavisi od uticaja stope štednje na rast obima ukupnog kapitala, tako što rast obima ukupnog kapitala zavisi od rasta obima novih investicija i visine amortizacije, a rast obima novih investicija zavisi od veličine dohotka i visine stope štednje. Rast obima novih investicija. - Rast obima novih investicija zavisi od: 1) veličine dohotka i 2) visine stope štednje. Budući da nove investicije potiču od štednje i da stopa štednje definiše raspodelu dohotka na potrošnju i investicije, što je dohodak veći i što je viša stopa štednje, biće i veći rast obima novih investicija, i obrnuto. Promene stope štednje. - Na povećanje nacionalne štednje može da se utiče na dva načina: 1) direktno, povećavanjem javne štednje i 2) indirektno, stimulisanjem privatne štednje. Javna štednja predstavlja razliku između državnih prihoda i državnih rashoda. 81

82

83

Lucas, R., Jr., ˛On the Mechanics of Economic Development˛, Journal of Monetary Economics, July 1988 i Roamer, P., ˛Increasing Returns and Long-Run Growth˛, Journal of Political Economy, October 1986 Ostali značajniji radovi o teoriji endogenog rasta nalaze se u sledećem zborniku: Young, A., Readings in Endogenous Growth, MIT Press, Cambridge, 1993 Solovljev model rasta nazvan je po američkom ekonomisti Robertu Solovu, koji je 1987. dobio Nobelovu nagradu. Vidi: Solow, R., ˛A Contribution to the Theory of Economic Growth˛, Quarterly Journal of Economics, February 1956, str. 65-94. Solow, R., ˛Technical Change and the Aggregate Production Function˛, Review of Economics and Statistics, August 1957

Ekonomija

229

Ukoliko državni rashodi premašuju prihode, država ima budžetski deficit. Budžetski deficit predstavlja negativnu štednju koja može da se finansira na dva načina: 1) emitovanjem državnih obveznica, tj. zaduživanjem na finansijskom tržištu, ili 2) iz primarne emisije centralne banke. Ukoliko su državni prihodi veći od državnih rashoda, javlja se budžetski suficit koji znači kreiranje štednje i povećanje investicija. Privatna štednja je determinisana brojnim faktorima, među kojima su i podsticaji države. Odluke o štednji pojedinaca uslovljene su stopom prinosa kapitala. Što su veći prinosi (kamata) na štednju, to je i štednja atraktivnija. Privatnu štednju podstiču i poreski podsticaji, kao što su poreska izuzeća pojedinaca. Visina amortizacije. - Obim ukupnog kapitala jednak je zbiru postojećeg kapitala i novih investicija umanjenih za iznos amortizacije. Visina amortizacije zavisi od obima postojećeg kapitala. Što je veći obim postojećeg kapitala, veći je iznos amortizacije i obrnuto. Dakle, promene obima ukupnog kapitala zavise od veličine razlike između novih investicija i amortizacije. Kada su nove investicije jednake štednji, uz pretpostavku da je radna snaga stagnantna, odnosno da je stopa rasta radne snage jednaka nuli, obim ukupnog kapitala jednak je zbiru postojećeg kapitala i novih investicija umanjenih za amortizaciju postojećeg kapitala. Dakle, promene obima ukupnog kapitala zavise od veličine razlike između štednje koja je jednaka novim investicijama i amortizacije. Kada je obim novih investicija jednak iznosu amortizacije, nema promena u obimu ukupnog kapitala. Taj nepromenjeni nivo obima ukupnog kapitala predstavlja dugoročni ravnotežni nivo obima ukupnog kapitala. U takvoj situaciji u privredi nema ekonomskog rasta. Ako obim novih investicija premašuje iznos amortizacije, povećavaće se obim ukupnog kapitala, ali povećavaće se i amortizacija postojećeg kapitala sve dok se ne dostigne dugoročni ravnotežni nivo obima ukupnog kapitala. Ako je obim novih investicija manji od amortizacije, tada je ukupan kapital istrošen pre nego što je izvršena njegova zamena i privreda se nalazi u krizi. Prelazak u novo stanje dugoročne ravnoteže nivoa obima ukupnog kapitala. - Pretpostavimo da se privreda nalazi u stanju dugoročne ravnoteže nivoa obima ukupnog kapitala. Označimo to stanje kao početno stanje. U trenutku kada se stopa štednje poveća, povećava se i obim novih investicija, ali u tom istom trenutku obim ukupnog kapitala i amortizacija ostaju nepromenjeni, pa nove investicije premašuju amortizaciju. Obim ukupnog kapitala će postepeno da raste sve dok privreda ne dostigne novo stanje dugoročne ravnoteže nivoa obima ukupnog kapitala, ali u ko-

9. Dugoročni ekonomski rast

230

me su i obim ukupnog kapitala i nivo proizvodnje, odnosno ekonomski rast, viši nego u početnom stanju dugoročne ravnoteže nivoa obima ukupnog kapitala. *** Prethodna analiza pokazuje da je po Solovljevom metodu rasta stopa štednje ključna determinanta dugoročne ravnoteže nivoa obima ukupnog kapitala. Ukoliko je stopa štednje visoka, privreda će imati veliki obim ukupnog kapitala i visok ukupan nivo proizvodnje i nivo po radniku. Ukoliko je stopa štednje niska, privreda će imati mali obim ukupnog kapitala i nizak nivo proizvodnje. Što je štednja veća, to je brži rast, ali samo na kratak rok. Svako uvećanje stope štednje povećava ekonomski rast, ali samo dok privreda ne dostigne novo stanje dugoročne ravnoteže nivoa obima ukupnog kapitala. Ukoliko se u privredi održavaju visoke stope štednje, održavaće se i veliki obim ukupnog kapitala i visok nivo proizvodnje, ali neće trajno da se održi visoka stopa rasta. Prema neoklasičnom modelu R. Soloua, brži tehnički progres može da obezbedi trajno povećanje stope ekonomskog rasta. 9.3.1.2. Rast stanovništva, tehnički progres i dugoročni ekonomski rast Rast stanovništva.84 - Solou je pošao od pretpostavke da stanovništvo i radna snaga rastu po konstantnoj stopi. Povećanje stope rasta stanovništva utiče na tehničku opremljenost rada tako što smanjuje kapital po radniku. Povećanje stope rasta stanovništva pomera dugoročnu ravnotežu ka nižem nivou obima kapitala po radniku. Dakle, privrede sa višim stopama rasta stanovništva imaju niže nivoe obima kapitala po radniku, niži nivo obima proizvodnje po radniku i otuda niže dohotke po radniku. Zbog toga model Soloua pokazuje da je stopa rasta stanovništva u nekoj privredi determinanta životnog standarda. U tom smislu, zemlje sa višim rastom stanovništva imaju i niži nivo GNP-a po stanovniku. Tehnički progres.85 - Tehnički progres je treći izvor ekonomskog rasta. Dosadašnja analiza Solovljevog modela temeljila se na pretpostavci da je međuzavisnost između kapitala, rada i proizvodnje nepromenljiva. Kapital, rad i proizvodnja po jedinici efikasnosti su konstantni kada se dostigne dugoročni ravnotežni nivo obima ukupnog kapitala. Međutim, navedeni model može da bude modifikovan. Radi se o egzogenoj (spoljnoj) modifikaciji, odnosno o uvećanju stope rasta tehničkog progresa. Uvećanje stope rasta tehničkog progresa omogućava povećanje proizvodnih 84

85

Mankiw, G.N., Macroeconomics, Third Edition, Worth Publishers, Inc., New York, 1997, str. 99-102 i Sachs, J. and F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, Harvester Wheatsheaf, 1993, str. 568-569. Isto, Mankiw, N.G., Macroeconomics, str. 103. i Sachs, J. and F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, str. 570-572.

Ekonomija

231

mogućnosti. Ukoliko je stopa rasta tehničkog progresa veća, onda broj jedinica efikasnosti kapitala brže raste, a iznos kapitala po jedinici efikasnosti opada. Dakle, budući da se povećava efikasnost kapitala potrebno je manje kapitala po jedinici efikasnosti. Proizvodnja po radniku raste, a raste i ukupna proizvodnja. Uključivanjem tehničkog progresa Solovljev model može da objasni trajni ekonomski rast i trajni rast životnog standarda, jer tehnički progres omogućava brži rast ukupne proizvodnje i proizvodnje po radniku. Visoke stope štednje dovode do visokih stopa rasta samo dok se ne dostigne dugoročni ravnotežni nivo obima ukupnog kapitala. Kada se privreda nađe u dugoročnoj ravnoteži, stopa rasta proizvodnje po radniku zavisi samo od stope rasta tehničkog progresa. Mnoge države stimulišu tehnički progres. Raznim kreditnim i poreskim olakšicama podstiču se naučna istraživanja. Prilikom patentiranja novih pronalazaka, države daju privremene monopole inovatorima. Razne naučne agencije subvencionišu bazična istraživanja. Svi ovi podsticaji usmereni su na intenziviranje tehnoloških inovacija. 9.3.2. Teorije endogenog (unutrašnjeg) dugoročnog ekonomskog rasta Tokom vremena uočeni su nedostaci neoklasičnog modela ekonomskog rasta američkog ekonomiste Soloua. Glavni nedostatak je što po ovom modelu, kako je prethodno već istaknuto, jedino tehnički progres kao egzogeni (spoljni) faktor može da promoviše trajno povećanje stope ekonomskog rasta. Kao reakcija na uočeni nedostatak pomenutog neoklasičnog modela, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nastale su teorije endogenog (unutrašnjeg) ekonomskog rasta. U studijama posvećenim teorijama endogenog ekonomskog rasta ističe se da je uloga kapitala, uključujući i ljudski kapital, znatno veća nego što je to prikazano u modelu Soloua. Temeljna ideja istraživanja u oblasti teorija endogenog ekonomskog rasta je da investiranje kapitala, bez obzira na to da li se ono vrši u opremu ili ljude, kreira i pozitivne eksterne efekte. To praktično znači da investicije ne unapređuju samo proizvodne kapacitete ili radnike investitora, već i proizvodne kapacitete i radnike drugih firmi. Ukoliko neko inovativno preduzeće dođe do novog otkrića ili iskustva, onda i preduzeća u neposrednoj blizini mogu da ostvare korist od tih unapređenja. Time se objašnjava zašto se kompanije sa visokim tehnologijama grupišu u posebnim regijama, kao što se to dogodilo na primer u blizini San Franciska, u čuvenoj Silicijumskoj dolini u kojoj su koncentrisani vodeći proizvođači računara. Znači, investirani kapital u jednoj firmu ima znatno veći ponder nego što je imao u neokla-

232

9. Dugoročni ekonomski rast

sičnom modelu Soloua.86 Navedenom stavu pridružuje se i Robert Lukas koji posebno naglašava značaj ulaganja u ljudski kapital.87 U neoklasičnom modelu rasta Soloua, stopa rasta kapitala koja je veća od stope rasta efektivnog rada, dovodi do opadajućih prinosa kapitala i opadanja ekonomskog rasta. Međutim, kada su eksterni efekti od investicija dovoljno veliki, opadajući prinosi na kapital ne dolaze do izražaja. 9.3.3. Teorija otvorene privrede i dugoročni ekonomski rast 9.3.3.1. Međunarodni tokovi kapitala u otvorenoj privredi i dugoročni ekonomski rast Neoklasični model ekonomskog rasta odnosi se na zatvorenu privredu. Zatvorena privreda je privreda koja ne prima rad i kapital iz inostranstva i iz koje ne odlaze rad i kapital u privrede drugih zemalja. Zbog toga je logično da se u modelu zatvorene privrede pošlo od pretpostavke da su štednja i investicije jednaki, jer se radi isključivo o domaćoj štednji i domaćim investicijama. Međutim, realnost aktuelnog stanja u svetskoj privredi sasvim je drugačija. Ta realnost se odnosi na procese globalizacije svetske privrede i činjenicu da većina današnjih nacionalnih privreda funkcioniše na principima otvorene privrede. To znači da, primera radi, zemlja sa viškom kapitala koji ne može na odgovarajući način da ga plasira u svoju privredu, može taj višak da plasira u drugu zemlju i obezbedi profit. Većina zemalja koje danas učestvuju u svetskoj privredi ima mogućnost da se zadužuje, ali i da kreditira druge zemlje. U uslovima funkcionisanja otvorenih privreda, pretpostavka neoklasičnog modela ekonomskog rasta koja se odnosi na jednakost štednje i investicije nije održiva. Ta pretpostavka nije održiva čak i kod velikih zemalja koje imaju daleko manju zavisnost od svetske trgovine nego što tu zavisnost imaju male zemlje. Budući da je narušena polazna postavka neoklasičnog modela o jednakosti štednje i investicija88, otvara se potreba razmatranja teorije i prakse otvorene privrede. Pretpostavimo da Srbija i Crna Gora ima manju stopu štednje od Japana. To znači da je tehnička opremljenost rada i proizvodnja po radniku niža u SCG nego u Japanu. Marginalna produktivnost kapitala i kamat86

87

88

Ove analize su prezentirane u sledeća dva rada: Roamer, P., ˛Increasing Returns and Long-Run Growth˛, Journal of Political Economy, October 1986 i ˛Crazy Explanations for the Productivity Slowdown˛, Macroeconomics Annual 1987, NBER, 1987 Lucas, R., ˛On the Mechanics of Economic Development˛, Journal of Monetary Economics, July 1988, koji je baziran na autorovim predavanjima održanim na Kembridžkom univerzitetu tokom 1985. Vidi: Sachs, J. and F. Larrain, Macroeconomics in the Global Economy, str. 572-578.

