O psihologiji nesvesnog

K. G. J U N G

O PSIHOLOGIJI NESVESNOG S nemačkog preveli DESA i dr PAVLE MILEKIĆ

MATICA

SRPSKA

Izvori originala C. G. Jung GESAMMELTE WERKE © Walter-Verlag AG, Olten, 1971

I O PSIHOLOGIJI NESVESNOG

I PSIHOANALIZA Lekaru, takozvanom »nervnom lekaru«, neop­ hodna su psihološka znanja ako hoće da pomogne svojim pacijentima; pošto su neurotske smetnje, u svakom slučaju sve ono što se označava kao »neuro­ za«, histerija, itd. psihičkog porekla, logično da zahtevaju psihijatrijski tretman. Hladna voda, svetlost, vazduh, električna struja itd. imaju prolazno dejstvo, ponekad su čak bez ikakvog dejstva. Ono od čega bo­ lesnik pati je duša, i to njene najkomplikovanije i najviše funkcije koje čovek jedva da se usuđuje da ubraja u područja medicine. Ovde lekar mora da bu­ de i psiholog, to jest poznavalac čovekove duše. Nekada, to jest pre skoro pedeset godina, psiho­ loško obrazovanje lekara bilo je zapravo vrlo loše. Njegov psihijatrijski udžbenik sasvim se ograničavao na kliničko opisivanje i sistematizaciju duševnih bo­ lesti, dok se psihologija, koja se predavala na univer­ zitetima, sastojala ili od filozofije ili takozvane ekspe­ rimentalne psihologije, koju je inaugurisao Vunt OVundt). Iz Sarkoove škole Salpetrier u Plarizu poti­ ču prvi podsticaji psihoterapije neuroza: Zane (Janet) je započeo svoja epohalna istraživanja o psihologiji 1

2

1

1902.

Grundziige der physiologischen Psychologie, 5. izd.,

* L'Automatišme psychologique, 1889; Nevroses et Iđees fbces. 1898.

7

neurotskih stanja a Bernem (Bernheim) je sa Veli­ kim uspehom ponovo prihvatio svojevremeno zabo­ ravljeni Liebolov (Liebault) predlog lečenja neuroza sugestijom. Sigmund Frojd je preveo Bernemovu knjigu dobivši iz nje odlučujuće podsticaje. Tada još nije postojala psihologija neuroza i psihoza. Frojd je bio taj kome pripada besmrtna zasluga za postavku osnova psihologije neuroza. Njegovo učenje je pro­ isteklo iz iskustva praktičnog tretmana neuroza, to jest iz primene metode koju je on označavao kao psihoanaliza. 3

4

Pre nego što pređem na bliže izlaganje stvari moram nešto reći o njenom odnosu prema dosadaš­ njoj nauci. Ovde doživljavamo čudnovatu igru, koja ponovno potvrđuje primedbu Anatola Fransa: »Les savants ne sont pas curieux.« Prvi veći rad na ovom području jedva da je imao odjeka, iako je izneo sa­ svim novo shvatanje neuroza. Nekoliko autora su iz­ razili svoje slaganje sa iznetim nastavljajući na sledećoj stranici da svoje slučajeve histerija izlažu na stari način. Oni su se ponašah otprilike tako kao kada čovek pohvalno prihvata ideju ili činjenicu o okru-« glom obliku zemlje, a da pri tom mirno nastavlja da zemlju opisuje kao ploču. Sledeće Frojdove publi­ kacije ostale su nezapažene, iako su iznosile zapaža­ nja od nesagledivog značaja upravo za područje psi­ hijatrije. Kada je Frojd 1900. napisao prvu stvarnu psihologiju snova* (prethodno je na ovom području carovala mrkla tama), započelo je ismejavanje, a kada je oko 1905. započeo da rasvetljava psiholo­ giju seksualnosti, začule su se grdnje i psovke. Ovo učeno opšte silno negodovanje nije bilo bez značaja u stvaranju neobičnog publiciteta Frojdove psiholos

7

* Hippolyte Bernheim, De la Suggestion et de ses Appli­ cations d la Therapeutique, 1886. Nemačko izdanje u prevodu S. Frojda: Die Suggestion und ihre HeiliDirkung, 1888. A. A. Liebault: Du Sommeil et des etats analogues consideres au point de vue de l'action du moral sur le physique, 1866. Breuer und Freud: Studien ilber Hysterie, 1895. • Die Traumdeutung, 1900. Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie, 1905. 4

5

7

8

gije, poznatosti koja je daleko prevazilazila granice naučnog interesovanja. Zbog toga ovu novu psihologiju moramo pobliže sagledati. Već u Sarkoova vremena znalo se da je neurotski simptom »psihogen«, to jest da potiče iz psihe. Znalo se takođe, zahvaljujući radovima škole iz Nansija, da se svaki histerički simptom može provocirati sugestijom. Isto tako se znalo, zahvaljujući Zaneovim istraživanjima, za psihomehaničku uslovljenost histeričnih ispada, kao što su anestezije, pareze, para­ lize i amnezije. Ali nije se znalo kako histeričan sim­ ptom proizilazi iz psihe, to jest kakvo mu je poreklo; bile su potpuno nepoznate psihičke kauzalne poveza­ nosti. Početkom osamdesetih godina načinio je dok­ tor Brojer (Breuer), stari bečki praktičar, jedno ot­ kriće koje je zapravo postalo početak nove psiholo­ gije. On je lečio mladu, vrlo inteligentnu pacijentkinju, koja je patila od histerije i to, između ostalih, od sledećih simptoma: spastična (kruta) oduzetost desne ruke, povremeni »absansi« ili sumračna stanja, mo­ gućnost govora je izgubila toliko što više nije vladala maternjim jezikom već je mogla još samo da se izra­ žava engleski (takozvana sistematska afazija). Svoje­ vremeno se pokušavalo da se postave anatomske teo­ rije ovog poremećaja, iako u moždanoj lokalizaciji funkcije ruke nije bilo nikakvog poremećaja već je ovaj deo bio kao kod normalnog čoveka. Simptomatologija histerije je prepuna anatomskih nemogućno­ sti. Jedna dama, koja je zbog histeričke afekcije pot­ puno izgubila sluh, imala je običaj da peva. Jednom, kada je pacijentkinja upravo pevala jednu pesmu, njen lekar je neprimetno seo za klavir i počeo tiho da je prati; pri prelasku s jedne strofe na drugu iz­ nenada je promenio tonski red, na šta je pacijentki­ nja ne primećujući pevala dalje u promenjenom redu. Dakle: ona čuje i — ne čuje. Različiti oblici sistemat­ skog slepila daju slične fenomene. Jedan čovek pati od kompletnog histeričkog slepila. Tokom terapijskog postupka ponovo mu se vraća vid ali najpre i za duže vremena samo parcijalno: on naime, vidi sve osim ljudskih glava. Sve ljude u okolini vidi bez glave. 9

Dakle, on vidi i — ne vidi. Na temelju velikog broja ovakvih iskustava došlo se do zaključka da samo bo­ lesnikova svest ne vidi i ne čuje, a da je inače čulna funkcija sasvim u redu. Ovo činjenično stanje direk­ tno protivureči suštini organskog poremećaja, koji je uvek udružen sa oštećenjem funkcije. Posle ove ekskurzije vratimo se Brojerovom slu­ čaju. Nisu bili prisutni organski uzroci poremećaja, stoga je slučaj imao shvatiti kao histeričan, to jest psihogen. Brojer je primetio da se pacijentkinja, ako bi joj omogućio da priča tokom veštački proizvedenih ili spontanih sumračnih stanja, kada su joj navirale fantazije i reminiscencije, nekoliko sati posle ovoga osećala znatno lakše. Ovo zapažanje je planski kori­ stio u daljem postupku. Pacijentkinja je za ovo iz­ našla ime »talking cure« ili u šali »chimnev sweeping«. Pacijentkinja se razbolela tokom nege njenog na smrt bolesnog oca. Razumljivo da su se njene fantazije uglavnom bavile ovim uzbudljivim vremenom. Remi­ niscencije iz tog perioda ponovo su se javljale sa fo­ tografskom tačnošću i to do poslednjeg detalja jasno u tolikoj meri da je čovek morao da pretpostavi da budno sećanje nikada ne bi bilo u stanju da reprodukuje tako plastično i tačno. (Ovo povišenje moguć­ nosti sećanja koje se ne retko javlja u stanjima su­ žene svesti naziva se hipermnezija). Ispostavljaju se čudne stvari. Jedna od mnogih priča glasi otprilike ovako: Jednom se noću probudila u velikom strahu za visoko febrilnog bolesnika, napregnuta od iščekiva­ nja, pošto se očekivao hirurg iz Beča koji je trebalo da izvrši operaciju. Majka je otišla na kratko, a Ana (pacijentkinja) je sedela pored bolesničke postelje, sa desnom rukom prebačenom preko naslona stolice. Za­ pala je u stanje budnog sanjarenja i videla kako se sa zida ka bolesniku približava zmija da bi ga ujela. (Vrlo je verovatno da je u vrtu iza kuće stvarno bilo zmija od kojih se devojka ranije uplašila a koje su joj sada dale halucinatorni materijal). Htela je da 10

otera zmiju ali je bila kao oduzeta; desna ruka, pre­ bačena preko naslona bila je »utrnuta«, anestetična i paretična, a kada ju je zagledala, prsti su se pretvo­ rili u male zmije sa mrtvačkim glavama. Verovatno je pokušavala da zmiju otera oduzetom desnom ru­ kom. Na ovaj način anestezija i oduzetost ruke aso­ ciram su sa halucinacijom zmije. Kada je ova nestala; u strahu je htela da se pomoli; međutim, otkazao joj je svaki govor, sve dok se najzad nije setila jedne engleske dečje pesmice, tako da je na ovom jeziku mogla dalje da misli i da se moli. To je bila scena u kojoj je došlo do oduzetosti i poremećaja govora; zajedno sa prepričavanjem ove scene odstra».jen je i poremećaj. I na ovaj način treba da je slučaj uopšte izlečen. Ovde se moram zadovoljiti sa ovim primerom. U citiranoj Brojerovoj i Frojdovoj knjizi nalazi se obilje sličnih primera. Shvatljivo je da su scene ove vrste vrlo delotvorne i upečatljive i zbog toga je čovek sklon da im pridoda i kauzalno značenje u nastanku simptoma. Tada dominantno mišljenje o histeriji, po­ teklo iz Engleske preko učenja o »nervous shock« a koje je energično zastupao Sarko, bilo je sklono da objasni Broj ero vo otkriće. Odatle je proistekla tako­ zvana traumatska teorija, koja je tvrdila da histerični simptom — i ukoliko je oboljenje sastavljeno od tak­ vih simptoma, kao i histerija uopšte, potiče od dušev­ nih ozleda (trauma), čiji se utisak, trag nesvesno odr­ žava godinama. Frojd, koji je u početku bio Brojerov saradnik, mogao je obilato da potvrdi ovo otkriće. Po­ kazalo se da nijedan od stotina histeričnih simptoma ne nastaje slučajno, već da je uvek uzrokovan psi­ hičkim doživljajima. Tako je novo shvatanje otkrilo široko polje empirijskog rada. Međutim, Frojdov is­ traživački duh nije mogao dugo da se zadrži na ovoj površini, pošto su već iskrsli dublji i teži problemi. Očigledno je da ovakvi trenuci jakog straha, kakav je doživela Brojerova pacijentkinja, mogu da ostave trajan utisak. Ali kako je došlo do toga da je uopšte doživela takve trenutke koji su u sebi već nosili pečat bolesnog? Da li ih je podstakla naporna nega bole11

snika? U tom slučaju slično bi se moralo dešavati znatno češće, pošto na žalost ima mnogo negovateljica koje naporno rade a njihovo nervno zdravlje nije uvek na zavidnoj visini. U medicini postoji izvanre­ dan odgovor na ovo pitanje; kaže se: »Iks u računu je dispozicija.« Covek je »disponiran« za ovakve stva­ ri. Ali Frojdov problem je bio: u čemu se sastoji ova dispozicija? Ovo pitanje je logično dovelo do istra­ živanja predistorije psihičke traume. Cesto se viđa kako uzbudljive scene različito deluju na zainteresovane, ili kako stvari koje su nekom indiferentne ili čak prijatne, kod drugoga stvaraju najveću odvrat­ nost — pomislimo samo na žabu, zmiju, miša, mačku itd. Dešava se da žene mirno asistiraju krvavim ope­ racijama a da pri dodiru mačke zadrhte celim telom od straha i gađenja. Poznavao sam slučaj jedne mlade dame, koja je patila od teške histerije nastale zbog iznenadnog straha. Jedne večeri bila je u društvu i oko 12 časova nekoliko poznanika su je platili kući, kada su iznenada od pozadi naišla jedna kola u brzom kasu. Drugi su skočili u stranu, ona je, međutim, ne­ ma od straha ostala nasred ulice i potrčala ispred ko­ nja. Kočijaš je pucao bičem i psovao; ali ništa nije pomoglo, ona je trčala ulicom koja je vodila na most. Tu ju je izdala snaga i, da ne bi dospela pod konje, u očajanju je pokušala da skoči u reku, ali su je zadr­ žali prolaznici. Ista ova dama u Petrogradu onog kr­ vavog 22. januara 1905. g. slučajno se našla u jed­ noj ulici koju je upravo »očistila« vojska puščanom vatrom. Desno i levo od nje padali su mrtvi i ranjeni, ona, međutim, sa nečuvenim mirom i najbistrija duha šmugnula je kroz jednu kućnu kapiju i izašla na dru­ gu ulicu. Ovi užasni trenuci nisu prouzrokovali ni­ kakve dalje smetnje. Posle ovoga osećala se sasvim dobro, čak raspoloženija nego obično. Principijelno slično ponašanje može se često posmatrati. Iz toga se neminovno nameće zaključak da intenzitet jedne traume po sebi očigledno poseduje malo patogenog značaja, već da mora imati posebnog značaja za pacijenta; to jest nije šok po sebi koji pod svim uslovima deluje patogeno, već on mora, da bi 12

stupio u dejstvo, da pogodi posebnu psihičku dispo­ ziciju koja se po prilici sastoji u tome što pacijent šoku nesvesno pridaje specifično značenje. Ovim je nađen ključ kojim se može .resiti tajna dispozicije. Ostaje nam, dakle, pitanje: koji su posebni uslovi sce­ ne sa kolima? Strah se javio kada je dama začula to­ pot konja i za trenutak to joj je izgledalo kao zla kob, kao da to znači njenu smrt ili inače nešto straš­ no; tada je već sasvim izgubila prisebnost. Dejstveni momenat potiče na izgled od konja. Dispozicija pacijentkinjina da na ovaj beznačajni do­ gađaj reaguje na ovako neuračunljiv način mogla bi dakle da se sastoji u tome da za nju konji znače nešto posebno. Dalo bi se pretpostaviti da je ona, recimo, nekada doživela nešto opasno sa konjima. To je stvar­ no tačno, pošto je kao sedmogodišnje dete doživela da su se tokom šetnje sa kočijašem poplašili konji i u divljem trku pojurili prema obali duboke reke. K o čijaš je iskočio iz kola i doviknuo joj da i ona iskoči, ali ona, u samrtnom strahu, nije mogla da se odluči. Ipak je uspela da blagovremeno iskoči, dok su se konji zajedno sa kolima sjurili u duboku reku. Da ovakav događaj ostavlja duboke utiske, ne mora da se posebno dokazuje. Ipak ovo ne ob­ jašnjava zašto je kasnije usledila jedna tako bes­ mislena reakcija na sasvim bezazlenu najavu slič­ ne situacije. Do sada znamo samo toliko da je kasniji simptom imao svoju predigru u detinjstvu. Ali ostaje u tami ono patološko u svemu tome. Da bi se prodrlo u ovu tajnu, potrebno je poznavanje još nekih činjenica. Naime, sa sve većim iskustvom ispo­ stavilo se da u svim slučajevima podvrgnutim analizi, pored traumatskog događaja u životu postoji i poseb­ na vrsta poremećaja, koja ima svog korena u područ­ ju erotike. Kao što je poznato »ljubav« je rastegljiv pojam koji dopire od neba do pakla a u sebi objedi­ njuje dobro i zlo, uzvišeno i nisko. Ovo saznanje do­ velo je do znatnog zaokreta u Frojdovom shvatanju. Ako je ranije, više ili manje pod uticajem Brojerovog učenja o snovima, uzrok neuroza tražio u trau­ matskim doživljajima, sada je težište problema pre13

neo na sasvim drugo mesto. To ćemo najbliže ilustrovati našim slučajem. Mi doduše razumemo da konji u životu pacijentkinje mogu igrati posebnu ulogu, ali ne razumemo kasniju tako preteranu i neumesnu re­ akciju. Patološki neobično u ovoj priči sastoji se u tome što su to bezazleni konji od kojih se plaši. Ako se setimo zaključka da često, pored traumatskog do­ življaja, u području erotike postoji neki poremećaj, onda bi u ovom slučaju trebalo potražiti da li u ovom pogledu ovde postoji nešto neobično. Dama poznaje mladog gospodina sa kojim namerava da se veri; ona ga voli i nada se da će biti srećna sa njim. Inače izvan ovoga ništa drugo se ne može otkriti. Ali istraživanje ne srne da se zaustavi pred negativnim nalazom dobij enim pomoću površnog is­ pitivanja. Postoje indirektni putevi tamo gde direktni put ne vodi cilju. Stoga se ponovo vratimo onom čud­ novatom trenutku kada je dama potrčala pred konji­ ma. Raspitajmo se o sastavu društva i kakav je to bio svečani povod u kome je ona upravo uzela učešća: to je bila oproštajna večera u čast njene najbolje pri­ jateljice koja je zbog nerv :e odlazila na duže vreme u inostrano lečilište. Prijateljica je udata i, kako smo čuli, srećna; takođe je i majka jednog deteta. U po­ datak da je srećna možemo posumnjati, jer da je to stvarno slučaj, po svoj prilici ne bi imalo nikakvog razloga da bude nervozna i da ide u lečilište. Nastav­ ljajući sa pitanjima na ovom mestu, saznao sam da je pacijentkinja, kada su je stigli njeni poznanici, vra­ ćena u kuću njene prijateljice kod koje je bila na večeri, pošto je to bila najbliža prilika da je smeste u ove pozne sate. Ovde su je tako iscrpljenu vrlo prijateljski primili. Na ovom mestu pacijentkinja je prekinula njeno izlaganje, zbunjena i u nedoumici pokušavala je da nađe neku drugu temu razgovora. Očigledno se radilo o nekoj neprijatnoj reminiscen­ ciji, koja je iznenada iskrsla. Posle savlađivanja pacijentkinjinog tvrdokornog otpora ispostavilo se da se one noći desilo još nešto čudnovato. Ljubazni do­ maćin joj je vatreno izjavio ljubav, što je dovelo do situacije koja bi se, s obzirom na putovanje njegove 14

supruge, mogla smatrati teškom i neprijatnom. Na­ vodno ova ljubavna izjava došla joj je kao grom iz vedra neba. Međutim, ovakve stvari obično imaju svoju predistoriju. Posao sledećih nedelja sastojao se od toga da se iščeprka deo po deo ove ljubavne priče, dok se nije dobila celina koju bih otprilike skicirao ovako. Kao dete pacijentkinja se ponašala kao dečak, volela je samo grube dečačke igre, ismejavala sopstveni pol i izbegavala svaku vrstu ženskog posla ih zabave. Posle puberteta, kada su joj se približili erotski problemi, počela je da izbegava društvo, mrzela i prezirala sve ono što je makar i udaljeno podsećalo na biološku određenost čoveka i živela u svetu fantazija koji nije imao ničega zajedničkog sa stvar­ nošću. Tako je do svoje 24. godine izbegla sve one male avanture, nadanja i iščekivanja, koja inače i pokreću ženu u ovo životno doba. Tada se, međutim, bliže upoznala sa dva gospodina, trebalo je da oni probiju otvore u trnovoj živici koja je izrasla oko nje. Gospodin A bio je suprug njene tadašnje najbolje prijateljice; gospodin B je bio njegov neoženjeni pri­ jatelj. Oba su joj se sviđala. Ipak uskoro joj je iz­ gledalo da joj se ipak gospodin B znatno više sviđa. Usled toga uskoro je došlo do prisnijeg odnosa izme­ đu nje i gospodina B i već se govorilo o mogućnosti veridbe. Preko svoje veze sa gospodinom B i preko prijateljice često je dolazila u dodir sa gospodinom A, Čije ju je prisustvo neobjašnjivo uzbuđivalo i činilo nervoznom. U ovo vreme pacijentkinja je uzela učešća u jednom većem društvenom skupu. Tu su bili prisutni i njeni poznanici. Ona je bila zamišljena i odsutno se igrala sa prstenom koji je iznenada ispustila, tako da se otkotrljao pod sto. Oba gospodina su počeli da ga traže; gospodinu B je uspelo da ga nađe. On joj ga je navukao na prst uz značajan osmeh govoreći: »Vi znate šta to znači?« U tom trenutku ju je obuzelo čudnovato, neodoljivo osećanje; strgla je prsten sa prsta i bacila kroz otvoreni prozor. Razumljivo da je zbog ovoga nastala vrlo neprijatna situacija tako da je ona uskoro, vrlo neraspoložena, napustila društvo. 15

Ne tako dugo posle ovoga hteo je takozvani slučaj da pacijentkinja provede letnji odmor u jednom odma­ ralištu gde su bili i gospodin i gospođa A. Tada je gospođa A već vidljivo bila nervozna, zbog čega je češće ostajala kod kuće. Stoga je pacijentkinja bila u situaciji da se sama šeta sa gospodinom A. Jednom su se vozili malim čamcem. Ona je bila nepažljivo vesela i iznenada je pala preko ivice u vodu. Gospo­ dinu A, pošto nije umela da pliva, uspelo je da je s mukom, skoro bez svesti, spase i vrati u čamac. Tada ju je poljubio. Ovim romantičnim događajem veza je bila čvrsto zapečaćena. Ali pacijentkinja nije dozvo­ lila da dubina ove strasti dopre do svesti, očigledno stoga što je oduvek navikla da prođe pored ili, bolje rečeno, da pobegne od ovakvih utisaka. Kao izgovor pred samom sobom sve energičnije je insistirala na veridbi sa gospodinom B i svakodnevno se uveravala da je gospodin B voli. Ova neobična igra razumljivo da nije umak!a oštrom oku ženske ljubomore. Gospo­ đa A, njena prijateljica, osećala je ovu tajnu i to ju je mučilo, stoga je i rasla njena nervoza. Tako je došlo do potrebe da gospođa A mora da otputuje u inostranstvo zbog lečenja. Prilikom oproštajne veče­ re našoj bolesnici javio se zao duh i šapnuo: »Noćas je on sam; nešto ti se mora desiti da bi došla u nje­ govu kuću.« I stvarno se tako i desilo — zbog neobič­ nog ponašanja došla je u njegovu kuću i ona je posti­ gla ono što je tražila. Posle ovog objašnjenja svako će biti sklon da pretpostavi da samo đavolska rafiniranost može da smisli i pokrene ovakav splet okolnosti. U rafinira­ nost se ne može sumnjati, ipak je sumnjiva njena moralna vrednost, pošto moram da naglasim da uopšte nije bila svesna motiva ove dramatične predsta­ ve. Njoj je izgledalo kao da se čitava priča odvija sama od sebe, a da ona pri tom nije bila svesna bilo kakvog motiva. Međutim, kroz čitavu predistoriju je očigledno da je nesvesno sve bilo orijentisano ka ovom cilju, dok se svest trudila da dovede do veridbe sa gospodinom B. Nesvesna prisila da se ide drugim putem bila je jača. 16

Ponovo se vraćamo našem početnom razmatra­ nju, naime pitanju, kakva je veza patološke (odno­ sno neobične, preterane) reakcije sa traumom. Na osnovu ponovljenog iskustva došli smo do pretpostav­ ke da i u ovom slučaju pored traume postoji i pore­ mećaj u području erotike. Ova pretpostavka je pot­ puno potvrđena i iz svega ovog smo naučili da tra­ uma, koja navodno deluje kao prouzrokovač bolesti, nije nište više do povod uz koji se nešto prethodno nije svesno manifestovalo, naime neki važni erotski konflikt. Na taj način trauma gubi svoje isključivo značenje, a na njeno mesto stupa mnogo dublje i obuhvatnije shvatanje, koje patogeno dejstvo vidi u erot­ skom konfliktu. Cesto se čuje pitanje: zašto treba da je upravo erotski konflikt uzrok neuroze, a ne možda neki drugi konflikt? Na to se može reći: niko ne tvrdi da tako treba da bude; međutim, ispostavilo se da je to često slučaj. Uprkos svim Ijutitim i suprotnim uveravanjima ljubav sa svojim problemima i konfliktima je od fundament alnog značaja za čovekov život i, kao što se često ispostavlja posle brižljivog istraživanja, od daleko veće važnosti nego što i sluti individua. 8

Zbog toga je teorija o traumi tretirana kao zastarela, pošto sa uvidom da nije trauma već skriveni erotski konflikt koren neuroze, trauma gubi svoje ka­ uzalno značenje.'

U njenom prirodnom širokom smislu, koji ne obu­ hvata samo seksualnost. Time nije rečeno da je erotika i njeni poremećaji jedini izvor neuroza. Poremećaj ljubavi mo­ že biti sekundarne prirode i uslovljen dubljim uzrocima. Ima i drugih mogućnosti da čovek postane neurotičan. * Izuzetak su prave neuroze zbog šoka, kao šok usled eksplozije granate, »Railway spine«, itd. 8

I

Jung, Odabrana dela, II

17

II TEORIJA EROSA Sa shvatanjem, opisanim u prethodnom poglav­ lju, na neočekivan način odgovoreno je na pitanje traume, međutim, odmah se stalo pred problemom erotskog konflikta koji, kao što je pokazao naš primer, sadrži mnoštvo nenormalnih elemenata, koji se na prvi pogled ne mogu uporediti sa običnim erot­ skim konfliktom. Pre svega je upadljivo i skoro neverovatno, da je samo prividnost svesna, dok stvarna strast pacijentkinje ostaje skrivena. U ovom slučaju se ne može osporiti da je stvarna veza ostala u tami, dok je samo privid dominirao u vidnom polju svesti. Ako evu činjenicu formulišemo teorijski, onda bi to neuroze postoje dve tendencije, koje su međusobno u striktnoj suprotnosti i od kojih je jedna nesvesna. }Ova rečenica je namerno formulisana vrlo uopšteno; pošto time želim da istaknem da je morbidni konflikt doduše lični momenat, ali isto­ vremeno u individui očigledno postojeći konflikt ljud­ ske prirode, pošto je neslaganje sa samim sobom uopšte znak kulturnog čoveka. Neurotičar je samo pose­ ban slučaj čoveka nesaglasnog sa samim sobom, koji treba da u sebi sjedini prirodu i kulturu. Kao što je poznato kulturni proces se sastoji od progresivnog sputavanja animalnog u čoveka; to je proces domestifikacije koji se ne sprovodi bez po­ bune od strane slobodoljubive životinjske prirode. S 18

vremena na vreme to se kao zanos širi kroz čovečanstvo sputano kulturnom prisilom: stari vek je doživeo talas dionizijskih orgija prenetih sa Istoka, koje su po­ stale bitni i karakteristični sastojak antičke kulture, a čiji duh nije malo doprineo tome što se u brojnim sektama i filozofskim školama poslednjeg predhrišćanskog veka isposništvo razvilo u stoički ideal i da iz politeističkog haosa onog doba proisteknu asketske religije Mitre i Hrista. Drugi talas dionizijskog slo­ bodoljubivog zanosa naišao je u renesansi preko Za­ pada. Teško je procenjivati sopstveno doba. U nizu revolucionarnih pitanja koja su se postavila tokom poslednjih pedeset godina, iskrslo je i »seksualno pi­ tanje« koje je prouzrokovalo čitav rod nove literatu­ re. U ovom »pokretu« bili su početni koreni psiho­ analize, čije je teorijsko formiranje na ovaj način pretrpelo bitni jednostrani upliv. Niko nije sasvim nezavistan od savremenih strujanja. Od tada su »sek­ sualno pitanje« gurnuli u pozadinu politički i drugi svetski problemi. Ali to ništa ne menja osnovnu či­ njenicu da se čovekova nagonska priroda stalno su­ dara sa kulturnim ograničenjima. Ova doduše menjaju imena, ali suština ostaje ista. Danas znamo još i to da nije uvek samo životinjska nagonska priroda ta koja je nesaglasna sa kulturnom prisilom, već su to često i nove ideje koje iz nesvesnog prodiru na svetio dana i isto tako kao i nagoni dolaze u sukob sa vladajućom kulturom. Danas bi se, na primer, lako mogla postaviti politička teorija neuroza ukoliko je čovek danas uglavnom uznemiren političkim strasti­ ma, čemu je »seksualno pitanje« bilo samo beznačaj­ na predigra. Možda će se još ispostaviti da je i poli­ tičko samo prethodnica još dubljeg religijskog potre­ sa. Neurotičar uzima učešća u aktuelnim strujanjima a da toga nije svestan, i ove odražava u sopstvenim konfliktima. Neuroza je tesno povezana sa problemom vre­ mena i zapravo predstavlja neuspeli pokušaj indivi­ due da u samoj sebi reši opšti problem. Neuroza je podvojenost sa samim sobom. Razlog raspolutanosti je kod većine ljudi to što bi svest želela da se drži 19

svog moralnog ideala, dok nesvesno stremi svom ne­ moralnom (u sadašnjem smislu) idealu, koga bi svest želela da se odrekne. Ova vrsta ljudi su oni koji bi hteli da budu pristojniji nego što u osnovi uzev jesu. Ali konflikt može biti i obrnut: ima ljudi koji su na izgled vrlo nepristojni i sebe ni u čemu ne sputavaju. U osnovi uzev ovo je, međutim, samo grešna poza; pošto se kod njih u pozadini nalazi moralna strana, koja je dospela u nesvesno isto kao kod moralnog čo­ veka nemoralna priroda. (Stoga treba po mogućstvu izbegavati ekstreme, jer oni uvek pobuđuju sumnju na suprotnost). Ovo opšte razlaganje potrebno nam je da bismo bolje razumeli pojam »erotskog konflikta«. Odavde ćemo razmatrati s jedne strane psihoanalitičku tehni­ ku a s druge pitanje terapije. Kod ove tehnike očigledno se radi o pitanju: kako najkraćim a ipak najboljim putem upoznati pacijen­ tova nesvesna zbivanja? Prvobitna metoda bila je hipnotična: ili ispitivanje u stanju hipnotičke koncen­ tracije ili spontana produkcija fantazije od strane pa^ cijenta (u ovakvom stanju). Ova metoda se povreme­ no još primenjuje ali je u poređenju sa sadašnjom tehnikom primitivna i često nedovoljna. Druga me­ toda potekla je sa Ciriške psihijatrijske klinike: tako­ zvana asocijativna metoda.' Ova metoda na egzaktan način pokazuje postojanje konflikta u obliku tako­ zvanog kompleksa osećajno naglašenih predstava koje se otkrivaju preko tipičnih smetnji u eksperimentu. lXH-najvažnija metoda kojom se mogu upoznati pato­ geni konflikti je, kao što je prvi pokazao Frojd, ana­ liza snova.J 1

O snovima se može reći da je od kamena koga su odbacivali graditelji postao kamen temeljac. Sart, taj nestalni i neugledni produkt naše duše tek je u Up. Jung, Diagnostische Assoziationsstudien, 1906. i 1910. Ges. Werke, Bd. 2. Jung, Allgemeines zur Komplektheorie u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, 1948. Ges. Werke. Bd. 2. 1

8

20

moderno vreme doživeo tako temeljno nipodaštavanje. Nekada je cenjen kao najavljivač sudbine, opominjač i tešitelj, kao glasnik bogova. Sada ga kori­ stimo kao izveštača nesvesnog, on mora da nam oda tajne koje su skrivane od svesti, a to san i čini sa za­ čuđujućom potpunošću. »Manifestni san«, tj. san ona­ kvog kakvog se mi sećamo, prema Frojdovom shvatanju je fasada na osnovu koje se ne može ništa za­ ključiti o unutrašnjosti kuće, već je ova brižljivo skri­ vena pomoću takozvane cenzure sna. Ako nam snevač, pridržavajući se izvesnih tehničkih pravila, is­ priča pojedinosti svoga sna, ubrzo se ispostavlja da njegova prisećanja idu određenim smerom i da se centriraju oko izvesnog materijala koji je od ličnog značaja i odaje takav smisao koji se na prvi pogled ne bi naslutio iza sna, koji je, međutim, kako se može dokazati pomoću brižljivog upoređivanja, u najfini­ joj i najdetaljnijoj vezi sa fasadom sna. Ovaj posebni smisaoni kompleks u kome se spajaju sve niti sna predstavlja traženi konflikt u izvesnoj, prilikama uslovljenoj varijaciji. Neprijatno i inkompatibilno kon­ flikta je, prema Frojdovom shvatanju, pri tom tako prekriveno ili rasplinuto, da se može govoriti o ispu­ njenju želje. Svakako da je samo u retkim slučaje­ vima posredTispunjenje očiglednih želja, kao kod ta­ kozvanih snova usled somatskih draži, na primer kod u snu doživljenog osećaja gladi, gde se želja za jelom ispunjava snevanjem obilnog obroka. Isto tako neodložna misao da se sada mora ustati, koja je u su­ protnosti sa željom za daljim spavanjem, dovodi do željene smene predstave da se već ustalo itd. Ali ni izdaleka nisu svi snovi tako jednostavne prirode. Ima neprijatnih želja koje čovek radije sebi ne bi priznao, a upravo takve Frojd smatra pravim tvorcima snova. Tako, na primer, ćerka nežno voli majku; međutim ona sanja da je majka, na ćerkinu ogromnu žalost, umrla. Prema Frojdovom shvatanju kod ove ćerke postoji njoj samoj nesvesna, krajnje neprijatna želja da njena majka, prema kojoj gaji potajno otpore, što pre napusti ovaj svet. I kod najbesprekornije ćerke mogu naići ovakvi prohtevi, protiv kojih se onda ona 21

žestoko bori, ukoliko prete da se suviše često i upor­ no održavaju. Na izgled manifestni san ne sadrži ispu­ njenje želje, već pre strahovanje ili brigu, dakle upravo suprotno od pretpostavljenog nesvesnog podsticaja. Ali poznato je da je preterana zabrinutost vrlo često i s pravom sumnjiva na svoju suprotnost (svakako da će se kritički čitalac zapitati: da li je za­ brinutost, izložena u snu, preterana?) Ovakvih snova, gde ispunjenje želje na izgled nije pravi trag, postoji bezbroj, {ji-snu obrađivani konflikt je nesvestan, isto tako i pokušaj rešenja koji proističe iz snajKod naše snevačice stvarno je postojala tendencija da odstrani majku, izražena jezikom nesvesnog to se kaže: da um­ re. Svakako da snevačicu ne možemo učiniti odgovor­ nom za ovu tendenciju, pošto, tačno uzev, nije ona isf abrikovala san već nesvesno. Ono sadrži u sebi za sne­ vačicu neočekivanu tendenciju da odstrani majku. Upravo činjenica da sneva jednu ovakvu tendenciju po­ tvrđuje da o njoj svesno ne razmišlja. Ona uopšte ne razume zašto bi majku trebalo odstraniti. No, poznato nam je da izvestan sloj nesvesnog«sadrži sve ono što je izgubljeno u reminiscencama sećanja, i dalje sve ono od infantilnih nagonskih podsticaja što nije moglo da se upotrebi u kasnijem zrelom životnom dobu. Može se reći da većina onog što dolazi iz nesvesnog, pre svega nosi karakter infantilnog — tako i ova želja, koja, naime, glasi vrlo jednostavno: »Tata, zar ne, kada mama umre, ti ćeš se oženiti sa mnom?« Ovaj infantilni izraz želje je zamena za prisutnu postoje­ ću, ali u ovom slučaju snevačici iz još nepoznatih raz­ loga neprijatnu želju da se uda. Ova-pomisao ili pre ozbiljnost odgovarajuće namere je, kako se to kaže »potisnuta u nesvesno« i tu se nužnim načinom izra­ zila infantilno, pošto se materijal koji stoji na raspo­ laganju nesvesnom, najvećim delom sastoji od infan­ tilnih reminiscencija. U našem snu na izgled se radi o infantilnom podsticaju ljubomore. Snevačica je u neku ruku za­ ljubljena u oca i zbog toga bi želela da odstrani maj­ ku. Ali njen stvarni konflikt se sastoji u tome što bi, s jedne strane, rado želela da se uda a, s druge, ne 22

može da se odluči za to: nikad se tačno ne zna da li će joj taj čovek sasvim odgovarati itd. S druge strane kod kuće je isto tako lepo, a kada bi čovek morao da se rastane od drage mamice, i da bude odrastao i sa­ mostalan . . . ? Ali ona ne primećuje da se ozbiljno suočila sa pitanjem udaje, tako da više ne može da se vrati ocu i majci bez ovog od sudbine postavljenog pitanja. Ona više nije dete od negda, već je sada ona ta lcoja želi da se uda. Kao takva ona se vraća, naime sa željom za muškarcem. U porodici je, međutim, otac muškarac i na njega se, bez ćerkinog znanja, ve­ zuje želja za muškarcem. Ali to je incest. Na ovaj na­ čin nastaje sekundarna incestna spletka. Frojd pretpo­ stavlja da je incestna tendencija primarna i da zapra­ vo predstavlja osnovu zbog koje snevačica ne može da se odluči za udaju. Ostali navedeni razlozi malo mu znače. U pogledu ovog shvatanja već dugo sam zastupao stanovište da povremena pojava incesta ne dokazuje opšte postojanje incestne sklonosti, isto kao što činjenica da se vrše ubistva ne ukazuje na opšte rasprostranjenu strast za ubijanjem. Ja neću ići to­ liko daleko da tvrdim da u svakoj osobi ne postoje začeci bilo kog prestupa. Međutim, ipak je ogromna razlika između postojanja jedne ovakve klice i aktuelnog konflikta i na ovome zasnovanom cepanju lično­ sti, kao što je to slučaj kod neuroza. Ako se pažljivo prati istorijat neke neuroze, onda se redovno nalazi kritički momenat u kome se poja­ vio'problem koji je sklonjen u stranu. Ovo izbegavanje je tako prirodna i svuda prisutna reakcija kao i lenost, komotnost, kukavičluk, strašljivost, neznanje i nesvesnost koji se i nalaze u osnovi problema. Tamo gde postaje neprijatno, teško i opasno, čovek najče­ šće okleva i po mogućstvu se ne suočava sa svim t i m ) Ove razloge smatram sasvim dovoljnim.!Nesumnjivo postojeća incestna simptomatologija, koju je Frojd sasvim ispravno sagledao, izgleda mi da nije sekun­ darni, već patološki fenomen. San se često bavi na izgled budalastim detaljima, zbog čega ostavlja smešan utisak, ili je izvanjski u tolikoj meri nerazumljiv, da mu se jedino možemo 23

čuditi, zbog čega uvek moramo da savladamo izvestan otpor pre nego što pomoću strpljivog rada razmrsimo zapletene spojeve. Kada najzad stupimo u stvarni smi­ sao sna, onda se već nalazimo usred tajni snevača i sa čuđenjem zaključujemo da je i na izgled besmisleni san krajnje smisaon i da zapravo govori samo o važ­ nim i ozbiljnim stvarima. Ovo saznanje nas primora­ va na nešto više poštovanja u odnosu na takozvano sujeverno značenje snova, koje naše racionalističko doba sasvim nipodaštava. Kako Frojd kaže analiza snova je »via regia« ka nesvesnom;5ahaliza snova vodi u najdublje lične taj­ ne, zbog čega je u ruci lekara i odgajivača psihe neprocenjiv instrumenat; Analitička metoda, ne samo specijalna Frojdova psihoanaliza, sastoji se uglavnom od brojnih analiza snova, pošto snovi tokom terapijskog postupka pri­ nose sadržaj nesvesnog, da bi ih izložili dezinfekcionom uticaju dnevnog svetla, pri čemu se ponovo nađe neki vredan komad za koji se smatralo da je izgub­ ljen. Pri ovakvom stanju stvari ne može se očekivati ništa drugo do da je za mnoge ljude koji imaju po­ grešnu predstavu o sebi terapijski postupak pre svega ispovest, pošto oni, prema antičkoj mističnoj izreci: »Daj od sebe ono što imaš i bićeš primljen«, pokreću sve najintimnije voljene iluzije da bi u sebi pronašli nešto dublje, lepše, obuhvatnije. To su stare mudro­ sti koje prilikom terapijskog postupka ponovo izlaze na svetio dana i poseban je kuriozum da se na vr­ huncu naše današnje kulture ispostavlja da je neop­ hodna ova vrsta psihičkog vaspitanja — vaspitanja koje se ne samo u jednom pogledu može uporediti sa Sokratovom tehnikom, iako analiza prodire u mnogo veće dubine. Frojdov istraživački smer pokušao je da dokaže da erotskom odnosno seksualnom momentu pripada pretežan značaj pri nastanku patogenog konflikta. Prema ovoj teoriji nastaje kolizija između tendencije svesti i nemoralne, inkompaiibilne, nesvesne želje. Nesvesna želja je infantilna, to jest to je želja iz deč24

jeg doba koja više ne odgovara sadašnjosti zbog čega se potiskuje, i to iz moralnih razloga. Neurotičar ima u sebi dušu deteta, koje loše podnosi hotimična ogra­ ničenja čiji smisao ne uviđa; ona doduše pokušava da usvoji moralne norme, ali tim putem dospeva do nesaglasnosti sa samim sobom; s jedne strane hoće sebe da sputa, s druge da se oslobodi — i ova borba se naziva neuroza. Da je ovaj konflikt jasno sVestan u svim svojim detaljima verovatno iz toga nikada ne bi hastali neurotski simptomi; ovi nastaju samo onda kada čovek nije u stanju da sagleda drugu stranu svo­ ga bića i hitnost njenih problema. Samo pod ovim uslovom izgleda da mogu nastati simptomi, koji poma­ žu da dođe do izraza nepriznata strana duše. Stoga je simptom, po Frojdu, ispunjenje nepriznatih želja, koje bi, da su svesne, došle u žestok sukob sa moral­ nim ubeđenjimaA Kao što je već rečeno, ova strana duše koja se'nalazi u večitoj senci uzmiče svesnom uvidu; bolesnik stoga ne može s njom da raspravlja, da je popravi, da se s njom nagodi ili da je se odrek­ ne, pošto on u stvarnosti uopšte ne poseduje nesvesne nagonske podsticaje; oni su potisnuti iz hijerarhije svesne psihe tako da su postali samostalni kompleksi kojima treba pomoću analize ponovo ovladati savla­ đujući velike otpore. Ima pacijenata koji se hvale ti­ me što za njih ne"poštoji tamna strana duše; oni tvrde da nemaju konflikata, ali ne uviđaju da im stoga na putu stoje druge stvari nepoznatog porekla, kao hi­ sterična ćudljivost, šikaniranja sebe i bližnjih, nervo­ zni katar želuca, različiti bolovi, razdražljivost bez po­ voda i čitava armija neurotskih simptoma. Frojdovoj psihoanalizi je prebacivano da osloba­ đa (na sreću) potisnute animalne nagonske podsticaje čoveka i da time može pričiniti nesagledivu nesreću. Iz ovog strahovanja očigledno proističe koliko se ma­ lo poverenja ima u dejstvo današnjih moralnih prin­ cipa. Ljudima izgleda kao da samo pripovedani moral zadržava čoveka od razuzdanosti; međutim, mnogo efikasniji regulativ je nevolja koju postavljaju grani­ ce stvarnosti, koje su mnogo ubedljivije od svih mo­ ralnih principa. Tačno je da psihoanaliza privodi u 25

svest animalne nagone, ali ne, kako to interpretiraju pojedinci, da bi ih neposredno prepustila razuzdanoj slobodi, već da bi ih uvrstila u smisaonu celinu. Na­ ime, na svaki način je prednost u potpunosti posedovati svoju ličnost; jer inače potisnuti sadržaji mogu se na nekom drugom mestu isprečiti na putu i to ne na nevažnim, već upravo na najosetljivijim mestimai Ako se ljudi vaspitavaju da jasno sagledaju tamnu stranu svoje prirode, možemo se nadati da će ovim putem naučiti da bolje razumeju i vole svoje bližnje. Smanjenje dvoličnosti i povećanje samospoznaje mo­ gu samo koristiti u obzirima prema bližnjim, pošto je čovek isuviše sklon da nepravdu i nasilje, koje pričinjava sopstvenoj prirodi, prenese i na bližnje. Prema Frojdovoj teoriji potiskivanja izgleda kao da su samo isuviše moralni ljudi oni koji potiskuju svoju nagonsku prirodu. Nemoralan čovek, koji ne­ sputano iživljava svoju nagonsku prirodu, morao bi prema ovome da bude potpuno imun na neurozu. Ka­ ko iskustvo uči, to naravno nije slučaj. On može biti isto tako neurotičan kao svako drugi. Ako ga analizi­ ramo, onda otkrivamo da je kod njega jednostavno potisnut moral. Ako je nemoralan čovek zbog toga neurotičan, onda on pruža, kako je to spretno formulisao Niče, sliku »bledog prestupnika« koji ne stoji na visini svog dela. Covek može smatrati da su u jednom ovakvom slučaju potisnuti ostaci pristojnosti samo infantilno-tradicionalne konvencije, koje nagonskoj prirodi po­ stavljaju nepotrebne uzde, zbog čega su uništene. Sa principom »Ecraser l'infame!« čovek dospeva do teo­ rije apsolutnog iživljavanja. To bi naravno bilo sa­ svim fantastično i besmisleno. Naime, nikada se ne sme zaboraviti — a to se mora doviknuti i Frojdovoj školi — da moral nije donesen sa Sinaja u obliku tab­ lica i nametnut narodu, već da je moral funkcija čovekove duše, koja je stara koliko i čovečanstvo. Moral se ne nameće od spol ja — čovek ga konačno ima a priori u sebi samom; ne zakon, već moralno biće bez koga bi bio nemoguć zajednički život ljudskog druš'26

tva. On je instinktivni regulativ postupaka, koji sre­ đuje i zajednički život životinjskog čopora. Moralni zakoni važe, međutim, samo unutar jedne ljudske grupe koja živi zajedno. Izvan ove ti zakoni prestaju. Tamo umesto ovih važi stara istina: »Homo homini lupu« (Covek je čoveku vuk). Sa napredovanjem kul­ ture sve veće ljudske mase se potčinjavaju stegama istog morala a da se do danas nije uspelo da se mo­ ralnim zakonima obezbedi prevlast i izvan granica društva, to jest u slobodnom prostoru između dve me­ đusobno nezavisne zajednice. Tamo vladaju, kao od starina, bespravlje i bezakonje i najcrnji nemoral, što, međutim, glasno kaže samo neprijatelj. Frojdovi propisi su toliko ubeđeni u osnovnu, is­ ključivu važnost seksualnosti u nastanku neuroza, da su iz toga izvučene konsekvence i hrabro napadnut savremeni seksualni moral. To je nesumnjivo bilo ko­ risno i neophodno, pošto su na ovom području vlada­ la i još vladaju shvatanja koja su, s obzirom na kraj­ nje komplikovano stanje stvari, isuviše neizdiferencirana. Kao što su u srednjem veku bili prezreni nov­ čani poslovi pošto još nije postojao kazuistički dife­ renciran moral novčanog poslovanja, već samo pau­ šalni moral, tako i danas postojf samo paušalni sek­ sualni moral. Devojka koja ima vanbračno dete je osuđena a da niko ne pita da li je ona pristojan čo­ vek ili ne. Pravno nepovlašćen oblik ljubavi je ne­ moralan, sasvim svejedno da li se ona upražnjava iz­ među pristojnih ljudi ili propalica. Hipnotizirani smo onim šta a pri tom zaboravljamo ono kako, čoveka koji radi, isto kao što za srednji vek novčano po­ slovanje nije bilo ništa drugo do bleštavo, pohlepno traženo zlato i upravo stoga i đavolski posao. Ipak, stvar nije baš tako jednostavna. Erotika je podozriva i biće u vek to, bez obzira šta za nju bude rekao bilo koji budući zakonodavac. Ona s jedne stra­ ne pripada prvobitnoj životinjskoj prirodi čoveka, koja će postojati sve dotle dok čovek ima animalno telo. S druge strane, međutim, ona je srodna najvišim oblicima duha) Ali ona cveta samo kada se duh i na2?

gon nalaze u pravom skladu. Ako erotici nedostaje jedan ili drugi aspekt, onda dolazi do poremećaja ili bar do neuravnotežene jednostranosti, koja može la­ ko skliznuti u patološko. Isuviše mnogo životinjskog izopačuje kulturnog čoveka; isuviše mnogo kulture stvara bolesne životinje.^ Ova dilema pokazuje svu nesigurnost koju za čoveka predstavlja erotika. Ero­ tika je u osnovi uzev nešto nadmoćno, koje se, kao i priroda, može savladati i iskoristiti kao da je nemoć­ no. Ali skupo se plaća trijumf nad prirodom. TPrirodi nisu potrebna principijelna objašnjenja, već se zado­ voljava trpljenjem i mudrom umerenošću. »Eros je veliki demon« rekao je mudri Diotim Sokratu. Čovek s njim nikada sasvim ne izlazi na kraj, ili izlazi na kraj s njim na sopstvenu štetu. On nije sva priroda u nama, ali bar jedan od njenih glav­ nih aspekata. Tako se Frojdova seksualna teorija ne­ uroza zasniva na pravom i stvarnom principu. Me­ đutim, ona pravi grešku jednostranosti i isključivo­ sti, a osim toga neoprezno hoće da neshvatljivi eros odredi grubom seksualnom terminologijom. U ovom pogledu Frojd je tipični predstavnik materijalističke epohe, čija nada je bila da zagonetku sveta odjed­ nom reši u epruveti. Sam Frojd je u poodmakloj sta­ rosti uvideo ovaj nedostatak ravnoteže u njegovoj teoriji pa je erosu, koga on označava kao libido, su­ protstavio nagon za destrukcijom, odnosno nagon za smrću. U njegovim zaostalim spisima o ovom pro­ blemu kaže sledeće: »Posle dugog oklevanja i kole­ banja odlučili smo da pretpostavimo samo dva osnov­ na nagona: eros i nagon za destrukcijom. Cilj prvog je da stvara sve veće i veće jedinice i da se tako odr­ žava, dakle vezivanje, cilj drugog je u suprotnosti, 3

4

Jung, Sigmund Freud als kulturhistorische Erscheinung. Ges. vVerke, Bd. 15. Ova ideja prvobitno potiče od moje učenice S. Spielrein. Up. Die Destruktion als Ursache des Werdens in Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, 1912. Ovaj rad pominje i Frojd. Nagon za destruk­ cijom, odnosno smrću Frojd navodi u svom spisu: Jenseits des Lustprinzips, Kap. 5. s

4

28

da rastavlja veze i da tako uništava s t v a r i . . . Stoga ga nazivamo i nagon za smrću.« 5

Zadovoljiću se ovom napomenom bez bližeg ula­ ženja u problematičnost koncepcije. Dovoljno je jas­ no da život, kao i svaki tok, ima početak i kraj i da je svaki početak i početak kraja. Ono što Frojd misli je, u osnovi uzev činjenica, da je svaki tok energetski fenomen i da energija uopšte može proisteći samo iz napona suprotnosti.

S. Freud, Abriss der Psychoanalyse, Kap. 2, S. 70. Schriften aus dem Nachlass. London, 1941. 5

III DRUGO GLEDIŠTE: VOLJA ZA MOC Do sada smo problem ove nove psihologije uglav­ nom posmatrali sa Frojdovog stanovišta. Nesumnjivo da smo na taj način sagledali nešto, i to nešto istinito, čemu možda naš ponos, naša kulturna svest kaže ne, ali nešto u nama kaže da. Za mnoge ljude u ovome leži nešto što ih razdražuje i dovodi do protivurečnosti, ili još više od toga: nešto što ustalasava strah i zbog toga čovek neće da ga prizna. To je zapravo nešto strašno da čovek ima i jednu tamnu stranu koja u svojoj senci ne krije samo sitne slabosti i estetske nedostatke, već se sastoji od upravo demonske dina­ mike. Pojedinačni čovek retko' zna nešto o ovome, po­ što njemu, kao pojedincu, izgleda neverovatno da bi mogao bilo gde ili bilo kako da strci iznad samog sebe. Ali ako pustimo da ovo bezazleno biče formira masu , onda iz toga u danom slučaju nastaje razbesnelo ču­ dovište, pri čemu je svaki pojedinac samo još najsit­ nija ćelija u telu monstruma, gde on hteo ili ne hteo mora da učestvuje u krvavom bestijalnom zanosu i da ga čak i potpomaže. Zbog prigušenog naslućivan ja ove mogućnosti čovekove tamne strane odbija se i priznavanje njenog postojanja. Čovek se slepo opire lekovitoj dogmi nasleđenog greha, koja je ipak tako nečuveno tačna. Čovek čak okleva da sebi prizna kon­ flikt koji tako neprijatno opaža. Pojmljivo je da će biti nepoželjan onaj psihološki pravac koji insistira na tamnoj strani, čak izaziva strah pošto nas primo7

30

rava da se suočimo sa nedokučivošću ovog problema. Tamna slutnja nam govori da nismo potpuni bez ovog negativnog, da imamo telo koje, kao telo uopšte, bezuslovno baca senku i da, ako odričemo ovo telo, ni­ smo trodimenzionalni, već pljosnati i ništavni. Ali ovo tejo je životinja sa životinjskom dušom, tj. živi sistem oezuslovno podređen nagonu.' Sjediniti se sa ovom Senkom može reći da nagonu a time i reći da onoj čudovišnoj dinamici koja preti u pozadini. Od toga želi da nas oslobodi asketski morji hrišćanstva, uz opasnost da čovekovu* životinjsku prirodu uznemiri u njenim najdubljim osnovama. Da li je čovek sebi razjasnio šta znači reći na­ gonu da? Niče je to hteo i učio, ozbiljno se angažujući oko toga. On je sa retkom strašću žrtvovao sebe, čitav svoj život ideji nadčoveka, naime ideji čoveka koji se, povinujući se svom nagonu, izdiže iznad sa­ mog sebe. A kako je protekao njegov život? Kao što je sam Niče prorekao u Zaratustri: u onom premonitornom smrtonosnom padu igrača na užetu, »čoveka« koji nije hteo da bude »preskočen«. Samrtniku govori Zaratustra: »Tvoja duša biće brže mrtva od tvog tela!« A kasnije kepec govori Zaratustri: »O Zaratustra, ti kamenu mudrosti, ti se bacaš visoko, ali svaki ba­ čeni kamen mora pasti.« Kada je završio svoj »Ecce homo«, tada je bilo kao i onda kada je nastala ova reč, isuviše kasno, tako da je raspinjanje duše zapo­ čelo pre nego što je umrlo telo. Ko je ovako učio da se kaže do, njegov život se mora kritički razmotriti da bi se istražilo dejstvo jed­ nog ovakvog učenja na onome koji ga je propovedao. Ako u tom pravcu osmotrimo njegov život, onda mo­ ramo reći: Niče je živeo s onu stranu nagona, u vi­ sinskom vazduhu heroizma, koja visina se održavala brižljivom dijetom, izabranom klimom i naročito sa vrlo mnogo tableta za spavanje — sve dok napon nije razmrskao mozak. On je govorio o da a sprovodio ne prema životu. Njegovo gađenje od ljudi, naime upra­ vo od te čovečije životinje koja živi nagonom, bilo je isuviše veliko. On ipak nije mogao da »proguta« ža­ bu o kojoj je često sanjao i plašio se da će morati da 31

je proguta. Zaratustrin lav je ponovo vraćao u pakao nesvesnog sve one »više« ljude, koji su vapili za ži­ votom. Zbog toga nas njegov život ne može ubediti u vrednost njegovog učenja, pošto bi »viši« čovek želeo da zaspi i bez hlorala, hteo bi da živi u Naumburgu ili Bazelu uprkos »magle i senki«, on hoće ženu i potomstvo, on hoće uvažavanje i ugled u čoporu, on želi bezbrojne običnosti, i to često i one filistarske. Ovaj nagon nije doživeo Niče, naime životni nagon. Niče je bio, ne šteteći njegovoj veličini i značaju, bolesna ličnost. Ali odakle je živeo Niče, ako ne iz nagona? Da li se Ničeu stvarno može zameriti da je svom nagonu praktički rekao ne? On jedva da bi se složio sa tim. On bi čak mogao da dokaže — i to bez teškoća — da je u najvišem smislu te reči doživeo svoj nagon. Ali kako je moguće, začuđeno ćemo se zapitati, da ga je upravo nagonska priroda čoveka udaljila od ljudi, od­ vela u apsolutnu ljudsku usamljenost, u izdvojenost od čopora hranjenu gađenjem? Smatra se da upravo nagon sjedinjuje, sparuje, oplođava, da je usmeren ka zadovoljstvu i uživanju, zadovoljenju svih čulnih že­ lja. Ali sasvim smo smetnuli s uma da je to jedan od mogućih pravaca nagonskih zadovoljenja. &Ie postoji samo nagon održanja vrste već i nagon samoodržanja. Niče očigledno govori o ovom drugom nagonu, naime o volji za moćiJOno što je inače nagonsko za njega je sve u službi volje za moći; sa stanovišta Froj­ dove seksualne psihologije najteža zabluda, nepozna­ vanje biologije, promašaj dekadentne neurotske pri­ rode. Svakom pristalici seksualne psihologije biće la­ ko da dokaže da je sve ono uzvišeno, herojsko u Ničeovim pogledima na svet i život ništa drugo do posledica potiskivanja i pogrešno shvaćenog »nago­ na«, naime onog nagona koga ova psihologija smatra fundamentalnim. Ničeov slučaj pokazuje, s jedne strane, koje su posledice neurotske jednostranosti a s druge, koje su opasnosti koje u sebi krije skok izvan i preko hrišćanstva. Niče je neosporno duboko osećao hrišćansko od­ ricanje životinjske prirode i tragao je za višom ljud32

skom celovitosti s onu stranu dobra i zla. Svako ko ozbiljnije kritikuje osnovni stav hrišćanstva, oslobađa se zaštite koju mu ovaj pruža. On se bezuslovno pre­ daje životinjskoj duši. To je trenutak dionizijske omame, osvajačko otkrovenje »plave zveri«, koja sa ne­ viđenom grozom hvata onog koji ništa ne sluti. Obuzetost ga pretvara u heroja ili Bogu slično biće, u ve­ ličinu daleko iznad ljudske. On se sasvim tačno oseća »6000 stopa s onu stranu dobra i zla«. Psihološkom posmatraču ovo stanje je poznato kao »identifikacija sa Senkom«, fenomen koji se sa velikom pravilnošću zbiva u ovakvim trenucima su­ koba sa nesvesnim. Protiv ovoga pomaže jedino raz­ borita samokritika. Prvo i pre svega krajnje je neverovatno da je čovek upravo otkrio neku istinu koja će po tresti svet: tako nešto se dešava izvanredno retko u svetskoj istoriji. Drugo, brižljivo treba istražiti da li se nešto slično nije već zbilo negde drugde. Na primer, Niče kao filolog mogao je da obradi nekoliko jasnih antičkih paralela, što bi ga sigurno umirilo. Treće, treba razmotriti da li dionizijski doživljaj bez daljnjega ne može biti ništa drugo do vraćanje u neznabožački oblik religije, čime u suštini, dakle, ne bi bilo otkriveno ništa novo i ista priča bi ponovo počela iz početka. Četvrto, čovek ne može a da ne uvidi da će početnom radosnom poletu sve do herojsko božanskih visina više nego sigurno uslediti isto tako dubok pad. Time bi čovek bio u prednosti da može sav taj zanos da svede na meru nešto napornijeg planinarenja, kome sledi večita svakodnevica. ^tao što svaki potok traži dolinu i široku reku, koja opet stremi ka ravni­ cama, tako protiče život ne samo u svakodnevici, već život i sve čini svakodnevicom.'Neobično ne treba da postane katastrofa, može da se prokrade pored svakodnevice, ali ne često. Ako je heroizam hroničan, za­ vršava u borbi, a borba vodi u katastrofu ili neurozu ili u oboje. Sa ovom ekstazom, međutim, mogao je isto tako dobro da istra je i u hrišćanstvu. Time ni 1

Up. Jung: Vber das Unbeviusste, 1918. Geb. Werke, Bd. 10. 1

3 Jung, Odabrana dela, II

33

najmanje nije odgovoreno na pitanje životinjske du­ še, pošto je ekstatična životinja besmislica. Životinja ispunjava svoje životne zakone, ništa više i ništa ma­ nje. Može se reći poslušno i pobožno. Ekstatičar, me­ đutim, preskače životni zakon i ponaša se, sa aspekta prirode, neuredno. OVa neurednost je isključivo preimućstvo čoveka, čija svest i slobodna volja se pone­ kad mogu contra naturam osloboditi od njihovih korena u životinjskoj prirodi. Ova osobenost je neop­ hodna osnova svih kultura, ali i duševne bolesti, ako je preterana. Čovek podnosi bez štete samo određenu meru kulture. Beskrajna dilema kultura ili priroda je u osnovi uvek pitanje jednog previše ili jednog pre­ malo, nikakvo ili-ili. Ničeov slučaj postavlja nas pred pitanje: da li ono što mu je otkrio sukob sa Senkom, naime volja za moć, treba razumeti kao nešto nesvojstveno, kao simptom potiskivanja? Da li je volja za moć genuina ili samo nešto sekundarno? Da je sukob sa Senkom oslobodio bujicu seksualnih fantazija, onda bi slučaj bio jasan, ali ispalo je drugačije. Suština nije bila eros već snaga sopstvenog Ja. Iz toga bi se moralo zaklju­ čiti da potisnuto nije bilo eros već volja za moć. Po mome mišljenju nema osnove pretpostavci da je eros genuin a volja za moć ne. Sigurno da je i volja za moć isto tako veliki demon kao eros i isto tako stara i iskonska kao i ovaj. Nije moguće život kao Ničeov, koji je retko dosledno prirodi osnovnog nagona za moći proživljen sve do fatalnog kraja, oglasiti nepravim; inače će čo­ vek potpasti istom nepravičnom sudu koji je Niče iz­ rekao o svom antipodu Vagneru: »Na njemu je sve lažno; ono što je pravo skriva se ili dekoriše. On je glumac u svom lošem i dobrom smislu te reči.« Otkud ova predrasuda? Vagner je upravo zastupnik onog drugog osnovnog nagona koji je Niče previđao a na kome je izgrađena Frojdova psihologija. Ako potra­ žimo kod Frojda da li je nepoznat onaj drugi nagon, nagon za moći, onda ćemo naći da ga je Frojd obu­ hvatio pod imenom »Ja-nagon«. Ah ovi »Ja-nagoni« u njegovoj psihologiji prilično kukavno životare po34

A

red širokog, isuviše širokog razvitka seksualnosti. Me­ đutim, u stvarnosti čovekova priroda je nosilac Uža­ sne i beskrajne borbe između principa Ja i principa nagona: Ja sav u ograničenjima, nagon bezgraničan i oba principa od iste moći. U izvesnom smislu čovek se može smatrati srećnim što je svestan samo jednog nagona, i zbog toga je pametno čuvati se od upozna­ vanja drugog. Ali ako upozna drugi nagon, onda mu se već desilo: čovek tada dolazi u faustovski sukob. Gete nam je u Faustu, I deo, pokazao šta znači prihvatanje nagona a u II delu šta znači prihvatanje svoga Ja i njegovih strašnih pozadina. Sve beznačaj­ no, sitničavo i kukavičko u nama povlači se pred njim i čuva ga se — a za to postoji dobro sredstvo: naime, čovek otkriva da je ono »drugo« u nama neko »dru­ gi«, i to stvarni čovek koji sve te stvari smišlja, čini, oseća, želi — sve te stvari koje su za osudu i prezir. Time je čovek zgrabio strašilo i sa zadovoljstvom započinje borbu protiv njega. Iz toga tada proističu one hronične idiosinkrazije, o čemu nam je istorija običaja sačuvala nekoliko primera. Posebno jasan primer je, kao što je već rečeno, »Niče contra Vagner, contra Paulus« itd. U svakodnevnom ljudskom životu prosto vrvi od ovakvih slučajeva. Sa ovim sredstvom punim smisla čovek se spašava od faustovske kata­ strofe, za koju mu obično nedostaju hrabrosti i snage. Kompletan čovek, međutim, zna da njegov najljući neprijatelj, da, čak čitav niz njih ne vrede svi zajed­ no koliko njegov najveći protivnik, naime sopstveni »drugi« koji mu »prebiva u grudima«. Niče je imao Vagnera u sebi, zbog toga mu je zaviđeo na Parsifalu, ali, još gore: Savle je imao u sebi Pavla. Zbog toga je Niče postao osoba stigmatizirana duhom, ori je mo­ rao da doživi hristifikaciju kao Savle kada mu je »drugi« usadio »Ecce homo«. Ko se »srušio pred krstom« — Vagner ili Niče? Sudbina je htela da upravo jedan od prvih Frojdovih učenika, Alfred Adler, oformi gledište o su­ štini neuroza koje je sagrađeno isključivo na princi2

1

3«

Vber den nervbsen Charakter, 1912.

35

pu moći. Nije od malog interesa, čak ima i posebnu draž kada se sagleda kako iste stvari izgledaju sa­ svim različito pod suprotnim osvetljenjem. Da bih unapred izdvojio glavnu suprotnost, odmah ću napo­ menuti da je kod Frojda sve stroga kauzalna posledičnost iz prethodnih činjeničnih stanja, nasuprot to­ me kod Adlera sve je finalno uslovljeni red. Uzmimo prost primer: mlada žena dobija napade straha. Noću se budi iz mučnog sna sa krikom koji ledi srž u ko­ stima, posle toga ne može da se smiri, grčevito se pripija uz muža, preklinje ga da je ne napušta, ne­ prestano hoće ponovo da čuje da je on sigurno voli, itd. Postepeno se od ovoga razvija nervozna astma, čiji se napadi javljaju potom i danju. U ovom slučaju Frojdovo posmatranje se odmah usmerava na unutrašnju kauzalnost kliničke slike. Sta sadrže prvi strašni snovi? Napadali su je divlji bikovi, lavovi, tigar, zli ljudi. Čega se prisetila pacijentkinja uz sve ovo? Sledeće priče, koja joj se jednom desila još dok je bila neudata. Bila je u nekom planinskom odmaralištu. Tamo se mnogo igrao tenis, i stvarana su uobičajena poznanstva. Tamo je bio i jedan mladi Italijan, koji je posebno dobro igrao a koji je uveče isto tako vesto baratao gitarom. Razvio se bezazleni flert, koji je doveo do šetnje po mesečini. Ovom pri­ likom »neočekivano« je probio italijanski temperamenat, na užas dame koja ništa nije slutila. Pri tom on ju je »tako gledao«, pogledom koji nikada nije mogla da zaboravi. Ovaj pogled je još uvek progoni pa i u snovima, čak i divlje životinje koje je progone gle­ daju tako. Da li ovaj pogled potiče stvarno samo od Italijana? O tome nam nešto može reći jedno drugo sećanje. Pacijentkinja je u nesrećnom slučaju izgu­ bila oca u svojoj 14. godini. Otac je bio svetski čovek i često je bio na putu. Kratko vreme pre svoje smrti jednom ju je poveo sa sobom u Pariz, gde su između ostalog posetili i »Folies Bergeres«. Tamo se desilo nešto što je kod nje proizvelo nesavladiv utisak: pri izlasku iz pozorišta iznenada se nekakva našminkana ženska neverovatno drsko progurala ka njenom ocu. Užasnuta gledala je šta će učiniti otac — i upravo je 36

tada spazila taj pogled, tu životinjsku vatru u njego­ vim očima. Tada ju je to neobjašnjivo nešto progo­ nilo dan i noć. Od ovog trenutka promenio se njen odnos prema ocu. Čas je bila razdražljiva i ćudljiva, čas ga je beskrajno volela, zatim bi iznenada nailazio grčeviti plač bez povoda a jedno vreme mučilo je, uvek kada je otac bio kod kuće, zagrcn javan je pri obedima sa napadima gušenja, koji su obično bili pra­ ćeni potpunim gubitkom glasa u trajanju od dan-dva. Kada je čula vest o očevoj iznenadnoj smrti, spopao je neshvatljivi bol koji je doveo do grčevitog histeričnog smeha. Međutim, ubrzo se smirila, njeno sta­ nje se brzo poboljšalo, a skoro sasvim su se izgubili neurotski simptomi. Veo zaborava prekrio je prošlost. Samo doživljaj sa Italijanom dodirnuo je u njoj ne­ što od čega je osećala strah. Tada je naglo prekinula vezu sa mladim čovekom. Udala se nekoliko godina potom. Tek posle drugog deteta počela je sadašnja neuroza, naime u trenutku kada je otkrila da njen muž gaji izvesno nežno interesovanje za jednu drugu ženu. . U ovoj priči mnogo šta je sumnjivo — na primer gde je i šta je sa majkom? O majci se može reći da je bila vrlo nervozna i da je isprobala sve moguće sanatorij ume i sve dotadašnje sisteme lečenja. Ona je isto tako patila od neurotske astme i straha. Brak je bio vrlo distanciran, koliko se pacijentkinja mogla setiti. Majka nije sasvim razumevala oca. Pacijentki­ nja je uvek imala osećaj da ga ona mnogo bolje ra­ zume. Ona je takođe bila neskriveni očev ljubimac a shodno tome intimno hladna prema majci. Ovi nago vesta j i bi bili dovoljni da se sagleda tok istorije bolesti. Iza sadašnjih simptoma kriju se fantazije koje najpre uključuju doživljaj sa Italija­ nom, ali šire jasno ukazuju na oca čiji je nesrećni I brak pružio rani povod ćerčici da izbori mesto koje bi I zapravo trebalo da popuni majka. Iza ovog osvajanja naravno da stoji fantazija da je ona odgovarajuća že­ na njenog oca. Prvi napad neuroze izbija u trenutku kada ova fantazija zadobije težak udarac, najverovatnije isti onaj koji je doživela i majka (što je detetu 37

ipak bilo nepoznato). Simptomi se lako mogu shvatiti kao izraz odbačene i prezrene ljubavi. Zagrcnjavanje počiva na onom osećanju stezanja u grlu, koji je po­ znata propratna pojava jakih afekata, koji se ne mo­ gu sasvim »progutati«. (Jezičke metafore, kao što je poznato, često se odnose na ovakve fiziološke poja­ ve). Kada je umro otac, desilo se da je njena svest, doduše, bila beskrajno ožalošćena, ali njena Senka se smejala, sasvim u stilu Tila Ojlenšpigela, koji je bio ožalošćen kada bi išlo nizbrdo, ali i dobre volje kada bi mučno išle uzbrdo, uvek u predviđanju dolazećeg. Ako je otac bio kod kuće, ona je bila žalosna i bole­ sna, ako je bio odsutan, osećala se znatno bolje, kao svi brojni supruzi i supruge, koji međusobno još ču­ vaju slatku tajnu da jedno drugom nisu stalno niti apsolutno neophodno potrebni. Da se nesvesno tada smejalo s izvesnim pravom, pokazao je period potpunog zdravlja koji je usledio potom. Njoj je srećno uspelo da sve ono od ranije prepusti zaboravu. Tek doživljaj sa Italijanom zapretio je da ponovo izvede podzemni svet na Svetio dana. Ali brzim pokretom zalupila je vrata i ostala zdrava sve dok ipak nije dopuzila aždaja neuroze i to onda kada je uobražavala da je tako reći postala potpuna supruga i majka. Seksualna psihologija kaže: uzrok neuroze leži u tome što se bolesnica u krajnjoj liniji ipak nije oslo­ bodila oca, i zbog toga je ponovo izronio i onaj doživ­ ljaj kada je u Italijanu otkrila ono tajanstveno nešto, što joj je još kod oca načinilo snažan utisak. Naravno a su ponovno oživljena ova sećanja kroz analogno iskustvo sa čovekom koji je bio neposredan povod za razvoj neuroze. Stoga bi se moglo reći da su sadržaj i osnova neuroze konflikt između maštane infantilno-erotske veze prema ocu i ljubavi prema suprugu. Ali ako istu kliničku sliku razmotrimo sa stano­ višta »drugog« nagona, naime volje za moći, onda stvar izgleda sasvim drugačija: nezgodni brak njenih roditelja bio je izvanredna prilika za njen dečji in­ stinkt za moći. Nagon za moći, naime, hoće da Ja u svim uslovima bude »gore«, na pravom ili krivom 38

putu. U svakom slučaju mora biti sačuvan »integritet ličnosti«. Na svaki pa i naznačeni pokušaj okoline da dovede pa makar i do najmanjeg potčinjavanja sub­ jekta odgovara se »muškim protestom«, kako se to izražava Adler. Razočaranje majke i njeno povlače­ nje u neurozu stvorilo je, stoga, krajnje poželjnu pri­ liku za razrastanje moći i za dominacijom. Ljubav i izvrsno ponašanje su, sa gledišta nagona za moći, poznata sredstva za postizanje cilja. Vrlina ne služi retko za to da se iznudi priznanje od strane drugih. Već kao dete je znala da pomoću prijatnog, ljupkog ponašanja osigura prednosti kod oca i da se izdigne iznad majke — ne iz ljubavi prema ocu; ljubav je bila samo pogodno sredstvo za postizanje dominacije. Grčeviti smeh prilikom očeve smrti je jasan primer za to. Čovek je sklon da ovakve izjave smatra odvrat­ nim obezvređivanjem ljubavi, ako ne i zluradom in­ sinuacijom — čovek treba samo da se trgne za trenu­ tak i da jednom sagleda svet onakav kakav jeste. Da li nikada nije video one bezbrojne osobe koje vole to­ liko dugo i veruju u svoju ljubav sve dok nije ispu­ njen njihov cilj a onda se sklanjaju i odlaze kao da nikada nisu voleli? I najzad: zar ne čini i sama pri­ roda isto to? Da li je »nesvrsishodna« ljubav uopšte moguća? Ako jeste, onda spada u vrhunske vrline koje su začelo izvanredno retke. Možda je uopšte čovek sklon da što je moguće manje razmišlja o svrsi ljubavi, inače bi mogao da načini otkrića koja bi do­ vela do toga da se vrednost sopstvene ljubavi sagleda u manje povoljnom svetlu. Pacijentkinja je, dakle, doživela grčeviti smeh prilikom očeve smrti« ona je konačno zadominirala. Bio je to histerični grčeviti smeh, dakle psihogeni simptom, nešto što je proisteklo iz nesvesnih motiva a ne iz onih svesnoga Ja. To je razlika koja se ne sme potcenjivati, a koja istovremeno pokazuje odakle i kako nastaju izvesne ljudske vrline. Njihova suprot­ nost naime vodi u pakao, to jest, moderno rečeno, u 'nesvesno gde se odavno sakupljaju protivparovi na­ ših svesnih vrlina.„Zbog toga, upravo zbog svoje kreposnosti čovek ne želi da išta zna o nesvesnom; čak 39

je i vrhunac vrline tvrditi da uopšte nema nesvesnog. Ali, na žalost, sa svima nama dešava se kao bratu Medardusu u Hofmanovim Eliksirima đavola: negde po­ stoji jezivi, strašan brat, tj. naša sopstvena, rođena, krvlju za nas vezana suprotnost, koja sadrži i zlurado skuplja sve ono što bismo najradije odbacili i sakrili. Prvo izbijanje neuroze kod naše pacijentkinje usledilo je u trenutku kada je postala svesna činje­ nice da je u njenom ocu postojalo nešto čega nije bila gospodar. I tada joj je puklo pred očima čemu je slu­ žila neuroza majke: naime kada se čovek sudari sa nečim što se ne može savladati nijednim drugim ra­ zumnim i šarmantnim sredstvom, onda postoji još je­ dan, do sada nepoznat aranžman, koji joj je unapred otkrila majka: neuroza. Stoga dolazi do toga da pa­ cijentkinja oponaša neurozu majke. Covek će se u čudu zapitati čemu onda koristi neuroza? Kakva je njena uloga? Onaj ko u svojoj bližoj okolini ima slu­ čaj tipične neuroze, taj zna šta se sve može »učiniti« pomoću neuroze. Od neuroze nema boljeg sredstva da se tiraniše cela kuća. Naročito napadi gušenja, sr­ čane krize, grčevi svih vrsta postižu tako vanredan efekat koji jedva da se može prevazići. Oslobađaju se bujice sažaljenja, skriveni strah roditelja, jurnjava posluge, zvonjava telefona, žurni dolasci lekara, teške dijagnoze, svestrani pregledi, dugotrajna lečenja, znatni izdaci, a usred te gužve leži nevini bolesnik, kome je čovek još bezgranično zahvalan, kada je preboleo »grčeve«. Ovaj nenadmašiv »aranžman« (da upotrebimo Adlerov izraz) otkrila je mala pacijentkinja i uvek ga uspešno koristila kada je tu bio otac. Postao je su­ višan kada je otac umro, pošto je sada konačno do­ minirala. Italijan je brzo odbačen čim je isuviše na­ glasio njenu ženstvenost podsećanjem na svoju muškost. Ali kada se pojavila pogodna mogućnost za uda­ ju, ona se zaljubila i bez gunđanja se našla u ulozi žene i majke. Sve je teklo savršeno dok je trajala divna superiornost. Ali kada je suprug pokazao malo interesovanje izvan ovog kruga, onda je morala po­ novo kao nekada da potrgne efikasni »aranžman«, da40

kle indirektnu primenu moći, pošto se ponovo suda­ rila sa onim delom — ovaj put u njenom suprugu — koji je već u njenom ocu izmicao njenoj dominaciji. Tako stvar izgleda sa stanovišta .psihologije mo­ ći. Plašim se da će se čitalac naći u ulozi onog kadije pred kim je prvo govorio zastupnik jedne strane. Kada je završio, kadija je rekao: »Ti si dobro govo­ rio, vidim da imaš pravo.« Tada je uzeo reč zastupnik druge strane i kada je završio, kadija se počešao iza uva i rekao: »Ti si dobro govorio, vidim i ti imaš pra­ vo.« Neosporno je da nagon za moći igra izvanrednu ulogu. Tačno je da su neurotski kompleksi simptoma rafinirani »aranžman«, koji sa neverovatnom upor­ nošću i vanrednom lukavošću neumoljivo streme svom cilju. Neuroza je finalno orijentisana. Dokazav­ ši ovo Adler je stekao znatne zasluge. Koji od oba stanovišta onda ima pravo? To je pitanje koje bi moglo da zada glavobolje. Covek ne može jednostavno da oba objašnjenja položi jedno na drugo pošto su apsolutno protivurečna. U jednom slu­ čaju je eros i njegova sudbina vrhunska i presudna činjenica, u drugom moć sopstvenog Ja. U prvom slu­ čaju Ja je neka vrsta priveska erosa, u drugom je ljubav samo sredstvo za postizanje dominacije. Onoga kome na srcu leži moć čovekovog Ja revoltira prvo shvatanje, ali onaj kome je važniji eros, taj se nikada neće moći da pomiri sa drugim shvatanjem.

41

IV PROBLEM TIPA ZAUZETOG STAVA Nespojivost dveju teorija o kojima je bilo reci u prethodnim poglavljima zahteva nadređeno gledi­ šte, u kome bi obe mogle da se sjedine. Naime, ne smemo jednu preinačavati u korist druge, ma kako bilo pogodno ovakvo rešenje, pošto, kada se obe teo­ rije provere bez predrasuda, onda se ne može osporiti da obe sadrže značajne istine i ma kako da su suprot­ ne ipak jedna ne može da isključi drugu. Frojdova teorija je tako prihvatljivo jednostavna da čoveka prosto boli kada neko pokušava da u nju ubaci su­ protna tvrđenja. Ali isto važi i za Adlerovu teoriju. I ona je očevidno jednostavna i objašnjava isto toliko mnogo kao i Frojdova teorija. Stoga nikakvo čudo što se pristalice obeju škola tvrdoglavo drže svojih jednostrano tačnih teorija. Iz ljudski shvatljivih raz­ loga oni neće da odbace lepu, zaokruženu teoriju i da je razmene za neki paradoks ili, što je još gore, da se izgube u konfuziji protivurečnih gledišta. Kako su obe teorije u velikoj meri tačne, to jest na izgled objašnjavaju svoju materiju, očigledno je da neuroza mora imati dva protivurečna aspekta, od kojih jedan obuhvata Frojdova a drugi Adlerova te­ orija. Ali otkuda dolazi do toga da jedan istraživač vidi samo jednu a drugi samo drugu stranu? I zašto obojica misle da je samo njihovo gledište ispravno? To je svakako stoga što, zahvaljujući sopstvenom psi42

hološkom svojstvu, oba istraživača najpre vide u ne­ urozi upravo ono što odgovara njihovim osobenostima. Ne može se pretpostaviti da je Adler video sasvim drugačije slučajeve neuroza nego Frojd. Obojica oči­ gledno polaze od istog iskustvenog materijala, ali ka­ ko zbog ličnih osobenosti različito vide stvari, raz­ vijaju sasvim različita gledišta i teorije. Adler vidi kako neki subjekt, koji se oseća podređenim i manje vrednim, pomoću »protesta«, »aranžmana« i drugih korisnih »veštih zahvata« pokušava da osigura ilu­ zornu nadmoć, svejedno da li je to usmereno protiv roditelja, vaspitača, pretpostavljenih, autoriteta, si­ tuacija, institucija ili kakvih drugih stvari. Čak je i seksualnost jedan od »veštih zahvata«. U osnovi ovog gledišta je neobična naglašenost subjekta, pod kojim se sasvim gube osobenost i značaj objekata. Oni u najboljem slučaju dolaze u obzir kao nosioci tlačiteljskih tendencija. Ja svakako ne grešim u pretpo­ stavci da ljubavni odnos i druge želje usmerene na objekte postoje i kod Adlera kao značajne veličine, međutim u njegovoj teoriji neuroza ove ipak ne igra­ ju principijelnu ulogu kao kod Frojda. Frojd vidi svoje pacijente u stalnoj zavisnosti od objekata i u vezi sa značajnim objektima. Otac i majka igraju veliku ulogu; ono što još od značajnih uticaja ili uslova može naići u životu pacijenta vraća se u direktnu kauzalnost sa ovim prapotencijama. »Piece de resistance« njegove teorije je pojam prenosa, tj. odnos pacijenta prema lekaru. Uvek se žudi za jednim određenim kvalifikovanim objektom ili se jednom ovakvom pruža otpor, a ovo uvek u skladu sa modelom odnosa prema ocu i majci, stečenom u najranijem detinjstvu. Ono što dolazi od subjekta u suštini je šlepa želja za zadovoljstvom. Ali, svoj kvalitet ova želja uvek dobija od specifičnih objekata. Kod Frojda su objekti od najvećeg značaja i imaju skoro isključivo determinišuću snagu, dok subjekt za­ čudo ostaje beznačajan i zapravo nije ništa drugo do izvor želja i »mesto straha«. Kao što je već na­ glašeno Frojd doduše priznaje »Ja-nagone«, ali već samo ovaj termin nago vesta va da je njegova pred43

stava o subjektu sasvim različita od one određene ve­ ličine koju igra subjekt kod Adlera. * Sigurno da oba istraživača vide subjekt u odnosu prema objektu, ali kako se različito vidi ovaj odnos? Kod Adlera naglasakježi na subjektu koji se osigu­ rava i traži dominaciju nad svejedno kakvim objek­ tima, nasuprot tome kod Frojda je naglasak sasvim na objektima, koji su zbog svojih određenih svojsta­ va korisni ili preprečni željama i zadovoljstvima sub­ jekta. Ova različnost svakako ne može biti ništa drugo do razlika u temperamentu, suprotnost dvaju tipova čovekovog duha, od kojih jedan determinišuće dejstvo pretežno izvodi iz subjekta, drugi pak pretežno iz objekta. Srednje gledište, recimo ono »common sense« bi pretpostavilo da su čovekove radnje uslovljene isto toliko subjektom kao i objektom. Nasuprot tome oba istraživača tvrde da njihove teorije nemaju nameru da objašnjavaju psihologiju normalnog, čo­ veka, već da predstavljaju učenje o neurozama. Ali tada bi Frojd morao da neke od svojih slučajeva ob­ jasni i tretira prema Adlerovom načinu a Adler bi morao da pristane da za izvesne slučajeve ozbiljno razmotri gledišta svog bivšeg učitelja — što se, me­ đutim, ne dešava ni na jednoj strani. Izgled ove dileme nametnuo mi je pitanje: po­ stoje li najmanje dva različita tipa ljudi, od kojih se jedan više interesuje za objekt a drugi više za sub­ jekt? I da li se sa tim može objasniti da jedan vidi samo jedno a drugi samo drugo i da na ovaj način dospevaju do sasvim različitih zaključaka? Kao što je već rečeno, ne može se pretpostaviti da sudbina tako fino bira pacijente da samo određena grupa uvek dospeva do određenog lekara. Odavno mi je palo u oči, kako meni tako i mojim kolegama da ima slu­ čajeva koji nekom izrazito odgovaraju dok sa drugim nikako ne može da se složi. Za terapijski postupak je od odsudne važnosti da li je između lekara i paci­ jenta moguć dobar odnos ili ne. Ako se posle krat­ kog perioda ne uspostavi izvestan prirodni odnos poverenja, onda je bolje da pacijent izabere drugog le44

kara. Ja nikada nisam zazirao od toga da pacijenta, koji mi je bio nesimpatičan ili čije su mi osobine bile strane, preporučim kolegi i to u interesu paci­ jenta. Naime, u jednom takvom slučaju siguran sam da ne bih doprineo ničim dobrim. Svako ima svoja lična ograničenja a upravo je za psihoterapeuta ko­ risno da ih nikada ne previđa. Isuviše velike razlike u ličnosti ili čak inkompatibilnosti prouzrokuju prekomerne i suvišne otpore koji su često neopravdani. Kontroverza Frojd-Adler je zapravo čista paradigma i pojedinačan slučaj između mnogih mogućih tipova zauzimanja stava. Ja sam se dugo bavio ovim pitanjem i na osnovu mnogih posmatranja i iskustva konačno sam dospeo do postavke dva osnovna načina zauzimanja stava: naime introverzija i ekstraverzija. Prvi stav, kada je normalan, karakteriše oklevajuću, misaonu, povuče­ nu osobu, koja se ne da lako, zazire od objekata, uvek se nalazi malo u defanzivi i rado se sklanja iza nepoverljivog osmatran ja. Drugi, ako je normalan, karak'teriše predusretljiva, po izgledu otvorena, uvek I spremna priroda, koja se lako snalazi u svakoj datoj situaciji, brzo uspostavlja veze i često se bezbrižno i s puno poverenja upušta u nepoznate situacije, za­ nemarujući eventualna moguća ustezanja. U prvom slučaju presudan je očigledno subjekt, u drugom ob­ jekt. Ovom primedbom, razumljivo, dao sam samo naj­ grublje okvire oba tipa. U empirijskoj stvarnosti oba stava, na koje ću se još vratiti, retko se mogu sresti u čistom obliku. Oni su prisutni u bezbroj varijacija i kompenzacija, tako da često nije lako izdvojiti je­ dan tip. Osnova varijacije je — pored individualnih kolebanja — dominacija određene funkcije svesti, kao što su mišljenje ili osećanja, što onda daje poseban otisak osnovnom stavu. Najčešće kompenzacije osnov­ nog tipa počivaju po pravilu na životnim iskustvima, koja su pojedinca, možda vrlo bolno, naučila da isu1

Obrada problema tipova nalazi se u mojoj knjizi Psychologische Tppen, Ges. Werke, Bd. 6. 1

4:5

više ne povlađuje svojoj naravi. U drugim slučaje­ vima, na primer, kod neurotskih individua, često se ne zna da li se ima posla sa svesnim ili nesvesnim stavom, pošto se zbog disocijacije ličnosti čas projektuje jedna čas druga polovina i na taj način remeti donošenje suda i procene. Iz ovog razloga je tako težak zajednički život sa neurotskim osobama. Stvarno postojanje znatnih tipskih razlika, od kojih sam u upravo pomenutoj knjizi opisao osam grupa, omogućio mi je da obe kontroverzne teorije neuroza shvatim kao manifestaciju tipičnih suprot­ nosti. 2

Sa ovim saznanjem proistekla je neophodnost da se izdigne iznad suprotnosti i oformi takva teorija ko­ ja neće odgovarati samo jednom ili drugom, već pod­ jednako oboma. Za to je neophodna kritika obeju na­ vedenih teorija. Obe teorije su pogodne da visoki ideal, herojski stav, patos ili ubeđenje na bolan način svedu na banalnu realnost, naime ako se primene na te stvari. Svakako da ih ne bi trebalo primenjivati na ovakve stvari, pošto su obe teorije zapravo tera­ pijski instrumenti iz lekareve opreme, koji oštrim i nemilosrdnim nožem iseca bolesno i štetno, što je nameravao i Niče sa svojom destruktivnom kritikom ideala koje je on smatrao bolesnim izraslinama u čovekovoj duši (oni to katkada i jesu). U rukama dobrog lekara koji — da se izrazimo Ničeovim rečnikom — ima »prste za nijanse« i koristi ih za ono stvarno bo­ lesno u duši, obe teorije su spasonosno sredstvo za nagrizanje, korisno u dozi tačno odmerenoj za svaki pojedinačni slučaj, štetno i opasno u ruci koja ne ume da meri i odmerava; to su kritičke metode koje imaju zajedničko sa svakom kritikom to što donose dobra tamo gde nešto srne i mora da se, razori, rastoči i re* Time, naravno, nisu obuhvaćeni svi postojeći tipovi. Daljni kriterijumi razlikovanja su životno doba, pol, aktivnost, emocionalnost i nivo razvitka. Osnova mog tipiziran ja su četiri orijentacione funkcije svesti: oset, mišljenje, osećanje, naslućivanje (intuicija). V. Psychologische Typen, 1950. Ges. Werke, Bd. 6.