Ekonomija

233

na stopa viši su u SCG zbog toga što Japan koristi veću količinu kapitala po radniku u odnosu na SCG. U potrazi za najvećim mogućim prinosima, kapital iz Japana će da krene ka SCG. To znači da će SCG imati deficit tekućih transakcija, a Japan suficit tekućih transakcija, jer će višak štednje iz Japana finansirati investicije u SCG. Posle nekog vremena, tehnička opremljenost rada i proizvodnja po radniku u obe zemlje će da se izjednače, iako su im stope štednje različite. Zemlja sa niskim početnim kapitalom po radniku, u ovom primeru SCG, ima priliv kapitala. Tokom prelaska u novo stanje dugoročne ravnoteže SCG će, kao zemlja oskudna u kapitalu, da ostvari rast proizvodnje iznad dugoročno održive ravnotežne stope, dok će Japan ostvariti rast proizvodnje ispod dugoročno održive ravnotežne stope. U otvorenoj privredi investicije se finansiraju i inostranom štednjom, a ne samo domaćom. Tako su stvorene pretpostavke da model Soloua bude proširen i na otvorene privrede. 9.3.3.2. Međunarodni tokovi robe i usluga u otvorenoj privredi i dugoročni ekonomski rast - razvojne strategije Pored tokova kapitala, tokovi roba i usluga su drugi značajan kanal uključivanja otvorene privrede neke zemlje u međunarodne ekonomske odnose. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka vođene su naučne rasprave o razvojnim strategijama. Iskristalisala su se dva pristupa: strategija otvorene privrede i strategija uvozne supstitucije. Strategija otvorene privrede polazi od pretpostavke da su sva tržišta neke privrede otvorena. Razvojna strategija se temelji na izvoznoj orijentaciji. Strategija uvozne supstitucije temelji se na razvoju domaće proizvodnje putem supstitucije uvoza, a u cilju zadovoljenja tražnje na domaćem tržištu. U tom smislu, strategija uvozne supstitucije insistira na barijerama u međunarodnim trgovinskim tokovima. Empirijska istraživanja su utvrdila da postoji visoka korelacija između rasta GDP-a i rasta izvoza. Zemlje koje su ostvarile znatne prodore na inostrana tržišta imale su i brži rast. Ane Kruger, sa Univerziteta Djuk, dokazala je89 da jednoprocentni rast izvoznih prihoda uvećava stopu rasta GNP-a za oko 0,11%. Izvozni prihodi rastu i uvećavaju stopu rasta GNP zahvaljujući povećanju tržišta i delovanju ekonomije obima. Otvaranje privrede unosi na domaće tržište uvoznu konkurenciju. Konkurencija koja postoji na svetskom tržištu robe i usluga može, pod određenim uslovima selektivne zaštite domaće privrede, da bude podsticaj i izvor višeg rasta. 89

Krueger, A., Foreign Trade Regimes and Economc Development: Liberalization Attempts and Consequences, NBER, Ballinger, 1978

234

9. Dugoročni ekonomski rast

Firme otvorenih privreda u odnosu na firme zatvorenih privreda, imaju mogućnost da se intenzivnije povezuju sa stranim firmama. Zbog toga su firme otvorenih privreda u boljoj prilici da brže apsorbuju tehnološka unapređenja drugih zemalja. U zavisnosti od kombinacije kvantitativnih i kvalitativnih regulatornih funkcija države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom, moguće je izvršiti klasifikaciju razvojnih strategija na sledeći način:90 Jako zatvorene privrede. - Jako zatvorene privrede imaju razvojnu strategiju uvozne supstitucije. Razvojna strategija uvozne supstitucije podrazumeva veliku efektivnu zaštitu domaće privrede direktnom kontrolom uvoza putem kvota i šema uvoznih dozvola. Razvojna strategija uvozne supstitucije podrazumeva i visok stepen precenjenosti deviznog kursa. Precenjen devizni kurs stimuliše uvoz a destimuliše izvoz. U jako zatvorenim privredama, regulatorne funkcije države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom podstiču i favorizuju proizvodnju za domaće tržište. Prosečna stopa efektivne zaštite za domaće tržište je visoka. Vrši se direktna kontrola izvoza i uvoza i odobravaju dozvole za izvozne i uvozne sektore. Jako zatvorene privrede imaju sledeće zemlje: Argentina, Indija, Peru, Bolivija, Gana, Tanzanija i Zambija. Blago zatvorene privrede. - I blago zatvorene privrede imaju razvojnu strategiju koja je bliža uvoznoj supstituciji nego izvoznoj orijentaciji. To znači da i blago zatvorene privrede imaju precenjen devizni kurs i prilično veliku efektivnu zaštitu domaće privrede direktnom kontrolom uvoza putem kvota i šema uvoznih dozvola. I u blago zatvorenim privredama regulatorne funkcije države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom podstiču i favorizuju proizvodnju većinom za domaće tržište. Prosečna stopa efektivne zaštite domaćeg tržišta je relativno visoka. Dobar deo izvoza i uvoza se direktno kontroliše i odobravaju se dozvole za veći deo izvoznog i uvoznog sektora. Za razliku od jako zatvorene privrede, u blago zatvorenoj privredi prisutni su neki direktni podsticaji izvoza, iako ipak dominira sklonost protiv izvoza. Blago zatvorene privrede imaju sledeće zemlje: Meksiko, Pakistan, Filipini i Indonezija. Jako izvozno orijentisane zemlje. - Jako izvozno orijentisane privrede imaju razvojnu strategiju izvozne orijentacije. U jako izvozno orijentisanim zemljama spoljnotrgovinska kontrola je niska ili uopšte ne postoji. Efektivni devizni kurs izvoznih i uvoznih dobara približno je jednak. Jako izvozno orijentisane zemlje su: Hong-Kong, Koreja i Singapur.

90

Savić, N., Izbavljenje iz krize - Program strukturnog prilagođavanja jugoslovenske privrede..., Beograd, 1989, str. 21.

Ekonomija

235

Skromno izvozno orijentisane zemlje. - U skromno izvozno orijentisanim privredama preovladava razvojna strategija izvozne orijentacije, mada regulatorne funkcije države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom podstiču i favorizuju neki deo proizvodnje za domaće tržište. Pri tome je prosečna stopa efektivne uvozne zaštite domaćeg tržišta relativno niska. Vrši se donekle i kontrola izvoza i uvoza. Odobravanje dozvola za izvoz i uvoz je ograničeno. Efektivni devizni kurs je nešto viši za uvozne proizvode nego za izvozne. Skromno izvozno orijentisane privrede imaju sledeće zemlje: Brazil, Čile, Izrael, Malezija, Tajland i Turska.

Ekonomija

237

10. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SAVREMENIM TRŽIŠNIM PRIVREDAMA91

10.1. UOPŠTE O REGULATORINIM FUNKCIJAMA DRŽAVE U SAVREMENIM TRŽIŠNIM PRIVREDAMA Skoro svako činjenje, odnosno nečinjenje države u oblasti privrede ima karakter regulisanja odnosa između ekonomskih subjekata. Uredbe, zakoni, odluke itd., koje država preko svojih organa usvaja i realizuje, deluju tako što menjaju postojeće i uspostavljaju nove odnose između ekonomskih učesnika. Izostanak usvajanja i realizacije određenih zakona, uredbi ili odluka, ili, pak, njihovo neblagovremeno usvajanje, takođe utiče na regulisanje odnosa među ekonomskim subjektima. Navedene aktivnosti predstavljaju regulatorne funkcije države. Tokom istorije nisu sve privredne oblasti bile podvrgnute regulaciji države. U zavisnosti od privrednog i tehnološkog razvoja, menjanja privredne strukture i načina proizvodnje, menjao se i broj privrednih oblasti koji se nalazio u domenu direktne ili indirektne državne regulative. Za vreme ranog merkantilizma, do kraja XVI veka, država je strogo regulisala oblast spoljnotrgovinske razmene. U skladu sa svojim osnovnim opredeljenjima čak je i zabranjivala uvoz. U razvijenom merkantilizmu, tokom XVII veka, država je izbegavala da zabranjuje uvoz, ali je nastojala da, po svaku cenu, obezbedi pozitivan spoljnotrgovinski bilans. Da bi to obezbedila, počela je da reguliše i odnose u proizvodnji. Struktura proizvodnje u zemlji mora da odgovara potrebama spoljnjeg tržišta. Fiziokrati u XVIII veku, nasuprot merkantilistima, ističu načelo „laissez faire – laissez passer“. Zahteva se ukidanje svih oblika državne regulacije u privredi. Predstavnici klasične ekonomske misli ističu da država ne treba da reguliše oblast trgovine i industrije. Po njima, privredni razvoj zavisi od akumulacije kapitala, a na akumulaciju kapitala ne može da se utiče državnom regulacijom. Tokom XIX veka, u zapadnoevropskim zemljama učvršćuje se ekonomski liberalizam i stvara liberalna država. U skladu sa vladajućim stanovištem da su osnovni faktori proizvodnje, kapital i rad 91

Videti: dr Ivica Stojanović, Država i tržišne reforme, „Prometej“, Zemun, 2000.

238

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

jednaki, smatralo se da država ne treba da reguliše odnose između njihovih nosilaca, kapitalista i radnika. Država je štitila privatnu svojinu i predstavljala javni organ koji obezbeđuje uslove za realizaciju slobodno zaključenih ugovora. Krajem XIX i početkom XX veka ubrzavaju se procesi koncentracije, centralizacije i internacionalizacije proizvodnje i kapitala. U privredi se stvaraju jake monopolističke strukture. Tržišni mehanizam sve teže reguliše odnose između ekonomskih učesnika. Cene se sve manje formiraju na osnovu konkurentskih odnosa ponude i tražnje, a sve više ih diktiraju velike i snažne korporacije. Došlo je i do promena na tržištima faktora proizvodnje. Cenu radne snage ne usklađuju više anonimni vlasnici kapitala i radne snage. Umesto njih javljaju se organizovani radnički sindikati i organizacije poslodavaca. „Masovna nezaposlenost radne snage i ostalih faktora proizvodnje, inflacija, stagnacija privrede i veliki poremećaji u ekonomskim odnosima sa inostranstvom, naročito u pojedinim periodima, bili su upečatljiv pojavni oblik otkazivanja unutrašnjeg klasičnog regulativnog mehanizma kapitalističke privrede. A sve to zajedno na scenu dovodi novog regulatora - kapitalističku državu sa njenim koordinacionim mehanizmom“.92 Utvrđivanjem pravila ponašanja država reguliše odnose između radnika i poslodavaca, reguliše kupoprodaju akcija, izvoz, uvoz, raspodelu poljoprivrednih proizvoda itd. Država poseduje i upravlja proizvodnim kapacitetima u kompanijama za proizvodnju električne energije, gasa, nafte, saobraćaja, industrije itd. Na taj način, kao direktni učesnik u privređivanju, država reguliše proizvodnju u navedenim oblastima. Kao novi regulator, država, direktno ili indirektno, kontroliše železničke tarife, cene poljoprivrednih proizvoda i javnih usluga. Utiče na visinu minimalnih nadnica, kamatnih stopa, cena obveznica, visinu kursa stranih valuta itd. Regulišući fiskalnu, kreditnu, carinsku i monetarnu politiku, država nastoji da obezbedi punu zaposlenost privrede. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, za vreme velike strukturne krize svetske privrede, ovakvo regulisanje privrede od strane države pokazalo je da ne može istovremeno da se ostvare puna zaposlenost i stabilan nivo cena. Puna zaposlenost je cene vodila ka stalnom porastu. Istovremeno se javljaju stagnacija, nezaposlenost i inflacija. U novonastaloj situaciji javlja se neoliberalni monetaristički koncept državne regulacije čiji je glavni predstavnik M. Fridman.93 Za njega i njegove sledbenike privredna stabilnost će se obezbediti ako se količina novca povećava po fiksnoj godišnjoj stopi u skladu sa mogućom stopom privrednog rasta. Država jeste odgovorna za inflaciju i nezaposlenost, međutim, visinu inflacije i nezaposlenost država ne treba da reguliše kejnsijanskim merama fiskalne i monetarne politike, već strogo kontrolisanom količinom nov92 93

Jurij Bajec, Ljubinka Joksimović, Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993, str. 86. M. Friedman, The Role of Monetary Policy, American Economic Review, mart 1968.

Ekonomija

239

ca koju pušta u opticaj. Dakle, u oblasti ekonomske politike zadržava se regulacija, ali se menja način njenog sprovođenja. U oblasti regulisanja javne svojine i funkcionisanja tržišta radne snage sprovedena je „regulatorna reforma“.94 Direktna regulacija je zamenjena novim oblicima regulacije. Sprovodi se privatizacija javne svojine. Vrši se liberalizacija ekonomskih tokova. Kontrolu preduzeća, posebno onih koja se nalaze u granama koje predstavljaju prirodni monopol, država prepušta slobodnom delovanju tržišta. Procesi privatizacije i liberalizacije sprovedeni su u skladu sa propisima i pravilima igre koje je propisala država. Ti propisi i pravila igre predstavljaju nove oblike regulacije. Novi oblici državne regulative prirodnih monopola sastoje se u tome što proces uvođenja konkurencije na tržište prirodnih monopola sprovodi država po pravilima koja je sama donela. Čak i po uvođenju konkurencije država zadržava pravo da kontroliše zadovoljenje stanovništva uslugama koje pružaju prirodni monopoli, odnosno da kontroliše sprovođenje ugovora koji je sklopila sa određenom firmom, pa i da sprečava, eventualno, rapidno ugrožavanje društvenih interesa ako se usluge ne nude po standardima koje je država propisala. „Regulatorna reforma“ u oblasti tržišta radne snage sastojala se u politici slabljenja snage sindikata i napuštanju prakse utvrđivanja minimalnih nadnica. Cilj „regulatorne reforme“ tržišta radne snage je bio da se poveća fleksibilnost kretanja nadnica naniže. Treba očekikivati da će makroekonomske regulativne funkcije države u savremenim tržišnim privredama i dalje da jačaju.95 U svakom slučaju kombinovaće se primena modifikovanih klasičnih instrumenata fiskalne i kreditno-monetarne politike sa primenom novih instrumenata kao što su: politika cena i dohodaka, politika tehnološkog razvoja, politika prestruktuiranja privrede i dr. Bivše socijalističke zemlje koje se nalaze u tranziciji ka tržišnoj privredi, krenule su putem skoro totalne deregulacije. Ispoljila su se dva osnovna opredeljenja. Prvo, pristupilo se masovnoj privatizaciji, odnosno deregulaciji državnog sektora. Drugo, tržište je prihvaćeno kao osnovni regulacioni mehanizam između ekonomskih učesnika. Postojale su dileme u vezi sa brzinom i obimom deregulacije, redosledom koraka i konkretnim oblicima prelaska od komandnog ka tržišnom načinu privređivanja. U većini bivših socijalističkih zemalja preovladalo je stanovište da prelaz na tržište treba da se ostvari što brže, skokovito. Metodama takozvane „šok terapije“ presečen je višak novčane tražnje. Izvršena je devalvacija domaće valute i uspostavljena interna konvertibilnost. Vođena je restriktivna kreditno-monetarna politika. Potom je obavljena deregulacija cena i liberalizacija spoljnotrgovinskog prometa. 94 95

J. Key i Vickers, Regulatory Reform in Britain, Economic Policy, 2, 1988. Videti: Jurij Bajec, Ljubinka Joksimović, op.cit. str. 89.

240

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

Bivše socijalističke zemlje su centralnoplansku državnu regulaciju brže povlačile nego što je, objektivno, bilo moguće da se uspostave novi tržišni oblici regulacije i zadrži potreban nivo državne regulacije u novim tržišnim uslovima.

10.2. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU ALOKACIJE RESURSA U robnoj privredi tržište predstavlja osnovni i dominantni mehanizam alokacije resursa. Međutim, ograničenost i nesavršenost tržišta per se, definiše dve osnovne regulatorne funkcije države u sektoru alokacije resursa. Prva funkcija sastoji se u tome što jedino država može da izradi i omogući sprovođenje pravno-normativne regulative koja ustanovljava tržišne institucije, garantuje pravo privatnog vlasništva, definiše funkcionisanje kreditno-monetarnog sistema i putem antimonopolskog zakonodavstva garantuje slobodu konkurentskih odnosa. Na taj način, država omogućava korišćenje tržišta kao osnovnog mehanizma alokacije resursa. Ova regulatorna funkcija države je od posebnog značaja u privredama koje se nalaze u tranziciji od centralnoplanske, odnosno samoupravne, ka tržišnoj privredi zbog toga što u bivšim socijalističkim zemljama nisu postojale tržišne institucije. Ona je alokativno neutralna jer se država ne javlja kao učesnik u proizvodnji i potrošnji pojedinačnih dobara i usluga. Ona samo obezbeđuje uslove za delovanje tržišta kao alokatora resursa. Druga regulatorna funkcija države u sektoru alokacije resursa, sastoji se u alokaciji resursa u proizvodnji onih dobara i usluga za koje su kao opšte dobro zainteresovani svi građani jedne države, ali za čiju proizvodnju i potrošnju nije profitno zainteresovan privatni kapital i čija proizvodnja i potrošnja nije moguća u uslovima postojanja slobodne konkurencije mnoštva proizvođača i potrošača. Ova regulatorna funkcija većinom podrazumeva direktno učešće države u sprovođenju alokativnog procesa. Na taj način država najčešće supstituiše tržište. U okviru druge regulatorne funkcije, država alocira resurse u javna dobra, prirodne monopole i u neutralizaciju pozitivnih i negativnih eksternih efekata. U javna dobra ubrajaju se: 1) vojska; 2) policija i sudstvo i 3) javni putevi, mostovi, luke, parkovi i slično. Država može da obezbeđuje stanovništvo javnim dobrima na dva načina. Najčešće to vrši preko objekata koji se nalaze u državnom vlasništvu, a moguće je da angažuje i privatni sektor. Međutim, bez obzira na oblik vlasništva, pošto zadovoljava potrebe stanovništva za javnim dobrima, država javna dobra finansira iz budžeta.

Ekonomija

241

Prirodni monopoli podrazumevaju one privredne oblasti u kojim ne postoje mogućnosti uspostavljanja konkurentskih odnosa na strani ponude. Polazi se od stanovišta da jedan proizvođač proizvodi određeno dobro po društveno optimalnim troškovima. To su: komunalije, železnica, pošta, snabdevanje električnom energijom i sl. Usluge koje pružaju prirodni monopoli, bez obzira na to da li je reč o državnom vlasništvu ili privatnom sektoru, većinom plaćaju korisnici, po iznosima koje propisuje država. Međutim, i kod prirodnog monopola česti su slučajevi budžetskog sufinansiranja. Delatnosti koje imaju eksterne efekte su: obrazovanje, nauka, kultura, ekologija i sl. Ove oblasti mogu i tržišno da se alociraju. Međutim, u tom slučaju postoji opasnost da društveni troškovi budu veći nego što bi bili u slučaju državne alokacije resursa u ovim oblastima i zbog toga dobra i usluge koje nude navedene delatnosti ne bi mogli da budu dostupni svim građanima. Regulacija države kod eksternih efekata odnosi se na izradu odgovarajućih propisa i akata o pravilima poslovanja, bez obzira na to da li je reč o privatnom sektoru i čisto tržišnim odnosima ili se radi o državnom vlasništvu i kompletnom ili delimičnom finansiranju iz budžeta. Druga regulatorna funkcija države u sektoru alokacije resursa nije alokativno neutralna. Putem alokacije resursa u javna dobra, prirodne monopole i eksterne efekte, država kao učesnik u privređivanju utiče na odnose ponude i tražnje 10.2.1 Regulatorna funkcija države u oblasti prirodnih monopola U uslovima slobodnog delovanja tržišnih zakonitosti, monopolsko ponašanje preduzeća sprečava maksimiranje društvenog bogatstva. Monopolsko ponašanje je kada monopolista smanji obim proizvodnje ispod optimalnog i ponudu učini manjom od tražnje u uslovima kada nema konkurencije. U takvoj situaciji monopoli formiraju cene koje su više od tržišnih. To su cene koje im omogućavaju zaradu ekstra profita koji je veći od izgubljenog profita zbog manjeg obima proizvodnje od optimalnog. Zbog smanjenog obima proizvodnje i visokih cena, monopoli ne zadovoljavaju potrebe stanovništva i time ugrožavaju opšti društveni interes. Prirodni monopol postoji u onim slučajevima kada jedna firma zadovoljava celokupnu tražnju na tržištu, optimalno koristi svoje kapacitete i u skladu sa ekonomikom obima postiže niže jedinične troškove nego kada bi se istom proizvodnjom bavile dve ili više firmi. Sve dokle god se zadovoljavaju potrebe potrošača u pogledu obima i cene i istovremeno postiže ekonomika obima, uvođenje konkurencije bi, sa aspekta privrede kao celine, bilo neracionalno. Međutim, kada dođe do smanjenja obima i po-

242

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

većanja cene, iz bilo kog razloga, a nema ni granske ni međugranske konkurencije (elektroenergija i gas su odvojeni monopoli ali jedan drugom konkurišu cenom), ako ne postoji sloboda ulaska u delatnost novog konkurenta, javlja se potreba da država interveniše radi otklanjanja negativnih posledica monopolskog ponašanja i zaštite opštih društvenih interesa. Prirodni monopoli najčešće se javljaju u infrastrukturnim delatnostima: vodosnabdevanju, elektroenergetici i to, posebno, u oblasti prenosa i distribucije električne energije i gasa, telekomunikacijama i, posebno, u lokalnom telefonskom saobraćaju, daljinskom grejanju, železničkom saobraćaju između malih i srednjih gradova, cevovodnom transportu nafte i gasa na većim daljinama i aerodromskom delu vazdušnog saobraćaja.96 Obazrivo i selektivno treba prilaziti pitanju utvrđivanja prirodnih monopola. Prirodni monopoli nisu cele grane ili delatnosti. U energetici je prirodni monopol prenos i, donekle, distribucija električne energije. Neracionalno je da jedno područje pokrivaju dve distributivne, prenosne mreže. Takođe, nema ekonomske logike u tome da jedno domaćinstvo ima tri-četiri vodovodna priključka na različite mreže. Ali, isto tako, nema razloga da više preduzeća ne proizvode vodu ili struju iz različitih izvora. Negativne posledice monopolskog ponašanja država može da eliminiše raznim oblicima intervencija putem kojih će da prinudi monopolistu da ima obim proizvodnje i cene proizvoda koji zadovoljavaju tražnju, a samim tim i da se odrekne ekstra profita. 1) Tradicionalni način kontrole monopola je nacionalizacija, odnosno podržavljenje. Država, kao jedini ili većinski vlasnik, može da reguliše obim proizvodnje i cene proizvoda. 2) Monopoli mogu da se kontrolišu i pomoću antimonopolskog, antikartelskog i antitrustovskog zakonodavstva. Ovaj način kontrole ima dugu tradiciju, mada ne i uvek dobre rezultate. 3) Država može monopole da kontroliše i putem sistema regulacije i kada nije jedini ili većinski vlasnik monopolskog preduzeća. Sistem regulacije podrazumeva da država, odgovarajućim pravilima i instrukcijama, primora monopolistu da efikasnije posluje i adekvatno zadovoljava potrebe potrošača. Ta pravila mogu da se odnose na kontrolu pristupa na određena tržišta putem izdavanja raznih dozvola itd. Država može i direktnije da se meša tako što utvrđuje troškove proizvodnje, profit, a samim tim i cene. 4) U zavisnosti od prisustva ekonomike obima i u skladu sa veličinom i nivoom tehnološke razvijenosti kapaciteta u preduzeću koje se monopolski ponaša, nivoom razvijenosti tržišnih institucija, ekonomskom stabilnošću privrede i veličinom tražnje za proizvo96

Scherer, M., Industrial Market Structure and Economic Performance, Rand Mc Naly, Chicago, 1980, str. 482.

Ekonomija

243

dima preduzeća monopoliste, država može da proceni mogućnost deregulacije97 i uvođenja konkurencije na tržište. Optimalno je da se uvođenjem konkurencije postignu sledeća dva cilja: a) zadovoljenje potreba potrošača u pogledu obima proizvodnje i cena proizvoda, a da se b) istovremeno što manje ugrozi monopolistička firma. U svakom slučaju bitnije je da se zadovolje potrošači. Za ugroženog monopolistu mogu da se nađu rešenja. Za višak radne snage treba ponuditi socijalni program, prekvalifikaciju i slično, a kapital preseliti u neku drugu profitonosniju granu. Regulacija je ispoljila prilično slabosti, kao i deregulacija. Kada su u pitanju prirodni monopoli, smatra se da je njih teško organizovati na konkurentskim osnovama. Zbog toga, u prirodnim monopolima treba zadržati određen stepen regulacije.98

10.3. REGULATORNA FUNKCIJA DRŽAVE U REDISTRIBUTIVNOM SEKTORU U uslovima privatne svojine nad proizvodnim faktorima i slobodne tržišne konkurencije, slobodne onoliko koliko je to u praksi maksimalno moguće, raspodela ostvarenog proizvoda i dohotka unapred je determinisana u stepenu slobode koju ima tržišna konkurencija. Svakom vlasniku jednog od proizvodnih faktora (zemlja, rad, kapital, znanje, preduzetništvo, itd.) pripada onoliko od ukupnog proizvoda i dohotka koliko je konkretni faktor doprineo njegovom stvaranju. Podela radnih i neradnih dohodaka među stanovništvom zavisi od cene pojedinih faktora i podele vlasništva nad njima. Takva raspodela, pre svega, favorizuje individualne dohotke na kapital, a time i vlasnike kapitala u odnosu na dohodak od rada. Potom, takva raspodela ne obezbeđuje dovoljno mehanizama za zbrinjavanje onih članova društva koji su privremeno ili trajno (zbog bolesti, starosti ili iz bilo kog drugog razloga, ne svojom voljom i svojom krivicom) lišeni radnih sposobnosti i sticanja bilo kakvog dohotka. U tom slučaju, država, kao opšti reprezent društvenih interesa, regulatornom funkcijom u sektoru (re)distribucije dohotka, vrši korekciju svojinskialokaciono determinisane raspodele dohotka. Regulatornu funkciju (re)distribucije dohotka država obavlja tako što progresivnom poreskom stopom na dohodak (svih vrsta) i socijalnim transferima prikuplja sredstva u budžet i druge institucionalne oblike, kao što su namenski fondovi, i potom ih iz bužeta i fondova distribuira onim članovima društva koji ispunjavaju utvrđene kriterijume u vezi sa socijalnom ugroženošću. 97 98

Deregulacija ne podrazumeva totalno brisanje svih veza između države i monopola. G. Yarrow, Privatizacija u teoriji i praksi, Pogledi, 2/1989, str. 406.