46

dukuje ali stvara samo štete svuda tamo gde treba ne­ što izgraditi. Stoga bi se obe teorije mogle ostaviti u svom delokrugu ukoliko ove, kao medicinski otrovi, ostaju poverene sigurnoj ruci lekara. Naime, neophodno je neobično poznavanje duše da bi se ovo sredstvo za nagrizanje moglo korisno da upotrebi. Čovek mora da bude u stanju da razlikuje bolesno i nekorisno od vrednog i onog što treba sačuvati. Ovo je, međutim, najteže. Ko želi da stekne uvid kako može neodgovor­ no da pogreši lekar na osnovu skučene, pseudonaučne postavke, taj neka uzme Mebiusov spis o Ničeu ili različite »psihijatrijske« studije o »slučaju« Hrista — čovek se prosto ne može uzdržati a da ne zajauče nad onim pacijentima kojima padne u deo jedno ovakvo „razumevanje«. 5

Obe teorije neuroza nisu nikakve opšte teorije, već tako reći sredstva za »lokalnu« upotrebu. One su rastočne i reduktivne. One svemu poručuju: »Ti nisi ništa drugo d o . . . « One objašnjavaju bolesniku da njegovi simptomi potiču odavde i odande i da nisu ništa drugo do ovo ili ono. Bilo bi nepravedno tvrditi da je ova redukcija u datom slučaju pogrešna, ali op­ šte sagledavanje suštine kako bolesne tako i zdrave psihe nije moguće samo sa reduktivnom teorijom, č o vekova duša, bilo da je bolesna ili zdrava ne može se objasniti samo reduktivno. Sigurno da je eros uvek i svuda prisutan, sigurno da nagon za moći prožima sve ono najdublje i najviše u duši, ali duša nije samo jedno ili drugo ili, što se mene tiče, i oboje, već i ono što je ona od toga učinila i šta će učiniti. Jedan čovek se može samo polovično razumeti ako se zna odakle je sve kod njega nastalo. Kada bi sve zavisilo samo od toga, on bi isto tako mogao da bude već odavno mrtav. On nije shvaćen kao živo stvorenje, pošto ži­ vot nema samo jućerašnjicu i ništa nije objašnjeno ako se današnjica redukuje na jučerašnjicu. Život ima i sutrašnjicu a današnjica se može razumeti samo • Moebius, Paul Julius: Vber die Pathologische bei Nietzsche, 1902.

47

onda ako našem poznavanju onog što je bilo juče mo­ žemo dodati i namere sutrašnjice. Ovo važi za sve psihološke manifestacije života, pa i za bolesne sim­ ptome. Simptomi neuroze nisu, naime, samo posledice nekada postojećih uzroka, bilo da je to »infantilna seksualnost« ili »infantilni nagon za moći«, već su oni i pokušaji nove sinteze života — ali ćemo odmah tome dodati: promašeni pokušaji, koji su, međutim, ipak ništa manje pokušaji sa jezgrom vrednosti i smi­ sla. To su klice koje nisu uspele zbog nepovoljnih uslova spoljne i unutrašnje prirode. Čitalac će sigurno zapitati: šta za ime sveta može biti vrednost i smisao neuroze, te najnekorisnije i najodvratnije nevolje čovečanstva? Biti nervozan — čemu je to dobro? Sigurno otprilike tako kao što je dragi Bog stvorio muve i drugu gamad da bi se čo­ vek naučio korisnoj vrlini strpljenja. Ma kako ova misao bila glupa sa gledišta prirodnih nauka, isto tako može biti pametna sa gledišta psihologije, naime ako u ovom slučaju umesto »gamad« stavimo »neurotski simptomi«. Čak i Niče, koji je kao retko ko prezirao glupe ili banalne ideje, nije jednom priznao šta sve ima da zahvali svojoj bolesti. Imao sam prilike da sretnem ne mali broj ljudi koji za svu svoju kori­ snost i opravdanost postojanja imaju da zahvale neu­ rozi, koja je sprečila sve odlučujuće gluposti njihovog života i prisilila ih na takav način života koji je raz­ vio sve korisne klice koje bi inače bile ugušene da ih neuroza nije svojim gvozdenim zagrljajem stavila na mesto koje im i pripada. Ima ljudi koji smisao svog života, svoje pravo značenje imaju u podsvesti a u svesti sva zastranjivanja i stranputice. Kod drugih je opet obrnuto. Kod ovih onda neuroza ima druga­ čije značenje. U takvim slučajevima na mestu je op­ sežna redukcija, ali u prvim slučajevima ne. čitalac će sada biti sklon da prihvati mogućnost ovakvog značenja neuroze u izvesnim slučajevima, ali ipak sklon da ospori ovakvu opsežnu korisnost i smisaonu svrhovnost ovog oboljenja u svim banalnim svakodnevnim slučajevima. Sta, na primer, vredno treba da sadrži neuroza u gore navedenim slučajevi18

ma astme i histeričnih stanja straha? Priznajem, ovde nije jasna vrednost, naročito ne ako se slučaj sagleda sa stanovišta reduktivne teorije, tj. sa stanovišta tam­ ne strane individualnog razvitka. Obe do sada pominjane teorije, kao što smo videli, imaju zajedničko to što nepoštedno otkrivaju sve ono što kod čoveka pripada zasenčenoj strani. To su teorije ili — bolje rečeno — hipoteze, koje nam obja­ šnjavaju od čega se sastoji momenat koji dovodi do oboljenja. Shodno ovome one se ne bave čovekovim vrednostima, već njegovim nevrednostima, koje se manifestu ju u obliku smetnji. »Vrednost« je mogućnost pomoću koje energija može dospeti do razvitka. Ukoliko je, međutim, i nevrednost mogućnost pomoću koje energija može do­ speti do razvitka — što, na primer, najjasnije može­ mo videti u zamašnim energetskim manifestacijama neuroze — onda je i ova vrednost, ali takva koja poseduje nekorisne i štetne energetske manifestacije. Energija, naime, po sebi nije ni dobra ni zla, ni ko­ risna ni štetna, već indiferentna, pošto sve zavisi od oblika u koji prelazi energija. Oblik daje energiji kvalitet. Na drugoj strani čist oblik bez energije je isto», tako indiferentan. Za ostvarivanje stvarne vrednosti je stoga neophodno s jedne strane energija a s druge koristan oblik. U neurozi psihička energija se nesum­ njivo nalazi u manje vrednom i neupotrebljivom ob­ liku. Tumačenja obe reduktivne teorije služe tome da rastoče ovaj manje vredni oblik. Na ovom mestu one se potvrđuju kao sredstvo za nagrizanje. Do sada je vladala pretpostavka da ova novostečena energija stoji pacijentu na svesnom raspolaganju, tako da je može iskoristiti na bilo koji način. Ukoliko se prihvatalo mišljenje da ta energija nije ništa drugo do sek­ sualna nagonska snaga, onda se govorilo o »sublimovanoj« primeni iste, pod pretpostavkom da je paci­ jentu, uz pomoć analize, omogućeno da seksualnu energiju prevede u »sublimaciju«, tj. neseksualni na4

Upućujem na moju knjigu: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, 1948, Ges. Werke, Bd. 8. 4

4

Jung, Odabrana dela, II

čin primene, recimo u bavljenje umetnošću ili nekom drugom dobrom ili korisnom delatnošću. Prema ovom shvatanju pacijent ima mogućnosti da sublimaciju svoje nagonske energije sprovede po svojoj volji ili prema svojim sklonostima. Ovom shvatanju može se do izvesnog stepena odobriti pravo egzistencije, ukoliko je čovek uopšte u stanju da svome životu naznači određenu liniju po kojoj bi išao. Ali poznato nam je da nema ljudskog predviđanja ih životne mudrosti koja bi bila u stanju da pruži našem životu propisani pravac, osim na krat­ kim relacijama. Ovo shvatanje važi svakako samo za »obični« tip života ali ne i za »herojski«. Ova druga vrsta života je bez sumnje mnogo reda nego prva. O ovoj se ne može reći da se životu jedva može dati pravac ili samo na kratkoj razdaljini. Herojsko vođe­ nje života je bezuslovno, tj. ovo se usmerava prema sudbinskim odlukama, pri čemu odluka za određeni pravac u određenim prilikama može važiti i do gor­ koga kraja. Lekar svakako ima posla najčešće samo sa ljudima, rede sa dobrovoljnim herojima a i tada su ovi, na žalost, najčešće takvi, čiji je navodni heroizam infantilni prkos usmeren protiv neke veće sud­ bine ili isticanje samog sebe, što treba da prikri je osećanje manje vrednosti. U svakodnevici ima, na žalost, malo neobičnog što bi bilo zdravo. Ima malo prostora za primetljivo herojstvo, ali ne stoga što se pred nas ne postavljaju herojski zahtevi. Naprotiv: to je upra­ vo neugodno i nesnosno što banalna svakidašnjica po­ stavlja našem strpljenju, našoj predanosti, istrajnosti, žrtvovanju itd. banalne zahteve, koje čovek mora is­ puniti skrušeno i bez bilo kakvog herojskog gesta koji bi bio propraćen aplauzom, za što je, međutim, potrebno nevidljivo herojstvo. Ono ne blista, nije hvaljeno i stalno traži skrovitost u svakodnevnoj odo­ ri. To su zahtevi koji, ako se ne ispune, prouzrokuju neurozu. Da bi ih izbegli, već su se mnogi usudili da donesu velike odluke u svom životu i sproveli ih i onda kada su to, prema opštem mišljenju bile za­ blude. Pred ovakvom sudbinom čovek može samo da se pokloni. Ali, kao što je rečeno, ovakvi slučajevi su

50

retki, drugi, međutim, čine pretežnu većinu. Za ove pravac života nije prava, jasna linija. Pred njima sto­ ji sudbina zamršena i prepuna mogućnosti, a ipak je samo jedna od ovih mnogih mogućnosti njihov sopstveni i ispravan put. Ko bi mogao da se usudi, čak oslanjajući se na najveće moguće saznanje sopstvenog karaktera, da unapred odredi onu jednu moguć­ nost? Sigurno da se voljom može mnogo postići. Me­ đutim, iz osnova je pogrešno da se, s obzirom na sud­ binu izvesnih posebnih ličnosti jake volje, po svaku cenu hoće i sopstvena sudbina da podvrgne svojoj volji. Naša volja je funkcija usmerena pomoću rasu­ đivanja, dakle, ona zavisi od svojstava našeg rasuđi­ vanja. Naše rasuđivanje bi, ako je uopšte rasuđivanje, trebalo da bude racionalno, tj. razumno. Ali da li se ikada pokazalo ili da li će se ikada dokazati da se život i sudbina slažu sa našim ljudskim razumom, tj. da su racionalni? Naprotiv, postoji opravdana sumnja da su iracionalni, drugim recima da su u krajnjoj li­ niji zasnovani s onu stranu ljudskog razuma. Iracio­ nalnost zbivanja pokazuje se u takozvanoj slučajnosti, čije postojanje, razumljivo, moramo osporavati, pošto a priori ne možemo zamisliti neki proces koji nije uslovljen neophodno i kauza-lno, pa prema tome ne može uopšte biti slučajan. Ali praktički je slučajnost svuda prisutna i to tako nametljivo da bismo mirne duše mogli našu kauzalnu filozofiju da zadenemo za pojas. Obilje života je zakonomerno i nezakonomerno, racionalno i iracionalno. Zbog toga ratio i njim za­ snovana volja važe samo za kratko, što dalje širimo racionalno izabrani pravac tim možemo biti sigurniji da time isključujemo iracionalne životne mogućnosti, koje, međutim, imaju isto tako pravo da budu pro­ življene. Sigurno da bi bilo vrlo korisno za čoveka da je u stanju da svome životu odredi pravac. Može se s punim pravom smatrati da je zadobijanje razbori5

Ovoj striktnoj kauzalnosti načinila je kraj moderna fizika. Postoji još samo »statistička verovatnoća«. Ja sam već 1916. ukazao na uslovljenost kauzalnog shvatanja u psi­ hologiji, što mi je tada teško zamereno. Up. Collected Papers of Analytical Psychology, 1920, 2. izd. 5

4*

51

tosti najveća tekovina čovečanstva. Ali tim nije re­ čeno da bezuslovno mora i dalje tako biti. Užasna ka­ tastrofa prvog svetskog rata pokvarila je račune i najoptimističkijem racionalisti. Godine 1913. Ostvald (Ostvvald) je napisao sledeće: »Ceo svet je jedinstven u mišljenju da je sadašnje stanje naoružanog mira neodrživo stanje koje će postepeno postati nemoguće. Takav mir zahteva od pojedinih nacija nečuvene žrt­ ve, koje daleko prevazilaze izdatke za kulturu, a da time nisu postignute bilo kakve pozitivne vrednosti. Dakle, ako čovečanstvo nađe sredstva i put pomoću kojih mogu biti odstranjena sva ova naoružanja za ratove koji nikada neće započeti, onda bi se time postigla nezamisliva ušteda energije tako da bi od tog trenutka morali računati sa neslućenim procvatom kulturnog razvitka. Rat se, isto kao i lična borba, razrešava svim mogućim sredstvima i suprotnostima volje pošto sobom donosi najgore rasipanje energije. Stoga se potpuno odstranjivanje potencijalnog kao i aktuelnog rata sasvim nalazi u smislu energetskog imperativa i predstavlja jedan od najvažnijih kultur­ nih zadataka naših dana.« 6

Iracionalnost sudbine, međutim, nije htela onako kao racionalnost dobronamernih mislilaca, ona nije htela čak ni samo da upotrebi nagomilano oružje i vojnike — ne, ona je htela znatno više od toga — naime užasnu, bezumnu pustoš, nezapamćeno masov­ no ubijanje, iz čega bi čovečanstvo moglo izvući za­ ključak da se sa racionalnim namerama može ovladati samo jednom stranom sudbine. Ono što se uopšteno mora reći o čovečanstvu, to isto važi i za svakog pojedinca, pošto se celo čovečan­ stvo sastoji od samih pojedinaca. A ono što je psiho­ logija čovečanstva to je i psihologija pojedinca. U svetskom ratu doživeli smo užasni obračun sa racio­ nalnim namerama civilizacije. Ono što je kod poje­ dinca »volja« to je »imperijalizam« kod nacija, pošto je volja ispoljavanje moći nad sudbinom, tj. isklju• Wilhelm Ostwald, Die Philosophfe der Werte, 1913, S. 312. 52

čivanje slučajnosti. Civilizacija je racionalna, voljom i namerom sprovedena »korisna« sublimacija slobod­ ne energije. Kod pojedinca je to isto. I kao što je za­ misao opšte kulturne organizacije kroz ovaj rat isku­ sila užasnu ispravku, tako i pojedinac mora često u svom životu da iskusi da takozvana »raspoloživa« energija ne dozvoljava da se sa njom raspolaže. —* U Americi me je jednom konsultovao neki 45-godišnji poslovni čovek, čiji slučaj dobro ilustruje napred rečeno. Radilo se o tipičnom američkom »self-mademan« koji je započeo sasvim odozdo. On je bio vrlo uspešan i osnovao je vrlo opsežne poslove. Uspe­ lo mu je da poslove postupno organizuje tako da je mogao da planira sa svojim povlačenjem sa vodećeg položaja. Dve godine pre nego što sam ga video on se već oprostio od posla. Do tada je živeo samo za svoj posao i svu energiju je koncentrisao na njega sa onim neverovatnim intenzitetom i jednostranošću, svojstvenim uspešnim američkim poslovnim ljudima. Kupio je raskošno seosko imanje gde je nameravao da »živi«, pod čim je podrazumevao konje, automo­ bile, golf, tenis, »parties« itd. Ali, pravio je račun bez krčmara. Nastalu »raspoloživu« energiju nisu privu­ kle sve te primamljive perspektive, već se ona kapricirala na nešto sasvim drugo: naime nekoliko nedelja od početka priželjkivanog srećnog života počeo je da oseća čudnovata, nejasna bockan ja u ćelom telu a ne­ koliko daljnih nedelja bilo je dovoljno da ga uvale u nečuvenu hipohondriju. Nervno je potpuno propao. On, zdrav, fizički izvanredno jak, veoma energičan čovek, postao je plašljivo dete. A sa tim se ugasilo i svo njegovo uživanje. Iz jednog straha zapadao je u drugi mučeći sebe hipohondričkim smetnjama skoro do iznemoglosti. Konsultovao je najzad vrlo poznatog specijalistu koji je odmah tačno razaznao da ovom 1

čoveku ne nedostaje ništa drugo do rad. To je raz­ jašnjeno i pacijentu, tako da je ponovo preuzeo ra­ niji posao. Ali — na njegovo ogromno razočaranje — nikako nije nailazilo intereso van je za posao. Nisu po­ magali ni strpljenje ni rešenost. Energija se više ni­ kakvim sredstvima nije mogla prisiliti da se ponovno 53

usmeri na posao. Naravno da je njegovo stanje posta­ lo još gore. Sve ono što je u njemu ranije bilo ži­ vahna stvaralačka energija, okretalo se i sa užasnom destruktivnom snagom pogađalo njega samog. Nje­ gov stvaralački genije se u neku ruku pobunio protiv njega i isto onako kako je nekad stvorio veliku orga­ nizaciju u svetu, tako je njegov demon i sada stvarao rafinirane sisteme hipohondričnih varljivih zaklju­ čaka koji su ga sasvim uništili. Kada sam ga sreo, bio je već beznadežna moralna ruina. Ipak sam pokušao da mu razjasnim da čovek ovakvu džinovsku ener­ giju može povući iz poslova ali pri tom preostaje pi­ tanje: na šta je usmeriti? Čak ni najlepši konji, ni najbrži automobili niti najprivlačnije »parties« ne moraju bezuslovno biti mamac za energiju, iako bi sigurno bilo sasvim logično pomisliti da čovek, koji je ceo život posvetio ozbiljnom radu, u neku ruku ima prirodno pravo na životna zadovoljstva. Da, kada bi i sudbina postupala po ljudskom razumu onda bi moralo tako i biti: prvo rad, zatim zasluženi mir. Ali, stvari se upravo iracionalno odvijaju i mada neumesno energija zahteva njoj odgovarajući pad potenci­ jala inače se jednostavno kumulira i postaje destruk­ tivna. Ona regredira u ranije situacije, u ovom slu­ čaju u sećanje na luetičnu infekciju, koju je navukao pre 25 godina. I ovo je bila samo etapa na putu po­ novnog oživljavanja infantilnih reminiscencija, koje je u međuvremenu potpuno potisnuo. Prvobitni od­ nos prema majci bilo je ono što je davalo smer nje­ govoj simptomatologiji: bio je to »aranžman« da se iznude pažnja i interesovanje (davno umrle) majke. I ova stanica nije bila poslednja, jer je cilj bio u neku ruku primorati ga da se vrati u sopstvenu utrobu pošto je od svoje mladosti živeo samo intelektualno. On je izdiferencirao samo jednu stranu svoga bića, druga je, međutim, ostala nerazvijena u tupom, tako reći telesnom stanju. Hipohondrična depresija ga je u neku ruku gurala u utrobu, telo, koje je stalno previđao. Da je mogao da prati smer depresije i hipohondričke iluzije i da privede u svest fantazije koje proističu iz ovakvih stanja, onda bi to bio put spa54

senja. Naravno da nisam naišao na razumevanje i simpatiju za moje argumente kao što se moglo i oče­ kivati. U ovolikoj meri uznapredovali slučaj može se. samo još negovati do smrti, ali ne i izlečiti. Ovaj slučaj jasno pokazuje da nije u našoj moći da »raspoloživu« energiju po svojoj volji prenosimo na racionalno izabrani objekt. Isto važi uopšte i za onu na izgled raspoloživu energiju, koju dobijamo na taj način što pomoću reduktivnih sredstava za nagri­ zanje razaramo njen nepodesni oblik. Ova energija može, kao što je već rečeno, u najboljem slučaju samo vrlo kratko vreme biti voljno upotrebljena. Ali naj­ češće se opire da na duže vreme prihvati racionalno istaknute mogućnosti. Psihička energija je izbirljiva stvar koja hoće da se ispune i njeni sopstveni uslovi. Bez obzira na količinu postojeće energije, ne možemo je učiniti korisnom sve dok se ne uspe da se uspostavi energetski pad potencijala. Pitanje energetskog pada potencijala je emi­ nentno praktičan problem, koji se postavlja u većini analiza. Tamo gde, na primer, dođe do povoljnog slu­ čaja da raspoloživa energija, takozvani libido zahvati razuman objekt, onda se smatra da je preinačavanje rezultat svesnog voljnog napora. Ali to je zabluda, 7

Iz dosada napisanog čitaocu je jasno da ja pojam li­ bido, koji je uveo Frojd a koji je vrlo pogodan za praktičnu upotrebu, koristim u mnogo širem značenju. Za mene je libido psihička energija, koja isto znači što i nabijenost intenzi­ tetom psihičkih sadržaja. Frojd identifikuje libido sa erosom, shodno njegovoj teorijskoj pretpostavci, i izdvaja ga od op­ šte psihičke energije. Tako on kaže (Gesammelte Schriften, Bd. 5, s. 92): »Postavili smo pojam libido kao kvantitativno promenljivu silu, koja bi mogla da meri procese i promene na području seksualnih razdraženja. Ovaj libido izdvajamo od energije koja je podređena opštim psihičkim procesima...« Na drugom mestu Frojd pominje kako mu za nagon za de­ strukcijom »nedostaje termin analogan libidu«. Kako je i takozvani nagon za destrukcijom energetski fenomen, izgleda mi jednostavnije da se libido definiše opštim pojmom psihič­ kih intenziteta, dakle naprosto kao psihička energija. Up. Symbole der Vfandlung, 1952, s. 218, Ges. Werke, Bd. 5. Dalje Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, s. 7, Ges. Werke, Bd. 8. 7

55

pošto ni najveće zalaganje ne bi bilo dovoljno ako istovremeno ne postoji energetski pad potencijala u istom pravcu. Kako je važan ovaj pravac pada vidi se tamo gde se s jedne strane čine očajnički pokušaji a s druge je izabrani objekt ili željeni oblik po svojoj razboritosti jasan svakome pa ipak preinačavanje ne uspeva, već jednostavno ponovo dolazi do novog po­ tiskivanja. Dovoljno mi je jasno postalo da samo tamo gde leži razlika u potencijalu, vodi i nit života. Ali nema suprotni pol, stoga se mora pronaći suprotnost svesnog zauzetog stava. Intere­ santno je videti kako je ova kompenzacija suprotno­ sti igrala svoju ulogu i u istoriji teorija neuroza: Froj­ dova teorija zastupa eros, Adlerovo shvatanje, među­ tim, moć. Logična suprotnost ljubavi je mržnja, ili erosu fobos (plašnja), psihološki je to, međutim, volja za moći. Tamo gde vlada ljubav, tu nema volje za moći, a tamo gde moć ima prvenstvo, tu nedostaje ljubav. Jedno je senka drugog. Onaj ko stoji na sta­ novištu erosa, njegova kompenzatorna suprotnost je voljna moć. Ko, međutim, naglašava moć, njegova kompenzacija je eros. Posmatrano sa jednostranog stanovišta svesnog stava, Senka je manje vredni udeo ličnosti i stoga potisnuta pomoću intenzivnog otpora. Ali potisnuto mora biti privedeno u svest kako bi do­ šlo do energetskog napona, bez koga nije moguće da­ lje kretanje. Svest je u neku ruku gore, Senka dole, a kako visina uvek stremi ka dubini a toplo ka hlad­ nom, tako i ovakva svest, možda i ne sluteći, traži svoju nesvesnu suprotnost, bez koje je osuđena na stagnaciju, zastoj ili fiksiranost. Samo na suprotno­ stima može se rasplamsati život. S jedne strane bio je ustupak intelektualnoj lo­ gici, a s druge psihološka predrasuda ono što je Frojdu dalo povoda da kao suprotnost erosu obeleži nagon za destrukcijom i smrću. Jer prvo, eros nije istozna­ čan sa životom; kome, međutim, izgleda da jeste, to­ me svakako suprotnost izgleda kao smrt, i drugo, sva­ kome suprotnost njegovog krajnjeg principa izgleda 56

kao nešto destruktivno, smrtonosno, naprosto zlo. Stoga mu ne pridaje nikakvu pozitivnu životnu silu, zato ga se kloni i plaši. Kao što je pomenuto postoje mnogi najuzvišeniji životni principi i pogledi na svet i shodno tome isto toliko mnogo različitih oblika kompenzatornih sup­ rotnosti. Ja sam prethodno istakao, kako mi se čini dva glavna tipa suprotnosti, koje označavam kao introvertni i ekstrovertni tip. Već je Vilijem Džejms (William James) zapazio postojanje oba ova tipa kod mislilaca. On ih je razlikovao kao »tender-minded« i kao »toughminded«. Isto tako je Ostvald (Ostwald) našao analognu razliku klasičnog i romantičnog tipa kod velikih naučnika. Dakle sa mojom idejom i tipo­ vima nisam usamljen — dovoljno je da izdvojim samo ova dva poznata imena iz bezbroj drugih. Istorijska istraživanja su mi pokazala da ne mali broj velikih spornih pitanja istorije duha počiva na suprotnosti ovih dvaju tipova. Najznačajniji slučaj ove vrste je suprotnost između nominalizma i realizma, započeta sa razlikama između platonske i megarske škole a preneta i u skolastičku filozofiju, gde je Abelar ste­ kao velike zasluge zbog toga što se bar usudio da u konceptualizmu pokuša da sjedini suprotna gledi­ šta. Ova prepirka se nastavila do današnjih dana, ispoljena u suprotnosti idealizma i materijalizma. Kao i opšta istorija duha, tako i svaki pojedinac ima udela u ovom tipu suprotnosti. Naime, bližim istraživanjem se ispostavilo da ova oba tipa rado stupaju u brak i to — nesvesno — zbog međusobnog dopunjavanja. Refleksivnost podstiče introvertnog da uvek razmisli ili da se pribere pre nego što započne da dela. Zbog toga su njegove radnje usporene. Njegovo zaziranje i njegovo nepoverenje pred objektima dovode ga do oklevanja i stoga uvek ima teškoća sa prilagođavanjem na sredinu. Obrnuto, ekstrovertni ima pozitivan 8

9

10

Pragmatism, 1911. Grosse Miinner, 1910. Psychologische Typen, 1950, S. 64. Ges. Werke, Bd. 6. Par. 65. 8

9

J0

57

odnos prema stvarima. Njega one, tako reći privlače. Mame ga nove, nepoznate situacije. Da bi upoznao nešto nepoznato, uskače u to bez sustezanja. Po pravi­ lu prvo dela pa zatim razmišlja o učinjenom. Na taj način njegova akcija je brza i nije podređena razmi­ šljanjima i oklevanju. Stoga su oba tipa kao stvorena za simbiozu. Jedan obezbeđuje prosuđivanje a drugi inicijativu i praktičnu akciju. Ako ova dva tipa sklo­ pe bračnu zajednicu, onda zajedno mogu da ostvare idealan brak. Izvrsno odgovaraju jedno drugom sve dok su zaokupljeni prilagođavanjem na mnogobrojne spoljne životne nevolje. Međutim, ako muž zaradi dovoljno novca ili ako im s neba padne kakvo veće nasleđe i na taj način nestanu životne nevolje, onda supružnici imaju vremena da se međusobno pozabave jedno drugim. Prethodno su stajali jedno drugom okrenuti leđima, braneći se od teškoća. Sada se, među­ tim, obraćaju jedno drugom i hoće da se međusobno razumeju — i otkrivaju da se nikada nisu razumeli. Svako govori drugim jezikom. Tako počinje razdva­ janje oba tipa. Ova svađa je otrovna, nasilnička i pu­ na međusobnog obezvređivanja, čak i onda kada se sprovodi u tišini i u intimnom krugu, jer vrednost jednog je nevrednost drugog. Razumno bi bilo pomi­ sliti da jedan u svesti sopstvehe vrednosti mirno mo­ že priznati vrednost drugog i da bi na taj način bio suvišan svaki konflikt. Video sam dovoljno slučajeva, koji su iznosili argumente ove vrste pa ipak nisu dospeli do zadovoljavajućeg cilja. Gde se radi o nor­ malnim ljudima, ovaj kritički prelazni period se sa­ vlađuje bez teškoća. Normalan je naime onaj čovek koji naprosto može da egzistira u svim prilikama koje mu uopšte pružaju neophodni minimum životnih mo­ gućnosti. Mnogi, međutim, to ne mogu, ali stoga i nije previše ljudi normalno. Ono što obično podrazumevamo pod »normalan čovek« zapravo je idealan čovek, čija je srećna mešavina karaktera vrlo redak događaj. Daleko veći broj manje ili više izdiferenciranih ljudi zahteva životne uslove, koji jamče više od relativno osiguranog stana i hrane. Za ove kraj simbiotskog odnosa znači težak potres. 58

Covek ne može bez daljnjega razumeti zašto bi to tako trebalo da bude. Ali ako pomislimo da nijedan čovek nije samo introvertan ili samo ekstrovertan, već da su mu date obe mogućnosti a da je on formirao samo jednu kao funkciju prilagođavanja, onda ćemo bez daljnjega doći do pretpostavke da kod introvertnih negde u poza­ dini tinja ekstroverzija u nerazvijenom stanju, a da kod ekstrovertnih introverzija vodi slično tamnu eg­ zistenciju. Ovo je stvarno slučaj. Introvertni ima ekstrovertni stav ali- ovaj um nije svestan, pošto je pogled njegove svesti stalno usmeren na subjekt. On doduše vidi objekt, ali o njemu ima pogrešnu ili inhibovanu predstavu, tako da se uvek drži što je mo­ guće više distancirano, kao da je objekt nešto moćno i opasno. Ono što mislim pod ovim, hteo bih da objasnim pomoću jednostavnog primera: dva mladića pvi^ ^ tuju zajedno i dolaze do jednog zamka. Obojica bi želela da razgledaju unutrašnjost zamka. Introvertni ^ kaže: »Zeleo bih da znam kako izgleda iznutra.« Eks­ trovertni odgovara: »Pođimo« i polazi da prođe kroz vrata. Introvertni ga zadržava: »Možda je zabranjen ulaz«, sa neodređenom predstavom policije, kazni, zlih pasa itd. u pozadini; na što ekstrovertni odgo­ vara: »Pa možemo da pitamo, sigurno će nas pustiti«, sa predstavom dobroćudnih starih čuvara zamka, go­ stoprimljive gospode u zamku i mogućih romantičnih avantura u pozadini. Na osnovu ekstrovertnog opti­ mizma stvarno dospevaju u zamak. Sada ipak dolazi do peripetija. Unutrašnjost zamka je preuređena i ne sadrži ništa drugo do nekoliko sala sa zbirkom starih rukopisa. Slučajno ovim rukopisima je zadivljen in­ trovertni mladić. Jedva da ih je i sagledao a već je kao preobražen. On se udubljuje u razgledanje ovih dragocenosti dajući oduška povremenim odušev­ ljenim uzvicima. Upliće se sa čuvarem u beskrajan razgovor da bi od njega izvukao što više informacija, pa kako je rezultat oskudan, mladić se interesuje za kustosa da bi ga odmah potražio i postavio svoja pi­ tanja. Nestale su njegove bojazni, objekti su dobili zavodljiv sjaj a svet sasvim drugi lik. U međuvre59

menu, međutim, sve više i više se gasi hrabrost ekstrovertnog, njegovo lice se izdužuje i počinje da zeva. Ovde nema dobroćudnih čuvara, viteškog gostoprim­ stva, ni traga od romantičnih avantura — samo mu­ zej u preuređenom zamku. Rukopisi se mogu videti i kod kuće. Dok entuzijazam jednog raste, pada ras­ položenje drugog: zamak ga gnjavi a rukopisi podsećaju na biblioteku, biblioteka se asocira sa univer­ zitetom, univerzitet sa studijama i predstojećim ispi­ tima. Postepeno tmuran veo prekriva prethodno tako interesantan i primamljiv zamak. Objekt postaje ne­ gativan. »Zar nije divno«, ne može da priguši uzvik introvertni, »što smo sasvim slučajno otkrili izvan­ rednu zbirku!« »Smatram da je ovde užasno do­ sadno«, odgovara drugi neskriveno loše raspoložen. Ovo ljuti prvog i zaključuje u sebi da više nikada ne putuje sa ekstrovertnim. Ovaj drugi se ljuti zbog ljut­ nje prvog i misli kako je oduvek smatrao da je nje­ gov drug bezobzirni egoista, koji zbog svojih samo­ živih interesa, upropašćuje divno prolećno vreme, koje se nesravnjivo lepše moglo uživati napolju. Šta se desilo? Njih dvoje je putovalo zajedno u prijatnoj simbiozi sve dok nisu dospeli do fatalnog zamka. Tamo je rekao, unapred promišljajući (prometejski) introvertirani: »Mogla bi da se pogleda unutrašnjost zamka.« Aktivni i (epimetejski) ekstro­ vertni, koji razmišlja posle dela, omogućio je pri­ stup." I tip se sada preobraća: introvertirani koji se prethodno plašio da uđe više ne može da izađe a ekstrovertni proklinje trenutak ulaska u zamak. Prvi je fasciniran objektom, drugi svojim negativnim mi­ slima. Kada je prvi video rukopise, onda se ostalo zbilo u okohni. Njegova bojazan je nestala, objekat je zagospodario njime i on mu se voljno prepustio. Nasuprot tome drugi je osećao rastući otpor prema objektu i konačno je zapao pod vlast svog loše raspo­ loženog subjekta. Prvi je postao ekstrovertni, drugi introvertni. Ali ekstroverzija introvertnog je druga" Vidi Psychologische Typen, Paragr. 852. 60

čija nego ekstroverzija ekstrovertnog a introverzija ekstrovertnog je drugačija od introverzije introvertnog. Dok su prethodno zajedno putovali u prijatnoj harmoniji jedan drugome nisu smetali zbog toga što je svaki bio u okvirima svojih svojstvenosti. Obojica su bili pozitivni u odnosu jedan prema drugom, pošto su se njihovi međusobni stavovi dopunjavali. Među­ tim, oni su se dopunjavali zbog toga što je stav jed­ nog uvek uključivao i stav drugog. Ovo vidimo, na primer, u kratkom razgovoru pred ulaznim vratima — obojica žele da uđu u zamak. Sumnju introvertnog da li je ulaz moguć, deli i drugi. Inicijativa ekstro­ vertnog takođe važi i za drugog. Tako stav jednog uključuje i stav drugog, a ovo je uvek više ili manje slučaj kada se individua nalazi u svom prirodnom stavu, pošto je ovaj stav više ili manje kolektivno pri­ lagođen. Ovo važi i za stav introvertnog, iako ovaj uvek proističe iz subjekta. On samo sa subjekta pre­ lazi na objekt, dok stav ekstrovertnog ide sa objekta na subjekt. U trenutku, međutim, kada kod introvertnog ob­ jekt nadvlada i privuče subjekt, njegov stav gubi so­ cijalni karakter. On zaboravlja prisustvo njegovog prijatelja, više ga ne uključuje, on se udubljuje u objekt i ne primećuje koliko se dosađuje njegov pri­ jatelj. Shodno tome ekstrovertni gubi obzire prema drugom u trenutku kada se razočarao u svojim oče­ kivanjima i povukao u svoje subjektivne predstave i raspoloženja. ~~ — Stoga bismo ovaj događaj mogli formulisati na sledeći način: kod introvertnog se, zbog uticaja objek­ ta, ispoljila manje vredna ekstroverzija, dok je kod ekstrovertnog manje vredna introverzija stupila na mesto njegovog socijalnog stava. Na ovaj način vra­ ćamo se zaključku od koga smo počeli: vrednost jed­ nog je nevrednost drugog. Pozitivni događaji, kao i negativni mogu izbaciti na površinu manje vrednu protivfunkciju. Ako se ovo jednom desilo, onda se javlja osetljivost. Osetljivost je simptom prisutne manje vrednosti. Na ovaj način su date psihološke 61

osnove za svađu i nesporazume, i to ne samo za svađu dva čoveka, nego i za razdor sa samim sobom. Naime, suštinu manje medne funkcije odlikuje autonomija; ona je samostalna, ona naređuje, ona nas fascinira i upliće, tako da više nismo gospodari samih sebe i više ne pravimo jasnu razliku između nas i drugih.: 12

A ipak je neophodnost za razvitak karaktera da i drugoj strani, upravo manje vrednoj funkciji, damo da dođe do reći, pošto ne možemo zahtevati da se ne­ ko drugi simbiotski trajno brine o drugom delu naše ličnosti, jer trenutak kada će nam zatrebati i druga funkcija, može nastupiti svakog časa i zateći nas ne­ spremne, kao što pokazuje prethodni primer. A posledice mogu biti rđave — ekstrovertni na ovaj način gubi njemu neophodnu vezu sa objektima a intro­ vertni sa njegovim subjektom. Obrnuto je neophodno da introvertni dospe i do akcije koja nije neprestano sputavana razmišljanjima i oklevanjem a da se eks­ trovertni zamisli nad samim sobom a da time ne ugrozi svoje veze. Kao što se vidi, kod ekstroverzije i introverzije radi se o dva međusobno suprotna, prirodna stava ili usmerena kretanja, koje je Gete označio kao dijasiola i sistola. Oni bi trebalo, svojim harmoničnim re­ dom, da dovedu do životnog ritma, ali izgleda da je velika umetnost življenja dostići ovaj ritam. Ili ovoga čovek mora biti sasvim nesvestan, tako da prirodnu zakonitost ne ometa nikakav svesni akt, ili bi čovek morao da bude svestan u još mnogo većem stepenu da bi bio u stanju da zaželi i sprovede suprotna kre­ tanja. Kako se ne možemo razvijati unazad, ka živo­ tinjskoj nesvesnosti, ostaje nam teži put napred ka višoj svesnosti. Svakako da je ona svesnost, koja omo­ gućuje da se slobodno i namerno doživljavaju veliki životni da i ne, zapravo natčovečni ideal, ali ipak cilj. Naša sadašnja vrsta duha izgleda da nam dozvoljava Up. moju raspravu u vezi sa Spitteler: Prometheus und Epimetheus u: Psychologische Typen, 1950, S. 227. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 261. u

62

samo da »da« hoćemo svesno a »ne« bar da trpimo. Ako je to slučaj, onda je već mnogo postignuto. " Problem suprotnosti, kao inherentni princip čovekove prirode, predstavlja dalju etapu našeg uznapredovalog saznajnog procesa. Ovaj problem je po pravilu problem zrelijeg doba. Praktički tretman jed­ nog pacijenta svakako nikada neće početi -sa ovim problemom, posebno ne kod mladih ljudi. Neuroze mladih ljudi po pravilu nastaju iz sukoba između sila realnosti i nedovoljnog, infantilnog stava, koji kau­ zalno karakteriše nenormalna zavisnost od realnih ili imaginarnih roditelja, finalno neadekvatne fikcije, tj. namere i stremljenja, Ovde su sasvim na mestu Frojdove ili Adlerove redukcije. Ali ima mnogih neu­ roza koje nastaju tek u zrelom dobu ili se pogorša­ vaju u takvoj meri da pacijenta, na primer, profe­ sionalno onesposobe. Naravno da se u ovakvim sluča­ jevima može dokazati da je već u mladosti postojala neobična zavisnost od roditelja i da su bile prisutne sve moguće infantilne iluzije, ali što sve zajedno u tim ljudima nije smetalo da se prihvate neke profe­ sije i da je uspešno izuče, da zasnuju bračnu zajed­ nicu i ovu čestito vode do onog trenutka u zrelom dobu, kada iznenada otkazuje dotadašnji zauzeti stav. U jednom takvom slučaju od male je koristi privoditi u svest detinjaste fantazije, zavisnost od roditelja itd., iako je ovo neophodni deo procedure i često ne deluje nepovoljno. Ali u osnovi uzev u jednom ovakvom slučaju (terapija stvarno započinje tek onda kada pa­ cijent uvidi da više nisu otac i majka ono što mu stoji na putu već on sam, tj. nesvesni deo njegove ličnosti, koji i dalje vodi ulogu oca i majkfij I ovo saznanje, ma kako bilo korisno, još uvek je negativ­ no, tj. ono samo kazuje. »Saznao sam i vidim da nisu otac i majka ono što je upereno protiv mene, već ja sam.« Ali šta je to u njemu što mu se suprotstavlja? Sta je taj misteriozni deo njegove ličnosti koji se skrivao iza slike oca i majke i njega tako dugo držao u uverenju da uzrok njegovih nevolja mora da je nekada dospeo od spolja? p v a j deo je suprotnost nje­ govog svesnog stava, koji mu ne daje mira i smeta s

63

toliko dugo dok ne bude prihvaćen. Sigurno da kod mladih ljudi može biti dovoljno oslobađanje od proš­ losti, za ostalo će se pobrinuti volja za životom. Ali sa sasvim drugačijim zadatkom suočavamo se kod lju­ di koji iza sebe već imaju veliki deo života, gde više ne mame nečuvene buduće mogućnosti, gde se mogu još samo očekivati davno naviknute dužnosti i sum­ njiva zadovoljstva starenja. Ako nam uspe da mlade ljude odvojimo od nji­ hove prošlosti, onda vidimo da ovi imago svojih rodi­ telja prenose na podesne zamenske figure: osećanje koje se vezivalo za majku prelazi na ženu, autoritet oca prelazi na poštovanog učitelja i pretpostavljenog ili instituciju. To doduše nije fundamentalno rešenje, ali praktičan put kojim korača i normalan čovek nesvesno i stoga bez značajnih smetnji i otpora. Drugačije izgleda problem odraslom koji je već prešao ovaj komad puta, možda sa manje ili više ne­ volja. On se možda već odavno odvojio od preminulih roditelja, u ženi tražio i našao majku (u suprugu oca) poštovao očeve i institucije, sam postao otac ili sama postala majka i sve ovo, možda, već ima iza sebe, uz saznanje da je sve ono što je u početku značilo zahtev i zadovoljstvo postalo teška zabluda, deo mladalačkih iluzija na koje se sada osvrće delom sa žaljenjem a delom sa zavišću, pošto se pred njim ne nalazi ništa drugo do starost i kraj svih iluzija. Ovde više nema očeva i majki, sve ono što je preko iluzija projektovao u svet i stvari postepeno mu se vratilo, umorno i izanđalo. Iz svih ovih odnosa oslobođena energija struji ka nesvesnom i tamo oživljava sve ono što je zapo­ stavila da razvije. Nagonske snage sputane u neurozi, kada se oslo­ bode daju mladom čoveku poleta i očekivane moguć­ nosti daljeg širenja njegovog života. Čoveku u drugoj polovini života razvitak u nesvesnom uspavane sup­ rotne funkcije znači obnovu života. Ovaj razvitak, međutim, više ne prelazi u rešenja infantilnih veza, razaranje infantilnih iluzija i prenošenje starih slika na nove figure, već prelazi u problem suprotnosti. 64

Princip suprotnosti naravno da leži u osnovi mla­ dalačkog duha, tako da i psihološka teorija mladalač­ ke psihe mora uzeti u obzir ovu činjenicu. Stoga su Frojdovi i Adlerovi nazori protivurečni samo onda kada polažu prava na to da važe kao opšta teorija. Ukoliko se, međutim, zadovolje sa tim da budu teh­ ničke pomoćne postavke, onda neće protivurečiti niti se međusobno isključivati. Psihološka teorija koja želi da bude više od čisto tehničkog pomoćnog sredstva mora se zasnivati na principu suprotnosti, pošto bi bez ovog mogla da rekonstruiše samo neurotski neurav­ noteženu psihu. Bez ove suprotnosti nema ravnoteže niti sistema samoregulacije. Međutim, psiha je sistem sa samoregulacijom. Ponovo hvatajući ranije izgubljenu nit, mogli bismo reći da je postalo jasno zašto se baš u neurozi nalaze one vrednosti koje nedostaju jedinki. Ponovo se možemo vratiti onom slučaju mlade žene i na nje­ ga primenitf stečeni uvid. Zamislimo da je ova bole­ snica, »analizovana«, tj. da joj je tokom terapijskog tretmana postalo jasno kakve su se sve nesvesne mi­ sli krile iza njenih simptoma, zbog čega je ona opet zagospodarila nesvesnom energijom koja je predstav­ ljala snagu simptoma, onda se postavlja praktično pi­ tanje: šta treba sada da se desi sa tom raspoloživom energijom? Shodno psihološkom tipu bolesnice bilo bi racionalno da ovu energiju ponovo prevede na objekt: na primer kakva filantropska aktivnost ili inače nešto korisno. Izuzetno — kod posebno ener­ gičnih priroda koje ne prezaju da ponekad sami sebe muče do iznemoglosti, ili kod ljudi kojima upravo od­ govara sve ono što je u vezi sa takvim aktivnostima — ovaj put je moguć, ali najčešće nije. Jer — ne treba zaboraviti — libido (upravo psihička energija) nesvesno već poseduje svoj objekt, a to je mladi Italijan ili odgovarajuća realna ljudska zamena. Prirod­ no da je u takvim uslovima ovakva sublimacija koliko poželjna toliko i nemoguća. Jer najčešće realni objekt pruža energiji bolji pad potencijala nego ma kako lepa etička delatnost. Na žalost, isuviše je mnogo onih koji uvek govore o ljudima kakvi bi poželjno trebalo 5 Jung, Odabrana dela, II

65

'

da budu a ne kakvi stvarno jesu. Ali lekar uvek ima posla sa stvarnim čovekom koji uporno ostaje isti sve dok sasvim nije prihvaćena njegova stvarnost. Vaspitanje može početi samo od gole stvarnosti a ne od idealne varljive slike. Na žalost, najčešće je tako da se takozvanoj ras­ položivoj energiji stvarno ne može naznačiti pravac. Ona sledi svoj sopstveni nagib. Pa čak ona ga je već našla još pre no što smo je sasvim oslobodili iz ne­ adekvatnog oblika. Naime, otkrivamo da su se pacijentkinjine fantazije, koje su se ranije bavile mladim Italijanom, sada prenele na lekara." Stoga je lekar sam postao objekat nesvesnog libida. Ako bolesnik ni pod kakvim uslovima ne želi da prihvati činjenicu prenosa, ili ako lekar ne razume ili pogrešno razume fenomen, tada nailaze žestoki otpori, usmereni na to da,u svakom pogledu onemoguće vezu sa lekarom. Tada bolesnici odlaze i traže drugog lekara ili čoveka koji ih razume, ili ako odustanu od ovakvog traženja, zastaju sa rešavanjem svog problema. 14

Ali ako dođe do prenosa na lekara i ako je ovo prihvaćeno, onda je na taj način nađen prirodni ob­ lik koji kako zamenjuje raniji oblik, tako i omogu­ ćuje odvijanje energetskog procesa relativno bez kon­ flikata. Ako se stoga libidu prepusti slobodan tok, onda ovaj sam nalazi put ka njemu odgovarajućem objektu. Gde ovo nije slučaj, uvek se radi o svojeglaFrojd je uneo pojam prenosa da bi obeležio projek­ ciju nesvesnih sadržaja. Nasuprot izvesnim shvatanjima ne smatram da je »prenos na lekara« redovni i za uspeh terapije neophodni fenomen. Prenos je projekcija, a projekcija je ili prisutna ili nije. Neophodna nikako nije. Ni u kom slučaju ne može se »načiniti«, pošto ova, per definitionem, nastaje iz nesvesnih motivacija. Lekar može biti pogodan za projekciju ili ne. Uopšte nije rečeno da on u svim prilikama odgovara prirod­ nom pravcu pacijentovog libida, pošto je lako moguće da pred ovim lebdi kakav znatno važniji projekcioni objekt. Od­ sustvo projekcije na lekara u nekim slučajevima čak može znatno da olakša terapiju, pošto onda jasnije dolaze do iz­ ražaja stvarne lične vrednosti. 13

14

66

voj pobuni protiv zakona prirode ili o ometaj ućim uticajima. U prenosu se na j pre projektu ju sve moguće in­ fantilne fantazije, koje moraju biti razjedene, tj. reduktivno razrešene. Ovo se naziva razrešenje prenosa. Na taj način oslobađa se energija i iz ovog ne­ adekvatnog oblika tako da opet stojimo pred pro­ blemom raspoložive energijej I ovaj put ćemo poverovati prirodi da je, preTiego što smo ga tražili, već izabran objekt, koji osigurava najpovoljniji pravac kretanju psihičke energije.

67

V LIČNO I NADLIČNO ILI KOLEKTIVNO NESVESNO Ovde se opet nameće nova etapa našeg saznajnog procesa. Analitičko razrešavanje infantilnih fan­ tazija prenosa nastavljali smo dotle dok pacijentu nije postalo dovoljno jasno da je iz svog lekara načinio oca i majku, strica, staraoca i učitelja i već sve one bez­ brojne roditeljske autoritete. Ali kako pokazuje isku­ stvo, stalno izviru dalje fantazije koje lekara pred­ stavljaju kao spasenje ili čak kao božansko biće — naravno sasvim u suprotnosti sa zdravim razumom svesti. Dalje se ispostavlja da ovi božanski atributi prevazilaze okvire hrišćanskih shvatanja u kojima smo odrasli i poprimaju mnogobožačke oblike, na primer, ne retko oblike životinja. Prenos po sebi nije ništa drugo do projekcija nesvesnih sadržaja. Prvo se projektu ju takozvani povr­ šni sadržaji nesvesnog, što se može razaznati iz snova, simptoma i fantazija. U ovom stanju lekar je intere­ santan kao mogući ljubavnik (nešto slično mladom Italijanu u našem slučaju). Potom sve više izgleda kao otac — ili kao dobri ili kao gromoglasan, u zavi­ snosti od kvaliteta koje stvarni otac ima za pacijenta. Katkad lekar pacijentu izgleda materinski, što je ma­ lo čudnovato ali se ipak još nalazi u okvirima mo­ gućeg. Sve ove projekcije fantazije su podređene lič­ nim reminiscencijama. 68

Najzad mogu se javiti oblici fantazije koji imaju zanosan karakter. Tada izgleda kao da je lekar na­ daren natprirodnim svojstvima, nešto kao čarobnjak ili kao demonski razbojnik, ili kao odgovarajuće do­ bro: kao spasitelj. Ili izgleda kao mešavina oba. Ra­ zume se, on ne izgleda u pacijentovoj svesti neophod­ no tako, već se na površini pojavljuju fantazije koje tako predstavljaju lekara. Ovim pacijentima često ne ide u glavu da njihove fantazije stvarno potiču iz njih samih i da zapravo nemaju ništa ili malo zajed­ ničkog sa karakterom lekara. Ova zabluda potiče od toga što za ovu vrstu projekcija ne postoje lične osnove reminiscencija. Obično se može dokazati da su se slične fantazije javljale u izvesno vreme u detinjstvu vezane za oca ili majku, za koje, međutim, nisu davali stvarnog povoda ni otac ni majka. U jednom malom spisu Frojd je pokazao kako je Leonardo da Vinči u poznijem životu bio pod uticajem činjenice što je imao dve majke. Činjenica dveju majki ili dvostruko poreklo bilo je, doduše, kod Leonarda realno, ali je igralo određenu ulogu i kod dru­ gih umetnika. Tako je i Benvenuto Celini maštao o dvostrukom poreklu. To je uopšte mitološki motiv. U sagama mnogi junaci imaju dve majke. Fantazija ne polazi od stvarne činjenice da junaci imaju dve maj­ ke, već je opšte raširena »prastara« slika koja spada u tajne čovekove duhovne istorije a ne u područje ličnih reminiscencija. U svakom pojedincu, osim ličnih reminiscencija, postoje velike »iskonske« slike, kako ih je zgodno označio Jakob Burkhart (Burckhardt), tj. nasleđene mogućnosti čovekovog predstavljanja, onako kako je bilo odvajkada. Činjenica ovog nasleđa objašnjava za­ pravo čudnovati fenomen da se izvesni materijali i motivi saga ponavljaju u identičnom obliku na celoj zemlji. Ona dalje objašnjava kako, na primer, naši duševni bolesnici mogu da reprodukuju tačno one iste slike i odnose, koje poznajemo iz starih spisa. Neko­ liko primera ove vrste naveo sam u mojoj knjizi: 1

1

Eine Kindheitserinnerung des Leonardo da Vinci, 1010. 69

Preobražaji i simboli libida. Tim uopšte ne tvrdim da se nasleduju predstave, nasleđuje se samo moguć­ nost predstavljanja, što je bitna razlika. Dakle, u ovom daljem stadijumu terapijskog po­ stupka, gde se reprodukuju one fantazije koje više ne počivaju na ličnim reminiscencijama, radi se o mani­ festacijama dubljih slojeva nesvesnog, gde dremaju opšte ljudske, iskonske slike. Ove slike ili motive označio sam kao arhetipove (i kao dominante). Ovo otkriće znači dalji napredak shvatanja: na­ ime saznanje o dua sloja u nesvesnom. Naime, treba razlikovati lično nesvesno i nelično ili nadlično ne­ svesno. Ovo poslednje označavamo kao kolektivno nesvesno, pošto je odvojeno od ličnog i sasvim opšte i pošto se njegovi sadržaji mogu naći svuda, što na­ ravno nije slučaj sa ličnim sadržajima. Lično nesve­ sno sadrži izgubljena sećanja, potisnute (namerno za­ boravljene) neprijatne predstave, takozvana podpragovna (subliminalna) opažanja, tj. čulne percepcije koje nisu bile dovoljno jake da dopru do svesti, i konačno sadržaje koji još nisu sazreli za svesnost. To odgovara u snovima mnogostruko pojavljivanoj figuri Senke. 2

3

4

s

Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges. Werke, Bd. 5. Up. sa: Vber den Begriff des kollektiven Unbewussten, 1936, Ges. Werke, Bd. 9. * U cilju razjašnjenja ovog pojma upućujem na sledeće radove iz kojih se može videti dalji razvitak pojma: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5. Psychologische Typen, 1950, S. 567. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 759. Up. u: Von den Vfurzeln des Beivusstseins, 1954, članke Uber die Archetypen des kollektiven Vnbewussten, S. 3. Ueber den Archetypus mit besonderer Berucksichtigung des Animabegriffes, S. 57. Die psychologischen Aspekte des Mutter-Arćhetypus, S. 87, Ges. Werke, Bd. 9, I. Kod Kerenvi und Jung: Einfuhrung in das Wesen der Mvthologie, Zur Psychologie des Kind-Archetypus, S. 103. Zum psj/chologischen Aspekt der Kore-Figur, S. 215, Ges. Werke, Bd. 9, I. Komentar za: Wilhelm: Das Geheimnis der goldenen Bliite, 1929, Ges. Werke, Bd. 13. Kolektivno nesvesno predstavlja objektivno-psihičko a lično nesvesno subjektivno-psihičko. Pod Senkom podrazumevam »negativni« deo ličnosti, naime zbir skrivenih, nekorisnih svojstava, nedovoljno raz1

4

5

70

Iskonske slike su najstariji i najopštiji oblici predstavljanja čovečanstva. One su isto toliko osećanje koliko i misao, da, one čak imaju nešto kao sopstveni, samostalni život, nešto kao parcijalnu dušu što- se lako može videti u onim filozofskim ili gnostičkim sistemima, koji kao izvor saznanja koriste opa­ žanja nesvesnog. Predstava anđela, arhanđela, »prestolja i gospode« kod sv. Pavla, arhonti gnostičara, nebeska hijerarhija Dionizijusa Aeropagita itd. potiče iz zapažanja relativne samostalnosti arhetipova. 6

Time smo našli i objekt koji izabira libido, pošto se oslobodio iz lično infantilnog oblika prenosa. On sledi svom padu u dubine nesvesnog i tamo oživljava i budi ono što je do tada dremalo. On je otkrio skri­ veno blago iz koga je čovečanstvo stalno stvaralo, iz koga je izdvojilo svoje bogove i demone i sve one naj­ jače i najsilnije ideje, bez kojih čovek prestaje da bu­ de čovek. Uzmimo na primer jednu od najvećih ideja, koja se rodila u 19. veku — ideju održanja energije. Robert Majer (Robert Mayer) je zapravo stvaralac ove ideje. On je bio lekar a ne fizičar ili filozof, kojima bi bilo bliže stvaranje jedne ovakve ideje. Ali zna­ čajno je znati da Majer zapravo nije stvorio ideju. Ova isto tako nije nastala slivanjem tada postojećih predstava ili naučnih hipoteza, već je kao biljka izra­ sla u njenom stvaraocu. O ovome Majer je (1844) na­ pisao sledeće Grizingeru (Griesinger): »Teoriju uop­ šte nisam smislio za pisaćim stolom.« Potom izlaže neka fiziološka zapažanja koja je stekao kao brod­ ski lekar (1840—41). »Ako čovek želi da razjasni« — tako nastavlja u svom pismu — »fiziološke momente, onda je neophodno poznavanje fizikalnih procesa, ako čovek ne pretpostavlja da stvar posmatra sa metafi­ zičke strane, što mene inače beskrajno disgutira; ja sam se, dakle, držao fizike i držao se predmeta sa vijenih funkcija i sadržaje lično nesvesnog. Sažeto izlaganje kod T. Wolff: Einfuhrung in die Grundlagen der JeomplMcen Psj/choloffie u: Studien zu C. G. Jungs Psvcftolooie, 1959, S. 151. • Jung: Ges. Werke, Bd. 7.

71

takvom predanošću da sam se, zbog čega bi neko mo­ gao da me ismejava, malo interesovao za dalji svet već sam se najradije zadržavao na palubi gde sam mogao neprestano da radim i gde sam u nekim časo­ vima osećao inspiraciju, kakvu se ne mogu setiti da sam osećao ikada pre ili posle toga. Nekoliko munje­ vitih misli koje su prostrujale u vreme plovidbe pre­ ma Surabaju vredno sam progonio i one su me opet dovodile do novih predmeta. Ova vremena su prošla, ali mirno ispitivanje onog šta je onda iskrsnulo u meni, naučilo me je da se istina ne samo subjektivno oseća, već da se i objektivno može dokazati, da li se ovo, međutim, može desiti čoveku tako malo upuće­ nom u fiziku, naravno da mora ostati bez odgovora.« U svojoj Energetici Helm iznosi mišljenje »da nova zamisao Roberta Majera nije uz pomoć dubokog razmišljanja postepeno izrasla iz tradicionalnih poj­ mova o energiji, već da ona spada u one intuitivne ideje koje, potekle iz drugog područja duhovnog rada, tako reći napadaju mišljenje i primoravaju ga da, shodno njima, preobrate tradicionalne pojmove.«* Pitanje je odakle potiče nova ideja koja se sa tako elementarnom snagom nameće svesti? I odakle crpi onu snagu koja može obuhvatiti svest u tolikoj meri da se može potpuno odvojiti od svih tih razno­ likih utisaka prvog putovanja po tropima? Na ova pi­ tanja se ne može lako odgovoriti. Ali ako našu teo­ riju primenimo na ovaj slučaj, onda objašnjenje mora da glasi: Ideja o energiji i njenom održavanju mora biti iskonska slika koja je tinjala u kolektivno nesvesnom. Ovaj zaključak nas, naravno, primorava da dokažemo da je takva iskonska slika stvarno postoja­ la u duhovnoj istoriji i da je bila dejstvena tokom milenijuma. Ovaj dokaz može stvarno izneti bez poseb­ nih teškoća. Najprimitivnije religije u najrazličitijim područjima zemlje zasnovane su na ovoj slici. To su takozvane dinamističke religije, čija je jedinstvena 7

Robert Mayer, Kleinere Schriften un Briefe, Stuttgart, 1893, S. 213. Pismo Wilhelmu Griesingeru, 16. juni 1844. G. F. Heim: Die Energetik nach ihrer geschichtlichen Entwiklung, Leipzig, 1898, S. 20. 7

s

72

i presudna zamisao da postoji opšte raširena magij­ ska snaga, oko koje se sve kreće. Tejlor (Tavlor), poznati engleski istraživač, a isto tako i Frejzer (Frazer) pogrešno su ovu ideju shvatili kao animizam. U stvarnosti pod svojim pojmom snage primitivci uop­ šte ne podrazumevaju duše ili duhove, već stvarno nešto što američki istraživač Lavdžoj (Lovejov) spretno označava kao »primitive energetics«. Ovaj pojam odgovara predstavi duše, duha, boga, zdravlja, telesne snage, plodnosti, magijske snage, uticaja, sile, ugleda, leka, kao i izvesnim raspoloženjima karak­ terističnim za oslobađanje afekta. Kod izvesnih Polinežana »mulungu« (upravo ovaj primitivni pojam energije) je duh, duša, demonsko biće, magijska sna­ ga, ugled; kada se desi nešto čudno, ljudi uzvikuju »mulungu«. Ovaj pojam snage je i prvo shvatanje boga kod primitivaca. Tokom istorije ova slika se razvijala u stalno novim varijantama. U Starom zavetu svetli magijska snaga u zapaljenom žbunu i pred Mojsijem; u jevanđeliste ova snaga dolazi s neba si­ laskom Svetog duha u obliku plamenih jezika. Kod Heraklita ona se pojavljuje kao energija sveta, kao »večito živa vatra«, u persijskom ona je vatreni sjaj »haoma«, božje milosti, kod stoika je »pratoplota«, sudbinska snaga. U srednjovekovnim legendama po­ javljuje se kao aura, svetački zrak koji kao plamen bukti iz krova kolibe u kojoj svetac leži u ekstazi. U svojim viđenjima sveci vide ovu snagu kao sunce, kao obilje svetlosti. Prema starom shvatanju i sama duša je ova snaga; u ideji besmrtnosti leži njeno odr­ žanje, dok u budističkom i primitivnom shvatanju metempsihoze (putovanje duša) leži njena neograni­ čena sposobnost preobražavanja uz konstantno odr­ žanje. 9

10

Dakle, ova ideja je od eona utisnuta u čovekov mozak. Zbog toga leži spremna u nesvesnom svakom pojedincu. Potrebni su samo izvesni uslovi da se po' Takozvana: Mana. Up. N. Soederblom: Das Werden des Gottesglaubens, 1916. Arthur O. Lovejov: The Fundamental Concepts of the Primitive Philosophy, u The Monist, sv. XVI, 1906, str. 361. 10

73

novo pojavi. Ovi uslovi očigledno da su bili ispunje­ ni kod Roberta Majera. Najveće i najbolje misli čove­ čanstva formiraju se iznad iskonskih slika kao iznad skice. Već su me često pitali odakle potiču ovi arhe­ tipovi ili praslike. Izgleda mi kao da se njihovo na­ stajanje uopšte ne može drugačije objasniti do pret­ postavkom da su ove nataloženo, stalno ponavljano iskustvo čovečanstva. Jedno od najobičnijih a isto­ vremeno najupečatljivijih iskustava je dnevno sun­ čevo prividno kretanje. Svakako da o ovome ne mo­ žemo otkriti ništa u nesvesnom, ukoliko se radi o nama poznatom fizičkom zbivanju. Nasuprot tome srećemo mitološkog junaka sunca u svim svojim va­ rijacijama. Ovaj mit predstavlja arhetip sunca a ne fizičko zbivanje. Isto se može reći i za mesečeve me­ ne. Arhetip je neka vrsta spremnosti da se uvek iz­ nova reprodukuju iste ili slične mitske predstave. Prema tome izgleda kao da se ono što se utisku je u nesvesno sastoji isključivo od subjektivne predstave fantazije pokrenute fizičkim zbivanjem. Stoga bi se moglo pretpostaviti da su arhetipovi mnogo puta po­ navljani otisci subjektivnih reakcija." Naravno da ova pretpostavka samo dislocira problem ali ga ne rešava. Ništa nas ne sprečava da pretpostavimo da se izvesni arhetipovi sreću već kod životinja, da su scoga uopšte osnovane u svojstvenosti živog sistema i da su tako naprosto izraz života čije bivstvo dalje ne treba objašnjavati. Arhetipovi, kako izgleda, nisu samo otisci stalno ponavljanih tipičnih iskustava, već se em­ pirijski istovremeno i ponašaju kao snage ili tenden­ cije ponavljanja istih iskustava. Naime, uvek kada se jedan arhetip pojavi u snu, u fantaziji ili u životu, nosi sa sobom poseban »uticaj« ili snagu, zahvalju­ jući kojoj deluje numinozno, odnosno fascinirajuće ili podsticajem na akciju. Posle rasprave ovog primer a za nastajanje novih ideja iz blaga iskonskih slika, vratićemo se na dalje izlaganje procesa prenosa. Videli smo da je libido u onim na izgled neadekvatnim i čudnovatim fantazija" Up. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleme der Gegenvoart, 1950, S. 127. Ges. Werke, Bd. 8. 74

ma zahvatio svoj nov objekt: naime sadržaje kolek­ tivno nesvesnog. Kao što sam već rekao, projekcija iskonskih slika na lekara predstavlja opasnost za da­ lju terapiju, koja nije za potcenjivanje. Slike, naime, sadrže ne samo sve ono najlepše i najveće što je čovečanstvo ikada mislilo i osećalo, već i sva nedela i gadosti, za koje je čovek ikad bio sposoban. Zahvalju­ jući svojoj specifičnoj energiji (oni se naime pona­ šaju kao energetski, autonomni centri) oni vrše fas­ cinantno, opčinjujuće dejstvo na svest i zbog toga mo­ gu znatno da alterišu subjekt. Ovo se vidi kod reli­ gijskih preobraćanja, kod sugestivnih uticaja i poseb­ no pri izbijanju izvesnih oblika šizofrenije. Ako pa­ cijent ličnost lekara ne može razlikovati od ovih pro­ jekcija, onda se konačno gubi svaka mogućnost razumevanja, tako da je onemogućen i ljudski kontakt. Ali ako pacijent izbegne ovu Haribdu, on pada u Scilu introjekcije ovih slika, tj. njihove osobine ne pri­ pisuje lekaru, već samom sebi. Ovo je takođe loše. Kod projekcije on se koleba između prekomernog i bolesnog ushićenja i mržnjom ispunjenog prezira svog lekara. Kod introjekcije zapada u smešno samoobožavanje ili moralno samorazdiranje. Greška, koju oba puta čini, sastoji se u tome što sadržaje kolektivno nesvesnog pripisuje određenoj ličnosti. Tako od sebe ili drugog stvara boga ili đavola. Ovde se pokazuje karakteristično dejstvo arhetipa: on zahvata psihu sa nekom vrstom iskonske snage i prinuđava je da pre­ korači ljudska područja. On daje povoda preterivanju, nadmenosti (inflacija!), neslobodi, iluziji i opči­ njenosti u dobru kao i zlu. Ovo je razlog zašto su lju­ dima bili stalno potrebni demoni i što nisu nikada mogli živeti bez bogova, izuzev nekoliko posebno pa­ metnih pripadnika »homo occidentalis«-a od juče i prekjuče, nadljudi, čiji je »bog mrtav«, zbog čega se sami preobražavaju u bogove i to u duodecimne bo12

Iscrpno analizovan slučaj u: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5; isto kod Jan Nelken, Analytische Beobachtungen iiber Phantasien eines Schizophrenen u Jahrbuch filr psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, Bd. 4, 1912, S. 504. 18

75

gove sa tvrdom lobanjom i hladnim srcem. Pojam boga je, naime, naprosto neophodna psihološka funk­ cija iracionalne prirode, koja uopšte nema ničega za­ jedničkog sa pitanjem postojanja boga. Jer na ovo pitanje čovekov intelekt ne može nikada odgovoriti, još manje može dati neki božji dokaz. Osim toga ova­ ko nešto je suvišno; ideja nadmoćnog, božanskog bića prisutna je svuda, ako ne svesno onda nesvesno pošto je arhetip. U našoj duši nešto je od superiornije vlasti — ako to svesno nije bog, onda je to bar »trbuh«, ka­ ko kaže sv. Pavle. Stoga smatram pametnijim svesno priznati ideju boga, pošto će inače jednostavno nešto drugo postati bogom, po pravilu nešto vrlo nedovoljno i glupo, nešto što može da izmisli »prosvećena« svest. Već odavno naš intelekt zna da se bog ne može tačno zamisliti a kamoli predstaviti da i kako stvarno po­ stoji. Postojanje boga je jednom zauvek neodgovoreno pitanje. Ali, »consensus gentium« (slaganje naro­ da) već eonima govori o bogovima i eonima će još o njima govoriti. Ma kako svoj razum čovek smatrao lepim i savršenim, on može biti siguran da je ovaj ipak samo jedna od mogućih duhovnih funkcija i da se pokriva samo sa njemu odgovarajućom stranom fenomena sveta, ali svuda naokolo leži i iracionalno koje se ne poklapa sa razumom. A ovo iracionalno je takođe psihološka funkcija, upravo kolektivno nesve­ sno, dok je razum uglavnom vezan za svest. Svest mora imati razuma da bi u haosu nesređenih pojedi­ načnih slučajeva sveta prvo otkrila neki red pa za­ tim, bar u ljudskim okvirima, i stvarala. U nama po­ stoji hvale vredna i korisna težnja da, ako je ikako mogućno, iskorenimo haos iracionalnog u nama i iz­ van nas. Sa ovim procesom smo na izgled prilično daleko odmakli. Jedan duševni bolesnik mi je jednom rekao: »Gospodine doktore, noćas sam celo nebo dezinfikovao sublimatom i pri tom nisam otkrio Boga.« Tako nešto se desilo i nama. Stari Heraklit, koji je-stvarno bio veliki mu­ drac, otkrio je najdivniji od svih psiholoških zakona — naime, regulišuću funkciju suprotnosti. Ovo je na­ zvao enantiodromia, ići u susret, pod čim je podra76

zumevao da se sve jednom sustiče u svoju suprot­ nost. (Ovde podsećam na ranije pomenuti slučaj ame­ ričkog poslovnog čoveka, koji izvanredno lepo poka­ zuje enantiodromiju). Tako nužnim načinom racional­ ni kulturni stav prelazi u svoju suprotnost, naime u iracionalno kulturno opustošenje." Covek se, naime, ne srne identifikovati sa razumom, pošto čovek nije samo razuman i ne može i neće nikada biti. To treba da zapamte svi propovednici kulture. Iracionalno ne treba i ne može se iskoreniti. Bogovi ne mogu i ne smeju umreti. Prethodno sam rekao, izgleda da u čovekovoj duši uvek postoji nešto kao superiorna moć i ako to nije ideja boga, onda je to trbuh, da se po­ služimo recima sv. Pavla. Time sam hteo da izrazim činjenicu da vazda neki nagon ili kompleks predstava u sebi sjedinjuje najveći zbir psihičke energije, čime Ja prisiljava da bude u njegovoj službi. Obično je Ja privučeno od ovog energetskog fokusa u tolikoj meri da se sa njim identifikuje i misli da uopšte ništa dru­ go i ne želi niti potrebuje. Na ovaj način, međutim, nastaje strast, monomanija ili opsednutost, najjača jednostranost koja teško ugrožava psihičku ravnote­ žu. Bez sumnje je sposobnost za ovakvu jednostranost tajna izvesnih uspeha, zbog čega civilizacija revnosno teži da odgaja ovakve jednostranosti. Strast, odnosno gomilanje energije, koja se krije u ovakvim monomanijama, jeste ono što su stari nazivali »Bogom«, dok mi u svakodnevnom govoru činimo to isto. Zar ne kažemo: »Od ovog ili onog on stvara Boga«. Čovek još veruje da nešto hoće ili da bira a ne primećuje da je već opsednut, da je interesovanje već gospodar koji je na sebe privukao snagu. Ovakva interesovanja, na­ ime, su neka vrsta bogova, koji kada budu priznati od mnogih, postepeno stvaraju »crkvu«, skupljajući stado vernika. Tada se ovo naziva »organizacija«. Ovo » Ova rečenica napisana je za vreme prvog svetskog rata. Ostavio sam je u njenom prvobitnom obliku, pošto sa­ drži istinu koja će se više od jednog puta potvrditi tokom istorije (napisano 1925). Kako pokazuju današnji događaji, na potvrdu se nije moralo isuviše čekati. Ko zapravo želi ovo slepo razaranje? . . . Ali svi pomažu demonu sa poslednjom predanošću. O sancta simplicitas'. (dodalo 1942).

77

je praćeno dezorganizacionom reakcijom, koja želi da pomoću veelzevula, cara đavolskog, istera đavola, tj. sa većim zlom istera manje. Enantiodromija, koja uvek preti kada neki pokret dospe do neosporne moći, ne predstavlja rešenje problema, već je u svojoj dezorganizaciji isto tako šlepa kao i u svojoj organi­ zaciji. Užasnom zakonu enantiodromije izmiče samo 0naj ko zna da se diferencira od nesvesnog i to ne na taj način što bi potiskivao — jer će ga ono jedno­ stavno ščepati od pozadi — već što će ga jasno po­ staviti pred sobom kao nešto što se razlikuje od njega. Time je pripremljeno rešenje problema Scile i Haribde, problema koji sam prethodno izneo. Paci­ jent mora da nauči da razlikuje šta je Ja a šta ne-Ja, to jest kolektivna psiha. Na taj način on stiče mate­ rijal, sa kojim od ovog trenutka mora dugo vremena da se raspravlja. Njegova energija, prethodno primenjivana u nekorisnom, patološkom obliku, ovim je na­ šla svoje pravo područje.\U okvire razlikovanja Ja i čvrsto stoji na svom tlu, tj. ispunjava svoju dužnost prema životu, tako da je u svakom pogledu koristan član ljudske zajednice. Sve što se u ovom pogledu zapostavlja pada u nesvesno i pojačava njegovu poziciju, tako da je čovek u opasnosti da ga ono proguta. Tome, međutim, slede teške kazne. Kao što nagoveštava stari Sinezijus, upravo »produhovljena duša« (7cveup,axixif) ¥UXT)) postaje bog i demon i u ovom stanju trpi božanske kazne: naime raskidanost Zagreusa koju je iskusio i Niče u početku svog duševnog oboljenja. jEnantiodromija je raskidanost u parove suprotnosti, koji su svoj­ stveni Bogu a i svakom bogopostalom čoveku, koji svojoj sličnosti sa bogom ima da zahvali za pobedu nad njegovim bogovima. Čim govorimo o kolektivno nesvesnom, nalazimo se u sferi i na jednom stupnju problema koji se najpre ne uzima u obzir za prak­ tičnu analizu mladih osoba ili takvih koje su isuviše dugo ostale infantilne. Tamo gde još treba savladati sliku majke i oca, tamo gde treba osvojiti još jedan 78

deo života koji normalno poseduje prosečan čovek, tu radije uopšte ne govorimo o kolektivno nesvesnom i o problemu suprotnosti.' Ali tamo gde je savladan prenos sa roditelja i prevaziđene mladalačke iluzije, ili gde su bar zrele za prevazilaženje, tu moramo go­ voriti o problemu suprotnosti i o kolektivno nesves­ nom. Ovde se nalazimo izvan područja Frojdovih i Adlerovih redukcija, pošto ovde više nismo zaokup­ ljeni pitanjem kako možemo odstraniti sve ono što čoveku smeta pri profesionalnom osposobljavanju ili u braku ili bilo čemu što predstavlja ekspanziju ži­ vota, već stojimo pred zadatkom da nađemo onaj smi­ sao koji omogućuje nastavak života, ukoliko ovaj tre­ ba da znači više od čiste rezignacije i setnog pogleda unazad. Naš život je kao sunčevo kretanje. Izjutra on stalno dobija u snazi, dok najzad svetio i toplo ne dostigne podnevnu visinu. Tada dolazi enantiodromija. Njeno stalno kretanje napred više ne znači jača­ nje već smanjenje snage. Tako je naš zadatak kod mladog čoveka drugačiji nego kod starijeg. Kod prvog je dovoljno odstraniti sve prepreke koje otežavaju ši­ renje i uspon, kod drugog, međutim, moramo potpo­ magati sve ono što podstiče silazak. Neiskusni mladić možda smatra da se stari mogu ostaviti da idu svojim putem pošto imaju život iza sebe i vrede još samo kao okamenjeni podupirači prošlosti. Međutim, velika je zabluda pretpostaviti da je, na primer, jedna žena sa menopauzom »gotova«. Popodne čovekovog života je isto tako bogato smislom kao i prepodne, samo su mu smisao i namera sasvim drugačiji. ! Čovek ima dvojake zadatke; prvi je prirodna svrha; stvaranje potomaka i svi poslovi oko njihovog podizanja, u šta spada sticanje novca i socijalni položaj. Kada je ovaj zadatak ispunjen, počinje druga faza: kulturna svrha. U postizanju prvog cilja pomaže priroda, a osim toga vaspitanje; u postizanju drugog cilja malo šta nam ili ništa ne pomaže. Čak vlada i pogrešno častoljublje da star čovek treba da bude kao mladić ili bar treba 14

" Uz ovaj navod up.: Die Lebenswende u: Seelenprobleme der Gegenwart, 1950. S. 220, Ges. Werke, Bd. 8.

79

da isto čini iako intimno više u to ne može da vcruje. Zbog toga je kod mnogih prelazak iz prirodne u kulturnu fazu tako beskrajno težak i gorak. Oni se grčevito hvataju za mladalačke iluzije ili za svoju decu da bi na ovaj način spasli neki komadić mladosti. Ovo se naročito vidi kod majki koje svoj jedini smi­ sao vide u deci i veruju da će pasti u bezdano ništavilo kada ih budu napustila deca. Stoga nikakvo čudo što se mnoge teške neuroze javljaju u početku životnog popodneva. To je neka vrsta drugog puber­ teta ili period neodoljive žestine ne retko praćen svim olujama i strastima (»opasno doba«). Ali problemi ko­ ji se postavljaju u ovom dobu više se ne mogu resiti starim receptima: kazaljka ovog časovnika ne može se vratiti unazad.' Ono što je mladost nalazila i mo­ rala naći spolja, čovek popodneva treba da nade unu­ tra. Ovde stojimo pred novim problemima, koji često lekaru zadaju ne malu glavobolju. Prelazak od jutra ka popodnevu znači preobražaj vrednosti. Nameće se neophodnost da se uvidi vrednost suprotnosti ranijih ideala, zapazi zabluda u dosa­ dašnjim ubeđenjima, spozna i oseti neistina u dosa­ dašnjoj istini, koliko se otpora pa čak i neprijatelj­ stva krilo u onome što je do sada važilo kao ljubav. Ne mali broj onih, koji su došli u konflikte sa proble­ mom suprotnosti, odbacuje sve ono što su ranije sma­ trali dobrim i vrednim, nastavljajući da žive u sup­ rotnosti sa svojim ranijim Ja. Promena profesije, raz­ vodi, promene religije i apostazije svih vrsta su sim­ ptomi ovog prelaska u suprotnost. Rđava strana radi­ kalne konverzije u suprotnost je činjenica da raniji život biva potisnut, čime nastaje stanje neravnoteže koja je i pre postojala dok su suprotnosti svesnih vr­ lina i vrednosti još bile potisnute i nesvesne. Kao što su se ranije neurotske smetnje javljale zbog nesvesnosti međusobno oprečnih fantazija, tako i sada smetnje opet nastaju zbog potiskivanja ranijih idola. Naravno da je osnovna zabluda verovati da je kada uvidimo nevrednost u nekoj vrednosti ili neistinu u nekoj istini, onda vrednost ili istina ukinuta. One su samo postale relativne. Sve ljudsko je relativno, jer 80

sve počiva na unutrašnjoj suprotnosti, pošto je sve energetski fenomen: Ali energija nužnim načinom po­ čiva na prethodnoj suprotnosti bez koje uopšte nema energije. Uvek mora postojati visoko i duboko, vrelo i hladno itd. da bi moglo doći do procesa izjednačivanja, koji je upravo energija. Stoga sklonost da se sve ranije vrednosti osporavaju u prilog njihove sup­ rotnosti preterana je kao i ranija jednostranost. Uko­ liko se, međutim, radi o opšte priznatim i neospornim vrednostima, koje se sada odbacuju, onda dolazi do fatalnog gubitka. Ko ovako postupa sa svojim vredno­ stima odbacuje i samoga sebe, kao što je već rekao Niče. Ne radi se o konverziji u suprotnost već o odr­ žanju ranijih vrednosti zajedno sa priznavanjem nji­ hovih suprotnosti, To znači konflikt i razlaz sa samim sobom. Shvatljivo da čovek od ovoga zazire, kako filozofski tako i moralno, i Zbog toga se još češće od konverzije u suprotnost kao izlaz traži grčevito i uporno zadržavanje dosadašnjih gledišta. Mora se pri­ znati da se u ovoj, doduše vrlo nesimpatičnoj pojavi kod starijih ljudi, krije ne mala zasluga; oni bar ne postaju renegati, oni ostaju uspravni i ne padaju u sivilo ni u blato, oni ne postaju bankroti, već samo drveće koje polako odumire, učtivo rečeno »svedoci prošlosti«. Ali propratni simptomi, krutost, otvrdlost, borniranost, ne idenje u korak »laudatores temporis acti« su neprijatni, čak štetni; pošto je način na koji zastupaju neku istinu ili bilo kakvu vrednost u toli­ koj meri krut i nasilnički da to čoveka više odbija nego što ga privlači ponuđena vrednost — čime se onda postiže suprotno od dobre namere. Ono što ih čini krutim je, u suštini uzev, strah od problema su­ protnosti — naslućuje se prisustvo i potajno se plaši neprijatnog Medardovog brata. Zbog toga se sme dati samo jedna istina i samo jedno merilo ponašanja, ko­ ji moraju biti apsolutni; inače ne jamče zaštitu od pretećeg prevrata, koji se svuda vidi samo ne kod sa­ moga sebe. Ali u nama samima nalazi se najopasniji revolucionar i to upravo mora da zna onaj ko hoće 6 Jung, Odabrana dela, II

81

da zdrav pređe u drugu polovinu života. Svakako da na taj način menjamo prividnu sigurnost, koju smo do tada uživali za stanje nesigurnosti, rascepa, kon­ tradiktornih ubeđenja. Loše u ovom stanju je što ono na izgled nema izlaza. »Tertium non datur« kaže lo­ gika, »trećeg nema«. Zbog toga su nas praktične neophodnosti terapij­ skog postupka prisilile da potražimo sredstva i puteve koji bi mogh da nas izvedu iz ovog nepodnošljivog stanja. Uvek kada se čovek nađe pred nesavladljivim preprekama, on uzmiče, tehnički rečeno on vrši re­ gresiju. On poseže natrag u ona vremena kada se nalazio u sličnim situacijama i pokušavaće da ponovo koristi ona sredstva koja su mu tada pomogla. Ali ono što je pomoglo u mladosti, nekorisno je u starosti. Sto je pomoglo onom američkom poslovnom čoveku što se vratio svom ranijem poslu? Više nije išlo. Zbog toga se regresija nastavlja do u detinjstvo (stoga i detinjastost mnogih neurotičara) i konačno u vreme pre detinjstva. To zvuči avanturistički, u stvarnosti, međutim, radi se o nečemu što ne samo da je logično, već i moguće. Prethodno smo pomenuli činjenicu da nesvesno u neku ruku ima dva sloja — naime, lični i kolektiv­ ni. Lični sloj se iscrpljuje sa najranijim infantilnim sećanjima, nasuprot tome kolektivno nesvesno sadrži preinfantilno doba, tj. ostatke života predaka. Dok su slike sećanja lično nesvesnog donekle ispunjene, jer su doživljene slike, dotle su arhetipovi kolektivno nesvesnog neispunjeni, pošto su to oblici koje indivi­ dua nije lično doživela. Međutim, kada regresija psi­ hičke energije, čak prelazeći i preko rano infantilnog doba prodre u tragove ili ostatke života predaka, tada se bude mitološke slike — arhetipovi. 15

Čitalac će primetiti da se ovde u pojam arhetipa meša nov elemenat koji ranije nije bio pominjan. Ova primesa ne znači nenamernu nejasnoću, već namerno proširenje arhe­ tipa kroz u indijskoj filozofiji tako važan karma faktor. Karma aspekt je neophodan za dublje razumevanje suštine arhetipa. Ne ulazeći u bliže izlaganje ovog faktora, želeo bih da bar pomenem njegovo postojanje. Kritika me je teško 15

82

i Otvara se takav unutrašnji duhovni svet o kome ranije nismo ni slutili i pojavljuju se sadržaji koji se, možda, nalaze u najstrožijem kontrastu prema na­ šim dosadašnjim shvatanjima, Ove slike poseduju ta­ kav intenzitet da je sasvim shvatljivo zašto milioni obrazovanih ljudi zapada u teozofiju i antropozofiju. Ovo se dešava jednostavno stoga što ovi moderni gnostički sistemi izlaze u susret potrebi za formula­ cijom i izrazom ovih unutrašnjih, bezglasnih zbiva­ nja, više od bilo kog postojećeg oblika hrišćanske re­ ligije, ne izuzimajući ni katoličanstvo. Ono uostalom može da nesravnjivo obuhvatnije od protestantizma izrazi sporna činjenična stanja pomoću dogmatskog i kultnog simbolizma. Ali ni ono ni u prošlosti ni u sadašnjosti nije dostiglo obilje nekadašnjeg mnogobožačkog simbolizma, zbog čega se ovaj održao još stolećima u hrišćanstvu i tada postepeno prešao u izvesne donje struje, koje od ranog srednjeg veka do danas nikada nisu sasvim izgubile svoju životnu sna­ gu. Doduše, u velikoj meri taj simbolizam nestao je sa površine, ali preobraćajući svoje obličje vraćao se da kompenzuje jednostranost moderne orijentacije svesti. Naša svest je natopljena hrišćanstvom u tolikoj meri, pa čak skoro sasvim njome uobličena, da nesvesna suprotna pozicija uopšte ne može biti svesno primljena i to sasvim jednostavno zato ne što iz­ gleda isuviše suprotna važećim osnovnim shvatanji­ ma. Naime, što se jednostrani je, rigićnije i bezuslovnije zadržava jedno stanovište, tim će agresivnije, neprijateljskije i nespojivije biti drugo, tako da u po­ četku mirenje oba stanovišta ima malo izgleda na uspeh. Ali ako svest prizna bar relativnu važnost sva­ kom ljudskom mišljenju, onda i suprotnost gubi ne1

16

napala zbog ideje o arhetipu. Bez daljnjega priznajem da je ovaj pojam kontroverzan i da unosi ne malu pometnju. Ali me je stalno čudilo sa kakvim pojmom su moji kritičari iz­ razili iskustveni materijal o kome je bila reč. " Up. moj članak Poracelsus als geistige Erscheinung. Ges. Werke, Bd. 13, i Psvchologie und Alchemie, 1952, Ges. Werke, Bd. 12. 6'

83

'

što od svoje inkompatibilnosti. Ali istovremeno, ova suprotnost traži sebi pogodan izraz, npr. u istočnjač­ kim religijama budizma, hinduizma i taoizma. Sinkretizam (mešanje i kombinacije) teozofije obimno iz­ lazi u susret ovoj potrebi i time se objašnjavaju njeni brojni uspesi. Kroz rad skopčan sa analitičkim terapijskim po­ stupkom nastaju doživljaji arhetipske prirode koji zahtevaju izraz i uobličavanje. Naravno da ovo nije jedina prilika gde se stiču iskustva ovakve prirode; arhetipski doživljaji se, ne retko, javljaju spontano i to uopšte ne samo kod »psiholoških« ljudi. Meni su tako često najčudnovatije snove i vizije ispričali upravo ljudi u čije duševno zdravlje ne bi mogao da posumnja ni stručnjak. Doživljavanje arhetipa često se čuva kao lična tajna, jer se njime čovek oseća po­ gođen do srži. To je neka vrsta praiskustva duševnog ne-Ja, jednog unutrašnjeg koji nam stoji nasuprot i koji nas izaziva na borbu. Razumljivo da se tada tra­ že pomoćne paralele, pri čemu se isuviše lako dešava da se prvobitni doživljaj preinači u smislu pozajmlje­ nih predstava. Tipičan slučaj takve vrste je trostruka vizija brata Niklausa fon Flije (Niklaus von der Fliie). Sličan primer je vizija zmije sa mnogo očiju kod Ignjacija, koju je on najpre tumačio kao božju, zatim, međutim, kao đavolsku pojavu. Pomoću ovak­ vih preinačavanja pravi doživljaj se zamenjuje sli­ kama i recima, koje su pozajmljene iz stranog izvora, i shvatanjima, idejama i oblicima, koji eventualno ni­ su izrasli na našem tlu i nisu srasli sa našim srcem, već samo sa umom, koji čak ne može jasno da ih zamisli, pošto ih nikada nije sreo. To je tako reći ukradeno dobro koje ne napreduje. Surogat čini ljude nestvarnim i sivim; oni stavljaju prazne reči na mesto svih stvarnosti i tako se izvlače iz patnje od trp­ ljenja suprotnosti ulazeći u bledi, dvodimenzionalni 17

" Up. moj članak Bruder Klaus. Ges. Werke, Bd. 11. Dalje M. L. von Franz, Die Visionen des Niklaus von Fliie, 1959. 84

šematski svet, gde sve živo i stvaralačko vene i odu­ mire. Nemim zbivanjima koja su izazvana regresijom u preinfantilno doba ne treba nikakva zamena, već individualno uobličavanje u životu i u delu pojedinca. Ove slike su postale iz života, patnji i radosti predaka i hoće natrag u život i kao doživljaj i kao delo. Ali zbog svoje suprotnosti u odnosu na svest, ne mogu biti neposredno prevedene u naš svet, već se mora naći put koji posreduje između svesne i nesvesne re­ alnosti.

85

VI SINTETSKA ILI KONSTRUKTIVNA METODA Borba sa nesvesnim je proces ili, u zavisnosti od shvatanja, trpljenje ili rad koji je dobio naziv transcendentne funkcije pošto predstavlja funkciju koja se zasniva na realnim i imaginarnimili racionalnim i iracionalnim podacima i na taj.način premošćava por nor između svesnog i nesvesnog. Ona je prirodni pro­ ces, manifestacija energije potekle iz napona suprot­ nosti i sastoji se od niza maštanih zbivanja, koja se spontano javljaju u snovima i vizijama. Isti proces zapaža se u početnim stadij umima izvesnih oblika ši­ zofrenije. Klasičan opis jednog ovakvog toka nalazi se, na primer, u autobiografskom prikazu Aurelia Gerarda de Nervala (Gerard de Nerval). Literarno najznačajniji primer svakako da je Faust II deo. Pri­ rodni proces sjedinjavanja suprotnosti postao mi je model i osnova metode, koja se u suštini sastoji od toga da se ono što se pd prirode dešava nesvesno i spontano, namerno izazove i integriše u svest i njeno shvatanje. Nesreća mnogih slučajeva sastoji se u tome što nemaju sredstvo ni načine da duhovno savladaju 1

2

Naknadno sam otkrio da se pojam »transcendentne« funkcije sreće i u višoj matematici, i to kao naziv funkcije realnih i imaginarnih brojeva. Up. moj članak Die transzendente Funktion u Geist und Werk, Rhein-Verlag, Ziirich, 1958. Ges. Werke, Bd. 8. Prikaz serije snova nalazi se u Psychologie und Alchemie, Ges. Werke, 12. 1

2

86

događaje koji se zbivaju u njima. Ovde mora da pri­ skoči u pomoć lekar u obliku posebne metode tera­ pijskog postupka. Kao što smo videli, s početka pomenute teorije zasnivaju se na isključivo kauzalno reduktivnom po­ stupku, koji san (ili fantaziju) razlaže na reminiscen­ cije i nagonska zbivanja koja su mu u osnovi. Već sam pomenuo opravdanost kao i ograničenja ovog po­ stupka. Ovaj postupak dostiže svoj kraj u trenutku kada se simboli sna više ne mogu redukovati na lične reminiscencije ili stremljenja, tj. kada izrone slike kolektivno nesvesnog. Bilo bi besmisleno pokušavati da se ove kolektivne ideje svedu na lično, i to ne samo besmisleno već i štetno, kako me je neprijatno na­ učilo iskustvo. Naime, teško i posle dugog oklevanja, konačno poučen neuspesima, odlučio sam da u nazna­ čenom smislu odbacim samo personalističku orijen­ taciju medicinske psihologije. Najpre sam morao sa­ svim da se uverim djt »analizu«, ukoliko je samo raščlanjavanje, neophodno mora pratiti sinteza, i da po­ stoje psihički materijali koji praktički uopšte ništa ne znače ako su samo raščlanjeni, ali koji razvijaju obi­ lje smisla ako se ne raščlanjavaju već potvrde u svom smislu i još prošire svim svesnim sredstvima (tzv. amplifikacija ). Slike ili simboli kolektivno nesvesnog odaju svo­ je vrednosti samo onda kada se podvrgnu sintetskom terapijskom postupku. K što analiza simbolički ma­ štati matprijal r a s l a ž p 11 n j p g o v p k o m p o n e n t e , t a k n ga i sintetski postupak integriše u opšti i razumljivi izraz. Ovaj postupak nije baš jednostavan; zbog toga ću navesti primer na kome se može razjasniti celo-kupni proces. Jedna pacijentkinja, koja se upravo nalazila na kritičkoj, graničnoj tački između analize lično nesve­ snog i pojave sadržaja kolektivno nesvesnog, imala je sledeći san. Ona hoće da prede preko širokog potoka. Tu nema mosta. Ali ona nalazi mesto gde može da ga 3

a o

* Definicije v. Psychologie und Alchemie, 2. izd. 1952, S. 397, Ges. Werke, Bd. 12. Dalje J. Jacobi, Die Psychologie von C. G. Jung, 2. izd. 1945, S. 132.

pregazi. Upravo kada je nameravala da to učini, grabi je kracima rak, skriven u vodi, za stopala i ne pušta je. Ona se budi sa strahom. Asocijacije: Potok: predstavlja granicu koja se teško može prekoračiti, — ja moram savladati prepreku; — ona se odnosi na to da isuviše polako napredujem; — tre­ balo bi da pređem na drugu stranu. Plićak: prilika da se sigurno pređe; — mogući put; — inače potok bi bio isuviše širok! U terapijskom postupku postoji mogućnost da se savlada prepreka. Rak: Rak se nalazio sasvim skriven u vodi, pret­ hodno ga nisam videla; — rak je užasna bolest, neizlečiva (sećanje na gospođu X, koja je umrla od raka); plašim se ove bolesti; — rak je životinja koja ide unazad — i očigledno hoće da me uvuče u potok; — on me je neprijatno stegao kracima a ja sam se uža­ sno uplašila; — šta me zapravo sprečava da pređem? Ah, da, ponovo sam imala strašnu scenu sa mojom prijateljicom. Sa ovom prijateljicom povezane su posebne okol­ nosti. Radi se o dugogodišnjem, sanjalačkom prijatelj­ stvu, na ivici homoseksualnosti. Prijateljica je po mnogo čemu slična pacijentkinji i isto tako neurotič­ na. Obema je zajedničko izrazito interesovanje za umetnost. Pacijentkinja je, međutim, jača ličnost od prijateljice. Kako je njihov međusobni odnos isuviše intiman i na taj način isključuje mnoge druge životne mogućnosti, obe su neurotične i, uprkos idealnom pri­ jateljstvu, dolazi do žestokih svađa koje počivaju na međusobnoj razdražljivosti. Na ovaj način nesvesno želi da između njih postavi distancu, ali one to neće da uvide. Skandal obično počinje time što jedna do­ lazi do zaključka da ne postoji dovoljno razumevanja, da je potrebno više međusobnog poveravanja, na šta obe, sa poletom, pokušavaju da sve ispričaju jedna drugoj. Samo po sebi je razumljivo da pri tom ubrzo dolazi do nesporazuma, koji dovodi do scene, žešće od prethodne. Faute de mieux dugo vremena je sva­ đa bila za obe surogat uživanja, koga nikada nisu htele da se odreknu. Naročito moja pacijentkinja dugo 88

nije mogla da se odrekne slatkog bola koji joj je zadavalo nerazumevanje njene prijateljice, uprkos či­ njenici što ju je svaka scena iscrpljivala »do smrti« i što je odavno uvidela da je ovo prijateljstvo zakasnelo i da je samo zbog pogrešne sujete verovala da će ipak iz njega moći da stvori ideal. Pacijentkinja je već prema majci imala zanosan, fantastičan odnos i posle majčine smrti osećanja je prenela na prijate­ ljicu. Analitičko (kauzalno-reduktivno) tumačenje* Ovo tumačenje može se sažeti u jednu rečenicu: »Jasno mi je da treba da preko potoka dospem na drugu stranu (naime, da prekine odnos sa prijatelji­ com); ali radije bih želela da me prijateljica ne pusti iz njenih klešta (tj. zagrljaja), odnosno, kao infantilna želja, majka bi želela da me ponovo privije sebi onim poznatim, zanosnim zagrljajem.« Nespojivost želje le­ ži u jakoj, homoseksualnoj donjoj struji, koja je do­ voljno dokazana činjenicama. Rak je grabi za stopa­ la, pošto pacijentkinja ima velika »muška« stopala; prema prijateljici ona igra mušku ulogu, uz odgova­ rajuće seksualne fantazije. Kao što je poznato sto­ palo ima falusno značenje. Celokupno tumačenje da­ kle glasi: razlog zbog čega neće da se odvoji i ode od prijateljice su potisnute homoseksualne želje koje gaji prema prijateljici. Pbšto su ove želje moralno i estet­ ski nepodnošljive sa tendencijama svesne ličnosti, one su potisnute i zbog toga više ili manje nesvesne. Strah odgovara potisnutoj želji. Ovo tumačenje je, naravno, zlobno obezvređiva­ nje jako napetog pacijentkinjinog ideala prijateljstva. U ovom stadiju analize ovo tumačenje mi pacijent­ kinja ne bi više uzela za zlo. Izvesne činjenice su je prethodno već odavno uverile u postojanje homosek5

Slično shvatanje obe vrste tumačenja nalazi se u knji­ zi Herbert Silberer, koja se može preporučiti: Probleme der Mystik und ihrer Svmbolik, 1914, 2. izd., 1961. Dr Aigremont (Pseud. za Siegmar, Baron von Schultze-Gallera), Fuss- und Schuh-Symbolik und-Erotik, 1909. 4

s

89

sualnih tendencija, tako da je ovu sklonost mogla is­ kreno da prizna, iako joj nije bila prijatna. Da sam joj, dakle, u sadašnjem stadijumu terapijskog postup­ ka saopštio tumačenje, ne bih se sudario sa njenim otporom. Neprijatnost ove nepoželjne tendencije već je bila prevazišla uvidevši njene osnove. Ali ona bi mi rekla: »Zašto uopšte još analiziramo ovaj san? On ponovo kazuje isto ono što već odavno znam.« Ovo tumačenje pacijentkinji ne kazuje u suštini ništa no­ vo; zbog toga je ono njoj neinteresantno i nedelotvorno. Ovakvo tumačenje u početku terapijskog postup­ ka bilo bi nemoguće, jednostavno zbog toga što ne­ obična pacijentkinjina pritvorna smernost nikada ne bi mogla da prihvata nešto slično. »Otrov« uvida mo­ rao se vrlo oprezno razdeliti u najmanje doze, sve dok pacijent nije postepeno postao razložniji. Ako sa­ da analitičko ili kauzalno-reduktivno tumačenje više ne donosi ništa novo, već. stalno isto u različitim va­ rijacijama, onda je došao trenutak kada se mora pa­ ziti na iskrsle arhetipske motive. Ako se jasno poja­ vi takav mdtiv, onda je nastupio trenutak kada je uputna. promena postupka interpretacije. Kauzalno-reduktivni postupak, naime, u ovom slučaju ima izvesne nedostatke. Prvo i pre svega takav postupak ne uzima tačno u obzir dosećanja pacijentkinje, npr. asociranje bolesti sa rečju »rak«. Drugo, ostaje u ta­ mi činjenica posebnog izbora simbola. Zašto, na pri­ mer, treba prijateljica-majka da se pojavi upravo kao rak? Lepše i plastičnije mogla bi, na primer, da bude predstavljena kao vodena vila. (»Pola ga je ona vukla, pola je on sam tonuo« itd.). Ili polip, ili aždaja, ili zmija, ili riba odigrali bi istu ulogu. Treće, kauzalno-reduktivni postupak zaboravlja da je san subjektivni fenomen, i da se prema tome iscrpno tu­ mačenje raka nikada ne može vezivati samo za pri­ jateljicu ili majku, već se ono mora primeniti i na subjekt, snevača. Snevač je ceo san, pacijentkinja je, dakle, potok, prelaz i rak, odnosno ove pojedinosti su izrazi uslova i tendencija u nesvesnom subjektu. Zbog toga sam uveo sledeću terminologiju: svako tumačenje koje izraze sna identifikuje sa realnim ob90

jektima, nazivam tumačenje na stupnju objekta. Prema ovom tumačenju, stoji ono koje svaki komad sna, na primer sve aktivne ličnosti, dovrtHi n vp7.11 sa samim snevačem. Ovaj postupak označavam kao tu­ mačenje na stupnju subjekta. Tumačenje na stupnju objekta je analitičko, pošto ono razlaže sadržaj sna u reminiscentne komplekse, koji se odnose na spoljašnju situaciju. Nasuprot tome tumačenje na stupnju. subjekta je sintetičko, pošto ono osnovne reminiscent­ ne komplekse odvaja od spoljnih povoda i shvata kao tendencije ili delove subjekta i ponovo pridružuje subjektu... (U doživljaju ne doživljavam samo objekt, već u prvoj liniji samog sebe, ali samo onda kada polažem računa o mom doživljavanju). U ovom slučaju su, dakle, svi sadržaji sna shvaćeni kao simboli za subjektivne sadržaje. Sintetski ili konstruktivno interpretativni postu­ pak sastoji se, dakle, od tumačenja na stupnju sub­ jekta. 6

Sintetsko (konstruktivno) tumačenje Pacijentkinja nije svesna da se u njoj samoj nalazi prepreka koju treba savladati: naime granica koju je teško prekoračiti i koja se suprotstavlja daljem na­ pretku. Ali moguće je prekoračiti granicu. Svakako da u tom trenutku preti posebna i neočekivana opa­ snost: naime nešto »životinjsko« (nečovečno ili natčovečno) što ide unatrag i u dubine i pacijentkinji u snu preti da nadole povuče celokupnu njenu ličnost. Ova opasnost je kao neka bolest koja ubija, a nastaje negde potajno i neizlečiva je (premoćna). Pacijentki­ nja uobražava da je prijateljica ometa i vuče nadole. Dok u ovo veruje, prirodno je da mora delovati na prijateljicu, da je »diže« podučava, popravlja; ona mora da čini beskorisne i besmislene idealističke na­ pore kako bi sprečila da je ova ne povuče nadole. Na* Up. Der Irihalt der Psychose, 2. izd., 1914. Nachtrag. Ges. Werke, Bd. 3. Na drugom mestu ovaj postupak nazvao sam i »hermeneutička« metoda. 91

ravno da iste napore čini i prijateljica, pošto je u istom položaju kao i pacijentkinja. Tako obe jurišaju jedna na drugu kao borbeni petlovi, i svaka od njih pokušava da onu drugu preleti preko glave. Sto jedna dostiže veću visinu, tim druga mora više da se muči. Zašto? Zato što obe smatraju da je problem u drugoj, u objektu. Shvatanje na stupnju subjekta donosi razrešenje ove besmislice. Naime, san pokazuje pacijentkinji da ona ima nešto u sebi što je sprečava u j>rekoračenju granice, u prelasku iz jpdnop stani« ili « n zetog stava u drugo. Tumačenje promene mesta kao promene stava zasniva se na načinu izražavanja u izvesnim primitivnim jezicima, gde, na primer, re­ čenica »Imam nameru da idem« glasi »Ja sam na mestu hodanja«. Za razumevanje jezika snova na­ ravno da su nam obilno potrebne paralele iz primi­ tivne i istorijske simbolike, pošto snovi uglavnom potiču iz nesvesnog, koje sadrži rezidualne funkcione mogućnosti svih proteklih evolucionih epoha. Kla­ sični primer ovoga je »prelazak velike vode« u pro­ ročanstvu I Ginga? Naravno, sve zavisi od razume van ja pojave raka u snu. U prvoj liniji znamo da je to nešto što se jav­ lja na prijateljici (pošto pacijentkinja vezuje rak za prijateljicu), i onda nešto što se javljalo i kod majke. U odnosu na pacijentkinju sasvim je irelevantno da li su majka i prijateljica stvarno imale ovu osobinu. Situacija se može promeniti samo onda ako se ona sama menja. Na majci se više ništa ne može prome­ niti, pošto je mrtva. A prijateljica se ne može privoleti na promenu. Ako hoće da se menja, onda je to njena lična stvar. Što se izvesno svojstvo zapaža već na majci, ukazuje na infantilno. Šta je zapravo tajna_ u odnosu pacijentkinje prema majci i prijateljici? Za"^" jedničko je žestoki, sanjarski zahtev za ljubavlju, čija strastvenost potpuno ovladava njome. Ovaj zah­ tev, dakle, ima znake preteranih infantilnih zahteva, koji su, kao što je poznato, slepi. Dakle, ovde se radi o neodgojenom,.nediferenciranom i nehumaniziranom 7

1924. 92

Richard Wilhelm, 7 Ging. Das Buch der Wandlungen,

delu libida, koji još ima prisilni nagonski karakter, dakle nije ukroćen domestifikacijom. Za ovakav deo životinja je apsolutno pogodan simbol. A ipak zašto je ta životinja baš rak? Pacijentkinja uz to asocira oboljenje rak, od koga je umrla gospođa X, i to sko­ ro u istom životnom dobu u kome se nalazi pacijent­ kinja. Dakle, moglo bi se raditi o nagoveštaju identi­ fikacije sa gospođom X. Zbog toga moramo dalje da tragamo za ovim. Pacijentkinja je ispričala o njoj sledeee: gospođa X je rano obudovela, bila je vesela i aktivna. Imala je niz avantura sa muškarcima, na­ ročito sa jednim osobenim čovekom, nadarenim umetnikom, koga je lično poznavala i pacijentkinja i koji je na nju učinio čudnovato fascinantan i snažan uti­ sak. Identifikacija može da usledi samo na osnovu nesvjesiie ,neuQČene_sličnosiL. Kakva je onda sličnost naše pacijentkinje sa gospođom X? Ovde sam bio u stanju da pacijentkinju podsetim na niz njenih rani­ jih fantazija i snova, koji su jasno pokazivali da i ona u sebi ima lakomislenu žicu, koju je, međutim, stalno strašljivo potiskivala, pošto se plašila da bi je ova tendencija, koju je neodređeno naslućivala u sebi, mogla da dovede do nemoralne promene u njenom životu. Tako smo dobili bitan prilog za spoznaju »ži­ votinjskog« elementa. Naime, opet se radi o istoj ne­ sputanoj, nagonskoj požudi, koja je u ovom slučaju usmerena na muškarce. Na ovaj način razumljiv nam je i daljni razlog, zašto ne može da napusti prijate­ ljicu: ona mora da se grčevito drži prijateljice da njom ne bi ovladala ova druga tendencija, koja joj izgleda daleko opasnija. Tako se zadržava na infan­ tilnom, homoseksualnom stupnju, koji joj, međutim, služi kao zaštita. (Ovo je, shodno iskustvu, jedan od najaktivnijih motiva zadržavanja na neadekvatnim, i n f a n t i l n i m nđnnsimal. U ovom sadržaju, međutim, leži i njeno zdravlje, klica buduće zdrave ličnosti, koja ne uzmiče pred rizicima života. T

Ali pacijentkinja je izvukla drugačiji zaključak iz sudbine gospođe X. Ona je, naime, njeno teško obo­ ljenje i ranu smrt shvatila kao kaznu sudbine za la93

komisleni život ove žene, zbog koga joj je pacijent­ kinja (svakako ne priznavajući) zavidela. Kada je umrla gospođa X, pacijentkinja je potenciranim mo­ ralnim likom prikrivala »ljudsku, isuviše ljudsku« zlu­ radost. Za kaznu zbog ovoga, primer gospođe X stalno ju je plašio od života i daljeg razvitka i opterećivao je mukama nedozvoljenog prijateljstva. Naravno da joj nije bila jasna ova povezanost, inače nikada ne bi činila tako nešto. Tačnost ove konstatacije mogla se lako dokazati pomoću dobijenog materijala. Sa ovim, međutim, uopšte nismo pri kraju istorijata ove identifikacije. Pacijentkinja je naknadno iznela da je gospođa X imala nimalo beznačajne umetničke sposobnosti koje su se razvile tek posle smrti njenog muža, a koje su dovele do poznanstva sa umetnikom. Ovaj deo izgleda da spada u bitne motive identifikacije, ako se podsetimo da je pacijent­ kinja ispričala kako je snažan i neobično fascinantan bio njen utisak o umetniku. Takva fascinacija nikada ne prelazi isključivo sa jedne na drugu osobu, već je ova fenomen veze, kojoj pripadaju dve ličnosti uto­ liko što fascinirana" osoba mora doneti sa sobom od­ govarajuću dispoziciju. Ali dispozicija joj mora biti nesvesna, inače neće doći do fascinirajućeg dejstva. Fasciniranje je, naime, prisilan fenomen kome ne­ dostaje svesna motivacija, tj. to nije voljni proces već pojava koja se pomalja iz nesvesnog i prisilno prodire u svest. Dakle, može se pretpostaviti da pacijentkinja mora da poseduje sličnu (nesvesnu) dispoziciju kao i umetnik. Prema tome ona je identifikovana sa muš- ) karcem. Setimo se analize sna, gde se susrećemo sa nagoveštajem »muškog« (stopala). Stvarno pacijent­ kinja igra mušku ulogu u odnosu na prijateljicu, ona je aktivna, stalno daje ton, komanduje prijateljicom i ponekad je prisiljava na nešto što samo ona želi. Njena prijateljica je izrazito ženstvena i svojom po­ javom, dok pacijentkinja očigledno ima izvestan rau8

Ne previđam činjenicu da dublji razlog identifikacije sa umetnikom leži u izvesnoj umetničkoj nadarenosti pacijentkinje. 8

94

ški tip. Isto tako glas joj je jači i dublji od glasa pri­ jateljice. Gospođu X je opisala kao vrlo ženstvenu, po ljubaznosti i predusretljivosti slična njenoj prijate­ ljici, kako smatra pacijentkinja. To nas navodi na nov trag. Pacijentkinja očigledno igra ulogu umetnika gospođe X, ali prevedeno na njenu prijateljicu. Tako se nesvesno završava njena identifikacija sa gospo­ đom X i njenim ljubavnikom. Na taj način ona ipak doživljava njenu lakomislenu žicu koju je tako stra­ šljivo potiskivala, ali ona je ne doživljava svesno, već se ova nesvesna tendencija igra sa njom, tj. ona je opsednuta kao nesvesni prikazivač svog kompleksa. Tako već znamo nribgo više o raku. On pred­ stavlja unutrašnju psihologiju ovog neukroćenog dela libida. Nesvesne identifikacije stalno je uvlače u sve to. One imaju tu snagu pošto su nesvesne i zbog toga nepristupačne uvidu i korekciji. Stoga je rak simbol nesvesnih sadržaja. Ovi neprestano hoće da je vrate prijateljici i obnove vezu. (Rak ide unazad). Odnos prema prijateljici je, međutim, istoznačan sa bolešću, jer je u njemu postala nervozna. Strogo uzev, ovaj deo još pripada analizi na stup­ nju objekta. Ali ne treba zaboraviti da smo do ovog saznanja došli samo primenom analize na stupnju subjekta, koja na taj način dokazuje da predstavlja važan heuristički princip. Covek bi, zapravo, mogao biti zadovoljan sa do sada postignutim rezultatom, ali mi moramo udovoljiti zahtevima teorije, pošto još nisu procenjena sva dosećanja, niti je dovoljno raz­ jašnjeno značenje izbora simbola. Pređimo sada na pacijentkinjinu primedbu da je rak bio sakriven u vodi i da ga prethodno nije videla. Ona prethodno nije videla upravo opisane nesvesne odnose, oni su bili skriveni u vodi. Ali potok je pre­ preka koja sprečava da se pređe na drugu stranu. Zapravo sprečavala je ova nesvesna veza, koja ju je grčevito vezivala za prijateljicu. Dakle voda znači ne­ svesno, ili bolje, biti nesvestan, sakriven; rak je takođe nesvesno, ali on je u nesvesnom skriveni dina­ mički sadržaj. 9

• Heuristično = dragoceno za pronalaženje. 95

VII ARHETIPOVI KOLEKTIVNO NESVESNOG Sada nam preostaje zadatak da povezanosti, shvaćene prvo na stupnju objekta podignemo i do stupnja subjekta. U tu svrhu moramo ih odvojiti od objekta i posmatrati kao simbolični prikaz subjek­ tivnih kompleksa pacijentkinje. Stoga, ako pokuša­ mo da obličje gospođe X tumačimo na stupnju sub­ jekta, tada ga moramo u neku ruku shvatiti kao per­ sonifikaciju parcijalne duše, odnosno izvesnog as­ pekta snevačice. Gospođa X je slika onoga što bi pa­ cijentkinja htela da bude i ipak ne želi. Gospođa X dakle predstavlja jednostranu buduću sliku pacijentkinjinog karaktera. Neugodni umetnik se, za sada, utoliko neće moći da podigne na stupanj subjekta što je moment nesvesne umetničke sposobnosti, koji tinja u pacijentkinji, već prekriven gospođom X. S pravom bi se moglo reći da je umetnik slika za ono muško u pacijentkinji koje nije svesno zapaženo i zbog toga leži u nesvesnom. To je u izvesnom smislu tačno, pošto se ona stvarno u ovom pogledu vara u odnosu na samu sebe. Ona sebe smatra posebno nežnom, osećajnom i ženstvenom, a nikako muškom. Stoga se ljutito začudila kada sam joj prvi put ukazao na /~) njene muške crte. Ali moment neprijatnog, fascinant- / nog ne može se smesti ti pod njene muške crte. Ovome N 1

Ovo muško u ženi označio sam kao animus a odgo­ varajuće žensko u muškarcu kao anima. 1

96

izgleda da to sasvim nedostaje. A ipak mora negde da se krije, pošto je sama produkovala ovo osećanje. Ako se ovakav deo ne može naći neposredno u snevaču, onda je ovaj — kako iskustvo uči — uvek projektovan. Ali u koga? Da li je on kod umetnika? On je davno iščezao iz njenog vidnog polja i svakako da projekciju nije poneo sa sobom, pošto ova leži usi­ drena u nesvesnom pacijentkinje a pored toga ona sa ovim čovekom, uprkos njegovom fascinantnom uti­ sku, nije imala ličnu vezu. On je za nju bio više figura fantazije. Ne, ovakva projekcija je uvek aktuelna, tj. mora negde postojati neko na koga je projektovan ovaj sadržaj, inače bi ga ona osećala u sebi. Ovim opet dospevamo na stupanj objekta, pošto drugačije ne možemo pronaći projekciju. Pacijentki­ nja ne poznaje nijednog čoveka koji joj na bilo koji način znači nešto posebno, osim mene, koji joj kao lekar značim vrlo mnogo. Dakle, možda je ovaj sa­ držaj projektovala na mene. Nešto slično nikad ni­ sam primetio. Ali rafinirani elementi nikad nisu prezentovani na površini, već se uvek pojavljuju izvan časpva terapijskog postupka. Zbog toga sam oprezno zapitao: »Recite mi, kako vam izgledam onda kada više niste kod mene? Da li sam tada još uvek isti?« Ona: »Kada sam kod vas, tada ste vrlo prijatni, ali kada sam sama ili ako vas duže vremena ne vidim, tada se često čudnovato menja vaša slika. Ponekad mi izgledate sasvim idealizovano, a tada opet druga­ čije.« Ovde je zastala, pomogao sam joj: »Pa, kako to?« Ona: »Ponekad vrlo opasni, neprijatni, zli ča­ robnjak ili demon. Ne znam kako mi dolaze ovakve misli. Vi sigurno niste takvi.« Dakle, sadržaj je ležao kod mene, prenet, i zbog toga je nedostajao u njenom psihičkom inventaru. Na ovaj način prepoznajemo daljni bitan trenutak. Ja sam bio kontaminiran sa umetnikom (identifikovan), zbog čega pacijentkinja u nesvesnoj fantaziji stoji prema meni kao gospođa X. Na osnovu ranije pronađenog materijala (seksualne fantazije) lako sam mogao da joj dokažem ovu činjenicu. Ali u tom slu­ čaju ja sam i prepreka, rak koji je sprečava da pređe 7 Jung, Odabrana dela, II

97

na drugu stranu. Ako bi se u ovom posebnom slučaju ograničili na stupanj objekta, onda bi tu čovek teško mogao biti pametan. Sta bi tu pomoglo moje objašnje­ nje: »ali ja uopšte nisam taj umetnik, ja uopšte nisam strašan, taj zli čarobnjak itd.«. To bi pacijentkinju ostavilo hladnom, pošto ona to isto tako dobro zna kao i ja. Projekcija postoji posle kao i pre, a ja sam stvarno prepreka njenog daljeg uspona. Na ovom mestu nije mali broj terapijskih postu­ paka zapao u ćorsokak. Jer ovde nema drugačijeg bekstva iz stega nesvesnog, nego da se sam lekar uz­ digne na stupanj subjekta, tj. da se izjasni za neku od slika. Sliku čega? Ovde leži najveća teškoća. »Pa«, rekao bi lekar, »sliku nečega što se nalazi u nesvesnom pacijentkinje«, — na što bi ona rekla: »Sta, ja treba da budem muškarac, uz to neprijatan, fascinan­ tan, zli čarobnjak ili demon? Nikada — to ne bih mogla prihvatiti, to je glupost! Radije ću poverovati da ste to vi!« Ona stvarno ima prava da tako govori. Isuviše je besmisleno pokušati da se tako nešto pre­ vede na njenu ličnost. Ona ne može dozvoliti da se od nje stvara demon, isto tako malo kao i lekar. N j e ­ ne oči postaju svetlije, na licu joj se pojavljuje ljutit izraz, rasplamsavanje do tada nepoznatog, neviđenog otpora. Za trenutak se nalazim pred mogućnošću ne­ prijatnog nesporazuma. Sta je to? Razočarana ljubav? Uvreda, degradacija? U njenom pogledu se nazire nešto grabljivo, stvarno demonski. Dakle, ona je ipak demon? Ili sam ja grabljivica, demon, a preda mnom se nalazi strahom ispunjena žrtva, koja pokušava da se životinjskom snagom očajnika brani od mene, zlog čarobnjaka? To sve mora biti besmislica, fantastična opsena. Sta sam dodirnuo? Koja to nova struna zvu­ či? Ipak, to je samo prolazan trenutak. Izraz lica pa­ cijentkinje ponovo se smiruje, i skoro sa olakšanjem ona kaže: »Čudnovato, sada sam imala utisak da ste dodirnuli onu tačku preko koje nikada nisam prešla u odnosu sa mojom prijateljicom. To je užasno osećanje, tako nešto neljudsko, zlo, grozno. Uopšte ne mogu da opišem kako je neprijatno to osećanje. To osećanje me tera da u takvim trenucima mrzim i pre98

zirem moju prijateljicu, iako se tome opirem svom snagom.« Ova izjava baca svetio i objašnjava prethodne okolnosti. Ja sam stupio na mesto prijateljice. Prija­ teljica je prevaziđena. Probijen je led potiskivanja. Pacijentkinja je, ne znajući, stupila u novu fazu po­ stojanja. Sada znam da će sve ono bolno i negativno što je ležalo u odnosu prema prijateljici pasti na me­ ne, sigurno i ono dobro, ali u snažnoj oprečnosti sa ta­ janstvenim X, kojeg se pacijentkinja uopšte nije oslo­ bodila. Dakle nova faza prenosa, koja, međutim, još ne dozvoljava da se jasno sagleda od čega se sastoji X, koje je projektovano na mene. Jedno je sigurno: ako pacijentkinja ostane u ovom obliku prenosa, tada prete najteži nesporazumi, pošto bi tada ona morala mene da leci, kao što je tre­ tirala i njenu prijateljicu, tj. tada će X stalno lebdeti negde u vazduhu i dovoditi do nesporazuma. Tada će ipak doći do toga da u meni vidi demona, pošto ne može prihvatiti da je demon ona. Na ovaj način na­ staju svi nerešivi konflikti. A nerešivi konflikt u pr­ vom redu znači zastoj života. Ili druga mogućnost: pacijentkinja koristi njeno staro sredstvo zaštite protiv nove teškoće i ne primećuje tamnu pegu, tj. ona iznova potiskuje umesto da zadržava u svesti, što je neophodan i samo po sebi ra­ zumljiv zahtev celokupne metode. Time se nije do­ bilo ništa, naprotiv, sada X preti iz nesvesnog, što je mnogo neprijatnije. Uvek kada se pojavi ovakav neprihvatljiv ko­ mad mora se jasno raščistiti da li je to uopšte lično svojstvo ili ne. »Čarobnjak« i »demon« predstavljaju svojstva koja su zapravo tako nazvana da se može od­ mah videti da to nisu ljudska, lična svojstva, već mi­ tološka. »Čarobnjak« i »demon« su mitološke figure, koje izražavaju nepoznata, »neljudska« osećanja, koja su ovladala pacijentkinjom. Ovi atributi se, dakle, uopšte ne mogu primeniti na ljudsku ličnost, iako se po pravilu, kao intuitivni i kritički neprovereni su­ dovi, na veliku štetu ljudskih odnosa, ipak projektuju na bližnje. 99

Ovakvi atributi uvek pokazuju da se projektuju sadržaji nadličnog ili kolektivno nesvesnog. Jer »de­ moni« nisu lične reminiscencije, isto tako malo »zli čarobnjaci«, iako je naravno svako nekad nešto čitao ili čuo o ovim stvarima. Ako je neko i čuo za zvečarku, ipak neće odmah, sa odgovarajućim afektom pomisliti na zvečarku kada ga uplaši šuškanje guštera. Tako isto neće nekoga od bližnjih označiti kao demona, osim ako sa njim nije stvarno povezana neka vrsta demonskog dejstva. Ali ako je ovo stvar­ no deo njegovog ličnog karaktera, onda bi moralo da se pokazuje svuda, pošto bi onda taj čovek bio de­ mon, neka vrsta vukodlaka. To je, međutim, mitolo­ gija, tj. kolektivna psiha a ne individualna psiha. Uko­ liko preko našeg nesvesnog imamo udela u istorijskoj kolektivnoj psihi, onda naravno nesvesno živimo u svetu vukodlaka, demona, čarobnjaka itd., pošto su to stvari koje su sva vremena pre nas ispunili naj­ žešćim afektima. Isto tako imamo udela u bogovima i đavolima, svecima i zločincima. Ali bilo bi besmisle­ no želeti da se lično prisvoje ove u nesvesnom posto­ jeće mogućnosti. Zbog toga je bezuslovno potrebno da se sprovede što je moguće oštrije razdvajanje između onoga što se može uračunati u lično i bezličnog. Time se, naravno, uopšte ne osporava eventualno vrlo ak­ tivno postojanje sadržaja kolektivno nesvesnog. Ali oni su kao sadržaji kolektivne psihe suprotstavljeni individualnoj psihi i razlikuju se od nje. Kod bezazle­ nih ljudi ove stvari nikada nisu bile odvojene od in­ dividualne svesti, pošto bogovi, demoni itd. nisu shvatani kao psihičke projekcije a time i kao sadržaji ne­ svesnog, već kao same po sebi razumljive realnosti. Tek u prosvećenoj epohi došlo se do zaključka da bo­ govi stvarno ne postoje, već da su to bile projekcije. Na taj način bilo je i svršeno sa njima. Ali uopšte nije bila skinuta s dnevnog reda njima odgovarajuća psi­ hička funkcija, već je ova potpala nesvesnom, tako da su na ovaj način ljudi otrovani pretekom libida, koji je prethodno pripadao kultu slike božje. Obez­ vređivanje i potiskivanje jedne ovako jake funkcije kao što je religijska, ima naravno značajne posledice 100

za psihologiju pojedinca. Naime, nesvesno je ovim unazadnim tokom libida izvanredno pojačano, tako da sa svojim arhaičnim kolektivnim sadržajima počinje da vrši snažan uticaj na svest. Kao što je poznato period prosvećivanja se završio sa grozotama fran­ cuske revolucije. I danas opet doživljavamo pobunu nesvesnih destruktivnih snaga kolektivne psihe. Efekat je bio besprimerno masovno ubistvo. To je upra­ vo ono što je tražilo nesvesno. Njegova pozicija pret­ hodno je bezmerno ojačala kroz racionalizam moder­ nog života koji je obezvređivao sve iracionalno i na taj način funkciju iracionalnog potopio u nesvesno. Ali ako se ova funkcija jednom nađe u nesvesnom, onda ona odatle deluje rušilački i nezadrživo, kao neizlečiva bolest čije se žarište ne može iskoreniti, pošto je nevidljivo. Jer tada bi individua kao i narod morali prisilno da žive iracionalno i da svoj najviši idealizam i svoju najbolju šalu upotrebe za to da što je moguće potpunije uobliče bezumlje iracionalnog. U malome vidimo to kod naše pacijentkinje, kojoj je izmakla životna mogućnost koja joj je izgledala ira­ cionalna (gospođa X), da bi isto doživljavala u pato­ loškom obliku sa najvećim žrtvovanjima u odnosu sa njenojn prijateljicom. \Uopste nema druge mogućnosti do da se iracio­ nalno prizna kao neophodna, uvek prisutna psihička funkcija a njeni sadržaji ne smatraju konkretnim (to bi bio korak unazad!) već psihičkim realnostima — realnostima, jer su to dejstvene stvari, tj. stvarnosti. Kolektivno nesvesno je kao talog iskustva a istovre­ meno i kao apriori istog, slika sveta, koja se formirala tokom eona. U ovoj slici su se tokom vremena uobli­ čile izvesne crte, takozvani arhetipovi ili dominante. Oni su vladari, bogovi, tj. slike dominirajućih zakona i principa prosečnih pravilnosti u protoku slika, koje duša doživljava stalno iznova. Ukoliko su ove slike 2

3

Ovo je napisano 1916. g. Suvišno je primetiti da važi još i danas. Kao što je već napomenuto arhetipovi se mogu shva­ titi kao efekat i precipitat doživljenih događaja, ali oni se isto tako pojavljuju i kao oni faktori koji prouzrokuju te događaje. 2

3

101

relativno veran odraz psihičkih zbivanja, odgovaraju njihovi arhetipovi, tj. njihove osnovne crte nastale gomilanjem istovetnog iskustva izvesnim opštim fi­ zičkim osnovnim crtama. Zbog toga je moguće arhetipske slike kao shvatanja neposredno preneti na fi­ zička zbivanja: tako na primer etar, prastari dah ili duša, koji je zastupljen u shvatanjima ljudi tako reći na celoj zemaljskoj kugli, zatim energija, magijska snaga — isto tako opšte prošireno shvatanje. jZbog svoje srodnosti sa fizičkim stvarima arhe­ tipovi se najčešće javljaju projektovani i te se pro­ jekcije, ako *$u nesvesne, pojavljuju na ličnostima svagdašnje okoline, po pravilu kao nenormalno potcenjivanje ili precenjivanje, kao uzročnik nesporazu­ ma, svađa, sanjarenja i najrazličitijih ludosti. Zbog toga se kaže »on od njega stvara boga« ili »taj i taj je 'bete noir' od X-a«. Iz toga takođe nastaju moderne mitske tvorevine, tj. fantastične glasine, nepoverenje i predrasude. Zbog toga su arhetipovi krajnje važne stvari značajnog dejstva, kojima se mora pokloniti pažnja. Njih ne treba jednostavno potiskivati, već su oni, zbog svoje opasne psihičke infekcioznosti, vredni pažljivog razmatranja. Kako se najčešće javljaju kao projekcije, i kako se ove zadržavaju samo tamo gde za to postoji povod, njihova procena nije baš laka. Dakle, kada neko đavola projektuje na svoje bližnje, onda je to stoga što taj čovek ima na sebi nešto što omogućava prianjanje ove slike.!, Time uopšte nije rečeno da je on zbog toga tako reći đavo; naprotiv, on može biti naročito dobar čovek koji je, međutim, nespojiv sa »projektantom« i zbog toga između obo­ jice dolazi do »đavolskog« (odnosno razdvajajućeg) dejstva. I projektant ne mora biti đavo, iako je pri­ znao da đavolsko isto tako ima u sebi i da je tek potom upao u to, ukoliko ga projektuje. Zbog toga on ipak još nije »đavolski«, već_isto tako može biti pristojan čovek kao i onaj drugiJ Pojava đavola u jednom ovak­ vom slučaju znači: oba čoveka su nespojiva (za sada i bližu budućnost), zbog čega ih nesvesno razbija i 4

V. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleine Gegenwart, 1950, S. 149, Ges. Werke, Bd. 8. Par. 331. 1

102

der

razdvaja jednog od drugog. Davo je varijanta arheti­ pa Senkc, tj. opasnog aspekta nepriznate tamne čovekove polovine,? Drugi arhetip, koji se skoro redovno sreće u pro­ jekcijama kolektivno nesvesnih sadržaja, je »čarobnjački demon« pretežno neobičnog dejstva. Dobar primer je Mejrinkov (Mevrink) Golem, isto tako ti­ betanski čarobnjak u Mejrinkovim Slepim miševima, koji magijski razbuktava svetski rat. Naravno da to Mejrink nije saznao od mene, već slobodno stvarao crpeći slike iz nesvesnog, tako da je osećanju, sličnom onom koje je pacijentkinja projektovala na mene, po­ zajmio sliku i reč. Tip čarobnjaka se pojavljuje i u Zaratustri, u Faustu je to glavni junak. Slika ovog demona je svakako jedan od najdub­ ljih i najstarijih stupnjeva pojma boga. On je tip primitivnog plemenskog čarobnjaka ili vrača, posebno obdarenoj ličnosti, koja je puna magijske snage." Ova figura se često javlja kao tamnoputa ili mongoloidnog tipa, ako predstavlja negativan ili, možda, opasan as­ pekt. Ponekad se ova samo teško ili jedva može raz­ likovati od Senke; što više pretežu magijske note, tim se lakše može odvojiti od Senke, što nije bez zna­ čaja, utoliko što ova figura može imati vrlo pozitivan aspekt mudrog starca." Sa spoznajom arhetipova načinjen je značajan korak napred. S tim iščezava magijsko ili demonsko dejstvo bližnjih, pošto je neprijatno osećanje vraćeno na definitivnu veličinu kolektivno nesvesnog. Ali zbog toga se pred nas postavlja sasvim nov zadatak, na­ ime pitanje, na koji način treba da se Ja raspravi sa ovim psihološkim ne-Ja. Da li se čovek može za­ dovoljiti konstatacijom delotvornog postojanja arheti­ pova i stvar potom prepustiti samoj sebi? "' Predstava vrača, koji saobraća sa duhovima i raspo­ laže magijskom snagom, kod mnogih primitivaca je ukorenjena toliko duboko da oni pretpostavljaju da se i kod ži­ votinja isto tako susreće »doctors«. Tako seveinokalifornijski Ahumavisi govore o običnim kojotima i »doktor-kojotima«. " Up. Vber die Archetypen des koUektiven Unbeivussten, 1934, Ges. Werke, Bd. 9, I. V. C. G. Jung, Bewuxstex und Unbeivu.istes (Fischer Bucherei, 1957).

103

To bi dovelo do stalno disociranog stanja, naime rascepa između individualne psihe i kolektivne psihe. Tada bi na jednoj strani imali izdiferencirano i m o ­ derno Ja, nasuprot tome na drugoj neku vrstu crnač­ ke kulture, drugim recima primitivno stanje. jNa taj način bismo imali ono što je stvarno prisutno, naime kora civilizacije preko tamnopute zveri, jasno raščla­ njena i stavljena nam na uvid. Ali ovakva disocijacija odmah zahteva sintezu i razvitak nerazvijenog. Mora doći do sjedinjavanja ova dva dela, jer je inače jasno kako se mora odlučiti: primitivac će neminovno opet morati da bude potiskivan.'Ali to je moguće samo tamo gde postoji još važe"e"a""f stoga živa religija, koja kroz bogato razvijenu simboliku primitivnim ljudima omogućava dovoljno izraza, tj. ona mora u svojim dogmama i ritualima posedovati predstavu i akciju, koje se vraćaju na prastaro. To je slučaj u katoličan­ stvu, što je posebna prednost ovog kao i njegova n a j ­ veća opasnost. Pre nego što naiđemo na novo pitanje mogućeg sjedinjavanja»j3rvo ćemo se vratiti našoj temi od koje smo i počeli.\Dosadašnjim izlaganjem stekli smo pro­ šireno razumevanje sna i to naročito jednog njego­ vog bitnog dela: naime straha. Ovaj strah je primi­ tivni strah od sadržaja kolektivno nesvesnogj V i ­ dimo da se pacijentkinja identifikovala sa gospo­ đom X i time izrazila da i ona ima određeni odnos prema neprijatnom umetniku. Pokazalo se da je lekar identifikovan sa umetnikom, i dalje videli smo da sam ja, uzeto na stupnju subjekta, bio slika za čarobnjačku figuru nesvesnog. Sve ovo je u snu prekriveno simbolom raka, ži­ votinje koja ide unazad. jRak je živi sadržaj nesvesnog, koji se pomoću stupnju objekta nikako ne može iscrpsti ili lišiti dejstva. Ali ono što smo mogli postići bilo je odvajanje mitološkog, kolektivno

psihičkog sadržaja od objekata svesti i njegovo konsolidisanje kao psihičke realnosti izvan individualne

psihe. Pomoću akta spoznaje »stvaramo« stvarnost arhetipova, tj. tačnije rečeno, na osnovu spoznaje mi postuliramo psihičko postojanje ovakvih sadržaja. 104

Treba izričito podvući da se pri tom ne radi samo o spoznajnim sadržajima, već o transsubjektivnim. u znatnoj meri autonomnim psihičkim sistemima, ko­ ji su samo uslovno podređeni svesnoj kontroli a, verovatno, čak najvećim delom izmiču ovoj kontroli. Sve dok je kolektivno nesvesno neizdiferencirano spojeno sa individualnom psihom, ne može doći do napretka, granica ne može biti prekoračena — go­ voreći jezikom sna. Ali ako se snevačica potrudi da ipak pređe graničnu liniju, tada će oživeti prethodno nesvesno, obuhvatiće je svu i čvrsto zadržati u svo­ jim vodama. San i njegov materijal jednim delom karakteriše kolektivno nesvesno kao nižu životinju skrivenu u vodi, drugim delom kao opasnu bolest, koja se može izlečiti ako se blagovremeno operiše. Već smo videli koliko je tačna ova karakteristika. Simbol životinje posebno ukazuje, kao što je već re­ čeno, na izvan-ljudsko, tj. nadlično, jer sadržaji ko­ lektivno nesvesnog nisu samo rezidue arhaičnih, spe­ cifično ljudskih načina funkcionisanja, već i rezidue funkcija životinjskih predaka čoveka, čije je trajanje bilo beskrajno veće od relativno kratke epohe speci­ fično ljudskog postojanja.f Ovakve rezidue, ili kako ih naziva Semon engrami, ako su aktivni, skloni su da progres razvitka ne samo zaustave već da ga pret­ vore u korak unazad toliko dugo dok se ne utroši količina energije koju je aktiviralo kolektivno ne­ svesno. Ali energija može da postane na taj način po­ novo upotrebljiva što se uključuje u svesnu konfron­ taciju sa kolektivno nesvesnim/Religije su ovo ener­ getsko kružno kretanje pomoću kultskog odnosa sa bogovima uspostavile na konkretistički način. Ovaj način je za nas u gruboj protivurečnosti sa intelek?

Hans Ganz je u svojoj filozofskoj disertaciji o nesve­ snom kod Lajbnica (Das Unbewusste bei Leibniz in Beziehung zu modernen Theorien, Zurich, 1917) koristio Semonovu teo­ riju engrama za objašnjenje kolektivno nesvesnog. Pojam koji sam ja postavio o kolektivno nesvesnom samo se u izvesnom smislu poklapa sa Semonovim pojmom plemenske mneme. (Up. Semon, Die Mneme als erhaltendes Prinzip im Wechsel des organischen Geschehens, Leipzig, 1904). 7

105

lom i njegovim spoznajnim moralom, a osim i r*a :>n je istorijski kroz hrišćanstvo tako temeljno savladan, da ovako rešenje problema nama ne može služiti kao uzor ili mogućnost.;Ako nasuprot tome figure nesves­ nog shvatimo kao kolektivno-psihičke fenomene ili funkcije, onda ova pretpostavka ni na koji način ne protivureči intelektualnoj savesti. Ovo rešenje je ra­ cionalno prihvatljivo. Time smo takođe i stekli mo­ gućnost da se razračunavamo sa aktivnim reziduama naše plemenske istorije. Razračunavanje omogućava prekoračenje dosadašnje granične linije i zbog toga ga nazivam transcendentnom funkcijom, što je iden­ tično uznapredovalom razvitku ka zauzimanju novog slava. Upadljiva je paralela sa herojskim mitom. Cesto se tipična junačka borba sa nemani (nesvesnim sa­ držajem) vodi na obali neke vode, ali pored nekog plićaka, broda, što je naročito slučaj u indijanskim mitovima, koji su nam poznati iz Longfelouvog (Longfellow) Hijavate. Junaka (kao biblijskog Jona) u od­ lučnoj borbi redovno proguta neman, kako je to po­ kazao Frobenius na opsežnom materijalu. U unutra­ šnjosti nemani počinje junak da se na svoj način raz­ računava sa životinjom, dok ova zajedno sa njim pliva na istok ka izlasku sunca; on naime odseca va­ žan komad utrobe, na primer srce nemani, pomoću koga je živela (naime dragocenu energiju, pomoću koje je aktivirano nesvesno). Tako on ubija neman, koju onda izgoni na kopno gde (on) izlazi, novorođen posle takozvanog noćnog putovanja po moru* (transcendentna funkcija) često zajedno sa svima onima koje je prethodno progutala neman. Time se ponovo uspo­ stavlja ranije normalno stanje, pošto nesvesno, zbog oduzimanja njegove energije, više nema pretežnu po­ ziciju. Tako mit na očigledan način ilustruje problem kojim se bavi i naša pacijentkinja.'' " Kako to formuliše Frobenius. Up. Das Zeitalter des Sonneagottes, 1904. " One čitaoce koje dublje interesuje problem suprotnosti i njegovo rešavanje kao i mitološka aktivnost nesvesnog upućujem na moju knjigu Wandlungen und Stjmbole der

106

Moram istaći važnu činjenicu, koja je čitaocu pa­ la u oči, da se u ovom snu kolektivno nesvesno pojav­ ljuje pod negativnim aspektom, kao nešto opasno i štetno. Ovo je stoga što pacijentkinja ima ne samo bogato razvijenu, već zapravo prebujnu maštu, što bi moglo da bude u vezi sa njenom spisateljskom na­ darenošću. Njena maštanja su svakako simptom obo­ ljenja, pošto pliva u fantazijama, dok pored nje pro­ lazi stvarni svakodnevni život. Za nju bi nešto više mitologije bilo upravo opasno, pošto pred njom stoji još veliki komad spoljašnjeg, do sada nedoživljenog života. Ona je još isuviše malo u realnom životu da bi mogla rizikovati promenu stanovišta. Njom je ovladalo kolektivno nesvesno i pretilo da je odvoji od još nedovoljno popunjene stvarnosti. Shodno smislu sna moralo bi stoga da joj kolektivno nesvesno izgleda kao nešto opasno, pošto bi inače suviše spremno iz toga mogla da načini refugium protiv životnih zahteva. Prilikom procene nekog sna mora se pažljivo pa­ ziti na to kako se predstavljaju njegove figure. Tako je, na primer, rak koji personifikuje nesvesno nega­ tivan utoliko što, kako se kaže, »ide unazad« a osim toga u odlučnom trenutku grabi snevačicu. Zavedeni takozvanim »mehanizmima sna« koje je izmislio Frojd, kao pomeranja, obrtanja i slično, poverovalo se da se san može osloboditi takozvane »fasade« i ne­ zavisno posmatrati, pošto se prave misli sna nalaze skrivene iza ove fasade. Nasuprot tome ja sam već dugo zastupao stanovište da nema nikakvog opravda­ nja snu pripisivati u izvesnoj meri hotimični obmanjivački manevar. Priroda je doduše često tamna i neprovidna, ali ne podmukla kao čovek. Stoga se mora pretpostaviti da je san zapravo ono što treba da bude, ništa više i ništa manje. Ako on nešto predstavlja 10

Libido, novo izd. 1952: Symbole der Wand}u>ig, Ges. Werke. Bd. 5; dalje Psychologische Tvpen, Ges. Werke. Bd. 6; i Vber die Archetypen des kollektiven Unbewuxxten (fusnota 6). "' Up. Allgemeine Gesichtspunkle zur Psychologie des Traumes u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, Ges. Werke, Bd. 8.

107

u negativnom aspektu, onda nema osnove pretpostav­ ci da se time mislilo na pozitivno i slično. Arhetipska opasnost kod plićaka, broda je jasna u tolikoj meri da čovek oseća san skoro kao upozorenje. Moram reći da sam protiv sličnih antropomorfnih shvatanja: sam san neće ništa, on je samo u sebi samom prikazani sadržaj, čista prirodna činjenica, nešto kao šećer u krvi dijabetičara ili groznica tifusnog bolesnika. Je­ dino mi, ako smo pametni i znamo da tačno tuma­ čimo znake prirode, odatle pravimo upozorenje. Ali na šta treba da upozori? Opasnost se očigled­ no sastoji u tome što bi u trenutku prelaska nesvesno moglo da nadvlada snevačicu. Sta treba da znači sa­ vlađivanje? LEmdor nesvesnog lako se zbiva u trenut­ ku značajnih promena i odlukaJObala sa koje paci­ jentkinja dolazi na potok je, kao što smo upoznali, njena dosadašnja situacija. Sa tom situacijom dospela je u neurotski zastoj, kao kada bi se sudarila sa ne­ savladivom preprekom. U snu je prepreka predstav­ ljena kao potok koji se može preći. Dakle, izgleda da nije tako ozbiljna. Ali u potoku nepredviđeno vreba rak, koji zapravo predstavlja opasnost zbog koje se potok ne može preći, odnosno izgleda nesavladiv. Da se, naime, prethodno znalo da na ovom mestu vreba opasni rak u zasedi, onda bi se, možda, prelazak po­ kušao na nekom drugom mestu ili bi se preduzele neke druge zaštitne mere. U postojećoj situaciji bilo bi sasvim poželjno kada bi prelaz uspeo. Prelaz najpre znači prenos ranije situacije na lekara. To je novum. Bez neproračunljivog nesvesnog ovo ne bi bio poseban rizik. Ali videli smo da prenos preti da oslo­ bodi aktivnost arhetipskih figura, koja se ne može predvideti. U neku ruku pravio se račun bez krčma­ ra, pri čemu su se »zaboravili bogovi«. Naša snevačica nije pobožna osoba, već »moder­ na«. Ona je zaboravila religiju koja se nekad učila i ne zna ništa o tome da ima trenutaka u koje se upliću bogovi, ili mnogo pre situacija koje su od davnina takve da dopiru do najvećih dubina. U ove situacije, na primer, spada ljubav, njena strast i opasnost. Ljubav može izazvati na poprište neslućene snage, za 108

koje bi se čovek inače bolje pripremio. »Religio« kao »brižljivo uzimanje u obzir« opasnosti i sila, kristališe se ovde u pitanje. Iz jedne puke projekcije može na­ stati ljubav, sa svom svojom sudbinskom snagom: n e ­ što što bi je svojom blještavom iluzijom, moglo istrg­ nuti iz njenog prirodnog životnog toka. Da li je to dobro ili zlo, bog ili đavo što će napasti snevačicu? Ne znajući ona se već oseća izručena nepoznatom. I ko zna da li će biti dorasla ovoj komplikaciji! Do sada je, u zavisnosti od snaga, izbegavala ovakve m o ­ gućnosti ali sada ova preti da je nadvlada. To je rizik pred kojim bi čovek rado umakao, ili ako već mora da se odluči onda u to spada, kako se to kaže, veliki deo »vere u boga« ili »vere« u dobar ishod. Tako se netraženo i neočekivano meša pitanje religijskog sta­ va prema sudbini. Onako kako izgleda u snu snevačici ne preostaje ništa drugo do da oprezno provuče stopalo, pošto bi bilo fatalno da nastavi da hoda. Ona još ne može da napusti neurotsku situaciju, pošto joj san još ne daje nikakav pozitivan znak pomoći od strane nesvesnog. Nesvesne snage su još nemilostive i očigledno očekuju još dalji rad i dublji uvid snevačice, pre nego što se ona može usuditi da pređe. Ovim negativnim primerom svakako ne bih želeo da pobudim utisak da nesvesno u svim slučajevima igra negativnu ulogu, zbog toga ću navesti dva d a l j na sna jednog mladića" koji osvetljavaju drugu i po­ voljniju stranu nesvesnog. Ovo činim utoliko radije što je rešenje problema suprotnosti moguće samo po­ moću iracionalnog puta, naznačenog pomoću priloga nesvesnog, tj. snova. —«. Naj pre moram čitaoca donekle upoznati sa lič­ nošću snevača, jer bi se, bez ovog poznavanja, teško moglo preneti u svojstvenu sadržinu i osećajnu atmo­ sferu snova. Ima snova koji su najčistija poezija i zbog toga se mogu razumeti samo iz celokupnog ras­ položenja. Snevač je mladić od nešto preko 20 godina, Ovi snovi su opisani i u Die Bedeutung des Vnbevoussten iiir die individuelle Erziehung, 1928, Ges. Werke, Bd. 17, Par. 266. 11

109

još dečačkog izgleda. Cak nešto devojačko se nazire u njegovoj pojavi i načinu izražavanja. Primećuju se izvanredno dobro obrazovanje i vaspitanje. On je in­ teligentan sa izraženim intelektualnim i estetskim interesovanjima. Neposredno se oseća njegov dobar ukus i fini smisao za sve oblike umetnosti. Njegov osećajni život je nežan i blag, lako sanjalački, pubertetskog ka­ raktera, ali ženske prirode. Ne sreću se tragovi puber­ tetske neusklađenosti. Neosporno da je isuviše mlad za svoje doba, dakle očigledno slučaj usporenog razvitka. S tim u skladu je i to što me je potražio zbog pro­ blema homoseksualizma. U noći pre nego što me je prvi put konsultovao, snevao je sledeći san: »Nalazim se u širokoj katedrali ispunjenoj tajanstvenim suto­ nom. U stvari to je katedrala od Lurda. U sredini se nalazi dubok, mračan kladenac u koji je trebalo da siđem.« San je, kao što se vidi, povezani izraz raspolože­ nja. Napomene snevača su sledeće: »Lurd je mistični lekoviti izvor. Juče sam razmišljao o tome kako tra­ žim izlečenje i kako ću se lečiti kod vas. U Lurdu navodno postoji ovakav kladenac. Verovatno je ne­ prijatno ući u tu vodu. Kladenac u crkvi je bio vrlo dubok.« Sta kazuje ovaj san? Na izgled on je sasvim ja­ san i čovek bi mogao da se zadovolji sa tim da ga shvati kao neku vrstu poetske formulacije raspolože­ nja prethodnog dana. Time čovek, međutim, ne srne nikada da se zadovolji, jer shodno iskustvu snovi su mnogo dublji i značajniji. Skoro bi se moglo pomisliti da je snevač došao lekaru u pesničkom raspoloženju i stupio u terapijski postupak kao neko posvećivanje i bogosjuženje u tajanstvenom polumraku mističnog svetilišta. Ovo se uopšte ne slaže sa konkretnom stvarnošću. Pacijent je došao lekaru da se podvrgne lečenju zbog jedne neprijatne stvari, naime homosek­ sualizma. To nije nimalo poetski. U svakom slučaju iz stvarnog raspoloženja prethodnog dana ne može se videti zašto je tako pesnički sanjao, ako bi se pret­ postavila tako direktna kauzalnost u nastajanju sno­ va. Možda bi se moglo posumnjati da je upravo uti-

110

sak krajnje nepoetskog položaja, koji je pacijenta naterao da me potraži, bio podsticaj ovakvom snu. Mo­ glo bi se, na primer, pretpostaviti da je pacijent upra­ vo zbog nepoetičnosti svog raspoloženja prethodnog dana u povišenoj meri poetski sanjao nešto u stilu nekog ko je preko dana postio, noću sanja bogatu gozbu. Ne može se osporiti da se u snu vraća zamisao terapije, izlečenje i neprijatne procedure, ali u poet­ skoj obradi, tj. u obliku koji potpuno odgovara ži­ vahnim estetskim i emocionalnim potrebama snevača. Njega će neminovno privući ova privlačna slika, uprkos tome što je kladenac taman, dubok i hladan. Nešto od ovog snenog raspoloženja nadživeće' čak i spavanje i preći u jutro onog dana, u kome se podvrgao neprijatnoj i nepoetskoj dužnosti. Siva stvar­ nost će verovatno možda dobiti laki zlatni odsjaj sne­ nih osećanja. Da li je možda ovo svrha tog sna? Ne bi bilo nemoguće, pošto je, prema mom iskustvu^vjećina sno­ va kompenzatorne prirode." Oni uvek naglašavaju drugu stranu radi održanja duševne ravnoteže. Ali kompenzacija raspoloženja nije jedina svrha slike'sna. U snu je prisutna i korektura shvatanja. Pacijent ni­ je dovoljno shvatao terapijski postupak kome je tre­ balo da se podvrgne. Ali san mu daje sliku, koja u poetskoj metafori označava suštinu predstojeće tera­ pije. Ovo postaje odmah jasno kada dalje pratimo njegova dosećanja i primedbe u vezi sa slikom ka­ tedrale. Na 'katedrala' iznosi sledeće: »Pada mi na pamet Kelnska katedrala. Njom sam se bavio već u ranoj mladosti. Sećam se da mi je majka prva pri­ čala o njoj. Sećam se takođe da sam, kada bih video seosku crkvu, zapitkivao da li je to Kelnska katedra­ la. 2eleo sam da postanem sveštenik u jednoj takvoj katedrali.« U ovim asocijacijama pacijent dodiruje važan do­ življaj iz mladosti. Kao skoro u svim slučajevima ove vrste tako i kod njega postoji posebno prisna pove­ zanost sa majkom. Pod tim svakako ne treba razu" Pojam kompenzacije je već vrlo obimno koristio Alfred Adler. 111

meti posebno dobru ili intenzivnu svesnu vezu sa majkom, već pre nešto kao tajanstvenu, ispodzemaljsku vezu koja se u svesti možda izražava samo u us­ poravanju razvitka karaktera, tj. u relativnom infantilizmu. Razvoj ličnosti, prirodno, beži od ovakve ne­ svesne, infantilne vezanosti, pošto za razvitak nema veće smetnje od zadržavanja u nesvesnom, moglo bi se reći u psihički embrionalnom stanju. Zbog toga instinkt grabi najbližu priliku u cilju zamene majke kroz neki drugi objekt. Ovaj objekat u izvesnom smi­ slu mora biti analogija majci, da bi stvarno mogao da zameni majku. To je kod našeg pacijenta stvarno slučaj u punoj meri. Intenzitet sa kojim njegova dečja fantazija obuhvata simbol Kelnske katedrale, od­ govara jakoj nesvesnoj potrebi nalaženja zamene za majku. Ova nesvesna potreba je još povećana u slu­ čaju gde infantilna vezanost preti da postane štetna. Otuda entuzijazam sa'kojim njegova dečja fantazija obuhvata predstavu crkve, pošto je crkva u punom smislu i u svakom značenju majka. Ne govori se samo o crkvi »majci« već i o njenom krilu, u ceremoniji »benedictio fontis« katoličke crkve krstionica se na­ ziva »immaculatus divini fontis uterus« (neuprljana materica božjeg izvora). Mišljenja smo da se ovo zna­ čenje mora poznavati svesno kako bi moglo biti dejstveno u fantaziji, i da je nemoguće da neuko dete može biti obuzeto ovim značenjem. Sigurno da ovak­ ve analogije ne deluju via svest, već sasvim drugim putem. Crkva naime predstavlja višu duhovnu zamenu za samo prirodnu, tako reći »telesnu« vezu za rodite­ lje. Bna na taj način oslobađa individuu iz nesvesne, prirodne veze, koja, strogo uzev, uopšte i nije veza, već stanje prapočetnog, nesvesnog identiteta; zbog svoje nesvesnosti ova poseduje neobičnu tromost, ko­ ja suprotstavlja veliki otpor svakom višem duhovnom razvitku. ]Jedva da bi se znalo navesti gde bi u jed­ nom takvom stanju postojala bitna razlika od jedne životinjske duše. Niukom slučaju nije prerogativ hrišćanske crkve da teži i da omogućuje oslobađanje in­ dividue iz početnog životinji sličnog stanja, već je to 112

moderan, posebno zapadni oblik instinktivnog strem­ ljenja, koje je verovatno staro koliko i čovečanstvo. Ovo stremljenje se može dokazati tako reći kod svih, pa i samo donekle razvijenih ali ne ponovo degenerisanih primitivaca, u najrazličitijim oblicima: to je institucija inicijacije muškaraca. U pubertetu se dečak dovodi u kolibu muškaraca ili u slično osvećeno mesto, gde se sistematski otuđuje od porodice. Isto­ vremeno se upućuje u religijske tajne i na taj način ne ulazi samo u novi svet kao obnovljena i promenjena ličnost već i kao »quasi modo genitus« (u neku ruku rođeni). Inicijacija je često skopčana sa svako­ jakim torturama, ne retko sa obrezivanjem i slično. Ovi običaji su bez sumnje prastari. Oni su skoro po­ stali instinktivni mehanizam tako da se bez spoljne prinude uvek iznova reprodukuju sami od sebe, kao u studentskom »krštenju brucoša« ili u još preteranijim posvećivanjima američkih studentskih udruže­ nja. Oni su ukopani u nesvesno kao iskonska slika. Kada je majka malom dečaku pričala o Kelnskoj katedrali, dodirnuta je i oživljena ova prastara slika. Ali nije se našao nijedan sveštenički vaspitač koji bi dalje razvio ovaj početak. Sve je ostalo u rukama majke. Ali se u dečaku dalje razvijala čežnja za vo­ dećim čovekom, svakako u obliku homoseksualne sklonosti, koja se obično ne javlja ukoliko čovek dalje razvija svoje dečje fantazije. Zastranjivanja ka homo­ seksualnosti imaju brojne istorijske uzore. U staroj Grčkoj kao i u drugim primitivnim zajednicama, ho­ moseksualizam i vaspitanje bili su skoro identični. U ovom pogledu homoseksualnost adolescencije je po­ grešno shvaćena ali stoga ništa manje svrsishodna potreba za muškarcem. Možda bi se moglo reći da se incestuozni strah, zasnovan u kompleksu majke, pro­ teže i na sve žene uopšte; ali meni se čini da nezreo muškarac sasvim ima prava da se boji žena, pošto su njegovi odnosi sa ženama, po pravilu, nespretni. Za pacijenta je, prema smislu sna, ulazak u te­ rapijski postupak značio ispunjenje smisla njegove homoseksualnosti, naime uvođenje u svet odraslih muškaraca. Ono što ovde, da bismo potpuno shvatili, 8 Jung, Odabrana dela, II

113

moramo da razmatramo sa tegobnim i nadugačkim zamišljanjima, san je sažeo u nekoliko izrazitih meta­ fora i tako stvorio sliku koja na maštu, osećanja i razum snevača deluje nesravnjivo više od kakve po­ učne rasprave. Tako je pacijent pripremljen za lečenje bolje i smisaonije nego pomoću najveće zbirke medicinskih i pedagoških pouka. (Iz ovog razloga san ne cenim samo kao dragoceni izvor informacija, već i kao izvanredno dejstveni instrument vaspitanja ili lečenja). Usledio je i drugi san. Mora se napomenuti da upravo navedeni san nije bio razlagan prilikom prve konsultacije. Nije čak ni pomenut. Takođe nije izgo­ vorena nijedna reč koja bi bila makar i u najudalje­ nijoj vezi sa prethodno rečenim. Drugi san glasi: »Nalazim se u velikoj gotskoj katedrali. Za oltarom stoji sveštenik. Sa mojim prijateljem stojim ispred njega a u ruci držim malu japansku figuru od slono­ vače, sa osećanjem da nju treba krstiti. Iznenada na­ ilazi jedna starija dama, uzima mome prijatelju pr­ sten sa ruke i stavlja ga na svoj prst. Moj prijatelj se plaši da bi ovo moglo na neki način da ga obaveže. Ali u tom trenutku se razleže izvanredna muzika or­ gulja.« Ovde bih ukratko želeo da istaknem samo one momente koji nastavljaju i upotpunjuju san prethod­ nog dana. Očevidno drugi san se nadovezuje na prvi. Opet je snevač u crkvi, dakle u stanju inicijacije muš­ karca. Ali pridružila se nova figura: sveštenik, čije smo odsustvo u ranijoj situaciji već pomenuli. Dakle, san potvrđuje da je ispunjen nesvesni smisao njegove homoseksualnosti i da stoga može da započne dalji razvitak. Može započeti prava ceremonija inicijacije, naime krštenje. U simbolici sna potvrđuje se ono što sam prethodno rekao: nisu prerogativi hrišćanske crk­ ve da privodi u delo ovakva prevođenja i duševna preoblikovanja, već je iza toga prastara, živa slika, koja u datom slučaju može da iznudi i ovakve preo­ bražaje. Ono što je prema snu trebalo da se krsti, pred­ stavlja mala japanska figura od slonovače. Pacijent 114

uz ovo primećuje: »Bio je to mali, smešan čovečuljak, koji me je podsećao na muški polni ud. Svakako je čudnovato da taj ud treba da bude kršten. Ali kod Jevreja obrezivanje je neka vrsta krštenja. To se verovatno odnosi na moj homoseksualizam, pošto je prijatelj, koji sa mnom stoji ispred oltara, onaj sa kojim sam vezan homoseksualno. On je u istoj vezi sa mnom. Prsten očigledno predstavlja našu vezu.« Poznato je da prsten u svakodnevnom životu ima značenje neke veze ili određenog odnosa, kao na pri­ mer, venčani prsten. Stoga u ovom slučaju prsten mir­ no možemo smatrati metaforom homoseksualne veze, kao što isto znači i činjenica što se snevač pojavljuje zajedno sa prijateljem. Zlo koje treba popraviti jt homoseksualnost. Iz ovog relativno detinjastog stanja snevač treba da pre­ ko quasi ceremonije obrezivanja uz pomoć sveštenika bude preveden u odraslo stanje. Ove zamisli sasvim odgovaraju mojim navodima u odnosu na protekli san. Dovde bi se, dakle, logično i smisaono nastavljao razvitak uz pomoć arhetipskih predstava. Ali sada se na izgled javlja smetnja. Starija dama iznenada uzi­ ma prsten, drugim recima, ona prenosi na sebe ono što je do sada bila homoseksualna veza, zbog čega se snevač plaši da bi mogla da mu se nametne nova oba­ veza. Kako se sada prsten nalazi na ruci žene, time bi se sklopila neka vrsta braka, tj. homoseksualna veza bi prešla u heteroseksualnu, ali čudnu heteroseksual­ nu vezu pošto se radi o starijoj dami. »Ona je«, kaže pacijent, »prijateljica moje majke. Vrlo mi je draga, ona mi je zapravo materinska prijateljica.« Iz ovog iskaza možemo videti šta se desilo u snu. Usled inicijacije kida se homoseksualna veza i uspo­ stavlja heteroseksualni odnos, najpre platonsko pri­ jateljstvo sa ženom sličnoj majci. Uprkos sličnosti ova žena ipak više nije majka. Veza sa njom znači, dakle, korak dalje od majke, a time i delimično prevazilaženje pubertetske homoseksualnosti. Strah od nove veze je lako razumljiv, prvo kao strah od sličnosti sa majkom — moglo bi značiti da se čovek, oslobađanjem od homoseksualnog odnosa

konačno vraća majci — zatim strah od novog i nepo­ znatog koje se krije u odraslom heteroseksualnom stanju sa mogućim obavezama, kao ženidba itd. Da to nije korak nazad već napred, izgleda da potvrđuju zvuči muzike. Pacijent je, naime, muzikalan i njego­ vim osećanjima posebno prija svečana muzika orgu­ lja. Stoga muzika njemu znači pozitivno osećanje, u ovom slučaju uravnotežen ishod sna, što opet za sobom ostavlja lepa, svečana osećanja za sledeće jutro. Ako se uzme u obzir činjenica da me je pacijent do tog trenutka video samo jednom za vreme kon­ sultacije, tokom koje nije bilo više govora negoli što je uobičajeno kod uzimanja lekarske anamneze, onda će svako prihvatiti moju tvrdnju da su oba sna začu­ đujuće anticipacije. Oni s jedne strane osvetljavaju pacijentovu situaciju sa krajnje svojstvenom i svesti stranoj svetlošću, što, s druge strane, daje banalnoj lekarskoj situaciji takav aspekt koji je kao nijedan drugi usredsređen na duhovne specifitete snevača i stoga je u stanju da aktivira njegova estetska, inte­ lektualna i religijska interesovanja. Na taj način je stvorena najbolja moguća situacija za terapijski po­ stupak. Značaj ovih snova skoro stvara utisak kao da je pacijent prihvatio lečenje sa najvećom spremno­ šću i nadom, potpuno spreman da odbaci svoje dečaštvo i da postane muškarac. Ovo, međutim, u stvar­ nosti nije bio slučaj. U svesti je mladić gajio mnogo otpora i oklevanja; i tokom daljeg lečenja često su nailazili neočekivana suprotstavljanja i teškoće, dok je uvek bio spreman da se vrati svom ranijem infantilizmu. Snovi su dakle, u striktnoj suprotnosti sa njegovim svesnim ponašanjem. Oni se kreću linijom napretka i preuzimaju ulogu vaspitača. Njihova svoj­ stvena funkcija se jasno može raspoznati. Ja sam ovu funkciju označio kao kompenzacija, f^esvesna naprednost stvara sa svesnom nazadnošću par suprotnosti, koji tako reći održava ravnotežu. Uticaj vaspitača je iezičak na vaei.i U slučaju ovog mladog čoveka slike kolektivno nesvesnog igraju sasvim pozitivnu ulogu, što je oči116

gledno posledica toga što on nema opasnu sklonost da u fantaziji nađe zamenu za stvarnost i da se tako ušanči protiv života. Dejstvo nesvesnih slika ima ne­ što sudbinski u sebi. Možda su — ko zna? — ove važ­ ne slike ono što se naziva sudbina. Arhetip je naravno uvek i svuda prisutan. Ali praktično lečenje ne zahteva uvek, naročito ne kod mladih ljudi, da se sa pacijentom pobliže razmatraju arhetipovi. Nasuprot tome u dobu životnog zaokreta je neophodno pokloniti posebnu pažnju slikama ko­ lektivno nesvesnog, pošto su tu izvori iz kojih se mo­ gu dobiti smernice za rešenje problema suprotnosti. Iz svesne obrade ovih podataka proizilazi transcendentna funkcija u obliku formiranja shvatanja koja, posredstvom arhetipova, objedinjuju suprotnosti. Pod »shvatanjem« ne mislim samo na intelektualno razumevanje, već razumevanje kroz doživljavanje. Arhe­ tip je, kao što je već rečeno, dinamična slika, komad objektivne psihe, koji se ispravno razume samo ako se doživi kao nešto autonomno što stoji nasuprot nas. Opšti prikaz ovog zbivanja, koji može trajati vrlo dugo, nema nikakvog smisla — čak i kada bi bio moguć ovakav opis — utoliko što kod pojedinih in­ dividua ima na j različiti je oblike. Jedino zajedničko je javljanje određenih arhetipova. Posebno navodim Senku, životinju, starog mudraca, animu, animus, majku, dete, pored neodređenog broja arhetipova, koji prikazuju situaciju. Posebno mesto pripada onom ar­ hetipu koji predstavlja cilj ili ciljeve razvojnog pro­ cesa. Neophodne informacije o ovome čitalac može naći u mojoj knjizi Traumsvmbolen des Individuationsprocesses (Simboli sna individuacionog proce­ sa) kao i u Psvchologie und Religion (Psihologija i religija) i spisa koji sam objavio zajedno sa Rihardom Vilhelmom (Richard Wilchelm): Das Geheimnis der goldenen Bliite (Tajna zlatnog cveta). * Transcendentna funkcija ne protiče besciljno, već dovodi do otkrovenja suštinskog čoveka. Ona je najpre čist prirodni proces, koji se u datom slučaju od13

1

U Psychologie und Alchemie, 1952. Sabr. dela, sv. 12. " Ges. Werke, Bd. 11. i 13.

u

117

vija bez znanja i pristanka, pa se čak može nasilno probiti i protiv otpora individue. Smisao i ci/j pro­ cesa je ostvarivanje one ličnosti koja je prvobitno zaćeta u embrionalnoj klici sa svim njenim aspektima. To je uspostavljanje i razvijanje prvobitne, potenci­ jalne celine. Simboli, koje za ovo koristi nesvesno, su oni isti koje je čovečanstvo odvajkada koristilo da izrazi celovitost, potpunost i ispunjenje; to su po pra­ vilu čgiugrostrani i kružni simboli. Ovaj proces ozna­ čio sam kao individuacioni proces. Prirodni proces individuacije postao mi je model i putokaz terapijske metode. Nesvesna kompenzacija neurotskog stanja svesti sadrži sve one elemente koii efikasno i lekovito mogu korigovati jednostranost svesti, ako se svesno shvate, tj. kao realnosti inte•grišu u svest. Samo retko san dostiže ovakav intenzi­ tet, koji je svojim šokom u stanju da svest izbaci iz sedla. Po pravilu su snovi isuviše slabi i isuviše ne­ razumljivi da bi imali jače dejstvo na svest. Zbog ovoga u nesvesnom kompenzacija protiče bez nepo­ srednog efekta. Ali uprkos tome ona ima dejstva, sa­ mo je ono indirektno, pošto nesvesna opozicija tokom stalnog neobraćanja pažnje aranžira simptome i si­ tuacije koje se konačno nezadrživo ukrštaju sa inten­ cijama svesti. Zbog toga se terapija trudi da snove i ostale manifestacije nesvesnog ako je ikako moguće razume i ceni: s jedne strane da bi se sprečilo stva­ ranje nesvesne opozicije koja bi vremenom mogla biti opasna, a s druge da bi se po mogućstvu iskoristio terapijski faktor kompenzacije. Ovaj postupak se, naravno, zasniva na pretpo­ stavci da je čovek u stanju da dospe do svoje celovitosti, drugim recima da je uopšte sposoban da bude zdrav. Navodim ovu pretpostavku stoga što bez sum­ nje ima individua koje u osnovi uzev nisu potpuno sposobne za život i brzo propadaju kada se iz bilo kog razloga sudare sa svojom celinom. Međutim, ako do ovoga ne dođe, onda mogu da prožive svoj život do u duboku starost, ali samo kao fragmenti ili delimične ličnosti, potpomognute socijalnim ili psihičkim parazitizmom. Ovakvi slučajevi su, uglavnom na ne-

118

i

sreću drugih, često izraziti »bleferi«, koji lepim pri­ vidom prekrivaju mrtvu prazninu. Bio bi beznadežan poduhvat pokušati da se leće ovde opisanom meto­ dom. Ovde »pomaže« samo održavanje privida, pošto bi istina bila nepodnošljiva ili nekorisna. Ako se slučaj tretira na naznačen način, onda vodstvo ostaje nesvesnom, međutim svesno zadržava kritiku, izbor i odluku. Ako je svest odlučila isprav­ no, onda se to potvrđuje kroz snove koji pokazuju na­ predak; u protivnom sledi korektura od strane nesve­ snog. Tok lečenja je, dakle, nešto kao neprestani raz­ govor sa nesvesnim. Iz dosada rečenog jasno je da ispravnom tumačenju snova pripada glavna uloga. Ali, s pravom će se čovek zapitati, kada smo sigurni u tumačenje? Postoji li bar i približno pouzdan kriterijum za tačnost neke interpretacije? Na ovo pitanje se, srećom, može odgovoriti potvrdno. Da li smo pro­ mašili sa nekim tumačenjem, ili je ovo nepotpuno, primetićemo eventualno već na sledećem snu. Tako će se, na primer, raniji motiv još jednom ponoviti ali u još jasnijem obliku, ili se naše tumačenje obezvre­ đuje pomoću ironične parafraze ili se javlja nepo­ sredna, žestoka opozicija tumačenju. Pretpostavimo li da je i ovo tumačenje promašaj, onda će se opšta bezishodnost i ništavnost naše procedure ubrzo jasno osetiti u jalovosti i besmislenosti poduhvata, tako da kako pacijent tako i lekar zapadaju u dosadu ili sum­ nju. Kao što se ispravno tumačenje nagrađuje živah­ nošću, tako se i neispravno kažnjava zapinjanjima, otporom, sumnjom a pre svega obostranom stagna­ cijom. Naravno, zastoji mogu nastati i zbog pacijen­ tovog otpora, na primer zbog upornog zadržavanja na preživelim iluzijama ili zbog infantilnih zahteva. Ponekad i lekaru nedostaje neophodnog razumevanja, kao što se to meni jednom desilo kod jedne vrlo inteligentne pacijentkinje, koja mi je iz različitih raz­ loga bila sumnjiva. Posle zadovoljavajućeg početka imao sam progresivno osećanje da moja tumačenja nekako ne pogađaju srž njenih snova. Međutim, nije mi uspevalo da pronađem izvor greške i stoga sam pokušao da iskažem moje sumnje. Međutim, tokom 119

konsultacije primetio sam rastuće rasplinjavanje raz­ govora sa postepeno jasno vidljivom dosadom. Konač­ no sam odlučio sledećom prilikom da pacijentkinji, kojoj, kako mi je izgledalo, sve ovo nije bilo nepo­ znato, izložim celu stvar. Međutim, prethodne noći sanjao sam sledeće: »Idem putem kroz dolinu oba­ sjanu večernjim suncem. Desno, na brežuljku nala­ zio se zamak, a na najvišem tornju na nekoj vrsti balustrade sedela je jedna žena. Da bih tačno mogao da je vidim, morao sam glavu da zabacim toliko da me je probudio grč u vratu. Još u snu u ženi sam pre­ poznao pacijentkinju.« Iz toga sam izvukao zaključak da sam, ako je u snu trebalo da toliko gledam naviše, na pacijentkinju u stvarnosti očigledno isuviše gledao odozgo. Kada sam joj ispričao san zajedno sa tumačenjem, odmah je došlo do potpunog preokreta situacije i do napretka u terapiji koji je bio iznad svakog očekivanja. Slično iskustvo pomaže da se čovek konačno, posle dovoljno izdatog novca, stekne nepoljuljano poverenje u pouz­ danost kompenzacije sna. Bogatoj problematici ovog terapijskog postupka posvetio sam sve moje radove i istraživanja poslednje decenije. Ali pošto u ovom izlaganju kompleksne psi­ hologije," kako bih želeo da dam naslov mojim teo­ rijskim pokušajima, nastojim da dadnem samo opšte pravce, ne dolazi u obzir detaljno razmatranje razgranatih naučnih, filozofskih i religijskih implika­ cija. Umesto toga čitaoca bih uputio na gore pomenutu literaturu.