244

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

U teoriji i praksi javljaju se osporavanja ekonomske opravdanosti i potrebe da država u uslovima privatne svojine nad proizvodnim faktorima i slobodne tržišne konkurencije, slobodne koliko je to u praksi maksimalno moguće, regulatornom funkcijom u (re)distributivnom sektoru, koriguje svojinskialokaciono determinisanu raspodelu dohotka koja ne obezbeđuje mehanizme za zbrinjavanje onih članova društva koji su privremeno ili trajno zbog bolesti, starosti ili iz bilo kog drugog razloga, ne svojom voljom i svojom krivicom, lišeni radnih sposobnosti i sticanja bilo kakvog dohotka. Osporavanja polaze od isticanja činjenice da su državni organi subjektivni pri odlučivanju o (re)distribuciji dohotka. Potom, postoji uverenje da slobodno tržište, u skladu sa Sejovim zakonom, može da prouzrokuje samo privremenu pojavu nezaposlenosti, a time i siromaštva. Ima i onih koji smatraju da socijalni transferi dohotka nisu efikasni.99 Budući da dohodak nije „pao s neba“, socijalni transferi usporavaju ekonomski rast. Kada bi se sredstva koja se usmeravaju u socijalne transfere ostavila privredi, ona bi stvarala profit, ovako kao socijalni transfer predstavljaju samo potrošnju. Smatra se da porezi i politika preraspodele dohotka negativno utiču na motivaciju za zaradom i poreskih obveznika i primalaca transferisanog dohotka. Poreski obveznici se motivišu da ulažu u delatnosti koje ne podležu oporezivanju. Na taj način resursi se ne upotrebljavaju racionalno. Primaoci dohotka biraju posao jer im socijalna pomoć pruža elementarnu egzistenciju i po tom osnovu se povećava nezaposlenost. Svi prethodni argumenti osporavanja potrebe za regulatornom funkcijom države u (re)distributivnom sektoru su manje ili više tačni, ali, u suštini, ne osporavaju činjenicu da u društvu postoje i oni članovi koji su privremeno ili trajno, zbog bolesti, starosti ili iz bilo kog drugog razloga, ne svojom voljom i svojom krivicom, lišeni radnih sposobnosti i sticanja bilo kakvog dohotka. U tom slučaju, sada je samo stvar etike jednog društva hoće li socijalnim transferima tim članovima društva da pomogne ili će da ih prepusti propadanju. Teško da će se u današnjoj savremenoj civilizaciji neko društvo opredeliti da svoje članove ostavi da propadaju što, ne svojom krivicom, nisu u mogućnosti da stiču dohodak za elementarnu egzistenciju. Tačno je da su država i njeni organi subjektivni. Ali, bar za sada, institucionalno nije ustanovljen mehanizam koji pruža mogućnost stvarno objektivne preraspodele dohotka samo onima kojima je ona apsolutno neophodna. Ima onih koji postavljaju pitanje zašto je potrebno da država putem svojih mehanizama obezbedi određenu preraspodelu dohotka od bogatijih ka siromašnijim slojevima društva, odnosno zašto nije moguće da se obezbede dobrovoljni (individualni) transferi „bogatih“ u korist „siromašnih“.100U odgovoru na ovo pitanje pojedinac se može definisati kao „besplatni korisnik“.101 „Bogati“ pojedinac će, makar bio potpuno svestan neophodnosti preraspodele, konstatovati da će njegov pojedinačni doprinos biti suviše mali da bi mogao da reši ceo problem „siroma99 100 101

Videti: Džejms D. Guortni, Ričard L. Strup, Ekonomija i prosperitet, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996, str. 91. Jurij Bajec, Ljubinka Joksimović, op. cit. str. 136. P. Gregory, R. Stuart, Comparative Economic Systems, Houghton, Boston, 1992, str. 530.

Ekonomija

245

šnih“. S druge strane, ako svi ostali „bogati“ pristanu da pomažu siromašne, oni će rešiti problem i bez njegovog učešća. Budući da svi „bogati“ pojedinci rezonuju na isti način, takav dobrovoljni transfer dohotka nije moguć. Da bi se izbegla državna subjektivnost i birokratija, možda može da se razmišlja o dobrovoljnim transferima dohotka u mikrocelinama kao što su pojedinačna preduzeća ili mesna zajednica. U takvim mikrocelinama lakše je utvrditi stvarnu ugroženost pojedinca, mada i tu nije isključena subjektivnost. Ali, i takav transfer dohotka treba da se obavlja po nekakvim pravilima i neko treba da ga organizuje. Za sada, ipak, ostaje jedina institucionalno realna mogućnost da, uz sve nedostatke, preraspodelu dohotka od „bogatih“ ka „siromašnima“ obavlja država uz jasno društveno opredeljenje da se čine maksimalni napori objektiviziranja i pojednostavljivanja kriterijuma kome zaista treba pomoći.

10.4. REGULATORNA FUNKCIJA DRŽAVE U STABILIZACIONOM SEKTORU Regulatorna funkcija države u stabilizacionom sektoru, u savremenim tržišnim privredama, treba da ostvari osnovni cilj makroekonomske politike. Taj cilj sastoji se u težnji da se minimiziraju odstupanja: 1) nezaposlenosti od njene prirodne stope; 2) proizvodnje od njene stope uz punu zaposlenost; 3) inflacije od nule; 4) tržišnih kamatnih stopa od realnih kamatnih stopa; 5) bilansa plaćanja od nule; i 6) deviznog kursa od nekog fiksnog nivoa.102 U suštini, „već su se po tradiciji ustalila četiri generalna cilja makroekonomske politike. To su: (a) privredni rast, (b) puna zaposlenost, (c) stabilnost tržišta i cena, i (d) ravnoteža u razmeni finansijskim transakcijama sa inostranstvom.“103 Regulatorna funkcija u stabilizacionom sektoru, kojom država nastoji da ostvari prethodni osnovni cilj makroekonomske politike, sadrži sledeće makroekonomske regulative: 1) regulativu u oblasti fiskalne politike, i 2) regulativu u oblasti kreditno-monetarne politike. Makroekonomske regulative u navedenim oblastima država obavlja preko više privrednosistemski institucionalizovanih mehanizama, instrumenata i mera.104 U zavisnosti od različitih kombinacija navedenih regulativa i njihovih mehanizama, instrumenata i mera, u 102 103

104

Videti: Jurij Bajec, Ljubinka Joksimović, op. cit. str. 141. Dragutin V. Marsenić sa prilozima Gojka Rikalovića i Biljane Gavrilović Jovanović, Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet, Beograd, 1996, str. 445. Primera radi, kada je u pitanju monetarna politika, Centralna banka reguliše količinu novca koja se nalazi na tržištu sledećim mehanizmima: promenama u visini obaveznih rezervi, promenama visine diskontne stope i operacijama na otvorenom tržištu. Pored navedenog, moguće je uvođenje selektivne kontrole kredita u nekim specifičnim slučajevima kao što su, na primer, potrošački krediti. Smanjenjem ili povećanjem obaveznih rezervi smanjuje se ili povećava sposobnost komercijalnih banaka da odobravaju zajmove. Povećanje ili smanjenje eskontne stope utiče na nivo odobrenih zajmova Centralne banke. Centralna banka može da kupuje i prodaje vladine vrednosne papire na otvorenom tržištu i tako povećava ili smanjuje rezerve komercijalnih banaka što utiče na njihovu sposobnost za odobravanje zajmova. Instrumenti i mehanizmi fiskalne politike su da preko budžetskog deficita ili suficita reguliše stabilnost ekonomije i rast u privredi.

246

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

ekonomskoj teoriji i praksi formirano je više modela pomoću kojih se realizuje regulatorna funkcija države u stabilizacionom sektoru. Tokom 19. i početkom 20. veka, ekonomisti klasičnog modela zagovarali su laisse faire pristup u ostvarivanju osnovnog cilja makroekonomske politike. Po tom pristupu, regulatorna funkcija države u stabilizacionom sektoru u oblasti regulisanja zaposlenosti i realnog GNP je bespotrebna. Polazilo se od činjenice da su privredni ciklusi prirodni fenomeni. U tom smislu, verovalo se da je privreda sposobna sama da se oporavlja kada uđe u ciklus negativnih kretanja. Sredinom tridesetih godina ovog veka menjaju se stavovi. Javlja se kejnsijanski model realizacije regulatorne funkcije države u stabilizacionom sektoru. Po tom modelu, pomoću regulatorne funkcije u stabilizacionom sektoru država treba da kontroliše privredne cikluse i privredu održava u stanju stabilne ravnoteže. Država ima obavezu da regulativom u oblasti fiskalne i monetarne politike obezbedi funkcionisanje privrede prihvatljivim stopama proizvodnje i zaposlenosti. Instrumentima fiskalne politike utiče se na agregatnu tražnju radi postizanja visoke zaposlenosti, ekonomskog rasta i stabilnosti cena. Za Kejnsa, agregatna tražnja predstavlja determinantu privredne stabilnosti. U tom smislu, kejnsijanska ekonomika se još naziva ekonomikom tražnje. Kada je mala tražnja, povećava se nezaposlenost, nizak je stepen korišćenja proizvodnih kapaciteta i opada obim proizvodnje. Previše velika tražnja vodi u inflaciju. Rastu cene i novčani dohoci. Cilj regulatorne funkcije u stabilizacionom sektoru je da regulativom u oblasti fiskalne politike održava takav nivo ukupne tražnje koji ide u korak sa osnovnim proizvodnim potencijalima privrede. Kada je privreda u depresiji treba energično koristiti regulativu u oblasti fiskalne politike. Putem privrednosistemski institucionalizovanih mehanizama, instrumenata i mera, država treba da poveća svoju potrošnju i time nadoknadi nizak nivo privatnih investicija. Istovremeno, država treba da smanji poreze i na taj način privatnu štednju preusmeri ka investicijama. Uvećani rashodi prouzrokuju povećanu tražnju za novcem čime se izaziva rast kamatnih stopa. Kada je privreda „pregrejana“ velikim mogućnostima ozbiljnijeg ubrzanja inflacije, treba smanjiti javne rashode i povećati poreska zahvatanja. Na taj način će da se smanje obim proizvodnje, zaposlenost, potrošnja i investicije. Kejnsijanski pristup ostvarivanju osnovnog cilja makroekonomske politike trajao je sve do kraja šezdesetih godina kada je inflacija počela ozbiljnije da izmiče kontroli. Inflacija postaje osnovni problem. Uz visoku inflaciju sedamdesetih godina, rastu stope nezaposlenosti i opadaju stope ekonomskog rasta. Javlja se stagflacija. Ekonomisti sve češće analizuju vezu između monetarnog rasta, rasta inflacije i povećanja nezaposlenosti. Kejnsijanska ekonomika gubi poverenje. Izlaz počinje da se traži u