Danas poznato kao: Analytische Psychologie. Up. T. Wolff, Einfiihrung in die Grundlagen der komplexen Psychologie, u C. G. Jungs Psychologie, 1959. 15

120

VIII TUMAČENJE NESVESNOG OPSTE O TERAPIJI Covek se vara ako smatra da je nesvesno nešto bezazleno, što može postati predmet neke društvene igre. Sigurno da nesvesno nije bezuslovno opasno; ali čim dođe do neuroze, onda je to znak da je u nesvesnom došlo do posebnog gomilanja energije, na­ ime neke vrste punjenja koje može da eksplodira. Ovde se preporučuje opreznost. Pre svega se ne zna šta će se pokrenuti ako se započne sa analiziranjem snova. Time se, možda, stavlja u pokret nešto unu­ trašnje i nevidljivo; najverovatnije to je nešto što bi kasnije tako i tako izbilo na svetlost dana — ali možda isto tako i nikada ne bi ugledalo svetio. U neku ruku čovek traga za arteškim bunarom a reskira da naiđe na vulkan. Ako su prisutni neurotski simpto­ mi, tada se mora raditi oprezno. Ali neurotski sluča­ jevi još ni izdaleka nisu najopasniji. Naime, postoje i na izgled normalne ličnosti koje ne pokazuju posebne neurotske simptome — možda su i sami lekari i vaspitači — čak razmetljivo ispoljavaju svoju normalnost i primer su dobrog vaspitanja, imaju krajnje normalne nazore i navike, čija je normalnost, među­ tim, veštačka kompenzacija latentne (prikrivene) psihoze. Dotični ni sami ništa ne slute o svom stanju. Njihove slutnje dolaze možda samo do izraza u tome što se posebno interesuju za psihologiju i psihijatriju i što ih takve stvari privlače kao komarce svetlost. 121

Kako analitička tehnika aktivira i iznosi na videlo nesvesno, ona u takvim slučajevima razara lekovitu kompenzaciju, tako da nesvesno izbija u obliku ne­ zadrživih fantazija i posledičnih stanja nemira, koja ponokad vode neposredno u duševnu bolest a even­ tualno mogu dati povoda samoubistvu. Ove latentne psihoze, na žalost, nisu isuviše retke. Opasnost susreta sa ovakvim slučajevima preti svakom onom ko se bavi analizom nesvesnog, i kada raspolaže velikim iskustvom i spretnošću. Nespretnošću, pogrešnim tumačenjem, samovoljnim interpreta­ cijama i sličnim mogu se pokvariti i oni slučajevi čiji ishod ne bi morao da bude rđav. Ovo svakako nije samo svojstvo analize nesvesnog, već svakog lekarskog poduhvata, ukoliko je promašen. Tvrđenje da ljudi polude od analize glupo je isto toliko kao pro­ šireno mišljenje da ludnički lekar, zbog bavljenja du­ ševnim bolesnicima, obavezno mora poludeti. Nezavisno od rizika terapije nesvesno po sebi i za sebe može postati opasno. Jedan od najobičnijih oblika opasnosti sastoji se u povodu za nesrećne slu­ čajeve. Daleko veći broj no što se i pomišlja nesrećnih slučajeva svake vrste uzrokovan je psihički, počev od sitnih udesa, saplitanja, sudara, opekotina itd. do automobilskih nesreća i katastrofa u planinama. Sve može biti uzrokovano psihički i katkad pripremano nedeljama ili mesecima. Pregledao sam veliki broj slučajeva ove vrste i često se moglo dokazati da snovi već nedeljama unapred pokazuju tendencije samooštećenja. Sve udese koji su posledica takozvane ne­ pažnje trebalo bi istraživati sa ovog aspekta. Poznato je da se čoveku ne dešavaju samo sitne ili veće glu­ posti kada iz bilo kog razloga nije dobre volje, već i opasnije stvari, koje u pogodnom trenutku mogu dokrajčiti život. Narod kaže: »Taj i taj je umro u pravom trenutku«, sigurno osećajući tajnu psihološ­ ku kauzalnost slučaja. Na isti način mogu se dovesti do izbijanja ili nastavljanja somatska oboljenja. Ne­ ispravno funkcionisanje psihe može dalekosežno da ošteti telo, kao što i obrnuto telesne patnje mogu da 122

zahvate i dušu, pošto duša i telo nisu ništa odvojeno već jedan te isti život. Tako se retko sreće somatsko oboljenje koje nije komplikovano psihički, i kada ovo nije uzrokovano psihički. Ali bilo bi netačno ako bismo isticali samo ne­ povoljnu stranu nesvesnog. U svim običnim sluča­ jevima nesvesno je nepovoljno ili opasno samo stoga što smo nesaglasni i zbog toga u suprotnosti sa njim. Negativni stav prema nesvesnom, odnosno otcepljenje istog, štetan je utoliko što je dinamika nesvesnog identična sa energijom instinkata.' Nepovezanost sa nesvesnim znači koliko i nedostatak instinkta i korena. _Ako se uspe da se uspostavi ona funkcija koju ja označavam kao transcendentnu, onda je otklonjena nesložnost i može se koristiti povoljna strana ne­ svesnog. Tada, naime, nesvesno pruža sve one pod­ sticaje i pomoć koju dobra priroda može obilato po­ dariti čoveku. Nesvesno ima mogućnosti koje su ne­ pristupačne svesti, pošto ono raspolaže svim podpragovnim (subliminalnim) psihičkim sadržajima, svim zaboravljenim i previđenim a uz to i mudrošću isku­ stva bezbrojnih milenijuma, koje je nataloženo u n j e ­ govim arhetipskim strukturama. Nesvesno je stalno aktivno i stvara kombinacije svojih materijala, koje služe određivanju budućnosti. Ono produkuje subliminalne, prospektivne kombina­ cije isto kao i naša svest, samo su ove po finoći i bo­ gatstvu daleko iznad svesnih kombinacija. Zbog toga nesvesno može biti vođa bez premca čoveku, ako ovaj uspe da odoli iskušenjima. Praktična terapija upravlja se prema postignu­ tom terapijskom rezultatu. Rezultat može naići tako reći na svakom stupnju terapijskog postupka, sasvim nezavisno od težine ili trajanja bolesti. I obrnuto, te­ rapija nekog teškog slučaja može trajati vrlo dugo a da se ne dostignu viši stupnjevi razvitka ili da nije Up. Instinkt und Unbevousstes u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Traume, 1948, S. 261, Ges. Werke, Bd. 8, Par. 263. 1

123

potrebno ni dostići ih. Ima relativno mnogo slučajeva koji i posle postizanja terapijskog rezultata zbog svog sopstvenog razvitka prolaze kroz dalje stupnjeve promena. Dakle, nije tako da se mora biti težak slučaj da bi se moralo proći kroz celokupni razvitak. Ali, prema okolnostima dostižu visoki stepen svesnosti sa­ mo oni ljudi koji su predodređeni i pozvani za to, tj. imaju sposobnost i nagon za više diferenciranje. Kao što je poznato u ovome su ljudi krajnje različiti kao i životinjske vrste, među kojima ima konzervativ­ nih i evolutivnih. Priroda je aristokratska, ali ne u smislu da mogućnost diferenciranja čuva samo za naj­ više vrste. Isto je sa psihičkim mogućnostima razvit­ ka — ove nisu rezervisaue samo za posebno nadarene individue. Drugim recima, da bi se odigrao daleko­ sežni razvitak nije potrebna niti posebna inteligencija niti kakav talenat, pošto u ovom razvitku moralna svojstva mogu da upotpune ono za što je inteligencija nedovoljna. Ali nikako se ne srne verovati da se te­ rapija sastoji u tome što će se ljudima usaditi opšti obrasci i komplikovane pouke. O tome nema ni go­ vora. Svako može da osvoji ono što mu treba, na svoj način i svojim jezikom. Ono što ovde izlažem je in­ telektualna formulacija, ali to nije upravo ono o čemu se govori u običnom, praktičnom radu. Mali, kazuistički delići koje sam naveo daju otprilike ideju u praksi. Ako čitalac i posle svega što sam izneo u pret­ hodnim poglavljima nije u stanju da oseti i stvori sliku o teoriji i praksi moderne medicinske psihologi­ je, onda me to neće previše začuditi, naprotiv, za to ću okriviti moju nedovoljnu sposobnost izlaganja, ko­ ja mi ne omogućava da predočim u shvatljivu sliku onu nepreglednu celovitost mišljenja i doživljavanja, koji su prednost lekarske psihologije. Tumačenje sna na papiru možda izgleda proizvoljno, nejasno i doterano, ali to isto u stvarnosti može biti mala drama neprevaziđene realističnosti. Doživeti san i njegovo tumačenje nešto je sasvim drugo od mlakog otiska na papiru. U osnovi uzev sve u ovoj psihologiji je do124

življaj, čak i teorija — i tamo gde se kreće u najapstraknijim sferama — proističe neposredno iz do­ življenog. Ako, recimo, Frojdovoj seksualnoj teoriji zameram na jednostranosti, onda time ne želim da tvrdim da se ova zasniva na spekulaciji bez korena; naprotiv, ona je verni odraz stvarnih činjeničnih sta­ nja, koja se nameću posmatranju u praksi. A kada iz toga kao krajnja posledica izraste jednostrana teorija, onda to samo pokazuje sa kakvom se snagom ubeđenja, objektivno i subjektivno, takva činjenična stanja manifestuju. Jedva da se može zahtevati od pojedinca-istraživača da se izdigne iznad sopstvenih najdub­ ljih utisaka i njihove apstraktne formulacije, pošto je sticanje utisaka kao i mislena obrada istih već po sebi životni posao. Ja lično imam veliku prednost prema Frojdu kao i Adleru da" nisam odrastao unutar psihologije neuroza i njene jednostranosti, već sam došao iz psihijatrije, za modernu psihologiju priprem­ ljen Ničeom, a pored Frojdovih shvatanja imao sam pred očima postajanje Adlerovih pogleda. Na taj na­ čin sam tako reći od početka gurnut u konflikt i pri­ nuđen da ne samo zatečena mišljenja već i svoja sopstvena smatram relativnim, odnosno kao ispoljavanje određenog psihološkog tipa. Kao što je za Frojda bio odlučujući pomenuti Brojerov slučaj, tako i moja shvatanja imaju u osnovi presudan doživljaj: kao stu­ dent tokom kliničkih semestara posmatrao sam slučaj somnambulizma mlade devojke. Ovaj slučaj je postao tema moje doktorske disertacije. Za poznavaoca mog naučnog rada neće biti neinteresantno da ovu studiju, nastalu pre 40 godina, uporedi sa mojim kasnijim idejama. 2

Rad na ovom području je pionirski. Cesto sam se varao i mnogo puta morao sam da menjam mišlje­ nje. Ali znam i zbog toga sam računao sa tim da, kao što iz noći postaje dan, tako i istina proističe iz za­ blude. Sebi sam kao opomenu postavio reči Gijoma Fereroa (Guillaume Ferrero) »miserable vanite du Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene, 1902, Ges. Werke, Bd. 1. 2

125

savant« i stoga nisam se ni plašio niti ozbiljno kajao zbog zabluda. Jer naučno istraživačka delatnost ni­ kada mi nije bila ni krava muzara niti sredstvo pre­ stiža, već svakodnevno psihološko iskustvo stečeno u radu sa bolesnicima, često u obliku gorkih obra­ čuna. Iz ovog razloga nije sve ono što iznosim napi­ sano iz glave, već nešto i iz srca, što dobronamerni čitalac ne treba da previdi kada prateći intelektualne linije ponekad naiđe ne na sasvim ispunjene i izglađene pukotine. Harmonični tok izlaganja može se oče­ kivati samo tamo gde se piše o stvarima koje se već znaju. Ali kada čovek prisiljen potrebom za pruža­ njem pomoći i lečenja traži puteve, onda mora govo­ riti i o stvarima koje zapravo još ne poznaje. 3

* Les lois -psychologiqii.es du symbolisme, 1895, S. VIII: »C'est done un devoir moral de l'homme de science de l'exposer a commettre des erreurs et a subir des critiques, pour que la science avance toujours . . . Ceux qui sont doues d'un esprit assez serieux pour ne pas croire que tout ce qu'ils ecrivent est l'expression de la verite absolue et eternelle, approuveront cette theorie qui place les raisons de la science bien au-dessus de la miserable vanite et du mesquin amour propre du savani.« 126

ZAKLJUČAK Na kraju moram čitaoca zamoliti za izvinjenje što sam se usudio da na tako malo stranica ispričam toliko mnogo teško razumljivih novosti. Ja se izlažem njegovom kritičkom sudu pošto smatram dužnošću svakog onog pojedinca, koji izdvojen ide sopstvenim putem, da saopšti zajednici ono što je našao na svom putu otkrića — hladne vode žednima ili peščanu pu­ stinju neplodne zablude. Jedno pomaže, drugo opo­ minje. Ali ne kritika savremenika već će vreme koje nailazi odlučiti o istini i zabludi novootkrivenog. Ima stvari koje danas još nisu istinite, možda još ne smeju biti istinite, ali će možda biti sutra. Tako mora svako, kome je sudbina dala da ide sopstvenim putem, da računa samo sa srećom, sa otvorenim očima onih koji su svesni svoje usamljenosti i opasnosti sopstvenih ponora. Svojstvenost ovde opisanog puta ne proističe samo malim delom iz činjenice da se u psihologiji koja je potekla iz stvarnog života i koja treba da deluje u stvarni život više ne možemo pozivati na intelektualističko-naučno gledište, već smo obavezni da položimo računa i osećajnom gledištu, dakle sve­ mu onom što predstavlja činjeničnost duše. U ovoj praktičnoj psihologiji ne radi se o nekoj opštoj ljud­ skoj duši, već o individualnim ljudima sa svim tim raznolikim problemima koji ih neposredno zaokuplja­ ju. Psihologija koja zadovoljava samo intelekt nikada nije praktična, jer celina duše nikada ne može biti obuhvaćena samo intelektom. Hteli mi ili ne nameće se momenat gledanja na svet, pošto duša žudi za iz­ razom koji obuhvata njenu celinu.

II VEZE IZMEĐU JA I NESVESNOG

> Jung, Odabrana dela, II

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU Ova knjiga je prvobitno proistekla iz predavanja koje sam objavio pod naslovom La Structure de V Inconscient u Archives de Psvchologie decembra 1916 (Bd. XVI, S. 152). Isto tako je publikovana pod naslovom The concept oj the Unconscious u mojim Collected Papers on Analytical Psvchologie. Pominjem ovu činjenicu zato što time želim da objasnim da ovaj spis nije jednokratna pojava, već izraz dugo­ godišnjeg nastojanja da se obuhvati i — bar u glav­ nim crtama — iznese svojstveni karakter i tok »dra­ me interieur«, proces preobražaja nesvesne duše. Ova ideja samostalnosti nesvesnog, koja moje shvatanje tako principijelno razlikuje od onog Frojdovog, lebdela mi je pred očima još 1902. godine, kada sam se bavio istorijom psihičkog razvitka jedne mlade somnambule? U jednom predavanju održanom u Cirihu, Der Inhalt der Psychose (Sadržaj psihoze), približio sam se ovoj ideji sa jedne druge strane. Godine 1912. izložio sam neke glavne delove procesa na jednom primeru i istovremeno pokazao istorijske i etničke paralele ovog očigledno univerzalnog psihičkog zbi­ vanja. U gore pomenutom eseju, La Structure de 1

2

4

5

Up. Die Struktur des Unbeivussten, u dodatku ove knjige, 2. izd., 1920. * 2. izd., 1920. Up. Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene. Leipzig, 1902. Ges. Werke, Bd. 1. Objavljeno 1908. U: Wandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5. 1

8

4 5

9-

131

l'lnconscient, prvi put nam pokušao da dadnem rezime celokupnog procesa. Bio je to samo pokušaj u čiju sam nedovoljnost bio isuviše ubeden. Ali teškoće ma­ terije bile su velike u tolikoj meri da mi je bilo ne­ moguće da uobrazim da ću biti u stanju bar donekle da njom ovladam preko opisa i izlaganja u jednom jedinom članku. Zbog toga sam se ograničio na »pret­ hodno saopštenje«, sa čvrstom namerom da se ove dve teme ponovo prihvatim prvom kasnijom prilikom. Dvanaest godina daljeg iskustva omogućilo mi je 1928. godine opsežnu preradu mojih formulacija od 1916. godine, i rezultat ovih nastojanja bila je ova knjiga. Ovaj put sam pokušao da uglavnom izložim odnos svesti sopstvenog Ja prema nesvesnom proce­ su. Shodno toj nameri obradio sam naročito onaj fe­ nomen koji se može nazvati reaktivnim zbivanjem u svesnoj ličnosti na uticaje nesvesnog. Na taj način pokušavao sam da se indirektno približim nesvesnom procesu. Ova istraživanja svakako da još nisu dove­ dena do zadovoljavajućeg kraja, pošto još nije nađen odgovor na glavno pitanje o prirodi i suštini nesves­ nog procesa. Ovom posebno teškom zadatku nisam se usuđivao da priđem bez najvećeg mogućeg iskustva. Njegovo rešenje zadržano je za buduća vremena: Neka mi čitalac ove knjige oprosti što ću ga za­ moliti da ovu — ako je čita — posmatra kao moj ozbi­ ljan pokušaj da se misaono obuhvati jedno novo i još neistraženo iskustveno područje. Ne radi se o izmudrovanom sistemu misli, već o formulaciji kompleks­ nih psihičkih doživljaja, koji još nikada nisu bili pred­ met naučnog načina posmatranja. Kako je duša iracio­ nalna datost i ni u kom slučaju se ne može, prema starom uzoru, poistovetiti sa više ili manje božjim razumom, to se ne smemo čuditi što se u psihološkom iskustvu isuviše često sudaramo sa zbivanjima i do­ življajima koji ne odgovaraju našim razumnim oče­ kivanjima, zbog čega ih odbacuje naša racionalistički nastrojena svest. Ovakav stav je, naravno, nepogodan za psihološko posmatranje, pošto je u velikoj meri nenaučan. Covek ne srne da unapred određuje, priro­ du ako hoće da posmatra njeno neometeno vladanje. 132

Ovo su 28 godina psihološkog i psihijatrijskog is­ kustva koje bih želeo da sažmem, zbog čega moja. knjiga srne polagati pravo na to da se ozbiljno uzme u razmatranje. Naravno da nisam mogao sve reći u ovom jednom izlaganju. Nastavak poslednjeg poglav­ lja čitalac će naći u knjizi Das Geheimnis der goldenen Bliite* koju sam izdao zajedno sa mojim pokoj­ nim prijateljem Rihardom Vilhelmom (Richard Wilhelm). Nisam hteo da propustim a da ne ukazem na ovu publikaciju, pošto se istočnjačka filozofija već stolećima bavi unutarpsihičkim zbivanjima i zbog to­ ga je ova publikacija, upravo zbog tako neophodnog uporednog materijala, od neprocenjive vrednosti za naše psihološko istraživanje.

* Up. komentar uz Dos Geheimnis der goldenen Bliite, 1929, 6. izd. 1957, Ges. Werke, Bd. 13.

DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST

T LIČNO I KOLEKTIVNO NESVESNO Kao što je poznato sadržaji nesvesnog se prema Frojdovim shvatanjima ograničavaju na infantilne tendencije, koje se onda, zbog svog inkompatibilnog karaktera, potiskuju. Potiskivanje je proces koji se uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uticaja okoline i zadržava se tokom celog života. Po­ moću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest potisnute želje. Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako reći samo one delove ličnosti, koji bi isto tako mogli biti svesni a zapravo su potisnuti jedino vaspitanjem. Iako za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju infantilne tendencije nesvesnog, ipak bi bilo netačno po tome definisati ili ocenjivati nesvesno. Nesvesno ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo potisnuti sadržaji, već i sav onaj psihički materijal koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. Nemogu­ će je niži prag svih ovih materijala objasniti prin­ cipom potiskivanja, inače bi uklanjanjem potiskiva­ nja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje, koje više ništa ne zaboravlja. ['l Prvobitno je ovaj članak objavljen pod naslovom: La Structure de l'/nconscient u Archives de Psvchologie. Ova rasprava je prošireno i znatno izmenjeno izlaganje prvobit­ nog teksta koji nije objavljen na nemačkom jeziku i sada se prvi put štampa u Celokupnim delima (Ges. Werke, Bd. 7).

137

Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psi­ hičko, uključujući i subliminalne čulne opažaje. Osim toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva, već i iz teo­ rijskih razloga da nesvesno sadrži i onaj materijal koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti. To su klice kasnijih svesnih sadržaja. Isto tako imamo raz­ loga da pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju nije mirno, u onom smislu da bi bilo neaktivno, već da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisavanjem svojih sadržaja. Ova aktivnost bi se mogla za­ misliti kao apsolutno nezavisna samo u patološkim slučajevima; normalno ona je usklađena sa svešću u smislu kompenzatornog odnosa.' Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične prirode utoliko što su tekovina individualnog posto­ janja. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno, onda mo­ ra i broj tih tekovina biti ograničen, zbog čega bi onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja, mo­ žda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od svesti. Takođe bi se, kao što je primećeno, morao iz­ vesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna pro­ dukcija i da bi se, otklanjanjem potiskivanja, moglo zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno. Ovo je, kako nas uči iskustvo, moguće samo u vrlo ograničenoj meri. Mi podržavamo naše pacijente u tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan. Ova procedura, kako se svakodnevno možemo uveriti, ne čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo i dalje produkuje snove i fantazije, koji bi, shodno prvobitnoj Frojdovoj teoriji, morali da se zasnivaju na ličnim potiskivanjima. Ako se u ovakvim slučaje­ vima konsekventno i bez predubeđenja dalje posmatra, onda se nalaze materijali koji su, doduše, formal­ no slični ranijim ličnim sadržajima, ali izgleda da sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog. Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti pri­ mer, onda mi je još u živom sećanju jedna pacijent138

kinja sa ne tako teškom histeričnom neurozom, koja se, kako se to još početkom ovog veka formulisalo, zasnivala uglavnom na »kompleksu oca«. Time se htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na život­ nom putu. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (od­ onda umrlom) ocu. Uglavnom je to bio osećajan od­ nos. U ovakvom slučaju obično se razvija intelektu­ alna funkcija, zbog čega je ova kasnije ono što po­ staje spona sa svetom. Shodno ovome pacijentkinja je započela studije filozofije. Njena živahna želja za saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslo­ bodi osećajno obojene vezanosti za oca. Ova operaci­ ja može da urodi plodom ako se i osećanja mogu ak­ tivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelek­ ta i na način da dođe do osećajnog odnosa prema pogodnom čoveku, i to odnosa koji bi bio ekvivalen­ tan ranijem osećajnom odnosu. Prelazak, međutim, u ovom slučaju nije uspevao, pošto su osećanja između oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca zastala u kolebljivoj ravnoteži. Naravno da je time zadržano napredovanje u životu tako da se usposta­ vila ona, za neurozu karakteristična nesaglasnost sa samim sobom. Takozvani normalan čovek je u stanju da, jakim voljnim aktom, raskine okove osećanja na jednoj ili drugoj strani, ili — što je možda običnije — on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na dru­ gu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih dru­ gih somatskih tegoba. Ali dovoljna je izvesna slabost instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da spreči gladak, nesvesni prelazak. Tada napredak za­ staje u konfliktu i odatle proistekli zastoj života je ravan neurozi.iNaime, zbog zastoja preliva se psihička energija u svim mogućim, u početku na izgled neko­ risnim pravcima; npr. dolazi do isuviše jake inervacije simpatikusa ili vagusa, zbog čega dolazi do ne­ uroloških smetnji želuca i creva, ili srca ili fantazije i reminiscencije, koje su po sebi neinteresantne, od­ jednom dobijaju u značaju i opsedaju svest. (Od buve postaje slon, itd.). U ovom stanju potreban je neki 139

dalji motiv, koji treba da pripremi kraj poremećenoj ravnoteži. Priroda nesvesno i indirektno vodi sama ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Naime, to­ kom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku oca na lekara i time u neku ruku njega čini ocem i, ukoliko on međutim nije otac, ekvivalentom čoveka koga nije uspela da dostigne. Tako lekar postaje u neku ruku otac i ljubavnik, drugim recima predmet konflikta. U njemu se sjedinjuju suprotnosti, zbog če­ ga on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta. Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od stra­ ne pacijenta, koje je skoro nepojmljivo posmatraču sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. Ova metafora nije tako smešna kao što izgleda. Stvarno je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Niko to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše mnogo. Covek bi stvarno morao da bude bar polu­ bog, pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi stalno da daje. Pacijentu u stanju prenosa u početku izgleda ova provizorna uloga idealna. Ali vremenom ova prelazi u zastoj, što je isto toliko rđavo koliko i neurotski konflikt. U osnovi uzev još se ništa nije desilo na putu stvarnog rešenja konflikta. Konflikt je samo prenesen. Ipak može srećan prenos — bar prolazno — da dovede do nestajanja neuroze, zbog Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra te­ rapijskim faktorem prvog stupnja, ali istovremeno i kao provizorno stanje, koje doduše obećava mogućno­ sti izlečenja, ali niukom slučaju nije lek. Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neop­ hodno za razumevanje mog primera: moja pacijent­ kinja je, naime, dospela u stanje prenosa i već je bila dostigla gornju granicu, gde zastoj počinje da biva neprijatan. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje ne­ ugodna već zapravo užasavajuća. Takozvani »zdravi ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno mo­ raš«, »trebalo bi«, »ti ipak ne možeš« itd. Ukoliko zdravi ljudski razum na sreću nije isuviše redak a 140

ni suviše neaktivan (znam, ima pesimista), onda upra­ vo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko entuzijazma, da se snažnom voljnom rešenošću reskira i koja bolna žrtva. Ako ovo uspe (a tako nešto ponekad stvarno uspeva), tada žrtva donosi blagosloveni plod, tako da dotadašnji pacijent može preći u stanje praktične izlečenosti. Lekar je tada toliko ra­ dostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju ovog malog čuda i ne padaju na pamet. Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije uspelo — onda se čovek suočava sa problemom uki­ danja prenosa. Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva u veliku tamu. Izgleda da se tada zaustavlja na tam­ nom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto pronaći, mora da postoji nešto, npr. »prestaje samo po sebi, kada pacijent više nema novca«, kako mi je jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega. Ili su to neumoljivi zahtevi života, koji onemogućuju zadr­ žavanje u stanju prenosa, zahtevi koji iznuđavaju onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno, obično sa više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma. (Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knji­ gama hvalospeva psihoanalize!). Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jedno­ stavno ništa ne pomaže; ali ima i slučajeva koji ne mo­ raju zastati, koji ne moraju otkinutom nogom i puni gorčine ispasti iz stanja prenosa. Rekao sam samom sebi — upravo u slučaju pomenute pacijentkinje — da mora postojati pristojan, jasan put, koji čoveka iz ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i svesnost. Moja pacijentkinja bila je već odavno »po­ trošila« novac (ako ga je uopšte ikada i imala), ali ja sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda da. bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u prenosu. Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj si­ tuaciji tačno zna šta treba činiti, a kako je moja paci­ jentkinja to znala isto tako malo kao ja, predložio sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču iz one psihičke sfere koja izmiče našem stavu koji 141

uvek više zna i našim namerama. To su bili u prvoj liniji snovi. Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje ni­ smo stvorili sa svesnom namerom. Oni nastaju spon­ tano, bez našeg sudelovanja i na taj način predstav­ ljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Stoga je san zapravo krajnje objektivni, tako reći prirodni produkt psihe, zbog čega se od njega mogu očekivati bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tenden­ cije. Kako psihički životni proces — kao svaki životni proces — nije samo kauzalni tok, već i finalno ori­ jentirano, svrhovno zbivanje, to se od sna, koji ne predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog životnog procesa, mogu očekivati indicije u odnosu na objektivne uzroke kao i objektivne tendencije. Na osnovu ovih razmatranja, dakle, podvrgavamo snove pažljivom posmatranju. Odvelo bi nas isuviše daleko iznositi sve one snove koji su usledili. Dovolj­ na je skica njihovog osnovnog karaktera: većina sno­ va se odnosila na ličnost lekara, tj. aktivne ličnosti očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Ovaj se, međutim, retko pojavljivao u svom prirodnom ob­ ličju, već najčešće čudno izmenjen. Njegov oblik je čas bio neprirodne veličine, čas je izgledao prastar, zatim opet sličan njenom ocu, pri tom čudnovato isprepletan sa prirodom, kao u sledećem snu: njen otac (koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na jednom bregu, koji je bio sav pokriven žitnim polji­ ma. U poređenju sa njim ona je bila mala, a on je iz­ gledao kao džin. On ju je podigao sa tla i kao malo dete držao je na rukama. Povetarac je duvao iznad žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao u naručju. Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati raz­ ličite stvari. Pre svega stekao sam utisak kao da se njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da sam ja njen otac-ljubavnik, čime je izgledalo da je fatalna veza, koju je trebalo raskinuti, još čvršće i izričito potvrđena. Dalje nije moglo a da se ne vidi da je nesvesno poseban naglasak stavljalo na nad­ ljudsku, tako reći »božansku« prirodu oca-ljubavni142

ka, čime se isto tako još jednom podvlačilo precenjivanje, skopčano sa prenosom. Stoga sam se pitao da pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokupnu fantastičnost njenog prenosa ili da se, na kraju krajeva, do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvi­ dom, već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto bes­ misleno i nemoguće. Frojdova ideja da nesvesno »sa­ mo može da želi«, Sopenhauerova šlepa i besciljna pravolja, gnostički demiurg, koji se u svojoj taštini smatra savršenim, a koji slep i ograničen stvara samo jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovak­ ve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi sveta odnosno duše. Nasuprot tome izgledalo mi je da u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet »ti treba da«, potkrepljen udarcom sekire, koji zauvek odseca celokupnu fantastiku. Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio snove, zatitrala mi je drugačija mogućnost. Rekao sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastav­ ljaju da govore u istim metaforama, koje su poznate kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora. Sama pacijentkinja neosporno ima uvida, u fantasti­ ku njenog prenosa. Ona zna da joj se ja javljam kao polubožanski otac-ljubavnik, što bar intelektualno može razlikovati od stvarnog mene. Dakle, snovi oči­ gledno ponavljaju ono što svest već zna, minus svesna kritika, koju sasvim ignorišu. Oni, dakle, ponavljaju svesne sadržaje a ipak ne in toto, već se uporno pro­ bijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog ljudskog razuma«. Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova mora imati nekakav finalni smisao, pošto nema stvar­ no živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog smisla, koje bi se, drugim recima, mogle objasniti ako bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih rani­ jih činjenica. Ali energija prenosa je u tolikoj meri jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. Dakle, šta je svrha ovakvih fantazija? Tačnije posmatranje i analiza snova, naročito onih koje sam naveo, pru­ žaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici, 143

koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da lič­ nosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski, prastar, veći od oca, kao vetar koji povija klasje — očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili da li bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto, naime da ne­ svesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga, u neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju pri­ liku, koja je, prema tome, u prenosu na ličnost lekara bila u svesti počinjeni nesporazum, glupost »zdravog ljudskog razuma«. Da li težnja nesvesnog možda samo na izgled žudi za ličnošću, a da u dubljem smislu stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti neizmenjena, tamna priroda nagona probuđene stra­ sti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove beziz­ lazne ljubavi, koju nazivamo prenosom? Možda delić stvarnog »lica božjeg«, koje se od 15. veka izgubilo iz ljudske svesti? Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje za čovekovom ličnošću, ali da se u lekarskoj ordina­ ciji, u prozaičnoj figuri doktora, jedan odavno istorijski postao delić religijske psihologije, tako reći srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi tako neposredno i stvarno, svakako izgleda isuviše fantastično, da bi se moglo uzeti ozbiljno. Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda. Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. Sada se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene mogućnosti smeju posmatrati kao važeće hipoteze. A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove ličnosti imaju cilja, kao što je i moguće da nesvesno »samo želi«. Jedino je iskustvo ono što odlučuje o tome koja je hipoteza pogodnija. Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hi­ poteza nije se posebno sviđala, pošto je ranije shvatanje, da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav pred­ stavljam idealno rešenje konflikta, imalo za njena osećanja neuporedivo veću privlačnost. Uprkos tome 144

njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku mogućnost jedne ovakve hipoteze. Međutim, snovi nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve ve­ ćim propozicijama. U vezi s tim desilo se nešto što sam u početku opazio samo sa čuđenjem, naime, tako reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. Primetno se produbljivao odnos prema jednom prijate­ lju, uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala prenosa. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa mnom, ovaj nije značio katastrofu, već sasvim nor­ malan rastanak. Imao sam privilegiju da budem je­ dini posmatrač pri procesu odvajanja. Mogao sam da vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne mogu je drugačije nazvati — vodeću funkciju i ko­ rak po korak na sebe prenela sva prethodna lična precenjivanja i sa ovom priteklom energijom dobila i u uticaju na odbojnu svest, a da/ pri tom svest pacijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Iz toga sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija, već samoprikazivanje nesvesnog razvitka, koje je omogu­ ćilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene nekorisne lične veze. 2

Ova promena se desila, kako sam pokazao, na taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna tačka; u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički izražavao u obliku koji se ne može drugačije obeležiti do kao shvatanje Boga. Snovi su tako reći izobličili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija, do džinovskog, prastarog oca, koji je istovremeno i vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva snevačica kao odojče. Ako bi se svesna predstava Bo­ ga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uz­ rokom javljanja božje slike u snovima, onda bi se opet moralo istaći njeno izopačavanje. U odnosu na religiju pacijentkinjin stav je kritički i agnostički. a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kre­ će u apstraktnim sferama. Nasuprot tome božja slika snova odgovara arhaičnoj predstavi prirodnog demo­ na, možda Votana. fttbc' T6 Tcveuu.a, »Bog je duh« je Up. Transzenđente Funktion, u: Psvchologische Typen, 1950, S. 651, Ges. Werke, Bd. 6, Par. 908. 2

J0 Jung, Odabrana dela, II

145

preveden u praoblik, gde je zveuu« vetar: Bog je vetar, jači, veći od čoveka, nevidljivo biće od daha. Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava dah — i duh. Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaič­ nu sliku Boga, koja se beskrajno razlikuje od svesnog pojma Boga. Moglo bi se prigovoriti da se radi o infantilnoj slici, reminiscenciji iz detinjstva. Bio bih sklon ovoj pretpostavci kada bi se radilo o starom čoveku na zlatnom prestolu na nebu. Ali upravo se ne radi o ovakvoj sentimentalnosti, već o primitivnom shvatanju, koje može samo odgovarati arhaičnom stanju duha. Ovakva primitivna shvatanja, za koja sam u svojoj knjizi Preobražaji i simboli libida dao veliki broj primera, sugerišu nam da preduzmemo razdvajanje nesvesnog materijala, koje bi imalo dru­ gačiji karakter od diferenciranja na »predsvesno« i »nesvesno« ili »subconscious« i »unconscious«. Ovde nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog raz­ dvajanja. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslu­ žuje da se dalje razvija kao stanovište. Razdvajanje, na koje me je prisililo iskustvo, zahteva samo da bude ocenjeno kao jedno dalje stanovište. Iz dosada reče­ nog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri može­ mo razlikovati jedan sloj koji se može označiti kao lično nesvesno. Materijali sadržani u ovom sloju su lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz individualnu egzistenciju, a s druge psihološki fak­ tori koji bi isto tako mogli biti i svesni. S jedne stra­ ne je, doduše, razumljivo da inkompatibilni psiho­ loški elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga nesvesni, ali da s druge ipak postoji mogućnost da se potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno za­ drže kada se jednom spoznaju. Ove materijale raspo­ znajemo kao lične sadržaje po tome što možemo do­ kazati njihovo dejstvo, ili njihovo parcijalno pojav­ ljivanje, ili njihovo poreklo u našoj ličnoj prošlosti. To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen inventar, delovi čiji manjak u svesti stvara manju 3

' Iscrpni podaci u: Vfandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges. Werke, Bd. 5.

146

vrednost u ovom ili onom pogledu, i to ne manju vrednost koja bi po sebi imala psihološki karakter organskog osakaćen ja ili urođenog defekta, već mno­ go pre karakter propusta, zbog kojeg se nameće mo­ ralni ressentiment. Moralno doživljena manja vred­ nost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto što zapravo, shodno osećanjima, ne bi trebalo da ne­ dostaje, ili, drugim recima, nešto što bi moglo biti svesno, samo ako bi se potrudilo.'; Moralno osećanje manje vrednosti pri tom ne potiče iz sukoba sa opštim, u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zako­ nom, već iz konflikta sa sopstvenim bićem, koje iz razloga duševne ravnoteže zahteva nadoknadu defi­ cita. Bilo gde da se pojavi osećanje niže vrednosti, ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimi­ lacijom nesvesnog komada, već i na mogućnost asi­ milacije. U krajnjoj liniji su moralni kvaliteti jed­ nog čoveka ono što ga, bilo spoznajom neophodnosti, bilo indirektno preko neuroze, primoravaju da asimiluje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži svesnom. Ko i dalje odmiče na ovom putu saznavanja svoje nesvesne Sopstvenosti, nužnim načinom prenosi sadržaje lično nesvesnog u svest, čime se proširuje opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje« u prvoj liniji pogađa moralnu svest, samospoznaju, pošto su sadržaji nesvesnog, oslobođeni pomoću ana­ lize i prevedeni u svest, po' pravilu neprijatni i stoga potisnuti sadržaji, pod čim se podrazumevaju želje, sećanja, tendencije, planovi itd. To su sadržaji koji dolaze na videlo, na primer, i kod iskrenog ispovedanja, ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri. Daljnje se, po pravilu, dobija pomoću analize snova. Cesto je vrlo interesantno videti kako snovi iznose najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano. Čitav materijal, prinet svesti, dovodi do značajnog proširenja horizonta, produbljene samospoznaje, za koju se mora pretpostaviti da je, kao ništa drugo, pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ali i samospoznaja, o čijem dejstvu svi mudraci pretpo­ stavljaju samo najbolje, deluje različito na različite karaktere. Time se u praktičnoj analizi mogu steći 10«

147

najčudnovatija iskustva. Ipak, taj problem ću obraditi u drugom poglavlju. Kao što moj primer arhaične predstave Boga po­ kazuje, izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari a ne samo lične tekovine. Mojoj pacijentkinji je bilo potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili paralelizam ta dva pojma. Ovaj sadržaj sna nikada nije imala u misaonom toku, niti je ikada nešto učila 0 ovome. Kritično mesto u Novom zavetu (T6 Tcveuna izftZ onou HXti) bilo joj je nepristupačno, pošto ne zna grčki. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji, tj. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je snevačica nekad pročitala. Protiv ovakve mogućnosti u ovom posebnom slučaju ne mogu ništa navesti. Ali video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa sigurnošću isključena kriptomnezija. Ako bi se i u ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala 1 kasnije »ekforisala« (Semon) baš ova slika. U sva­ kom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici, koja je rasla u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala ži­ vahno dejstvo, dejstvo koje goni na religijsko-psihološka razmišljanja. Na ovoj slici ne bih mogao da na­ đem ništa »lično«: to je potpuno kolektivna slika, čija nam je etnička pojava odavno poznata. Ova istorijska i opšte proširena slika je ponovo oživela kroz prirodnu psihičku funkciju, što nije nikakvo ču­ do utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa ljudskim mozgom, koji danas najverovatnije funkcioniše na isti način kao kod starih Germana. Radi se o oživljenom arhetipu, kako sam označio ove praslike. Primitivni, analogni način mišljenja snova je ono što 4

s

* Up. Flournov: Des Indes a la Planete Mars. Etude sur un cas de somnambulisme avec glossolalie. 1900; i Jung, Zur Psychologie und Pathologie sogenannter occulter Phanomene, 1902, S. 110, Ges. Werke, Bd. I, Par. 138. * Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

148

ponovo oživljavaju ove stare slike. Ne radi se o nasleđenim predstavama već nasleđenim pripravnosti­ ma. S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpo­ staviti da nesvesno ne sadrži samo lično, već i nelično, kolektivno, u obliku nasledenih kategorija ili arhetipova. Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno šire kolektivne sadržaje. Zbog toga govorim o »ko­ lektivno nesvesnom«. 6

1

* Stoga je ništavan prigovor o »mističnoj fantastici«, .koji se podiže protiv mog gledišta. H. Hubert i M. Mauss, Melanges d'Histoire des AeliSions. 1909, S. XXIX. 7

149

POSLEDICNE POJAVE ASIMILACIJE NESVESNOG Proces asimilacije nesvesnog dovodi do čudnova­ tih pojava: jedni time izgrađuju očigledno, čak ne­ prijatno povišenu samosvest ili samosigurnost; oni znaju sve, oni su potpuno upoznati sa tokom svog ne­ svesnog života. Oni smatraju da im je poznato sve što izranja iz nesvesnog. U svakom slučaju oni lekaru sa svakim časom sve više dojađuju. Drugi, međutim, postaju neraspoloženi, čak potišteni pred sadržajima nesvesnog. Opada njihovo osećanje svoje vrednosti, tako. da sa rezignacijom posmatraju sav onaj izvan­ redni materijal koji nesvesno produkuje. Prvi, u za­ nosu osećanja svoje vrednosti, preuzimaju odgovor­ nost za svoje nesvesno, koje dopire isuviše daleko, izvan svih stvarnih mogućnosti, drugi odbacuju sva­ ku odgovornost sa sebe u potištenoj spoznaji bespo­ moćnosti sopstvenog Ja prema sudbini kojom uprav­ lja nesvesno. Ako ova dva ekstremna načina reagovanja_tačnije analitički osmotrimo, onda nalazimo da iza/opti­ mističkog samoosećanja prvih leži isto tako duboka, ili bolje rečeno, još dublja bespomoćnost prema kojoj svesni optimizam izgleda kao loše uspela kompenza­ cija. Ali iza pesimističke rezignacije drugih leži pr­ kosna volja koja u sigurnosti daleko prevazilazi svesnJ optimizam prvih^y~~

150

Sa ova dva načina reagovanja označio sam samo dva gruba ekstrema. Jedno finije nijansiranje bi bo­ lje odražavalo stvarnost. Kao što sam rekao na jed­ nom drugom mestu,(svaki analizirani pacijent ne­ svesno zloupotrebljava novostečena znanja najpre u smislu svog nenormalnog neurotskog stavaj ukoliko već nije u početnom stadijumu oslobođen simptoma u tolikoj meri da je dalja terapija, suvišna. Bitan fak­ tor u ovome je činjenica da se u ovom stadijumu još sve shvata na stupnju objekta, tj. bez razdvajanja imaga od objekta, dakle u direktnom odnosu na ob­ jekt. Dakle, onaj ko ima »druge« za izvrsne objekte, taj će iz svega onog što je u ovom delu analize mogao da svari da izvuče zaključak: »Dakle — takvi su drugi!« Stoga će se on, u zavisnosti od tipa, tolerant­ no ili netolerantno osećati obaveznim da čitavom sve­ tu otvori oči. Drugi, međutim, koji se više oseća kao objekt bližnjih a ne kao njihov subjekt, osetiće pri­ tisak ovih saznanja i shodno tome postati potišten. (Naravno da ovo sagledavam sa aspekta onih brojnih, pretežno površnih priroda, koje ove probleme doživ­ ljavaju samo s nagoveštajem). U oba slučaja dolazi do pojačanja odnosa prema objektu, u prvom u aktiv­ nom smislu, u drugom u reaktivnom. Dolazi do znat­ nog potenciranja kolektivnog momenta. Prvi širi sfe­ ru svog delanja, drugi sferu svojih patnji. Adler je koristio izraz »sličnost s Bogom«, da bi obeležio izvesne osnovne crte neurotske psihologije moći. Ako ovde isto tako koristim ovaj izraz koji po­ tiče od Fausta, onda to činim više u smislu ovog po­ znatog mesta gde Mefisto upisuje učeniku u spomen-knjigu, a zatim za sebe primećuje: 1

Izreci sledi staroj i zmiji, mojoj teti. Zbog tvoje sličnosti s Bogom srce će još da ti strepi. 2

Kao što se vidi, sličnost s Bogom se odnosi na znanje, na saznanje dobra i zla. Analiza i privođenje u svest 1 2

»Eritis sicut Deus, scientes bonum et malum.« Faust 1, 4. scena.

151

nesvesnih sadržaja donose sa sobom izvesnu jaču to­ leranciju, pomoću koje se akceptiraju i relativno teš­ ko svarijivi komadi iz nesvesne karakterologije. Ova tolerancija izgleda vrlo »nadmoćna« i mudra a često nije ništa drugo do lepi gest, koji, međutim, povlači svakojake konsekvence, pošto se ipak radi o spajanju dveju sfera, koje su prethodno sa puno straha držane jedna od druge razdvojene. Posle savlađivanja nad­ moćnog otpora, dolazi do uspešnog sjedinjavanja para suprotnosti, bar na izgled. Potpuniji uvid, izjednačava­ nje prethodno razdvojenog uz izraženo prividno nad­ vladavanje moralnog konflikta daju osećanje nadmoći, koje se izražava kroz »sličnost s Bogom«. Ali ovakvo izjednačavanje dobrog i zla može na drugačiji temperamenat imati i drugačije dejstvo. Ne dešava se uvek da neko u natčovečanskom osećanju drži u ru­ kama i terazije dobrog i zla, već se može osećati kao bespomoćni objekt između čekića i nakovnja, ne baš neophodno kao Herkul na raskrsnici, već pre kao brod bez krme između Scile i Haribde. A kako se, ne znajući, nalazi u velikom i prastarom ljudskom konfliktu i pateći doživljava sudar večitih principa, on se može osećati kao okovani Prometej na Kavkazu ili kao raspet. To bi bila sličnost s Bogom u patnji. Sličnost s Bogom svakako da nije naučni pojam, uprkos tome taj izraz pogodno obeležava psihološko či­ njenično stanje. Ja ne zamišljam da svaki moj čitalac bez daljnjega razume svojstveno stanje duha »slično­ sti s Bogom«. Zato je ovaj izraz isuviše literaran. Zbog toga je bolje pobliže opisati stanje koje se pod ovim podrazumeva: uvidi stečeni tokom analize pokazuju nekome po pravilu mnogo šta čega do tada nije bio svestan. Naravno da on ovakva saznanja primenjuje i na svoju okolinu i na taj način sagledava (ili veruje da vidi) ponešto što mu je prethodno bilo nevidljivo. Ukoliko su mu njegova saznanja bila korisna, sada će smatrati da će koristiti i drugima. Na taj način on će biti uobražen, možda u najboljoj nameri, ali dru­ gima nepoželjan. On ima osećanje da poseduje ključ koji otvara mnoga, čak možda i sva vrata. Pa čak i »psihoanaliza« poseduje tu naivnu nesvesnost svojih 152

granica, što se najjasnije vidi po načinu kako tretira npr. umetnička dela. Kako se ljudska priroda ne sastoji samo od svetlosti već i od prilično mnogo senki, često su zaključci, koji se stiču u praktičnoj analizi, nešto neprijatni, utoliko neprijatniji što se čovek (što je obično slu­ čaj) prethodno više bavio sa suprotnim. Stoga ima ljudi koji novostečene zaključke vrlo mnogo uzimaju srcu, čak isuviše mnogo, a pri tom zaboravljaju da oni nisu jedini koji imaju zasenčenu stranu. Oni se isuviše deprimiraju i tada su skloni da u sve sum­ njaju i da više ništa ne smatraju pravim. Zbog toga ima čak izvanrednih analitičara sa vrlo dobrim ide­ jama, koji nikada javno ne nastupaju sa nekom pub­ likacijom, pošto im sagledani psihički problem izgle­ da tako nesavladivo veliki da im je skoro nemoguće da ga naučno obuhvate. Kao što jedan zbog svog op­ timizma preteruje, tako drugi kroz pesimizam posta­ je isuviše bojažljiv i malodušan. Otprilike u ovim oblicima se izražava veliki konflikt, ako se redukuje na manja merila. Ali i u ovim manjim proporcijama može se lako prepoznati suština: uobraženost jednog i malodušnost drugog imaju jedno zajedničko, naime nesigurnost u svoje granice. Jedan se preterano širi, drugi se preterano smanjuje. Njihove individualne granice su nekako zbrisane. Ako uzmemo u obzir da je zbog psihičke kompenzacije velika skrušenost isu­ više bliska nadmenosti i da »gordost uvek dolazi pre pada«, onda iza uobraženosti lako možemo otkriti crte bojažljivog osećanja niže vrednosti. Da, čak jasno uo­ čavamo kako nesigurnost tera uobraženog da iznosi i hvali istine u koje nije sasvim siguran i da za to vrbuje prozelite, pošto mu pristalice osiguravaju vrednost i pouzdanost njegovih ubeđenja. Cak se i u tom spoznajnom obilju ne oseća tako prijatno da bi sam u njemu izdržao; u osnovi uzev zbog toga se oseća odbačen tako da ga potajni strah da će ostati sam sa svim tim tera da svuda iznosi svoja mišljenja i tumačenja, što ga štiti od razornih sumnji. Obrnuto je kod malodušnog! Sto se više povlači i skriva, tim više u njemu raste potajni zahtev za ra153

zumevanjem i priznavanjem. Iako govori o svojoj ni­ žoj vrednosti, ipak, u osnovi uzev, ne veruje u to. U njemu se podiže prkosno ubeđenje njegove nepri­ znate vrednosti, zbog čega postaje osetljiv i na naj­ manje neodobravanje i stalno nosi izraz čoveka koga ne razumeju, neshvaćenog sa njegovim opravdanim zahtevima. Time formira bolesni ponos i naduto neza­ dovoljstvo, koje ni za što na svetu ne bi želeo, ali koje tim bogatije dobija na uvid okolina. Obojica su istovremeno isuviše mali i isuviše ve­ liki; njihova individualna srednja mera, ako već pret­ hodno nije, onda se sada još više koleba. Zvuči skoro groteskno ovo stanje označiti kao »sličnost s Bogom«. Ah kako obojica prevazilaze svoje ljudske pozicije, jedan ovde, drugi tamo, ipak su nešto »natčovečanski«; stoga, figurativno rečeno, »slični Bogu«. Ako neko neće da koristi ovu metaforu, onda bih predlo­ žio da se govori o psihičkoj inflaciji. Ovaj pojam iz­ gleda mi pogodan utoliko što označava preterano ši­ renje ličnosti koje prevazilazi individualne granice u aktuelnom stanju, jednom rečju nadmenost. U ovom stanju čovek ispunjava prostor koji normalno ne bi mogao da ispuni. To može da učini samo onda kada se saobrazi sadržajima i svojstvima, koji po sebi i za sebe leže izvan naših granica. Ono što leži izvan nas pripada ili nekom drugom, ili svima ili nikome. Kako psihička inflacija nije pojava koja se stvara samo analizom, već se često sreće i u običnom životu, možemo je istraživati i na drugim slučajevima. Sa­ svim običan slučaj je identifikacija, lišena humora, mnogih ljudi sa njihovim zaposlenjem ili njihovom titulom. Sigurno da je moja ustanova delatnost koja pripada meni, ah ova je istovremeno kolektivni fak­ tor, koji je istorijski nastao iz sadejstva mnogih fak­ tora i čija vrednost zavisi samo od kolektivnog odo­ bravanja. Stoga ako se identifikujem sa mojom usta­ novom ili titulom, onda se ponašam kao da sam ja lično celokupni kompleksni faktor koji predstavlja jedna ustanova, kao da nisam samo predstavnik te ustanove, već istovremeno opredeljenje društva. Na ovaj način sam se neobično proširio i uzurpirao svoj154

stva koja nisu u meni, već izvan mene. L'etat — c'est moi, to je moto za ovakve ljude. Kod inflacije nastale kroz spoznaju radi se o ne­ čemu principijelno sličnom, ali psihološki suptilnijem Ovu inflaciju ne uzrokuju vrednosti ustanove, već značajne fantazije. Ono što pod time mislim ilustrovao bih praktičnim primerom: za to bih izabrao slu­ čaj jednog duševnog bolesnika koga sam poznavao lično a koga spominje i Meder (Maeder) u jednoj pu­ blikaciji. Slučaj se odlikuje opsežnom inflacijom. (Kod duševnih bolesnika mogu se, naime, svi oni fe­ nomeni koji se samo naznačeno sreću kod normalnih, posmatrati u gruboj i povećanoj meri. Bolesnik je patio od paranoidne demencije sa ludilom veličine. On se nalazio sa majkom božjom i sličnim veličinama u »telefonskoj« vezi. U svojoj ljudskoj stvarnosti bio je nesrećni bravarski šegrt, već sa 19 godina neizlečivo duševno bolestan. On je, međutim, između osta­ log otkrio veličanstvenu ideju da je svet njegov al­ bum, koji on može po volji da lista. Dokaz za to je vrlo jednostavan: potrebno je samo da se okrene i već vidi novu stranicu. 3

4

To je Sopenhauerov Svet kao volja i predstava u nedoteranoj, primitivnoj predočenosti. U osnovi uzev potresna zamisao, nastala iz najudaljenije studenosti i osamljenosti, ali izražena tako bezazleno i jedno­ stavno da se najpre samo može propratiti osmehom sama njena grotesknost. A ipak ovo primitivno shvatanje leži kao suština u osnovi genijalne ŠopenhaueA. Maeder, Psychologische Untersuchungen on Dementia Praecox-Kranken. U: Jahrbuch fiir psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, 1910, II, S. 209. Još dok sam bio lekar psihijatrijske klinike u Cirihu, jednom prilikom proveo sam jednog inteligentnog laika kroz bolesnička odeljenja. On pre toga nikada nije video zavod za umobolne. Kada smo završili naš obilazak, on je uzviknuo: »Ali čujte, pa to vam je mali grad Cirih! Kvintesencija na­ roda! Kao da su u svojim klasičnim primerima sakupljeni svi tipovi koje svakodnevno srećemo na ulici. Sami čudaci i raskošni primeri iz svih dubina i visina!« U svakom slučaju ja stvari nikada nisam posmatrao sa ove strane, ali ovaj čovek imao je pravo u ne tako maloj meri. 3

4

155

rove vizije sveta. Ko nije ni genijalan ni sumanut, nikada se ne može osloboditi stvarnosti u tolikoj meri da zaželi da svet sagleda kao svoju sliku. Da li je bo­ lesnik uspeo da sam razvije ili izgradi ovakvo shvatanje? Ili mu je ono zapalo u deo? Ili je na kraju upao u njega? Njegovo bolesno raspadanje i infla­ cija potvrđuju ovo poslednje. On više ne misli i ne govori, već ono misli i govori u njemu i zbog toga i čuje glasove. Tako postoji razlika između njega i Sopenhauera u tome što je shvatanje kod njega zastalo u stadijumu čistog spontanog rasta, dok je Sopenhauer isto gledište apstrahovao i izrazio opštevažećim jezikom. Na taj način izneo ga je iz njegove podzemne početnosti u svetio dana kolektivne svesti. Bilo bi netačno pretpostaviti da bolesnikovo gledište ima lični karakter i vrednost ili da je, drugim recima, deo koji pripada njemu. Tada bi on bio filozof. Ali ge­ nijalni filozof je samo onaj kome je uspelo da primi­ tivnu i čisto prirodnu viziju podigne do apstraktne ideje i do svesnog opšteg dobra. Tek je ovaj učinak njegova lična vrednost, koju sme sebi pripisati a da pri tom ne potpadne pod inflaciju. Gledište bolesni­ kovo je, međutim, bezlična, prirodno izrasla vrednost, protiv koje bolesnik nije mogao da se brani, koja ga je čak progutala i »pomerila« u još veću otuđenost. Neosporna veličina ideje nadula ga je do bolesnih razmera, umesto da on ovlada idejom i da nju proširi do filozofskog gledanja na svet. Lična vrednost leži samo u filozofskom učinku, a ne u primarnoj viziji. I filozofu je ova samo izrasla i to iz opšteg dobra čovečanstva, u kome, u principu, svako ima udela. Zlatne jabuke potiču od istog drveta, nezavisno od toga da li ih bere imbecilni bravarski šegrt ili Sopenhauer. Iz ovog primera možemo naučiti nešto još više, naime da nadlični psihički sadržaji nisu samo indi­ ferentni ili mrtvi materijali, koji se proizvoljno mogu usvojiti. Naprotiv, radi se o živim veličinama koje atraktivno deluju na svest. Identifikacija sa ustano­ vom ili titulom čak ima nečeg zavodljivog, zbog čega tako mnogi ljudi nisu ništa drugo samo čast koju im 156

je dodelilo društvo. Bilo bi uzaludno tražiti ličnost iza ove ljušture. Iza velike poze našli bismo kukavnog čovečuljka^Zbog toga je ova ustanova (ili već šta je ova spoljna ljuštura) tako zavodljiva — ona predstav­ lja jevtinu kompenzaciju za lične nedovoljnosti. !

Ali ne postoje samo spoljne atraktivnosti kao ustanove, titule i ostale socijalne uloge, koje uzrokuju inflaciju. To bi bile samo bezlične veličine, koje se nalaze spol ja u društvu, u kolektivnoj svesti. Ali kako s one strane individue postoji zajednica, tako i s one strane naše lične psihe postoji kolektivna psiha, upravo kolektivno nesvesno koje isto tako u sebi krije privlačne veličine, kao što pokazuje gore navedeni primer. Kao što je u prvom slučaju čovek kroz svoju čast iznenada gurnut u svet (»Messieurs, a present je suis Roy«), isto tako može iznenada i nestati iz njega, naime onda kada ga zadesi da sagleda one velike sli­ ke, koje svetu nameću jedan drugi lik. Radi se o onim magijskim »representation collectives«, koje leže u osnovi svakog »slogan«-a Amerikanaca, gesla i parole, a na najvišem stupnju u literarnom i religijskom jezi­ ku. Sećam se jednog duševnog bolesnika koji nije bio pesnik, niti inače nešto značajno. Bio je samo ne­ što tiša priroda, nešto sanjalački nastrojen mladić. Zaljubio se u jednu devojku i, kao što se često de­ šava, nije dovoljno proverio da li ona odgovara na njegovu ljubav. Njegova primitivna »participation mystique« omogućila mu je da bez daljnjega pret­ postavi da je njegova obuzetost samo po sebi razum­ ljivo i obuzetost drugog, što je najčešće slučaj na dubljim stupnjevima ljudske psihologije. Tako je mladić izgradio sanjalačku ljubavnu fantaziju koja se naprasno razbila kada je otkrio da devojka neće ni da čuje za njega. Bio je očajan do te mere da je pošao pravo ka reci da se udavi. Bila je kasna noć, u susret njemu zvezde su svetlucale iz tamne vode. Izgledalo mu je kao da zvezde u parovima plivaju rekom, a njim je ovladalo čudno osećanje. Zaboravio je svoju samoubilačku nameru i fasciniran je posmatrao ovu čudnovatu, slatku igru. Postepeno mu je postalo jasno da je svaka od ovih zvezda lice, da su 157

ti parovi dvoje zaljubljenih, koji zaljubljeni, zaneti prolaze pored njega. Tada mu se nametnuo sasvim nov zaključak: sve se promenilo, i njegova sudbi­ na, napustili su ga razočaranje i ljubav, sećanje na devojku bilo je daleko i ravnodušno, zato mu je — i on je to jasno osećao — bilo obećano nečuveno bo­ gatstvo. Već je znao da je neprocenjivo blago sakri­ veno za njega u obližnjoj zvezdari. Tako je došlo do toga da ga je policija uhapsila u 4 sata izjutra, pri pokušaju da obije zvezdaru. Sta mu se desilo? Siroti čovek sagledao je Dan­ teovu sliku, čiju lepotu, izraženu u jednom stihu, ni­ kada nije mogao da shvati. Ali on ju je video i ona ga je preobrazila. Ono što je bilo najveći bol ostalo je negde u daljini; a nov, neslućeni svet zvezda, koji daleki od ove ojađene zemlje nečujno odmiču svo­ jom beskrajnom putanjom, otvorio mu se u trenutku pošto je kročio preko »Prozerpininog praga«. Očeki­ vanje nečuvenog bogatstva — ko ne bi mogao da shvati ovu zamisao? — naišla je kao otkrovenje. Sve je to bilo isuviše mnogo za njegovu sirotu glavu. Nije se utopio u reci, već u večitoj slici, čija se lepota s tim i ugasila. Kao što se jedan u socijalnoj ulozi tako se i drugi može izgubiti u unutrašnjoj viziji i da na taj način bude izgubljen za svoju okolinu. Poneke neshvatljive promene ličnosti, kao iznenadna preobraćanja ili dru­ ga smisaona menjanja, zasnivaju se na kolektivnoj slici koja, kao što pokazuje naš primer, može proiz­ vesti tako veliku inflaciju da se ličnost sasvim ras­ padne. Ovo raspadanje je duševna bolest, prolazne ili trajne prirode, »rascep duše« ili »šizofrenija« (Blojler). Bolesna inflacija naravno da se zasniva na obič­ no urođenoj slabosti ličnosti prema autonomiji kolek­ tivno nesvesnih sadržaja. 5

6

• Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6 Leon Daudet, u svojoj knjizi L'Heredo, Pariš, 1916, naziva ovaj proces »autofecondation interieure« i pod tim podrazumeva ponovno oživljavanje duše predaka. • Eugen Bleuler: Dementia Praecox oder Gruppe der Schizophrenie. U: Handbuch der Psychiatrie, 1911.

158

'Covek će biti najbliži istini ako predstavi da se naša svesna i lična psiha zasniva na širokom temelju nasleđene i opšte duhovne dispozicije, koja kao takva nije svesna i da se naša lična psiha odnosi prema ko­ lektivnoj psihi otprilike kao individua prema društvu. Ali na isti način kao što individua nije naprosto jedinstveno i posebno, već i socijalno biće, tako i čovekova psiha nije samo pojedinačni i potpuno indi­ vidualni, već i kolektivni fenomen. I_na isti način kao što se izvesne socijalne funkcije ili nagoni nalaze u suprotnosti prema interesima pojedinca, tako i ljud­ ski duh raspolaže izvesnim funkcijama ili tendenci­ jama, koje su, zbog svoje kolektivne prirode, u sup­ rotnosti sa individualnim potrebama. Ova činjenica ima svoju osnovu u tome što je svakom čoveku uro­ đen visoko diferenciran mozak, koji mu osigurava mogućnost bogate duhovne funkcije koju on ontogenetski nije ni stekao ni razvio. U onoj meri u kojoj su ljudski mozgovi ravnomerno diferencirani, je i kroz to omogućena duhovna funkcija, kolektivna i univer­ zalna. Ovim stanjem stvari se može, na primer, obja­ sniti činjenica da nesvesno najudaljenijih naroda i rasa raspolaže čudnovatom podudarnošću koja se, iz­ među ostalog, pokazuje u već više puta pomenutoj činjenici izvanredne podudarnosti autohtonih oblika mitova i motiva. Univerzalna sličnost mozga pruža univerzalnu mogućnost istovrsne duhovne funkcije. Ova funkcija je kolektivna psiha. Ukoliko postoji od­ govarajuća diferencijacija rasa, plemena ili čak po­ rodice, utoliko postoji i kolektivna psiha ograničena na rasu, pleme ili porodicu i izvan nivoa »univerzal­ ne« kolektivne psihe: govoreći Zaneovim (Janet) je­ zikom, kolektivna psiha obuhvata »parties inferieures« psihičkih funkcija, čvrsto zasnovani, tako reći automatski, nasleđen i svuda prisutan, dakle nadličan ili bezličan deo individualne psihe. Svest i lično ne­ svesno obuhvataju »parties superieures« psihičkih funkcija, dakle deo koji je stečen i razvijen ontogenetski. Dakle, ona individua koja njoj a priori i ne­ svesno datu kolektivnu psihu pridruži svom ontoge7

7

P. Janet, Les Nevroses, 1909.

159

netski stečenom posedu, kao da je ova deo istog, time neopravdano povećava opsege ličnosti sa odgovaraju­ ćim posledicama. Naime', ukoliko je kolektivna psiha »parties inferieures« psihičkih funkcija a samim tim kao baza podređena svakoj ličnosti, onda ova opte­ rećuje i obezvređuje ličnost, što se ispoljava u infla­ ciji, ili u gušenju samosvesti, ili u nesvesnom pove­ ćanju naglašenosti svoga Ja sve do bolesne volje za moći. Pošto analiza lično nesvesno privodi u svest, in­ dividua postaje svesna stvari kojih je, doduše, po pra­ vilu bila svesna kod drugih ljudi, samo kod sebe ne. Dakle, pomoću te spoznaje postaje se manje jedin­ stven, već Jcole/ctiimiji. Ova kolektivnost ne ide samo prema lošoj strani, već ponekad i prema dobroj. Na­ ime, ima ljudi koji potiskuju svoje dobre osobine i svesno i široko popuštaju svojim infantilnim željama. Ukidanje ličnih potiskivanja najpre čisto lične sadr­ žaje prevodi u svest, ali na njima su već naslagani kolektivni elementi nesvesnog, svuda prisutni nago­ ni, kvaliteti i ideje (slike), kao i svi oni »statistički« delimični iznosi prosečnih vrlina i prosečnih poroka, po principu: »Svako nosi u sebi ponešto od prestup­ nika, genija i sveca.« Tako se konačno stvara živa slika, koja prilično sadrži sve ono što se kreće na crne—beloj tabli sveta — dobro kao i zlo, lepo kao i ružno. Na ovaj način se postepeno priprema sličnost sa svetom, koju mnoge prirode oseća ju kao pozitivnu, koja u datom slučaju znači i odlučujući momenat u terapiji neuroza, Video sam nekoliko slučajeva koji­ ma je u ovom stanju prvi put u životu uspelo da pobude ljubav i sami da osete ljubav, ili da se u dru­ gačijem odnosu usude na skok u nepoznato, što ih je uplelo u njima pogodniju sudbinu. Nisam video mali broj njih, koji, smatrajući ovo stanje definitivnim, godinama ostaju u nekoj vrsti preduzimljive euforije. Naravno da sam često čuo da ovakve slučajeve slave kao rezultate analitičke terapije. Stoga moram reći da oni slučajevi koji odgovaraju euforičnim i podu­ zetnim ličnostima, pate od nedovoljnog diferencira­ nja od sveta u tolikoj meri da ih niko ne može sma160

trati stvarno izlečenim. Mišljenja sam da su oni u istoj meri izlečeni i neizlečeni. Imao sam, naime, pri­ like da ovakve pacijente pratim na njihovom život­ nom putu i moram priznati da su često pokazivali simptome neprilagođenosti, i ukoliko bi se zadržali na ovoj liniji, postepeno je dolazilo do one sterilnosti i monotonije, koja je karakteristična za sve »bez-lične«. Naravno ovde je reč o graničnim slučajevima a ne o onim manje dragocenim, normalnim i prosečnim ljudima, čiji su problemi prilagođavanja više tehnič­ ke nego suštinske prirode. Da sam više terapeut a manje istraživač, prirodno da ne bih mogao da se uzdržim od izvesnog optimizma procene, pošto bi se tada moj sud zasnivao na broju izlečenih. Ali moja istraživačka savest ne gleda na brojeve, već na kvalitet ljudi. Priroda je aristokratska tako da jedan dragocen čovek teži koliko deset drugih. Moj pogled je. sledio dragocene ljude i na njima sam naučio dvo­ smislenost rezultata čisto lične analize a uz to još i shvatanje razloga ove dvosmislenosti. Ako kroz asimilaciju nesvesnog i kolektivnu psi­ hu pogrešno unesemo u inventar ličnih psihičkih funkcija, onda dolazi do razdvajanja ličnosti u njene parove suprotnosti. Pored već pomenutog tako jasnog para suprotnosti ludilo veličine — osećanje niže vred­ nosti, postoji još mnogo drugih parova od kojih bih istakao samo specifično moralni par suprotnosti, na­ ime dobro i zlo. Kolektivna psiha sadrži specifične vrline i poroke čoveka isto onako kao i sve drugo. Jedan kolektivnu vrlinu uračunava u lične zasluge, drugi kolektivne poroke smatra ličnom krivicom. Oboje su isto toliko iluzionarni, koliko je to i veličina ili manja vrednost, pošto su uobražene vrline kao i uobražene mane samo moralni par suprotnosti, koji sadrži kolektivna psiha, sada veštački privedeni u svest i opaženi. Koliko su ovi parovi suprotnosti pri­ sutni u kolektivnoj psihi pokazuje primer primitivnih plemena, kojima jedni posmatrači pripisuju sve vrli­ ne, dok drugi o istom tom plemenu iznose najgore utiske. Za primitivca, čija se lična diferencijacija na11 Jung, Odabrana dela, II

161

lazi u samim počecima, tačno je oboje, pošto je nje­ gova psiha suštinski kolektivna i zbog toga najvećim delom nesvesna. On je više ili manje identičan sa kolektivnom psihom i zbog toga poseduje bez ličnog udela i bez unutrašnjeg nesklada kolektivne vrline i poroke. Nesklad se javlja tek kada započne lični razvitak psihe i pri tom ratio spozna nespojivu pri­ rodu suprotnosti. Posledica ovog saznanja je borba potiskivanjem. Čovek želi da bude dobar i stoga mora da potiskuje zlo; sa tim je i došao kraj raju kolektivne psihe. Potiskivanje kolektivne psihe bila je prosto neophodnost ličnog razvitka. Lični razvitak kod primitivaca, ili bolje rečeno razvitak persone je pitanje magijskog prestiža. Pri tome služi kao primer figura vrača ili poglavice. Obojica se ističu posebnim naki­ tom i posebnim načinom života, tj. izrazom njihove uloge. Pomoću posebnosti spoljnih znakova stvara se ograničenje individue, a posedovanje naročitih ri­ tualnih tajni još više pojačava izdvojenost. Sa ovak­ vim i sličnim sredstvima primitivac stvara oko sebe koprenu, koja se može označiti kao persona (maska). Kao što je poznato primitivci imaju i stvarne maske, koje npr. pri totemskim svečanostima služe za uzdi­ zanje ili promenu ličnosti. Na taj način odlikovana individua na izgled izmiče iz sfere kolektivne psihe, a i stvarno se udaljuje u onoj meri u kojoj joj je uspelo da se identifikuje sa svojom personom. Ovo udaljavanje znači magijski prestiž. Naravno lako se može tvrditi da je namera da se bude moćan podsticajni motiv ovog razvitka. Ali pri tom se potpuno zaboravlja da je formiranje prestiža uvek kolektivni kompromisni produkt, tj. prirodno je da neko želi prestiž, a da je tu i publika koja treba da da prestiž onome ko ga traži. Kod* ovakvog stanja stvari bilo bi netačno objašnjavati da neko iz individualne namere da bude moćan sebi stvara prestiž: mnogo pre to je sasvim kolektivna stvar. Pošto društvo u celini ima potrebu za magijski delujućom figurom, ono za ovu potrebu koristi i volju za moć pojedinca, kao i želju za potčinjavanjem mnogih i na taj način podstiče javljanje ličnog prestiža. Ovo poslednje je fe162

nomen koji je, kako pokazuje istorijat političkih po­ četaka, od najvećeg značaja za socijalni život naroda. Zbog neprecenjive važnosti ličnog prestiža, mo­ gućnost regresivnog utapanja u kolektivnu psihu zna­ či opasnost ne samo za označenu individuu, već i za njene pratioce. Ovakva mogućnost se, međutim, sreće najpre onda kada je dostignut cilj prestiža, naime opšte priznanje. S tim persona postaje kolektivna stvarnost. To je uvek početak kraja. Naime, ostvari­ vanje prestiža nije samo za označenu individuu po­ zitivan učinak, već i za njen klan. Jedan se odlikuje svojim delima, drugi se odlikuju odricanjem svoje' moći. Sve dok ovakav stav mora da se izbori protiv neprijateljskih uticaja, učinak ostaje pozitivan; me­ đutim, čim više ne postoje prepreke i kada je posti­ gnuto opšte priznanje, prestiž gubi pozitivnu vrednost i po pravilu postaje caput mortuum. Tada se uspo­ stavlja šizmatični pokret, čime proces ponovo počinje od početka. Pošto je ličnost tako izvanredno važna za život zajednice, sve će se ono što ometa njen razvitak osećati kao opasnost. Najveća opasnost, međutim, je prevremeni gubitak prestiža zbog prodora kolektivne psihe. Bezuslovno čuvanje tajne je jedno od najpo­ znatijih primitivnih sredstava za otklanjanje ove opa­ snosti. Kolektivno mišljenje i osećanje i kolektivni učinak su relativno lako sprovodi vi u poređenju sa individualnom funkcijom i učinkom, zbog čega- je iskušenje često isuviše veliko da se kolektivnoj funk­ ciji dozvoli da stupi na mesto diferencijacije ličnosti. Kroz rasplinjavanje i konačno razlaganje u kolektiv­ noj psihi izdiferencirane i magijskim prestižom šti­ ćene ličnosti (odricanje sv. Petra) nastaje »gubitak duše« kod pojedinca, pošto se zanemaruje ili ponovno poništava važan učinak. Zbog toga za kršenje tabua postoje drakonske kazne, koje sasvim odgovaraju važnosti situacije. Sve dok se ove stvari posmatraju samo kauzalno kao istorijski ostaci i metastaze iz tabu incesta, uopšte se ne može razumeti kakva je korist 8

8

li«

Freud, Totem und Tabu, Ges. Werke, 1924, Bd. 10.

163

od ovih mera. Ali ako problem shvatimo sa finalnog gledišta, tada će se rasvetliti mnogo toga što je pret­ hodno bilo tamno. Za razvitak ličnosti, dakle, bezuslovni zahtev je strogo odvajanje od kolektivne psihe, pošto svako ne­ dovoljno odvajanje dovodi do brzog rasplinjavanja individualnog u kolektivnom. Postoji opasnost da se u analizi nesvesnog kolektivna psiha stopi sa ličnom, što onda ima prethodno pomenute, neprijatne posledice. Ili su ove posledice štetne po životno osećanje ili za bližnje pacijenta, ako ovaj ima bilo kakav uticaj na okolinu. U svom identitetu, sa kolektivnom psihom, naime, on će nepogrešivo pokušavati da dru­ gima nametne zahteve njegovog nesvesnog, pošto identitet sa kolektivnom psihom donosi sa sobom ose­ ćanje opšte važnosti (»sličnost s Bogom«) koje se jednostavno ne obazire na drugačiju, ličnu psihu bliž­ njih (osećanje opšte važnosti naravno da potiče iz univerzalnosti kolektivne psihe). Kolektivni stav pri­ rodno da i kod drugog pretpostavlja istovetnu kolek­ tivnu psihu. Ali to znači bezobzirno previđanje indi­ vidualnih razlika kao i opštih razlika, kojih ima čak i unutar kolektivne psihe, kao npr. rasne razlike.' Ovo previđanje individualnog, naravno da znači gu­ šenje pojedinca, što dovodi do iskorenjivanja elemen­ ta diferenciranja u zajednici. Elemenat diferencira­ nja je individua. Sva najviša dostignuća vrline, kao i najveća zlodela su individualni. Sto je neka zajednica • Tako je neoprostiva zabluda ako rezultate jedne jevrejske psihologije smatramo opštevažećim! Nikome neće pa­ sti na pamet da kinesku ili indijsku psihologiju smatra pri­ hvatljivom za nas. Jevtino prebacivanje antisemitizma, koje ml je učinjeno zbog ove kritike, isto toliko je neinteligentno kao kada bi me optužili za antikineske predrasude. Sigurno da na ranijem i dubljem stupnju psihičkog razvitka, gde je još nemoguće naći neku razliku između arijskog, semitskog, hamitskog i mongolskog mentaliteta, sve ljudske rase imaju opštu kolektivnu psihu. Ali uspostavljanjem rasne diferencijaci­ je nastaju i bitne razlike u kolektivnoj psihi. Iz ovog razloga ne možemo duh tuđih rasa in globo prevesti u naš mentalitet — da ovaj osetno ne oštetimo, što, međutim, i onako ne spre­ čava mnoge instinktivno slabe prirode da sve više koketiraju sa indijskom i sličnim filozofijama.

164

veća i što više potpomaže sumaciju kolektivnih fak­ tora, na štetu individualnosti pomoću konzervativnih predrasuda, što je inaće svojstveno svakoj većoj zajednici, tim je više moralno i duhovno uništena in­ dividua, i time se guši i jedini izvor moralnog i du­ hovnog napretka zajednice. Tim napreduje naravno samo društvo i samo ono kolektivno u pojedincu. Sve individualno u pojedincu međutim osuđeno je na pro­ past, tj. na potiskivanje. Time individualno dospeva u nesvesno i tamo se zakonomerno pretvara u princi­ pijelno loše, u destruktivno i anarhično, što se, do­ duše, u pojedinim proročki predodređenim individu­ ama manifestu je kroz izvanredna sramna dela (kao atentati i slično), ah inače kod svih drugih ostaje u pozadini i samo se indirektno primećuje po neizbežnom moralnom propadanju društva. Opšte poznata stvar je da je moral jednog društva kao celine obr­ nuto proporcionalan njegovoj veličini, jer što se više individua sakupi tim se više gase individualni fak­ tori a time i moral, koji se potpuno zasniva na mo­ ralnim osećanjima i na za to neophodnoj slobodi in­ dividue. Stoga je svaki pojedinac, kada je u zajednici, u izvesnom smislu nesvesno lošiji čovek nego kada odlučuje sam za sebe, jer njega nosi zajednica u to­ likoj meri da ga oslobađa njegove individualne odgo­ vornosti. Veliko društvo, sastavljeno samo od iz­ vanrednih ljudi, po moralu i inteligenciji je rav­ no velikoj glupoj i nasilnoj životinji. Naime, što su organizacije veće, tim je neizbežnija njihova nemoralnost i šlepa glupost. '(Senatus bestia, senatores boni viri). Kada društvo u svojim pojedi­ načnim predstavnicima već automatski naglašava ko­ lektivne kvalitete, onda time nagrađuje prosečnost, sve ono što se spremilo da vegetira na jevtin i ne­ odgovoran način. Neizbežno je tada da se individu­ alno pritera uza zid. Ovaj proces počinje u školi i nastavlja se na univerzitetu i gospodari svuda gde država ima svoje prste, što je manje socijalno telo, tim je više osigurana individualnost njegovih člano­ va, tim je veća njihova relativna sloboda a samim tim i mogućnost svesne odgovornosti. Bez slobode nema

165

morala. Naša zadivljenost pred velikim organizacija­ ma nestaje kada sagledamo drugu stranu čuda, naime čudovišnu učestalost i potenciranje svega primitivnog u čoveku u neizbežno uništenje njegove individual­ nosti u korist monstruma, što je, na kraju krajeva, svaka velika organizacija. Današnji čovek, koji više ili manje odgovara moralnom kolektivnom idealu, iz svog srca načinio je razbojničku pećinu, što nije teško dokazati analizom njegovog nesvesnog, i ako sam time nije nimalo ometen. A ukoliko je normalno »uskla­ đen« sa svojom okolinom, njemu neće smetati ni naj­ veća bezočnost njegovog društva, ukoliko većina nje­ govih bližnjih veru je u visoku moralnost njihove dru­ štvene organizacije. Isto ovo što sam ovde rekao o uticaju društva na individuu, važi i za uticaj kolek­ tivno nesvesnog na individualnu psihu. Kao što proizilazi iz mojih primera, ovaj drugi uticaj je isto to­ liko nevidljiv koliko je prvi vidljiv. Zbog toga nije nikakvo čudo što su unutrašnji uticaji nerazumljivi i što se ljudi, kojima se nešto tako desi, smatraju pa­ tološkim osobenjacima ako ne i sumanutim. Ako je slučajno bio pravi genije, onda to primećuje tek sledeca ili treća generacija. Isto onako kao što nam samo po sebi izgleda razumljivo da se neko utapa u svom položaju i dostojanstvu, isto tako nam sasvim nerazumljivo deluje onaj ko traži nešto drugo od onoga za čim žudi gomila i trajno nestaje u tom dru­ gom i drugačijem. Covek bi obojici poželeo malo hu­ mora, onog, po Sopenhaueru stvarno »božanskog« svojstva čoveka, koji će jedino uspeti da njegovu dušu održi u stanju slobode. 10

Kolektivni nagoni i osnovni oblici ljudskog miš­ ljenja i osećanja, koji su pomoću analize otkriveni kao dejstveni, predstavljaju za svesnu ličnost teko­ vinu koju ne može primiti bez hitnijih smetnji. Stoga je u praktičnom terapijskom postupku od najveće važnosti stalno imati na umu integritet ličnosti. Na­ ime, ako se kolektivna psiha shvati kao lični dodatak " O »usklađenosti« i »prilagođenosti« v. Psvchologische Typen, 1950. S. 457. Ges. Werke, Bd. 6. Par. 630.

166

individue, onda to znači zavođenje ili opterećenje lič­ nosti, koje jedva da se može savladati. Stoga je neodložno da se načini jasna razlika između ličnih i ko­ lektivnih sadržaja psihe. Ali ovo izdvajanje nije baš tako lako, pošto lično izrasta iz kolektivne psihe i s njom je najtešnje povezano. Zbog toga je teško reći koji se sadržaji mogu obeležiti kao kolektivni a koji kao lični. Neosporno je da su npr. arhaični simboliz­ mi, onakvi kako se često sreću u fantazijama i sno­ vima, kolektivni faktori. Svi osnovni nagoni i osnovni oblici mišljenja i osećanja su kolektivni. Sve ono u čemu se ljudi slažu da je opšte jeste kolektivno, isto tako sve ono što je opšte shvatljivo, prisutno, rečeno i učinjeno. Pri tačnijem posmatranju čovek se stalno iznova čudi koliko je toga u našoj takozvanoj indivi­ dualnoj psihologiji zapravo kolektivno. Toga, je toliko mnogo da se individualno sasvim gubi. jAli kako je < individuacija neizbežan psihološki zahtev, to se uo­ čavanjem nadmoćnosti kolektivnog može odmeriti ko­ liko je potrebno posvetiti posebne pažnje toj nežnoj biljci »individualnosti«, da je ne bi potpuno ugušilo kolektivno. Covek ima sposobnost koja je sa kolektivnog as­ pekta najkorisnija a za individuaciju najgora — to je podražavanje. Socijalna psihologija se uopšte ne može zamisliti bez podražavanja, pošto bi bez ovog jedno­ stavno bilo nemoguće stvoriti masovne organizacije, državu i društveni poredak; nije zakon ono što stvara društveni poredak već podražavanje, u kom pojmu su sadržani i sugestibilnost, sugestija i psihička infek­ cija. Ali svaki dan viđamo kako se mehanizam pod­ ražavanja koristi ili mnogo pre zloupotrebljava u svr­ hu ličnog diferenciranja: čovek u tu svrhu jednostav­ no podr ^va neku istaknutu ličnost ili kakvo retko svojstvc ili aktivnost, pomoću čega postiže izdvajanje 11

" Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6. vidi pod »Individuation«: Individuacija j e . . . proces diferen­ cijacije koji ima za cilj razvitak individualne ličnosti... Ali kako individua za svoju egzistenciju ne pretpostavlja samo pojedinca već i kolektivni odnos, tako i proces individuacije ne vodi u usamljivanje, već u intenzivniju i opštiju kolektiv­ nu povezanost.«

167

od bliže 6koline u spoljnom odnosu. Za kaznu — sko­ ro bi se moglo reći — povećava se postojeća sličnost sa duhom okoline do nesvesne prisilne veze za oko­ linu. Obično ovakav podražavanjem falsifikovani po­ kušaj individualnog diferenciranja zastaje u svojoj početnoj fazi a čovek ipak ostaje na stupnju na kome se nalazio pre ovog pokušaja, samo za nekoliko stepeni sterilniji. Da bismo otkrili ono što je zapravo individualno u nama, zahteva temeljno razmišljanje pri čemu nam iznenada postaje jasno koliko je ne­ obično teško otkrivanje individualnosti.

168

III PERSONA KAO ISECAK IZ KOLEKTIVNE PSIHE U ovom poglavlju susrećemo se sa jednim pro­ blemom koji je pogodan, ako se previdi, da dovede do velikih zabuna. Prethodno sam pomenuo da se pomoću analize nesvesnog svesti pridodaju lični sa­ držaji i pri tom sam predložio da se potisnuti, ali oni delovi nesvesnog koji se mogu privesti u svest, ozna­ če kao lično nesvesno. Dalje sam pokazao kako doda­ vanjem dubljih slojeva nesvesnog, za koje preporu­ čujem naziv kolektivno nesvesno, dolazi do proširenja ličnosti koje vodi u stanje inflacije. Ovo stanje se dostiže pomoću jednostavnog nastavljanja analitič­ kog rada, kao što je bio slučaj u mom prethodnom primeru. Nastavljanjem analize pridružujemo još bez­ lične, opšte osnovne osobine čovečanstva ličnoj sve­ sti, zbog čega dolazi do već opisane inflacije, koja bi se u neku ruku mogla smatrati neprijatnom posledicom procesa privođenja u svest. Svesna ličnost je više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe. 1

Ona se sastoji od zbira psihičkih činjenica, koje se osećaju kao lične. Atribut »ličan« izražava iskljuOva pojava veće svesnosti uopšte nije nešto specifično za analitički terapijski postupak. Ona se sreće svuda tamo gde čoveka nadvlada neko saznanje ili neka spoznaja. »Zna­ nje čini čoveka nadmenim«, piše sv. Pavle Konrinćanima, pošto je nova spoznaja mnogima zavrtela mozak, kao što se obično dešava. Inflacija nema ničega zajedničkog sa vrstom spo1

169

čivu pripadnost toj određenoj ličnosti. Svest koja je samo lična naglašava sa izvesnom strašljivošću prava na vlasništvo nad svojim sadržajima i pokušava na taj način da stvori celinu. A svi oni sadržaji koji ne odgovaraju ovoj celini, ili se previđaju i zaboravljaju ili potiskuju i odriču. I ovo je neka vrsta samo vaspi­ tanja, ali previše samovoljna i isuviše nasilna. Mora se isuviše opšteljudskog žrtvovati na račun idealne slike, koju bi čovek želeo da postigne. Stoga su ovakvi »individualni« ljudi vrlo osetljivi, jer im se isuviše lako dešava nešto što im privodi u svest poneki ne­ poželjni deo njihovog stvarnog (»individualnog«) ka­ raktera. Ovaj, često sa mnogo truda stvoreni isečak iz kolektivne psihe, označio sam kao persona. Reč per­ sona je za ovo zaista pogodan izraz, jer persona je prvobitno bila maska koju je nosio glumac i koja je označavala ulogu u kojoj je on nastupao. Naime, ako se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički mate­ rijal, onda se ubrzo nalazimo u velikoj nedoumici, znaje, već samo sa činjenicom da nova spoznaja može ovla­ dati slabom pameću u tolikoj meri da čovek više ništa drugo ne čuje i ne vidi. On je njom hipnotisan i veruje da je upravo otkrio rešenje zagonetke postojanja. Ovaj proces je tako opšta reakcija, da već u Postanju (Prva knjiga Mojsijeva) 2,17 jedenje s drveta od znanja dobra i zla predstavlja smrtni greh. Svakako da čoveku neće biti odmah neposredno jasno, zašto nešto više svesnosti, praćeno samouzdizanjem, treba da predstavlja tako opasnu stvar. Postanje predstavlja privođe­ nje u svest kao kršenje tabua, kao kada se kroz spoznaju grešno prekorači presveta granica. Smatram da postanje ima prava utoliko što je svaki korak ka većoj svesnosti neka vr­ sta prometejske krivice — kroz spoznaju se u neku ruku krade vatra bogovima, tj. nešto što je bilo sopstvenost nesvesnih sila biva istrgnuto iz ovog prirodnog spoja i podre­ đeno samovolji svesti. Covek, koji je uzurpirao novo sazna­ nje, doživljava promenu ili proširenje svesti, zbog čega ova više ne liči na svest njegovih bližnjih. On se, doduše, uzdigao iznad tadašnjeg ljudskog (»bićete kao Bog«), ali se tako i od­ vojio od ljudi. Patnja zbog ove usamljenosti je osveta bo­ gova — on više ne može da se vrati ljudima. On je, kako mit kazuje, prikovan na pustim liticama Kavkaza, napušten od bogova i ljudi.

170

pošto o sadržajima persone u osnovi uzev moramo reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom, naime da je svuda prisutna. Zahvaljujući okolnosti da je persona više ili manje slučajni ili namernd isečak iz kolektivne psihe, možemo poverovati zabludi da personu in toto smatramo nečim »individualnim«; ona je, međutim, kako već ime kaže, samo maska ko­ lektivne psihe, [maska koja simulira individualnost, koja čini da i drugi i ona sama veruje da je indivi­ dualna, dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori kolektivna psihaj Ako analiziramo personu, onda skidamo masku i otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u osnovi kolektivno, da je, drugim recima, persona sa­ mo maska kolektivne psihe. U osnovi uzev persona nije ništa »stvarno«. Ona je kompromis o tome »kako pojedinac u društvu izgleda«. On uzima jedno ime, sti­ če titulu, zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono. To je naravno u izvesnom smislu stvarno, ali u od­ nosu na individualnost dotičnog deluje kao sekun­ darna stvarnost, kao kompromisna tvorevina u čijem su formiranju ponekada drugi mnogo više učestvo­ vali nego on sam._Persona je privid, dvodimenzionalna stvarnost, kako bi se u šali moglo reći. Bilo bi nepravično ostaviti činjenice u ovom sta­ nju izlaganja, bez istovremenog priznanja da u spe­ cifičnom izboru i u definiciji persone već leži nešto individualno i da je Sopstvenost (selbst), tj. ona prava individualnost, uprkos isključivog identiteta svesnog Ja sa personom, ipak uvek prisutna i, ako ne di­ rektno, onda indirektno primetna. lako je svest Ja identična sa personom — ojiom kompromisnom for­ macijom sa kojom se pojedinac pojavljuje pred ko­ lektivom i tako igra neku ulogu — ipak nesvesna Sopstvenost ne može biti potisnuta u tolikoj meri da se uopšte ne primećuje. Njen uticaj se pojavljuje u posebnoj vrsti kontrasnih i kompenzatornih sadržaja nesvesnog. Čisto lični stav svesti podstiče reakcije od strane nesvesnog, koje, pored ličnih potisnutih sa­ držaja, sadrže začetke individualnog razvitka ispod plašta kolektivnih fantazija. Pomoću analize lično ne171

svesnog privodi se u svest i kolektivni materijal isto­ vremeno sa elementima individualnosti. Svestan sam da je ovaj rezultat nerazumljiv onome ko nije upo­ znat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom, a po­ sebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno posmatra sa ugla Frojdove teorije. Ali ako se čitalac se ti mog primera studentkinje filozofije, onda pomoću ovog može stvoriti predstavu o onome što podrazumevam pod mojom formulacijom. U početku terapijskog postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da je njen odnos prema ocu bio u stvari vezanost za oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu, koga je onda dočekala svojim intelektom. Ovo po sebi ne bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni protesni karakter, karakter koji se, na žalost, često sreće kod žena intelektualki. Jedan ovakav intelekt stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku, oso­ bito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom neprijatnom ličnom notom, a ipak želi da se smatra objektivnim. Ovo redovno muškarcima kvari raspo­ loženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tačku koja bi se, u korist uspešne diskusije, trebala izbegavati. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već mnogo pre traži slaba mesta, da bi se onda za njih zakačio i time iritirao muškarca. Vrlo retko je ovo' svesna namera,* već mnogo pre nesvesni cilj da sei muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se na ovaj način učini dostojnim divljenja. Po pravilu muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu heroja i ovo »peckanje« nalazi tako neprijatnim da ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Konačno njoj preostaje samo onaj muškarac koji od početka odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje. Ovde je, naravno, moja pacijentkinja imala mno­ go materijala za razmišljanje, pošto nije imala pojma o čitavoj ovoj igri. Osim toga trebalo je da sagleda još i realan roman, koji se još od detinjstva odigravao između nje i njenog oca. Odvelo bi nas isuviše da* Primedba gl. urednika: ovde je reč o nesvesnom Animusu.'

172

leko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem pove­ zala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bi­ la okrenuta od majke i na taj način se — daleko iz­ nad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao rivalka. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog. Kako me ovo već iz profesionalnih razloga nije smelo da iritira, neizbežno sam postao heroj i otac-ljubavnik. Takođe i prenos je na prvom mestu bio sadržaj lično nesvesnog. Moja herojska uloga je bila čist pri­ vid i, kao što sam ja na ovaj način postao samo fan­ tom, tako je ona igrala njenu tradicionalnu ulogu pre­ mudre, odrasle majke-ćerke-ljubavnice koja sve ra­ zume, samo jednu ulogu, personu iza koje je ležalo skriveno njeno stvarno i pravo biće, njena individu­ alna Sopstvenost. Ukoliko se ona na prvom mestu sa­ svim identifikovala sa njenom ulogom, uopšte nije bila svesna same sebe. Ona je još uvek bila u magli njenog infantilnog sveta i još uopšte nije bila otkrila pravi svet. Ali, u istoj meri u kojoj je kroz analizu postala svesna prirode svog prenosa, javili su se i oni snovi o kojima sam govorio u I poglavlju. Ovi snovi su doneli delove kolektivno nesvesnog, sa čim se ras­ pao i njen infantilni svet a time i herojska igra. Ono je došla sebi i prihvatila sopstvene stvarne mogućno­ sti. Na ovaj način obično protiče najveći broj sluča­ jeva, koji su u znatnoj meri dovoljno analizovani. Da se svest njene individualnosti vremenski podudara upravo sa oživljavanjem arhaične slike boga, ni u kom slučaju nije samo usamljena koincidencija, već vrlo čest događaj koji, po moni mišljenju, odgovara nesvesnoj zakonomernosti. Posle ovog udaljavanja vratimo se našem zapo­ četom razmatranju. Kada se ukinu lična potiskivanja, tada izranjaju međusobno stopljeni, individualnost i kolektivna psi­ ha i zamenjuju prethodno potisnute, lične fantazije. Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju nešto drugačiji izgled. Nesumnjivi znak kolektivnih slika izgleda da je »kosmičnost«, naime vezivanje snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete, kao 173

što su vremenska i prostorna beskonačnost, enormna brzina i rasprostranjenost kretanja, »astrološke« po­ vezanosti, telurska, lunarne i solarne analogije, bitne telesne izmene proporcija itd. Takođe i jasno korišćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje na aktivnost kolektivno nesvesnog. Kolektivni elemenat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simp­ toma, npr. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa, on je zemlja ili sunce, ili zvezde, ili je izvanredno veliki ili patuljasto mali, ili je umro, ili na nepozna­ tom mestu, samom sebi stran, zbunjen ili sumanut itd. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije, nesvestice i si. zajedno sa simptomima inflacije. Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje zaslepljujuće i zbunjujuće. Sa raspadom persone nailazi oslobađanje upravljane fantazije, koja nije na izgled ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe. Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se po­ stojanju prethodno nije ni slutilo. Ali u onoj meri u kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog, gubi svest svoju vodeću ulogu. Neprimetno svest postaje ono što je vođeno, pošto postepeno vodstvo preuzima nesvestan i bezličan proces. Tako se svesna ličnost nepri­ metno, kao jedna između ostalih figura pomera na šahovskoj tabli nevidljivog igrača. A igrač je taj koji odlučuje u sudbonosnoj partiji, a ne svest i njena namera. Na ovaj način je u prethodno pomenutom primeru došlo do oslobađanja od prenosa, koje je svesno izgledalo nemoguće. 2

Nastajanje ovog procesa je neizbežno, svuda gde je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teško­ će. Naglašavam da, ova neophodnost samo po sebi razumljivo, nije prisutna u svim slučajevima neuro­ za time što možda kod većine pre svega dolazi u ob­ zir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Te­ ški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih Nije suvišno napomenuti da se kolektivni elementi ni u kom slučaju ne javljavu samo u ovom stadijumu analitič­ kog postupka. Ima različitih situacija u kojima dolazi do izražaja aktivnost kolektivno nesvesnog. Ali ovde nije mesto da se ulazi u razjašnjavanje ovih preduslova. 2

174

»karakternih izmena«, odnosno promene stavova. U najvećem broju slučajeva prilagođavanje realnosti zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne do­ lazi u obzir prilagođavanje prema unutra, na kolek­ tivno nesvesno, Ali ako ovo prilagođavanje prema unutra postane problem, onda se iz nesvesnog javlja svojstvena, neodoljivajprivlažnosj;, koja bitno upliviše na svesni životni pravac. Prevaga nesvesnog uticaj a je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i sma­ njenjem vodeće snage svesti, stanje psihičkog pore­ mećaja ravnoteže, koji se u slučaju analitičkog tret­ mana postiže veštački sa namerom lekara da otkloni teškoće koje zadržavaju dalji razvitak. Naravno da postoji beskrajno mnogo prepreka koje se mogu sa­ vladati pomoću dobrog saveta, nešto moralne podr­ ške, pomoću uvida ili nešto dobre volje od strane pa­ cijenta. Na taj način mogu se postići i vrlo lepi te­ rapijski uspesi. Ne retko postoje slučajevi gde čovek o nesvesnom uopšte nema šta da kaže. Ali ima i teš­ koća čije se zadovoljavajuće rešenje uopšte ne može sagledati. Ako u ovim slučajevima pre terapijskog postupka ne dođe do psihičkog poremećaja ravnoteže, tada će ovaj sigurno nastupiti u toku postupka i to vrlo često bez nekog aktivnog udela lekara. Cesto izgleda tako kao da su ovi pacijenti samo čekali na pouzdanog čoveka da bi, prepuštajući sebe, mogli da klonu. Ovakav gubitak ravnoteže u principu je sličan psihotičnom poremećaju, to jest on se od početnog stadij uma duševne bolesti razlikuje samo po tome što u daljem toku vodi u ozdravljenje, dok onaj drugi vodi u sve veće pustošenje. To je stanje panike, pre­ puštanja pred na izgled beznadežnim zapletom. Naj­ češće ovom prethode očajnički voljni napori da se ovlada teškoćama i tada dolazi do sloma u kome pro­ pada do tada vodeća volja. Ovim putem oslobođena energija nestaje iz svesti i u neku ruku prelazi u ne­ svesno. Činjenica je da se u ovakvim trenucima jav­ ljaju prvi znaci nesvesne delatnosti. (Ukazujem na primer duševno bolesnog mladića). Očigledno da je energija koja je napustila svest oživela nesvesno. Ne­ posredna posledica je promena svesnog stava. Lako 175

se može predstaviti da je u slučaju pomenutog mla­ dića jedan jači mozak onu viziju zvezda mogao shva­ titi kao spasonosno otkrovenje a ljudski bol mogao sagledati sub speciae aeternitatis, i tako uspešno po­ vratiti izgubljenu prisebnost. Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled ne­ savladiva prepreka. Stoga gubitak, ravnoteže posmatram kao nešto svrsishodno, pošto ovaj zamjenjuje, zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne delatnosti nesvesnog, čiji je cilj uspostavljanje nove ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje ne­ svesno, to jest da ih shvati i obradi. Ako se nesvesno jednostavno probije u svest, onda dolazi do psihotičnog stanja. U slučaju da ne može potpuno da se pro­ bije i da dostigne razumevanje, onda nastaje konflikt koji parališe svaki napredak. Sa pitanjem razumevanja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teš­ koća, koje su predmet razmatranja u sledećem po­ glavlju. 3

Theodore Flournov, Automatisme teleologique antisuicide; un cas de suicide empeche par une hallucination. U: Archives de Psychologie, VII, 1908, S. 113—137; i Jung, Psychologie der Dementia praecox, 1907, S. 174, Ges. Werke, Bd. 3, Par. 304. a

176

IV POKUŠAJI OSLOBAĐANJA INDIVIDUALNOSTI IZ KOLEKTIVNE PSIHE A. REGRESIVNO USPOSTAVLJANJE PERSONE

Slom svesnog stava nije mala stvar. To je uvek smak sveta u malome, kada se sve ponovo vraća u početni haos. Covek se oseća kao da je izdan, dezorijentisan, čamac bez krme, prepušten ćudi elementar­ noga. Tako bar izgleda. U stvarnosti, međutim, čovek je upao u kolektivno nesvesno, koje onda preuzima vodstvo. Moglo bi se navesti nekoliko primera u ko­ jima se u kritičnom momentu javila »spasonosna« misao, vizija, »unutrašnji glas«, sa bezuslovnom ubedljivošću, dajući životu nov pravac. Možda bi se moglo navesti isto toliko primera gde je slom značio katastrofu, koja je uništila život, pošto se u ovakvim trenucima formiraju i utvrđuju bolesna ubeđenja, ili se ruše ideali, što je isto tako loše. U prvom slučaju nastaje psihička nastranost ili psihoza, u drugom sta­ nje dezorijentacije ili demoralizacije. Ali ako nesvesni sadržaji dospeju i u svest i ispune je svojom skoro strahovitom ubedljivošću, onda se postavlja pitanje kako će na to reagovati individua. Da li će je savla­ dati ovi sadržaji? Ili, da li će samo verovati u njih? Ili će ih odbaciti? (Izostavljam idealan slučaj kritič­ kog razumevanja). Prvi slučaj znači paranoju ili ši­ zofreniju. Drugi slučaj postaje čudak-prorok ili infantilno stvorenje koje se izdvaja iz ljudske kul12 Jung, Odabrana dela, II

177

turne zajednice. Treći slučaj znači regresivno uspo­ stavljanje persone. S obzirom na ovakvu formulaciju i koja zvuči vrlo tehnički, čitalac s pravom naslućuje da se radi o komplikovanoj psihičkoj reakciji, koja se može posmatrati tokom analitičke terapije. Ali bila bi zabluda da se ovakvi slučajevi sreću samo u okvi­ rima psihičkog terapijskog postupka. Ovaj proces se isto tako dobro a često još i bolje može posmatrati u drugim životnim situacijama nego baš u psihičkom terapijskom postupku, naime u s\}im onim životnim tokovima gde je ličnost iz temelja uzdrmao neki udar sudbine. Nemile sudbine ima svako, ali to su najčešće rane koje zaceljuju ne ostavljajući za sobom osaka­ ćen ja. Ovde se radi o destruktivnim doživljajima, koji mogu čoveka da sasvim slome ili bar da ga trajno obogalje. Uzmimo za primer poslovnog čoveka koji je isuviše rizikovao i zbog toga bankrotirao. Ako se od ovog deprimiraj ućeg iskustva ne obeshrabri već nepokolebljivo zadrži svoju smelost, možda spasono­ sno prigušenu, onda je rana zarasla bez osakaćenja jedinke. Ah ako se skrha i odrekne svih daljih smelijih poduhvata i pokuša da svoju socijalnu reputa­ ciju ponovo s naporom skrpi u okvirima znatno ogra­ ničenije ličnosti, obavljajući nesamostalni posao, na kakvom sićušnom položaju koji je, nesumnjivo, da­ leko ispod nivoa njegovih mogućnosti, i to sa men­ talitetom uplašenog deteta, onda je on, tehnički re­ čeno, svoju personu regresivnim putem ponovo uspo­ stavio. Usled straha on je skliznuo na raniji stupanj razvitka njegove ličnosti, on se smanjio i daje utisak kao da stoji pred kritičkim doživljajem, ali potpuno nesposoban i da pomisli na ponavljanje jednog tak­ vog smelog preduzeća. Možda je ranije više hteo nego što je mogao da sprovede, sada se više ne usuđuje ni ono za šta je zapravo sposoban. Ovakvi doživljaji se sreću na svim životnim pod­ ručjima u svim mogućim oblicima, zbog toga i tokom psihičkog terapijskog postupka. I ovde se radi o pro­ širenju ličnosti, o usuđivanju spoljne ili unutrašnje prirode. U čemu se sastoji kritički doživljaj u tera­ pijskom postupku, to pokazuje primer naše student178

kinje filozofije: to je prenos. Kao što sam već pret­ hodno napomenuo pacijent može nesvesno da sklizne i preko grebena prenosa; u ovom slučaju on ne po­ staje doživljaj, i u suštini nije se desilo ništa bitno. Lekar bi, prirodno, već iz čiste ugodnosti poželeo ovakve pacijente. Ali ako su pacijenti inteligentni oni već sami otkrivaju postojanje ovog problema. Ako u tom slučaju lekar, kao u pomenutom primeru, bude podignut na stepen oca-ljubavnika i shodno tome se u odnosu na njega usmeri poplava zahteva, onda on mora da smisli načine i sredstva kako da dočeka ovu navalu a da, s jedne strane, i njega ne zahvati ta bujica a, s druge, da pacijent ne pretrpi neku štetu. Naime, nasilno prekidanje prenosa može prouzroko­ vati potpuni pad u prethodno stanje i pogoršanje, zbog čega se ovom problemu mora prići sa vrlo mno­ go takta i obazrivosti. Sledeća mogućnost je nada da će »vremenom« ova »besmislica« prestati sama od sebe. Sigurno da vremenom jednom ipak sve prestaje, ali ovakvo vreme može trajati vrlo dugo i teškoće mogu biti nepodnošljive za obe. strane, tako da u ovakvim slučajevima radije odmah ne treba računati sa pomoćnim faktorom »vreme«. Daleko bolji instrument za »suzbijanje« prenosa izgleda da pruža Frojdova teorija neuroza. Pacijento­ va zavisnost se objašnjava kao infantilno seksualni zahtev, koji se nalazi umesto razumne primene sek­ sualnosti. Sličnu prednost pruža i Adlerova teorija, koja prenos objašnjava kao infantilnu nameru moći i kao »tendenciju osiguravanja«. Obe teorije tako do­ bro odgovaraju heurotskom mentalitetu, da se svaki slučaj može istovremeno objasniti obema teorijama. Ova zapravo vrlo čudnovata činjenica, koju mora pot­ vrditi svaki onaj ko je bez predubeđenja, može se zasnivati samo na činjenici da su Frojdova »infantil­ na erotika« i Adlerova »tendencija moći« jedna te ista stvar, sasvim nezavisno od sukoba mišljenja iz1

2

1

1912.

Adler,

Uber den nervbsen Charakter, Wiesbaden,

Up. primer ovakvog slučaja u: Uber die Psvchologie des Unbevmssten. 8

179

među Frojdove i Adlerove škole. To je zapravo deo nesavladane i u prvom momentu nesavladive, prvo­ bitne nagonske prirode, koja izbija na videlo u fe­ nomenu prenosa. Arhaični oblici fantazije, koji po­ stepeno dostižu površinu svesti, nisu ništa drugo do dalji dokaz ove činjenice. Uz pomoć obe teorije može se pokušati da se pa­ cijentu objasni kako su infantilni, kako su nemogući i kako su apsurdni njegovi zahtevi i konačno on će se, možda, čak povući na razumne postavke. Ali moja pacijentkinja nije jedina koja to nije učinila. Tačno je da lekar sa ovim teorijama može da sačuva svoj lik i da se, sa više ili manje čovečnosti, izvuče iz ne­ prijatne situacije. Stvarno ima pacijenata za koje se ne isplati neki veći utrošak (ili izgleda da se ne isplati), ali ima i slučajeva gde ovakav postupak upra­ vo znači besmisleno oštećenje pacijentove duše. U slučaju moje pacijentkinje osećao sam nešto slično i stoga sam odbacio moje racionalističke pokušaje, da bih — svakako sa loše prikrivenim nepoverenjem — prirodi dao mogućnost da koriguje svoju sopstvenu besmislicu (kako je meni izgledalo). Kao što je pomenuto, ovom prilikom sam upoznao nešto neobično važno, naime postojanje nesvesne samoregulacije.. Ne­ svesno može ne samo da »želi« već i da se odrekne svojih sopstvenih želja. Ovo, za integritet ličnosti vrlo važno saznanje, ostaje nepoznato onome ko se za­ ustavi pred konstatacijom da se radi o čistom infantilizmu. On će se vratiti sa praga svog saznanja i sebi reći: 'Sve je bilo besmislica. Ja sam psihički bolesni fantast, kome je najbolje da pokopa ili odbaci ne­ svesno i sve ono što je u vezi sa tim.' On će smisao onog što je toliko želeo shvatiti kao infantilnu bes­ mislicu. On će shvatiti da je njegov zahtev bio apsur­ dan, on će doći do tolerancije samog sebe i do rezig­ nacije. Sta može da učini? On će se pred konfliktom okrenuti i vratiti i, ukoliko je to moguće, regresivno uspostaviti svoju potresenu personu, uz gubitak svih onih nadanja i očekivanja koja su nabujala tokom prenosa. Na taj način on će biti manji, ograničeniji i racionalniji nego što je bio pre toga. Ne može se reći 180

da je ovakav ishod eo ipso nesreća za sve ljude, po­ što ima isuviše mnogo onih koji zbog svoje notorne nesposobnosti bolje služe u racionalističkom sistemu nego u slobodi. Ovo poslednje spada u nešto teže stva­ ri. Onaj ko može da podnese ovaj ishod, taj se može složiti sa Faustom koji kaže: Krug ovog sveta poznat mi je dosta No pogled preko zakrčen ml osta Tek luda tamo škilji, mašti vična Vrh oblaka da nađe sebi slična! Stoj čvrsto, pa se ovde ogledaj. Sposobnim nem nije život taj. Za večnošću i čemu čežnja ta, Sto spoznaš i uhvatiti se da. Zemaljskih dana tako prođi rok! Nek dusi kruže, ti svoj slijedi tok.. .

3

Ovo rešenje bi bilo srećno kada bi nekom stvar­ no uspelo da se nesvesnog otrese u tolikoj meri da mu se energija smanji do nedelotvornosti. Shodno is­ kustvu »esvesnom se samo delimično može oduzeti energija^ ono ostaje stalno aktivno, jer ne samo da sadrži već je čak i J^zvor libida £iz kog nam pritiču psihički elementi. Stoga bi bila varka verovati da bi se nekom tako reći magičnom teorijom ili metodom nesvesnom mogao konačno oduzeti libido i na taj na­ čin u neku ruku ga isključiti. Covek može jedno vre-* me da se preda ovoj iluziji, da bi jednog dana morao: da kao Faust kaže: Al sad toga čaranja prepun je zrak I zalud izbeći kuša mu svak. Dok dan vedro, razumno može ti proć, U sablasne sne će te uplesti noć. Kad radostan s livade vraća se tko, Sad zakrešti ptica. Sto krešti? Zlo! Od zore do mraka praznoverje to Nametljivo plaši, opominje. Sami, u strahu tu stojimo mi, Dver škripi, a nlko ne ulazi. 4

* Faust II, 5. čin, 4. scena. L. c.

4

181

Niko ne može svojevoljno da nesvesnom oduzme delotvornu snagu. U najboljem slučaju čovek može da se zavarava. To je kao što Gete kaže: Kad me uho čulo ne bi, Srce bi me osećalo u sebi. Preobražena mogu doć, Koristit svoju strašnu moć.

5

Ima samo jedno što se uspešno suprotstavlja ne­ svesnom, a to su_spoljne neosporne nevolje. (Ko ne­ što više zna o nesvesnom taj će i iza spoljašnjih ne­ volja sagledati ono isto lice koje ga je prethodno gledalo iznutra). Unutrašnja nevolja može se preobra­ ziti u spoljašnju i sve dok postoji stvarna, a ne samo poza, spoljašnja nevolja, obično je neaktivna psihička problematika. Zbog toga Mefisto Faustu, kome su odvratne »lude mađije«, daje savet: Jest! Bez novca, bez čarolije Bez lekara to sredstvo možeš steći: Iziđi samo odmah u polje I počni na njemu kopati i šeći, Ti smisao svoj, a i sebe sama, U sasvim uskim drži granicama. Jednolikom se hranom samo hrani, Ko marva živi s marvom; a njivu gnoji sam, Onog što žanješ, nek te ne bude sram!*

Kao što je poznato ne može se glumeti »jedno­ stavan život« i zbog toga se ni pomoću oponašanja ni­ kada ne može nadoknaditi odsustvo problema jedno­ stavnog života, prepuštenog sudbini. Ne onaj ko u sebi ima mogućnost, već mnogo pre onaj ko u sebi sadrži nužnost ovakvog života biće na ovo primoran već svojom prirodom i zatvorenih očiju će proći pored ovde nabačenog problema, jer sagledavanje istog prevazilazi njegovu moć shvatanja. Ali ako može da sa­ gleda Faustov problem, onda mu je već zatvoren izlaz * L. c. • Faust I, 6. scena. (Prevod citiranih delova Fausta: Tito Strozzi — Prim. prev.).

182

u »jednostavni život«. Sigurno da ga niko ne spre­ čava da se preseli na selo u dvosoban stan, da rilja po vrtu i jede sirovu repu. Ali njegova duša će se smejati ovoj obmani. Samo ono što je čovek stvarno, ima lekovitu moć. Regresivno uspostavljanje persone je životna mo­ gućnost samo onda kada neko za kritični neuspeh svog života ima da zahvali sopstvenoj nadmenosti. Sa smanjenjem svoje ličnosti on se vraća na, za njega, odgovarajuću meru. U svakom drugom slučaju rezig­ nacija i umanjivanje'samog sebe predstavlja izbegavaiija koja se stalno mogu održati samo sa doživot­ nom neurotskom patnjom. Posmatrano sa svesnog as­ pekta dotičnog neurotičara, njegovo stanje svakako ne izgleda kao izbegavanje, već mnogo pre kao ne­ mogućnost da se uhvati u koštac sa problemom. On je po pravilu sam, i ,u današnoj kulturi malo ili ni­ šta mu ne dolazi u susret spremno da pomogne; čak mu i psihologija prvo suprotstavlja reduktivna shvatanja, time što upravo podvlači neminovan arhaični infantilni karakter tih prolaznih stanja i na taj način ih čini neprihvatljivim. Njemu ne pada na pamet da lekarska teorija može služiti i tome da lekar više ili manje elegantno izvuče glavu iz omče. Zbog toga ove reduktivne teorije tako izvanredno odgovaraju suštini neuroze, pošto su korisne i samom lekaru.

B. IDENTIFIKACIJA SA KOLEKTIVNOM PSIHOM

Druga mogućnost bila bi identifikacija sa kolek­ tivnom psihom. To bi bilo istoznačno sa prihvatanjem inflacije, ali sada dignute na stepen sistema, to jest, čovek biva srećni posednik te velike istine, koju treba još otkriti, konačne spoznaje koja znači spasenje-naroda. Ovaj stav ne mora da bude sumanutost veličine u direktnom-obliku, već sumanutost veličine u pozna­ tom ublaženom obliku reformatorstva, proroštva i mučeništva. Slabi duhovi koji, kao što je često slučaj, raspolažu sa utoliko većom merom sujete, častoljublja 183

i neumesne naivnosti, izloženi su ne maloj opasnosti da podlegnu ovom iskušenju. Otvaranje pristupa ko­ lektivnoj psihi znači za individuu obnavljanje života, svejedno da li se ovo obnavljanje doživljava kao pri­ jatno ili neprijatno, čovek želi da zadrži ovo obna­ vljanje; jedan zbog toga što se na taj način povećava njegovo osećanje življenja, drugi zato što obećava bogati porast njegovog saznanja, treći stoga što je otkrio ključ preobražaja njegovog života. Zbog toga niko od njih ne želi da se okani velikih vrednosti koje leže pokopane u kolektivnoj psihi, stremeći da na bilo koji način novostečeni priključak čvrsto spoji sa praosnovama života. Identifikacija izgleda da je ovome najbliži put, pošto rasplinjavanje persone u kolektivnoj psihi formalno poziva na to da se čovek sjedini sa ovim ponorom i da se nepovratno stopi sa njom. Ovaj delić mistike je svojstven svakom boljem čoveku, kao što je svakom urođena »čežnja za maj­ kom«, kao pogled unatrag k izvoru iz koga se nekad poteklo. 7

Kao što sam ranije iscrpno pokazao u regresiv­ noj čežnji, koju, kao što je poznato, Frojd shvata kao • »infantilnu fiksaciju« ili kao »incestuoznu želju«, leži posebna vrednost i posebna neminovnost koja je, npr. u mitovima podvučena na taj način da je upravo naj­ jače i najbolje jednog naroda, naime njegov junak, onaj koji popušta regresivnoj čežnji i namerno se upušta u opasnost da ga proguta monstrum materin­ ske praosnove. Ali on je junak samo stoga što ne dopušta da bude konačno progutan, već pobeđuje monstrume, i to ne samo jednom već više puta. Tek . iz poraza kolektivne psihe proističe prava vrednost, osvajanje blaga, nepobedivog oružja, magijskog zaOvde bih želeo da podsetim na Kan tovu interesantnu napomenu: u njegovim Vorlesungen iiber Psvchologie, (Leipzig, 1889) ukazuje na »dragocenost koja leži u polju tamnih predstava, a koja predstavlja duboki ponor ljudskih spoznaja, koji nikada nećemo dostići«. Ova dragocenost je, kao što sam to iscrpno pokazao u mojoj knjizi Wandlangen und Svmbole der Libido (Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5), zbir iskonskih slika u kojima je investiran li­ bido, ili, bolje rečeno, koje su samopokazanje libida. 7

184

štitnog sredstva ili bilo kakvih drugih željenih doba­ ra izraženih u mitu. Stoga onaj ko se identifikuje sa kolektivnom psihom — mitski izraženo: ko pusti da ga proguta monstrum — i u njoj se raspline, on je doduše prišao blagu koje čuva aždaja, ali krajnje nedobrovoljno i na svoju veliku štetu. Svakako da niko ko je svestan komičnosti ove identifikacije, neće imati hrabrosti da je izdigne do principa. Ali opasno u ovome je tb što mnogima ne­ dostaje neophodnog humora ili što zakazuju upravo na ovom mestu: njih obuhvata patos, neka vrsta trud­ noće značaja, koja sprečava svaku delotvornu samo­ kritiku. Ne bih želeo da osporavam pojavu proroka uopšte, ali bih ipak opreza radi prvo posumnjao u svaki pojedinačni slučaj, pošto je isuviše opasna stvar da se čovek lakomisleno odluči da ga bez dalj­ njega smatra pravim prorokom. Svaki pravi prorok prvo se energično brani od nesvesnog nametanja ovakve uloge. Stoga tamo gde prorok nastaje za tren oka, bolje je misliti na gubitak psihičke ravnoteže. Pored mogućnosti da se postane prorok mami i druga suptilnija i na izgled legitimni ja radost, na­ ime postati učenik nekog proroka. Ovo je za veliku većinu upravo idealna tehnika. Njene prednosti su: »Odium dignitatis«, naime natčovečanska obaveza proroka, postaje jedno utoliko slađe »otium indignitatis«, čovek je nevredan, skrušeno sedi kraj nogu »majstora« i čuva se sopstvenih misli. Duhovna tro­ most postaje vrlina, čovek sme da se raduje suncu tog bar polubožanskog bića. Arhaizam i infantilizam nesvesne fantazije profitira bez sopstvenih troškova, pošto se sve obaveze prebacuju na »majstora«. Kroz obožavanje »majstora« čovek na izgled ne primećujući i sam raste u visinu, a osim toga se velika istina — koju nije sam otkrio — prima bar neposredno-iz ruku »majstora«. Naravno, često se učenici vezuju jednim lancem ne iz ljubavi, već iz razumljivog in­ teresa da se pomoću stvaranja kolektivnog odobra­ vanja vrlo lako učvrste u sopstvenom ubeđenju. Ovo je identifikacija sa kolektivnom psihom koja izgleda znatno preporučljivija; drugi ima čast da bu185

de prorok a sa tim i opasnu odgovornost. Čovek je samo učenik, ali s tim i saupravitelj velike dragocenosti, koju je majstor izvukao iz dubina. Čovek oseća svu vrednost i teret jednog ovakvog položaja i smatra najvišom dužnošću i moralnom neophodnošću da ocrnjava sve one koji drugačije misle, da vrbuje prozelite i uopšte da čovečanstvu okači jedno svetio — isto onako kao da je i sam prorok. A to su upravo oni koji su se sakrili iza na izgled skromne persone, koji se, nadmeni, kroz identifikaciju sa kolektivnom psihom iznenada pojavljuju na vidiku sveta. Jer kao što je prorok iskonska slika kolektivne psihe, tako je i njegov učenik jedna iskonska slika. U oba slučaja kroz kolektivno nesvesno se uvlači inflacija, tako da trpi štete samostalnost individual­ nosti. Ali kako ni izdaleka sve individue ne poseduju snagu samostalnosti, možda je fantazija učenika još ono ponajbolje što oni mogu postići. Uživanja u sa tim skopčanoj inflaciji su tada bar mala naknada za gubitak duhovne slobode. Ne srne se takođe potceniti da je život stvarnog ili uobraženog proroka pun pat­ nji, razočarenja i odricanja, tako da hor učenika koji peva »Osana« ima vrednost kompenzacije. To je sve tako ljudski razumljivo da bi čovek morao da se čudi ako bi bilo kakva sudbina vodila preko i izvan toga.

D R U G I D E O

INDIV1DUACIJA

I FUNKCIJA NESVESNOG Postoji jedna unutrašnja određenost i mogućnost da se prevaziđu stupnjevi koji su opisani u prvom delu. To je put individuacije. Individuacija znači: po­ stati pojedinačno biće, i ukoliko pod individualnošću podrazumevamo našu najintimniju, poslednju i neuporedivu jedinstvenost, postati svoja Sopstvenost (Selbst). Zbog toga bi se individuacija mogla prevesti i kao »samoostvarenje« ili kao »samoispunjenje«. Razvojne mogućnosti, o kojima je bilo reči u prethodnim poglavljima, su u osnovi uzeto obesebljenja, naime samoodricanja u korist neke spoljne uloge ili u korist nekog uobraženog značenja. U prvom slu­ čaju Sopstvenost se povlači u pozadinu u korist so­ cijalnog priznanja, u drugom u korist autosugestivnog značenja neke iskonske slike. U oba slučaja, dakle, preteže kolektivno. Samoodricanje u korist kolektiv­ nog odgovara socijalnom idealu; ono važi čak kao dužnost i vrlina, iako to može dovesti i do egoističkih zloupotreba. Egoiste nazivaju »samoživima« što, naravno, nema ničeg zajedničkog sa pojmom »Sopstvenosti«, kako ga ovde koristim. Nasuprot tome iz­ gleda da samoostvarenje stoji u suprotnosti sa samoodricanjem. Ovaj nesporazum je opšti, pošto se pravi nedovoljna razlika i između individualizma i indivi­ duacije. Individualizam je namerno isticanje i nagla­ šavanje navodne svojstvenosti nasuprot kolektivnih obzira i obaveza. Individuacija, međutim, znači upra189

vo bolje i potpunije ispunjenje kolektivnih opredelje­ nja čoveka, pošto dovoljno uzimanje u obzir svojstava individue pruža bolje mogućnosti socijalnog uspeha, nego kada se lična svojstva zapostavljaju ili čak po­ tiskuju. Svojevrsnost individue ne treba shvatiti kao heterogenost njene supstancije ili njenih komponen­ ti, već mnogo pre kao svojstveni odnos mešavine ili kao postepenu razliku diferenciranja funkcija i spo­ sobnosti, koje su po sebi i za sebe univerzalne. Svako ljudsko lice ima nos, dva oka itd., ali ovi univerzalni faktori su varijabilni i ova varijabilnost je ono što omogućava individualna svojstva. Stoga individuacija može značiti samo psihološki razvojni proces, koji is­ punjava data individualna opredel jenja, drugim re­ cima, od čoveka stvara tog određenog pojedinca, ka­ kav je već. Na taj način ne postaje »samoživ« u sva­ kodnevnom smislu, već on samo ispunjava svoju svo­ jevrsnost, što je, kao što je rečeno, beskrajno razli­ čito od egoizma ili individualizma. Ukoliko je čovekova individua, kao živo jedin­ stvo, sastavljena od samih univerzalnih faktora, ona je potpuno kolektivna i zato ni u kakvoj suprotnosti prema kolektivu. Individualističko naglašavanje svojevrsnosti stoga je u suprotnosti sa ovom osnovnom činjenicom živog bića. Nasuprot tome individuacija upravo teži živom sadejstvu svih faktora. Ali kako su ti, po sebi univerzalni faktori uvek prisutni samo u individualnom obliku, njihovo potpuno uzimanje u obzir dovodi do individualnog dejstva, koje se ne mo­ že zameniti ničim boljim, a najmanje individualiz­ mom. Svrha individuacije nije ništa drugo do s jedne strane oslobađanje Sopstvenosti iz pogrešnog plašta persone, a s druge od sugestivne moći nesvesnih slika. Iz do sada rečenog trebalo bi da je postalo dovoljno jasno šta psihološki znači persona. Sto se tiče druge strane, naime dejstva kolektivno nesvesnog, tu se kre­ ćemo u tamnom unutrašnjem svetu, koga je znatno teže razumeti nego svakom pristupačnu psihologiju persone. Svako zna šta znači »zauzeti službenu pozu« ili »igrati društvenu ulogu«, itd. Pomoću persone čo190

vek želi da izgleda kao onaj ili ona, ili se čovek rado krije iza neke maske, pa čak izgrađuje određenu per­ sonu kao zaštitni bedem. Stoga problem persone ne bi smelo da pravi posebne teškoće razumevanja. Druga je stvar, međutim, shvatljivo izložiti one suptilne unutrašnje procese, koji sugestivnom silom zahvataju svest. O ovim dejstvima najbolje možemo steći sliku uz pomoć primera duševnih bolesnika, stvaralačkih inspiracija i religijskih preobraćanja. Izvanredan opis ovakve unutrašnje promene, za koji bi se moglo reći da je prisluškivao stvarnost, nalazi se u knjizi H. G. Wels: Christina Albertas Father.' Promene slične vrste opisane su i u vrednoj knjizi Leon Daudet, L'Heredo. Obuhvatni materijal može se naći kod William James, Varieties oj Religious Experience. Iako su u mnogim takvim slučajevima prisutni spoljni faktori, koji ovu promenu ili nepo­ sredno uslovljavaju ili su bar povod, ipak nije uvek slučaj da spoljni faktor daje dovoljno objašnjenja za nastajanje promene ličnosti. Naprotiv, moramo pri­ znati činjenicu da promene ličnosti mogu nastati iz • subjektivnih, unutrašnjih razloga, mišljenja i ubeđenja, pri čemu spoljni povodi ili ne igraju nikakvu ili krajnje nebitnu ulogu. Ovo je tako reći pravilo kod patoloških promena ličnosti. Oni slučajevi psiho­ za koji predstavljaju jasnu i jednostavnu reakciju na rušilački, spoljni događaj spadaju u izuzetke, zbog čega je za psihijatriju nasledna ili stečena patološka nastrojenost bitni etiološki faktor. Isto važi i za ve­ ćinu stvaralačkih intuicija, pošto čovek jedva da će biti sklon da prihvati čisto kauzalnu vezu između ja­ buke koja pada sa drveta i Njutnove teorije gravi­ tacije. Isto tako se i sva ona religijska preobraćanja, koja se ne mogu dovesti u neposrednu vezu sa suge­ stijom ili podražavanjem primera, zasnivaju na sa­ mostalnim unutrašnjim procesima, čiji tok dostiže kulminaciju u promeni ličnosti. Ovi procesi po pra2

i

1

8

3

London i New York, 1925. Pariš, 1916. London i Cambridge, Mass., 1902.

191

vilu imaju osobitost da su pre svega potpragovni, tojest nesvesna zbivanja, koja samo postupno dostižu do svesti. Momenat prodora svakako da može biti i iznenadan, ukoliko svest trenutno preplave tuđi i na izgled neslućeni sadržaji. Za laike a i za onog koga je ovo pogodilo to može da izgleda tako, ali za znalca nema ovakvih iznenadnosti. Naime, u stvarnosti ova­ kav prodor se po pravilu priprema godinama, često je ovome posvećeno pola života, a već u detinjstvu se mogu posmatrati svakakve čudne stvari, koje često više ili manje simbolično ukazuju na budući nenor­ malni razvitak. Sećam se npr. duševnog bolesnika koji je odbijao hranu a veštačkoj ishrani preko nosne sonde davao sasvim neobičan otpor. Bila je potrebna čak narkoza da bi se uvela sonda. Naime, bolesnik je na svojstven način mogao tako reći da proguta jezik, to jest da ga pritisne unazad u ždrelo, što mi je tada bila sasvim nova i nepoznata činjenica. U jednom od lucidnih intervala saznao sam od bolesnika sledeće: kao mladić često je razmišljao o tome kako bi mogao da se ubije i onda kada bi ga sprečavali na svaki mo­ gući način. Najpre je pokušao sa zadržavanjem disa­ nja dok je došao do zaključka da u polusvesnom sta­ nju ipak počinje da diše. Stoga je prestao sa ovim pokušajima i razmišljao kako bi išlo sa odbijanjem hrane. Ova razmišljanja zadovoljavala su ga sve dotle dok nije otkrio da mu se hrana može uvesti kroz nosnoždrelnu duplju. Zbog toga je razmišljao o tome kako bi se mogao zatvoriti ovaj pristup. Tako je do­ šao na pomisao da jezik priljubi unazad. U početku mu to nije uspevalo zbog čega je započeo sa redovnim vežbama, tako da mu je uspelo da jezik proguta onako kako se to ponekad nenamerno dešava u narkozi, oči­ gledno zbog potpune, veštačke mlitavosti muskula­ ture koreria jezika. -Na ovaj čudan način mladić se pripremao za budu­ ću psihozu. Posle drugog šuba ostao je neizlečivo du­ ševno bolestan. Ovaj primer namesto mnogih drugih pokazuje kako kasnije na izgled iznenadni upad stranih sadržaja niukom slučaju nije stvarno iznenadan, več naprotiv rezultat dugogodišnjeg, nesvesnog razvitka. 192

Veliko pitanje je: u čemu se sastoje nesvesni procesi? I kako su nastali? Sve dok nisu svesni o njima se, naravno, ne može ništa reći. Ponekad, me­ đutim, manifestu ju se delom kroz simptome, delom kroz postupke, mišljenja, afekte, fantazije i snove. Oslanjajući se na ovakva posmatranja možemo izvući indirektne zaključke o svagdašnjem položaju i svag­ dašnjem stanju nesvesnih zbivanja i razvitaka. Pri tom se čovek ne srne prepustiti iluziji da se upoznala stvarna priroda nesvesnih procesa. Mi nikada ne dospevamo dalje od tako reći — kao-da . . . »U srž prirode ne prodire ni jedan duhovni stvor«, takođe ni u nesvesno. Znamo, međutim, da nesvesno nikada ne miruje. Izgleda da je stalno ak­ tivno, čak i kada spavamo, ipak sanjamo. Doduše, ima veliki broj ljudi koji tvrde da po pravilu nikada ne sanjaju, međutim, vrlo je verovatno da se oni samo ne sećaju svojih snova. Čak je upadljiva činjenica da se ljudi koji govore u snu najčešće ili ne mogu setiti sna skopčanog sa govorom ili uopšte činjenice da su nešto sanjali. Sigurno da ne prođe dan a da ne na­ činimo neku govornu omašku, da se nečega ne mo­ žemo setiti što je inače u drugim prilikama prisutno, da nas ophrvava zlovolja kojoj ne znamo uzrok itd. Ovo su simptomi nesvesne delatnosti koja noću po­ staje direktno vidljiva u snovima, dok danju samo ponekad probija branu koju postavlja svest. Koliko dopire naše današnje iskustvo možemo tvrditi da se nesvesni procesi nalaze u kompenzatornom odnosu prema svesti. Izričito koristim reč »kompenzatoran« a ne reč »kontrastan«, pošto svest i ne­ svesno nisu neophodno u međusobnoj suprotnosti, već se međusobno dopunjuju do određene celine, do Sopstvenosti. Shodno ovoj definiciji Sopstvenost je svesnom Ja nadređena veličina. Ono ne obuhvata samo svesnu već i nesvesnu psihu i stoga je tako reći lič­ nost, što smo takodel Mogli bismo zamisliti da posedujemo parcijalne duše. Tako npr. bez teškoća sebe same možemo sagledati kao personu. Ali razjasniti sebi šta smo kao Sopstvenost, prevazilazi našu moguć­ nost predstavljanja, pošto bi za ovu operaciju deo 13 Jung, Odabrana dela, II

193

morao da bude u mogućnosti da shvati celinu. Takođe nema nade da dostignemo ni bar približnu svesnost Sopstvenosti jer ma koliko mogli biti svesni, uvek će biti prisutna neodređena i neodrediva koli­ čina nesvesnog, koja spada u totalnost Sopstvenosti. I tako Sopstvenost ostaje nama stalno nadređena ve­ ličina. Nesvesna zbivanja koja kompenzuju svesno Ja sadrže sve one elemente koji su neophodni za samoregulaciju celokupne psihe. Na ličnom stupnju to su u svesti još nepoznati lični motivi, koji se javljaju u snovima ili su to značenja dnevnih situacija koje smo prevideli, ili zaključci koje nismo izveli, ili afekti koje sebi nismo dozvolili, ili kritike koje smo sebi uštedeli. Što čovek kroz samospoznaju i njoj odgo­ varajućim postupcima postaje više svestan sebe, tim više se gubi onaj na kolektivno nesvesnom naslagani sloj lično nesvesnog. Na taj način nastaje svest koja više nije sputana u lično osetljivom Ja-svetu, već uzima učešća u daljem svetu, objekata. Ova šira svest više nije ono osetljivo, egoistično klupko ličnih želja, strahovanja, nadanja i ambicija, koje moraju biti kompenzovane pomoću nesvesnih ličnih protiv-tendencija ili čak i korigovane, već je to funkcija od­ nosa skopčana za objekt, svet, koja individuu premešta u bezuslovnu, obaveznu i neraskidivu zajednicu sa svetom. Zapleti koji nastaju na ovom stupnju više nisu egoistični konflikti želja, već teškoće koje se tiču kako mene tako i drugihj U krajnoj liniji na ovom stupnju radi se o kolektivnim problemima, koji stavljaju u pokret kolektivno nesvesno, pošto im je potrebna kolektivna a ne lična kompenzacija. Ovde možemo doživeti da nesvesno produkuje sadržaje koji ne važe samo za dotičnog pojedinca, već i za druge, čak za mnoge i, možda, za sve. Elgoni, koji žive u prašumama Elgona, objasnili su mi da ima dve vrste snova: običan san malog čo­ veka i »velika vizija« koju ima samo veliki čovek, npr. vrač ili poglavica. U malim snovima nema ni­ čega. Ali ako je neko sanjao »veliki san«, onda saziva celo pleme da bi ga svima ispričao. 194

Otkud neko zna da li je njegov san »veliki« ili >mali«? On zna to na osnovu instinktivnog osećanja značajnosti. On je tako savladan utiskom da mu ne pada na pamet da san zadrži samo za sebe. On mora da ga ispriča, psihološki ispravno pretpostavljajući da je ovaj od značaja za sve. Kolektivni san i kod nas ima osećajno značenje koje tera na saopštavanje i pričanje drugima. On proističe iz konflikta odnosa i zbog toga se mora dovesti u svesni odnos, pošto san ovog kompenzuje a ne samo neku unutrašnju, ličnu izopačenost. Procesi kolektivno nesvesnog ne bave se samo sa više ili manje ličnim odnosima individue sa njenom porodicom ili njenom daljom društvenom. grupom, već i sa njenim vezama sa zajednicom — sa ljudskom zajednicom uopšte.\ Sto je opštiji i bezličniji uslov koji izaziva nesvesnu" reakciju, tim će biti značajnija, neobičnija i jača kompenzatorna manifestacija. Ona ne tera samo na privatno poveravanje, već dovodi do otkrovenja, spoznaje, pa čak prisiljava na preuzima­ nje neke uloge. Kako nesvesno kompenzuje odnose može ilustrovati sledeći primer: svojevremeno sam imao kao pa­ cijenta jednog nešto arogantnijeg gospodina. On je zajedno sa mlađim bratom vodio radnju. Između bra­ će postojao je vrlo napet odnos, što je između ostalog bio jedan od bitnih uzroka neuroze mog pacijenta. Iz podataka koje mi je dao pacijent nije mi bilo sasvim jasno šta je bio stvarni razlog napetosti. Imao je sva­ kakvih kritika u odnosu na brata, takođe nije dao ni­ malo povoljnu sliku o njegovoj nadarenosti. Brat se često javljao u njegovim snovima, i to vazda u ulozi Bizmarka, Napoleona ili Cezara. Njegova kuća je iz­ gledala kao Vatikan ili Jildic kiosk. Njegovo nesve­ sno je očigledno imalo potrebu da bitno podigne rang mlađeg brata. Iz toga sam zaključio da moj pacijent sebe procenjuje isuviše visoko a brata isuviše nisko. Dalji tok analize dao je za pravo ovom zaključku u svakom pogledu. Jedna mlada pacijentkinja, sanjalački vezana za majku, stalno je sanjala vrlo nepovoljne snove o njoj 13'

195

— u snu se majka pojavljivala kao veštica, kao avet, progonitelj. Majka je preko svake mere razmazila ćerku i svojim nežnostima zaslepila ćerku tako da ova svesno nije mogla da sagleda štetni majčin uticaj, zbog čega je nesvesno sprovodilo kompenzatornu kri­ tiku u odnosu na majku. Jednom mi se desilo da sam jednu pacijentki­ nju intelektualno kao i moralno isuviše potcenio. U snu sam video zamak na visokoj litici. Na najvišem tornju nalazila se lođa i tu je sedela moja pacijent­ kinja. Nisam oklevao već sam joj odmah ispričao ovaj san, naravno ovo je bilo izvanredno uspešno. Kao što je poznato čovek se rado blamira upravo pred ljudima koje nepravedno potcenjuje. Naravno da i obrnuto može biti slučaj, kao što se desilo jednom mom prijatelju. Kao vrlo mlad student izmolio je audijenciju kod »ekselencije« Virhova. Kada je, naj­ zad, uplašen trebalo ovom da se predstavi i da kaže svoje ime, rekao je: »Moje ime je Virhov«, na šta je ekselencija pakosno se smešeći odvratila: »Ah, i vi se zovete Virhov?« Osećanje sopstvene ništavnosti oči­ gledno da je u nesvesnom mog prijatelja išlo isuviše daleko, zbog čega ga je ubrzo nateralo da Virhova predstavi kao identičnu veličinu. U ovim više ličnim odnosima naravno da nije po­ trebna baš kolektivna kompenzacija. Nasuprot tome u prvom navedenom slučaju su figure koje koristi nesvesno upravo izraženo kolektivne prirode — to su opšte priznati heroji. U ovom slučaju moguća su dva tumačenja: ili je mlađi brat moga pacijenta čovek priznatog i širokog kolektivnog značaja, ili moj paci­ jent pati od samoprecenjivanja u odnosu na svakog a ne samo u odnosu na brata. Za prvu pretpostavku nije bilo oslonca, za drugu je govorio već izgled. Kako arogancija mog pacijenta nije bila namenjena samo bratu, već široj društvenoj grupi, kompenzacija se poslužila kolektivnom slikom. Isto važi i za drugi slučaj. »Veštica« je kolek­ tivna slika, stoga moramo zaključiti da šlepa zavis­ nost mlade pacijentkinje nije bila vezana samo za 196

majku već i za dalju socijalnu grupu. Ovo je bilo slu­ čaj utoliko što je devojka još živela u svom isklju­ čivo infantilnom svetu, koji je još sasvim bio identi­ čan sa roditeljima. Navedeni primeri se odnose na veze u okvirima ličnog. Ali ima i bezličnih veza ko­ jima je ponekad potrebna nesvesna kompenzacija. U ovakvim slučajevima se javljaju kolektivne slike, koje imaju više ili manje mitološki karakter. Mo­ ralni, filozofski i religijski problemi upravo zbog svog opšte važećeg karaktera obično najranije pobuđuju mitološke kompenzacije. U gore pomenutoj Velsovoj knjizi srećemo se sa upravo klasičnom kompenzaci­ jom: Primbli, patuljasto izdanje ličnosti, otkriva da je on zapravo reinkarnacija Sargona, kralja kraljeva itd. Srećom genije autora je sirotog Sargona spasao od prokletstva patološke smešnosti i čitaocu čak pru­ žio mogućnost da sagleda tragični i večiti smisao u ovoj apsurdnosti: mr Preemblv (Primbli) jedno pravo ništa, došao je do saznanja da je on prolazište svih proteklih i budućih vremena. Ova spoznaja nije isu­ više skupo plaćena lakšom sumanutošću, pod pretpo­ stavkom da malog Primbija neće konačno progutati monstrum jedne iskonske slike, što mu se međutim skoro desilo. Opšti problem zla i greha je jedan drugi aspekt našeg bezličnog odnosa prema svetu. Stoga ovaj pro­ blem stvara kolektivnu kompenzaciju kao skoro ni­ jedan drugi. Kao inicijalni simptom teške prisilne neuroze jedan pacijent je u svojoj 16. godini sanjao sledeći san: On ide nepoznatom ulicom. Mračno je. On čuje iza sebe korake koji se približavaju. On ubr­ zava, lako uplašen. Koraci se približuju a njegov strah raste. On počinje da trči. Ali koraci izgleda da ga stižu. Konačno on se okreće da bi video đavola. U samrtnom strahu on skače i ostaje tako da visi u vazduhu. Ovaj san se ponovio dva puta, kao znak nje­ gove posebne važnosti. Kao što je poznato zbog svoje skrupuloznosti i ceremonijalne prisilnosti prisilna neuroza nema samo površni izgled moralnog problema, već ona i unutra vrvi od nečovečnosti, kriminalnosti i opakih zala, 197

protiv čije se integracije očajnički bori izvan ovog« fino organizovana ličnost. Iz ovog razloga mora se tako mnogo toga učiniti na ceremonijalno »pravi« na­ čin, donekle kao protivteža zlu koje preteći stoji u pozadini.'Posle ovog sna počela je neuroza, koja se uglavnom sastojala od toga što se pacijent, kako se sam izrazio, održavao u »provizornom« ili »nekonta­ miniranom« čistom stanju, pošto je kontakt sa sve­ tom i svim što je podsećalo na prolaznost prekinuo ili učinio »nevažećim« pomoću bezumne podrobnosti, skrupuloznih ceremonija čišćenja i strašljivog drža­ nja za bezbrojne, preko svake mere komplikovane zapovesti. Još pre nego što je pacijent i naslućivao pred­ stojeće pakleno stanje, pokazao mu je san da ako želi da se ponovo vrati na zemlju, onda će to za njega značiti pakt sa zlom. Na jednom drugom mestu opisao sam san koji predstavlja kompenzaciju religijskog problema kod mladog studenta teologije. Kod njega se radilo o sva­ kakvim teškoćama verovanja, što nije neobično kod modernog čoveka. U snu on je bio đak »belog maga«, koji je, međutim, bio odeven u crno. On ga je podu­ čavao do određene tačke kada je rekao da im je tu potreban »crni mag«. Crni mag se pojavio ali je bio obučen u belo. On je tvrdio da je našao ključeve raja, ali mu je potrebna mudrost belog maga da bi mogao da sazna šta da započne sa ključevima. Očigledno da ovaj san sadrži problem suprotnosti, koji je, kao što je poznato, našao u taoističkoj filozofiji sasvim dru­ gačije rešenje nego u našim zapadnim shvatanjima. Figure koje koristi san su bezlične, kolektivne slike, shodno prirodi bezličnog religijskog problema. Na­ suprot hrišćanskom shvatanju san ističe relativnost dobrog i zla na način koji, bez daljnjega, podseća na poznati taoistički simbol Janga i Jina. 4

Up. Uber die Archetypen des kollektiven Unbetcussten, u: Von den Wurzeln des Betousstseins, 1954, S. 46, Ges. Werke, Bd. 9, I Par., 70; Zur Phanomenologie des Geistes im Mdrchen, u: Symbolik des Geistes, 1953, S. 16, Ges. Werke. Bd. 9, I. Par. 398; Psychologie und Erziehung, 1950, S. 96, Ges^ Werke, Bd. 17, Par. 208. 4

198

Iz ovakvih kompenzacija svakako se ne srne zak­ ljučiti da nesvesno, što se dalje svest gubi u univer­ zalnim problemima, isto tako produkuje sve daleko­ sežnije kompenzacije. Naime, postoji — ako se tako sme reći — legitimno i ilegitimno bavljenje bezličnim problemima. Legitimne su ovakve ekskurzije samo onda kada proističu iz najdubljih i najiskrenijih in­ dividualnih potreba; nasuprot tome ilegitimne su ako predstavljaju čisto intelektualnu radoznalost ili po­ kušaje bekstva iz neprijatne stvarnosti. U ovom dru­ gom slučaju nesvesno produkuje isuviše ljudske i sa­ mo lične kompenzacije, koje imaju očiglednu svrhu da svest vrate na svakodnevicu. Ovakve ličnosti, koje ilegitimno lebde u beskonačnosti, često imaju smešno banalne snove koji pokušavaju da priguše ovu prekomernost. Tako iz prirode kompenzacije možemo bez daljnjega izvesti zaključak o ozbiljnosti i opravdano­ sti svesnih stremljenja. Sigurno da postoji ne mali broj ljudi koji zazire od toga da prihvati da bi nesvesno moglo da ima izvesne »velike« misli. Meni bi prigovorili: »Ali da li stvarno verujete da je nesvesno u stanju da proiz­ vede tako reći konstruktivnu kritiku našeg zapadnog duha?« Sigurno, ako se ovaj problem shvati intelek­ tualno i nesvesnom imputiraju racionalističke namere, onda stvar postaje apsurdna. Nesvesnom se si­ gurno ne sme poturati psihologija svesti, ^Jjegov men­ talitet je instinktivan; ono nema izdiferencirane funk­ cije; ono ne misli na način na koji mi podrazumevamo »mišljenje«. Ono samo stvara sliku koja pruža odgovor stanju svesti i koja sadrži isto toliko ideja koliko i osećanja i sve je drugo samo ne produkt racionalističkog razmatranja. Ovakva slika bi se pre mogla nazvati umetni6kom vizijoml Lako se zaborav­ lja da problem kao ovaj, kome u osnovi leži poslednji navedeni san, i u svesti snevača nije intelektualno već duboko emocionalno pitanje. Za moralnog čoveka etički problem je strastveno pitanje, koje ima svog korena kako u najdubljim nagonskim zbivanjima ta­ ko i njegovim najidealnijim aspiracijama. Stoga ni­ kakvo čudo ako na to dolazi odgovor iz dubina nje199

gove prirode. Činjenica da svako misli da je njegova psihologija merilo svih stvari i, ako je taj svako slu­ čajno tako plitkouman da se ovakav problem uopšte i ne pojavljuje u sferi njegovih posmatranja, onda to ne može dalje brinuti psihologa, pošto on mora objektivno prisutne stvari uzeti onakve kakve su a ne da ih deformiše u korist neke subjektivne pretpo­ stavke. Kao što bogatije i opsežnije prirode legitimno mogu biti opčinjeni bezličnim problemom, isto tako njihovo nesvesno može odgovoriti u istom stilu; a kao što svest može postaviti pitanje: zašto postoji taj uža­ san sukob između dobra i zla? tako i nesvesno može odgovoriti na to: »Razmotri tačnije: oboje su neop­ hodni jedno drugom; i u najboljem, da, upravo u naj­ boljem je klica zla, a ništa nije tako rđavo da iz toga ne bi moglo da usledi dobro.« Snevač može naslućivati da je na izgled nerešivi konflikt možda predrasuda duha zavisnog od vreme­ na i mesta. Na izgled komplikovana slika sna lako bi se mogla razotkriti kao zoran instinktivni common sense, kao puki začetak neke razložne misli, koju je, možda, zreliji duh mogao da smisli i svesno. Slikovno uobličavanje zamišljenog, koje se inače retko sreće, je prerogativ onog primitivnog, prirodnog duha, koji živi u svima nama i samo je zatamnjen jednostrano razvijenom svesti. Ako kompenzacije, koje je proiz­ velo nesvesno, posmatramo sa ovog ugla, onda se ovom načinu posmatranja s pravom može zameriti da nesvesno procenjuje isuviše sa gledišta svesti. I stvar­ no u ovom razmatranju uvek sam polazio sa stanovi­ šta da nesvesno u neku ruku samo reaguje na svesne sadržaje, svakako oštroumno, ali ipak bez sopstvene inicijative. Moja namera nije da pobudim utisak kao da sam stvarno ubeđen da je nesvesno u svim sluča­ jevima samo reaktivno. Naprotiv, brojna iskustva iz­ gleda da su dokaz da je nesvesno ne samo spontano, već da može preuzeti i vodstvo. Ima bezbroj slučajeva gde se ljudi zadržavaju u sitničavoj nesvesnosti, da bi najzad postali neurotični. Iz njihove tuposti goni ih neuroza koju je prouzrokovalo nesvesno, vrlo često 200

i protiv njihove lenosti ili protiv njihovog očajničkog otpora. Uostalom po mome mišljenju pogrešno je pret­ postaviti da u ovakvim slučajevima nesvesno donekle postupa po nekom promišljenom, opštem planu i da stremi realizaciji određenih ciljeva. Nisam našao ni­ šta što bi potvrdilo ovu pretpostavkuJPogonski motiv, koliko nam je moguće ovako nešto da otkrijemo, iz­ gleda da je nagon za samoostvarenjem. Ako bi se ra­ dilo o opštem (teleološki posmatrano) planu, onda bi sve individue, koje još raspolažu preteranom nesvesnošću, neka neodoljiva težnja gonila ka višoj svesnosti. To očigledno nije slučaj. Čitavi slojevi naroda, uprkos notorne nesvesnosti, ne postaju neurotični. Mali broj onih koje snađe ovakva sudbina su zapra­ vo »viši« ljudi, koji su iz bilo kog razloga isuviše dugo ostali na primitivnom stupnju.] Njihova priroda nije mogla da izdrži da trajno ostanu u za njih ne­ prirodnoj tuposti. Uskost njihove svesti i ograniče­ nost njihovog postojanja uštedela im je energiju, koja se postepeno kumulirala da bi konačno eksplodirala u obliku više ili manje akutne neuroze. Iza ovog jed­ nostavnog mehanizma ne mora neophodno da bude neki »plan«. Za objašnjenje je sasvim dovoljna bez daljnjega razumljiva težnja za samoostvarenjem. Mo­ glo bi se govoriti i o zakasnelom sazrevanju ličnosti. Ukoliko je vrlo verovatno da smo još prilično daleko od toga da se popnemo do vrhunca apsolutne svesnosti, ipak je svakome pristupačna šira svest, zbog čega se može pretpostaviti da nesvesna zbiva­ nja uvek i svuda privode sadržaje svesti koji, kao što je poznato, povećavaju opseg svesti. Posmatrano na ovaj način, nesvesno izgleda kao iskustveno pod­ ručje neodređene veličine. Kada bi bilo samo reaktiv­ no u odnosu na svest, onda bismo mogli da ga ozna­ čimo kao psihički ogledalni svet. U takvom slučaju bitni izvor svih sadržaja i delatnosti nalazio bi se u svesti, dok se u nesvesnom naprosto ne bi moglo ništa drugo naći do u najboljem slučaju izobličene ogledalne slike svesnih sadržaja. Stvaralački proces bio bi zatvoren u svesti i sve novo ne bi bilo ništa drugo do

201

svesni pronalazak ili izmudrivanje. Protiv ovoga go­ vori iskustvo. Svaki kreativni čovek zna da je nehotičnost bitno svojstvo stvaralačke misli. Pošto nesve­ sno nije samo reaktivno ogledanje, već samostalna produktivna delatnost, to je i njegovo iskustveno područje sopstveni svet, njegova sopstvena realnost, 0 kojoj možemo reći da deluje na nas kao što mi delujemo na nju, isto ono što možemo reći o iskustve­ nom području spoljašnjeg sveta. I kao što su u spoIjašnjem svetu materijalni predmeti elementi koji ga konstituišu, tako su psihički faktori predmeti u onom svetu. Zamisao psihičke predmetnosti ni u kom slučaju nije novo otkriće već mnogo pre jedna od najranijih 1 najopštijih »tekovina« čovečanstva: to je ubeđenje 0 konkretnom postojanju sveta duhova. Svet duhova svakako da nikada nije bio otkriće kao npr. vatra, već je to bilo iskustvo ili privođenje u svest realnosti, ko­ ja ni u čemu nije zaostajala za materijalnim svgtom. Sumnjam da uopšte ima primi ti vaca koji ne bi po­ znavali »magično dejstvo« ili »magičnu supstanciju«. (»Magično« je samo druga reč za psihičko). Takođe izgleda da skoro svako zna za postojanje duhova. »Duh« je psihička činjenica. Kao što našu sopstvenu telesnost razlikujemo od tuđih tela, tako i primitivci (ako uopšte nešto znaju o »duši«) prave razliku iz­ među svoje duše i duhova, pri čemu se ovi drugi osećaju kao strani i tuđi. Oni su predmet spoljnog opažaja, dok sopstvena duša (ili jedna od različitih duša, ako se pretpostavlja više njih), koja se shvata kao srodna duhovima, po pravilu nije predmet na­ vodnog čulnog opažaja. Duša (ili jedna od različitih duša) posle smrti postaje duh koji živi i posle umrlog; 1 to često sa karakterološkim pogoršanjem, što delom protivureči ideji o ličnoj besmrtnosti. Bataki čak ka­ žu da ljudi koji su bili dobri u životu postaju zli i opa5

6

Kod negativnih izveštaja treba uvek pomisliti na či­ njenicu da je strah od duhova u datom slučaju tako veliki, da ljudi čak odriču da se plaše duhova. Ovo sam lično video kod stanovnika Elgona. * Joh. Warneck, Die Religioit der Batak, 1909. 5

202

sni kao duhovi. Otprilike sve ono što primitivci pričaju o pakostima i podvalama koje duhovi prave živima i uopšte slika koju razvijaju o »revenants«, do u pojedi­ nosti odgovara fenomenima koje je utvrdilo spiritističko iskustvo.' I kako saopštenja spiritističkih »du­ hova« ukazuju da se radi o aktivnostima psihičkih delova, tako su i primitivni duhovi manifestacije ne­ svesnih kompleksa. Važnost koju moderna psihologija pridaje »kompleksu roditelja« je neposredni nastavak primitivnog iskustva o opasnom dejstvu duhova ro­ ditelja. Cak i greška u rasuđivanju koju čini primi­ tivan čovek pretpostavljajući (bez razmišljanja) da su duhovi realnosti spoljnog sveta, nalazi svoj nastavak u našoj (samo delimično tačnoj) pretpostavci da su stvarni roditelji odgovorni za kompleks roditelja. U staroj teoriji snova Frojdove psihoanalize, pa čak i izvan ove, ta pretpostavka je važila čak i kao naučno objašnjenje. (Da bi se izbegla ova nejasnoća predlo­ žio sam izraz »imago roditelja«). (Naivni čovek, naravno, nije svestan da najbliži srodnici koji neposredno uplivišu na njega proizvode sliku u njemu, koja se samo delimično podudara sa njima, dok je dobrim delom sastavljena od materi­ jala koji potiče iz samog subjekta. Imago nastaje iz uticaja roditelja i iz specifične reakcije deteta; stoga je ovaj slika koja je jako uslovljeni odraz objekta. Naivni čovek naravno veruje da su roditelji onakvi kakvim ih on vidi. ^lika je projektovana nesvesno i kada roditelji umru, projektovana slika dejstvu je i dalje kao da je po sebi i za sebe postojeći duhJTada primitivni čovek govori o duhovima roditelja koji se vraćaju po noći (»revenants«) dok ih moderni naziva kompleks oca ili kompleks majke. Što je ograničenije polje svesti jednog čoveka, tim se više psihički sadržaji pojavljuju quasi izvan 7

8

Up. Die psychologischen Grundlagen des Geisterglaubens, u: Vber psychische Energetik und das Wesen der Tra­ ume. 2. izd., 1948, Ges. Werke, Bd. 8; v. takode A. Jaffe, Geisterscheinungen und Vorzeichen, 1958. Ovaj izraz preuzela je psihoanaliza, dok je u analitič­ koj psihologiji zamenjen izrazima »praslika« i »arhetip rodi­ telja«. 7

8

203

ovog polja, ili kao duhovi ili kao magijske potencije, projektovane u žive ljude (čarobnjak, veštica). Na izvesnom višem stupnju razvitka, gde se već sreće predstava duše, nisu više sve imagines naprosto pro­ jektovane (gde je ovo slučaj, međusobno razgovara čak i drveće i kamenje), već je ovaj ili onaj komp­ leks bar toliko blizak svesti, da se više ne oseća kao strah, već kao nešto što pripada jedinki. Ipak se ovo osećanje pripadnosti pre svega ne prostire toliko da­ leko da se dotični kompleks oseća kao subjektivni sa­ držaj svesti. On u neku ruku ostaje između svesti i nesvesnog, tako reći u polusenci, doduše s jćdne strane srodan ili pripadan subjektu svesti, s druge, međutim, ipak autonomno postojanje i kao takvo suprotstavljeno svesti, u svakom slučaju nešto što oba­ vezno ne sluša subjektivne intencije, već im je možda čak nadređeno često izvor inspiracija, opomena ili informacija »natprirodnih«. Psihološki bi se ovakav sadržaj mogao objasniti kao delimično autonoman kompleks, koji još nije potpuno integrisan u svest. Primitivne duše, egipatski Ba i Ka, su ovakvi kom­ pleksi. Na višem stupnju a naročito kod svih zapad­ nih kulturnih naroda ovaj kompleks je uvek femininum (anima i ^ux^) sigurno ne bez dubljeg i značaj­ nijeg razloga.

204

II ANIMA I ANIMUS Među mogućim duhovima duhovi roditelja su praktički najvažniji, stoga i univerzalno prošireni kult predaka, koji je prvobitno služio umirivanju »revenants«-a, dok je na višem stupnju, međutim, postao jako primetna moralna i vaspitna institucija (Kina!). Roditelji su za dete najbliži i najuticajniji ro­ đaci. U odraslom uzrastu ovaj uticaj se čepa, zbog toga se imagines roditelja po mogućstvu još više po­ tiskuju iz svesti i zbog njihovog produženog, čak mo­ žda potlačujućeg uticaj a, lako dobijaju negativno zna­ čenje.' Na ovaj način ostaju imagines roditelja da, kao nešto strano, borave u psihičkom »spolja«. Ono što na odraslog čoveka deluje kao neposredni uticaj okoline namesto roditelja jeste žena. Ona prati čo­ veka, ona mu je najbliža, ukoliko živi sa njim i uko­ liko je više-manje istog životnog doba; ona nije nad­ ređena niti starešinstvom niti autoritetom ili fizič­ kom snagom. Ona je međutim uticajan faktor koji kao i roditelji proizvodi imago relativno autonomne pri­ rode, ali ne imago koji kao onaj roditeljski treba da se odcepi, već da se održava asociran u svesti. Zena, sa njenom psihologijom tako različitom od psihologije muškarca, jeste (i bila je uvek) izvor informacija o stvarima koje muškarac i ne vidi. Ona mu može zna­ čiti inspiraciju; njene mogućnosti naslućivanja, če­ sto superiornije od muške, mogu mu dati korisna upo­ zorenja a njena lično orijentisana osećanja mogu mu 205

ukazati na puteve koji su bili. nedostupni njegovim isuviše malo ličnim osećanjima^Ono što Tacit kaže o germanskim ženama, u ovom pogledu sasvim je tačno. Ovde bez sumnje leži jedan od glavnih izvora femininog kvaliteta duše. Ali izgleda da to nije jedini izvor. Naime, nijedan muškarac nije tako sasvim mu­ ški da u sebi ne bi imao ničega ženskog. Naprotiv či­ njenica je da upravo vrlo muški muškarci poseduju (svakako dobro čuvano i skriveno) vrlo bolećiv (često nepravedno nazivan »ženski«) osećajni život. Smatra se vrlinom da muškarac po mogućstvu potiskuje žen­ ske crte, kao što se bar do sada smatralo nepodesnim da žena bude muškaraca. Potiskivanje ženskih crta i sklonosti naravno da dovodi do nagomila van ja ovih zahteva u nesvesnom. Imago žene (duša) postaje na­ ravno receptaculum ovih zahteva, zbog čega muška­ rac u svom ljubavnom izboru često potpada iskuše­ nju da osvoji onu ženu koja najbolje odgovara po­ sebnoj vrsti njegove sopstvene nesvesne ženstvenosti, dakle ženu koja po mogućstvu može da bez dvoumlje­ nja primi projekciju njegove duše. Uprkos tome što se ovakav izbor često smatra idealnim, isto tako to može biti njegova najgora slabost, sa kojom se na ovaj način muškarac ženi (ovo začelo objašnjava ne­ ke krajnje čudne brakove). 1

Izgleda mi da je, pored uticaja žene, i sopstvena ženstvenost muškarca ono što objašnjava činjenicu feminizma kompleksa duše. Pri tom se ne radi samo o lingvističkoj »slučajnosti«, recimo na način kao što je sunce u nemačkom femininum, ali u drugim jezi­ cima masculinum, već za to imamo svedočanstva umetnosti iz svih vremena — a izvan toga čuveno pi­ tanje: habet mulier animam? Svakako da većina muš­ karaca, koja uopšte ima psihološkog uvida, zna šta Rajder Hagard (Rider Haggard) misli kada govori o »She-whomust-be-obeyed«, ili koja struna u njima treperi kada čitaju Benuaova (Benoit) izlaganja An1

206

Up. Tacitus, Germania, Par. 18, 19.

tineje. Isto tako obično znaju koja vrsta žena naj­ lakše otelotvorava ovo tajanstveno, ali često isuviše jasno naslućivano činjenično stanje. Ova dela zaslužuju široka priznanja zbog toga što ukazuju na to da u ovoj slici ženske Anime mora ležati nešto nadindividualno, nešto što za svoju in­ dividualnu jedinstvenost ne zahvaljuje samo efemer­ nom postojanju, već je, naprotiv, nešto tipično, što negde ima dublje korene a ne samo vidljive površne spone, na koje sam upravo ukazao. Hagard kao i Benoa ovu slutnju nedvosmisleno izražavaju iz istorijskog aspekta njihovih Anima figura. Kao što je poznato nema ljudskog iskustva, a i nije moguće bilo kakvo iskustvo bez postojanja odgo­ varajuće subjektivne spremnosti. Ali od Čega se sa­ stoji subjektivna spremnost? U krajnjoj liniji ona se sastoji od urođene psihičke strukture, koja omogućuje čoveku da uopšte i načini ovakvo iskustvo. Tako celokupno biće čoveka pretpostavlja ženu, telesno kao i duhovno. Njegov sistem je a priori podešen na ženu. kao što je i pripremljen na sasvim određeni svet gde ima vode, svetlosti, vazduha, soli, ugljenih hidrata itd. Forma sveta u kome će biti rođen urođena mu je već kao virtualna slika. I tako su mu roditelji, žena,, deca, rođenje i smrt urođeni kao virtualne slike, kao psihičke spremnosti.. Ove apriorističke kategorije su, naravno, kolektivne prirode, to su slike roditelja, žene i dece uopšte a ne nekakve individualne predodređenosti. Tako i ove slike treba zamisliti kao besadržajne i stoga kao nevoljne. One dostižu sadržaj, uti­ caj i konačno svesnost tek onda kada susretnu empi­ rijske činjenice, koje dotiču i oživljavaju nesvesnu spremnost. One su u izvesnom smislu precipitat sveg iskustva niza predaka, ali ne i samo to iskustvo. Na­ ma bar tako izgleda pri našem sadašnjem ograni­ čenom znanju. (Moram priznati da još nikada nisam našao neosporne dokaze nasleđivanja slika sećanja, ali ne smatram apsolutno isključenim da se pored kolektivnih precipitata, koji ne sadrže ništa indivi2

a

tide

Up. Rider Haggard, She, 1887, i Pierre Benoit, L'Atlan-

1919.

207

dualno određeno, mogu sresti i individualno određena nasledna sećanja). U nesvesnom muškarca postoji nasleđena kolek­ tivna slika žene, način pomoću koje on shvata bivstvo žene. Ova nasleđena slika je treći važan izvor žen­ stvenosti duše. Kao što će već čitalac razumeti, ni u kom slučaju se ne radi o filozofskom ili pak religioznom pojmu duše, već o psihološkom priznavanju postojanja polusvesnog psihičkog kompleksa, koji ima delom auto­ nomnu funkciju. Samo po sebi je razumljivo da ova konstatacija ima sa filozofskim ili religijskim pojmom duše upravo onoliko mnogo ili onoliko malo veze ko­ liko i psihologija sa filozofijom i religijom. Ovde uopšte ne bih želeo da se upuštam u nekakvu »raspru fakulteta«, niti da pokušavam da filozofima ili teo­ lozima dokažem šta je zapravo ono što oni podrazumevaju pod reč ju »duša«. Ali obojici moram zabraniti da propisuju psihologu šta treba da podrazumeva pod pojmom »duša«. Kvalitet lične besmrtnosti, koju re­ ligijsko gledište rado pridodaje duši, nauka može da prizna samo kao psihološki indicium koji je već uključen u pojmu njene autonomije. Kvalitet lične besmrtnosti niukom slučaju nije uvek vezan za dušu u primitivnom shvatanju, ne čak ni besmrtnost*po sebi. Sasvim nezavisno od ovog nauci nepristupačnog gledišta, »besmrtnost« znači pre svega psihičku delatnost koja prevazilazi granice svesti. »S onu stranu groba i smrti« psihološki znači »s onu stranu svesti«, i ne može ništa drugo da znači pošto priče o besmrt­ nosti uvek potiču samo od živog čoveka, koji kao živ i onako nije u stanju da govori iz situacije »s onu stranu groba«. Autonomija psihičkog kompleksa naravno da pot­ pomaže predstavu nevidljivog, ličnog bića, koje na izgled živi u svetu različitom od našeg. Ukoliko se, dakle, delatnost duše oseća kao aktivnost nekog sa­ mostalnog bića, koje na izgled nije vezano za našu prolaznu telesnost, lako može nastati predstava da ovo biće postoji za sebe i po sebi, možda u svetu ne­ vidljivih stvari. Svakako da se bez daljnjega ne može 208

uvideti da nevidljivost ovog samostalnog bića ne mora istovremeno da znači i njegovu besmrtnost. Kvalitet besmrtnosti ima da zahvali jednoj drugoj, već pomenutoj činjenici njegovog porekla — naime, svojstve­ nom istorijskom aspektu duše. Hagard je dao jedan od najboljih opisa ovog karaktera u She. Kada bu­ disti kažu da sa uznapredovalim usavršavanjem, nastalim kroz unutrašnju prisnost sa životom, nastu­ pa sećanje na ranije inkarnacije, onda se one odnose na isto psihološko činjenično stanje, svakako sa tom razlikom što se istorijski faktor ne pripisuje duši već Sopstvenosti. Sasvim odgovara dosadašnjem, potpuno ekstravertnom zapadnom duhovnom stavu da se bes­ mrtnost osećajno (i tradicionalno) pripisuje duši, koje se manje ili više razlikuje od čovekovog Ja, a koja se svojim ženskim kvalitetima razlikuje od Ja. Bilo bi sasvim logično kada bi kod nas, kroz produbljiva­ nje do sada zapostavljene introvertne duhovne kultu­ re, došlo do promene koja bi bila bliska istočnjačkom duhu, pošto bi se besmrtnost sa dvosmislene figure duše (Anima) pomerila na Sopstvenost. Bitno precenjivanje spoljnih, materijalnih objekata je ono što konsteluje duhovnu i nevidljivu figuru u unutraš­ njem svetu čoveka (naravno u svrhu kompenzacije i samoregulacije). U osnovi uzev istorijski faktor nije skopčan samo sa arhetipom ženskog, već sa svim ar­ hetipovima uopšte, tj. svim naslednim jedinicama, duhovnim kao i telesnim. Naš život je isti kao što je bio od vajkada. On svakako da u našem smislu nije ništa prolazno, pošto isti fiziološki i psihološki procesi, koji su hiljadama godina svojstveni čoveku, traju još uvek i daju unutrašnjem osećanju -duboku slutnju »večnog« kontinuiteta življenja. Naša Sop­ stvenost, kao zajednički pojam našeg živoga sistema, ne sadrži samo precipitat i zbir sveg proživljenog života, već je i ishodna tačka, plodno materinsko tle sveg budućeg života, čije naslućivan je je jasno dato u unutrašnjem osećanju kao istorijski aspekt. Iz ovih psiholoških osnova zakonomerno proističe ideja bes­ mrtnosti. 14 Jung, Odabrana dela, II

209

U istočnjačkom gledanju nedostaje pojam Anime, onakav kakvim smo ga postavili ovde, isto tako, logično, nedostaje i pojam persone. Ovo ni u kom slu­ čaju nije slučajno, pošto, kako sam već gore naglasio, postoji kompenzatorni odnos između persone i Anime. Persona je komplikovani sistem odnosa između individualne svesti i zajednice, neka vrsta maske koja je s jedne strane sračunata na to da načini određeni utisak na druge, s druge da prikrije pravu prirodu individue. Da je ovo drugo suvišno može tvrditi samo onaj ko je sa svojom personom identičan u tolikoj meri da više ne poznaje samog sebe; a da ono prvo nije neophodno može da uobražava samo onaj ko nije svestan prave prirode njegovih bližnjih. Zajed­ nica očekuje, odnosno mora da očekuje od svake in­ dividue da po mogućstvu što potpunije igra njoj dodeljenu ulogu, dakle, neko ko je sveštenik, ne samo da objektivno vrši svoju službenu funkciju, već i da u svako doba i u svim uslovima bez dvoumljenja igra ulogu sveštenika. Zajednica ovo zahteva kao neku vrstu sigurnosti; svakako mora da ostane na svom mestu, jedan je obućar, drugi pesnik. Ne očekuje se da jedan bude oboje. Nije ni uputno biti oboje, pošto bi to bilo krajnje neprijatno. Jedan takav bi bio »dru­ gačiji« od ostalih ljudi, i stoga ne sasvim pouzdan. On bi u akademskom svetu bio »diletant«, politički »neproračunljiva« veličina, religijski »slobodan duh«, ukratko na njega bi pala sumnja nepouzdanosti i nedovoljnosti, pošto je zajednica ubeđena da samo obu­ ćar, koji nije uz to i pesnik, može isporučivati pro­ fesionalno prave cipele. \Jednoznačnost lične pojave je praktički važna stvar, pošto prosečni čovek, kao ta­ kav jedino poznat zajednici, mora svoju pamet da angažuje oko jedne stvari, da bi mogao da stvori nešto vredno, od čega bi dvoje bilo za njega isuviše mnogo. Naša zajednica je neosporno podešena na ovakve ideale. Stoga nikakvo čudo da svako ko hoće nešto da doprinese mora uzeti u obzir ova očekiva­ nja.' Kao individualnost, naravno da niko ne može da se bez ostatka utopi u ovim očekivanjima, stoga kon­ strukcija veštačke ličnosti postaje neophodnost koja 210

se ne može odbaciti. Zahtevi pristojnosti i dobrih obi­ čaja čine ostalo za motivaciju sticanja korisne maske, Iza te maske, onda, nastaje ono što se naziva »grivatni život«. Ovo dovoljno poznato razdvajanje svesti u dve, često smešno različite figure, predstavlja od­ lučujuću psihološku operaciju, koja ne može ostati bez posledica na nesvesno. JKonstrukcija kolektivno pogodne persone znači snažni ustupak spoljnjem svetu, pravo samožrtvovanje, koje Ja upravo prisiljava na identifikaciju sa personom, tako da stvarno ima ljudi koji veruju da su ono što predstavljaju. »Bezdušnost« ovakvog sta­ va je, međutim, samo prividna, pošto nesvesno ni pod kojim uslovima ne podnosi ovakvo pomeranje težištaJAko kritički razmotrimo ovakve slučajeve, onda otkrivamo da je izvanredna maska intimno kompenzovana »privatnim životom«. Pobožni Drumond (Drummond) se vajka da je »ćudljivost teret pobož­ nih«. Naravno, onaj ko sebi izgradi isuviše dobru personu, žanje razdražljivu ćudljivost. Bizmark je pa­ tio od histeričnih kriza plača, Vagner je vodio prepi­ sku o svilenoj vrpci kućne haljine, Niče je pisao pi­ smo »dragom Lami«, Gete je vodio razgovore sa Ekermanom, itd. Ali ima rafiniranijih stvari nego što su banalni »lapsusi« heroja. Jednom sam se upoznao s jednim poštovanja dostojnim čovekom — čovek bi ga bez teškoća mogao nazvati svecem; tri dana obilazio sam oko njega i nigde nisam mogao da na njemu ot­ krijem neku manu običnog smrtnika. Moje osećanje niže vrednosti bilo je ugroženo i već sam počeo ozbilj­ no da razmišljam o tome da se popravim. Četvrtog dana, međutim, konsultovao sam njegovu ženu .. Od tada mi se više nije ništa slično dešavalo. Ali iz toga sam naučio da onaj ko se sjedini sa svojom perso­ nom, može sve ono što ometa da prepusti ženi a da ova to i ne primeti, ali da teškom neurozom plaća svoje samožrtvovanje. iflve identifikacije sa socijalnom ulogom su uop­ šte izdašni izvori neuroza. Čovek ne može nekažnjeno da se otarasi svoje prirode u korist jedne veštačke ličnosti.JtVeć sam pokušaj u svim običnim slučajevi14*

211

ma dovodi do nesvesnih reakcija: ćudljivosti, afekti, strahovi, prisilne predstave, slabosti, poroci itd. So­ cijalno »jaki čovek« je u »privatnom životu« često dete prema svojim sopstvenim osećanjima, njegova javna disciplina (koju posebno zahteva od drugih) privatno tužno propada. Njegovi »profesionalni po­ let« kod kuće ima melanholičan lik; njegov »neuprljani« javni moral iza maske izgleda čudnovato: ne­ ćemo da govorimo o delima, već samo o fantazijama: takođe i žene ovakvih ljudi mogle bi štošta da ispri­ čaju; njegov nesebični altruizam — njegova deca ima­ ju drugo mišljenje. U onoj meri u kojoj svet individue mami na iden­ tifikaciju sa maskom, individua je prepuštena unu­ trašnjem dejstvu. »Visoko stoji na dubokom« kaže Laoce. Iz unutrašnjeg sveta navire suprotnost, pa čak izgleda kao da nesvesno potiskuje Ja sa istom snagom sa kojom Ja privlači personu.' Nedostatak otpora spolja prema primamljivosti persone, znači sličnu slabost u unutrašnjem svetu prema uticaju nesvesnog. SpoIja se igra aktivna i jaka uloga, unutra se razvija efemirana slabost prema svim uticajima nesvesnog; po­ stepeno nadvladavaju neraspoloženja i ćudi, strašljivost, pa čak feminizirana seksualnost (sa kulminaci­ jom u impotenciji). Persona, idealna slika muškarca kakav bi tre­ balo da bude, unutra se kompenzuje pomoću ženske slabosti, i kako individua prema spol ja igra ulogu jakog čoveka, unutra postaje žena, Anima, pošto i jeste Anima ono što stupa naspram persone. Ali pošto je unutrašnji svet taman i neprovidan za ekstravertiranu svest, a kako čovek što je više identičan sa per­ sonom tim manje može misliti o svojim slabostima, suprotnost persone, Anima, ostaje potpuno u tami i stoga se pre svega projektuje, zbog čega junak dolazi pod papuču svoje žene, Ako je porast njene moći zna­ tan, ona ga loše podnosi. 2ena postaje manje vredna, a time je muškarcu dat dobrodošao dokaz da nije on, junak, manje vredan u »privatnom životu«, već nje3

Radi definicije ovog pojma up. Psychologische Tj/pen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6. 3

212

gova žena. Zato žena ima za mnoge tako privlačnu iluziju da se bar udala za heroja, ne brinući se za sopstvenu nekorisnost. Ovu igru iluzija često naziva­ ju »životnim sadržajem«. Kako je za svrhu individuacije, samoostvarenja, neophodno da čovek zna da pravi razliku između onoga kako izgleda sebi a kako drugima, tako je i za istu svrhu potrebno da postane svestan svog nevidlji­ vog sistema odnosa prema nesvesnom, naime Animi, da bi mogao da se diferencira od nje. Od nečeg ne­ svesnog čovek ne može da se razlikuje, U pitanju persone naravno da je lako nekome objasniti da su on i njegova služba dve različite stvari. Nasuprot tome čovek teže može da se diferencira od Anime, i to stoga teže što je nevidljiva. Čovek čak pre svega gaji predrasudu da sve što dolazi iznutra potiče iz najdubljih osnova bića. »Jaki čovek« će nam, možda, priznati da je stvarno u »privatnom životu« sumnjivo nedisciplinovan, ali to je njegova slabost, sa kojom se on u neku ruku solidariše. U ovoj tendenciji na­ ravno da leži nasleđeni deo kulture, koji nije za potcenjivanje. Naime, ako prizna da je njegova idealna persona odgovorna za ništa manje idealnu Animu, tada su uzdrmani njegovi ideali, svet postaje dvo­ smislen, on sam postaje podozriv. Obuzima ga sumnja u dobro, još gore, sumnja u sopstvene dobre namere. Ako čovek pomisli sa kojim silnim istorijskim pret­ postavkama su uz naše privatne ideje skopčane dobre namere, onda će shvatiti da je u smislu našeg dosa­ dašnjeg gledanja na svet prijatnije da se optuži za ličnu slabost, nego da uzdrma ideale. Ali kako su nesvesni faktori isto tako uslovljavajuće činjenice kao i veličine koje regulišu život za­ jednice, pri čemu je prvo isto tako kolektivno kao i ovo drugo, onda sam u stanju da takođe dobro naučim da pravim razliku između onoga što ja želim i onoga šta mi se nameće od strane nesvesnog, kao što mogu da sagledam šta od mene zahteva ustanova u kojoj radim a šta ja želim,.'Pre svega su, uostalom, uočljivi samo inkpmpatibilni zahtevi od spol ja i iznutra, tako se Ja nalazi između ovih kao između čekića i nakov213

nja. Naspram ovog Ja, koje najčešće nije više ništa drugo do lopta kojom se igraju spoljašnji i unutraš­ nji zahtevi, postoji teško odrediva instancija koju ni pod kojim uslovom ne bih hteo da prekrijem sumnji­ vim nazivom »savest«, iako bi uprkos tome ta reč u svom najboljem značenju vrlo pogodno označila tu instanci] u.jOno šta je kod nas postalo iz »savesti« opi­ sao je Spiteler (Spitteler) sa neprevaziđenim humo­ rom. Stoga treba po mogućstvu izbegavati susedstvo ovih značenja. Covek je u mnogo boljoj situaciji ako sebi predoči da je ona tragična igra suprotnosti iz­ među unutrašnjeg i spoljnjeg čovekovog sveta (U Hiobu i Faustu prikazana kao božja opklada) u osnovi uzev energetizam životnog procesa, onaj napon su­ protnosti koji je neophodan samoregulaciji. Ma kako bile različite u pojavi i nameri ove suprotne snage, u osnovi uzev znače i žele život individue; one se za ovo kolebaju kao sredina vage. Upravo stoga što su upućene jedna na drugu, sjedinjuju se u središnom smislu, koji se tako reći nužnim načinom dobrovoljno ili ne rađa iz individue i stoga ga ova naslućuje. Co­ vek ima utisak i oseća ono šta bi trebalo da bude i šta bi moglo da bude. Odstupiti od ovog naslućivan ja znači stranputicu, zabludu i bolest. 4