Ekonomija

247

monetarizmu. Postavljeno je pitanje: kako smanjiti inflaciju a da se istovremeno ne poveća nezaposlenost? Monetaristi tvrde da je inflacija monetarni fenomen. Ubrzavanje stope rasta ponude novca izaziva inflaciju, a smanjenje ponude novca izaziva recesiju, ponekad i deflaciju. Došlo je do preispitivanja Filipsove krive. Naime, A. V. Filips je u svojim analizama došao do zaključka da porast zaposlenosti neizbežno vodi u rast inflacije. Fridman i Felps razlikuju kratkoročnu i dugoročnu Filipsovu krivu. Za kratkoročnu krivu važi Filipsov zaključak da porast zaposlenosti neizbežno vodi u rast inflacije. Dugoročna Filipsova kriva ukazuje na činjenicu da je nezaposlenost na dugi rok nezavisna od stope inflacije. Praktično, to znači da će smanjenje inflacije na kratak rok da poveća nezaposlenost, ali, na dugi rok smanjenje inflacije ne može da utiče na povećanje nezaposlenosti. Navedeni teorijski zaključci imali su veliki značaj za pojavu novog, monetarističkog modela realizacije regulatorne funkcije države u stabililizacionom sektoru. Država pravi novu kombinaciju makroekonomskih regulativa u oblasti monetarne i fiskalne politike, kao i politike dohodaka, kako bi ostvarila osnovni cilj makroekonomske politike (minimizirala odstupanja): 1) nezaposlenosti od njene prirodne stope; 2) proizvodnje od njene stope uz punu zaposlenost; 3) inflacije od nule; 4) tržišnih kamatnih stopa od realnih kamatnih stopa; 5) bilansa plaćanja od nule, i 6) deviznog kursa od nekog fiksnog nivoa. U monetarističkom modelu realizacije regulatorne funkcije države u stabilizacionom sektoru najveći značaj ima makroekonomska regulativa u oblasti monetarne politike, za razliku od kejnsijanskog modela gde najveći značaj ima regulativa u oblasti fiskalne politike. Teorijski temelj monetarističkog modela predstavlja kvantitativna teorija novca. Regulativa u oblasi monetarne politike obavlja se putem regulisanja ponude novca. Regulisanjem ponude novca moguće je determinisati stopu inflacije na dugi rok i kretanje realnog GNP na kratki rok. Kada je u pitanju uticaj na GNP, istraživanja monetarista su pokazala da je u današnjim uslovima skoro nemoguće utvrditi razdoblje u kome će, primera radi, porast ponude novca uticati na rast realnog GNP. U tom smislu, smatraju monetaristi, ne treba voditi aktivnu politiku regulisanja ponude novca, odnosno stopu porasta ponude novca naglo povećavati u cilju rasta realnog GNP. Posle izvesnog vremena, GNP može da se poveća, možda i zbog drugih faktora a ne samo zbog povećanja stope rasta ponude novca. Međutim, sasvim je sigurno da povećanje ponude novca vodi u inflaciju, što može da prouzrokuje i destabilizaciju privrede. Zbog toga, preporučuje se vođenje neaktivističke politike regulisanja ponude novca. To znači da monetarni rast treba da bude po konstantnoj stopi. Visinu konstantne stope treba uskladiti sa dugoročnim rastom realnog GNP. Neaktivistička politika regulisanja ponude novca poznata je kao monetarizam.

248

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

Za razliku od kejnsijanaca, monetaristi ne brinu mnogo o kamatnim stopama. Po njima, zalaganje kejnsijanaca da kamatne stope održe niskim i time povećaju investicije vodi u inflaciju. Ako su konstantne stope rasta novca usklađene sa dugoročnim rastom realnog GNP, kamatna stopa će biti realna, jer se formira kao posledica delovanja ponude i tražnje na tržištu novca. Takođe, za razliku od kejnsijanaca, monetaristi smatraju da fiskalna politika nije značajna za kretanje GNP. Fiskalna politika može da bude značajna samo pri određivanju veličine državnog aparata. Inače, monetaristi su protiv velikog državnog aparata. Poreze treba smanjiti da bi se smanjili troškovi države. Dakle, fiskalna politika na privredu utiče samo onoliko koliko utiče i na kretanje novčane mase. Monetaristički model realizacije regulatorne funkcije države u stabilizacionom sektoru privredu prepušta tržištu znatno više nego kejnsijanski model. Makroekonomska regulativa države u oblasti monetarne politike treba da uskladi visinu konstantne stope rasta ponude novca sa dugoročnom stopom rasta realnog GNP, a skoro sve ostalo je stvar tržišnih zakonitosti. To je dovoljno da se ostvari osnovni cilj makroekonomske politike. Osnovna razlika većine teorijskih opredeljenja i praktične realizacije regulatorne funkcije u stabilizacionom sektoru odnosi se na sledeća dva pristupa: ili pretežno aktivistički, ili pretežno neaktivistički pristup.105 Aktivistički pristup regulatornoj funkciji države u stabilizacionom sektoru temelji se na teorijskim postavkama kejnsijanskog modela realizacije regulatorne funkcije države u stabilizacionom sektoru. Po aktivističkom pristupu, država može aktivnim, kratkoročnim i diskrecionom merama fiskalne i monetarne politike da neutrališe privredne i tržišne poremećaje i nestabilnosti. Tokom recesije treba da se vodi ekspanzivna ekonomska politika. U uslovima pregrejane konjunkture treba da se preduzmu mere restriktivne ekonomske politike. Neaktivistički pristup regulatornoj funkciji države u stabilizacionom sektoru temelji se na teorijskim postavkama monetarističkog modela realizacije regulatorne funkcije države u stabilizacionom sektoru. Po neaktivističkom pristupu, mere monetarne i fiskalne politike, stopa rasta novčane mase, visina eskontne stope, poreske stope i nivo javnih rashoda treba da budu u dužem vremenskom razdoblju stalne veličine koje su unapred poznate svim ekonomskim učesnicima. Bez obzira na ciklične promene i poremećaje u privredi, utvrđene mere ne treba da se menjaju. Tržište samo po sebi ima dovoljno samokorigujućih mehanizama koji mogu da neutrališu nastale poremećaje. Nije potrebno da se poremećaji otklanjaju novim merama ekonomske politike, kao što to smatraju pristalice aktivistič105

Jurij Bajec, Ljubinka Joksimović, op. cit. str. 585.

Ekonomija

249

kog pristupa. Dakle, suprotno pristalicama aktivističkog pristupa, pristalice neaktivističkog pristupa smatraju da tržište može bolje od ekonomske politike da neutrališe nestabilnosti u privrednim kretanjima.

10.5. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU FUNKCIONISANJA TRŽIŠNIH INSTITUCIJA Država ima monopol zakonodavne i izvršne vlasti. Zbog toga je ona u mogućnosti da svojim merama i instrumentima ekonomske prinude obavlja regulatornu funkciju u sektoru funkcionisanja tržišnih institucija. Savremena društva danas predstavljaju društva institucija. U tom smislu, i ekonomske, a to znači i tržišne institucije, u širem smislu označavaju sve oblike društvenog organizovanja u kojima se privredna aktivnost ustanovljava, konkretizuje, reguliše i trajnije stabilizuje.106 U užem smislu, ekonomske i tržišne institucije predstavljaju pravno konstituisane ustanove pomoću kojih se organizuje i održava neka privreda. To su: 1) tržište roba i usluga, 2) tržište radne snage, i 3) tržište kapitala. Iskustva razvijenih tržišnih privreda pokazuju da država može i treba da svojim regulatornim funkcijama koriguje neke ekonomske odnose između ponude i tražnje do kojih spontano dovodi funkcionisanje tržišta roba i usluga, a koji se ne uklapaju u makroekonomske prioritete i ciljeve razvoja nacionalne privrede. Pre svega, država može, merama i instrumentima kreditno-monetarne i fiskalne politike, kao i politike razmene sa inostranstvom, da stimuliše, odnosno destimuliše određene proizvodne programe, kao i primenu pojedinih tehnoloških rešenja. Na taj način se utiče na obim proizvodnje, ponudu i cene određenih grupa proizvoda. Korekciju relacija i odnosa ponude i tražnje na tržištu roba i usluga država može da obavlja i sledećim merama ekonomske politike: 1) merama u oblasti propisivanja standarda kvaliteta pojedinih proizvoda i usluga; 2) merama propisivanja uslova proizvodnje sa stanovišta zaštite životne sredine; 3) merama limitiranja cena određenih vrsta proizvoda, ili opšteg nivoa cena; 4) merama racionisanja snabdevanja deficitarnim proizvodima u vanrednim okolnostima; i 5) donošenjem antimonopolskog zakona radi obezbeđivanja uslova za slobodnu tržišnu konkurenciju. 106

Videti: Gojko Rikalović, Institucionalna infrastruktura, tranzicija ka tržišnoj privredi i privatizacija, u zborniku radova „Institucionalna infrastruktura u tranziciji ka tržišnoj privredi“, Institut društvenih nauka, Beograd 1994, str. 61.

250

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

Realizacijom regulatorne funkcije putem sprovođenja prethodnih mera, država ne treba planskim mehanizmima kao u socijalizmu, suštinski da zameni alokativne i distributivne funkcije tržišta i da remeti odnose ponude i tražnje na tržištima roba i usluga, kako bi bitno uticala na proizvodnju, potrošnju i ravnotežne nivoe cena. Regulatorna funkcija treba da usmerava a ne da determiniše ekonomske aktivnosti. U razvijenim tržišnim privredama regulatornu funkciju na tržištu radne snage država sprovodi preko sledećih institucija: 1) ministarstva za rad i socijalnu politiku; 2) nacionalne agencije za zapošljavanje koja ima teritorijalne, odnosno lokalne službe za rad i zapošljavanje; 3) nacionalne asocijacije za profesionalnu orijentaciju, itd. Osnovni cilj ovih institucija je da pružaju pomoć radnicima pri traženju posla i vode brigu o nezaposlenima i onima koji su ostali bez posla. Do sredine sedamdesetih godina, u razvijenim tržišnim privredama bio je primenjivan model nesavršene konkurencije. Ovaj model polazi od pretpostavke da se na tržištu radne snage javljaju radnici i poslodavci organizovani u obliku sindikata, odnosno udruženja poslodavaca. Kao treći bitan faktor u procesu pregovora između sindikata i poslodavaca o visini nadnica, javlja se država svojim regulatornim funkcijama na tržištu radne snage. Regulatornu funkciju na tržištu radne snage, u okviru modela nesavršene konkurencije, država sprovodi preko više mera i instrumenata ekonomske politike. Smanjenjem, odnosno povećanjem poreza na dohodak država može da omogući uspostavljanje ravnotežne stope nezaposlenosti. Smanjenjem poreza na dohodak, radnicima ostaje veći deo dohotka i samim tim smanjuju se zahtevi sindikata u pogledu visine realne nadnice. Država može da se sporazume sa sindikatom da, u cilju povećanja zaposlenosti, ublaži svoje zahteve kada se pregovara o visini realne nadnice. Za takav ustupak sindikata, država može da ponudi veće javne izdatke čime bi se podržao niži nivo nezaposlenosti ili da preusmeravanjem sredstava u obuku radnika poveća njihovu produktivnost. Takođe, datoj grani može da učini izvesne ustupke u oblasti ekonomske politike. U modelu nesavršene konkurencije, regulatorna funkcija države na tržištu radne snage usmerena je ka održanju visokog nivoa realnih nadnica i zaštiti prava radnika u pogledu otpuštanja sa posla. Nezaposleni dobijaju visoke kompenzacije dok su bez posla. Krajem sedamdesetih godina država preduzima regulatorne funkcije na tržištu radne snage u suprotnom pravcu. Raznim merama regulatorne funkcije, država u skladu sa neoklasičnim modelom zaposlenosti, nastoji da stvara uslove za slobodnu konkurenciju na tržištu radne snage. U tom smislu, država smanjuje zaštitu zaposlenih i nezaposlenih, slabi sindikat i sprovodi deregulaciju tržišta radne snage.

Ekonomija

251

Od 1960. do 1970. godine, u Velikoj Britaniji bio je u primeni model nesavršene konkurencije. Radnici su imali velika individualna prava. Zakonom su utvrđene regulatorne funkcije države na tržištu radne snage u pogledu prava koja su vezana za zaštitu zaposlenih, sindikalno organizovanje i zabranu radne diskriminacije po bilo kom osnovu. Osnažena su prava zaposlenih u pogledu dužine otkaznog roka kao i visine otkazne plate. Radnici imaju pravo i na zaštitu u slučaju nepravednog otpuštanja. Takva zaštita je 1975. godine proširena i na zaposlene u malim preduzećima. Od 1979. godine Vlada Velike Britanije, u skladu sa neoklasičnim modelom zaposlenosti, preduzima mere u cilju stvaranja uslova za slobodnu konkurenciju na tržištu radne snage. Napušta se praksa definisanja minimalnih uslova zapošljavanja na nacionalnom nivou. Poslodavci i sindikati i dalje utvrđuju minimalne uslove zapošljavanja. Međutim, zakonom se više ne garantuje da utvrđeni uslovi između poslodavaca i sindikata važe i za firme u grani koje nisu članice sindikata. Ograničeno je važenje rezultata kolektivnog ugovora u pogledu minimalnih uslova. Ukinuta je kategorija nacionalne minimalne nadnice. Ostale su samo minimalne nadnice određene na nivou nekih grana. Slabljenje pozicije sindikata država je ostvarila donošenjem zakona koji je osnažio prava neorganizovanih radnika i poslodavaca u odnosu na sindikat. Data je veća sloboda poslodavcima u pogledu primanja i otpuštanja radnika. Zaštita od nepravednog otpuštanja odnosila se samo na one koji su radili najmanje dve godine kod istog poslodavca. Ranije je uslov bio šest meseci. Ograničena je socijalna pomoć nezaposlenima. Mala preduzeća više nisu u obavezi da odobravaju porodiljsko odsustvo. Zaposlenim majkama ukinuta je garancija da će preduzeće, nakon porodiljskog odsustva, da ih vrati na staro radno mesto. Krajem sedamdesetih godina, država je u Velikoj Britaniji povukla veliki broj svojih regulatornih funkcija u oblasti tržišta radne snage i ostavila strogo selektivnu regulaciju i to, prevashodno, u obliku zakona koji su ograničavali uticaj sindikata.107 Za razliku od ostalih učesnika, na tržištu kapitala država ima najveću upravnu i izvršnu vlast. Ona donosi zakonsku regulativu u vezi sa tržištem kapitala, osniva odgovarajuće institucije, organe i komisije putem kojih, pretežno instrumentima zaštite, sprovodi svoju upravnu i izvršnu vlast. Najvažniji državni organi, institucije i komisije na tržištu kapitala su: 1) berzanski organi, 2) komisija za registraciju emisija hartija od vrednosti, i 3) komisija za dozvolu plasmana emisije na berzi efekata. Kao učesnik na tržištu kapitala, država ima posebno mesto i značaj. Poseban značaj se ogleda kroz više uloga koje država ima na tržištu kapitala. To 107

Videti: Predrag Jovanović, Uloga države u savremenoj privredi - Velika Britanija, SAD i Jugoslavija, Ekonomski institut, Beograd, 1992, str. 102.