Svakako da nije slučaj što od reči »persona« p o ­ tiču naši moderni pojmovi »personlich« (lično) i »Personlichkeit« (ličnost). |Cao što za moje Ja mogu da tvrdim da je ono lično nTličnost, tako isto mogu reći za moju personu da je ona ličnost sa kojom se više ili manje identifikujem. Činjenica da u tom slučaju zapravo imam dve ličnosti nije čudnovata utoliko što svaki autonomni ili samo relativno autonomni komp­ leks ima svojstvo da nastupa kao ličnost, odnosno personificirali. Ovo se najlakše može posmatrati kod takozvanih lipTritističkih manifestacija, automatskog pisanja i slično. Produkovane rečenice su uvek lični iskazi, izneti u ličnom Ja obliku, kao kada bi iza sva­ kog iznetog fragmenta rečenice stajala i ličnost. NaUp. Carl Spitteler, Prometheus und Epimetheus, Jena 1915, i Jung, Psychologische Typen, 1957, S. 227. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 261. 4

214

ivni razum stoga odmah mora misliti na duhove. Slič­ no se može posmatrati i kod halucinacija duševnih bolesnika, iako su ove često mnogo jasnije od prvih samo misli ili fragmenti misli, čiju vezu sa svesnom ličnošću često svako može bez daljnjega sagledati. Sklonost relativno autonomnih kompleksa da se neposredno personifikuju je takođe razlog zašto per­ sona nastupa »lično« u tolikoj meri, da Ja bez isuviše velikih teškoća može zapasti u sumnju koja je nje­ gova »prava« ličnost. Isto ono što važi za personu i uopšte za sve auto­ nomne komplekse, važi i za Animu — ona je isto tako ličnost, i iz tog razloga lako se može projektovati na ženu, tj. ona je, dok je nesvesna, uvek pro­ jektovana, pošto je sve nesvesno projektovana. Prvi nosilac slike duše svakako da je majka, kasnije su to one žene koje pobuđuju čovekova osećanja, sve­ jedno da li u pozitivnom ili negativnom smislu. Po­ što je majka prvi nosilac slike duše, razdvajanje od nje je koliko delikatan toliko i važan moment od najvećeg vaspitnog značaja. Stoga već kod primitiv­ nih naroda srećemo veliki broj običaja koji organizuju odvajanje. Nije dovoljno to što je jedinka od­ rasla, niti samo spoljnje odvajanje, potrebne su po­ sebno upečatljive ceremonije obrezivanja muškaraca i ponovnog rađanja, da bi se sprovelo efikasno odva­ janje od majke (a time i od detinjstva). Kao što otac deluje kao zaštita od opasnosti spoljnjeg sveta i na taj način za sina postaje uzor persone, tako mu je i majka zaštita od opasnosti koje prete iz tame njegove duše. Inicijacijom muškarac saznaje i upoznaje do tada neslućene stvari, tako da je u stanju da se liši majčine zaštite. Moderni čovek mora da se liši ovih, uprkos sveg primitivizma u osnovi uzev izvanrednih vaspitnih mera. Posledica toga je da se Anima u obliku imaga maj­ ke prenosi na ženu sa ishodom da muškarac, čim se oženi, postaje detinjast, sentimentalan, zavistan i poko­ ran, ili u drugom slučaju svadljiv, tiranin i osetljiv, stalno usredsređen na svoju superiornu muškost. Ovo 215

drugo je naravno samo preokret prvog. Zaštita protiv nesvesnog, što mu je značila majka, modernom čoveku nije ničim zamenjena, zbog čega je njegov brač­ ni ideal nesvesno uobličen tako da njegova žena ako je ikako moguće mora preuzeti magičnu ulogu majke. Ispod paravana idealnog braka on zapravo traži za­ štitu kod majke i tako zavodnički izlazi u susret posedničkom instinktu žene. Njegov strah od tamnih neočekivanosti nesvesnog posuđuje ženi ilegitimnu moć i brak uobličava u »intimnu zajednicu«, koja stalno preti da se rasprsne zbog unutrašnje napeto­ sti — ili on iz protesta čini suprotno od ovoga sa istim uspehom. Mišljenja sam da je izvesnim modernim ljudima neophodno da sagledaju ne samo svoju različitost od persone, već i od Anime. Kako naša svest uglavnom — shodno zapadnjačkom stilu — gleda prema spol ja, unutrašnje stvari ostaju u mraku. Ali ova teškoća se može lako prevazići, naime na taj način što će se jednom pokušati da se sa istom koncentracijom i kri­ tikom razmotri onaj psihički materijal koji izlazi na videlo ne spol ja, već samo u privatnom životu. Kako je čovek naviknut da stidljivo prećutkuje ovu drugu stranu (možda čak drhti pred rođenom ženom da bi ova mogla da ga izda) i da, ako je otkriven, pokajnički prizna svoju »slabost«, to obično kao jedina vaspitna metoda ostaje da čovek po mogućstvu potiskuje sla­ bosti ili da ih bar skriva pred drugima. Ali time se ne postiže ništa. Ono što zapravo treba činiti najbolje sam obja­ snio na primeru persone. Tamo je sve vidljivo i jasno, dok je kod Anime za nas zapadnjake sve tamno. (Ako Anima u velikoj meri osujećuje dobre namere svesti time što organizuje privatan život koji je u neugod­ nom kontrastu u odnosu na blistavu personuj onda je to isto kao kada se naivni čovek, koji nema pojma o personi, u životu sudara sa najneugodnijim teško­ ćama. Ima takvih ljudi koji nemaju razvijenu personu — »Kanađani, koji ne poznaju prikrivenu učtivost Evropljana« —, koji upadaju iz jednog društvenog »gafa« u drugi, bezazlenih i nevinih duševnih gnja216

vatora ili dirljiva deca ili — ako su žene — Kasandre zbog njihove netaktičnosti, večito pogrešno shvaćene, koje ne znaju šta da čine i stoga uvek pretpostavljaju praštanje; koje svet ne vide već ga samo sanjaju. To su slučajevi na kojima možemo videti kako deluje zapuštena persona i šta čovek treba da radi u ovakvoj nevolji. Takvi ljudi mogu da izbegnu razočaranja i na j različiti je patnje, scene i nasilja samo na taj način što će naučiti kako čovek treba da se ponaša. Oni moraju da shvate šta zajednica očekuje od njih; njima mora da bude jasno da u svetu ima faktora i lica koji su daleko iznad njih; oni moraju da znaju šta znači za druge ono što oni rade itd. To je naravno nastavni plan osnovne škole za onog ko je na prikladan način izobrazio svoju personu. Ali ako sada obrnemo koplje i onog ko poseduje blistavu personu suprotstavimo Animi, a za poređenje uzmemo čoveka bez persone, onda ćemo videti da je ovaj u odnosu na Animu i nje­ ne prilike isto tako dobro obavešten kao onaj u od­ nosu na svet. Upotreba ovog iskustva kod obojice naravno da može biti i zloupotreba, što je vrlo verovatno i slučaj. Čoveku sa personom naravno da neće ni najma­ nje biti jasno gledište postojanja unutrašnjih real­ nosti, isto onoliko malo koliko i onom drugom real­ nost sveta, koja za njega ima samo vrednost privlač­ ne ili fantastične pozornice. Ali činjenica unutrašnjih realnosti i njihovo bezuslovno priznavanje je, na­ ravno, conditio sine qua non za ozbiljnost prihvatanja problema Anime. Ako mi je spoljni svet samo fan­ tazma, kako onda mogu da se ozbiljno pomučim da za to izgradim komplikovani sistem odnosa i prilagođavanja? Na isti način gledište »ništa do fantazija« nikada mi neće dati povoda da moje Anima manife­ stacije smatram nečim drugim do budalastim slabo­ stima. lATTako stojim na stanovištu da svet postoji spolja'i unutra, da realnost pripada spoljnom kao i unutrašnjem svetu, onda moram, dosledno tome, da smetnje i nepodnošljivosti, sa kojima se sukobljavam unutra, shvatim kao simptom nedovoljnog prilagođavanja na uslove unutrašnjeg sveta. Kao što se udar217

ci koje naivko dobija u ovom svetu ne mogu izlečiti moralnim potiskivanjem, isto tako ne pomaže da se njegove »slabosti« rezignirano knjiže kao takve. Ovde postoje razlozi, namere i posledice, u koje volja i razumevanje mogu da zadru. Uzmimo na primer onog »neokaljanog« poštenjačinu i javnog dobročini­ telja, čija se žena i deca plaše njegovog besa i njegove eksplozivne ćudljivosti. Šta čini Anima u ovom slu­ čaju? Odmah možemo videti, ako stvari prepustimo njihovom prirodnom toku, da će se žena i deca otu­ điti i da će se oko njega stvoriti vakuum. On će pre svega lamentirati o bezdušnosti njegove porodice i ponašati se još gore nego ranije. To će otuđenje uči­ niti apsolutnim. Ako nije napušten od svih dobrih duhova, on će posle izvesnog vremena primetiti svoju izolaciju, i u svojoj usamljenosti počeće da shvata či­ me je uzrokovano razdvajanje. On će se, možda, za­ čuđeno zapitati: »Kakav je to demon ušao u mene?« naravno ne primećujući smisao ove metafore. Ovome slede kajanje, pomirivanje, zaborav, potiskivanje a posle toga nova eksplozija.'Očigledno da Anima po­ kušava da iznudi razdvajanje. Ova tendencija narav­ no da nije ni u čijem interesu. Anima se gura između svega kao ljubomorna ljubavnica, koja želi da čoveka odvrati od njegove porodice. Služba ili inače kakav drugi socijalni položaj koji pruža prednosti mogu uči­ niti isto; ali tu razumemo u čemu se sastoji snaga namamljivanja. Ali odakle Anima crpi ovu privlačnu snagu? Prema analogiji sa personom mora da u poza­ dini kao zavodljiva obećanja stoje vrednosti ili nekak­ ve važne i uticajne stvari. U ovim trenucima čovek mora da se čuva racionalizacija. Vrlo je lako pomisliti na to da se onaj pošten jačina zagledao u neku drugu ženu. To može biti, čak može biti aranžirano od strane Anime kao najefikasnije sredstvo za postizanje cilja. Ovakav aranžman ne treba pogrešno shvatiti kao svr­ hu samoj sebi, pošto se neukaljani pošten jačina isto tako, shodno zakonima, može i razvesti, što u njego­ vom osnovnom stavu ne menja ama baš ništa. Stara slika samo dobija novi okvir. 218

Stvarno je ovaj aranžman vrlo česta metoda da se sprovedu rastave — i otežaju konačna rešenja. Zbog toga je probitačnije ne smatrati da je ovoj tako bliskoj mogućnosti konačna namera rastava. Napro­ tiv, izgledtfj>reporučTjivo da se ispitaju pozadine ten­ dencije Anime. Prvi korak za ovo je ono što bih želeo da nazovem objektivacija AnimeJ naime striktno od­ bijanje tendencije razvoda kao sopstvene slabosti. Tek kada se to desilo, može se donekle postaviti pitanje Animi: »Zašto hoćeš ovaj razvod?« Postaviti u ovo­ likoj meri lično ovo pitanje ima veliku prednost — naime, na ovaj način se upoznaje ličnost Anime, i veza sa njom postaje moguća^Što se smatra ličnijom, tim bolje.' Ovo može svakom onom ko je navikao da postu­ pa intelektualno i racionalistički da izgleda upravo smešno. Sigurno da bi bilo više nego apsurdno kada bi neko sa svojom personom, koju priznaje samo kao čisto psihološko sredstvo veze, zaželeo da stupi u di­ jalog. Ali to je apsurdno samo za nekoga ko ima personu. Ali ko je nema, on je u ovoj tački ništa drugo do primitivac, koji, kao što je poznato, stoji samo sa jednom nogom na onome što mi obično nazivamo re­ alnost; sa drugom, međutim, stoji u svetu duhova, koji je njemu stvarno realan. Naš primer je u svetu moderni Evropljanin, u duhovnom svetu, međutim, dete paleolitskog čoveka. Zbog toga on mora da do­ zvoli neku vrstu preistorijske škole za malu decu. Sve dotle dok ne stekne prave pojmove o silama i fak­ torima jednog drugog sveta. Stoga je rjgdino ispravno što čini, kada Figuru Anime shvata kao jedinu auto­ nomnu ličnost i njoj upućuje lična pitanja. Ovo zamišljam kao stvarnu tehniku. Kao što je poznato svako ima ne samo osobinu, već i sposobnost da vodi dijaloge sa samim sobom. U svim slučajevima velikih dilema upućujemo sebi pitanje (ili kome dru­ gom?): »Šta da radim?« glasno ili tiho i mi (ili ko inače?) na to čak i dajemo odgovor. U našoj nameri da upoznamo dubine našeg bića, malo može da nas brine ako donekle živimo u nekoj vrsti metafore. Mi prihvatamo kao simbol naše sopstvene primitivne za219

ostalosti (ili, hvala bogu, još prisutne prirodnosti) što, kao i crnci, lično razgovaramo sa našom »zmijom«. Kako psiha ni u kom slučaju nije jedinstvena, već protivurečno mnoštvo kompleksa, neophodna disocijacija u raspravi sa Animom ne pada nam isuviše te­ ško. »Veština se sastoji samo u tome da se da reč ne­ vidljivoj prisutnosti, da se njoj u određenim trenu­ cima stavi na raspolaganje izražajni mehanizam, a da čoveka pri tom ne savlada gađenje, koje se, pri­ rodno, može osetiti pri takvoj na izgled apsurdnoj igri sa samim sobom, ili sumnja u »istinitost« glasa onog drugog. Upravo je taj moment tehnički neopho­ dan. Naime, mi smo navikli da se identifikujemo sa našim mislima u tolikoj meri, da uvek pretpostavlja­ mo da smo ih i stvorili. Za čudo, često su upravo najnemogućije misli one za koje osećamo najveću sub­ jektivnu odgovornost. Kada bi čovek bio više svestan toga kakvim je strogim univerzalnim zakonima pod­ ređena i najdivljija i svojevoljna fantazija, onda bi, možda, pre bio u stanju da upravo ovakve misli posmatra kao objektivna zbivanja, isto onako kao snove za koje ipak ne pretpostavlja da su namerni i hoti­ mični izumi. Sigurno da je potrebna najveća objek­ tivnost i odsustvo predrasuda ako čovek želi da »dru­ goj strani« pruži priliku za opažajnu psihičku aktiv­ nost. Zbog svesnog stava koji potiskuje druga strana je bila prisiljena samo na indirektne, simptomatske ma­ nifestacije najčešće emocionalne vrste, a samo u tre­ nucima prevalentnog afekta dolazile su krhotine mi­ saonih ili slikovnih sadržaja na površinu, svakako sa neminovnim propratnim pojavama, tako da se Ja trenutno identifikovalo sa tim ispoljavanjima, samo po sebi razumljivo da bi ih neposredno potom opozvalo. Stvarno, ponekad čoveku izgleda kao avantura kada doživi šta se sve može reći u afe^Ju^ Ali, kao što je poznato, to se lako zaboravlja ili čak poriče. Naravno da treba računati sa ovim mehanizmima obezvređivanja i poricanja, ako čovek želi da se po­ stavi objektivno. Navika da čovek gura nos u tuđe poslove, da koriguje i kritikuje već je po tradiciji vrlo jaka i po pravilu se pojačava kroz strah, koji 220

čovek ne može da prizna ni drugom, ni sebi, strah od podrivajućih istina, opasnih spoznaja, neprijatnih konstatacija, in summa od svih stvari koje tako veli­ kom broju ljudi daju povoda da od samovanja sa samim sobom beže kao od kuge. Kaže se da je ego­ centrično ili »nezdravo« baviti se samim sobom: »sopstveno društvo je najgore; to vodi u melanholiju« — to su sjajne ocene našihjljudskih svojstava. Ali one tačno odgovaraju zapadnjačkom duhu. Onaj ko tako misli, očigledno ne misli na to kakvo zadovoljstvo moraju imati drugi ljudi u društvu takvih plašijivaca.JPolazeći od činjenice da se čovek u afektu če­ sto nevoljno prepušta istinama druge strane, savetno je upravo koristiti afekat da bi se drugoj strani omo­ gućilo da dođe do izražaja. Stoga bi se isto tako mo­ glo reći da čovek treba da se uči veštini da sebi sa­ mom govori iz afekta i u okvirima ovog, onako kao kada afekat govori bez obzira na našu razumnu kri­ tiku. Dok afekat govori, kritika mora da ćuti. Ali kada je afekat izneo svoj slučaj, onda treba da bude kritikovan isto onako savesno kao kada bi ona druga strana bila nama bliski čovek. Ali to nije dovoljno; međusobna rasprava treba da traje toliko dok diskusi­ ja ne dospe do zadovoljavajućeg kraja. Da li je rezul­ tat zadovoljavajući ili ne, o tome odlučuje samo sub­ jektivno osećanje. Naravno da ništa ne koristi uobražavati bilo šta. Mučno poštenje prema samom sebi i nikakvo prebrzo zaključivanje onoga što bi eventual­ no mogla reći druga strana, su neophodni uslovi ove tehnike vaspitanja Anime| Sa nama zapadnjacima svojstvenim strahom od druge strane, povezano je nešto specifično. Ovaj strah, naime, nije sasvim neopravdan, nezavisno od toga što je realan. Mi bez daljnjega shvatamo strah deteta i primitivca od dalekog, nepoznatog sveta. Isti strah po­ stoji i kod nas na našoj detinjastoj unutrašnjoj strani, gde isto tako dodirujemo daleki, nepoznat svet. Me­ đutim, mi imamo samo afekat, ne znajući da je to strah od sveta, pošto je onaj svet nevidljiv." O tome imamo ili samo teorijske pretpostavke ili praznoverne predstave. Ni pred nekim obrazovanim ljudima ne 221

može se govoriti o nesvesnom a da se ne dotakne mi­ sticizam. Strah je opravdan utoliko što je naše ra­ cionalno gledanje na svet, sa njegovim tako čvrstim (zbog sumnjičavosti) verovanjem u naučne i moralne postavke, iz korena potreseno podacima poreklom sa druge strane. Kada bi čovek mogao sve to da izbegne, onda jedino preporučljiva istina bila bi emfatično »quieta non movere« filistra, čime bih izričito hteo da podvučem da gore izloženu tehniku nikome ne bih preporučio kao nešto neophodno ili pak korisno, sva­ kako nikome ko iz nevolje ne potrže za nečim takvim. Kao što je rečeno postoje različiti stupnjevi, i ima sta­ raca koji umiru kao odojčad, a još godine gospodnje 1927. rađali su se pećinski ljudi. Ima istina koje su istinite tek prekosutra i takvih koje su još juče bile tačne — i takvih koje ni u jedno vreme nisu tačne. Mogu da zamislim da bi neko tako reći iz svete radoznalosti korio ovakvu tehniku, možda neki mladić koji ne bi želeo da ima krila zbog sakatosti svojih nogu, već zbog toga što stremi suncu. Ali odrastao, koji je izgubio tako mnogo iluzija, samo će se na silu povinovati ovom unutrašnjem ponižavanju i preda­ vanju i još jednom se prepustiti dečjim strahovima. fNije mala stvar stajati između dnevnog sveta polju­ ljanih ideala i odbačenih vrednosti i noćnog sveta na izgled besmislene fantastike^ Neugodnost ovog stano­ višta je stvarno tako velika da svakako nema nikoga ko ne bi potrgao za svojom sigurnošću, pa čak kada bi to bilo »mašanje unazad« — npr. ponovno vraćanje majci koja je štitila detinjstvo od noćnih strahova. Onome ko se plaši potrebna je zavisnost, kao slabosti oslonac. Zbog toga je već primitivni duh iz duboke psihološke nužnosti stvorio religiozno učenje, otelotvorenu u vračevima i sveštenicima. Extra ecclesiam nulla salus — i danas je još važeća istina, za one koji mogu da se ponovo nje maše. Za mali broj onih koji to ne mogu postoji samo zavisnost od čoveka — izgle­ da mi skrušeni ja i ponosnija, slabija i jača nego bilo koja druga. Sta treba reći o protestantima? Oni ne­ maju ni crkve ni sveštenika, oni imaju samo Boga — pa čak se sumnja i u samog Boga. 222

Čitalac će se sigurno začuđeno zapitati: »Ali šta produkuje Anima da su potrebna takva osiguranja, kako bi se sprovela rasprava sa njom?« Zeleo bih da preporučim mome čitaocu da prouči uporednu istoriju religije tako da za nas mrtve izveštaje popuni sa emo­ cionalnim životom, koji su osećali oni koji su doživ­ ljavali ove religije. Na taj način može se steći pojam o onome šta živi na drugoj strani. Stare religije sa svojim uzvišenim i smešnim, dobrim i surovim sim­ bolima nisu pale s neba već su nastale iz čovekove duše, iste onakve kakva i u ovom trenutku živi u nama. Sye.ove stvari, njihovi praoblici, žive u nama i mogu se u svakom trenutku sručiti na nas sa svojom rušilačkom snagom, naime u obliku masovne suge­ stije protiv koje je pojedinac bespomoćan/ Naši stra­ šni bogovi samo su promenili imena, oftTse sada za­ vršavaju sa »-izam«. Ili bi, možda, neko imao obraza da tvrdi da su svetski rat ili ma koji »-izam« bili du­ hoviti izumi? Isto onako kao što spol ja živimo u svetu gde u svako doba neki kontinent može da potone, polovi da se pomere i u svakom trenutku da izbije neka nova pošast, tako i unutra živimo u svetu gde u svako doba može nastati nešto slično, svakako samo u„ obliku ideje, ali ne manje opasno i nepouzdano. "\Neprilagođavanje na ovaj unutrašnji svet je isto tako propust sa teškim posledicama kao ignoracija i ne­ sposobnost u spoljnom svetu, Samo najminimalniji deo čovečanstva, koji uglavnom živi na ovom poluostrvu Azije, koje, gusto naseljeno, strci u Atlantski okean, deo čovečanstva koji sebe naziva »obrazova­ nim«, je zbog oskudnog kontakta sa prirodom pod­ legao ideji da je religija neka vrsta posebnog dušev­ nog poremećaja, čija svrha još nije pronađena. Iz dovoljne udaljenosti gledano, recimo iz centralne Afrike ili Tibeta svakako da izgleda kao da je ovaj delić čovečanstva njemu nesvesni »derangement mental« projektovao na još instinktivno zdrave narode. Pošto nas stvari unutrašnjeg sveta subjektivno utoliko više uplivišu što su nesvesnije, tako je i za onog ko želi da načini dalji napredak u svojoj sopstvenoj kulturi (a zar sve kulture ne počinju kod po223

jedinca?) neophodno da'objektivira dejstva Anime a zatim da pokuša da sazna koji su sadržaji u osnovi ovih dejstava.l Time će steći prilagodljivost i zaštitu od nevidljivog. Ovo prilagođavanje naravno da ne može uslediti bez ustupaka uslovima oba sveta, flž uzimanja u obzir zahteva unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, bolje rečeno iz njihovog konflikta, proističe ono što je moguće i neophodno.' Na žalost naš zapadnjački duh, zbog svog nedostatka kulture u ovom odnosu sjedinjavanja suprotnosti na središnom putu, ovom fundamentalnom glavnom delu unutrašnjeg iskustva još nije pronašao pojam, a da ne govorimo naziv koji bi se pristojno mogao postaviti pored kineskog Tao-a. To je istovremeno najindividualnija činjenica i najuniverzalnije, najzakonomernije smisaono ispunjenje živog bića. U dosadašnjem toku izlaganja uzimao sam u ob­ zir isključivo mušku psihologiju. Anima kao femininum je figura koja kompenzuje mušku svest. Kod žene je, međutim, kompenzujuća figura muškog ka­ raktera, i zbog toga se može označiti kao Animus. Ako i nije baš jednostavan zadatak opisati šta se podrazumeva pod Anima, kada treba da se izloži psiho­ logija Animusa, onda se gomilaju teškoće koje se skoro graniče sa nemogućim. Činjenica da muškarac svoju reakciju Anime na­ ivno pripisuje samom sebi, ne uviđajući da ne može da se identifikuje sa autonomnim kompleksom, po­ novo se pojavljuje u ženskoj psihologiji, ali u još ve­ ćoj meri. Činjenica identifikacije sa autonomnim kompleksom je glavni razlog teškoće shvatanja i predstavljanja,' nezavisno od neizbežne ne jasnoće i nepoznatosti problema. Bezazleno mi vazda polazimo od pretpostavke da smo u sopstvenoj kući samo mi gospodari.\Stoga naše shvatanje mora najpre da se privikne na* misao da mi i u našem najintimnijem du­ ševnom životu živimo u nekoj vrsti kuće, čiji su pro­ zori i vrata usmereni u spoljni svet, čiji predmeti i sadržaji doduše delu ju na nas ali nam ne pripadaju. Mnogima nije lako zamisliti ovu pretpostavku, isto kao što im bez daljnjega ne uspeva da stvarno uvide 224

i prihvate da njihovi bližnji ne moraju da neophodno imaju istu psihologiju kao onij Moj čitalac možda mi­ sli da je poslednja primedba preterana, pošto je čo­ vek uglavnom svestan individualnih razlika. Ali mora se uzeti u obzir činjenica da naša individualna psi­ hologija svesti potiče iz prvobitnog stanja nesvesnosti, pa stoga i nerazlikovanja (Levi-Bril — Levy-Briihl — to označava kao »participation mystique«). Zbog toga je svest o različitosti relativno kasna teko­ vina čovečanstva i po svoj prilici relativno mali isečak iz neodređeno velikog polja prvobitnog identite­ ta. Razlikovanje je suština i conditio sine qua non svesti. Stoga je sve nesvesno nerazlikovano i sve ono što se zbiva nesvesno potiče iz osnove nerazlikovanja, dakle pre svega je sasvim neodređeno u svojoj pri­ padnosti ili nepripadnosti Sopstvenosti. Ne može se a priori utvrditi da li se to nalazi kod mene ili kod drugog ili kod obojice. Takođe ni osećanja u ovom pogledu ne daju neki čvrst oslonac. Ženama se ne može eo ipso pripisati inferiorna svest; ona je samo drugačija nego što je muška svest. Ali kao što je žena često jasno svesna stvari koje muškarac još pipa u mraku, tako ima, shodno prirodi stvari, i iskustvenih područja kod muškaraca koja kod žene još leže u senci neizdifirenciranosti, uglavnom stvari za koje se žena, pre svega, malo interesuje. Lič­ ne veze su joj po pravilu važnije i interesantnije od objektivnih činjenica i njihove povezanosti. Široko područje trgovine, politike, tehnike i nauke, čitavo carstvo primenjenog muškog duha kod žene pada u senku svesti, nasuprot tome ona razvija dalekosežnu svesnost ličnih veza, čije beskrajno nijansiran je po pravilu izmiče muškarcu. Stoga od nesvesnog žene možemo očekivati sa­ svim drugačije aspekte od onih koje srećemo kod muškaraca. Ako bi trebalo da označim jednom rečju šta u ovom odnosu čini razliku između muškarca i žene, šta, dakle, karakteriše Animus naspram Anime, onda bih mogao reći samo ovo: kao što {Anima rađa ćudi, tako i Animus stvara mišljenja, i kao što ćudi muškarca izbijaju iz tamnih pozadina, tako se i mi1S Jung, Odabrana dela, II

225

šljenja žene zasnivaju na isto tako nesvesnim, apriorističkim pretpostavkama. Animus-mišljenja često imaju karakter čvrstih ubeđenja, koja se ne mogu iako uzdrmati, ili principa koji su na izgled nepovredljivo važeći. Ako analiziramo ova mišljenja, onda se pre svega sudaramo sa nesvesnim pretpostavkama čije postojanje, međutim, treba tek otkriti, tj. mišlje­ nja su naizgled tako smišljena kao da ovakve pret­ postavke postoje. U stvarnosti se mišljenja uopšte ne smišljaju već postoje gotova i to u tolikoj meri stvar­ na i neposredno ubedljiva da žena i ne pomišlja na mogućnost sumnje. Covek je sklon da pretpostavi da se Animus, slič­ no Animi, personifikuje u obličju jednog muškarca. Ovo je, kako uči iskustvo, samo uslovno tačno pošto se neočekivano ovome pridružuje okolnost koja uslovljava u suštini drugačije stanje stvari nego kod muš­ karca. Naime, Animus se ne pojavljuje kao jedna ličnost, već naprotiv kao množina. U Velsovoj noveli Christina Alberta's Father junakinja je u čitavom svom radu i delanju potčinjena nadređenoj moralnoj instanci, koja joj sa neumoljivom oštrinom i odsus­ tvom mašte, suvo i tačno s vremena na vreme govori šta čini i iz kakvih pobuda. Vels naziva ovu instancu »Court of Conscience«. Ova množina razložnih sudija, dakle neka vrsta kolegijuma, odgovara personifi­ kaciji Animusa. 'Animus je nešto kao skup očeva i drugih autoriteta, koji ex cathedra donose nepobitne, »razumne« sudove.^Tačnije sagledano ovi sudovi, koji; tako mnogo polažu'na sebe, su uglavnom reči i miš­ ljenja, možda nesvesno napabirčena još od detinjstva i nagomilana u kanon prosečnih istina, tačnosti i ra­ zumnosti; riznica pretpostavki, koja odmah bilo gde da nedostaje svestan i kompetentan sud (što je obično slučaj) ispomaže sa mišljenjem. Ova mišljenja se pojavljuju čas u obliku takozvanog zdravog ljudskog razuma, čas u obliku duhovno skučenih predrasuda, čas u obliku principa koji travestuju vaspitanje. »Oduvek se to tako radi«, ili »pa svi kažu da je to tako«. Samo po sebi je razumljivo da će se Animus projektovati isto onoliko često kao Anima. Ljudi pogodni 226

za projekciju su ili žive kopije dragoga Boga, koji za sve imaju odgovor, ili su nepriznati novatori, koji raspolažu valjanim rečnikom u kome su svakakve opšte ljudske istine prevedene u terminologiju »plo­ donosnog doživljavanja«. Animus bi bio nedovoljno okarakterisan ako bi se predstavio samo kao konzervisana kolektivna savest; on je novator koji, sasvim suprotno njegovim ispravnim mišljenjima,' pokazuje neobičnu slabost za teško razumljive, nepoznate reči, koje na najprijatniji način zamenjuju neprijatno raz­ mišljanje. Kao i'Anima tako je i Animus ljubomorni ljubav­ nik, kome uvek uspeva da umesto stvarnog čoveka u prvi plan stavi mišljenje o njemu, mišljenje čije se bezuslovno sporne osnove nikada ne podvrgavaju kri­ tici. Animus-mišl jenja su vazda kolektivna i gube iz vida individue i individualnu ocenu, isto onako kao što se Anima sa svojom anticipacijom i projekcijom osećanja postavlja između muškarca i žene. Ova miš­ ljenja imaju za muškarca — ukoliko je žena lepa — nešto dirljivo detinjasto, što mu pomaže da dođe do njemu prijatne, očinske poučnosti; ukoliko, međutim, žena ne dodiruje sentimentalnu stranu zbog čega se onda od nje očekuje kompetentnost a ne dirljiva bes­ pomoćnost i glupost, tada njena Animus-mišljenja imaju za muškarca nešto razdražujuće, uglavnom zbog njihovog lošeg obrazloženja — isuviše mišljenja samo radi mišljenja — samo kako bi bar imali jedno mišljenje, itd. Muškarci ovde obično postaju otrovni, pošto je (neoboriva činjenica da Animus uvek mami Animu, zbog čega svaka dalja diskusija postaje bez­ izgledna' (a naravno isto tako i viceversa). Kod intelektualnih žena Animus daje povoda in­ telektualnom i kako bi trebalo kritičkom argumentovanju i rezonovanju, koje se uglavnom sastoji u tome da se sporedna slaba tačka pretvori u besmisle­ nu glavnu stvar. Ili po sebi jasna diskusija zapetljava se do očajanja uvođenjem sasvim drugačijeg, po mo­ gućstvu krivog stanovišta. Ne znajući ovakve žene su usmerene samo na to da nasekiraju muškarca, či­ me još potpunije potpadaju pod vlast Animusa.'»Na 15«

227

žalost, uvek imam prava«, priznala mi je jedna takva žena. Sve ove kako poznate tako i nepoželjne pojave potiču jedino i samo od ekstraverzije Animusa. On ne spada u svesne funkcije odnosa, već treba da omogući vezu sa nesvesnim. Umesto da žena dopusti da joj za određenu spoljnu situaciju mišljenja padaju na pamet — za situacije o kojima bi trebalo svesno razmisliti — trebala bi da okrene Animusa, kao funkciju prisećanja, ka unutra, gde bi on omogućio prisećanje na sadržaje nesvesnog. Tehnika razračunavanja sa Animusom, u principu je ista kao u slučaju Anime, samo što ovde mišljenja, predstavljaju ono od čega bi žena kritički trebalo da se distancira, ne da bi mišljenja potisla, već da bi, pomoću istraživanja njihovog po­ rekla, prodrla u njihovu tamnu pozadinu, gde se onda sudara sa iskonskim slikama isto kao muškarac u svom obračunu sa AnimomA Animus je neka vrsta precipitata sveg iskustva "lenskih predaka u odnosu na muškarce — i ne samo to: on je plodno, stvaralač­ ko biće, svakako ne u obliku muškog stvaranja, već on nešto rađa, nešto što se može nazvati \6yoc; oTcepU-CCTUCOS-, plodna reč. Kao što muškarcu njegovo delo, kao celokupno biće potiče iz njegove unutrašnje žen­ stvenosti, tako i unutrašnja muškost žene rađa stva­ ralačke klice, koje oplođavaju ženstvenost muškarca. To bi bila »femme inspiratrice« koja ima i mogućnost — ako je pogrešno usmerena — da postane najgora svađalica i principijelna cepidlaka — »animus hound«, kako je to pogodno nazvala jedna od mojih pa­ cijentkinja. _2ena opsednuta Animusom uvek je u opasnosti da izgubi svoju podesnu žensku personuO isto kao što muškarac u istim uslovima rizikuje efeminizaciju. Ovakvi psihički spolni preobražaji potiču jedino i samo iz toga što se jedna funkcija, koja pripada unu­ tra, okreće put spolja. Razlog perverzije je, naravno, nedovoljno ili čak odsutno priznavanje unutrašnjeg sveta, koji autonomno postoji naspram spoljnjeg sve­ ta, koji isto tako postavlja važne zahteve in puncto prilagođavanja, kao i spoljni svet. 228

Sto se tiče pluraliteta Animusa nasuprot monoličnosti Aniine, izgleda mi da je ova posebna činje­ nica korelat svesnog stava. Svesni stav žene je uop­ šte mnogo ekskluzivnije ličan nego muškarčev.Njen svet se sastoji od očeva i majki, braće i sestara, muža i dece. Ostali Svet se sastoji od sličnih porodica koje se međusobno pozdravljaju, izvan ovoga svaka je zainteresovana samo za sebe. Svet muškarca je narod, »država«, koncerni itd. Porodica je samo sredstvo određenog cilja, jedan od temelja države, _a njegova žena nije neophodno ta žena (svakako ne onako kao što žena misli kada kaže »moj muž«).[Opšte mu je bliže nego lično, stoga se njegov svet sastoji od mno­ štva paralelnih faktora, dok njen svet s one strane supruga dostiže svoj kraj u nekoj vrsti kosmičke magline. Stoga je strašna isključivost muškarca vezana za Animu, nasuprot tome neodređeno mnoštvo žene za Animus.fDok pred muškarcem lebdi oštro ocrtano značajno obličje Kirke ili Kalipse, Animus je pre iz­ ražen u obliku Letećeg Holanđanina i inače nepozna­ tih akeanskih gostiju, nikada sasvim određeno uhvat­ ljivih, promenljivih i pokretnih. Ovi se izrazi javlja! ju naročito u snovima, u konkretnoj stvarnosti to mogu biti viteški tenori, bokserski šampioni, veliki 1 ljudi u dalekim, nepoznatim gradovima. Oba ova sutonska obličja tamne pozadine (stvar­ ni, polugroteskni »čuvari praga« — da upotrebimo pompezni teozofski mamac) imaju neiscrpno mnogo aspekata, sa kojima bi se mogle popuniti čitave knji­ ge. Njihove komplikacije i 'zapleti su- bogati kao svet, isto tako opsežni kao nepregledna raznolikost njiho­ vog svesnog korelata, persone. Oni još stoje u sferi sutona, tako da još upravo možemo sagledati da je autonomni kompleks Anime, kao i Animusa, u osnovi uzev psihološka funkcija, koja je samo zahvaljujući njenoj autonomiji i nerazvijenosti uzurpirala ili, bolje rečeno, do sada još zadržala ličnost. Ali već sagleda­ vamo mogućnost da razorimo njihovu personifika­ ciju, budući da njihovim privođenjem u svest pra­ vimo mostove koji treba da vode u nesvesno. Pošto ih namerno ne koristimo kao funkcije, oboje su još 229

personifikovanl kompleksi i ne mogu biti integrisani svesti sve dok su im nepoznati sadržaji. Rasprava sa njima treba da osvetli njihove sadržaje i tek kada je ispunjen ovaj zadatak i kada je svest dovoljno upo­ znala nesvesna zbivanja koja se ogledaju u Animi, Anima će se stvarno oseća ti kao čista funkcija. Ja, naravno, ne očekujem da svaki čitalac bez daljnjega shvati šta se mislilo pod Animus i Anima. Ali se nadam da je bar stekao utisak da se ovde ni u kom slučaju ne radi o nečem »metafizičkom«, već o empirijskim činjenicama koje se mogu isto tako iz­ raziti racionalnim i apstraktnim jezikom. Namerno sam izbegavao isuviše apstraktan jezik, pošto se u tim stvarima, koje su do sada bile tako nepristupačne na­ šem iskustvu, uopšte ne radi o tome da se čitaocu izlože intelektualne formulacije, već je mnogo pre ne­ ophodno da mu se predoče stvarne iskustvene mo­ gućnosti. Niko ne može stvarno razumeti ove stvari, ako ih sam nije iskusio. Stoga mi je mnogo više stalo do toga da pokažem puteve i mogućnosti takvog is­ kustva nego da postavljam intelektualne formule koje, zbog nedostatka iskustva, neminovno ostaju prazne reči. Na žalost, ima isuviše mnogo onih koji uče napamet reči i izmišljaju iskustva da bi se, u za­ visnosti od temperamenta, verno ili kritički tome pre­ pustili. Ovde se radi o novom pitanju jednog novog (a ipak tako starog!) psihološkog iskustvenog područ­ ja, o kome teorijski možemo reći nešto relativno va­ žeće tek onda kada dovoljnom broju ljudi budu poz­ nate odgovarajuće psihičke pojave. Ćovek uvek najpre otkriva samo činjenice a nikakve teorije. Formi­ ranje teorija proističe iz diskusije velikog broja uče­ snika.

230

III TEHNIKA RAZLIKOVANJA IZMEĐU JA I FIGURA NESVESNOG Zapravo bih bio dužan da čitaocu pružim iscrpan primer specifične delatnosti Animusa i Anime. Na žalost ti materijali su tako obimni a pored toga zahtevaju mnoštvo objašnjenja simbola, tako da jedno takvo izlaganje nisam bio u stanju da unesem u ok­ vire ovog spisa. Neke od ovih produkata, zajedno sa svim njihovim simboličnim vezama, publikovao sam kao posebno delo, na koje moram uputiti čitaoca. Tamo, svakako, nema ni pomena o Animi, pošto mi je ova funkcija tada bila još nepoznata. Ali kada pa­ cijentkinju posavetujem da se priseti nesvesnih sa­ držaja, ona će produkovati slične fantazije. Muška viteška figura, koja skoro nikada ne nedostaje, je Animus. (A. niz fantastičnih doživljaja demonstrira postupni preobražaj i razlaganje autonomnog komp­ leksa. Ovaj preobražaj je svrha borbe sa nesvesnim. Ako ne usledi preobražaj, onda nesvesno ima nesma­ njeni uslovni uticaj i u datom slučaju će se zadržati i održavati neurotski simptomi uprkos svoj analizi i svem razumevanjui ili će se zadržati prisilan prenos, što je isto tolikoTose kao i neuroza. U takvim sluča­ jevima očigledno da nikakva sugestija, dobra volja 1

Wandlungen und Symbole der Libido, 1912. Novo iz­ danje: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5. 1

231

niti čisto reduktivno razumevanje nisu pomogli da se uništi moć nesvesnog. Time nije rečeno — što bih ponovo jasno želeo da podvučem — da sve psihote­ rapijske metode uzete zajedno ništa ne vrede. Hteo bih samo da naglasim činjenicu da nema mali broj slučajeva gde lekar mora da se odluči da se temeljno pozabavi sa nesvesnim, zapravo da se pripremi na borbu sa nesvesnim. To je naravno nešto drugo nego tumačenje. U ovom poslednjem slučaju se pretpo­ stavlja da lekar već unapred zna, pošto može da tu­ mači. U prvom slučaju, međutim, — u slučaju borbe — radi se o nečemu drugom nego što je tumačenje: radi se o izazivanju nesvesnih zbivanja, koja nailaze u svest u obliku fantazija. Covek može pokušati da tumači ove fantazije. U mnogim slučajevima može biti veoma važno da pacijent naslućuje značaj iznetih fantazija. Ali od odlučujućeg je značaja da paci­ jent potpuno doživi fantazije i da ih takođe i razume, ukoliko intelektualno razumevanje spada u totalnost doživljaja. Ali razumevanju ne bih dao prednost. Na­ ravno da lekar mora da u razumevanju pomogne pa­ cijentu, ali on neće i ne može sve razumeti, tako da se, ako je ikako moguće, treba čuvati od veštačkog tumačenja. Jer suština u prvoj liniji i nije tumačenje i razumevanje fantazija, već mnogo pre njihovo do­ življavanje. Alfred Kubin (Alfred Kubin) dao je u svojoj knjizi: Die andere Seite (Druga strana) vrlo dobar prikaz nesvesnog, tj. on je opisao ono što je ne­ svesno doživeo umetnik u njemu. To je umetnički doživljaj, koji je u smislu ljudskog doživljavanja nepotpun. Preporučio bih svakome ko se interesuje za ova pitanja da pažljivo pročita ovu knjigu. Tu će otkriti ovu nepotpunost — viđeno je i doživljeno umetnički, ali ne ljudski. Bod »ljudskim« doživljajem podrazumevam da ličnost autora nije samo pasivno uključena u viziju, već da sa punom svešću reaguje i dejstvuje u susretu sa figurama vizije. Istu kritiku bih uputio autorki fantazija u mojoj gore pomenutoj knjizi; i ona se prema fantazijama koje se javljaju 2

* Miinchen, 1908.

232

iz nesvesnog postavlja samo perceptivno, u najboljem slučaju pasivno trpeljivo. Stvarna borba sa nesvesnim zahteva svesno stanovište suprotstavljeno nesve­ snom. Sta pod ovim mislim pokušaću da razjasnim na jednom primeru. Jedan moj pacijent imao je sledeću fantaziju: »On vidi kako njegova verenica trči ulicom prema reci. Zima je i reka je zaleđena. Ona nailazi na led, a on je sledi. Ona daleko izmiče a tamo je led ispucao; otvara se tamna pukotina i on se plaši da bi ona mogla da propadne. I stvarno ona nestaje u rascepu između santi, dok on tužno gleda za njom.« U ovom odlomku iz jedne veće celine jasno se može prepoznati stav svesti — on je perceptivan i trpeljiv, tj. slika fantazije se samo vidi i oseća, ona je tako reći dvodimenzionalna, pošto on sam ima nedovoljno udela u svemu tome, fantazija ostaje samo slika koja je, doduše, očigledna i pobuđuje osećanja, ali ipak nestvarna poput sna. [Ova nestvarnost se za­ sniva na tome što on sam ništa ne stvara, u svemu tome nije aktivanJDa je ova fantazija stvarnost, on se ne bi kolebao da spreči verenicu u izvođenju nje­ nog samoubistva. Lako bi mogao da je npr. uhvati i fizički spreči da sa leda skoči u vodu. Kada bi se u stvarnosti ponašao onako kako se ponašao u fantaziji, to bi značilo da je očigledno oduzet, bilo zbog straha, bilo zbog nesvesne pomisli da on zapravo ne bi imao ništa protiv ako bi ona izvršila samoubistvo. Činje­ nica da se u fantaziji ponaša pasivno je samo izraz njegovog odnosa prema aktivnosti nesvesnog uopšte — on je fasciniran i omamljen nesvesnim. U stvar­ nosti on pati od svih mogućih depresivnih predstava i ubeđenja da nije sposoban ni za šta, da je beznadežno nasledno opterećen, da njegov mozak degeneriše itd. Ova negativna osećanja su dobrim delom auto­ sugestije, koje prima bez diskusije. On ih, doduše, može intelektualno sasvim da razume i proceni nji­ hovu nevažnost. Ali pored ovog postoje i osećanja. Ona su intelektualno neuhvatljiva, pošto se ne za­ snivaju na intelektualnoj ili racionalnoj osnovi, već na nesvesnom, iracionalnom životu fantazija, koje 233

nisu pristupačne svesnoj kritici. U takvim slučajevi­ ma nesvesnom se mora pružiti prilika da produkuje svoje fantazije; prethodni odlomak je samo jedan ta­ kav produkt nesvesne delatnosti fantazije. Kako se radi o psihogenoj depresiji, njegova depresija se upravo zasniva na ovakvim fantazijama, čijeg posto­ janja on uopšte nije bio svestan. Kod prave melan­ kolije, teškog zamora, trovanja, itd., slučaj je bio obrnut: poštp je pacijent depresivan, on ima takve fantazije. U slučaju psihogene depresije, naprotiv, on je deprimiran jer ima takve fantazije. Moj pacijent je pametan mlad čovek, koji je putem duže analize intelektualno obavešten o kauzalnosti njegove neu­ roze. Ali intelektualno razumevanje nije promenilo ništa na njegovoj depresiji. U ovakvom slučaju lekar ne treba da se nekorisno trudi oko daljeg produbljavanja kauzalnosti slučaja, jer, ako uopšte ništa ne ko­ risti više ili manje dalekosežno razumevanje, onda sigurno da neće koristiti ni otkriće nekog novog kau­ zalnog delića. V ovom slučaju nesvesno jednostavno ima nesavladivu prevagu, tj. ono raspolaže atraktiv­ nom snagom koja je u stanju da oduzme svaku vred­ nost svesnim sadržajima, drugim recima da libido po­ vuče iz svesnog sveta i na taj način da proizvede »de­ presiju«, »abaissment du niveau mental« (Žane — Janef). Ali u ovom slučaju moramo, shodno zakonu o energiji, očekivati gomilanje vrednosti (=libido,) u nesvesnom. Libido se ne može drugačije shvatiti do u odre­ đenom obliku, tj. libido je identičan sa slikama fan­ tazije. Libido možemo ponovo osloboditi iz nesvesnog samo na taj način što ćemo privoditi njemu odgova­ rajuće slike fantazije. Stoga u ovakvom slučaju ne­ svesnom dajemo prilike da svoje fantazije dovede do površine. Na ovaj način nastao je prethodno opisani odlomak. To je deo iz duge serije slika fantazije v e ­ likog bogatstva, koje odgovara onom energetskom iz­ nosu koji je izgubila svest i njeni sadržaji. Svesni svet pacijenta je postao hladan, prazan i siv, nasuprot tome nesvesno je žihavno, moćno i bogato. Karakte­ ristično je za bivstvo nesvesne psihe da je dovoljna 234

samoj sebi i da ne poznaje ljudske obzire. Ono što je jednom zapalo u nesvesno tu će se i zadržati, bez ob­ zira da li svest zbog toga pati ili ne. Svest može da umre od gladi i da se smrzne, dok u nesvesnom buja i cveta. Bar tako u prvom momentu izgleda. Ali ako is­ tražujemo nešto dublje, onda nalazimo da ova ljud­ ska bezbrižnost nesvesnog ima određenu svrhu i cilj. Ima psihičkih ciljeva koji se nalaze s onu stranu svesnih ciljeva, pa im se čak mogu neprijateljski suprot­ stavljati. Neprijateljsko ili bezobzirno ponašanje ne­ svesnog prema svesti nalazimo samo tamo gde svest ima pogrešan i nametljiv stav. Svesni stav mog pacijenta je toliko jednostrano intelektualan i racionalan, da se sama priroda u nje­ mu buni i uništava njegov celokupni svet vrednosti. On sam sebe ne može načiniti neintelektualnim i oslo­ niti se na neku drugu funkciju, npr. osećanja; sasvim jednostavno zbog toga što ih ne poseduje. Njih po­ seduje nesvesno. Zbog toga nam nije preostalo ništa drugo do da donekle nesvesnom prepustimo vodstvo i da mu damo mogućnost da u obliku fantazija po­ stane sadržaj svesti. Pacijent se ranije grčevito držao svog intelektualnog sveta i mudrovanjem se branio od onoga što je smatrao bolešću. Sada pak treba da joj se preda i ako ga uhvati depresija, ne sme sebe u cilju zaborava da prisiljava na neki rad ili nešto slič­ no, već mora da prihvati svoju depresiju i da njoj u neku ruku prepusti reč. To je upravo suprotno od prepuštanja nekoj ćudi, što je tako karakteristično za neurozu: to nije slabost niti kolebljivo popuštanje, već težak rad koji se sa­ stoji u tome da čovek, uprkos primamljivosti ćudi, zadržava svoju objektivnost i od ćudi stvara svoj ob­ jekt, umesto da joj dozvoli da bude dominantni sub­ jekt. On mora pokušati da dopusti da mu njegovo raspoloženje govori; njegova ćudljivost mora mu reći kako ona izgleda i u kakvoj fantastičnoj analogiji bi se dala izraziti. Gore pomenuti odlomak fantazije je deo vizualizovane ćudi. Da nije smogao da bude objektivan

235

prema sopstvenoj ćudi, on bi umesto maštanih slika imao samo parališuće osećanje da ide sve do đavola, da je neizlečiv itd. Ali pošto je svojoj ćudljivosti dao prilike da samu sebe izrazi u slici, njemu je uspelo da bar mali iznos libida, kroz nesvesnu snagu uobličavanja pretvori u obliku slike u svesni sadržaj i time da ga oduzme nesvesnom. Ali ovaj pokušaj je nedovoljan, pošto se poželjno potpuno doživljavanje fantazije ne sastoji samo u pbsmatranju i trpljenju, već i u aktivnom učestvo­ vanju. Pacijent bi udovoljio ovom zahtevu kada bi se i u fantaziji ponašao onako kako bi se nesumnjivo ponašao u stvarnosti. On nikada ne bi pasivno posmatrao kako se davi njegova verenica, već bi prisko­ čio i sprečio je u njenoj nameri. To bi moralo da se desi i u fantaziji. Ako bi mu uspelo da se i u fan­ taziji ponaša onako kako se ponaša u sličnoj, stvarnoj situaciji, onda bi time dokazao da fantaziju uzima ozbiljno, tj. da nesvesnom pridaje bezuslovnu vred­ nost realnosti. Time bi pobedio svoje jednostrano in­ telektualno gledište i na taj način indirektno uvažio iracionalno gledište nesvesnog. To bi bio poželjni potpuni doživljaj nesvesnog. Ali ne sme se potceniti šta to znači u stvarnosti: moj realni svet je ugrožen fantastičnom irealnošću. Skoro je nesavladivo teško i za trenutak zaboraviti da je sve to ipak samo fantazija, imaginativan pro­ dukt koji izgleda apsolutno hotimičan i iskombinovan. Kako bi se tako nešto oglasilo za »realno« pa čak i uzelo ozbiljno? Sigurno da se od nas neće očekivati da verujemo u neku vrstu dvostrukog života, tim što smo ovde skromni prosečni građani a tamo doživlja­ vamo neočekivane pustolovine i vršimo junačka dela. Drugim recima mi ne smemo da korircretizujemo našu maštuj Čovek međutim ima veliku sklo­ nost da ovo čini tako da sva odbojnost prema fan­ taziji i sve kritičko omalovažavanje nesvesnog u najdubljoj osnovi odgovara samo strahu od ove sklonosti. \ Oboje, konkretizacija i strah od toga su primitivno sujeverje — u još živom obliku — kod 236

takozvanih prosvećenih, obrazovanih ljudi. U svom građanskom životu neko je obućar, ali u svojoj sekti on uživa poštovanje arhanđela, ili je neko u vidljivom svetu sitan trgovac, ali kod slobodnih zi­ dara mračna veljčina; ili preko dana sedi u kance­ lariji, uveče je. u izdvojenom društvu reinkarnacija Julija Cezara; kao čovek pogrešiv, ali u svojoj ča­ snoj dužnosti nepogrešan — to su konkretizacije koje ne spadaju ovamo. Nasuprot ovome naučni kredo našeg vremena razvio je sujevernu fobiju od fantazije. Ali stvarno je ono što stvara, dejstvu je. Fantazije nesvesnog stvaraju, dejstvuju — u odnosu na to nije dozvo­ ljena nikakva sumnja. I najpametniji filozof može biti bespomoćna žrtva krajnje glupave agorafobije. Naša famozna naučna realnost ni najmanje nas ne Čuva od takozvane irealnosti nesvesnog. Nešto deluje iza koprene fantastičnih slika, nezavisno od toga da li to nešto nazivamo dobrim ili lošim imenom. To je nešto stvarno, zbog čega se i njegove životne manifestacije moraju uzeti ozbiljno. Ali čovek prvo mora da savlada tendenciju konkretizacije, drugim recima, fantazije se ne smeju uzeti doslovno čim se postavi pitanje tumačenja. Dok smo obuhvaćeni do­ življavanjem fantazija, treba*~ih doslovno uzeti. Ali kada hoćemo da ih razumemo, tada ne smemo privid, maštanu sliku, smatrati i onim dejstvujućim što je iza nje. jPrivid nije sama stvar, već samo izraz. Moj pacijent, dakle, ne doživljava scenu samoubistva »na drugom nivou« (ali inače konkretno kao stvarno samoubistvo), već on doživljava nešto stvar­ no, što izgleda kao samoubistvo. Obe »stvarnosti« koje stoje jedna nasuprot druge, svet svesti i svet nesvesnog, ne otimaju se o položaj, ali se međusobno relativiziraju.jDa je stvarnost nesvesnog relativna, to neće svakako izazvati neki žešći otpor, međutim, ma­ nje tolerantno će se podneti dovođenje u sumnju realnosti svesnog sveta, i A ipak obe »stvarnosti« su psihički doživljaj, psihički privid na nesaznajnim tamnim osnovama,; Kritičkom posmatranju ne ostaje ništa od apsolutne realnosti. 23T

O suštinskom i apsolutno postojećem ne znamo ništa. Ali mi doživljavamo različita dejstva, putem čula od »spolja«, preko fantazije »iznutra«. Kao što nikada nećemo tvrditi da zelena boja postoji za sebe i po sebi, tako nam isto neće pasti na pamet da neki maštani doživljaj shvatimo kao nešto po sebi i za sebe postojeće a time i kao nešto doslovce pri­ hvatljivo. JTo^ je izraz, izgled, stavljen za nešto ne­ poznato, ali stvarnog Pomenuti odlomak fantazije vremenski se poklapa sa talasom depresije i razo­ čaranja, i fantazija izražava ovo zbivanje. Pacijent stvarno ima verenicu. Za njega ona predstavlja je­ dinu emocionalnu sponu sa svetom. Njena smrt predstavljala bi kraj njegove veze sa svetom. Ovaj aspekt bio bi krajnje beznadežan. Njegova verenica je, međutim, i simbol za njegovu Animu, tj. za nje­ govu vezu sa nesvesnim. Stoga fantazija istovre­ meno izražava činjenicu da se njegova Anima, ne­ ometana od njega, ponovo gubi u nesvesnom. Ovaj aspekt pokazuje da je njegova ćud opet jača od njega. Ona se baca a on pasivno posmatra. On bi mogao da priskoči i zadrži Animu. Ovom drugom aspektu dajem prednost, pošto je pacijent introvertan, čiji je odnos prema životu regulisan unutrašnjim činjenicama. Kada bi bio ekstrovertan, morao bih dati prevagu prvom aspektu, jer je za ekstrovertnog život u prvoj liniji regulisan od­ nosom prema ljudima. On bi mogao zbog čiste ćudi da odbaci verenicu, a time i samog sebe, dok je in­ trovertni najviše oštećen ako odbaci svoju vezu sa Animom, tj. sa unutrašnjim objektom. Dakle, fantazija mog pacijenta jasno pokazuje negativna kretanja nesvesnog, tj. tendenciju odvra­ ćanja od spoljnog sveta, koja protiče tako ener­ gično da sa sobom odvlači i libido svesti i ovu na taj način ispražnjava. Pomoću privođenja u svest fantazije ovo se sprečava da protiče nesvesno. Kada bi pacijent (na gore opisani način) nešto aktivno preduzeo, onda bi osvojio čak i libido koji se pojav­ ljuje u fantaziji i na taj način stekao nešto jači uticaj na nesvesno. 238

Neprekidno privođenje u svest inače nesvesnih fantazija sa aktivnim učešćem u maštanim zbivanji­ ma, što sam video u velikom broju slučajeva, ima za posledicu da se, prvo, svest širi pošto se bezbroj ne­ svesnih sadržaj a" privodi u svest, drugo, da se poste­ peno razgrađuje dominantni uticaj nesvesnog i da, treće, dolazi do promene ličnosti. Promena ličnosti naravno da nije promena u prvobitnoj nereditarnoj nastrojenosti, već promena opšteg stava. Ona jasna razgraničenja i opozicije između svesnog i nesvesnog, koja se tako jasno vide kod konfliktnih, neurotskih priroda, skoro uvek se zasnivaju na znatnoj jednostranosti svesnog stava, koji daje apsolutnu prednost jednoj ili dvema funk­ cijama, čime se druge nepravedno potiskuju u poza­ dinu. Pomoću privođenja u svest i doživljavanja fan­ tazija asimiluju se u svesti nesvesne i manje vredne funkcije — proces koji naravno ne protiče bez dub­ ljeg uticaj a na svesni stav. Pre svega bih želeo da raspravim pitanje kakve vrste je ova promena ličnosti, pri čemu bih samo istakao činjenicu da dolazi do bitne promene. Ovu promenu, koja se postiže u borbi sa nesvesnim, označio sam kao transcendentnu funkciju. Ova čud­ novata sposobnost preobražavan ja, izražena u transcendentnoj funkciji, glavni je predmet alhemističke filozofije kasnog srednjeg veka, u kojoj je izražena kroz poznatu alhemističku simboliku. Zilberer (Silberer) je u svom značajnom delu iscrpno ukazao na psihološku sadržinu alhemije. Bila bi, naravno, ne­ oprostiva zabluda kada bi se, prema opšte primljenom shvatanju, »alhemijski« duhovni pokret sveo na re­ torte i peći za topljenje. Sigurno ovaj ima i tu stranu, naime, tapkajuće početke egzaktne hernije. Ali ona ima psihološki još sasvim neocenjenu duhovnu stra­ nu, koja nije za potcenjivanje: postojala je »alhemistiČka filozofija« oklevajući predstadijum najmoder­ nije psihologije. Njena tajna je činjenica transcendentne funkcije, preobražaj ličnosti kroz mešanje i 3

1961.

* Die Probleme der Mystik und ihrer Symbolik, 2. izd.,

239

spajanje plemenitih i neplemenitih delova, diferen­ ciranih i manje vrednih funkcija, svesnog i ne­ svesnog/ Kao što su počeci naučne hernije bili pometeni i unakaženi pomoću fantastičnih predstava i raznih proizvoljnosti, tako i alhemijska filozofija kroz ne­ minovnu konkretizaciju još grubog i nerazvijenog duha nije doprla do psihološke formulacije, iako je vrlo živo naslućivanje velikih istina strast srednjovekovnih mislilaca usredsređivalo na alhemijske probleme. Niko ko je potpuno prošao kroz proces asimilacije nesvesnog neće osporavati činjenicu da je takvim načinom promenjen i potresen u najtam­ nijim dubinama.! Svakako riecu uzeti za zlo mome čitaocu ako sumnjičavo odmahne glavom, pošto on ne može da predstavi kako bi taj quantite negligeable čiste fan­ tazije (vidi gornji banalni primer) mogao da ima i najmanji uticaj. Bez daljnjega priznajem da je u po­ gledu problema transcendentne funkcije i njoj pripi­ sivanog neobičnog dejstva, gore citirani odlomak fan­ tazije sve drugo samo ne jasan. Ali je — ovde moram da apelujem na dobronamerno razumevanje mog či­ taoca — vrlo teško citirati bilo kakve primere, pošto svaki primer ima neprijatno svojstvo da je samo in­ dividualno i subjektivno upečatljiv i značajan. Zbog toga stalno savetujem moje pacijente da ne budu tako naivni i da veruju da je sve ono što je za njih lično od velikog značaja isto tako i objektivno značajno. Ogromna većina ljudi je potpuno nesposobna da se individualno prenese u dušu nekog drugog. To je čak sasvim retka veština, koja ne dopire isuviše daleko. I čovek, za koga smatramo da ga najbolje poznajemo i koji nam sam tvrdi da ga poznajemo do tančina, u osnovi uzev nam je stran. On je drugačiji. I krajnje i najbolje što možemo da učinimo je da ovo što je drugačije bar naslućujemo, poštujemo i da se čuvamo od nasilničke stupidnosti — želje za tuma­ čenjem. Up. Psycholoyie und Alchemie, 2. izd., 1952. Ges. Werke, Bd. 12. 4

240

Zbog toga ne mogu da iznesem ništa uverljivo, tj. ništa što bi čitaoca tako uverilo, kao što je uveren onaj kome je to sopstveni doživljaj. Mi mu moramo verovati već po analogiji sa onim što smo i sami isku­ sili. Konačno — ako sve nedostaje — i onda neospor­ no možemo opaziti krajnji rezultat, naime promenu ličnosti. Uz ovu ogradu hteo bih mog čitaoca da upo­ znam sa jednim drugačijim odlomkom fantazije, ovaj put kod jedne žene. Razlika koja pada u oči u poređenju sa prethodnim primerom je totalnost doživlja­ ja. Pacijentkinja kao posmatrač uzima aktivnog uče­ šća, čime stiče prevlast nad procesom. O ovom slu­ čaju imam vrlo opsežan materijal, koji kulminira u promeni ličnosti. Odlomak potiče iz kasnijeg toka razvitka ličnosti i predstavlja organski deo duge, po­ vezane serije preobražaja, koje su imale za cilj do­ stizanje središta ličnosti. Možda nije sasvim razumljivo šta se misli pod pojmom »središte ličnosti«. Stoga ću pokušati da sa malo reči skiciram ovaj problem. ^Ako se svest sa Ja zamisli kao centar suprotstavljen nesvesnom i ako se uz to predstavi proces asimilacije nesvesnog, onda se ova asimilacija može zamisliti kao neka vrsta pri­ bližavanja između svesti i nesvesnog, pri čemu se centar totalne ličnosti više ne poklapa sa Ja, već sa jednom tačkom u sredini između svesti i nesvesnog. To bi bila tačka nove ravnoteže, novo centriranje celokupne ličnosti, jedan, možda, virtualan centar koji ličnosti, zbog njene centralne situacije između , svesti i nesvesnog, daje novu, sigurnu osnovu. Slažem se, naravno, sa tim da ovakve vizualizacije nikada nisu ništa više od nezgrapnih pokušaja nespretnog duha da izrazi neiskazive psihološke činjenice, koje jedva da se mogu opisati. Isto ovo mogao bih izraziti recima sv. Pavla: »To ne živim ja, već Hristos živi u meni.« Ili bih mogao da pozovem Laocea i da pri­ hvatim njegov Tao — put sredine i svih stvari stva­ ralačke sredine. U svim slučajevima misli se na isto. Ovde govorim kao psiholog sa naučnom savešću i sa tog aspekta moram reći da su te činjenice psihički faktori neospornog dejstva; ne pronalazak dokonog y

16

Jung, Odabrana dela, II

241

duha, već određeni psihički događaji koji se povinuju sasvim određenim zakonima i imaju svoje zakonomerne uzroke i dejstva, zbog čega ih možemo doka­ zati kod naj različiti] ih naroda i rasa danas kao i pre hiljadu godina. Nemam nikakvu teoriju o tome od čega se sastoje ova zbivanja. Za to bi se već moralo znati od čega se sastoji psiha. Za sada ću se zado­ voljiti konstatacijom činjenica. Vratimo se našem primeru. Radi se o fantaziji intenzivno vizuelnog karaktera; nešto što bi se u sta­ rinskom govoru označilo kao »viđenje«; ali ne »sneno viđenje« već »vizija«, koja se jednostavno opaža po­ moću intenzivne koncentracije na pozadinu svesti, što se svakako može postići tek posle dužeg, pret­ hodnog vežbanja. Pacijentkinja je videla sledeće (is­ pričano njenim recima): 5

— Pela sam se uz breg i dospela do mesta gde sam videla sedam crvenih kamenova preda mnom, po sedam s obe strane i sedam iza mene. Stajala sam u centru ovog četvorougla. Kamenovi su bili pločasti kao stepenik. Pokušala sam da podignem četiri naj­ bliža kamena. Pri tom sam otkrila da su ovi kame­ novi pijedestal za četiri božanske statue, koje su bile zakopane u tle sa glavom nadole. Iskopala sam ih i postavila oko mene tako da sam stajala usred njih. Iznenada su klonule tako da su se međusobno dodirnule glavama, napravivši kao neku vrstu šatora iznad mene. Ja sam pala na tle i rekla: »Padnite na mene, ako morate. Umorna sam!« Tada sam spazila da se napolju, oko četiri boga stvorio plameni krug. Posle izvesnog vremena ponovo sam ustala i razba­ cala statue. Tamo gde su pale na tle izrasla su četiri drveta. Na to su u vatrenom krugu izbili plavi pla­ menovi, koji su počeli da sagorevaju lišće drveća. Na to sam rekla: »To mora da se završi, sama moram otići u vatru da ne bi sagorelo lišće!« Potom sam ušla u vatru. Drveće je nestalo, vatreni krug se skupio u X Ova metoda je na drugom mestu označena kao aktiv­ na imaginacija. Up. Psjjchologie und Religion. 4. izd. 1962, S. 96. Ges. Werke, Bd. 11. 5

jedan jedini, veliki plavi plamen, koji me podigao sa tla. Ovde se završila vizija. Na žalost, ne vidim puta i načina da čitaocu ubedljivo razjasnim izvanredno interesantni smisao ove vizije. Odlomak je istrgnut iz velike povezane celine, tako da bi se, za shvatanje značenja slike, moralo objasniti sve ono što se deša­ valo pre i posle ovoga. Ipak čitalac bez predubeđenja može bez daljnjega prepoznati ideju »središne tačke«, koja se dostiže pomoću neke vrste uspona (planina­ renje — napor, trud). Bez po muke se ponovo pre­ poznaje čuveni, srednjovekovni problem kvadrature kruga, koji spada u alhemijsku sferu. Ovde se nalazi na pravom mestu, kao simbolični izraz individuacije. Celokupna ličnost je označena pomoću četiri kardi­ nalne tačke horizonta, četiri boga, tj. četiri funkcije, koje daju orijentaciju u psihičkom prostoru, i pomoću kruga koji obuhvata celinu. Pobeđivanje četiri boga, koji su pretili da zgnječe individuu, znači oslobođenje od identiteta sa četiri funkcije, četvorostruku »nirdvandva« (»Slobodno od suprotnosti«); na taj način nastaje približavanje krugu, nepodeljenoj celini. Iz toga, opet, proističe dalje uzdizanje. 6

Ja se moram zadovoljiti nagoveštajima. Ko se potrudi da o ovome razmisli, on će donekle moći da stvori neku ideju o načinu kako se odvija preobražaj ličnosti, pomoću svog aktivnog učešća pacijentkinja se meša sa nesvesnim zbivanjima. Tako ona spaja svesno i nesvesno. Rezultat je uzlazno kretanje u pla­ menu, preobražaj u alhemijsku vrućinu, nastajanje »finog duha«. To je transcendentna funkcija koja pro­ ističe iz sjedinjavanja suprotnosti. Na ovom mestu moram da pomenem bitni nespo­ razum, kome često potpadnu moji čitaoci i to obično lekari. Ne znam iz kog razloga pretpostavljaju da ja ne pišem ni o čemu drugom do o mojoj terapijskoj metodi. To ovde uopšte nije slučaj. Ja pišem o psiho­ logiji. Stoga izričito naglašavam da se moja terapijska metoda ne sastoji u tome da kod mojih pacijenata 4

16'

Up. Psychologische Typen, 1950, Ges. Werke, Bd. 6.

243

podstičem stvaranje čudnovatih fantazija, kojih će se onda predano držati, čime se onda menja njihova ličnost, i slične gluposti, već ja samo konstatujem da ima izvesnih slučajeva u kojima dolazi do ovakvog razvitka i to ne stoga što ja nekoga na to primoravam, već zato što to proističe iz njegove unutrašnje potre­ be. Za ne mali broj mojih pacijenata ove stvari su bile i ostaju španska sela. Cak i kada bi uopšte i bili u mogućnosti da krenu ovakvim putem, to bi za njih bila žalosna stranputica, a ja bih bio prvi koji bi ih sprečio. Put transcendentne funkcije je individualna sudbina. Ni pod kojim uslovom ne sme se smatrati da je takav put identičan sa psihičkim anahoretstvom, otuđenjem od života i sveta. Čak sasvim suprotno, 'ovakav put je uopšte moguć i uspešan tek kada ove osobe i u spoljašnjoj stvarnosti započnu da rešavaju realne zadatke koji im se nameću. Fantazije nisu zamena za život, već plodovi duha, koji padaju u krilo onom ko životu plaća njegov danak. Zabušant ne do­ življava ništa drugo do svoj morbidni strah, a ovaj mu ne daje nikakav smisao. Ovaj put neće upoznati nikada ni onaj ko je našao put povratka majci crkvi. U njenim oblicima neosporno je uključen mvsterium magnum. U njoj on može smisleno da živi. Konačno ni normalni čovek neće nikada biti ugrožen od ovakve nauke, pošto se on odvajkada zadovoljava sa onim ma­ lim što se nalazi na dohvatu. Stoga molim čitaoca da shvati da pišem o slučajevima a ne o terapijskoj metodi. Oba primera fantazije predstavljaju pozitivnu delatnost Anime i Animusa. (£ersonifikovana figura Animusa ili Anime gubi se u onoj meri, u kojoj pacijent uzima aktivnog učešća. Ona postaje funkcija veze između svesti i nesvesnog. Ali kada se nesvesni sadržaji (upravo ovakve fantazije) ne »realizuju«, on­ da iz toga nastaje negativna delatnost i personifika­ cija, tj. autonomija Animusa i Anime. Nastaju psi­ hičke nenormalnosti, stanja opsednutosti u svim stup­ njevima, od običnih ćudi i »ideja« do psihoza. Sva ova stanja karakteriše jedna te ista činjenica, naime da je nešto nepoznato zaposelo manji ili veći deo psi244

he, da je neometano potvrdilo svoje neprijatno i štet­ no postojanje uprkos svom uvidu, razboritosti i svoj energiji i time ispoljilo moć nesvesnog nad svešću, dakle naprosto opsednutost. U ovakvom slučaju opsednuti deo psihe po pravilu razvija Animus ili Anima psihologiju] Inkubus žene sastoji se od većeg broja muških TSemona, sukubus muškarca je žena. Ovaj svojstveni pojam duše, koja u zavisnosti od svesnog stava samostalno egzistira ili nestaje u neku od funkcija, nema ništa zajedničkog, što svako lako može videti, sa hrišćanskim pojmom duše. rJFantazija moje pacijentkinje je tipičan primer za vrstu sadržaja, koje produkuje kolektivno nesvesno. Iako je forma sasvim subjektivna i individualna, ipak je sadržaj kolektivan, tj. to su opšte slike i ideje koje se sreću kod mnogih ljudi, dakle komadi koji indi­ viduu izjednačavaju sa drugim ljudima. Ako takvi sadržaji ostanu nesvesni, onda je individua pomoću njih nesvesno pomešana sa drugim individuama, dru­ gim recima, ona nije izdiferencirana, nije individualizovanaj Ovde se može postaviti pitanje zašto bi bilo po­ željno da se čovek individualizuje. To nije samo po­ željno, već čak neophodno, jer stapanjem sa drugima individua zapada u stanja i čini postupke koji je do­ vode u protivurečnost sa samom sobom. Naime iz sva­ kako nesvesnog stapanja i neodvojenosti nastaje pri­ sila da se dela i da se bude onakav kakav čovek nije u suštini. Zbog toga čovek niti može biti sa tim saglasan, niti može za to preuzeti odgovornost. Covek se oseća u obezvređenom, sputanom i neetičkom sta­ nju. Nesaglasnost sa samim sobom je neurotsko i ne­ podnošljivo stanje, koga bi čovek hteo da se reši. Oslobađanje iz ovog stanja može se postići tek onda, kada čovek uspe da bude onakav i da dela onako kako oseća da jeste. Za to ljudi imaju osećanje, u početku možda maglovito i nesigurno, ali koje, sa uznapredovalim razvitkom, postaje sve jače i jasnije. Ako čovek za svoja stanja i postupke može reći: »To sam ja, tako ja postupam«, onda slobodno može tako da nastavi čak i kada mu to teško pada, i može da pre245

uzme odgovornost za to čak i ako se od toga usteže. U svakom slučaju mora se priznati da čovek ništa ne podnosi teže od samoga sebe. (»Tražio si najteže breme, našao si sebe.« — Niče). Ali i ovaj najteži napor postaje moguć ako je čovek u stanju da se raz­ likuje od nesvesnih sadržaja. Introvertni otkriva ove sadržaje u sebi samom, ekstrovertni, međutim, kao projekciju u ljudskom objektu. U oba slučaja nesve­ sni sadržaji prouzrokuju zaslepljujuće iluzije, koje falsifikuju i čine nestvarnim nas same i naše odnose sa bližnjim. Iz ovih razloga za izvesne ljude je neop­ hodna individuacija, ne samo kao terapijska nužnost, već kao viši ideal, ideja o nečem najboljem što se može učiniti. Ne smem izostaviti primedbu da je isto­ vremeno prahrišćanski ideal o carstvu božjem ono »što je u vama«. Ideja, koja je u osnovi ovog ideala je da iz pravilnog moralnog stava proizlaze pravilni postupci i da nema izlečenja niti poboljšanja sveta, koji nisu započeli u samoj individui. Drastično reče­ no: ko sam živi u sirotištu ili na veresiju, taj nikada neće resiti socijalno pitanje, j

246

IV MANA-LICNOST Moj ishodni materijal za ovo izlaganje su slu­ čajevi u kojima je došlo do onoga o čemu je u pret­ hodnom poglavlju diskutovano kao o najbližem cilju, naime savlađivanje Anime kao autonomnog komplek­ sa i njen preobražaj u funkciju veze svesti ka ne­ svesnom. Sa postizanjem ovog cilja uspeva se da se Ja oslobodi svih svojih zapletenosti sa kolektivnim i kolektivno nesvesnim. Kroz ovaj proces gubi Anima demonsku snagu autonomnog kompleksa, tj. ona ne može da dovede do opsednutosti, pošto je depotencirana. Ona više nije čuvar nepoznatih dragocenosti, ona više nije Kundri, demonski Gralov vesnik božansko-životinjske prirode, više nije »duša gospodarica«, već psihološka funkcija intuitivne prirode, o kojoj bi se zajedno sa primitivnim čovekom moglo reći: »on ide u šumu da bi govorio sa duhovima«, ili »moja zmija mi je rekla«, ili izraženo mitološkim infantil­ nim jezikom: »mali prst mi je rekao«. Oni koji čitaoci koji poznaju Rajder Hagardov opis: »She-who-must-be-obeyed«, sigurno će se setiti magijske snage ove ličnosti. »She« je mana-ličnost, tj. biće puno okultnih, magijskih svojstava (mana), naoružano magijskim znanjima i snagama. Svi ovi atributi potiču, naravno, iz naivne projekcije nesvesne samospoznaje, koja bi, izražena manje poetskim re­ cima, glasila otprilike ovako: »Ja priznajem da u me­ ni deluje psihički faktor koji na neverovatan način 247

može izmaći mojoj svesnoj volji. On može da mi usa­ di u glavu izvanredne ideje, da prouzrokuje neželjene i nepoželjne ćudi i afekte, da ove natera na čudno­ vate postupke za koje ne mogu preuzeti odgovornost, da moj odnos sa drugim ljudima ometa na iritativan način itd. Osećam se bespomoćnim prema ovoj činje­ nici'i što je najgore: ja sam u nju zaljubljen, tako da moram da joj se divim.« (Poete ovo često nazi­ vaju umetničkim temperamentom, oni koji to nisu izvinjavaju se na drugi način). Kada faktor »Anima« izgubi svoju manu, kuda ova odlazi? Očigledno je onaj ko je ovladao Animom stekao onu manu, shodno primitivnoj predstavi, da onaj ko ubije mana-ličnost inkorporira i manu. ^Ko se obračunao sa Animom? Očigledno svesno Ja, i stoga je Ja preuzelo manu. Tako svesno Ja po­ staje mana-ličnost. Ali mana-ličnost je dominanta kolektivno nesvesnog, poznati arhetip moćnog čove­ ka u obliku junaka, poglavice, čarobnjaka, vrača i sveca, gospodara nad ljudima i duhovima, prijatelja Boga. Ovo je sada muška kolektivna figura, koja iz­ ranja iz tamne pozadine i opseda svesnu ličnost. Ova duševna opasnost je suptilne prirode, ona može, po­ moću inflacije svesti da uništi sve ono što je stečeno kroz raspravu sa Animom. Stoga praktički nije od malog značaja znati da je 31 hijerarhiji nesvesnog Anima najniži stupanj i jedna od mogućih figura, i da njeno savlađivanje konsteluje neku drugu kolek­ tivnu figuru koja sada preuzima njenu manu. U stvarnosti je to, naime, figura čarobnjaka — kako bih je ja jednostavno nazvao — koja u sebe uvlači manu, tj. autonomnu vrednost Anunej Samo ukoliko sam ne­ svesno identičan sa ovom figurom, mogu da uobražavam da i sam posedujem manu Anime. Ali pod ovim uslovima to ću činiti nepogrešivo. Figura čarobnjaka ima kod žena ne manje opa­ san ekvivalent — U o j e materinski nadmoćna figura, velika majka, koja sve razume i sve prašta i uvek želi sve najboljejkoja uvek živi za druge a nikada ne 248

traži svoje, otkrivač velike ljubavi, kao što je on vesnik poslednje istine. I kao što se velika ljubav ni­ kada ne ceni, tako se i velika mudrost nikada ne shvata. A tek međusobno ne mogu da se trpe. Ovde mora da postoji opasan nesporazum, pošto se bez sumnje radi o inflaciji. Ja je prisvojilo nešto što mu ne pripada. Ali kako je prisvojilo ovu manu? Ako je stvarno bilo Ja ono što je pobedilo Animu, onda mu pripada i mana i onda je zaključak ispravan — čovek je postao značajan. Ali zašto ovo značenje, mana, ne deluje na druge? To bi ipak bio suštinski kriterijum! Ne deluje stoga što čovek nije postao zna­ čajan, već jeru mešavini sa arhetipom potpao daljnoj nesvesnoj figuri. Dakle, moramo zaključiti da Ja uop­ šte nije ovladalo Animom i stoga nije ni steklo manu. Došlo je samo do novog stapanja sa istopolnom figu­ rom koja odgovara imagu oca i to po mogućstvu još veće snage.' Od sile koja vezuje sva bića Oslobađa se čovek koji pobedi samog sebe.

1

Tako on postaje natčovek, koji je izriad svake vlasti, polubog, možda još više od t o g a . . . »Ja i otac smo jedno«, ova moćna spoznaja u svoj svojoj strašnoj dvosmislenosti potiče upravo iz ovog psihološkog mo­ menta. Nasuprot ovome može se naše jadno ograničeno Ja, ako poseduje samo i trunku samospoznaje, samo povući i brzo odbaciti svaku iluziju o moći i znače­ nju. Bila je zabluda: Ja nije nadvladalo Animu i stoga nije ni steklo njenu. manu. Svest nije postala gospo­ dar nesvesnog, već je Anima svoje vladalačko posvajanje izgubila u onom stepenu u kome se Ja uspelo razračunati sa nesvesnim. Ovo razračunavanje, među­ tim, nije predstavljalo pobedu svesti nad nesvesnim, već uspostavljanje ravnoteže između oba sveta. »Čarobnjak« je mogao da stekne posed nad Ja samo stoga što je Ja sanjalo o pobedi nad Animom. | ' Goethe, Die Geheimnisse.

249

To je prehvataj, a svaki prehvataj od strane Ja je pra­ ćen prihvatajem nesvesnog: Preobražena mogu doć, koristit svoju strašnu moć.

2

Stoga ako Ja odustane od polaganja prava na pobedu, onda automatski prestaje opsednutost čarobnjakom. Ali gde ostaje mana? Ko ili šta postaje mana kada čak više ni čarobnjak ne može da vrača? Do sada znamo samo da ni svest ni nesvesno nemaju manu;;pošto je sigurno da, ako Ja ne polaže pravo na moć, onda ne nastaje ni opsednutost, tj. i nesvesno je izgubilo svo­ ju glavnu silu. ID ovom stanju mana mora, dakle, pri­ pasti nečemu š'to je svesno i nesvesno ili što nije ni svesno ni nesvesno. To nešto je traženo »središte« lič­ nosti, ono neopisivo nešto između suprotnosti ili sje­ dinjavanja suprotnosti ili rezultat konflikta ili »uči­ nak« energetskog napona, postajanje ličnosti, najindividualniji korak napred, sledeći stupanj. J Ja ne bih zahtevao od čitaoca da u svim detalji­ ma prati prethodni brzi pregled celokupnog proble­ ma. On ga može posmatrati kao neku vrstu ekspo­ zicije, čiju ću bližu intelektualnu obradu dati tek u tekstu koji sledi. Ishodna tačka našeg problema je stanje koje proishodi kada su nesvesni sadržaji, koji prouzrokuju Anima i Animus fenomen u dovoljnoj meri prevedeni u svest. Ovo se najbolje može zamisliti na sledeći na­ čin: nesvesni sadržaji su pre svega stvari lične atmo­ sfere, možda po tipu gore navedene fantazije muškog pacijenta. Kasnije se razvijaju fantazije nelično ne­ svesnog, koje suštinski sadrže kolektivnu simboliku, nešto po tipu vizije moje pacijentkinje. Ove fanta­ zije nisu divlje i nepravilne, kao što se naivno moglo pomisliti, već ove slede određene nesvesne pravce, ko­ ji konvergentno pritiču određenom cilju. Stoga se ove kasnije serije fantazija najbolje mogu uporediti sa procesima inicijacije, pošto ovi predstavljaju najbližu * Faust II, 5. čin, 4. scena.

250

analogiju^ Sve donekle organizovane primitivne gru­ pe i plemena imaju svoje često izvanredno razvijene inicijacije, koje u svom socijalnom i religioznom ži­ votu igraju izvanredno značajnu ulogu. Pomoću njih dečaci se preobraćaju u muškarce, devojke u žene. One koji se ne podvrgnu obrezivanju ili eksciziji Kavirondi pogrdno nazivaju: »životinje«. To pokazuje da su običaji inicijacije magijsko sredstvo pomoću koga se čovek iz životinjskog stanja prevodi u ljudsko sta­ nje. Primitivne inicijacije su očigledno misterije preobražavanja od najvećeg duhovnog značenja. Vrlo često su inicijandi podvrgnuti mučnim metodama, dok im se istovremeno poveravaju tajne plemena, s jedne strane zakoni i hijerarhija plemena, a s druge kosmogonska i druga mitska učenja. Inicijacije su se održale kod svih kulturnih naroda. U Grčkoj su se prastare, elenške misterije održale verovatno sve do u VII hrišćanski vek. Rim je bio preplavljen miste­ rioznim religijama. Jedna od njih je i hrišćanstvo, ko­ je je u svom današnjem obliku, svakako izbledelo i degenerisano, još održalo stare ceremonije inicijacije u krštenju, konfirmaciji i pričešću. Stoga niko neće biti u stanju da ospori ogromno istorijsko značenje inici­ jacije. 3

Ovu istorijsku važnost inicijacije (uporediti svedočanstva starog veka u pogledu elenških misterija!) nije odbacilo ni moderno doba. Slobodni zidari, l'Eglise Gnostique de la France, legendarni vitezi s ružom, teozofija itd. su slabi zamenski produkti za nešto što bi trebalo zapisati crvenim slovima na istorijskoj listi gubitaka.; Činjenica je da se u nesvesnim sadržajima sreće celokupna simbolika inicijacije sa neospornom jasnoćom.' Prigovor da je ovo staro sujeverje i sasvim nenaučno, inteligentan je isto ono­ liko kao kada neko u susretu sa epidemijom kolere primeti da je sve to samo zarazna bolest a povrh toga i nehigijenski. Ne radi se, kako stalno moram da na­ glašavam, o pitanju da li su simboli inicijacije objek­ tivne istine ili ne, već samo o tome da li su nesvesni * Up. H. Webster, Primitive Secret Societies, 1908. 251

sadržaji ekvivalenti inicijacijskog postupka ili ne, i da il ovi imaju uticaja na ljudsku psihu ili ne. Ne postavlja se pitanje da li su oni poželjni ili ne. Do­ voljno je da su prisutni i da deluju. Pošto mi je u vezi sa ovim nemoguće da čitaocu iscrpno izložim delom vrlo duge serije slika, neka se za sada zadovolji sa malo primera a da izvan ovoga pokloni poverenja mom tvrđenju da su to dosledno izgrađene usmerene povezanosti. Reč »usmeren« sva­ kako da koristim sa izvesnim oklevanjem. Ovu reč treba koristiti sa oprezom i ograničenjima. Kod du­ ševnih bolesnika mogu, naime, serije snova kao i se­ rije fantazija kod neurotičara proticati besciljno. Mla­ di pacijent, čije sam suicidalne fantazije prethodno izneo, na najboljem je putu da produkuje besciljne fantazije, ukoliko ne nauči da svesno uzme učešća u svemu. Samo na taj način nastaje smer ka određenom cilju. Nesvesno je čist prirodni proces s jedne strane bez namere, ali s druge sa onom potencijalnom usmerenošću koja je karakteristična za svaki energetski proces. Ali ako svest uzme aktivnog učešća i svaki stupanj procesa doživi ili ga bar nasluti, onda se sledeća slika nastavlja na stečeni viši stupanj i tako nastaje usmerenost. Sledeći cilj razračunavanja sa nesvesnim je po­ stizanje stanja u kome nesvesni sadržaji više ne osta­ ju nesvesni i više se indirektno ne izražavaju kao Anima i Animus fenomeni, dakle,« stanja u kome Ani­ ma (i Animus) postaje funkcija veze sa nesvesnim. Sve dok ovo nisu, oni su autonomni kompleksi, tj. ometajući faktori koji probijaju kontrolu svesti i na taj način se ponašaju kao pravi smutljivci^ Pošto je ovo opšte poznata činjenica, moj izraz »kompleks« se u ovom smislu i odomaćio u opštoj govornoj upotrebi. Sto neko ima više »kompleksa«, tim je više opsednut i ako se pokuša da se stvori slika one ličnosti koja se izražava kroz svoje komplekse, onda se u datom slučaju dolazi do zaključka da to mora biti histerična žena — stoga Anima! Ali ako postane svestan svojih nesvesnih sadržaja, prvo kao činjeničnog sadržaja njegovog ličnog nesvesnog, a zatim kao fantazija ko252

lektivno nesvesnog, onda dospeva do korena svojih kompleksa a time postiže i razrešenje od svoje opsednutosti. Sa tim prestaje i fenomen Anime, Međutim, ona velika nadmoć kojii je uslovila opsednutost — ono što ne mogu otresti već mi je na neki način nadređeno — trebalo bi, po logici, da ne­ stane sa Animom, čovek bi trebalo da postane »slo­ bodan od kompleksa«, tako reći psihološki čist. Više ne bi trebalo da se dešava ono što ne odobrava Ja, a ako Ja nešto zaželi, onda ne bi trebalo da išta bude u stanju da se ubaci kao prepreka.-Time bi Ja bio osiguran nedostižni položaj — nepokolebljivost natčoveka ili nadmoćnost savršenog mudraca. Obe figure su idealne slike/ Napoleon s jedne, Lao-ce s druge strane. Obe figuVe odgovaraju pojmu »izvanredne dejstvenosti«, koji izraz Leman upotrebljava u svojoj • poznatoj monografiji za objašnjenje mane. 'Stoga takve ličnosti jednostavno nazivam mana-ličnost. Ona odgovara jednoj dominanti kolektivno nesvesnog, ar­ hetipa koji se u čovekovoj psihi oformio još od n e ­ zamislivih vremena pomoću odgovarajućeg iskustva.; Primi ti vac ne analizira niti razbija glavu o tome za­ što je neko drugi bolji od njega. Ako je pametniji i jači, onda znači da ima manu, tj. on poseduje veću snagu; on može tu snagu i da izgubi, možda ako neko pređe preko njega dok spava ili ako mu stane na senku. 4

Istorijski mana-ličnost se razvija do figure juna­ ka i do bogočoveka, čija je zemaljska figura sveštenik. Koliko je još uvek i lekar mana-ličnost o tome bi nešto mogli da kažu analitičari/Ukoliko Ja na iz­ gled privuče sebi snagu koja pripada Anirhi, onda Ja postaje direktno mana-ličnost. Ovaj razvitak je skoro redovna pojava. Još nisam video više ili manje uz­ napredovali razvojni proces ove vrste, gde bar pro­ lazno nije došlo do identifikacije sa arhetipom mana-ličnosti. 'A najprirodnije je na svetu da se tako de5

F. R. Lehmann, Mana, 1922. Prema narodnom verovanju najhrižćanskiji kralj m o ­ gao je da sa svojom manom leći epilepsiju polaganjem ruku. 4

5

253

šava, pošto to ne očekuje sam dotični, već svi drugi isto tako to očekuju. Jedva da se može sprečiti da se čovek sebi malo ne divi pošto je sebe sagledao dublje od drugih a drugi imaju toliku potrebu da bilo gde nađu opipljivog junaka ili nadmoćnog mudraca, vođu i oca, nesumnjivi autoritet, da sa najvećom sprem­ nošću grade i kade hramove malim bogovima. Nije samo žalosna glupost onih koji se nekritično povode za drugima već psihološki zakon prirode da će se ono što je ranije bilo uvek ponoviti. A ovo će se uvek ponavljati sve dok svest ne razbije naivnu konkretizaciju praslika. Ne znam da li je poželjno da svest menja večite zakone; znam samo da ih katkad menja i da je ova mera vitalna neophodnost za neke ljude, što, međutim, iste često ne sprečava da sebe same postave na presto oca i da time još jednom potvrde stara pravila. Jedva se može sagledati kako bi čovek mogao da izbegne premoć praslika. Uopšte ne veruj em da čovek može umaći ovoj premoći. On može samo izmeniti svoj stav u odnosu na ovo, i na taj način sprečiti da* naivno ne upadne u arhetip, pa da na račun svoje humanosti bude prinu­ đen da igra određenu ulogu. Opsednutost arhetipom od čoveka čini samo kolektivnu figuru, neku vrstu maske, iza koje ono ljudsko više ne može da se raz­ vija već neprestano zakržljava i propada! Stoga čo­ vek mora da bude svestan opasnosti potpadati ja pod dominaciju mana-ličnosti. Opasnost se ne sastoji samo u tome da čovek sam postane maska oca, već i u tome da se potpadne ovoj maski kada je nosi neko drugi. U ovom smislu majstor i učenik su jedno te isto. Razlaganje Anime znači da se stekao uvid u na­ gonske snage nesvesnog, ali ne da smo i neutralisali ove sile. One u svako doba mogu da nas napadnu u novom obliku. I one će to nepogrešivo i učiniti ako u svesnom stavu postoji neka šupljina. Sila stoji protiv sile. Ako Ja prisvoji snagu nad nesvesnim, onda ne­ svesno reaguje sa suptilnim napadom. U tom slučaju sa dominantom mana-ličnosti, čiji enormni prestiž okiva Ja. Protiv ovoga čovek se može zaštititi jedino potpunim priznavanjem sopstvene slabosti prema sili 254

nesvesnog. Na taj način nesvesnom ne suprotstavlja­ mo nikakvu silu, zbog čega ga i ne provociramo. čitaocu će možda zvučati smešno kada o nesve­ snom govorim tako reći kao o nečemu ličnom. Time ne bih želeo da pobudim predrasudu da nesvesno za­ mišljam kao nešto lično. Nesvesno se sadrži od pri­ rodnih zbivanja koja leže s onu stranu čovekovog lič­ nog. Samo naša svest je »lična«. Stoga ako govorim 0 »provociranju«, onda time ne mislim da je nesvesno u neku ruku uvređeno i da će, kao stari bogovi, iz ljubomore ili osvete čoveku pričiniti neke neprijat­ nosti. Naprotiv, pod tim zamišljam nešto kao psihičku dijetetsku grešku, koja izbacuje iz ravnoteže moju probavu. Nesvesno reaguje automatski, kao i moj že­ ludac, koji mi se samo u prenesenom smislu reči sveti. Ako prisvojim snagu nad nesvesnim, onda je to psi­ hička dijetetska greška, nekoristan stav, koji je bolje izbegavati u interesu sopstvene dobrobiti. Moje nepoetično upoređenje je svakako isuviše blago s obzirom na opsežna i razorna moralna dejstva ometenog ne­ svesnog. U ovom smislu već radije govorim o osveti" uvređenih bogova. Razlikovanjem Ja od arhetipa mana-ličnosti čo­ vek je prisiljen — isto kao u slučaju Anime — da privede u svest one nesvesne sadržaje, koji su spe­ cifični za mana-ličnost. Istorijski mana-ličnost je uvek u posedu tajanstvenog imena ili posebnog znanja ili je prerogativ nekog posebnog postupka (quod licet Jovi, non licet bovi), jednom rečju individualna di­ stinkcija. \Privodenje u svest sadržaja, koji grade arhetip mana-ličnosti, znači za muškarca drugo i pra­ vo oslobođenje od oca, za ženu od majke a time i po prvi put osećanje sopstvene individualnosti. Ovaj deo procesa opet odgovara namerama konkretističke pri­ mitivne inicijacije sve do krštenja, naime odvajanje od »putenih« (ili »životinjskih«) roditelja i ponovno rađanje »in novam infantiam«, u stanju besmrtnosti 1 duhovnog detinjstva, kako su to formulisale antičke mističke religije, zaključno sa hrišćanstvom. Mogućnost se sastoji u tome da se čovek ne identifikuje sa mana-ličnošću, već da, naprotiv, ovu kon255

kretizuje kao transcendentnog »oca na nebu« sa atri­ butom apsolutnosti (koje izgleda da mnogima leži na srcu). Time se nesvesnom dodeljuje isto tako apsolut­ na nadmoć (ako ovo uspe verskom naporu!), čime se postiže da tamo struje i otiču sve vrednosti. Logična posledica je da ovde preostaje samo jadna, manje Vredna, nesposobna i grešna gomilica čovekai Kao što je poznato ovo rešenje je postalo istorijsko gledanje na švet. Kako se ovde krećem na psihološkom tlu, ne osećajući nikakvu sklonost da svetu diktiram moje večne istine, moram da na ovo rešenje postavim kri­ tičku primedbu da, ako svaku najveću vrednost sta­ vim na stranu nesvesnog i iz toga konstruišem summum bonum, dospeću u neprijatnu situaciju da pro­ nađem i đavola iste težine i istih promera, koji drži psihološku ravnotežu mom summum bonum. Ali ni pod kojim uslovima moja skromnost neće dozvoliti da se identifikujem sa đavolom. To bi ipak bilo isu­ više uobraženo a osim toga bi me nepodnošljivo sta­ vilo u suprotnost sa mojim najvišim vrednostima. Kraj svog moralnog deficita to ni u kom slučaju sebi ne bi mogao da dozvolim. 6

Stoga bih iz psiholoških razloga preporučio da se iz arhetipa mana-ličnosti ne gradi nikakav Bog, tj. da se ovaj ne konkretizuje, jer time izbegavam pro­ jekciju mojih vrednosti i nevrednosti u Boga i đa* »Apsolutan« znači »izdvojen«. Boga oglasiti apsolut­ nim znači toliko, koliko ga i postaviti izvan svih veza sa čovekom. Čovek ne može da deluje na njega, a on ne može da deluje na ljude. Ovakav Bog bio bi krajnje beznačajna stvar. Čovek može, dakle, kao što je pravo da govori samo o Bogu koji je relativan prema čoveku kao što je ovaj prema Bogu. Hrišćansko shvatanje Boga kao »oca na nebu« izražava relativnost Boga u ekskvizitnom obliku. Sasvim nezavisno od činjenice da čovek o Bogu može da iskaže i utvrdi manje nego mrav o sadržaju Britanskog muzeja, ova težnja da se Bog oglasi »apsolutnim« potiče samo iz straha da bi Bog mogao postati »psihološki«. To bi naravno bilo opasno. Na­ suprot tome apsolutni Bog nas se ništa ne tiče, dok bi »psi­ hološki« Bog bio realan. Ovaj Bog bi mogao da dostigne ljude. Crkva izgleda da je magičan instrument i čuva ljude od ove eventualnosti, jer »bilo bi užasno pasti u ruke živoga Boga.«

256

vola, a time i održavam moje ljudske vrednosti, mo­ ju sopstvenu specifičnu težinu, koja mi je toliko po­ trebna da ne bih postao predmetom poigravanja nesvesnih sila. Kada se čovek kreće u ovom vidljivom svetu, onda mora da je lud ako pretpostavlja da je gospodar tog sveta. Naravno da čovek ovde sledi prin­ cip » non-resistance« prema svim presudnim faktori­ ma sve do izvesne individualne najviše granice, na kojoj i najmirniji građanin postaje krvavi revolucio­ nar. Naše klanjanje pred zakonom i državom je po­ željni obrazac za naš opšti stav prema kolektivno ne­ svesnom. (Caru carevo, Bogu božje). Sto se toga tiče naše klanjanje ne bi bilo teško. Ali u svetu ima fak­ tora za koje naša savest bezuslovno ne kaže da, a mi im se klanjamo. Zašto? Praktički su podnošljiviji od njihove suprotnost^ Isto tako ima faktora u nesve­ snom gde nam ne preostaje ništa drugo do da moramo biti pametni. (»Ne suprotstavljajte se zlu.« »Nađite prijatelja u kolibama nepravičnog Mamona.« »Deca sveta su pametnija od dece svetlosti«, dakle: »Budite pametni kao zmije a blagi kao golubovi.«). Mana-ličnost predstavlja s jedne strane nadmoć­ no Znanje, a s druge nadmoćno htenjjeJPrivođenjem u svest sadržaja koji leže u osnovi ove ličnosti stav­ ljamo se u situaciju da moramo računati sa činjeni­ com da smo s jedne strane naučili nešto više od dru­ gih, a s druge da želimo nešto više od drugih. Ovo neprijatno srodstvo sa bogovima, kao što je poznato, tako je udarilo u glavu sirotom Angelusu Sileziusu da se navrat-nanos iz svog natprotestantizma, uz za­ postavljanje nesigurnom postale luteranske međustanice, vratio u duboko krilo crne majke — na žalost na štetu njegove lirske nadarenosti i njegovog nervnog zdravlja, A ipak su se Hristos a posle njega sveti Pavle sukobili sa ovim problemom, što se jasno može sa­ gledati iz ne mak) tragova. Majstor Ekart, Gete u Faustu, Niče u Zaratustri donekle su nam približili ovaj problem. Gete kao i Niče ovo pokušavaju sa ide­ jom o dominaciji, prvi sa čarobnjakom i bezobzirnim jakim čovekom, koji to čini sa đavolom, drugi sa ČoJ

17 Jung, Odabrana dela, II

257

vekom-vladarom i promišljenim mudracem, bez đa­ vola i bez Boga. Kod Ničea je čovek sam, kao što je bio i on — neurotičan, finansijski potpomagan, bezbožan i bezveran. To nije nikakva idealna mogućnost za stvarnog čoveka koji ima porodicu i mora da plaća porez. Ništa nam ne može ukloniti dokaze realnosti sveta, za to ne postoji nikakav čudesni put. Ništa nam takođe ne može ukloniti dokaze dejstva nesvesnog. Ili, da li nam neurotički filozof može dokazati da ne­ ma neurozu? On to čak ne može dokazati ni samome sebi. Stoga sa našom dušom stojimo između značaj­ nih dejstava od spol ja i iznutra, a nekako moramo zadovoljiti obe strane. Ovo možemo samo saobrazno našim individualnim sposobnostima. Zbog toga mora­ mo sami sebe da opomenemo da ne idemo na »šta bi trebalo«, već na šta se može i šta se moro.. Tako nas razrešenje mana-ličnosti, preko privo­ đenja u svest njenih sadržaja, vraća nama samima kao postojećem i živom nečemu, koje je razapeto između dve slike sveta i njegovih samo tamno na­ slućenih, ali utoliko jasnije doživljenih sila. To »ne­ što« nam je strano a ipak tako blisko, celina nas sa­ mih a ipak nam nespoznajno, virtualno središte takve tajanstvene konstitucije, da ono može sve da zahteva — srodnost sa životinjama i bogovima, sa kristalima i zvezdama — a da nas to ne čudi, da ne izaziva naše neodobravanje. To nešto zahteva sve to, a mi nema­ mo ništa u rukama što bismo mogli da mu pružimo, a ipak je čak i korisno čuti taj glas. S Ovo središte označio sam kao Sopstvenost (Selbst). Intelektualno Sopstvenost nije ništa drugo do psihološki pojam, konstrukcija, koja treba da iz­ razi nama nespoznajno suštastvo, koje kao takvo ne možemo shvatiti, pošto ono prevazilazi naše moguć­ nosti shvatanja, kao što proističe iz njegove definicije. Ono bi moglo isto tako da se obeleži kao »Bog u na­ ma«. Počeci našeg celokupnog duševnog života izgle­ da da nerazmrsivo potiču iz ove tačke; izgleda da se svi najviši i krajnji ciljevi slivaju u ovu tačJjuJOvaj paradoks je neizbežan, kao i uvek kada pokušavamo 258

da obeležimo nešto što leži izvan mogućnosti našeg shvatanja. Nadam se da je pažljivom čitaocu postalo dovolj­ no jasno dafSopstvenost ima zajedničko sa Ja kao sun­ ce sa zemljomj Oni se ne mogu zameniti. Isto tako se ne radi~o obožavanju čoveka kao ni o degradaciji Boga. Ono što leži s onu stranu čovekovog shvatanja, ovom je i onako nedostižno. Stoga ako koristimo po­ jam Boga, onda time jednostavno formulišemo odre­ đenu psihološku činjenicu, naime nezavisnost i nad­ moć izvesnih psihičkih sadržaja koji se izražavaju u svojoj sposobnosti da se sukobljavaju sa voljom, da opsedaju svest i da uplivišu na raspoloženje i postup­ ke. Čovek će se razljutiti nad činjenicom da su nerazjašnjivo loše raspoloženje, nervozna smetnja ili čak nesavladivi porok u neku ruku manifestacija Bo­ ga. Ali upravo za religijsko iskustvo bio bi nenado­ knadiv gubitak kada bi se takve, možda i loše stvari veštački odvajale iz zbira autonomnih psihičkih sa­ držaja. Apotropejski eufemizam je kada se ovakve stvari rešavaju i sklanjaju objašnjenjima po tipu »ni­ šta drugo do«. Time se ove samo potiskuju, a po pra­ vilu time je postignuta samo prividna prednost, samo nešto promenjena iluzija. Time se ne obogaćuje lič­ nost, već samo osiromašava i suši. Ono što današnjem iskustvu i spoznaji izgleda kao zlo ili bar kao besmi­ sleno i bezvredno, može višem stupnju iskustva i spo­ znaje izgledati kao izvor svega najboljeg, pri čemu naravno sve zavisi od toga šta će ko započeti sa svo­ jih sedam đavola.jAko ih oglasi besmislenim, orobljava ličnost i njoj odgovarajuću senku, a time ova gubi svoje obličje. »Živo obličje« zahteva jaku senku, da bi izgledalo plastično. Bez senke ono ostaje površin­ ska varljiva slika, ili više ili manje lepo vaspitano dete. 7

Ovim aludiram na problem koji je daleko značaj­ niji nego što se to može izraziti sa malo jednostavnih reči. Čovečanstvo je u velikoj većini psihološki još u Lošim stvarima dati lepo ime da bi se otklonila nji­ hova nenaklonost. 7

17*

259

dećjem stupnju — stupnju koji se ne može preskočiti. Daleko najvećem broju su potrebni autoritet, vodstvo i zakoni^ Ova činjenica se ne sme prevideti. Paulinsko prevazilaženje zakona pripada samo onome ko razu­ me da tjia mesto savesti postavi dušu. Za ovo je spo­ soban samo vrlo mali broj. (»Mnogo zvanih, malo iza­ branih«). A i ovi malobrojni stupaju na ovaj put samo zbog unutrašnje prisile, da ne kažemo nevolje, jer je ovaj put uzak kao oštrica noža. Shvatanje Boga kao autonomni, psihički sadržaj stvara od Boga moralni problem — a to je, moramo priznati, vrlo neugodno. Ali ako ova problematika ne postoji, onda i Bog nije stvaran, jer nigde ne za­ dire u naš život. Tada je Bog istorijsko strašilo ili filozofska sentimentalnost. Ako sasvim izostavimo ideju o »božanskom« i govorimo samo o autonomnim sadržajima, onda do­ duše ostajemo intelektualno i empirijski korektni, ali time zataškavamo jednu notu koja psihološki ne sme da nedostaje. Naime, ako koristimo predstavu nečeg -božanskog«, onda time pogodno izražavamo svoj­ stveni način kako doživljavamo dejstva autonomnih sadržaja. Mogli bismo se poslužiti i izrazom »demon­ ski«, ukoliko time ne nagoveštavamo da smo negde rezervisali još nekog konkretizovanog Boga, koji bez ostatka odgovara našim željama i predstavama. Ali naši intelektualni majstorluci sa činjenicama ne po­ mažu da se u stvarnost stavi biće prema našim že­ ljama, isto onoliko malo koliko se i svet prilagođava našim iščekivanjima. Stoga ako dejstva autonomnih sadržaja pokrijemo atributom »božanski«, onda time priznajemo njihovu relativnu nadmoć. A ova nadmoć je ono što je čoveka u svim vremenima primoravalo da smisli čak i nezamislivo, pa čak i sebi da nametne najveće patnje da bi udovoljio tim dejstvima. Sopstvenost bi se mogla pkarakterisati kao neka vrsta kompenzacije konflikta između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Ova formulacija utoliko ne bi smela da bude nepogodna, ukoliko Sopstvenost ima ka­ rakter nečega Što je rezultat, što je postignuti cilj, 260

nešto što se postepeno oformilo i iskusilo kroz mnoge napore. Tako je Sopstvenost i cilj života, pošto je ono najpotpuniji izraz sudbinske kombinacije, koja se nar ziva individua, i to ne samo pojedinog čoveka,. vejć či­ tave grupe u kojoj jedan dopunjava drugog sve do potpune slike. Sa percepcijom Sopstvenosti kao nečega iracio­ nalnog, nedefinisanog postojećeg, kome se Ja ne pro­ tivi a nije mu ni potčinjeno već pridodato, i oko koga se u neku ruku okreće kao zemlja oko sunca, postig­ nut je cilj individuacije. Upotrebljavam reč »percep­ cija« da bih time označio opažaj ni karakter veze Ja i Sopstvenosti. U ovoj vezi nije ništa saznajno, pošto ne možemo ništa iskazati o sadržajima Sopstvenosti. 'Ja je jedini sadržaj Sopstvenosti koji poznajemo. InaTvidualno Ja oseća se kao objekt nepoznatog i nad­ ređenog subjekta^ Izgleda mi kao da ovde psihološka konstatacija dolazi do njenog ekstremnog kraja, po­ što je ideja Sopstvenosti po sebi i za sebe već transcendentni postulat, koji se doduše psihološki može opravdati ali se naučno ne može dokazati. Korak iz­ van nauke je bezuslovni zahtev ovde izloženog psi­ hološkog razvitka, pošto bez ovog postulata ne bih znao da dovoljno formulišem empirijski utvrđene psi­ hičke procese. Stoga Sopstvenost zahteva bar vred­ nost hipoteze, shodno onoj o strukturi atoma. A ako treba da ovde budemo uključeni još u jednu sliku, to je ona nešto vrlo silno životno, čije tumačenje u sva­ kom slučaju prevazilazi moje mogućnosti. Uopšte ne sumnjam da je to slika, ali takva u kojoj smo još i mi zadržani. Duboko sam svestan da sam u ovom spisu po­ stavio nimalo obične zahteve razumevanju mojih či­ talaca. Doduše, uložio sam sve napore da doteram nit razume van ja, ali nisam mogao da sklonim s puta veliku teškoću, naime činjenicu da su iskustva koja su osnova mojih izlaganja, većini nepoznata i stoga i strana. Zbog toga ne mogu očekivati da će moji či­ taoci slediti sve moje zaključke. Iako se svaki autor, prirodno, raduje razumevanju svoje publike, ipak mi je manje u prvom planu tumačenje mojih zapažanja 261

već mnogo više ukazivanje na još jedva otvoreno, široko iskustveno područje, koje bih pomoću ove knji­ ge želeo da mnogima učinim pristupačnim. Naime, u ovom do sada tako mračnom području izgleda mi da leže odgovori na pojedine zagonetke, kojima se psi­ hologija svesti nikada nije čak ni približila. Ni pod kakvim uslovima ne smatram da sam konačno formulisao ove odgovore. Stoga sam sasvim zadovoljan ako se moj spis može smatrati eksplorativnim poku­ šajem jednog odgovora.

III OPŠTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE

r OSNOVI PRAKTIČNE PSIHOTERAPIJE Psihoterapija je područje lekarstva, koje se raz­ vilo tek tokom poslednjih pedeset godina i steklo izvesnu samostalnost. Shvatanja u ovom području su se raznoliko menjala i diferencirala, a gomilala su se i iskustva koja daju povoda najrazličitijim tumače­ njima. Osnova za ovo leži u tome što psihoterapija nije jednostavna i jednoznačna metoda, kakvu je čo­ vek ispočetka hteo da shvati, već se postepeno ispo­ stavilo da je ona u izvesnom smislu dijalektički po­ stupak, tj. dijalog ili rasprava između dva lica. Dija­ lektika je prvobitno bila veština razgovaranja antič­ kih filozofa, ali već rano je postala oznaka za obeležavanje postupka stvaranja novih sinteza. Jedno lice je psihički sistem, koji u slučaju dejstva na neko dru­ go lice stupa u naizmenično dejstvo sa drugim psi­ hičkim sistemom. Ovo možda modernije tumačenje psihoterapijskog odnosa između lekara i pacijenta je, kao što se vidi, daleko udaljeno od početnog mišljenja da je psihoterapija metoda koju bilo ko može na ste­ reotipan način primeniti u cilju postizanja željenog efekta. Nisu spekulativne potrebe ono što je dovelo do neslućenog i — svakako da to smem reći — nepo­ željnog proširenja horizonta, već čvrste činjenice ['] Predavanje održano u Medicinskom društvu u Cirihu, 1935. Publikovano u Zentralblatt fiir Psychotherapie, VIII, 1935. 2.

265

stvarnosti. Najpre je svakako to bila činjenica da se morala uvideti mogućnost različitog tumačenja iskus­ tvenog materijala. Razvile su se škole sa dijametral­ no suprotnim gledištima; podsetio bih na francusku metodu Liebolt-Bernhajmove (Liebeaut-Bernheim) sugestivne terapije, »reeducation de la volonte«, Babinskijevu »persuaziju«, Diboaovu (Dubois) »racio­ nalnu psihičku ortopediju«, Frojdovu" »psihoanalizu« sa naglaskom na seksualnosti i nesvesnom, Adlerovu »vaspitnu metodu« sa naglaskom na tendenciji za mo­ ći i svesnim fikcijama, Sulcov (Schultz) »autogeni trening« — da pomenemo samo poznate metode. Sva­ ka od ovih metoda se zasniva na posebnim psihološ­ kim pretpostavkama i daje posebne psihološke re­ zultate, koji se veoma teško a ponekad uopšte ne mo­ gu uporediti. Stoga je zastupnik pojedinih stanovišta bio često blizu uverenja da mišljenje drugog, da bi pojednostavio stvari, smatra zabludom.'Ali objektiv­ na procena činjenica pokazuje da se svakoj od ovih metoda i teorija može pripisati izvesno pravoj pri če­ mu ne treba ukazati samo na izvesne uspehe već i na psihološka činjenična stanja, koja opsežno potvrđuju odgovarajuću pretpostavku. Mi smo, dakle, u psiho­ terapiji suočeni sa situacijom koja se može uporediti sa onom u modernoj fizici, koja npr. iznosi dve kon­ tradiktorne teorije svetlosti. A kao što fizika ovu protivurečnost ne smatra nepremostivom, tako i po- i , stojanje mnogih psiholoških stanovišta ne bi trebalo da bude povod pretpostavke da su protivurečnosti ne­ premostive i da su shvatanja krajnje subjektivna i stoga nepristupačna poređenju. Protivurečnosti u ne­ kom području nauke ukazuju samo na to da pred­ met naučnog interesovanja pokazuje takva svojstva, koja se za sada mogu obuhvatiti samo pomoću antinomije, npr. kao talasna i korpuskularna priroda svet­ losti. Samo psiha je beskrajno komplikovanije pri­ rode nego svetlost, stoga su i potrebne bezbrojne antinomije da bi se dovoljno tačno opisala bit psihičkogjJedna od osnovnih antinomija je rečenica:JBsiha zavisi od tela, a telo zavisi od psiheJZa oba dela ove antinomije postoje jasni dokazi, tako da je nemoguće 266

utvrditi objektivan sud o prevazi teze nad antitezom. Postojanje važećih protivurečnosti dokazuje da pred­ met istraživanja suprotstavlja istraživačkom umu ne­ obične teškoće, i da se stoga, bar u početku, mogu dati samo relativno važeći iskazi. Iskazi su, naime, važeći samo onda ako se navede na koji se psihički sistem odnosi predmet istraživanja. Time dospevamo do* dijalektičke formulacije koja, naime, ne kazuje ništa drugo do da je psihički uticaj naizmenično dej­ stvo dvaju psihičkih sistema. Kako je individualnost sistema beskrajno varijabilna, iz toga proističe bes­ krajna varijabilnost relativno važećih iskaza. Kada bi individualnost bila totalno posebljenje, tj. kada bi svaka individua bila totalno različita od svake druge individue, onda bi psihologija kao nauka bila nemo­ guća, tj. ona bi se sastojala od nerazrešivog haosa subjektivnih mišljenja. Ali kako je individualnost samo relativna, tj. samo komplementarna konformiz­ mu ili istorodnosti ljudi, mogući su opštevažeći iska­ zi, tj. naučne konstatacije. Ovi iskazi, međutim, mogu se shodno tome odnositi samo na one delove psihič­ kog sistema koji su konformni, tj. uporedljivi i stoga statistički pristupačni, ali ne i na individualno, tj. jednokratno jednog sistema. Druga fundamentalna suprotnost psihologije glasi'Jlndividualno ne znači ni­ šta naspram opšteg, a opšte ne znači ništa naspram individualnog. {Kao što je poznato nema opšteg slona već samo individualnog. Ali da nema opštosti i stal­ nog mnoštva slonova, jedinstveni, individualni slon bio bi neverovatan preko svake mere. Ova logična razmišljanja izgleda da su daleko od naše teme. Ali ako ona predstavljaju načelno razra­ čunavanje sa dosadašnjim psihološkim iskustvom, onda odatle proističu praktični zaključci od velikog značaja. Ako se kao psihoterapeut prema pacijentu osećam kao lekarski autoritet i shodno tome polažem pravo da nešto znam o njegovoj individualnosti i da o ovoj mogu dati važeće iskaze, onda time samo ispoljavam moju nekritičnost, pošto ja ni u kom slučaju nisam u stanju da procenim celinu ličnosti sa kojom sam suočen. O njoj mogu iskazati nešto važeće samo 267

ukoliko je ova opšti ili bar relativno opšti Čovek. Ali kako se sve živo uvek sreće samo u individualnom obliku, a ja o individualnom drugog uvek mogu reći samo ono što srećem u mom sopstvenom individual­ nom, nalazim se u opasnosti ili da izvršim nasilje nad drugim ili da sam potpadnem njegovoj sugestiji. Sto­ ga moram, milom ili silom, ukoliko uopšte želim da psihički leČim individualnog čoveka, da se odreknemuobraženja da znam bolje od drugog i da odbacim sav autoritet i svu želju za uticajem. Nužno moram da uvedem dijalektički postupak, koji se, naime, sastoji od upoređivanja uzajamnih nalaza. Ovo je, međutim, moguće tek na taj način, što bih drugome dao prilike da svoj materijal izloži što je moguće potpunije, a da ga ne sputavam mojim pretpostavkama. Kroz ovo I izlaganje njegov sistem će se preneti na moj, čime će se prouzrokovati dejstvo u mom vlastitom siste-f mu. Ovo dejstvo je ono jedino što u individualnom! pogledu i legitimno mogu staviti nasuprot mom pa-i cijentu. J

Ova osnovna razmatranja povlače za sobom, dak­ le, sasvim određeni stav terapeuta, koji mi izgleda neophodno potreban u slučajevima individualnog tretmana, pošto se on jedini može primenjivati sa na­ učnom odgovornošću. Svako odstupanje od ovog sta­ va znači sugestivnu terapiju, čiji osnovni princip gla­ si: Individualno ne znači ništa naspram opšteg. U su­ gestivnu terapiju spadaju, dakle, sve one metode koje tvrde ili primenjuju neko znanje ili neko tumačenje o drugim individualnostima. Isto tako u sugestivnu terapiju spadaju i sve u pravom smislu tehničke me­ tode, pošto ove uvek jednorodnost pretpostavljaju in­ dividualnom objektu. Ukoliko je teza o beznačajno­ sti individue istina, sugestivne metode, tehnički po­ stupci i teorijske pretpostavke u bilo kom obliku su sasvim mogući i jamče uspehe na opštem čoveku, kao recimo Christian Science, Mental Healing, Thought Cure, zdravstvena pedagogija, religijske i lekarske sugestivne metode i uz to još bezbrojni -izmi. Cak i politički pokreti pretenduju, za izvesnim pravom da budu psihoterapija velikih razmera. Kao što je izbi268

janje rata izlečilo prisilne neuroze a čudotvorna mesta od davnina razgonila neurotska stanja, tako i veći i manji pokreti naroda deluju lekovito na individuu. Najlepše i najjednostavnije izražava se ova či­ njenica u gledištima primitivaca, u takozvanom mana-učenju. Mana je opšte rasprostranjena snaga zdra­ vlja i leČenja, koja čoveka, životinju i biljku čini plodnim, a poglavicu i vrača magijski jakim. Pojam mane je identičan sa izvanredno dejstvenim, kao što je dokazao Leman (Lehman), sa upečatljivim uopšte. Stoga je.sve upečatljivo na primitivnom stupnju »me­ dicina«. Kako sto pametnih ljudi, kao što je poznato, čine jednu vodenu glavu, to su vrline i nadarenosti u suštini individualne odlike i ne pogoduju opštem čoveku. Otuda ljudske gomile uvek naginju psiholo­ giji krda, zbog toga sklonost ka šlepom »stampedu« i ka psihologiji mase, stoga i sklonost ka tupoj bru­ talnosti i histeričnoj ganutljivosti. Opšti čovek ima primitivna svojstva, zbog čega se i mora tretirati teh­ ničkim metodama. Čak i vitium artis kolektivnog čoveka tretirati drugačije do »tehnički ispravno«, tj. kolektivnim metodama, poznatim i efikasno proverenim. U ovom smislu stari hipnotizam ili još stariji životinjski magnetizam postigli su principijelno isto onoliko koliko i tehnički besprekorna analiza naših dana ili koliko i lečenje amajlijom primitivnog vra­ ča. Radi se samo o tome u koju metodu veruje tera­ peut. Odlučujuće je njegovo verovanje u metodu Ako stvarno veruje, on će ozbiljno i istrajno činiti za bolesnika sve što je u njegovoj moći, a ovaj do­ brovoljni napor i predanost imaju lekovito dejstvo — ukoliko psihički nivo dostiže kolektivnog čoveka. Granice su, međutim, čvrsto postavljene od strane antinomije individualno-opšte. Ova antinomija nije samo filozofski, već i psiho­ loški kriterij um, pri čemu ima bezbroj ljudi koji ne samo da su uglavnom kolektivno već su i posebno sujetni na to da ne budu ništa drugačiji do kolektivni. Ovo odgovara i svim' oubičajenim vaspitnim tenden­ cijama, koje rado individualnost i bezakonje smatra­ ju sinonimom. Na ovom stupnju individualno se pro269

cenjuje kao nešto niže i podleže potiskivanju. Stoga neuroze na ovom stupnju kao psihološke hokse po­ kazuju individualne sadržaje i tendencije. Kao što je poznato postoji i precenjivanje individualnog na osnovu antiteze: opšte ne znači ništa naspram indivi­ dualnog. Tako se psihoneuroze sa psihološkog (dakle ne sa kliničkog) (gledišta mogu podelili u dve velike grupe; jedna sadrži kolektivne ljude sa nerazvijenom individualnošću, druga individualiste sa atrofičnom kolektivnom prilagodljivošću. Prema ovome se deli i terapijski stav, pošto je sasvim jasno da individualist-neurotičar ne može ozdraviti drugačije do da u sebi spozna kolektivnog čoveka a time i neophodnost ko­ lektivnog prilagođavanja. Zbog toga je ispravno redukovati ga na stupanj kolektivno važećih istina. Na drugoj strani pak psihoterapijsko iskustvo pokazuje i onog kolektivno prilagođenog čoveka koji sve ima i sve čini što bi se prema zdravoj pameti moglo zahtevati kao garancija zdravlja, pa ipak je bolestan. Bio bi grdan vitium artis, koji se, međutim, stoga ništa manje retko ne čini, normalizovati ovakve ljude, tj. težiti da se redukuju na opšti nivo. U datom slučaju u njima se uništava sve ono individualno što je spo­ sobno za razvitak. Kako je individualno, shodno našem uvodnom iz­ laganju, jednokratnost, nepredvidivost i nerazjašnjivost uopšte, to se terapeut u ovom slučaju mora od­ reći svih svojih pretpostavki i tehnika i ograničiti na čisto dijalektički postupak, tj. na onaj stav koji izbegava sve metode. Kao što se moglo primetiti, u uvodu sam dijalek­ tički postupak u neku ruku izložio kao najnoviju raz­ vojnu fazu psihoterapije. Ovde se moram korigovati i ovaj postupak postaviti na njegovo pravo mesto: on nije čist razvojni nastavak ranijih teorija i praksi, već naprotiv potpuno odricanje ovih u korist jednog, po mogućstvu neprejudiciranog stava. Drugim reci­ ma: terapeut nije samo delatni subjekt, već saradnik individualnog razvojnog procesa. Ne bih želeo da pobudim utisak kao da su nam ova saznanja pala neposredno s neba. Ona imaju svoj

1

270

istorijat. Iako sam ja bio prvi koji je podigao glas sa zahtevom da analitičar sam mora biti analizovan, to ipak moramo zahvaliti uglavnom Frojdu za neprocenjivo saznanje da i analitičari imaju komplekse a time i jednu ili vjšeslgpih pega, koje delu ju kao prej udici je". Ovo saznanje je psihoterapeut stekao na onim slučajevima, gde više nije mogao da pacijente vodi ili tumači sa pozicija maglovitih visina ili nezavisno od njegove vlastite ličnosti, već je morao da primeti da njegova svojstva ili njegov poseban stav ometaju pacijentovo ozdravljenje. Ono o čemu čovek sam ne poseduje jasan uvid, pošto ne bi želeo samome sebi da prizna tako nešto, pokušava da spreči da ni kod pacijenta ne prodre u svest, naravno na veliku štetu pacijenta. Zahtev da i analitičar mora biti analizovan, zasniva se na ideji dijalektičkog postupka, gde tera­ peut, naime, kao onaj koji pita ali i odgovara, dolazi u vezu sa drugačijim psihičkim sistemom, više ne kao nadređeni znalac, sudi ja i savetodavac, već kao čovek koji se saživljava sa pacijentom, koji se u dijalektič­ kom procesu nalazi isto onoliko koliko i takozvani pacijent. Jedan drugi izvor dijalektičkog postupka je či­ njenica višestruke tumačljivosti simboličkih sadrža­ ja. Zilberer (Silberer) je razlikovao psihoanalitičko i anagogno a ja analitičko-reduktivno i sintetičko-hermeneutičko. Šta se misli pod ovim želeo bih da raz­ jasnim na primeru tzv. infantilne fiksacije za imago roditelja, koja je jedan'od najbogatijih izvora sim­ boličkih sadržaja. Analitičko-reduktivno shvatanje kazuje da interesovanje (tzv. libido) regresivno struji unazad na infantilni materijal reminiscencija i da se tamo fiksira, ili da se uopšte nikada od toga nije ni oslobađalo. Nasuprot tome simboličko ili anagogičko shvatanje tvrdi da se radi o razvojno sposob­ nim delovima ličnosti, koji se nalaze u infantilnom stanju, u neku ruku još u majčinom krilu. Oba tu­ mačenja mogu se dokazati kao tačna. Skoro bi se moglo reći da se ona suštinski svode na isto. Ali u 2

Herbert Silberer: Probleme der Mystik und ihre Symbolik, 149, S. 138. 8

271

praksi čini ogromnu razliku da li ćemo nešto tuma­ čiti kao regresivno ili progresivno. Uopšte nije j e ­ dnostavno u datom slučaju pogoditi ono pravo. Čo­ vek se čak najčešće oseća nešto nesigurnim prema ovom pitanju. Ustanovljenje da ima bitnih sadržaja, koji bez sumnje nisu jednoznačni, ukazuje da je opasna bezbrižna primena teorija i metoda i dopri­ nosi tome da se izjednači vrednost dijalektičkog po­ stupka sa finijim i grubljim sugestivnim metodama. Diferenciranje i produbljivanje psihoterapijske problematike, koja potiče od Frojda, logično je da mora, ranije ili kasnije, doći do zaključka da u poslednju raspravu između lekara i pacijenta mora biti uvučena i lekareva ličnost. Već su stari hipnotizam i Bernhajmova (Bernheim) sugestivna terapija znali da lekovito dejstvo s jedne strane zavisi od ra­ porta — Frojdovim jezikom rečeno: prenosa — as druge od ubedljivosti i prodorne snage lekareve lič­ nosti. U odnosu lekar-pacijent, u osnovi uzev, dva psihička sistema međusobno su upućena jedan na drugi, zbog čega će svaki dublji uvid u psihotera­ pijska zbivanja nepogrešivo doći do zaključka da u krajnjoj liniji, tj. ukoliko individualnost nije isu­ više previdiva činjenica, odnos lekar-pacijent mora biti dijalektički proces. Sasvim je jasno da ovakvo saznanje uslovljava bitno pomeranje gledišta prema starijim psihotera­ pijskim oblicima. Da bi se izbegli nesporazumi od­ mah bih dodao da ova promena gledišta ni na koji način već postojeće metode ne oglašava netačnim, suvišnim ili prevaziđenim, jer što se dublje prodire u bit psihičkog, tim više raste ubeđenje da stupnjevitost i raznolikost ljudskog bića zahteva i najrazličitija stanovišta i metode, da bi se udovoljilo razno­ likosti psihičkih dispozicija. Tako nema nikakvog smisla nagonski sistem nekog jednostavnog paci­ jenta, kome ništa ne fali do mala doza zdravog ljudskog razuma, podvrgavati komplikovanoj ana­ lizi ili čak izlagati zamršenoj suptilnosti psihološke dijalektike. Ali isto tako je jasno da se kod komplikovanih, duhovno vrlo bogatih priroda neće dospeti 272

nikuda sa blagonaklonim savetima, sugestijama ili pokušajima preobraćanja ovom ili onom sistemu. U ovim slučajevima lekar će učiniti najbolje ako od­ loži sav svoj arsenal metoda i teorija i jedino nastoji na tome da njegova ličnost bude dovoljno stabilna, da bi mogla da pacijentu posluži kao putokaz. I pri tom tek mora ozbiljno da razmotri mogućnost da ličnost pacijenta u nekim prilikama .po inteligenciji, naravi, širini i dubini prevazilazi lekarevu. Na svaki način, međutim, prvo pravilo dijalektičkog postupka je da individualnost bolesnikova ima isto dostojan­ stvo i opravdanost postojanja kao i lekareva, i da se stoga svaki individualni razvitak u pacijentu ima smatrati važećim, ukoliko ovaj samog sebe ne koriguje. Ukoliko je jedan čovek samo kolektivan, on može biti izmenjen i sugestijom, i to u tolikoj meri da na izgled postane nešto drugo nego što je bio pre toga. Ukoliko »izlečenje« znači da se bolesnik preobrazi u zdravog, onda izlečenje znači preobražaj. Tamo gde je ovo moguće, tj. tamo gde se time ne zahteva isuviše velika žrtva od ličnosti, bolesnika treba terapijski promeniti. Ali gde pacijent uviđa da će lečenje kroz promenu značiti isuviše veliku žrtvu od ličnosti, lekar može i treba da se odrekne' promene, odnosno želje za izlečenjem. On mora ili da odbije terapijski postupak ili da se odluči za di­ jalektički postupak. Do ovog drugog slučaja dolazi češće nego što se misli. U mojoj sopstvenoj praksi često sam imao veći broj visoko obrazovanih, inte­ ligentnih ljudi izražene individualnosti, koji bi sva­ kom ozbiljnijem pokušaju promene iz etičkih razloga pružili najjači otpor. U svim ovim slučajevima le­ kar mora ostaviti otvorenim individualni put izlečenja, i tada lečenje neće dovesti do promene lično­ sti, već će biti proces koji se označava kao individu­ acija, tj. pacijent ee postati ono što zapravo i jeste. On će čak, u najgorem- slučaju, i prihvatiti svoju neurozu, pošto je razumeo smisao svog oboljenja. Ne jedan bolesnik mi je poverio da je naučio da bude zahvalan svojim neurotskim simptomima, jer su mu ovi često kao barometar pokazivali kada je 18 Jung, Odabrana dela, II

273

i gde odstupio od svog individualnog puta ili kada je i gde nesvesno zapostavio važne stvari. Iako su nove, izdiferencirane metode omogućile neslućeno sagledavanje beskrajnih komplikacija psi­ hičkih odnosa i ove teorijski dalekosežne ovrednile, ipak se one ograničavaju na analitičko-reduktivno gledište, pri čemu se razvojna mogućnost individu­ alne vrste prekriva pomoću redukcije na neki opšti princip, npr. seksualnost. To je najverovatniji razlog za to da je fenomenologija individuacije zasad još malo poznato novo područje. Ova okolnost će obja­ sniti zašto sam prinuđen da se pozabavim i pojedi­ nostima psihološkog istraživanja, pošto pojam puta individuacije nisam u stanju da posredno izrazim drugačije do da pokušam da na samom empirijskom materijalu pokažem manifestacije nesvesnog. .Ovo poslednje je ono što pri individualnom razvojnom procesu izbija u prvi plan interesovanja. Dublji ra­ zlog za ovo mogao bi se naći u tome što je neurotski Svesni stav neprirodno jednostran i zbog toga biva izjednačen pomoću komplementarnih ili kompenzatornih sadržaja nesvesnog. j Zbog toga nesvesno u ovom slučaju ima poseban značaj kao korektor jed­ nostranosti svesti a time se nameće i neophodnost posmatranja stanovišta i podsticaja koji iznose snovi, pošto ovi moraju da stupe na mesta gde su se pret­ hodno nalazili kolektivni regulativi, naime tradicio­ nalna gledišta, navike, predrasude, intelektualne i moralne prirode. Individualni put je upućen na po­ znavanje zakonitosti svojstvenih individui, jer će se inače izgubiti u arbitrarnim mišljenjima svesti i od­ vojiti se od tla individualnog instinkta. Koliko dopire naše sadašnje poznavanje stvari, izgleda kao da žudnja za životom, koja se izražava u izgradnji i individualnom uobličavanju ljudskog bića, izaziva u nesvesnom određeni proces, ili je ona sama taj proces koji se pri parcijalnom privođenju u svest predstavlja kao niz slika u vidu fuge. Ljudi sa pri­ rodnom introspektivnom sposobnošću su u stanju da, bez isuviše velikih teškoća, opaze bar deliće ovih au274

tonomnih ili samostalnih nizova slika, najčešće u ob­ liku vizuelnih maštanih utisaka, pri čemu ti ljudi če­ sto smatraju da su ove fantazije aktivno stvorili, dok su ove u stvarnosti njima nadošle. Nevoljnost se, me­ đutim, ne može više osporavati kada neki fragmenat fantazije, što nije redak slučaj, dobije opsesivni ka­ rakter, kao npr. melodije koje se neprestano vraća­ ju, ili fobične predstave ili tzv. simbolični tikovi. Bliže nesvesnom nizu slika nalaze se snovi, u kojima se, ako se istražuju u produženim serijama, često za­ čuđujuće jasno mogu prepoznati nesvesni tokovi sli­ ka. Kontinuitet se pokazuje u ponavljanju tzv. mo­ tiva. Ovi mogu da se odnose na lica, životinje, pred­ mete ili situacije. Kontinuitet niza slika, dakle, izražava se u tome što se jedan takav motiv stalno iznova javlja u dužoj seriji snova. U seriji snova jednog mog pacijenta, koja je obuhvatala preko dva meseca, javljao se motiv vode u 26 snova. Prvo se pojavila kao talasi koji se razbi­ jaju o obalu a u 2. snu kao pogled na morsku povr­ šinu glatku kao ogledalo. U 3. snu snevač se nalazi na obali i posmatra kako kiša pada na more. U 4. snu indirektno je najavljeno morsko putovanje, pošto se ovo odnosi na daleku, stranu zemlju. U 5. to je puto­ vanje u Ameriku; u 6. se voda sipa u nekakvu po­ sudu; u 7. snu pogled pada na bezgraničnu pučinu mora pri jutarnjem rumenilu; u 8. snevač se nalazi na brodu. U 9. preduzima putovanje u daleku, divlju zemlju. U 10. ponovo se nalazi na brodu. U 11. plovi nekom rekom. U 12. ide niz potok. U 13. nalazi se na parobrodu. U 14. čuje glas koji uzvikuje: »Tamo put vodi na more, mi moramo na more.« U 15. nalazi se na brodu koji plovi za Ameriku. U 16. opet je na brodu. U 17. se vozi automobilom na pristanište gde se nalazi brod. U 18. na jednom brodu snevač vrši astronomska određivanja mesta na jednom brodu. U 19. putuje Rajnom. U 20. nalazi se na jednom ostrvu na moru. U 21. ponovo je na ostrvu. U 22. je sa maj­ kom na putovanju niz reku. U 23. stoji na morskoj obali. U 24. traži u moru izgubljenu dragocenost. U 18*

275

25. njegov otac mu priča o zemlji odakle potiče voda. U 26. snu konačno putuje niz malu reku koja se sliva u jednu veću. Ovaj primer ilustruje kontinuitet nesvesne teme a istovremeno ukazuje na metodu kako se ovakvi mo­ tivi statistički mogu utvrditi. Naime, pomoću mnogo­ brojnih upoređenja došlo se do zaključka na šta za­ pravo ukazuje motiv vode. Iz ovakvih i sličnih nizova proizilaze tumačenja motiva. fTako more po pravilu znači sabirno i prvobitno mesto svekolikog duševnog života, dakle tzv. kolektivno nesuesrio._pokretana vo­ da ima značenje životne struje i energetskog potenci­ jala. Svi motivi koji se nalaze u osnovnim idejama su očigledne predstave arhetipskogr karaktera, tj. simbolične praslike, iznad kojih se izgradio i lžaiferencirao čovekov duh. Ove praslike se teško mogu definisati a da se ne kaže nešto maglovito, nejasno. Svako isuviše usko intelektualno shvatanje lišava ih njihovog obimnog bića. To nisu naučni pojmovi od kojih se mora zahtevati jednoznačnost, već krajnje opšte prastara shvatanja primitivnog duha, koji ni­ kada ne obeležavaju posebne sadržaje, već su zna­ čajna zbog njihovog bogatstva odnosa. Levi-Brul (Levy-Bruhl) ih obeležava kao representations collectives a Hubert (Hubert) i Maus (Mauss) kao apriorističke kategorije fantazije. 3

U dužim serijama snova češće se izdvajaju mo- . tivi. Tako se od poslednjeg sna motiv vode postepeno povlačio u korist novog motiva, naime motiva nepo­ znate žene. Ako se uopšte sneva o ženama, onda se najčešće radi o onima koje su poznate snevaču. Ali među tim snovima ima i takvih u kojima se pojav­ ljuje ženska figura koja se ni na koji .način ne može dovesti u vezu sa nekom poznatom osobom, već se u snu nedvosmisleno mora obeležiti kao nepoznata fi­ gura. Ovaj motiv ima interesantnu fenomenologiju koju bih hteo da okarakterišem na osnovu jedne se­ sije koja je trajala preko tri meseca. U ovoj sesiji * Up. Psychologie und Religion, 84.

276

Alchemie, 82, Psychologie und

motiv se javio ništa manje do 51 put. Prvo se javio kao mnoštvo neodređenih ženskih oblika, zatim je to bio neodređeni oblik jedne žene koja je sedela na nekom stepeništu. Onda se pojavila pod velom, a kada je podigla veo, njeno lice je zasjalo kao sunce. Zatim se pojavila kao naga figura koja je stajala na globusu, viđena otpozadi. Potom se opet razlila u mnoštvo raz­ igranih nimfi, onda u bezbroj prostitutki zaraženih veneričnim bolestima. Nešto kasnije nepoznata se po­ javljuje na jednoj igranci i snevač joj daje novac. Za­ tim se pojavljuje kao sifilističarka. Od ovog trenutka nepoznata se spaja sa tzv. udvostručenim motivom, što se isto tako često sreće u snovima. Neka divljakinja, možda Maležanka, se udvostručava. Nju je tre­ balo uhvatiti, ali ona je i plava naga žena koja je stajala na globusu ili mlada devojka sa crvenom ka­ pom, guvernanta ili stara žena. Ona je vrlo opasna, član razbojničke bande i ne sasvim ljudska, već kao neka apstraktna ideja. Ona je vodič koji snevača vodi na visoku planinu. Međutim, ona je i kao ptica, nešto kao afrička roda ili pelikan. Ona hoće da ulovi muža. Ona je najčešće plava i ćerka frizera, ali ima i jednu indijsku, očigledno tamnoputu sestru. Kao plavuša, vodič planinar, objasnila je snevaču da jedan deo du­ še njegove sestre pripada njoj. Ona mu piše pismo, ali to je žena nekog drugog. Ona ne govori i niko joj se ne obraća. Čas ima crnu, čas belu kosu. Ona ima čudne, snevaču nepoznate fantazije. Možda je ona ne­ poznata žena njegovog oca, ali ne njegova majka. Ona se vozi sa njim u avionu, koji se ruši. Ona je glas koji se preobraća u ženu. Ona mu objašnjava da je krhotina, dakle fragmenat, čime svakako misli da je parcijalna duša. Ona ima brata koji sedi zatočen u Moskvi. Kao tamna figura ona je služavka, glupa, i na nju se mora paziti. Nepoznata se često pojavljuje udvojeno, kao dve žene koje s njim idu u planinare­ nje. Plavi vodič-planinarka jednom mu se javlja kao vizija. Ona mu donosi hleb, bavi se religijskim ide­ jama, poznaje put kojim bi on trebalo da ide, on je sreće u nekoj crkvi, ona mu je duhovni vodič. Ona izlazi kao iz nekog tamnog sanduka i može da se iz 277

psa pretvori u ženu. Jednom je ona čak i majmun. Snevač u snu crta njen portret; ali ono što izlazi na hartiji je apstraktni, simbolički ideogram, koji uglavnim sadrži trojstvo, motiv koji se vrlo često sreće. Motiv nepoznate žene, dakle, označava figuru krajnje protivurečnog karaktera, što se u stvari ne bi moglo da odnosi na normalno žensko biće. Napro­ tiv, to je biće iz bajki, neka vrsta vile koja ima var­ ljiv karakter. Kao što je poznato ima zlih i dobrih vila, one se isto tako mogu pretvarati u životinje, mogu biti nevidljive, neodređene su starosti, čas mla­ de, čas stare, nisu ljudske već vilenjačke prirode sa karakterom parcijalne duše, zavodljive, opasne i ima­ ju superiorna znanja. Stoga jedva da ćemo načiniti grešku ako pretpostavimo da je ovaj motiv identičan sa paralelnim predstavama mitologije, gde ova vilenjačka bića nastupaju u svakakvim obličjima, kao nimfe, oreade, silfide, rusalke, vile brodarice, šumski duhovi, sukube, lamije, vampiri, veštice i već kako se sve ne zovu. Dakle, čitav mitski svet bajki je ipak proizvod nesvesne fantazije, isto kao i san! Cesto se dešava da ovaj motiv zamenjuje motiv vode. Kako voda uopšte zvuči nesvesno, tako je figura nepoznate žene personifikacija nesvesnog, koju sam označio kao Anima. Ova figura se u principu sreće samo kod muškaraca i javlja se uočljivije tek onda kada svoj­ stva nesvesnog počnu da postaju problematični pa­ cijentu. Kod muškarca nesvesno ima ženska a kod žene muška obeležja, stoga je personifikacija nesves­ nog kod muškarca žensko biće prethodno opisanih svojstava. Okviri jednog predavanja ne dozvoljavaju mi da opišem sve one motive koji se javljaju pri pro­ cesu individuacije, tj. onda kada se pacijentov mate­ rijal više ne redukuje na opšte pretpostavke koje važe samo za kolektivnog čoveka. Ima mnogobrojnih mo­ tiva koje sve skupa srećemo u mitologiji. Zbog toga se ne može drugačije reći do da individualni psihički razvitak najpre produkuje nešto što izgleda kao stari svet bajki. Zbog toga je bez daljnjega razumljivo što 278

prividno izgleda kao da individualni put ide unazad u ljudsku prošlost, kao da je on regresija u duhovnoj istoriji razvitka, i kao da se stoga dešava nešto nekontrolisano što mora da spreči terapijski zahvat. Slične stvari se vide i kod psihotičnih oboljenja, na­ ročito kod paranoidnog oblika shizofrenije, gde obič­ no sve vrvi od mitoloških slika. Blizu je pomisao da se radi o pogrešnom razvitku, koji vodi u haotični ili morbidni svet fantazija. Ovakav razvitak može biti opasan kod čoveka koji kao socijalna ličnost ne stoji čvrsto na ovom tlu, kao što, uostalom, svaki psihote­ rapijski zahvat može slučajno naići na latentnu psi­ hozu i ovu prevesti u floridan stadijum. Stoga je ne­ kritična i diletantska igra sa psihoterapijskim meto­ dama igra vatrom,'od koje se svako mora energično odvratiti. Naročito'stvar postaje opasna kada se oslo­ bodi mitološki sloj psihe, jer ovi sadržaji po pravilu začuđujuće fasciniraju pacijenta, dejstvo koje čini razumljivim snažan uticaj mitskih predstava na čo­ večanstvo. Izgleda kao da proces ozdravljenja mobiliše ove snage u svoje svrhe. Mitske predstave, naime, sa svo­ jom svojstvenom simbolikom zadiru u dubine čovekove duše, u istorijsko podzemlje, dokle nikada ne dopiru naš razum, volja i dobre namere, pošto one i potiču iz onih dubina koje naš današnji razum doduše ne shvata, ali Tcoje tako reći dovode u oscilaciju ono najdublje u čoveku] Dakle, ono što nas za sada može uplašiti kao regresija, u stvari je »reffuler pour mieux sauter«, skup i integracija snaga, koje u toku razvitka prouzrokuju nov poredak. Neuroze na ovom stupnju su sasvim psihička patnja, kojoj se ne može prići sa običnim racionalnim metodama. Zbog toga nije mali broj psihoterapeuta koji u krajnjoj liniji, tj. kada popucaju sve niti, traže pribežišta u nekoj poznatoj religiji ili mnogo pre u nekoj konfesiji. Daleko je od mene da se podsmevam ovim stremljenjima. Naprotiv, moram istaći da su ona zasnovana na sasvim ispravnom instinktu jer današ­ nje religije sadrže žive ostatke mitskog razdoblja. Da 279

i politička pripadništva u datom slučaju potržu za mitologijom najjasnije pokazuje krst svastike, »nemački hrišćani« i nemački verski pokret. Ne samo hrišćanstvo sa svojom lekovitom simbolikom, već i sve religije uopšte sve do magijskih oblika primitivaca su psihoterapije koje tretiraju i lece duševne patnje i psihički uslovljene telesne patnje. Koliko je u današnjoj medicini još sugestivne terapije, o tome ne bih želeo da dajem svoj sud. Blago rečeno tzv. uzimanje u obzir psihičkog faktora u praktičnom lekarstvu nije sasvim loša stvar. Istorija medicine je upravo u ovom pogledu vrlo informativna. Ako se, dakle, izvesni lekari oslanjaju na mitske predstave nekih religija, onda u istorijskom smislu čine ispravno. Ali to mogu Činiti samo sa onim paci­ jentima kojima u religijama zaostali mitski ostaci još nešto znače. Za ove pacijente naznačena je neka od racionalnih terapija, sve dok se ne dostigne onaj tre­ nutak kada mitske predstave postanu neophodne. Ako tretiram katolike, tada ih uvek upućujem na ispoved i milosrđe crkve. Stvar je već teža sa vernim prote­ stantima kojima se ne srne preporučiti ispoved i iskajanje. Ali u modernom protestantizmu već je otvoren ventil tzv. oksfordskog pokreta. Ovaj pokret pruža kao zamenu svetovnjačku ispoved a na mesto iskajanja doživljaj zajednice. Niz mojih pacijenata, uz moju potpunu saglasnost, prišao je ovom pokretu, pa su neki postali katolici ili bar bolji katolici nego pre. U svim ovii. slučajevima držim se dijalektičkog po­ stupka, jer nema nikakve svrhe forsirati individualni razvitak iznad pacijentovih potreba. Ako ovaj može naći smisao svog života i izlečenje svoje nevolje i raz­ dora u okvirima nekog već postojećeg opredeljenja — uključujući i političko — onda se s tim i lekar mora zadovoljiti. Konačno lekar u prvoj liniji ima da se bavi bolesnikom a ne izlečenima, odnosno zdra­ vima. Ali ima veliki broj pacijenata koji ili nemaju nikakvih religijskih ubeđenja ili pak, ako ih imaju, onda su ova često neortodoksna. Principijelno ovakvi 280

slučajevi ne mogu se preobratiti u neko od ubedenja. Oni zastanu i ne idu dalje u svakoj racionalnoj tera­ piji, uprkos činjenici što je njihova bolest po sebi pristupačna lečenju. Pod ovakvim uslovima ne preostaje ništa drugo do dijalektičko razvijanje onog mit­ skog materijala, koji još živi u samom bolesniku, s onu stranu svake istorijske tradicije. U ovim slučaje­ vima srećemo se sa mitološkim snovima, sa njihovim karakterističnim serijama slika koje lekarsko razu­ mevanje stavljaju pred sasvim nov i neočekivan za­ datak. Od lekara se zahtevaju znanja na koja ga ni najmanje nisu pripremile njegove stručne studije. Covekova duša zapravo nije ni psihijatrijski, ni fi­ ziološki a najmanje biološki problem, već psihološki. Duša je područje za sebe sa svojom posebnom zakonomernošću. Bit duše ne može se izvesti iz principa drugih nauka, a da se ne izvrši nasilje nad svojstve­ nom prirodom psihičkog. Ona se ne može identifikovati niti sa mozgom, ni sa hormonima, niti sa bilo kojim poznatim instinktom, već se mora prihvatiti kao fenomen sui generis. Stoga se fenomenologija du­ še ne iscrpljuje sa činjenicama koje prirodne nauke mogu da obuhvate, već u sebe uključuje i problem čovekovog duha, koji je otac svih nauka. Ovu činje­ nicu oseća psihoterapeut ako mu odgovarajući slučaj da povoda da zadre dublje od uobičajenih shvatanja. Ovakvom gledištu se već često protustavljao argu­ ment da je psihoterapija i ranije bila poznata, ali se nije nalazilo za potrebno da se upušta u ovakve komp­ likacije. Rado ću se složiti da su Hipokrat, Galen i Paracelzus bili dobri lekari, ali ne verujem da zbog toga moderna medicina treba da se odrekne terapije serumima i radiologije. Svakako da je teško, naročito laicima, da razumeju komplikovane probleme psiho­ terapije; ako se međutim jednostavno razmotri zašto su izvesne životne situacije ili izvesni doživljaji pa­ togeni, onda će se otkriti da pri tom vrlo često shvatanje ima odlučujuću ulogu. Izvesne stvari izgledaju opasne ili nemoguće, ili štetne zbog toga što postoje shvatanja koje te stvari pružaju u takvom svetlu. Na primer, za mnoge ljude bogatstvo predstavlja sreću 281

a sirotinja najveću nevolju, pa ipak u stvarnosti ni za koga bogatstvo nije najveća sreća niti je siroma­ štvo osnova melanholije. Ali postoje ovakva shvata­ nja, a ova shvatanja imaju svog osnova u izvesnim duhovnim pretpostavkama, npr. u onome što se ozna­ čava kao duh vremena, ili u iz,vesnim religijskim ili nereligijskim postavkama. Ove poslednje često igraju odlučujuću ulogu npr. u moralnim konfliktima. Čim analiza psihičke situacije jednog pacijenta dodirne područje njegovih duhovnih pretpostavki, već se ušlo u carstvo opštih ideja. Činjenica da toliko i toliko normalnih ljudi nikada ne kritikuje svoje duhovne pretpostavke — već zbog toga ne, Što ih nisu svesni — ne dokazuje da su one važeće za sve ljude ili da su svima nesvesne, a isto tako i da one ne mogu biti izvor najtežih konflikata savesti. Nasleđene opšte predrasude s jedne, i moralna dezorijentacija pogleda na svet s druge strane su, naprotiv, upravo u našoj epohi prevratničkih zaokreta vrlo često dublji razlog opsežnih poremećaja duševne ravnoteže. Pacijentima ove vrste lekar naprosto nema ništa drugo da ponudi do mogućnost individualnog duhovnog razvitka. Zbog ovakvih slučajeva i specijalista je prinuđen da znatno širi svoja znanja u području humanističkih nauka, ako bar donekle hoće da ovlada simbolizmom psihič­ kih sadržaja. 7

Načinio bih veliki propust ako bi moje izlaganje trebalo da pobudi utisak da specijalna terapija ne zahteva ništa drugo do veliko znanje. Isto tako je važna moralna izdiferenciranost lekareve ličnosti. Hirurgija i akušerstvo znaju već odavno da nije do­ voljno samo oprati pacijenta, već i da sam lekar tre­ ba da ima čiste ruke. Psihoterapeut, međutim, koji je i sam neurotičan, nepogrešivo će na pacijentu treti­ rati svoju sopstvenu neurozu. Terapija je, nezavisno od svojstava lekareve ličnosti, strogo uzev još zamisliva u području racionalnih tehnika, nasuprot tome nezamisliva je u području dijalektičkog postupka, jer tu lekar mora da izađe iz svoje anonimnosti i da pred samim sobom položi račune, upravo da učini ono što 282

zahteva od pacijenta. Ne znam šta pričinjava veću teškoću — snabdeti sebe velikim znanjima ili odreći se svog profesionalnog autoriteta i anonimnosti. TJ svakom slučaju ova druga neophodnost znači moralnu probu opterećenosti, koja upravo ne čini zavidnim poziv psihoterapeuta. Među laicima ne tako retko se sreće predubeđenje da je psihoterapija nešto n a j ­ lakše i najjevtinije i da se sastoji samo od veštine da se neko nečim obmane ili da se ljudima izmami novac iz džepa. U stvarnosti se, međutim, radi o teškom i ne bezopasnom pozivu. Kao što je lekar uopšte izložen infekcijama i drugim profesionalnim opasnostima, ta­ ko i psihoterapeut rizikuje psihičke infekcije, koje ništa manje nisu opasne. Tako je on s jedne strane mnogostruko u opasnosti da bude upleten u neurozu svog pacijenta, a s druge se mora lično zaštititi od uticaja njegovog pacijenta toliko da se lišava terapijskog dejstva. Između ove Scile i Haribde nalazi se rizik, ali i terapijski efekat. Moderna psihoterapija je slojevita tvorevina, shodno raznolikosti pacijenata, koji se podvrgavaju terapijskom postupku. Najjednostavniji slučajevi su oni kojima je samo potreban ljudski common sense i dobar savet. U najboljem slučaju njima je potrebna samo jedna konsultacija. To svakako ne znači da su slučajevi koji izgledaju jednostavni uvek stvarno jednostavni; često se čine neprijatna otkrića. Zatim ima pacijenata za čije je izlečenje dovoljno ništa dru­ go do više ili manje temeljna ispoved, tzv. abreagovanje. Težim neurozama po pravilu je potrebna reduk^ tivna analiza njihovih simptoma i stanja. Pri tom ne treba haotično primenjivati ovu ili onu metodu, vec u zavisnosti od vrste slučaja analiza se mora izvršiti više na Frojdovim osnovama ili pretežno na Adlerovim. Avgustin (Augustin) razlikuje dva glavna greha, prvi je concupiscentia, požuda, a druga superbia, oho­ lost. Prva odgovara Frojdovom principu zadovoljstva, druga volji za moć, želji za dominiranjem Adlera. Radi se o dvema ljudskim grupama sa različitim zahtevima. Oni čija je karakteristika infantilno traženje 283;

zadovoljstva, najčešće su takvi da im na srcu više leži zadovoljenje inkompatibilnih želja i nagona nego so­ cijalna uloga koju bi mogli da igraju; zbog toga su ovi često dobro situirani, čak uspešni, socijalno pri­ stupačni ljudi. Ali oni koji žele da budu »gore« naj­ češće su ljudi koji su u stvarnosti ili dole ili bar sma­ traju da ne igraju ulogu koja im zapravo pripada. Zbog toga su to često ljudi koji imaju teškoću sa so­ cijalnim prilagođavanjem i zbog toga pokušavaju da pomoću fikcije moći prikriju svoju podređenost. Na­ ravno da se sve neuroze mogu objasniti po Frojdu ili Adleru, ali u praktičnom postupku je bolje ako se slučaj prethodno tačno sagleda. Ako se radi o obra­ zovanim ljudima, onda odluka ne pada teško. Ja obič­ no preporučujem pacijentima da pročitaju nešto od Frojda i Adlera. Po pravilu uskoro pronalaze ko im više odgovara od ove dvojice. Dok se čovek kreće u području prave psihologije neuroza, ne može zaobići kako Frojdova tako ni Adlerova gledišta. Ali ako stvar započne da biva monotona i naiđu ponavljanja tako da je prema objektivnoj oceni došlo do zastoja, ili kada na scenu stupaju mitološki, tzy. arhetipski sadržaji, onda je vreme da se prekine sa analitičko-reduktivnom terapijom i da se simboli tr tiraju anagogno, odnosno sintetski, što je istovetno dijalektičkim postupkom i individuacijom. Sugestivne metode, u koje spadaju i analitičke, zahtevaju da se pacijent viđa koliko je moguće često. Ja se svakako zadovoljavam sa tri do četiri kon­ sultacije nedeljno. Sa početkom sintetskog tretmana korisno je vremenski distancirati konsultacije. Po pravilu tada ih smanjujem na jedan do dva sata ne­ deljno, jer pacijent mora da nauči da ide sopstvenim putem. Ovaj se najpre sastoji u tome da pacijent sam pokuša da shvati svoje snove, tako da se sadržaji ne­ svesnog postepeno pridodaju svesti. To zbog toga jer je osnova neuroze diskrepanca između svesnog stava i nesvesnih tendencija. Ova disocijacija se premošćava pomoću asimilacije sadržaja nesvesnog. Stoga vreme između konsultacije ne protiče neiskorišćeno. 1»84

Na ovaj način bolesniku a i samom sebi, ušteđuje se znatno vremena, što za pacijenta znači isto toliko nov­ ca, a pri tom i uči da stoji na sopstvenim nogama, umesto da se grčevito drži lekara. Rad, koji vrši pacijent pomoću postepene asimi­ lacije sadržaja nesvesnog, dovodi do konačne integra­ cije njegove ličnosti a time i do uklanjanja neurotske disocijacije. Iznošenje pojedinosti ovog razvojnog pu­ ta daleko bi prevazišlo okvire jednog predavanja. Zbog toga se moram zadovoljiti s time da sam bar dao opšti pregled osnova psihoterapijske prakse.

285

STA JE PSIHOTERAPIJA? Nije tako mnogo prošlo od onog vremena kada su dobronamerni kliničari istovremeno preporučivali »svež vazduh«, »tuširanje hladnom vodom« i »psiho­ terapiju«, i to u svim onim slučajevima koji su na tajanstven način bili komplikovani sa psihičkim po­ javama. Pod psihoterapijom se tada podrazumevala, pri bližem posmatranju, neka vrsta energičnog ili očinsko-dobronamernog bodrenja, oslanjajući se na Diboa (Dubois) u obliku uveravanja da je simptom »samo psihički« i zbog toga bolesna uobrazilja. Ne treba osporavati da bodrenje ponekad može dobro delovati, ali za modernu psihoterapiju je ovo isto tako karakteristično kao zavoj za modernu hirurgiju, tj. lično autoritativno dejstvo je, doduše, važan terapijski faktor, ali ni izdaleka jedini i ni u kom slučaju ne predstavlja suštinu psihoterapije. Da­ nas je ova postala nauka i naučna metodika, dok je ranije izgledalo da se »psihoterapija« nalazi u svači­ jem području. Sa produbljenim upoznavanjem sušti­ ne neuroza i psihičkih komplikacija telesnih obolje­ nja tak ode se znatno promenila i izdiferencirala suština terapije. Raniju teoriju sugestija, po kojoj su se simptomi morali suzbiti pomoću protivdejstva, zamenilo je Frojdovo psihoanalitičko stanovište koje je [}] Objavljeno u Schtveizerische Arztezeitung ftir Standesfragen, XVI, 1935, 26, S. 335.

286

spoznalo da pomoću potiskivanja simptoma nije od­ stranjen uzrok bolesti, i da je jsimptom u stvari neka vrsta pokazatelja koji posredno ili neposredno uka­ zuje na uzrok bolestijOvo novije, tj. odj>re tridesetak godina prihvaćeno gledište bilo je revolucionarno i za terapiju, pošto je ono, naime, nasuprot sugestivnoj terapiji zahtevalo privođenje u svest uzroka. Sugestivna terapija (hipnoza i dr.) nije odbačena zbog lakomislenosti, već zbog toga što su njeni re­ zultati bili stvarno nezadovoljavajući. Ona je bila relativno laka i praktična u svojoj primeni i spret­ nom praktičaru omogućavala je istovremeni tretman većeg broja pacijenata, tako da je izgledalo da su bar stvoreni mnogo obećavajući počeci jedne korisne metode. Ali stvarni terapijski uspesi bili su toliko retki i nestabilni, da sugestivni tretman više nije mo­ gla da spase ni mogućnost istovremene grupne primene. Inače bi praktičari i socijalna osiguranja imali svakog interesa da zadrže ovu metodu. Ona je, među­ tim, usahnula zbog svoje sopstvene nedovoljnosti. Sa Frojdovog gledišta zahtevano privođenje u svest uzroka postalo je vodeći motiv ili osnovna pret­ postavka svih novijih oblika psihoterapije. Psihopa­ tološka istraživanja poslednjih pedeset godina s jed­ ne strane nesumnjivo su dokazala činjenicu da su za neurozu etiološki glavni procesi u suštini nesvesne prirode, a praktično iskustvo s druge strane je poka­ zalo da je privođenje u svest etioloških sadržaja ili zbivanja terapijski faktor od većeg praktičnog zna­ čaja nego sugestija. Shodno tome tokom poslednjih 25—30 godina u području psihoterapije sproveden je preokret na štetu direktne sugestije a u korist svih onih terapijskih oblika, čije je stanovište uglavnom privođenje u svest uzroka koji su dali povoda nastan­ ku oboljenja. Kao što je već napomenuto, promena terapijskog pristupa išla je ruku pod ruku sa produbljenom i diferenciranijom teorijom neurotskih poremećaja. Sve dok se terapija ograničavala na sugestiju, ova se mo­ gla zadovoljiti sa teorijskim, krajnje skromnim gledi­ štem. Smatralo se dovoljnim da se neurotske kliničke 287

slike shvate kao »uobrazilja« preterane fantazije, i iz ovog shvatanja nesmetano je proistekla terapija čiji je cilj bio jednostavno suzbijanje tih produkata fan­ tazije, naime uobraženih simptoma. Ali ono za što se olako verovalo da se može skinuti s dnevnog reda kao »uobrazilja« ispostavilo se kao samo jedna od mogućih manifestacija specifičnog bolesnog stanja, čija je simptomatologija po raznolikosti i promenljivosti slična proteusu. Jedva da se potisnuo jedan ili drugi simptom, a već se pojavljivao neki novi. Nije se dospevalo do jezgra poremećaja. Pod uticajem Brojera i Frojda duže vremena je važila tzv. traumatska teorija neuroza,'i shodno tome pokušavala je tzv. katarktička metoda da pacijenti­ ma ponovo privede u svest prvobitne traumatske mo­ mente. Već ova relativno jednostavna metoda zahtevala je od lekara stav sasvim drugačiji od sugestivne metode, koju je, konačno, mogao da vrši svako ko je raspolagao sa dovoljno odlučnosti. Katarktička me­ toda, međutim, zahtevala je brižljivi individualni pri­ stup svakom pojedinom slučaju i strpljivi istraživač­ ki stav, koji se usmeravao na moguće traumatske mo­ mente, pošto je samo pomoću tačnog posmatranja i istraživanja materijala koji je produkovao pacijent bilo moguće traumatske momente konstelovati tako da dođe do abreagovanja onih prvobitnih emocional­ nih situacija, u kojima je i nastala neuroza. Zbog ovo­ ga lukrativna masovna terapija postala je vrlo ote­ žana, ako ne i onemogućena. Doduše, učinak očekivan od lekara je kvalitativno viši nego kod sugestije, ali pri jednostavnosti teorije još uvek je postojala mo­ gućnost prilično dalekosežne rutine, i u principu nije postojala nikakva prepreka da se istovremeno više pacijenata prevede u ono stanje relaksacije, u kome se mogu abreagovati traumatska sećanja. Pri ovoj podrobnoj terapiji pojedinačnog slučaja nije dugo moglo ostati skriveno da je traumatska teo­ rija bila prebrzo uopštavanje. Sa povećanim isku­ stvom svakom savesnom istraživaču neurotskih kli­ ničkih slika postalo je jasno da se posebno seksualne traume a zatim i drugi šokovi mogu ponekad uzeti u 288

obzir kod određenih oblika neuroza, ali ni izdaleka ne kod svih. Sam Frojd je ubrzo prevazišao stupanj traumatske teorije i nastupio sa teorijom potiskiva­ nja. Ova teorija je znatno komplikovanija i shodno tome diferencirala se i terapija. Postalo je jasno da je nemoguće da prosto abreagovanje može dovesti do cilja, budući da najveći broj neuroza uopšte nije tra­ umatski slučaj. Teorija potiskivanja je mnogo doprinela činjenici da su tipične neuroze u pravom smislu poremećaji razvitka. Frojd je formulisao poremećaj kao potiskivanje i prevođenje u nesvesno infantilnih podsticaja i tendencija. Stoga je iz teorije izrastao zadatak da se u pacijentovom materijalu traga za ovim tendencijama. Ali kako su ove, shodno defini­ ciji, kao takve nesvesne, onda se njihovo postojanje moglo dokazati samo pomoću opsežnog istraživanja anamneze, kao i aktuelne delatnosti pacijentove fan­ tazije. Po pravilu i uglavnom infantilni podsticaji su se javljali u snovima, zbog čega je Frojd prišao ozbilj­ nom proučavanju snova. Time je načinjen odlučujući korak, koji je modernu psihoterapiju načinio metodi­ kom individualnog tretmana. Sasvim je isključeno da se psihoanalitička terapija može istovremeno primeniti kod više ili čak velikog broja.pacijenata. Ona je sve, samo ne rutinska mehanistika. Da li se ovaj oblik terapije sa Adlerom naziva »individualno psihološki« ili sa Frojdom i Štekelom (Stekel) »psihoanalitički« ili drugačije, ostaje činjeni­ ca da svaka moderna psihoterapija, ukoliko polaže pravo na lekarsku^avest i naučnu verodostojnost, ne može biti masovni pogon, već je upućena na to da po­ jedincu pokloni nepodeljeno i puno interesovanje. Po­ stupak je nužnim načinom zametan i danguban. Si­ gurno da su činjeni brojni pokušaji da se po mogućstvu skrati trajanje terapije, ali ne može se tvrditi da su doneli ohrabrujuće rezultate. CNeuroze su, na­ ime, pogrešni razvitak izgrađivan kroz dugi niz go­ dina, koji se ne može ispraviti pomoću kratkog i in­ tenzivnog procesa. Stoga je vreme lekoviti i nezamenjivi faktorj 19 Jung, Odabrana dela, II

289

Neuroze još uvek — i to nepravično — važe za laka oboljenja, uglavnom zato što nisu opipljive, telesne prirode. Od neuroze se ne »umire« — kao da nekom somatskom oboljenju često preti letalan ishod. Ali potpuno se zaboravlja da su neuroze — za razliku od somatskih oboljenja — krajnje ubitačne u svojim psihičkim i socijalnim konsekvencama, često gore od psihoza, koje najčešće kao takve vode do socijalne izolacije bolesnika a time i do njegove neutralizacije. Ankilozirano koleno, amputirano stopalo, dugogodiš­ nja tuberkuloza u svakom pogledu su lakši od teške neuroze. Ako se neuroza posmatra ne samo sa klinič­ kog već i sa psihološkog i socijalnog stanovišta, onda se dolazi do zaključka da je to teško oboljenje, na­ ročito u pogledu njenog dejstva na okolinu i na ži­ votni razvitak pojedinca. Kliničko stanovište ne može da udovolji suštini neuroze, a ne može da joj udovolji već zbog toga što je neuroza više psihosocijalni fe­ nomen nego bolest sensu strictiori. Neuroza nas pri­ morava da pojam »bolest« proširimo izvan predstave pojedinačnog tela ometenog u svojim funkcijama i da neurotičara posmatramo kao oboleli socijalni sistem odnosa. Ako čovek ovom korekcijom dopuni svoje shvatanje, onda se više neće čuditi što je ispravna terapija neuroza zametan i u svakom pogledu komplikovan posao. Na nesreću medicinski fakulteti su se isuviše ma­ lo brinuli oko činjenice da je broj neuroza a naro­ čito učestalost psihičkih komplikacija organskih obo­ ljenja vrlo veliki i da zbog toga one lekara praktičara angažuju u neobično velikoj meri, i onda kada to on i ne primećuje. Tokom studija u ovom važnom po­ gledu lekaru se ne daje nikakva priprema, pa čak vrlo često on nema ni prilike da se bar donekle orijentiše o ovom praktički tako važnom području. !

Iako se počeci moderne psihoterapije uglavnom temelje na Frojdovim zaslugama, ipak bi bila zabluda kada bi se — što se, uostalom, još uvek često dešava — psihoterapija naprosto identifikovala sa Frojdo­ vom »psihoanalizom«. Ovoj zabludi je svakako do290

prineo sam Frojd i njegove pristalice, koji su svoju seksualnu teoriju i svoju metodiku sektaški smatrali jedino spasonosnom. Adlerova »individualna psiholo­ gija« je prilog koji nije za potcenjivanje a time i proširenje psihološkog gledišta. U teoriji i metodici psihoanalize ima mnogo ispravnog i tačnog, ipak ona u suštini ograničava svoju istinu na seksualni sistem odnosa i šlepa je za sve ono što nije podređeno ovim kategorijama. Adler nam je pružio dokaz da se ne mali broj neuroza sa boljim uspehom može objasniti na sasvim drugi način. Ovaj noviji razvitak shvatanja terapijski teži ne samo privođenju u svest sadržaja i tendencija koji su doveli do oboljenja, već izvan toga njihovom svođenju (redukcija) na prvobitne, jednostavne instinkte, na koji način treba ponovo da se uspostavi neizvitopereno ljudsko biće. Ova terapijska namera nije samo vredna hvale, već i praktična, logična i bogata izgle­ dima. Terapijski rezultati, s obzirom na ogromne teš­ koće u lečenju neuroza, sasvim su ohrabrujući, iako ne tako idealni da se ne bi moglo poželeti nešto još bolje. Redukcija na instinkte je po sebi donekle sum­ njiva stvar, pošto čovek odvajkada živi na ratnoj nozi sa svojim instinktima, tj. sami ovi su u stalnom međusobnom sukobu, zbog čega preti opasnost da se redukcijom na instinkte prvobitni neurotski konflikt samo zameni nekim drugim. (Frojd je zamenjivao ne­ urozu pomoću tzv. neuroze prenosa — da navedemo samo jedan primer). Da bi izbegla ovu opasnost, psi­ hoanaliza teži obezvređivanju tzv. infantilnih tendencija-želja pombću uvida, dok individualna psihologija to pokušava pomoću kolektivizacije individue zasno­ vane na čoporskom nagonu. Frojd predstavlja naučni racionalizam X I X veka, Adler socijalno-političke ten­ dencije početka XX veka. Ovim nazorima, koji jasno počivaju na pretpo­ stavkama jednog doba, protivstavio sam dalekosežnu individualizaciju terapijske metode i iracionalizaciju cilja, ovo poslednje posebno da bi se osigurao što je 291

moguće bolji pristup bez predrasuda. Naime, kod psi­ hološkog razvitka lekar bi trebalo da iz principa pusti prirodu da deluje, i da, ako je ikako mogućno, izbegava da upliviše na pacijenta u smislu svojih sopstvenih filozofskih, socijalnih i političkih pretpostav­ ki. Iako su svi građani Svaj carske bar pred zakonom jednaki, ipak su kao individue svi vrlo nejednaki i zbog toga svako može biti srećan samo na svoj način. Time ni u kom slučaju ne želi razvijati »individuali­ zam«, već one preduslove koji su neophodni za svaki odgovorni rad, naime da pojedinac spozna sebe, svoju prirodu i da ima hrabrosti da je i potpuno prihvati. Tek kada čovek egzistira na svoj način, on je odgo­ voran i sposoban za rad, inače je on samo imitator i prišipetlja bez sopstvene ličnosti. Ove probleme moderne psihoterapije, koji daleko zadiru, ne pominjem stoga da bih dao iscrpni prikaz istih, već samo da bih pokazao čitaocu sa kojim pro­ blemima se sudara terapija koja je sebi postavila za cilj da neurotski pogrešni razvitak ponovo skrene u prirodne tokove. Da bi se čovek, u velikoj meri nesvestan svoje sopstvene ličnosti, vaspitao toliko da svesno pođe za njega ispravnim putem a istovremeno jasno spozna svoju socijalnu odgovornost, potrebna je, što će svakako prihvatiti svako ko ima i malo kritič­ nosti, zametna i dugotrajna procedura. Ako je Frojd već samim uključenjem snova u terapijski postupak, znatno komplikovao metodu, onda je ova daljom in­ dividualizacijom, koja se konsekventno sve više orijentiše na individualni materijal pacijenta, ne uprošćenija već postavlja još više zahteva. Ali, bolesnik može biti angažovan za saradnju samo u onoj meri u kojoj je došla do izraza njegova ličnost. Ako neki psihoanalitičar veruje da bi pacijenta više meseci mo­ rao svaki dan da vidi bar jedan sat, onda ja u težim slučajevima izlazim na kraj sa tri do četiri seanse nedeljno. Po pravilu zadovoljavam se sa dva sata, a kada je pacijent donekle uveden, ovo se svodi na j e ­ dan sat nedeljno. U međuvremenu, međutim, njegov posao je da radi na samome sebi, što se odvija pod mojom kontrolom. Za ovo mu prenosim neophodna 292

psihološka znanja, da bih ga po mogućstvu što pre oslobodio lekarskog autoriteta. Isto tako prekidam tretman otprilike na svakih deset nedelja da bi pa­ cijent ponovo bio upućen na svoju normalnu sredinu; na ovaj način on se ne otuđuje od njegovog sveta, jer i onako kod pacijenata postoji sklonost da žive na račun drugog. Kod ove metode omogućuje se da vreme deluje kao terapijski faktor, a da pacijent ne mora da lekaru plaća vreme. Pri ispravnom uvođenju većina ljudi je u stanju da već posle kraćeg vremena doprinese svoj, iako u početku skroman udeo saradnje. Na osnovu mog iskustva, pomoću isuviše čestih seansi se ne skraćuje vreme trajanja terapije. U sva­ kom slučaju ova traje prilično dugo, ako se radi o temeljitom tretmanu. Stoga, ako se seanse vremen­ ski distanciraju a međuperiodi popune pacijentovim radom, onda će terapija biti finansijski podnošljivija i za manje imućne, nego ako se ova, s obzirom na (sumnjivi) sugestivni efekat, sprovodi svakodnevno. U svim jasnim slučajevima neuroza neophodno je izvesno prevaspitanje i promena ličnosti, pošto se vrlo često po pravilu radi o pogrešnom razvitku in­ dividue koja datira još iz detinjstva. Shodno ovom saznanju moderna metoda mora uzeti u obzir i gle­ dišta humanističkih nauka, naime pedagoška i filo­ zofska, pošto se pokazalo da je za ovo nedovoljno či­ sto lekarsko prethodno obrazovanje. U svakom slu­ čaju vršenje ove delatnosti trebalo bi da pretpostavi temeljno psihijatrijsko znanje. Stručno tretiranje snova, međutim, zahteva znatno prošireno znanje u simbolici, koje se može steći jedino proučavanjem psihologije primitivaca i uporedne mitologije i teo­ logije. Na čuđenje samog psihoterapeuta, sa povećanim znanjem i iskustvom objekt njegove delatnosti nije postao jednostavniji, već je znatno dobio u obimu i komplikovanosti, tako da se u oblacima budućnosti već ocrtavaju obrisi nove, praktične psihologije, koja će jednom obuhvatiti saznanja lekara, kao i vaspitača i svih onih koji su bave ljudskom dušom. Do ta­ da će, uostalom, psihoterapija biti zadatak lekara i 293

ostaje nam da se nadamo da medicinski fakulteti neće biti gluvi u odnosu na ovaj zahtev bolesnika upućen lekaru. Obrazovani svet zna za postojanje psihotera­ pije a lekar iz svoje prakse poznaje veliki značaj psi­ hičkog uticaja, i zbog toga već sada u Svajcarskoj po­ stoji znatan broj lekara koji se zalaže za davanje pravnog statusa psihoterapiji i koji ovu, uz velike žrt­ ve, sprovode po svom najboljem znanju i umenju, a uprkos svome radu često su izloženi ismejavanju, nipodaštavanju i isto tako neobjektivnoj i zlonamernoj kritici.