252

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

su sledeće uloge: 1) uloga kontrolora, 2) uloga investitora kapitala, 3) uloga korisnika kapitala, 4) regulatorna uloga, odnosno regulatorne funkcije. Kontrolnu ulogu na tržištu kapitala država ostvaruje kroz preventivnu i naknadnu kontrolu ukupnih tržišnih odnosa i poslovnih transakcija. Kontrolna uloga se sastoji iz: 1) kontrole primene svih zakona i podzakonskih propisa koji regulišu poslovanje tržišta kapitala, 2) kontrole i nadzora rada i funkcionisanja berze, 3) kontrole portfelja hartija od vrednoisti, odnosno depoa i to svih subjekata koji se po bilo kom osnovu nalaze u pridržavanju hartija od vrednosti, i 4) kontrole informacija svih vrsta i oblika koje se odnose na rad i funkcionisanje berze. Regulatorne funkcije države na tržištu kapitala proizlaze iz dvostruke uloge koju ona ima kao investitor i kao korisnik kapitala. Kao investitor i kao korisnik kapitala, država reguliše ponudu i tražnju na tržištu kapitala. Kada je tražnja veća od ponude, tržište kapitala je uznemireno, skupo, prenapregnuto ili teško. Tada se država javlja kao investitor kapitala i amortizuje negativne tržišne oscilacije. A kada je ponuda veća od tražnje tržište je jeftino, opušteno ili lako. Tada se država na tržištu kapitala javlja u ulozi korisnika kapitala. Na taj način se obezbeđuje stabilnost u funkcionisanju tržišta kapitala. Od svih učesnika na tržištu kapitala, država sa svojim regulatornim funkcijama ima najveći značaj. Od karaktera i stepena kvaliteta ostvarivanja regulatornih funkcija države, zavisi uspešnost ostvarivanja uloge ostalih učesnika. Regulatorne funkcije države na tržištu kapitala moraju da budu objektivne, neutralne, nezavisne, autonomne i efikasne. Svojom regulativom država ne sme da stvara tržišno nelogičan poslovni ambijent u kome će da bude omogućeno ostvarivanje prava investitora. Naime, nikada i ni pod kojim uslovima država ne sme sebe da dovede u situaciju da svojom aktivnostima na području regulisanja tržišta kapitala, ostvari, naspram bilo koga, neprincipijelan stav „summa ius - summa iniuria“ (najveće pravo - najveća nepravda). Regulatorne funkcije na tržištu kapitala država ostvaruje primenjujući razne forme i oblike regulative. Najvažniji oblici regulative su: 1) kvantitativno usmeravanje određenog dela ponude kapitala, 2) regulisanje pristupa na tržištu kapitala selektivnim principima, 3) davanje raznih olakšica, 4) subvencionisanje kamata, 5) davanje fiskalnih povlastica i beneficija, 6) davanje premija za pojedine oblike štednje, 7) zaštita ulagača i korisnika kapitala, itd.

Ekonomija

253

10.6. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U RAZVOJNOSTRUKTURNOM SEKTORU Razvojnostrukturni sektor predstavlja oblast privrednog života u kojoj svi ekonomski subjekti u središtu svojih aktivnosti imaju cilj da izgrade takvu strukturu privrede koja omogućava najbrži privredni razvoj. Dakle, reč je o opredeljenju da se u cilju brzog razvoja privrede gradi privrednosistemski i makroekonomski ambijent u kome se stvara privredna struktura koja: 1) najoptimalnije koristi prirodne i druge resurse i 2) koja na ekonomski najracionalniji način omogućava nacionalnoj privredi da se adekvatno uključi u svetsku privredu. Ekonomska teorija i praksa pokazuju da privrednu strukturu mogu da izgrađuju država i tržište. U socijalističkom privrednom sistemu strukturu privrede stvarala je isključivo država. Praksa je pokazala da takva izgradnja privredne strukture nije omogućila kvalitetan privredni rast. To je bio jedan od razloga što je socijalizam morao da siđe sa istorijske scene. Tržišna izgradnja privredne strukture je sadašnjim visoko razvijenim zemljama omogućila visoku stopu privrednog razvoja. Međutim, i kod visoko razvijenih zemalja nije uvek samo tržište uticalo na formiranje privredne strukture. Gledano kroz ekonomsku istoriju, tržište je bilo odlučujuće, ali bez manjeg ili većeg uticaja države samo tržište ne bi bilo u mogućnosti da uvek konstituiše privrednu strukturu koja omogućava i najbrži ekonomski razvoj. U posleratnom privrednom razvoju, do polovine sedamdesetih godina, država je imala veliki uticaj na formiranje određenih privrednih struktura razvijenih zemalja Zapada. Na osnovu raspoloživih faktora proizvodnje i položaja nacionalne privrede u svetskoj privredi, država utvrđuje ciljeve privrednog razvoja i makroekonomske razvojne prioritete u vezi sa izgradnjom takve privredne strukture kojom će da se ostvare postavljeni ciljevi. U onim oblastima gde postoje tržišne imperfekcije zbog kojih može da se dovede u pitanje ostvarenje makroekonomskih razvojnih prioriteta i postavljenih ciljeva, država koriguje tržište sprovodeći odgovarajuće regulatorne funkcije u razvojnostrukturnom sektoru. Mehanizmi i instrumenti kojima država operacionalizuje svoje regulatorne funkcije u razvojnostrukturnom sektoru su: 1) kreditne, kamatne, poreske i izvozno-uvozne olakšice, posebno kada su u pitanju naučna istraživanja i razvoj, 2) direktna participacija države u rizičnim istraživanjima, odnosno fundamentalnih istraživanja za koja nije zainteresovan privatni kapital jer mogu da i ne daju očekivane rezultate i ne ostvare profit kroz komercijalizaciju, a bez kojih nema primenjenih istraživanja koja direktno omogućavaju nova tehnološka rešenja, veću produktivnost i veći profit, 3) vođenje adekvatne politike uvoza, posebno uvoza visokih tehnologija, jer je poznato da su među-

254

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

narodna tržišta tehnologije imperfektna i oligopolistička, 4) razne subvencije, posebno subvencije kojima se štiti domaća privreda od konkurentskog uvoza čime se šalju signali investitorima da uđu u strateške aktivnosti jer će biti štićeni, 5) subvencionisani i direktni krediti radi kanalisanja investicija u određene grane, posebno u grane koje imaju kompleksne i teške tehnologije, 6) intervencija na tržištu radne snage radi obezbeđivanja adekvatnog školovanja i stručnog usavršavanja i osposobljavanja kadra za razvoj visokih tehnologija, 7) regulativni mehanizmi za kontrolu osnivanja firmi, 8) kontrolisan i centralizovan režim spoljne trgovine, deviznih kurseva i korišćenja inostranih kredita, 9) stimulisanje supstitucije uvoza uz podsticanje izvoza. Navedenim instrumentima regulatornih funkcija država ispravlja tržišne nedostatke i stimuliše, podstiče i podržava određene privredne grane, delatnosti i regione koji su relevantni za izgradnju takve privredne strukture koja će omogućiti realizaciju makroekonomskih razvojnih prioriteta i ostvarenje utvrđenih ciljeva privrednog razvoja. Primera radi, u azijskim novoindustrijalizovanim zemljama, umesto ublažavanja ekonomskih pritisaka na slabije firme i preduzeća u prerađivačkoj industriji i privredi u celini putem većeg poreskog opterećivanja jačih firmi, država je putem raznih agencija, poreskog sistema i finansijskih institucija, ubrzavala transfer od slabijih ka jačima. Eliminacijom slabih firmi, država je omogućavala bolju upotrebu proizvodnih resursa.108

10.7. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM U okvir sektora ekonomskih odnosa sa inostranstvom spadaju privredne, pravne i druge aktivnosti države i drugih ekonomskih i pravnih subjekata, koje omogućavaju obavljanje prometa robe, usluga i novca između domaćih i inostranih privrednih i drugih subjekata. Budući da svaka država nastoji da u međunarodnim ekonomskim i drugim odnosima zaštiti svoje privredne i druge interese i ostvari postavljene ekonomske i druge ciljeve, sektor ekonomskih odnosa sa inostranstvom ne može da bude prepušten spontanom odvijanju i samotoku. Taj sektor reguliše država.109 Država ima sledeće uloge u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom: 1) ulogu subjekta opštih trgovinskih odnosa (kada država istupa iurae imperii), 2) ulogu subjekta poslovnih odnosa sa imovinskopravnim ovlašćenjima (iurae gestionis) i 3) ulogu subjekta koji sprovodi regulatorne funkcije u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom. 108 109

Videti: Jelica Minić, Novoindustrijalizovane zemlje, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1992, str. 164. Uglavnom prema: Dragutin V. Marsenić sa prilozima Gojka Rikalovića i Biljane Gavrilović Jovanović, Ekonomika Jugoslavije, Beograd, 1996, str. 166-168.

Ekonomija

255

Država je subjekt međunarodnog trgovinskog prava. Svojim aktivnim odnosom prema međunarodnim institucijama, regionalnim i univerzalnim, privrednim i finansijskim organizacijama i udruženjima, država obezbeđuje pravne i ekonomske mogućnosti za uključivanje domaćih poslovnih subjekata u međunarodnu trgovinu. Na taj način ona omogućava domaćoj privredi da se adekvatno uklapa u svetsku privredu. Regulatorne funkcije u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom predstavljaju aktivnosti države kojima ona normativno uređuje ekonomske odnose između svojih i inostranih privrednih subjekata. U skladu sa utvrđenim ciljevima i zadacima privrednog razvoja, država kontroliše, nadzire, usmerava i stimuliše ili destimuliše određene privredne aktivnosti u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom. U sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom država koristi kvalitativne i kvantitativne regulatorne funkcije.110 Osnovni instrumenti kvalitativnih regulatornih funkcija su devizni kurs i carine. Pomoću tih instrumenata država ostvaruje ravnotežu između izvoznih i uvoznih tokova. Održavanje takve ravnoteže je jedan od glavnih ciljeva skoro svake ekonomske politike. Devizni kurs predstavlja cenu inostrane valute. Ta cena se izražava u domaćoj valuti. Kao kretanje svih drugih cena, tako i kretanje cene inostrane valute, odnosno devizni kurs, zavisi od ponude i tražnje. Tražnju za devizama čine većinom uvoznici. Tražnja za devizama se povećava kada postoji deficit u platnom bilansu i kada postoje velike devizne obaveze prema inostranstvu. Ponuda deviza zavisi od količine ostvarenog izvoza. Ako su ponuda i tražnja u raskoraku dolazi do pomeranja deviznog kursa. Devizni kurs koji se formira na slobodnom deviznom tržištu naziva se fluktuirajući zbog toga što se visina kursa koleba, odnosno fluktuira u zavisnosti od odnosa ponude i tražnje. Suprotan fluktuirajućem je fiksni devizni kurs. Njega određuje država preko svojih monetarnih vlasti. Fiksni devizni kurs je jedan od najdirektnijih instrumenta pomoću koga država realizuje regulatorne funkcije u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom radi ostvarivanja odgovarajućih ciljeva ekonomske politike. Fiksnim deviznim kursem može da se stimuliše uvoz i destimuliše izvoz i suprotno. Primenom fiksnog deviznog kursa stimuliše se uvoz kada je stopa inflacije domaće privrede veća od stope inflacije u privredi sa kojom se obavlja najveći deo spoljnotrgovinske razmene. Uvoz se stimuliše stoga što fiksni devizni kurs domaću valutu precenjuje a inostranu potcenjuje. Stimulisanjem uvoza putem fiksnog deviznog kursa najčešće se stvara veliki deficit u platnom bilansu. Tada država ima mogućnost da primeni meru obezvređivanja domaće valute, odnosno može da izvrši devalvaciju nacionalne valute. Devalvacijom se povećava cena inostrane valute, odnosno 110

Isto.

256

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

određuje se novi devizni kurs na višem nivou. Devalvacija stimuliše izvoz, a destimuliše uvoz. Znatno ređe, moguća je suprotna situacija. To je situacija kada pri fiksnom deviznom kursu domaće cene sporije rastu od inostranih. Tada izvoz nadmašuje uvoz i ostvaruje se suficit u platnom bilansu. Ravnoteža se uspostavlja revalvacijom domaće valute. Ako je država prinuđena da vodi politiku fiksnog deviznog kursa (zbog nepostojanja ili nerazvijenosti deviznog tržišta, zbog međunarodne ekonomske blokade kada zbog nemogućnosti izvoza ne može da se dođe do deviza itd.), ostvaruje deficit platnog bilansa i zbog nedostatka deviza ima veliki pritisak od strane devizne tražnje, a istovremeno, zbog vođenja restriktivne i antiinflatorne monetarne politike radi održanja stabilnosti nacionalne valute, ne odlučuje se tako lako da devalvira domaći novac, može da stimuliše izvoz raznim merama subvencije. Najčešće se pokriva razlika između cene koja se postiže na stranom tržištu u odnosu na cenu koja je na domaćem tržištu. Radi destimulisanja uvoza, uvozna roba se dodatno oporezuje. Subvencije izvoza, oporezivanje uvoza, izvozne stimulacije u obliku takozvane „tihe“ devalvacije i druge slične mere, u suštini, predstavljaju primenu više efektivnih deviznih kurseva koji se razlikuju od fiksnog kursa. Carine su instrument regulatornih funkcija države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom, pomoću kojega se reguliše uvoz. Uvezena roba poskupljuje za iznos koji se naplaćuje kao carina. Na taj način smanjuje se konkurentnost uvezene robe i istovremeno štiti domaća privreda. U tom smislu, carine predstavljaju i instrument razvojne politike. Budući da prihodi od carina idu u budžet, one predstavljaju i fiskalni instrument. Kvantitativne regulatorne funkcije države u sektoru ekonomskih odnosa sa inostranstvom sastoje se u utvrđivanju izvoznih i uvoznih, robnih i novčanih, najčešće deviznih kontigenata. Pomoću kontigenata davanjem uvoznih, odnosno izvoznih dozvola ili saglasnosti, država štiti domaću proizvodnju, a u nekim slučajevima i proizvode i resurse od strateškog državnog interesa. Izbor i kombinacija regulatornih funkcija koje se u nekom razdoblju primenjuju zavise od više faktora: 1) od nivoa privrednog razvoja jedne nacionalne privrede, 2) od međunarodnog ekonomskog i političkog položaja jedne zemlje, 3) od strateškog opredeljenja u vezi sa ciljevima koje treba ostvariti vođenjem određene ekonomske politike i u vezi sa definisanjem i unapređivanjem razvojnostrukturnog sektora, i 4) od aktuelnih normi u međunarodnoj trgovini.

Ekonomija

257

10.8. REGULATORNE FUNKCIJE DRŽAVE U SEKTORU EKOLOŠKE POLITIKE Brz tehnološki i privredni razvoj posle Drugog svetskog rata u zapadnim visoko razvijenim zemljama počeo je ozbiljno da ugrožava životnu sredinu. To je konstatovano na Konferenciji UN o čovekovoj sredini koja je održana u Stokholmu 1972. godine. Na ovoj konferenciji je zaključeno da „čovek ima posebnu odgovornost da sačuva i mudro upravlja nasleđem živog sveta prirode, koji je sada ozbiljno ugrožen kombinacijom nepovoljnih činilaca. Očuvanje prirode, uključujući tu i živi svet prirode, mora zato da dobije važno mesto u planiranju privrednog razvoja.“111 Navedeno opredeljenje UN dobilo je veliki broj pristalica u svetu. Konstituisana je i Svetska komisija za čovekovu sredinu i razvoj (WCED). U izveštaju pod nazivom „Naša zajednička budućnost“, koji je ova komisija podnela 1987. godine, prvi put se pominje i razvija koncept održivog razvoja.112 Suština tog koncepta sastoji se u stanovištu da je osnovno merilo ekonomskog i svakog drugog razvoja njegova ekološka održivost. Svaki privredni razvoj koji ugrožava životnu sredinu, odnosno nije ekološki održiv, nepoželjan je i treba ga obustaviti ili svesti na najmanju moguću meru. Ovaj izveštaj WCED prihvaćen je na Konferenciji UN o razvoju i životnoj sredini koja je održana u Rio de Žaneiru 1992. godine. Konferencija je sazvana paralelno na vladinom i nevladinom nivou. Jedan od osnovnih zaključaka odnosi se na preporuku svim državama da sarađuju radi unapređenja otvorenog i prihvatljivog međunarodnog ekonomskog sistema u kome su ekonomski rast i ekonomski razvoj usklađeni sa naporima da se reši problem degradacije čovekove sredine. Posebno je istaknuta potreba da se, kako na međunarodnom tako i na nacionalnom planu, dosledno primenjuje koncept održivog rasta (sustainable growth), odnosno razvoja (sustainable development) koji je u potpunosti prihvaćen na pomenutoj Konferenciji u Riju.113 Pod konceptom održivog razvoja podrazumeva se: održivo upravljanje i korišćenje prirodnih resursa, održiva proizvodnja i potrošnja, održiva poljoprivreda, ekoturizam, ekonomika i čovekova sredina, integracija čovekove sredine i poslovnih aktivnosti i praćenje indikatora održivog razvoja. Evropska unija je, kao učesnik Konferencije u Riju, u potpunosti prihvatila koncept održivog razvoja i kroz svoje zakonodavstvo pravno 111

112

113 114

Načelo 4. Deklaracije Konferencije UN o čovekovoj sredini, prevod iz Spoljnopolitičke dokumentacije (SPD) Instituta za međunarodnu politiku i privredu, br. 3, Beograd, 1972. World Commission on Environment and Development - WCED. Videti posebno deo posvećen održivom razvoju u: Part I, 2 Towards Sustainable Development, Report of the World Commission on Environment and Development-WCED, UNGA, doc. A/42/427, 4. avgust 1987. Načelo 12. Deklaracije o čovekovoj sredini i razvoju. UN Doc. A/CONF. 151/5/Rev.1. Preparation of the Associated Countries of Central and Eastern Europe for Integration into the Internal Market of the Union, White Paper, Commission of the European Communities, Brusseles, 1995. Prevod ove knjige na srpskohrvatski jezik izdao je Institut ekonomskih nauka u Beogradu, 1995. godine.

258

10. Regulatorne funkcije države u savremenim tržišnim privredama

razradila ekološku regulativu u vezi sa praktičnom primenom tog koncepta. Ta regulativa je značajna i za države koje nisu članice Evropske unije i to posebno za zemlje u tranziciji koje nastoje da se integrišu u EU. U „Beloj knjizi“ koju je objavila EU pod naslovom „Pripreme pridruženih zemalja Centralne i Istočne Evrope za integraciju u unutrašnje tržište Unije“ ističe se da je „od posebne važnosti za stvaranje šireg evropskog tržišta između EU i zemalja Centralne i Istočne Evrope“ da se „pitanje očuvanja životne sredine od samog početka tretira kao sastavni deo procesa trgovinske i ekonomske integracije pridruženih zemalja - članica Centralne i Istočne Evrope“ i kao „sastavni deo pretpristupne strategije“.114Dakle, EU uslovljava ekonomsku saradnju i mogućnost integracije u Uniju, preduzimanjem određenih mera od strane država zemalja u tranziciji u oblasti zaštite čovekove sredine. To uslovljavanje je posebno istaknuto u uredbi EU koja je doneta maja 1998. godine, pod nazivom „Specijalni aranžmani koji se tiču prava iz radnog odnosa i specijalni podsticajni aranžmani u oblasti zaštite čovekove sredine“.115 U drugom delu ove uredbe, EU predviđa za zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji dodatne preferencijale za izvoz određenih njihovih proizvoda (čl. 9) u EU, pod uslovom da preduzimaju mere u domenu zaštite životne sredine u skladu sa preporukama EU, a na osnovu člana 14 uredbe. Uredba predviđa i mere nadzora. Ukoliko nadležni organi EU utvrde da neka zemlja ne ispunjava uslove koji su predviđeni Uredbom, biće joj ukinuti preferencijali na osnovu odredbi članova 15. i 16. Visoko razvijene zemlje, transnacionalni i domaći kapital imaju prevashodno profitne interese, a mnogo manje interes da očuvaju životnu sredinu. Država je u mogućnosti da putem svojih institucionalno utvrđenih mehanizama i regulatornih funkcija, sprovodi određenu ekološku politiku i primeni koncept održivog razvoja. Doslednom primenom regulatornih funkcija države u sektoru ekološke politike i sprovođenja koncepta održivog razvoja, treba da se podstiču sledeće aktivnosti: 1) preduzimanje potrebnih mera radi sprečavanja zagađivanja u pojedinim domenima, 2) stimulisanje „proizvodnje zdrave životne sredine“ i u tom domenu i proizvodnje zdrave hrane, 3) primenjivnje oštrijih standarda u proizvodnji lekova, 4) intenzivnije korišćenje biljnih i drugih prirodnih supstanci umesto sintetičkih, 5) stimulisanje unapređenja solarnih, hidro, gravitacionih i drugih alternativnih ekoloških izvora116. U protivnom, preti opasnost ugrožavanja životne sredine, koja se sastoji u procesima opustinjavanja, erozije obradivog zemljišta, promene klime, uništavanja staništa pojedinih ugroženih vrsta flore i faune, izazivanja efekta staklene bašte i drugim pojavama. 115

116

Special Incentive Arrangements Concerning Labour Rights and Special Insentive Arrangements Concerning Environmental Protection, 1154/98/EC-Official Journal of the European Communities-L 160/1, 4. 6. 1998. Videti: Vid Vukasović, Ekologija i ekonomija, značaj koncepta održivog razvoja za međunarodne ekonomske odnose, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, mart, 1999.

Ekonomija

259

LITERATURA • Bajec, J., Joksimović, Lj., Savremeni privredni sistemi, Ekonomski fakultet, Beograd, 1993, • Balassa, B., „Policy Responses to Exogenous Schocks in Developing Countries“, American Economic Review, May 1986. • Barro, R, and G.S.Backer, „Fertility Choice in a Model of Economic Growth“, Econometrica, March 1989. • Baumol, W. J. and A. S. Blinder, Economics Principles and Politcy, Harcourt Brace Jovanovich, Fifth Edition, 1991. • Beardshaw, J., Economics A Student’s Guide, Pitman Publishing, 1998. • Begg, D., S. Fischer and R. Dornbusch, Economics, Mc GrowHill Publishing Company, Faurth Edition, 2000. • Bennett, A., „Currency Boards“, PPAA/94/18 IMF, Washington, D.C. • Bhagwati, J. „Rethinking Trade Strategy“, u: Lewies, P.J. and V.Kallab, (eds.) Development Strategies Reconsidered, OversemsDevelopment Council, Washington, S. C. 1983. • Bhagwati, J., „Directly Unproductive, ProfitSeeking (DUP) Activities“, Journal of Political Economy, Vol. 5, Chicago, October 1982. • Bienefeld M., The International Context for National Development Strategies: constraints and opportunities in a changing world, in Bienefeld Manfred and Godfrey Martin, eds., The Struggle for Development: National Strategies in an International Context, John Wiley & Sons Limited, New York, 1982, • Blanchard, O. and S. Fischer, Lectures on Macroeconomics, MIT Press, Cambridge, 1989. • Bruno, M., „Monetary Policy Rules for Small, Open Economy“, u: Dornbusch, R., (ed.), Policymaking in the Open Economy Concepts and Case Studies in Economic Performance, EDI of the World Bank, Washington, D.C., 1993. • Chambrlin, The Theory of Monopol istic Competition, Harvard University Press, Cambridge, 1962. • Chenery, H. and M. Syrquin, Patterns of Development, 1950-70, Oxford University Press, 1975.

260

Literatura

• Chenery, H., S. Robinson and M. Syrquin, Industrialization and Growth. A Comparative Study, Oxford University Press, 1986. • Csaba, L., „The Political Economy of Trade Regimes in Central Europe“, u zborniku: Winters, A. L., (ed.), Foundations of an Open Economy Trade Laws and Institutions for Eastern Europe, CEPR, London, 1995. • Dimitrijević, B., Hiperinflacija, „Svetlostkomerc“, Beograd, 1996, • Dolan, E., Lindsey, D., Economics, Dryden Press, 5. izd., 1988. • Dornbusch, R. and S. Fischer, Macroeconomics, McGrowHill International editions, Economics series, Sixth Edition, 1994. • Dornbusch, R., (ed.), Policymaking in the Open Economy Concepts and Case Studies in Economic Performance, EDI of The World Bank, Washington, D. C., 1993. • Fleming, J. M., „Domestic Financial Policies Under Fixed and Floating Exchange Rate“, IMF Staff Papers, November 1962. • Fridman, M., „The Role of Monetary Policy“, American Economic Review, Mart, 1968 • Fridman, M.,Teorija novca i monetarna politika , „Rad“, Beograd, 1973. • Friedman, M., The Qualitity Theory of Money, A. Restatement, Chicago Adline Publishing Comp., 1969. • Froyen, R.T.,Macroeconomics Theories and Policies, Third edition, Macmillan, London, 1990, glava13: Consumption and Investiment Spending • Gnjatović, D., Politička ekonomija i ekonomski sistem Jugoslavije (drugo izdanje), „Policijska akademija“, Beograd, 2000. • Goodhart, C. A. E., The Central Bank and the Financial System, Macmillan, London, 1995. • Gordon, R., Macroeconomics, Scott, Foresman and Company, Fifth Edition, 1990. • Gray, J., „Wage Indexation: A Macroeconomic Approach“, Journal of Monetary Economics, No. 2. 2, April 1976, • Gregory, P., Stuart, R., Comparative economic systems, Houghton, Boston, 1992 • Hanke, S. H. and K. Schuler, Currency Boards for Developing Countries, International Center for Economic Growth, San Francisco, 1994. • Hanke, S. H. and K. Schuler, Monetarna reforma i razvoj jugoslovenske tržišne privrede, (prevod sa engleskog), Ekonomski institut, Beograd, 1991.

Ekonomija

261

• Harris, S., John Maynard Keynes Economist and Policymaker, New York, 1955, str. IXX. Pismo Bernardu Šou je od 1. januara 1935. godine. • Harvey, J., Basic Economics, Macmillian, 1981. • Heathfield, D. and M. Russell, Modern Economics, Harvester Wheatsheaf, 1996. • Jakšić, M., Ekonomija, Poslovna škola „Megatrend“, Beograd, 1999. • Key J. i Vickers, Regulatory Reform in Britain, Economic Policy, 2, 1988. • Keynes, J.M., The General Theory of Employment, Interest and Money, 1936. Prevedeno je kod nas kao Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, „Kultura“, 1956. • Kreps, D. M., A Course in Microeconomic Theory, Princeton Universiti Press, 1999. • Krueger, A., „The Political Economy of the Rent Seeking Societres“, American Economic Review, June 1974. • Krueger, A., Foreign Trade Regimes and Economic Development: Liberalization Attempts and Conseguences, NBER, Ballinger, 1978. • Krugman, P., „Protection in Developing Countries“, u: Dornbusch, R., (ed.), Policymaking in the Open Economy Concepts and Case Studies in Economic Performance, EDI od The World Bank, Washington, D. C., 1993. • Krugman, P., „The JCurve, the Fire Sale and the Hard Landing“, American Economic Review, May 1989. • Krugman, P.R. and M. Obstfeld, International Economics Theory and Policy, Harper Collins Publishers, Second Editions, 1991. • Kulne, K., Internationale Konfrontation der Wirtschafts doktrinen. Ein Laboratorinmstest zwischen Monetarismus und FrancoNeokeynesianimsus? Gemerkschaftliche Monatschefte, oktobar, 1981 • Kuznets, S., Toward a Theory of Economic Growth, W.W. Norton, NewYork, 1968, • Laurence, B., N. G. Mankiw and D. Roamer, „The New Keynesian Economics and the OutputInflation Tradeoff“, Brookings Paper on Economic Activity, No. 1, 1988. • Lucas, R., On the Mechanics of Development, Journal of Monetary Economics, no. 1. 1986. • Maddison, A., Phases of Capitalist Development, Oxford University Press, 1982.

262

Literatura

• Mankiw, G. N., Macroeconomics, Worth Publishers, Inc., New York, 1992. • Mankiw, G.N. and D. Roamers, New Keynesian Economics, MIT Press, Cambridge, 1991. • Mankiw, G.N., Macroeconomics, Third Edition, Worth Publishers, Inc.,NewYork, 1997. • Marschall, A., Principles of Economics, 8. izd. 1920. • Meade, E, „Exchange Rate Adjustment and the J. Curve“, Federal Reserve Bulletin, October 1988. • Messerlin, P. A., „Central and East European Countriees’ Trade Laws in the Light of International Experience“, u zborniku: Winters, A. L…, (ed.), Foundations of on Open Economy Trade Laws and Institutions for Eastern Europe, CEPR, London, 1995. • Miede, J.M., Stagflation: Wage Fixing, vol. I, George Allen and Unwin, London, 1982 • Minić,J.,Novoindustrijalizovane zemlje, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1992, • Mundell, R., „Capital Mobility and Stabilization Under Fixed and Flexible Exchange Rate“, Canadian Journal of Economics and Political Science, November 1963. • Mundell, R., International Economics, Macmillan, 1968. • Nishimizu, M. and S. Robinson, „Trade Policies and Productivity Change in SemiIndustrialized Contries“, Journal of Development Economics, Vol. 16, September/October, 1984. • Pazos, F. Chronic Inflation in Latin America, Preager, New York, 1972. • Perru A, Approaching Economics, Hutchinson, London, 1985. • Phelps, E., „The Golden Rule of Accumulation: A Fable for Growthmen“, American Economic Review, September 1961. • Reynolds, L., Macroeconomics, 6. izd., Irwin, 1988. • Rikalović, G., Institucionalna infrastruktura, tranzicija ka tržišnoj privredi i privatizacija, u zbornku radova „Institucionalna infrastruktura u tranziciji ka tržišnoj privredi“, Institut društvenih nauka, Beograd 1994, • Roamer, P. ,„Crazy Explanations for the Productivity Slowdown“, Macroeconomics Annual 1987, NBER, 1987. • Roamer. P., „Increasing Returns and LongRun Growth“, Journal of Political Economy, October 1986. • Sachs, J. D. and F. Larrain B., Macroeconomics In The Global Economy, Harvester Wheatsheaf, 1993. • Samuelson, P.A. and W.D. Nordhauss, Economics, McGrowHill Book Company, Thirteenth Edition, 1989.

Ekonomija

263

• Savić, N., Izbavljenje iz krize program strukturnog prilagodjavanja jugoslovenske privrede…, Beograd, 1989. • Schwartz, A. J., „Currency Boards: Their Past, Present, and Possible Future Role“, CarnegieRochester Conference Series on Public Policy 39, 1993. • Senford, C. and Bradbury, N., Case Studies in Economics, Longman, 1987. • Simić N, Monetarne i javne finansije, MEGATREND Univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2002. • Solow, R., „A Contribution to the Theory of Economic Growth“, QuarterlyJournal of Economics, February 1956. • Solow, R., „Technical Change and the Aggregate Production Function“, Review of Economics and Statistics, August 1957. • Solow, R., Growth Theory: An Exposition, Oxford University Press, 1988. • Stiglitz, J. and H. Uzawa, (eds.), Readings in the Theory of Economic Growth, MIT Press, Cambridge, 1969. • Stiglitz, J., More Investments and Broader Goals: Moving Toward the Postwashington Cosensus, predavanje održano 7. januara 1998. godine na Univerzitetu UN, Svetski institut za proučavanje razvoja, Helsinki, Website: http: www.wider.unu.edu/stiglitz.htm. • Stojanović, I., Država i tržišne reforme, „Prometej“, Zemun, 2000. • Thompson, A., Microeconomics, AddisonWesley Publishing Company, 1985. • Tobin, J., Netes on Optimal Monetary Growth, Journal of Political Economy, aug. 1963. • Varian, H. R., Intermediate Microeconomics A Modern Approach, W. W. Norton & Company, University of Michigan,1990. • Walras, L., Elements d’economie politique pure,(elementi čiste političke ekonomije) I i II deo, 1874. i 1877. • Williamson, J., What Role for Currency Boards?, Institute for International Economics, Washington, D.C., September 1995. • Winters, A. L., (ed.), Foundations of an Open Economy Trade Laws and Instituions for Eastern Europe, CEPR, London, 1995. • World Bank, The East Asian Miracle: Economic Growth and Publc Policy, New York, Oxford Univ. Press, 1993. • Young, A., Readings in Endogenous Growth, MIT Press, Cambridge, 1993.

Cyan Magenta Yellow Black

Cyan Magenta Yellow Black

Dr Ivi­ca Sto­ja­no­vić je van­red­ni pro­fe­sor na Fa­kul­te­tu za po­slov­ne stu­di­je Me­ga­trend uni­ver­zi­te­ta pri­me­nje­nih na­u­ka u Be­o­gra­du, gde pre­da­je pred­me­te Tr­ži­šna eko­no­mi­ja i Me­đu­na­rod­ni eko­nom­ski od­no­si. Re­dov­ne stu­di­je za­vr­šio je na Eko­nom­skom fa­kul­te­tu Uni­verzite­ta u Be­o­gra­du, gde je ma­gi­stri­rao i dok­to­ri­rao. Ob­ja­vio je pet knji­ga, od ko­jih su tri mo­no­gra­fi­je i dva udž­be­ni­ka. Po­seb­no se is­ti­če mo­no­gra­fi­ja „Dr­ža­va i tr­ži­šne re­for­me” (2000). Ta­ko­đe, ob­ja­vio je pre­ko se­dam­de­set čla­na­ka i ese­ja u na­uč­nim ča­so­pi­si­ ma i zbor­ni­ci­ma, kao što su: „Me­đu­na­rod­ni pro­ble­mi”, „Eko­nom­ska mi­sao”, „Eko­nom­ ski ana­li”, „Eko­nom­ski sig­na­li”, eko­nom­ski zbor­nik Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, itd. Imao je sa­op­šte­nja na vi­še do­ma­ćih i me­đu­na­rod­nih na­uč­nih sku­po­va i uče­stvo­vao u iz­ra­di ve­ćeg bro­ja na­uč­no­i­stra­ži­vač­kih pro­je­ka­ta. Prof. dr Ivi­ca Sto­ja­no­vić je član Od­bo­ra za eko­nom­ske na­u­ke u okvi­ru Ode­lje­nja dru­štve­ nih na­u­ka Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti. Za­me­nik je glav­nog ured­ni­ka ča­so­pi­sa „Me­ga­trend re­vi­ja”. Bio je za­po­slen u Insti­tu­tu za me­đu­na­rod­nu po­li­ti­ku i pri­vre­du u Be­o­gra­du, u zva­nju is­tra­ži­vač-sa­rad­nik. Na­uč­na is­tra­ži­va­nja dr Sto­ja­no­vi­ća ve­ći­nom su usme­re­na ka ak­tu­el­nim eko­nom­skim pro­ ble­mi­ma ze­ma­lja u tran­zi­ci­ji, nji­ho­vom po­lo­ža­ju u me­đu­na­rod­nim eko­nom­skim od­no­si­ ma i, po­seb­no, ka pro­ble­mi­ma sa ko­ji­ma se sa­da su­o­ča­va na­ša pri­vre­da. Iz­vo­di iz re­cen­zi­ja: „Struk­tu­ra i sa­dr­ži­na ru­ko­pi­sa pred­sta­vlja­ju za­o­kru­že­nu sli­ku te­melj­nih i sa­vre­me­nih te­o­rij­ skih i prak­tič­nih prin­ci­pa na­u­ke eko­no­mi­je i od­go­va­ra­ju pred­zna­nju stu­de­na­ta pr­ve go­di­ne. Ko­ri­šće­na je sa­vre­me­na li­te­ra­tu­ra, što pred­sta­vlja ga­ran­ci­ju ak­tu­el­no­sti ru­ko­pi­sa i nje­go­vog mo­der­nog pri­stu­pa pre­zen­ta­ci­ji osnov­nih eko­nom­skih na­uč­nih di­sci­pli­na.” Prof. dr Mi­ća Jo­va­no­vić „Tekst pod na­zi­vom „Eko­no­mi­ja”, ko­ji je na­pi­sao dr Ivi­ca Sto­ja­no­vić, pred­sta­vlja sve­o­o­bu­ hvat­nu ana­li­zu sa­vre­me­nih mi­kro­e­ko­nom­skih i ma­kro­e­ko­nom­skih pro­ble­ma. Ovaj obi­čan i pot­pu­no ak­tu­e­lan ru­ko­pis ne sa­mo da uspe­šno po­ve­zu­je te­o­rij­ska i prak­tič­na pi­ta­nja mi­kro­e­ ko­no­mi­je i ma­kro­e­ko­no­mi­je, već stu­den­ti­ma pru­ža i prili­ku da se uve­re u to ko­li­ko eko­nom­ska na­u­ka mo­že bi­ti in­te­re­sant­na i ko­ri­sna. Eko­nom­ska na­u­ka ob­u­hva­ta pi­ta­nja po­ve­za­na s ostva­ ri­va­njem ci­lje­va na naj­bo­lji na­čin, tj. naj­bo­ljim me­to­di­ma. Sto­ga se u ovom tek­stu sle­di ide­ja vo­di­lja da eko­nom­ska na­u­ka pod­razu­me­va po­se­ban na­čin mi­šlje­nja i oso­bi­te me­to­de ana­li­ze pro­ble­ma. Au­to­rov osnov­ni cilj je da kroz iz­u­ča­va­nje neo­p­hod­nog spek­tra eko­nom­skih i dru­gih zna­nja omo­gu­ći stu­den­ti­ma ovla­da­va­nje ta­kvim ana­li­tič­kim me­to­di­ma i na­či­nom mi­šlje­nja. U tom po­gle­du će do­sta po­mo­ći pri­stu­pi pri­me­nje­ni u ovom, pe­tom iz­da­nju Sto­ja­no­vi­će­ve „Eko­no­mi­je”, do­pu­nje­nom i iz­me­nje­nom vred­nim iz­la­ga­nji­ma o in­fla­ci­ji, agre­gat­noj tra­žnji i agre­gat­noj po­nu­di, ma­kro­e­ko­no­mi­ji otvo­re­ne pri­vre­de...” Prof. dr Goj­ko Ri­ka­lo­vić ISBN 86-7747-182-0

Cyan Magenta Yellow Black

Cyan Magenta Yellow Black