III NEKI ASPEKTI MODERNE PSIHOTERAPIJE Na jednom kongresu za »Public Health« moderna psihoterapija se nalazi u nešto posebnom položaju. Ona se ne može pozvati niti na internacionalne spo­ razume, niti je u stanju da zakonodavcima i ministri­ ma zdravlja pruži dobre i praktične savete. Ona smerno stoji pored velikih organizacija i institucija za društveni napredak i mora se ograničiti na indivi­ dualnu pomoć, nezavisno od činjenice što su neuroze zastrašujuće proširene i što ne zauzimaju malo mesto unutar armije zala, koja pritiskaju zdravlje civilizovanog sveta. Psihoterapija i moderna psihologija su, međutim, ostale individualni pokušaji i poduhvati i do danas nisu našle opštu primenu ili je ova bila neznatna. Njena primena sasvim je prepuštena ličnoj inicijativi lekara pojedinca, pri čemu je čak ne potpomažu ni univerziteti. Pa ipak problemi moderne psihologije pobudili su tako veliko interesovanje, da je u ogrom­ noj nesrazmeri neznatna zvanična pažnja koja im se poklanja. Moram priznati da i meni samom nije bilo lako da se sprijateljim sa novim putevima na koje je uka­ zao Frojd, a koje sam kao mlad lekar upoznao iz nje­ govih, tada malobrojnih dela. U to vreme bavio sam [*] Prevod engleskog predavanja održanog na kongresu Societv of Public Health, Zurich, 1929. Objavlje.no u Journal of State Medicine, London, 1930, XXXVIII, 6. S.' 348—354.

295

se eksperimentalnom psihopatologijom, pri čemu su me uglavnom interesovali poremećaji reakcije u tako­ zvanom asocijativnom eksperimentu. Pri tome nisam mogao da pred vidim da moji rezultati neosporno pot­ vrđuju činjenice potiskivanja, subistitucije i simbolizacije koje je opisao Frojd. Isto tako nisam mogao ni da zaobiđeni važnu ulogu seksualnosti u etiologiji a naročito strukturi neuroza. Medicinska psihologija je još uvek pionirski po­ sao, a ipak izgleda kao da zvanična medicina počinje mnogo toga što je do sada procenjivala samo sa fizio­ loške strane da shvata i sa psihološke, sasvim nezavi­ sno od neuroza, čija se psihička priroda više ne može osporavati. S tim izgleda da je i medicinska psiholo­ gija izborila svoje mesto u lekarskom mišljenju. Ali gde student medicine može da izuči psihologiju? Za lekara je važno da nešto zna o psihologiji svojih paci­ jenata, o psihologiji neurotskih, duševnih i somatskih bolesnika. U ovom pogledu specijalista već raspolaže znatnim znanjima; ali univerziteti ne pospešuju ovak­ ve studije. Kada bih ja bio odgovoran za fakultet ne­ kog univerziteta, verovatno bih i ja bio uzdržijiv u odnosu na medicinsku psihologiju kao predmet, tako da zbog toga mogu razumeti ovakav stav. Kao prvo, ne može se prevideti činjenica da su se Frojdove teorije sukobile sa izvesnim duboko ukorenjenim predrasudama. Malo je pomoglo to što je Frojd kasnije modifikovao neke aspekte svog učenja. U očima javnosti bio je već obeležen pomoću njegovih prvašnjih, jednostranih i preteranih zaključaka. Osim toga ovi počivaju na materijalističkom gledanju na svet, koje od početka ovog veka sve više gubi tle. Frojdovo ekstremno gledište ne vređa samo neke ide­ alističke stavove, već ono ne odgovara ni prirodnim sklonostima čovekove psihe. Sigurno da čovekova pri­ roda ima svoje tarrne strane, ali kako laik tako i ra­ zumni naučnik su ubeđeni da ova ima i svoje dobre i pozitivne strane, koje su bar isto toliko stvarne. Zdrav ljudski razum se opire tome da se sve izvodi iz seksualnosti i drugih moralnih inkompatibilnosti. Jedno takvo shvatanje je isuviše destruktivno. 296

Frojd pripisuje nesvesnom izvanredni značaj, ali ovo njegovo gledište nema velikog eha, a ipak se pri tom radi o shvatanju kome se ne može odreći izvesna važnost. Ipak se treba čuvati od preteranog na­ glašavanja nesvesnog, jer inače postoji opasnost da se potceni svesno, čime se konačno dospeva do potpuno mehanističkih shvatanja. Ovo se, međutim, ne slaže sa našim instinktom, koji svest podiže kao arbiter mundi. Ali kako svest precenjuju racionalnosti, zdra­ va je pojava da se i nesvesnom prizna vrednost koja mu pripada; pa ipak se ono ne bi smelo vrednovati više od svesti. Dalji razlog suzdržanosti leži u tome što nedo­ staje jedna stvarna medicinska psihologija, mada po­ stoji psihologija za lekare. Psihologija nije samo stvar specijalista, niti se ograničava samo na izvesna obo­ ljenja. Ona je nešto opšte ljudsko sa odgovarajućim odstupanjima, koja zavise od vrste praktičnog poziva, dotičnog oboljenja itd. Ona isto tako nije samo nešto instinktivno ili biološko. Kada bi to bio slučaj, onda bi isto tako dobro mogla biti obrađena u nekom od poglavlja udžbenika biologije. Naprotiv, ona ima ne­ obično važne socijalne i kulturne aspekte, bez kojih ne bismo mogli da zamislimo ljudsku psihu. Zbog to­ ga je nemoguće govoriti o opštoj i normalnoj psiho­ logiji kao o čistom produktu nastalom iz sukoba in­ stinkta i morala ili sličnih suprotnosti. Pre svakog po­ četka čovek je samom sebi dao svoje sopstvene zako­ ne, pa čak ako su ovi, kako izgleda da smatra Frojd, pronalazak naših zlonamernih predaka, ipak je čud­ novato da se čovečanstvo u svim vremenima ćutke vladalo po ovim zakonima. I sam Frojd, koji je hteo da svoju psihoanalizu ograniči na medicinsko područje (samo povremeno prelazeći na druga područja), bio je prinuđen da se pozabavi principijelnim pitanjima, koja daleko prevazilaze čisto medicinska područja. Već površni tret­ man inteligentnog pacijenta bezuslovno vodi do os­ novnih pitanja, pošto mejuseza ili bilo koji psihički konflikt mnogo više zavisi od ličnog stava pacijenta nego od njegovog istorijata detinjstvajSasvim neza297

visno od uticaja koje je morao pacijent da trpi u svo­ joj mladosti, on mora konačno da izađe na kraj sa tim, a to mu uspeva samo pomoću zauzimanja odgo­ varajućeg stava. Stav je od najvećeg značaja. Nasu­ prot tome Frojd stavlja težište na etiologiju slučaja i pretpostavlja da će izlečenje neuroze uslediti čim se privedu u svest njeni uzroci. U stvari samo p o ­ znavanje uzroka pomaže isto tako malo kao što bi, na primer, tačno poznavanje uzroka rata moglo da podigne vrednost francuskog franka. Zadatak psiho­ terapije se sastoji u tome da menja svesni stav, a ne u tome da goni i lovi potonula dečja sećanja. Sigurno da jedno nije moguće bez drugog, ali glavni akcenat trebalo bi staviti na (svesni) stav pacijentov. Ovo ima svoje dobre razloge; jedva da postoji ijedan neurotičar koji se isuviše rado ne drži svojih ranijih patnji da bi se u svojim sećanjima što potpunije naslađivao samosažaljenjem. često se njegova neuroza i sastoji upravo u fiksiranosti za prošlost i u tome što neurotičar pokušava da prošlošću sve objasni i sve opravda. Kao što je poznato u ovom pitanju zauzimam kri­ tički stav prema Frojdu. Ali moja kritika ne ide tako daleko da bi osporavala izvanrednu moć retrospektivne tendencije. Naprotiv, njoj pripisujem veliki zna­ čaj. Po mome mišljenju terapija, koja ne bi uzimala u obzir ove tendencije, ne bi bila dovoljno temeljna. Frojd sledi retrospektivne tendencije do kraja i tako dospeva do svojih opšte poznatih otkrića. Pri tom se samo na izgled radi o činjenicama; to su uglavnom interpretacije. Frojd ima posebnu metodu interpre­ tacije psihičkog materijala; on dolazi do svojih tipič­ nih zaključaka ne samo stoga što materijal poseduje seksualni aspekt, već pre svega što ga sagledava na određeni način. Ovo se, na primer, pokazuje u nje­ govom tretmanu snova. Frojd smatra da je san fa­ sada, da se može i obrnuti, a pored toga je ovaj ili onaj faktor sna eliminisan pomoću cenzora itd. Tumačenje je u stvari jezgro teškoća. Isto tako dobro može se pretpostaviti da san ne predstavlja fasadu, da ne postoji cenzor i da nesvesno dolazi neposredno do izraza u snu. San je isto tako genuin 1

298

kao belančevina u mokraći, što je konačno sve drugo samo ne fasada. Ako se san shvati na ovaj način, pri­ rodno da se dospeva do sasvim drugačijih zaključaka. Isto važi i za regresivne tendencije. Po mome shva­ tanju kod njih se ne radi o vraćanju u infantilnost već o legitimnom pokušaju čoveka da nađe nešto sebi neophodno. Sigurno da ne nedostaju infantilne per­ verzije. Ali, da li smo baš tako sigurni da ono što se javlja kao incestuozna želja i kao takvo tumači, i u stvarnosti nije ništa drugo? Ako se savesno i bez teorijskih predrasuda potrudimo da pronađemo šta pacijent stvarno traži u svom ocu ili svojoj majci, onda po pravilu nećemo naći incestne želje već pre pravi zazor od tako nečega. Pokazalo se da on traži nešto sasvim drugo, nešto što Frojd redukuje samo negativno, naime osećanje dečje nevinosti, zbrinutosti i sigurnosti, međusobne ljubavi, poverenja i vernosti — ukratko, nešto što ima mnogo imena. Da li je ovaj cilj regresivne tendencije stvarno tako potpuno neopravdan? Ili, da nije on upravo ono što je pacijentu preko potrebno da bi iznova izgradio svoj svesni stav? Smatram da je incestna želja, kao i ostali per­ verzni seksualni aspekti, u najvećem broju slučajeva samo sporedni produkt, i da se suštinski sadržaj re­ gresivne tendencije može sagledati upravo u pomenutim željama. Nemam ništa protiv ako se pacijent u ovom smislu vrati u detinjstvo ili ako se zadubi u dečja sećanja. Ne priključujem se ni činjenici da prepuštanje ovim dečjim sećanjima za pacijenta predstavlja rizik, i da zbog toga, možda, može propasti. Naprotiv, sve­ sno ga podstičem da se pozabavi ovim dragocenim sećanjima, a pri tom se prepuštam njegovom kriterijumu vrednosti, pošto želim da ga izlečim a stoga m o ­ ram da primenim sva raspoloživa sredstva da bih p o ­ stigao taj terapijski cilj. Regresivna tendencija kazuje jedino da pacijent traži sebe u svojim dečjim sećanjima, ponekad u svo­ ju korist, često na svoju štetu. Njegov dotadašnji raz­ vitak bio je jednostran; bitni delovi ličnosti nisu uzi29»

mani u obzir, što je konačno dovelo do njegovog za­ kazivanja. Zbog toga mora da se vraća. U mojoj knji­ zi Psihološki tipovi pokušao sam da pokažem kuda vodi takav jednostrani razvitak. Mogu se razlikovati dva principijelno različita glavna stava; naime intraverzija i ekstraverzija. Oba su po sebi korisni sta­ vovi, sve dok su donekle usklađeni jedan sa drugim. Opasna je samo naglašena jednostranost. Unutar ovog više opšteg okvira sreću se mnoge finije lične razlike, koje su uslovljene dominacijom neke određene psi­ hičke funkcije. Onaj ko, na primer, ima bistru glavu, taj će svoj britki intelekt razviti na račun osećanja, a realista će uvek obezvređivati lepe iluzije intuitivca. Jednostrani ljudi gledaju unatrag u detinjstvo uvek kada dospeju u ćorsokak; oni čeznu za izgubljenim rajem, sa kojim su u vezi sa sada već manje vrednom funkcijom; ili njihovi snovi oživljavaju čarobna sećanja na davno potonulu prošlost. Sa malo više idealističkog stava stvari se mogu tumačiti i drugačije i tako dospeti do psihologije koja uzima u obzir i ono pozitivno a ipak je tačna kao i ona koja vidi samo tamnu, zasenčenu stranu. Zašto ne bi trebalo tamo gde je to moguće činjenice tuma­ čiti u prihvatljivom i pozitivnom smislu? To je za veći broj ljudi bolje i u svakom slučaju više ohrabrujuće, nego kada se sve svodi samo na infantilne sklonosti. Ali i ovde se ne srne biti jednostran; izvesnim paci­ jentima može samo koristiti, ako im se katkada saopšti, doduše drastična ali lekovita istina. Prema prvobitnoj Frojdovoj ideji nesvesno je neka vrsta posude ili sobe za starež, za potisnuti ma­ terijal, infantilne želje ili tome slično. Nesvesno je, međutim, više od toga; ono je naprosto osnova i preduslov svesti. Ono je psihički život pre, za vreme i posle uspostavljanja svesti. Kao što novorođeno dete dolazi na svet sa gotovim i visoko razvijenim moz­ gom, do čije je diferencijacije došlo kroz iskustvo to­ kom bezbrojnih vekova, tako se i nesvesna psiha sa­ stoji od nasleđenih instinkata, funkcija i oblika, koji su bili svojstveni još ancestralnoj psihi. Ovo kolek­ tivno nasleđe ne sastoji se od nasleđenih predstava 300

već od mogućnosti za takve predstave — drugim re­ cima od apriori kategorija mogućih načina funkcionisanja. Ovakvo nasleđe može se označiti kao instinkt u prvobitnom smislu te reči. Svakako to nije tako jed­ nostavno; naprotiv, radi se o vrlo komplikovanoj mre­ ži koju sam ja označio kao arhetipske uslove. Ova či­ njenica implicira da će se čovek u određenoj situaciji verovatno ponašati onako kako su se ponašali nje­ govi preci, sve unazad do Metuzalema. Nesvesno je, dakle, shvaćeno kao opšta predispozicija ka ekstrem­ nom konzervatizmu, u neku ruku kao garancija za to da se nikada neće desiti nešto novo. Kada bi ovaj iskaz imao neograničenu važnost, onda ne bi postojala stvaralačka fantazija. Ova je, međutim, dovela do radikalnih promena i obnavlja­ nja. Stoga naš zaključak mora biti delimično pogre­ šan, pošto stvaralačka mašta postoji, i nije samo pre­ rogativ nesvesne psihe. Kod stvaralačke fantazije radi se o procesu pri kome psihički sadržaji iz područja nesvesnog prodiru u svest. To su nadahnuća, dakle nešto što se ni na koji način ne može uporediti sa koncentrisanim misaonim procesom svesti. Tako se nesvesno može posmatrati kao stvaralački faktor, čak kao smeli novator, pa ipak ono je istovremeno tvrđava konzervatizma. Priznajem da ovo shvatanje izgleda paradoksalno; ali činjenice su takve. Sam čo­ vek je paradoksalan, što se ne može menjati. Ima svog dobrog razloga što se naša rasprava za­ vršava sa paradoksom i da ovo paradoksno kazivanje pre odgovara istini nego jednostrani, takozvani »po­ zitivni« zaključak. Ali ovde nije mesto za iscrpnu, logičnu diskusiju. Ako se predoči ono što sam upravo naveo o zna­ čaju nesvesnog i regresivne tendencije, shvatiće se zbog čega kod pacijenata nastaju ove tendencije i ko­ liko su one opravdane. Retrospektivno i introspektivno ponašanje je patološko i pogrešno samo onda, kada stane i ostane kod ništavnosti kao što su incest i druge neplodne fantazije ili kod osećanja niže vrednosti. Retrospekciju i introspekciju treba još intenzivnije potpomagati, pošto tada pacijent ne upo301

znaje samo svoje infantilne želje, već osim toga pro­ dire u sfere kolektivno nesvesnog, gde najpre otkriva riznicu kolektivnih ideja a zatim i sopstvene stva­ ralačke snage. Na ovaj način pokazuje mu se njegova povezanost sa celim čovečanstvom, onako kako je oduvek bilo i kako će uvek biti. Kroz to on povećava svoj skromni lični posed, koji se pokazao nedovolj­ nim. Ovakve tekovine ojačavaju njegov stav, i to je takođe razlog zbog čega su kolektivne ideje oduvek bile od tako velike važnosti. Izgleda kao da je Frojd zastao u svom sopstvenom pesimizmu, budući da se čvrsto drži negativnog i ličnog pojma nesvesnog. Ne vodi nikuda ako se ve­ ruje da je vitalna osnova čoveka samo lične prirode i na taj način privatna »affaire scandaleuse«. Ovakav način mišljenja je apsolutno jalov i odgovara stvar­ nosti toliko koliko, recimo, neka Strindbergova dra­ ma. Ako se pocepa veo ove nezdrave i pogrešne pred­ stave, onda se iz uske, prigušene, lične atmosfere dospeva u široko područje kolektivne psihe i u zdravo, prirodno tle čovekovog duha, tj. u dušu čovečanstva. Jedino na ovoj osnovi možemo steći nov i upotrebljiv stav.

302

IV CILJEVI PSIHOTERAPIJE Danas, po svoj prilici, svi se slažu sa uverenjem da su neuroze funkcionalni psihički poremećaji i da se, stoga, prvenstveno mogu lečiti psihičkom terapi­ jom, Ali kada se susretnemo sa pitanjem strukture neuroza i principa terapije, onda prestaje ova jednodušnost, tako da se mora priznati da danas još ne postoji svestrano zadovoljavajuće shvatanje kako su­ štine neuroza tako ni principa njihovog lečenja. Iako su u ovom pogledu dve struje ili škole naišle na veliki odziv, ipak time ni izdaleka nije iscrpljen broj po­ stojećih, drugačijih mišljenja. Među nama ima veliki broj onih koji ne pripadaju nijednoj partiji, koji, u opštem sukobu mišljenja, stvaraju svoje posebno shvatanje. Ako bi čovek hteo da skicira sažetu sliku ovog mnoštva, onda bi na svojoj paleti morao da skupi celokupnu dugu sa svim njenim nijansama. Da je u mojoj moći, uživao bih da to učinim, jer mi je oduvek bila potreba skupno sagledavanje različitih mišljenja. Ovakva mišljenja uopšte ne bi mogla na­ stati pa čak i sabrati sledbenike, da ne odgovaraju posebnoj psihologiji, posebnom temperamentu, jed­ noj više ili manje opšte prisutnoj psihičkoj činjenici. Isključimo li i odbacimo jedno takvo mišljenje nat ] Predavanje objavljeno u kongresnom izveštaju nemačkog psihoterapijskog društva, 1929. i u Seelenprobleme der Gegenwart, 5. izd., 1950. 1

303

prosto kao pogrešno, onda ćemo time kao nesporazum odbaciti i taj posebni temperament ili tu posebnu osnovnu činjenicu, tj. mi bismo izvršili nasilje nad našim sopstvenim iskustvenim materijalom. Odjek koji je našao Frojd sa svojom kauzalističkom seksual­ nom teorijom i mišljenjem da se psihička zbivanja uglavnom vrte oko infantilnih zadovoljstava i njihovog zadovoljenja, treba da poduči psihologa da se ovaj način mišljenja i osećanja susreo sa relativno široko rasprostranjenom dispozicijom, tj. duhovnom stru­ jom, koja se kao kolektivno-psihološka pojava, neza­ visno od Frojdove teorije, istovremeno pojavila i na drugim mestima, pod drugim uslovima, u drugim gla­ vama i u drugim oblicima. Podsetio bih s jedne strane na radove Havelok Elisa (Havelock Ellis) i Augusta Forela (August Forel) i skupljače Anthropophyteia zatim na seksualne eksperimente postviktorijanske epohe u anglosaksonskim zemljama i na široku dis­ kusiju o seksu u tzv. beletristici koja je sigurno za­ počela već sa francuskim realistima. Frojd je jedan od eksponata psihičke činjenice tog doba, koja po sebi opet ima poseban istorijat, u koji se ovde, iz razum­ ljivih razloga, ne možemo upuštati. 2

Odobravanje koje je Adler, slično Frojdu, našao s ove i s one strane okeana, ukazuje na neospornu činjenicu da potreba za sopstvenim uvažavanjem, za­ snovana na osećanju manje vrednosti, može da pruži zadovoljavajuća objašnjenja vrlo velikom broju lju­ di. Ne može se osporiti da ovo mišljenje obuhvata psihička činjenična stanja, koja u Frojdovim shvatanjima nisu dobila svoje pravo mesto. Svakako da ne treba iscrpno da navodim sa kakvim se kilektivno psihološkim i socijalnim uslovima susrelo Adlerovo shvatanje, koje je od njih stvorilo svoje teorijske eks­ ponate. To je svakom vidljivo. Bila bi neoprostiva greška prevideti istinitost ovih shvatanja, kako Frojdovog tako i Adlerovog, ali bi isto tako bilo neoprostivo jedno od ovih smatrati jedinstvenom istinom. Obe istine odgovaraju psihič8

304

Leipzig, 1904—1913.

i

kim stvarnostima. Stvarno ima slučajeva koji se uglavnom mogu objasniti prema; jednoj i takvih koje najbolje možemo izložiti i objasniti po drugoj teoriji. Nijednog od ove dvojice autora ne bih mogao da okrivim za neku fundamentalnu zabludu, već sam naprotiv sklon da, koliko je m o g u ć e , primenim obe hipoteze, budući da priznajem njihovu relativnu tačnost. Ne bi mi nikada palo na pamet da moj put od­ vojim od Frojdovog, da se nisam sudario sa činjeni­ cama koje su me prisilile na modifikacije. Isto važi i za moj odnos prema Adlerovom shvatanju. Prema gore iznesenim j e d v i da je potrebno na­ glašavati da istinitost mojih odktupajućih mišljenja isto tako osećam relativnim i d a sebe samog doživ­ ljavam kao čist eksponat neke druge dispozicije, da bih skoro mogao da se pridružim gColridžovoj (Coleridge) ispovedi: »Verujem u jeUrui i jedinu spasono­ snu crkvu, čiji sam zasad jedmr^plan^« Ako bi igde trebalo biti skroman i uvažiti pri­ vidno mnoštvo protivurečnih mišljenja, onda je to danas slučaj u primenjenoj psihologiji, pošto smo još daleko od toga da temeljno poznajemo najotmeniji objekt nauke, ljudsku dušu. Zasad imamo samo više ili manje plauzibilna mišljenja, koja se još za­ sad nigde ne poklapaju. Stoga ako izlazim pred slušaoce da bih rekao ne­ što o mojim shvatanjima, onda to ne treba pogrešno razumeti kao uzdizanje neke nove istine ili čak kao najavu konačnog jevanđelja. I zapravo mogu da go­ vorim samo o pokušaju da sebi rasvetlim tamne, psi­ hičke činjenice ili da prebrodim terapijske teškoće. Upravo bih se zadržao na ovom drugom momen­ tu, pošto ovde leži najneposrednija potreba za modi­ fikacijom. Kao što je poznato, sa nedovoljnom teo­ rijom može se dugo izdržati, ali ne i sa nedovoljnom terapijskom metodom. U mojoj skoro tridesetogodiš­ njoj praksi snabdeo sam se znatnom kolekcijom neuspeha, koji su mi bili upečatljiviji od uspeha. Uspehe u psihoterapiji može imati svako, počev od primitivnog vrača i izlečitelja molitvama. Iz uspeha 30 Jung, Odabrana dela, II

305

psihoterapeut uči malo ili nimalo, pošto ga ovi uglav­ nom učvršćuju u njegovim zabludama. Nasuprot to­ me neuspesi su dragocena iskustva, pošto se u njima ne otvara samo put ka nekoj boljoj istini, već nas oni prisiljavaju i na promenu naših shvatanja i me­ toda. Dok s jedne strane veliku potporu, za koju u I voj liniji zahvaljujem Frojdu a zatim i Adleru, pri­ znajem i praktički utoliko što svaku mogućnost koju mi pružaju njihova gledišta koristim u terapiji pa­ cijenata, moram sa druge strane istaći da sam pretrpeo neuspehe za koje držim da nisu bili neizbežni da sam na vreme uzeo u obzir one činjenice koje su me naknadno naterale na modifikacije. Skoro je nemoguće ovde izložiti sve uslove pod kojima sam doživeo brodolome. Moram se zadovoljiti sa tim da iznesem bar neke tipične slučajeve. Glavne teškoće imao sam sa pacijentima poodmaklog život­ nog doba, posle četrdesete. Kod mlađih ljudi po pra­ vilu izlazio sam na kraj sa već poznatim stanovištima, jer Frojdova je, kao i Adlerova, tendencija dovesti pacijenta do prilagođavanja i normalizacije. Oba gle­ dišta se izvrsno mogu primeniti kod mlađih ljudi, a da na izgled ne preostanu štetni zaostaci. Ovo, prema mom iskustvu, kod starijih ljudi često nije slučaj. Uopšte mi izgleda da se duševne osnovne činjenice tokom života jako menjaju, tako korenito da bi se skoro moglo govoriti o psihologiji životnog prepodneva i životnog popodneva.fPopravilu život mladog čoveka stoji u znaku opšte ekspanzije za stremlje­ njem vidljivim ciljevima, dok njegova neuroza izgle­ da da uglavnom počiva na oklevanju ili uzmicanju od ovog smera. Nasuprot tome život starijeg čoveka stoji u znaku kontrakcije, održavanju postignutog i smanjenju ekspanzije. Njegova neuroza uglavnom počiva na vremenski nesrazmernom zadržavanju mla­ dalačkog stava. Kao što mladi neurotičar zazire od života, tako stariji uzmiče pred smrću! Ono što je mladom nekad bio normalan cilj, starom postaje neurotska prepreka; konačno isto onako kao što se kroz oklevanje mladog neurotičara njegova prvobitna nor306

malna zavisnost od roditelja preobraća u životu oprečni incestni odnos. Prirodno je da kod mladog Čoveka neuroza, otpor, potiskivanje, prenos, fikcije, itd. imaju obrnuto značenje nego kod starijih, uprkos sve prividne sličnosti. Shodno tome moraju se i modifikovati ciljevi terapije. Stoga mi starost pacijenta izgleda nada sve važna indikacija. Ali i unutar mladalačke faze života ima razli­ čitih indikacija. Tako je, po mome mišljenju, vitium artis pacijenta sa tipom Adlerove psihologije, dakle, npr. »nekog neuspešnog sa infantilnom potrebom za uvažavanjem sopstvene ličnosti, tretirati po Frojdovom stanovištuj kao što bi i obrnuto bio težak nespo­ razum Adlerova gledišta nametati npr. nekom uspešnom čoveku sa izraženom psihologijom zadovoljstva. Otpori pacijenta mogu biti dragoceni putokaz u sum­ njivim slučajevima. Sklon sam da duboke otpore najpre shvatim ozbiljno — ma kako ovo zvučalo paradoksno. Naime, mišljenja sam da nije neophodno da lekar zna bolje od pacijenta, odnosno njegova du­ ševna svojstva, koja i njemu mogu biti sasvim ne­ svesna. Ova lekareva skromnost je sasvim na mestu, s obzirom na činjenicu da do danas ne samo da nema opšte važeće psihologije, već da osim toga postoji nepoznato mnogo temperamenata i više ili manje individualnih psiha, koje se ne uklapaju ni u jednu šemu. Poznato je da ja in puncto temperamenat pret­ postavljam dva različita osnovna stava, oslanjajući se na tipične razlike koje su otkrili mnogi poznavaoci ljudi, naime ekstrovertni i introvertni stav. I ove sta­ vove posmatram kao bitne indikacije, isto kao čestu dominaciju izvesne psihičke funkcije nasuprot drugih funkcija. Nečuveno mnoštvo individualnih života uslovlja­ va zapravo neprestane modifikacije, koje sam lekar često sasvim nesvesno sprovodi a koje se, posmatrano principijelno, uopšte ne slažu sa njegovim teorijskim opredeljenjem. 3

3

20*

Up. Psychologisćhe Typen, 86, pod: Funktion.

307

Po pitanju temperamenta ne bih smeo da ne pomenem da ima ljudi čiji je stav pretežno duhovni i takvih čiji je pretežno materijalistički, pri čemu se ne sme smatrati da je ovakvo držanje slučajno ste­ čeno, kao čist nesporazum. Cesto su to čak urođene strasti, koje ne može iskoreniti nikakva kritika niti ubeđivanje; pa čak ima slučajeva gde je prividni iz­ raziti materijalizam, u osnovi uzev, izbegavanje reli­ gijskog temperamenta. Danas se još lakše sreću obr­ nuti slučajevi, iako ovi nisu češći od prethodnih. I ovo je indikacija koja se, po mome mišljenju, ne sme prevideti. Kada koristimo izraz »indikacija«, onda može skoro izgledati kao da se pod tim, kao u medicini, misli na indikaciju za ovu ili onu terapiju. Možda bi to trebalo da bude tako, ali psihoterapija danas još nije tako daleko, zbog čega izraz »indikacija« na žalost ne znači ništa više do samo upozoravanje na opasnost od jednostranosti. Čovekova psiha je nešto čudovišno dvosmisleno. U svakom pojedinom slučaju mora se postaviti pita­ nje da li se radi o stavu ili tzv. habitusu, ili možda samo o kompenzaciji suprotnosti. Moram priznati da sam se u ovom pogledu tako često varao da sad u svakom konkretnom slučaju, ako je ikako moguće, ne uzimam u obzir teorijske pretpostavke o strukturi neuroze i o onome što pacijent navodno može ili tre­ ba. Koliko je to god moguće ostavljam da iskustvo odluči o terapijskim ciljevima. Ovo možda može iz­ gledati čudno, jer se obično pretpostavlja da terapeut ima cilj. Upravo u psihoterapiji izgleda mi uputno ako lekar nema nekog sigurnog cilja. Jedva je mo­ guće da on može nešto znati bolje od prirode i volje za životom bolesnika. Najveće odluke u čovekovom životu po pravilu su mnogo više podređene instink­ tima i drugim tajanstvenim, nesvesnim faktorima, nego svesnoj volji i dobronamernoj razboritosti. Ci­ pela koja odgovara jednom, žulja drugog, tako da nema opšte važećeg životnog recepta. Svako ima svoj oblik života u sebi, iracionalni oblik koji se nikakvim drugim, boljim ne može zameniti. 308

Sve ovo, naravno, ne sprečava da se u prvom momentu ide što je moguće dalje sa normalizacijom i racionalizacijom. Ako je terapijski uspeh dovoljan, onda se treba na tome zaustaviti. \Ali ako nije do­ voljan, onda terapiju uz rizik, treba usmeriti prema iracionalnim datostima bolesnika; Ovde moramo sle­ diti prirodu kao vodiča, i to što onda radi lekar manje je terapija, već više razvitak stvaralačke klice koja se nalazi u pacijentu. Ono što imam da kažem počinje tamo gde zapo­ činje razvitak, a prestaje terapijski postupak. Kao što se vidi, ono što mogu da dodam pitanju terapije ogra­ ničava se na one slučajeve, kod kojih racionalna te­ rapija nije dala dovoljne rezultate. Bolesnički mate­ rijal koji mi stoji na raspolaganju je svojstven: svezi slučajevi su u znatnoj manjini. Najveći broj iza sebe već ima neki oblik psihoterapijskog lečenja i to sa parcijalnim ili negativnim uspehom. Oko trećina mo­ jih slučajeva ne pati od neuroze koja se može odrediti klinički, već od besmislenosti i bespredmetnosti nji­ hovog života. Nemam ništa protiv ako se ovi slučajevi obeleže kao opšta neuroza našeg doba. Pune dve trećine mojih bolesnika nalaze se u drugoj polovini života. Ovaj svojstveni materijal pruža racionalnim te­ rapijskim metodama naročiti otpor, verovatno stoga što se najčešće radi o socijalno prilagođenim, često izvanredno sposobnim individuama, kojima normali­ zacija ništa ne kazuje. A što se tiče takozvanih nor­ malnih, tek tu nisam u stanju da im serviram gotove poglede na život. Kod većine mojih slučajeva iscrp­ ljeni su resursi svesti — za to odgovara svakodnevni engleski izraz: »I am stuck« — »ne ide dalje«. Ova činjenica je ono što me uglavnom prisiljava da tražim nepoznate mogućnosti, pošto ne znam ništa da od­ govorim pacijentu kada mi postavi pitanje: »Šta mi savetujete? Šta treba da radim?« A stvarno i ne znam. Jedino znam da će onda, kada moja svest više ne vidi neki prohodni put pred sobom i zbog toga zastane, moja nesvesna duša reagovati na nepodno­ šljivi zastoj. 309

Ovo »ne ide dalje« je psihički proces koji se to­ kom razvitka čovečanstva ponavljao bezbroj puta tako da je čak postao motiv mnogih bajki i mitova, gde onda za zaključana vrata postoji magična lozin­ ka ili korisna životinja za nalaženje skrivenog puta. To znači, drugačije rečeno: fene ide dalje« je tipičan događaj, koji je u sva vremena uslovljavao tipične reakcije i kompenzacije* Stoga sa izvesnom verovatnoćom možemo računati sa tim da će se pojaviti nešto odgovarajuće u reakcijama nesvesnog, npr. u sno­ vima. ~u ovakvim slučajevima se stoga moja glavna pažnja usmerava na snove. Ovo ne činim zbog toga što eventualno insistiram na ideji da se sve mora postići sa snovima ili što bih sam posedovao neku tajanstvenu teoriju snova po kojoj bi to moralo da se tako i tako odvija, već sasvim jednostavno zbog nedoumice. Ne znam odakle bih inače nešto uzeo, zbog toga pokušavam da to nađem u snovima, pošto ovi ipak daju imaginacije, oni ipak ukazuju na nešto, što je bar nešto više nego ništa. Ja nemam neku teo­ riju snova, ne znam kako nastaju snovi. Isto tako nisam sasvim siguran da li moj način sa kojim bara­ tam sa snovima uopšte zaslužuje naziv metoda. Delim sve predrasude protiv tumačenja snova kao su­ štinu sve nesigurnosti i samovolje. Ali s druge strane znam da, po pravilu, pri tom nešto proistekne kada se o snu dugo i dovoljno temeljno razmišlja, tj. kada se on nosi sa sobom. Ovo nešto naravno da nije na­ učni rezultat sa kojim bi se moglo razmetati ili koji bi se mogao racionalizirati, već je to praktičan, važan znak koji pokazuje pacijentu kuda nesvesni put us­ merava. Ne smem insistirati na tome da je rezultat prosuđivanja sna naučno dokaziv ili održiv, jer se tim u stvari povodim za autoerotskim sporednim ci­ ljem. Moram se sasvim zadovoljiti time da to nešto kazuje pacijentu i daje strujanja njegovom životu. Jedini kriterijum koga smem da priznam je, dakle, činjenica da rezultat mojih nastojanja deluje. Moju naučničku sk'lonost, naime želja da uvek i znam za­ što nešto deluje, moram uštedeti za slobodno vreme. 310

Beskrajno su raznoliki sadržaji inicijalnih snova, t j . snovi u početku poduhvata ove vrste. U velikom I broju slučajeva snovi najpre ukazuju na prošlost i podsećaju na zaboravljeno, izgubljeno. Naime, često se ovi zastoji i dezorijentacije zbivaju onda kada je život postao jednostran. Tada može doći do iznenad- I nog tzv. gubitka libida. Sva dotadašnja delatnost po- 1 staje neinteresantna, besmislena a njeni ciljevi odj e d n o m više nisu vredni poštovanja. Ono što je kod I jednog samo prolazna ćud, kod drugog može postati hronično stanje. U ovim slučajevima često se sreće da negde u prošlosti leže pokopane drugačije razvoj-' ne mogućnosti ličnosti, a da o tome niko ništa ne zna, pa čak ni pacijent. Ali san može otkriti trag. U drugim slučajevima snovi ukazuju na sadaš­ nje činjenice, o kojima svest nikada ne bi pretposta­ vila da bi mogle biti problematične ili osnova kon­ flikata, kao npr. brak, socijalni položaj itd. Ove mogućnosti leže još u području racionalnog, i ne bi mi bilo teško da ovakve incijalne snove učinim plauzibilnim. Stvarna teškoća počinje tek kada snovi ne ukazuju na išta opipljivo, a to čine često, naro­ čito onda kada pokušavaju da dokuče nešto iz buduć­ nosti. Pod ovim snovima ne podrazumevam obavezno proročke snove, već samo predosećajne ili »rekognoscirajuće« snove. Ovakvi snovi sadrže samo tragove mogućnosti i zbog toga nikada ne mogu izgledati verodostojni stranom licu. Cesto i meni samom nisu verodostojni, zbog* čega imam običaj da kažem pa­ cijentu: »Ne verujem. Ali sledite trag.« Kao što je rečeno, jedini kriterijum je podsticajno dejstvo, pri čemu još ni izdaleka nije potrebno i da znamo zbog čega dolazi do ovakvog dejstva. Ovo'posebno važi za snove koji sadrže nešto kao nesvesnu metafiziku«, naime mitološko mišljenje u analogijama, pri čemu se obično sanja u nečuveno bizarnim oblicima, koji u početku čoveka obično preneraze. Sigurno će mi se prigovoriti, odakle znam da snovi sadrže nešto tako kao »nesvesna metafizika«. Moram priznati da ne znam da li to snovi sadrže. 311

Zato znam isuviše malo o snovima. Jedino vidim dej­ stvo kod pacijenata. Ovde bih hteo da dam mali primer. — U dužem inicijalnom snu jednog mog »normal­ nog« slučaja glavnu ulogu igrala je činjenica da je dete sestre snevača bilo bolesno. Radilo se o dvogo­ dišnjoj devojčici. U stvarnosti njegova sestra je pre izvesnog vre­ mena izgubila dečaka, koji je bio teško bolestan; inače nijedno od njene dece nije bilo bolesno. Snena činjenica bolesnog deteta pokazala se najpre kao ne­ dostupna, pošto nikako nije odgovarala stvarnosti. Kako između snevača i njegove sestre nisu postojale neposredne i bliske veze, to u ovoj slici nije mogao da oseti nešto lično. On se, međutim, iznenada setio da je pre dve godine započeo sa proučavanjem okul­ tizma, tokom koga je otkrio i psihologiju. Dete je očigledno bilo njegovo duševno interesovanje — po­ misao, na koju ja sam ne bih došao. Posmatrano čisto teorijski ova slika sna mogla je da znači sve ili ništa. Znači li neka stvar ili neka činjenica uopšte ikada nešto? Sigurno je samo da je čovek taj koji tumači, tj. pridaje značenje. A to je za psihologiju bitno. Da je proučavanje okultizma bolesno, snevaču je imponovalo kao nova interesantna misao. To je nekako po­ gađalo. A to je odlučujuće: što deluje, ma šta to — po našem nemerodavnom mišljenju — bilo. Ova mi­ sao je za njega značila kritiku, a time se podstiče i izvesna promena stava. Pomoću ove tihe promene, koja se racionalno uopšte nije mogla smisliti, stvari se stavljaju u pokret tako da je bar u principu prevaziđen zastoj. Na osnovu ovog primera mogao bih figurativno reći: san je smatrao da su okultna proučavanja sne­ vača bolesna, tako da u ovom smislu mogu govoriti i o »nesvesnoj metafizici«, kada snevač pomoću svog sna biva naveden na ovakve misli. Ja idem još dalje: naime, ja ne dajem prilike samo pacijentu da se nešto doseća u vezi sa snovima, već i samom sebi. Iznosim mu moja dosećanja i miš­ ljenja. Ako pri tom treba da dođe do sugestivnog 312

dejstva, onda to smatram dobrodošlim, pošto se, kao što je poznato, može sugerisati samo ono za šta već i onako postoji spremnost. Ne smeta što se pri ovom rešavanju zagonetki ponekad i zaluta, pošto se pri prvoj prilici ono netačno ponovo odstrani kao strano telo. Nemam potrebe da dokazujem da je moje tu­ mačenje snova ispravno — prilično bezizlazan podu­ hvat, već samo moram da zajedno sa pacijentom tra­ žim dejstveno, skoro sam bio u iskušenju da kažem stvarno. Meni je zbog toga posebno važno da poznajem po mogućstvu mnogo od primitivne psihologije, mi­ tologije, arheologije i uporedne teologije, jer mi ova područja pružaju neprocenjive analogije, sa kojima mogu obogatiti dosećanja mojih pacijenata. Tako smo u stanju da na izgled sa beznačajnostima skliznemo u susedna područja, i da se tako znatno povisi moguć­ nost dejstva. Naime, za laika, koji je u sferi ličnog i racionalnog učinio sve što je u njegovoj moći, a ipak nije našao bilo kakvog smisla i zbog toga nije zadovoljan, beskrajno mnogo znači što može stupiti u iracionalnu sferu življenja i doživljavanja. Time se menja i aspekat običnog i svakodnevnog, kome čak ova promena može dati novi sjaj. Najviše, konačno, zavisi od toga kako se posmatraju stvari, a ne od toga kakve su one. Najmanje sa smislom je uvek vrednije od velikog bez smisla.' Smatram da ne treba potcenjivati rizik podu­ hvata. To je kao kada čovek počinje da nasumice gradi most. Cak se može staviti ironična primedba — a to se često i činilo -— da, u osnovi uzev, pri ovom postupku lekar samo fantazira zajedno sa svojim pa­ cijentom. Ova primedba nije protivrazlog, već je sasvim istinita. Ja se čak naprežem da fantaziram sa paci­ jentom. Naime, ja ne mislim loše o fantaziji. Ona mi je, u krajnjoj liniji, materinska stvaralačka snaga ljudskog uma. U krajnjoj liniji mi se nikada ne uzdi­ žemo iznad fantazije. Sigurno da ima beznačajnih, nedovoljnih, bolesnih i nezadovoljavajućih fantazija, čiju će jalovu prirodu uskoro otkriti svaki onaj obda313

ren zdravim ljudskim razumom, ali omaške, kao što je poznato, nisu nikakav dokaz protiv normalnog li­ činka. Sva ljudska dela potiču iz stvaralačke fanta­ zije. Kako onda smemo potcenjivati snagu uobraženja? Normalno fantazija ne vodi u bespuće, za to je isuviše duboko i isuviše prisno spojena sa osnovama ljudskih i životinjskih instinkata. Začuđujuće je kako uvek uspeva da sa svim izađe na kraj. Stvaralačka delatnost uobrazilje odvaja čoveka od njegove veza­ nosti za »ništa-do . . . « i izdiže ga u stanje onoga koji se -igra. A čovek je, kako kaže Siler (Schiller) »sa­ svim čovek samo tamo gde se igra«. 4

Dejstvo, koje mi je cilj, predstavlja dovođenje u takvo duševno stanje u kome moj pacijent počinje da eksperimentiše sa svojim bićem, gde više ništa nije za uvek dato i beznadežno skamenjeno, stanje proticanja, promena i postajanja. Naravno, moju teh­ niku mogu da izložim samo u principu. Oni među mojim čitaocima, kojima su slučajno poznati moji ra­ dovi, mogu da zamisle neophodne paralele. Ovde bih želeo samo da istaknem da se moj postupak ne srne shvatiti kao besciljan i bez ograničenja. Naime, sebi sam postavio kao pravilo da nikada ne izlazim izvan smisla koji leži u dejstvenom momentu, i da se jedino trudim da taj smisao što je moguće potpunije prive­ deni pacijentu u svest, tako da on uoči i njegova nadlična značenja. Naime, ako čoveka zadesi nešto šta mu izgleda kao da se tako nešto desilo samo nje­ mu lično, dok je to u stvarnosti sasvim opšti doživ­ ljaj, onda je stav dotičnog očigledno pogrešan, na­ ime isuviše ličan i zbog toga isključen iz ljudske zajednice. U istoj meri je neophodno da imamo ne samo ličnu svest sadašnjosti, već i nadličnu svest čiji duh ispunjuje istorijski kontinuitet. Ma kako ovo zvučalo apstraktno, ipak je praktična činjenica da određeni broj neuroza u prvoj liniji počivaju na tome što se, npr. religijski zahtevi duše više ne opažaju zbog detinjaste sumanutosti prosvetiteljstva. Današ­ nja psihologija bi, najzad, trebalo da zna da se odavSchiller: Uber die dsthetische Erziehung des Menschen, 15, Brief. 4

314

no više ne radi o dogmama i verovanju, već naprotiv o religijskom stavu koji predstavlja psihičku funkciju od neprocenjive važnosti. A upravo za religijsku funkciju neophodan je istorijski kontinuitet. Vraćajući se problemu moje tehnike, pitam se u kojoj meri za njen nastanak mogu da zahvalim Frojdu. Svakako da sam je naučio od Frojdove me­ tode slobodnih asocijacija, tako da moju tehniku sma­ tram direktnim nastavkom iste. Sve dok pomažem pacijentu da se snađe sa dejstvenim momentima njegovih snova, i sve dok se trudim da mu pomognem da sagleda opšti smisao nje­ govih simbola, on se psihološki nalazi u detinjstvu. On najpre zavisi od svojih snova i od pitanja da li će mu novi san dati novi zračak ili ne. Zatim zavisi od toga da li ja imam neka dosećanja i da li mogu mojim znanjima da mu omogućim dalji uvid. On se, dakle, nalazi u neželjenom, pasivnom stanju, u kome je sve nešto nesigurno i sumnjivo, pošto niti on, niti ja ne znamo kuda vodi put. Često se to mnogo ne razlikuje od pipanja u tami egipatskih piramida. U ovom stanju ne smemo očekivati isuviše jaka dejstva, pošto je za to isuviše velika nesigurnost. A osim toga postoji opasnost, koja inače često nastupa, da tkivo koje smo satkali preko dana stalno iznova čepa noć. Opasnost je u tome da se ništa ne ostvari — u naj­ potpunijem značenju te reči — da se ništa ne zau­ stavi. U ovakvim situacijama ne dešava se retko da naiđe kakav poseban san u boji ili čudnovatog oblič­ ja, i da mi pacijent kaže: »Vidite, da sam slikar, to bih slikao.« Ili snovi govore o fotografijama, o obo­ jenim ili nacrtanim slikama- ili iluminiranom ruko­ pisu ili i o bioskopu. Ove znake iskorišćavam i stoga što u takvom tre­ nutku podstičem moje pacijente da nacrtaju ono što su videli u snu ili mašti. Po pravilu srećem se sa iz­ govorom da pacijent nije slikar, na šta obično kažem da i današnji slikari to nisu i da je zbog toga današ­ nje slikarstvo slobodno kao ptica na grani, a da se, osim toga, i onako ne radi o lepoti, već samo o trudu koji će se preneti na slikanje. Kako je ovo tačno, 315

video sam nedavno kod jedne nadarene, profesional­ ne slikarke-portretiste, koja je morala da počne sa kukavnim dečjim pokušajima da bi slikala po mojoj želji i doslovce onako kao da nikada nije imala čet­ kicu u ruci. Od spolja je slikanje drugačija veština, nego od iznutra ka spolja. Veliki broj mojih pacijenata, koji su odmakli u postupku, počinju dakle da slikaju. Razumljivo mi je što je svako duboko impresioniran temeljnom nekorisnošću ovakvog diletantizma. Ali ne sme se zabo­ raviti da se ne radi o ličnostima koje tek treba da dokažu svoju socijalnu korisnost, već o takvima koje u svojoj socijalnoj korisnosti više ne mogu da sagle­ daju smisao i koje su se sukobile sa dubljim i opasni­ jim pitanjem smisla njihovog individualnog življenja. Biti masovni delić ima smisla i draži samo za onog koji još nije dospeo tako daleko, ali ne za onog koji je to već bio, i to preko svake mere. Značaj indivi­ dualnog životnog smisla može da osporava onaj ko kao socijalno biće stoji ispod opšteg nivoa prilagođavanja a osporava ga uvek onaj čije se ambicije sa­ stoje u disciplino van ju čopora. Onaj ko ne spada ni u jednu ni u drugu kategoriju, ranije ili kasnije sukobiće se sa ovim neprijatnim pitanjem. Čak i kada ponekad moji pacijenti produkuju i umetnički lepe stvari, stvari koje bi se bez daljnjega mogle videti na modernim »umetničkim« izložbama, ipak ih smatram potpuno bezvrednim, mereno merilima vrednosti stvarne umetnosti. Čak je i bitno da su bezvredne, inače moji pacijenti uobražavaju da su umetnici, čime je sasvim promašena svrha vežbanja. Ne radi se o umetnosti, odnosno ne treba da se radi o umetnosti, već o nečemu što je više i drugačije od same umetnosti, naime o vitalnom dejstvu na samog pacijenta. Ono što socijalno stanovište vrednuje naj­ niže, ovde se nalazi najviše, naime smisao individual­ nog života zbog koga se pacijent trudi da neizrecivo prevede u dečje, bespomoćne, vidljive oblike. Ali zašto uopšte dajem povoda pacijentima da se u izvesnom stadijumu razvitka izražavaju pomoću četkice, olovke ili pera? 316

I ovo se u prvoj liniji dešava da bi se proizvelo dejstvo. U prethodno opisanom psihološki dečjem sta­ nju pacijent ostaje pasivan. Ovde prelazi u aktivnost. Najpre on predstavlja pasivno viđeno, zatim kroz to ovo sve postaje njegovo sopstveno delo. On ne govori samo o tome, već ga i čini. Psihološki čini ogromnu razliku da li neko nekoliko puta nedeljno vodi inte­ resantan razgovor sa lekarem, čiji rezultat visi negde u vazduhu, ili se satima sa ćudljivim četkicama i bo­ jama trudi da stvori nešto što je, površno posmatrano, potpuno besmisleno. Kada bi za njega stvarno bilo besmisleno, onda bi mu se trud da crta toliko smučio da bi čovek jedva uspeo da ga drugi put pri­ voli na to. Ali pošto njemu njegova fantazija ipak ne izgleda potpuno besmislena, njeno angažovanje će još potencirati njeno dejstvo. Osim toga materijalna uobličenost slike prisiljava trajnije posmatranje iste u svim delovima, tako da se na taj način može pot­ puno razviti njeno dejstvo. Tako u fantaziji dolazi i momenat stvarnosti, čime se fantaziji daje veća te­ žina, upravo veće dejstvo. I stvarno sa ovih svojeruč­ nih slika proizilaze dejstva, koja se teško mogu opi­ sati. Potrebno je da, npr. pacijent samo nekoliko puta uvidi kako "se oslobađa mizernog psihičkog stanja stvaranjem simbolične slike, pa da se uvek lati ovog sredstva čim stvari pođu loše. Time je stečeno nešto neprocenjivo, naime priključak nezavisnosti, prelazak ka psihološkoj odraslosti. Sa ovom metodom —•. ako uopšte smem da upotrebim ovu reč — pacijent se može načiniti stvaralački nezavisnim. On više ne za­ visi od svojih snova niti od znanja njegovog lekara, već, budući da on tako reći samog sebe slika, u stanju je da samog sebe uobličava, jer je ono što slika ak­ tivna fantazija, a to je ono što deluje u njemu. A ono što deluje u njemu to je on sam, ali više ne u smislu ranijih nesporazuma, gde je svoje lično ja smatrao i svojim bićem, već u novom, do sada stranom smislu, gde njegovo ja izgleda kao objekt onog u njemu dejstvenog.. U bezbrojnim slikama on se trudi da ono u njemu dejstveno stvaralački predstavi, da bi konačno 317

otkrio da je to večito nepoznato i strano, najdublja osnova naše duše. Nemoguće mi je da opišem do kakvih promena gledišta i vrednosti, do kakvih pomeranja gravitacio­ nog centra ličnost može doći na ovaj način. Izgleda kao kada bi zemlja otkrila sunce kao centar planetskog sistema i njene sopstvene putanje. Ali zar to odavno nismo znali? Verujem da ste i vi to već odavno znali. Ali ako ja nešto znam, onda onaj drugi u meni ni izdaleka još ne zna za to jer u stvari živim kao da to ne znam. Najveći broj mojih pacijenata znao je to, ali nije to živeo. A zašto nije to živeo? Najverovatnije iz razloga koji sve nas na­ vodi da živimo iz svoga ja. Ovaj razlog je precenjivanje svesti " ; ' Za mladog, još neprilagođenog, bezuspešnog čo­ veka od najveće je važnosti da svoje svesno ja uobliči što je moguće dejstvenije, tj. da vaspita svoju volju. Ako nije slučajno genije, ne sme da veruje u nešto u njemu dejstveno, što bi bilo identično sa njegovom voljom. On se mora osećati kao biće sa voljom i sve drugo sme obezvredniti u sebi ili uobražavati da je potčinio svojoj volji, jer mu bez ove iluzije neće uspe­ ti socijalno prilagođavanje. Drugačije je kod čoveka u drugoj polovini ži­ vota, kome više nije neophodno da vaspitava svoju svesnu volju. Njemu je mnogo važnije iskustvo sopstvenog bića, kako bi razumeo smisao svog individu­ alnog života. Njemu više nije cilj socijalna korisnost, iako ne osporava da to želi. On oseća svoju stvara­ lačku delatnost, čija mu je socijalna nekorisnost pot­ puno jasna, kao rad i kao dobročinstvo prema njemu samom. U rastućoj meri oslobađa ga njegova delat­ nost od bolesne zavisnosti, i on time stiče unutrašnju čvrstinu i pored nje u sebe samog. A ova poslednja dostignuća su ono što koristi socijalnom životu pa­ cijenta, pošto će unutra čvršći čovek, koji ima poverenja u sebe, biti bolje dorastao socijalnim zada­ cima, nego onaj ko je na ratnoj nozi sa svojim ne­ svesnim životom. 318

Namerno sam izbegavao da moje predavanje op­ terećujem teorijom, stoga mnogo što-šta mora ostati tamno i nerazjašnjeno. Ali da bi se razumele slike ko­ je produkuju moji pacijenti, moraju se ipak pomenuti izvesna teorijska stanovišta. Sve ove slike odlikuje primitivni, simbolični karakter, koji zrači kako iz crteža, tako i iz boja. Boje su, po pravilu, varvarski intenzivne. Često je prisutan očevidan arhaizam. Ova svojstva ukazuju na prirodu podležećih slikarskih snaga. To su iracionalne simbolične tendencije istorijskog ili arhaičnog karaktera u tolikoj meri, da uop­ šte nije teško njihovo poređenje sa sličnim slikama iz arheologije i uporedne istorije religije. Stoga smemo pretpostaviti da naše slike potiču uglavnom iz onih regiona psihe koje sam označio kao kolektivno ne­ svesno. Pod ovom oznakom podrazumevam nesvesno, opšte ljudsko, duševno funkcionisanje, koje nije sa­ mo povod naših modernih simbolističkih slika, već je ono bilo i povod svih sličnih produkata čovekove pro­ šlosti. Ovakve slike proističu iz prirodne potrebe i istovremeno je i zadovoljavaju. Izgleda kao da se u ovim slikama izražava psiha koja dopire sve do pri­ mitivnog stupnja i time stiče mogućnost da zajedno funkcioiiiše sa našom, njoj stranom svešću, čime ot­ padaju njeni, svesti ometajući zahtevi, tj. ovakvi za­ htevi se zasićavaju. Svakako moram dodati da je či­ sto prikazna delatnost po sebi nedovoljna. Izvan toga potrebno je intelektualno i emocionalno razumevanje slike, čime se ova ne samo razumljivo, već i moralno integriše u svest. One moraju biti podvrgnute još jed­ nom sintetskom tumačenju. Uprkos tome što sam mnogo puta sa pojedinim pacijentima prošao ovaj put, ipak mi do sada nije uspelo da u svim pojedi­ nostima razjasnim i publikujem jedan ovakav tok. To je do sada samo delimično učinjeno. Ovde se kre­ ćemo na apsolutno nepoznatoj zemlji, gde je od naj­ većeg značaja bogato iskustvo. A iz vrlo važnih raz­ loga želeo bih upravo ovde da izbegnem prebrze zaključke. Ovde se naime radi o životnom procesu 5

Ovaj nedostatak je otklonjen. Up. Zur Empirie des Individuations-prozesses, 77. 5

319

duše izvan okvira svesti, koji možemo indirektno da posmatramo. I još ne znamo do kojih nepoznatih du­ bina prodire naš pogled. Kao što sam prethodno na­ pomenuo, izgleda da se radi o nekoj vrsti procesa centriranja — veliki broj odlučujućih slika, koje po­ sebno pacijent oseća kao takve, ukazuju u ovom prav­ cu; pri ovom procesu centriranja, izgleda da ono što mi nazivamo Ja dolazi u periferan položaj. Ova promena na izgled je uslovljena nadiranjem istorijskog dela duše. Sta je svrha ovog procesa za sada ostaje nejasno. Mi možemo samo da konstatujemo njegovo značajno dejstvo na svesnu ličnost. Iz činjenice da ova promena povišava osećanje života i da sadrži struje života, mora se zaključiti da se u njemu nalazi svojstvena svrhovnost. To bi se moglo nazvati novom iluzijom. Ali, šta je iluzija? Sa kog stanovišta mo­ žemo nešto obeležiti iluzijom? Da li za dušu postoji nešto što bismo smeh obeležiti kao »iluzija«? Za dušu je ova možda jedan od najvažnijih životnih oblika, neophodnost kao kiseonik za organizam. Ono što na­ zivamo »iluzijom«, možda je duševna činjeničnost od ogromnog značaja. Duša se verovatno ne brine oko naših kategorija stvarnosti. Za nju u prvoj liniji iz­ gleda da je stvarno ono što stvora — deluje. Onaj ko hoće da istražuje dušu ne sme je zameniti sa svo­ jom svešću, inače će od sopstvenog pogleda sakriti predmet svog istraživanja. Naprotiv, čovek mora ot­ kriti koliko se duša razlikuje od svesti, da bi mogao da je spozna. Stoga nije ništa lakše moguće do da je ono što mi nazivamo iluzijom za dušu stvarnost, zbog čega ne bi bilo ništa inkomenzurabilnije do duševnu stvarnost meriti sa našom svesnom stvarnošću. Za psihologe nema ništa gluplje od misionarskog gledi­ šta, koje bogove sirotih mnogobožaca oglašava ilu­ zijom. Ali, na žalost, još uvek se dogmatski brblja, kao da naša takozvana realnost ne bi isto tako bila iluzionarna. U duševnom životu su, kao svuda u na­ šem iskustvu, dejstvene stvari stvarnosti, bez obzira na koje ime im daje čovek. A radi se o tome da se ove stvarnosti po mogućstvu shvate kao takve, a ne o tome da im se dodeli neko drugo ime. Tako duh za 320

dušu nije manje duh i kada ga čovek naziva seksu­ alnošću. Moram da ponovim da ovi nazivi i promene na­ ziva nigde čak ni blizu ne prilaze suštini iznetog procesa. To se, kao sve postojanje, ne može iscrpsti racionalnim pojmovima svesti, zbog čega i moji pa­ cijenti simbolično predstavljanje i interpretaciju pre­ feriraju kao nešto adekvatnije i korisnije. Time sam skoro rekao sve ono što sam u okviru opšte orijentisanog predavanja mogao reći o mojim terapijskim namerama i pogledima. Ono ne može biti ništa više od podsticaja, i biću sasvim zadovoljan ako je tako.

21 Jung, Odabrana dela, II

321

V PSIHOTERAPIJA I POGLED NA SVET Psihoterapija je proistekla iz praktičnih i pomoć­ nih metoda u tolikoj meri, da je dugo vremena ula­ gala napore da se priseti svojih sopstvenih misaonih osnova. Kao što se empirijska psihologija prvo osla­ njala na fizikalne a zatim na fiziološke pojmove, dok je sporo prelazila na kompleksne fenomene, tj. na njeno sopstveno radno područje, tako je i psihotera­ pija najpre bila pomoćna metoda, samo postepeno oslobađajući se iz medicinsko-terapijskog sveta da bi konačno shvatila da nema posla samo sa fiziološkim pretpostavkama, već u prvom redu sa psihičkim. Drugim recima ona je bila prinuđena da postavlja psihološka pitanja, koja su uskoro razbila okvire već postojeće eksperimentalne psihologije sa njenim ele­ mentarnim zaključcima. Kroz zahteve terapije naišla su visoko kompleksna činjenična stanja u vidno polje još mlade nauke, čiji zastupnici često nisu imali do­ voljno pribora, neophodnog za savlađivanje nadošlih problema. Stoga nije nikakvo čudo ako se u diskusiji unutar te psihologije, tako reći iznuđene pomoću te­ rapijskog iskustva, pojavi haotična raznolikost nazo­ ra, teorija i stanovišta. Ne bismo se smeli naljutiti na [*] Uvodna reč za diskusiju na simpozijumu za psiho­ logiju, sept. 1942. Prvi put objavljena u Schioeizerische Zeitschrift fiir Psychologie, 1943, Bd. I, H. 3, zatim u Afusatze zur Zeitgeschichte, 1946, S. 57—72.

322

posmatrača sa strane, ukoliko bi ovaj stekao utisak vavilonske zbrke jezika. Ali ova konfuzija je bila neizbežna, jer se jednom moralo konstatovati da se psiha ne može tretirati a da se ne dodirne celina, a time i ono poslednje i najdublje, isto kao što se bo­ lesno telo ne može lečiti bez uzimanja u obzir celine njegovih funkcija, ili čak bez uzimanja u obzir bo­ lesnog čoveka, kao što to moderna medicina i nagla­ šava kroz usta njenih zastupnika. Sto je stanje više »psihičko«, tim je kompleks­ ni je, a tim se i više odnosi na celinu. Sigurno da su elementarne psihičke slike najtešnje povezane sa fi­ ziološkim somatskim procesima, tako da nema ni naj­ manje sumnje u tome da fiziološki faktor predstavlja bar jedan pol psihičkog kosmosa. Ako već nagonski i afektivni procesi, kao i celokupna neurotska simptomatologija koja proističe iz njihovih poremećaja, jas­ no počivaju na fiziološkoj osnovi, onda s druge strane ometajući faktor dokazuje da je u njegovoj moći pre­ obraćanje fiziološkog reda u nered. Ako se poremećaj sastoji od potiskivanja, onda ometajući faktor, »potiskivač«, pripada »višem« psihičkom poretku. To nije elementarno, fiziološki uslovljeno, već, kako iskustvo pokazuje, po pravilu visoko kompleksni uslov, kao npr. racionalne, etičke, estetske, religiozne ili bilo kakve tradicionalne predstave, za koje se ne može naučno dokazati neka fiziološka osnova. Ova sfera visoko kompleksnih dominanti stvara drugi pol psi­ he. On ima, kako to pokazuje iskustvo, energiju koja je u datom slučaju višestruko nadređena onoj ener­ giji vezanoj za fiziološku psihu. Već prvi prodori psihoterapije u područja psiho­ logije doveli su do kolizije sa problematikom suprot­ nosti, svojstvenoj najdubljoj psihi. Struktura psihe je u stvari kontradiktorna ili kontrapunktorna u tolikoj meri da nema psihološkog zaključka ili opšteg pra­ vila o kome se ne bi odmah moralo tvrditi i suprotno. Problematika suprotnosti se pokazala kao naj­ pogodnije i najidealnije poprište za najoprečnije teo­ rije a naročito za polu ili sasvim nesagledana pred21*

323

ubeđenja vezana za pogled na svet. Sa ovim razvit­ kom psihoterapija je dirnula u prvorazredno zoljino gnezdo. Uzmimo kao primer takozvani jednostavni slučaj potiskivanja nagona. Ako se otkloni potiski­ vanje, onda će se osloboditi nagon. Ako je on slobo­ dan, onda će živeti i aktivirati se na svoj način. Ali time situacija postaje neprijatna, ponekad isuviše ne­ prijatna. Zbog toga bi nagon trebalo modifikovati, tj. »sublimirati«, kako se to obično kaže. Kako to treba da se odvija bez novog potiskivanja, niko ne može tačno da kaže. Već rečca »treba« uvek dokazuje sla­ bost terapeuta a istovremeno priznanje da se nalazi na kraju svoje mudrosti. Konačno apeliranje na ra­ zum bilo bi sasvim lepo kada bi čovek od prirode bio animal rationale; ali on to nije; naprotiv, on je bar isto toliko nerazuman. Stoga često nije dovoljan ra­ zum da bi se modifikovao nagon i priključio pristoj­ nom poretku. Ono što se na ovom mestu problema po­ javljuje u odnosu na moralne, etičke, filozofske i re­ ligijske konflikte ne može se ni zamisliti; praksa prevazilazi svekoliku maštu. Svaki savesni i istinoljubivi psihoterapeut mogao bi, naravno u potaji, da nešto kaže o tome. Celokupna problematika vremena, filo­ zofski i religijski problemi naših dana su uskomešani u jednom takvom slučaju, i ako psihoterapeut ili pa­ cijent blagovremeno ne bace koplje u trnje, onda će i jedan i drugi morati da se priprema na okršaj. I jedan i drugi biće prinuđen na raspru oko pogleda na svet, kako sa samim sobom, tako i sa partnerom. Doduše, postoje nasilni odgovori i rešenja, ali u prin­ cipu ovi na duže vreme niti se mogu preporučiti niti su zadovoljavajući. Nijedan Gordijev čvor nije zauvek presecen; on ima neprijatnu osobinu da se stal­ no iznova zapliće. Raspra sa pogledom na svet je zadatak koji se neizbežno postavlja pred psihoterapiju, i onda kada kod svakog pacijenta to ne predstavlja osnovni pro­ blem. Na pitanje merila kojima bi trebalo da se meri, i etičkih kriterijuma koji treba da odrede naš rad, mora biti odgovoreno, pošto u datom slučaju pacijent očekuje polaganje računa o našim sudovima i odlu324

kama. Ne mogu se svi pacijenti time što uskraćujemo polaganje računa osuditi na infantilnu manju vred­ nost, sasvim nezavisno od toga što bi se ovakvim po­ grešnim potezom presekla grana na koju je čovek i sam seo. Drugim recima, psihoterapijsko umeće zah­ teva da terapeut poseduje prihvatljivo, verodostojno i iskreno ubeđenje, koje je svoju vrednost dokazalo na taj način što je kod njega samog ili uklonilo ne­ urotske disocijacije ili im nije dozvolilo da se razviju. Posedovanje neuroze demantuje terapeuta. Naime, nijedan pacijent se ne može dopremiti dalje od samog sebe. Međutim, posedovanje kompleksa po sebi ne znači neurozu, jer su kompleksi normalna žarišta psi­ hičkog zbivanja, čija bolnost ne dokazuje bolesni po­ remećaj. Patnja nije bolest već normalni suprotni pol sreće. Kompleks postaje bolestan tok onda, kada čo­ vek misli da ga nemal kompleksna tvorevina, suprotni pol fiziološki vezane psihe i kao najviša psi­ hička dominanta odlučuje o njenoj sudbini. On vodi život terapeuta i formira duh njegove terapije. Kako je pogled na svet u prvoj liniji, pa i pri najstrožijoj objektivnosti, subjektivna tvorevina, ovaj se može, a možda mnogo puta se i razbija o pacijentovu istinu, pa ipak se na ovome podmlađen ponovo podiže. Na­ ime, ubeđenje lako postaje samoupouzdanost, čime čovek postaje rigidan, a ta krutost nije smisao života, čvrsto ubeđenje dokazuje samo sebe u svojoj elastič­ nosti i popustljivosti, i kao svaka velika istina naj­ bolje uspeva na njenim priznatim greškama. Jedva da mogu prikriti da bi mi psihoterapeuti zapravo trebalo da budemo filozofi ili lekari-filozofi, ili mnogo pre da smo već to, a da to stvarno ne že­ limo, pošto isuviše oštra razlika zjapi između onog što radimo i onog što se uči kao filozofija na visokim školama. Ovo bi se moglo nazvati i religija in statu nascendi, pošto u najtešnjoj blizini velike konfuzije praživoga još nema izdvajanja, na osnovu kog bi se uočavala razlika između filozofije i religije. A stalna nedaća psihoterapijske situacije sa njenim utiscima koji ometaju svet afekata ne omogućuje nam luksuz 325

sistematskog izdvajanja i apstrakcije. Zbog toga ne možemo ni filozofskom ni teološkom fakultetu ponu­ diti jasnu ekspoziciju iz života istrgnutih vodećih principa. Naši pacijenti pate od sputanosti neurozom, oni su zatočenici nesvesnog, i ako se potrudimo da po­ moću razuma prodremo u ove sfere nesvesnih sila, onda imamo da se branimo od onih istih uticaj a, ko­ jima podležu i naši pacijenti. Kao i lekari koji tre­ tiraju zarazne bolesti, tako se i mi izlažemo silama koje ugrožavaju svest i zbog toga moramo svim sna­ gama biti usredsređeni na to da iz grčevitog zagrljaja nesvesnog spasemo ne samo naše ljudsko biće, već i ono našeg bolesnika. Mudro samoograničenje još ne znači filozofski udžbenik, kao što ni kratka usrdna molitva u životnoj opasnosti nije teološki traktat. Ali oboje je produkt religiozno-filozofskog stava, odmeren dinamizmom neposrednog života. Najviša dominanta je uvek religijsko-filozofske prirode. Ona je po sebi sasvim primitivna činjenica, koju stoga možemo najbogatije razvijenu da posmatramo na primitivcu. Svaka teškoća, opasnost ili kri­ tička životna faza omogućuju da se bez daljnjega prepozna izbijanje ove dominante. Ona je najprirod­ nija reakcija od svih afektivno naglašenih situacija. Ali ona često ostaje isto tako tamna kao polusvest afektivnog stanja koji ju je izazvao. Stoga je sasvim prirodno da afektivni poremećaji pacijenta bude od­ govarajuće religijsko-filozofske faktore u terapeutu. Svesnost ovakvih primitivnih sadržaja lekaru je če­ sto neprijatna i odvratna, zbog čega se, razumljivo, trudi da traži oslonac i potporu u filozofiji ili religiji, od spol ja unetih u njegovu svest. Ovaj izlaz ne izgle­ da mi ilegitiman utoliko što je time data mogućnost da se pacijent uključi u sastav zaštitničke organiza­ cije, koja egzistira u spoljnjem svetu. Ovo rešenje je sasvim prirodno, ukoliko su totemski klanovi, kultne zajednice i religije ispovedanja postojali svuda i od davnina, uvek skopčani sa svrhom da se haotičnom svetu nagona dodeli sređeni oblik. 326

Situacija, međutim, postaje teža kada se pacijen­ tova priroda opire kolektivnom rešenju. U ovom slu­ čaju postavlja se pitanje da li je terapeut voljan da 0 pacijentovu istinu razbije svoje ubeđenje. Ako želi 1 dalje da ga leci, onda mora bez pretpostavke, hteo ili ne hteo, da sa njim pođe u potragu za otkrivanjem religijsko-filozofskih misli koje odgovaraju emocio­ nalnim stanjimaJ Ove se prezentuju u arhaičnom ob­ ličju, sveže iskrsle iz onog osnovnog tla iz koga su uopšte nekad izrasli svi religijsko-filozofski sistemi. Ali ako terapeut nije voljan da zbog pacijenta po­ sumnja u svoje sopstveno ubeđenje, onda se podiže opravdana sumnja u čvrstinu njegovog osnovnog stava. On možda ne može da popusti iz razloga samosigurnosti, koja mu preti rigidnošću. Psihičkoj elas­ tičnosti su svakako povučene individualno i kolektiv­ no različite granice koje su ponekad tako uske, da određena krutost stvarno predstavlja kraj mogućih sposobnosti. Ultra posse nemo obligatur. Nagon nije ništa izolovano niti se praktički može izolovati. On sobom uvek nosi arhetipske sadržaje duhovnog aspekta, kroz koje se on s jedne strane zasniva a s druge ograničava. Drugim recima'nagon se uvek i neminovno pari sa nečim kao što je pogled na svet, pa ma kako ovo izgledalo arhaično, nejasno i maglovito. Nagon daje nekome da misli, a ako čovek dobrovoljno ne misli o tome, onda nastaje prisilno mišljenje, pošto su oba pola duše, fiziološka i duhov­ na, neraskidivo međusobno povezana! Zbog toga i nema jednostranog oslobođenja nagona, kao što je i duh, oslobođen od nagonske sfere, proklet na steril­ nost. Ali ne treba smatrati da je ovo vezivanje za nagonsku sferu po pravilu i harmonično. L Ono je, naprotiv, bremeno konfliktima i znači patnju. Zbog toga je glavni cilj psihoterapije ne prevoditi pacijen­ ta u nemoguće stanje sreće, već mu omogućiti čvr­ stinu i filozofsko strpljenje u podnošenju patnji. Celovitost i ispunjenje života zahteva ravnotežu nesreće i radosti. I Ali kako su patnje začelo neprijatne, prirodno~đirse radije nikada ne odmerava za koliko je straha i briga stvoren čovek. Zbog toga se uvek do327

bronamerno govori o poboljšanju i najvećoj mogućoj sreći, ne pomišljajući da je i sreća zatrovana ako nije ispunjena mera patnji. ^Tako često krije se iza ne­ uroze sva prividna nesreća, koju čovek nije voljan da podnosi: To se najjasnije vidi kod histeričkog bola, koga tokom procesa izlečenja smenjuje odgovarajući duševni bol, koji se hteo izbeći. Stoga je hrišćanska doktrina o praotačkom grehu, s jedne strane, i o smislu i vrednosti patnje, s druge, od izvrsnog terapijskog značaja i za zapadnog čoveka neosporno mnogo pogodnija od islamskog fatalizma. Isto tako verovanje u besmrtnost daje životu ono neometano sli van je u budućnost, koje je potrebno za izbegavanje zastoja i regresija. Iako se za ove psi­ hološki krajnje važne predstave rado koristi izraz »doktrina«, bila bi velika greška pomisliti da se pri tom radi o proizvoljnim, intelektualnim teorijama. Psihološki gledano, radi se naprotiv o emocionalnim iskustvima nediskutabilne prirode. Ako bi sebi do­ zvolio banalno poređenje — ako se osećam srećan i zadovoljan, onda mi nijedan čovek ne može dokazati da to nije tako. ^OJskustvene emocionalne činjenice odbijaju se logični argumenti«' Postoji emocionalna činjenica praotačkog greha, smisla patnje i besmrtno­ sti. Njih iskusiti je, međutim, harizma, koju ne može iznuditi nikakva ljudska veština. Ovom cilju se može nadati samo čovek bezuslovne predanosti. Ali nije svako sposoban za ovakvu predanost. Nema nikakvog »trebalo bi«, ili »moralo bi«, pošto upravo u naporu volje neminovno leži ovakvo nagla­ šeno ja hoću, kojim se postiže suprotnost predanosti. Titani nisu mogli da osvoje Olimp, još manje može hrišćanin da osvoji nebo. Tako upravo najlekovitija i duševno neophodna iskustva znače »teško dostižnu dragocenost«, čije dostizanje zahteva nešto izvanred­ no od običnog čoveka. Kao što je poznato, ovo izvanredno u praktičnom radu sa pacijentima predstavlja se kao prodor arhetipskih sadržaja, za čiju asimilaciju nije dovoljno ko­ ristiti postojeća filozofska ili religijska shvatanja, jer 328

ova jednostavno ne odgovaraju arhaičkom simboliz­ mu ovih materijala. Stoga smo prinuđeni da se vraća­ mo na materijal prethrišćanskih i izvanhrišćanskih pogleda na svet na osnovu zaključka da čovek ne predstavlja jedan prerogativ zapadnjačkog tipa, i da bela rasa nije od Boga povlašćena vrsta homo sapiensa. Uostalom, ne možemo udovoljiti izvesnim savremenim kolektivnim pojavama, ako se ne vratimo na odgovarajuće prethrišćanske pretpostavke. O tome izgleda da su nešto znali šrednjovekovni lekari, tako da su negovali filozofiju, čiji su koreni dokazano poticali iz prethrišćanske sfere, i koja je bila tako oformljena da tačno odgovara onom isku­ stvu koje stičemo danas kod naših pacijenata. Ovi le­ kari pored svetlosti svetog otkrovenja razaznati su i lumen naturae kao drugi, "^zavisni izvor prosvetljenja, koji lekar može potrgnuti kada crkveno preneta istina njemu samom ili bolesniku postane nedelotvorna iz bilo kog razloga. Praktični razlozi su, u suštini, ono što me navodi da vršim istorijska istraživanja, a ne kaprici nekog hobija. Naša moderna školska medicina, kao i aka­ demska psihologija i filozofija, ne daju lekaru ni ne­ ophodno obrazovanje a ni neophodna sredstva da bi se delotvorno i sa puno razumevanja mogao suočiti sa često vrlo akutnim zahtevima psihoterapijske prakse. Stoga smo upućeni na to da, bez zazora pred nedovoljnošću našeg istorijskog diletantizma, još ma­ lo pođemo u školu kod lekara filozofa jedne daleke prošlosti u kojoj telo i duša još nisu bili iscepkani u različite fakultete. Iako smo specijalisti par excellence, ipak nas naše posebno područje prisiljava na univerzalnost i temeljno prevazilaženje specijaliza­ cije, inače bi drugačije celovitost tela i duše ostala prazna priča. Ako smo već sebi utuvili u glavu da hoćemo da lečimo dušu, onda ne možemo zatvorenih očiju preći pored činjenice da neuroza po sebi nije izdvojeno biće, već bolesno poremećena psiha uop­ šte. Bilo je to potresno Frojdovo otkriće da (neuroza ne predstavlja samo skup simptoma već pogrešno 329

funkcionisanje koje u sebe uvlači celokupnu dušu.! Više nije važna neuroza, već ko ima neurozu. Mi mo­ ramo započeti kod čoveka — naš postupak mora biti adekvatan čoveku. Današnji simpozijum pokazuje da je naša psiho­ terapija raspoznala svoj cilj, naime ravnomerno uzi­ manje u obzir fiziološkog i duhovnog faktora. Pošto potiče iz prirodne nauke, ona prenosi njenu objektiv­ nu empirijsku metodu na fenomenologiju duha. Ako treba da i ostane samo pri pokušaju, ipak ovaj korak ima nesaglediv značaj.

330

VI MEDICINA I PSIHOTERAPIJA Kada govorim pred lekarskim auditorij umom. uvek osećam izvesne teškoće da premostim razlike u shvatanju patologije koje postoje između opšte me­ dicine s jedne i psihoterapije s druge strane. Ove razlike su izraz mnogobrojnih nesporazuma i stoga mi je na duši da u ovom kratkom saopštenju iznesem jedno ili drugo mišljenje, koje bi, možda, bilo pogod­ no da bolje osvetli posebne odnose u kojima se nalazi psihoterapija u odnosu na medicinu. Tamo gde po­ stoje razlike, kao što je poznato, tu ništa ne pomažu dobronamerno naglašavanje onog zajedničkog. Ali psihoterapeutu je od najvećeg interesa da ni pod kojim uslovima ne izgubi svoje prvobitno mesto u medicini upravo zato što svojstvenost njegovog iskustva, s jed­ ne strane, i određeni interesi, s druge strane, nameću nešto što bar danas nema, ili možda bolje rečeno još nema svog opravdanja u medicini. Oba faktora teže da psihoterapeuta odvedu u područja interesovanja, koja izgleda da leže daleko od medicinskih i čije se praktično značenje po pravilu teško može objasniti ne-psihoterapeutima. Iz izlaganja kauzistike i čudo­ tvorno srećnih kura ne-psihoterapeut nauči malo a [!] Predavanje održano na sednici senata Švajcarske akademije medicinskih nauka, Cirih, maj 1945. Publikovano u Bulletin des Schvoeizerischen Akademie der med. Wissenschaften, Bd. I, H. 5, S. 315—325.

331

t

često i vrlo pogrešno. Hteo bih na primer da vidim onaj slučaj jedne prave neuroze, koji bi se mogao bar približno izneti u kratkom referatu, a da ne govo­ rimo o svim peripetijama terapije-. Dozvolite mi da, sa psihoterapijskog aspekta, sa­ svim ukratko osvetlim tri stupnja lekarske procedu­ re — anamnezu, dijagnozu, terapiju. Bolesnički ma­ terijal, koji pri tom pretpostavljam, su čiste psihoneuroze. Anamneza se najpre uzima kao što je to uobiča­ jeno i u opštoj medicini a posebno u psihijatriji, tj. pokušava se da se sakupi po mogućstvu besprekoran istorijski činjenični materijal. Međutim, sa ovim či­ njenicama psihoterapeut još ni izdaleka nije zadovo­ ljan. On ne samo da poznaje nedovoljnost iskaza svedoka uopšte, već i izvan toga posebno pogrešne izvore iskaza u sopstvenoj stvari, naime iskaze pa­ cijenata, koji umeju da hotimično ili nehotično istak­ nu u prvi plan činjenice koje izgledaju verovatne, ali koje mogu u odnosu na patogenezu isto tako zavesti na pogrešan put. U ovom sistemu izlaganja može biti cela njegova okolina uvučena u pozitivnom ili nega­ tivnom smislu, kao da u ovom pogledu postoji ne­ svesni dogovor. U svakom slučaju čovek mora biti spreman na to da ne dobije upravo ono najvažnije. Stoga će se psihoterapeut potruditi da postavlja pita­ nja o stvarima koja izgledaju kao da uopšte nemaju nikakve veze sa dotičnim slučajem. Pri tom mu nije potrebno samo stručno znanje, već je upućen i na intuiciju i dosećanja, i što više razapinje mrežu pi­ tanja, tim će mu pre uspeti da uhvati kompleksnu prirodu slučaja. Naime, ako je ikada postojala Jbolest koja se ne može lokalizovati, pošto proističe iz čelovitosti čoveka, onda je to psihoneurozaj Psihijatar se bar može »tešiti« oboljenjima mozga; psihoterapeut, međutim, ne, čak i ako privatno veruje u takav ak­ siom, pošto je aktuelnom slučaju pred njim potrebno temeljno lečenje poremećaja, koji nemaju ničega za­ jedničkog sa moždanim simptomima. Naprotiv, što je psihoterapeut više pod utiskom postojećeg herediteta i mogućnosti psihotičkih komplikacija, tim će 332

više biti paralisan u svojoj terapijskoj akciji. Stoga će, hteo ili ne hteo, morati da previđa tako važne či­ njenice, kao što su nasledno opterećenje, postojanje shizofrenih simptoma i slično, i to po prilici upravo onda, kada mu se ove opasne stvari prezentu ju sa posebnom emfatičnošću. Zbog toga njegovo vredno­ vanje anamnestičkih podataka može ispasti različito od čisto medicinskog. Opšta medicinska pretpostavka je da pregled pa­ cijenta treba da vodi u postavljanje dijagnoze nje­ gove bolesti, ukoliko je ovo uopšte moguće, i da po­ stavljanje dijagnoze predstavlja bitnu odluku in puncto prognoze i terapije. U odnosu na ovo pravilo psihoterapija čini eklatantan izuzetak: dijagnoza je naime krajnje irelevantna stvar, pošto time, osim više ili manje srećnog davanja naziva neurotskom stanju, nije dobijeno ništa, naime ništa in puncto prognoze i terapije. U izrazitoj suprotnosti prema ostaloj medi­ cini, gde iz određene dijagnoze obično, tako reći lo­ gično, sledi specifična terapija i relativno sigurna prognoza, dijagnoza bilo kakve psihoneuroze u naj­ boljem slučaju znači da je indikovana psihoterapija. Sto se tiče prognoze, ona je u velikom stepenu neza­ visna od dijagnoze. Ne treba ni prećutati da je kla­ sifikacija neuroza nezadovoljavajuća i da već iz ovog razloga specifična dijagnoza samo retko znači nešto stvarno. Opšte uzev dovoljna je dijagnoza »psihoneuroza« nasuprot organskim poremećajima i više od ovoga ta dijagnoza i ne znači. Tokom godina navikao sam se na to da uopšte ne uzimam u obzir specifičnu dijagnostiku neuroza i stoga sam često u nedoumici kada mi neko, ko veruje u reči, zatraži da mu po­ stavim specifičnu dijagnozu. Za ovo neophodni grčko-latinski hibridi još uvek imaju nimalo beznačajnu tržišnu vrednost i zbog toga su ponekad neizbežni. Zvučna dijagnoza neuroze je fasada se'cundum ordinem, ali ona nije stvarna dijagnoza psihoterape­ uta. On donosi zaključak koji se može označiti kao dijagnoza, ali ona nije medicinskog, već psihološkog karaktera. Ona isto tako nije određena za saopštavanje, već se najčešće prećuti iz razloga taktičnosti i 333

kasnije terapije. Ovaj zaključak se odnosi na sazna­ nja koja usmeravaju terapiju. Ova jedva da se mogu sresti u zvučnoj, latinskoj terminologiji, nasuprot tome u svakodnevnom govoru ima izraza kojima se može zadovoljavajuće obeležiti činjenično stanje, bit­ no za psihoterapeuta. Pri tom se ne radi o kliničkim slikama bolesti, već o psihološkim. Da li neko pati od histerije, anksiozne neuroze ili fobije, mnogo ma­ nje znači pored mnogo važnijeg zaključka da je taj npr. fils a papa. Sa ovom drugom dijagnozom, naime, izraženo je nešto suštinski je o sadržaju neuroze i o očekivanim teškoćama u terapiji. Stoga upoznavanje bolesti u psihoterapiji počiva mnogo manje na klinič­ koj slici bolesti, već znatno više na sadržajnim komp­ leksima. Psihološka dijagnostika cilja na kompleksnu dijagnozu a time i na formulaciju činjeničnih stanja, koja su kroz kliničku sliku bolesti pre prikrivena, nego što su prikazana. Prava noksa se može sagledati u kompleksu, koji predstavlja relativno autonomnu psihičku veličinu. Njegova autonomija se dokazuje na taj način što se ovaj ne podređuje hijerarhiji svesti, odnosno što pruža uspešan otpor volji. U ovoj činje­ nici, koja se lako može dokazati eksperimentalno, leži razlog zašto je odvajkada postojalo shvatanje da su psihoneuroze i psihoze posesije, pošto se upravo be­ zazlenom posmatraču nameće utisak da kompleks predstavlja nešto kao opozicionu vladu u odnosu na ja. Sadržaj neuroze se nikada ne može zaključiti po­ moću jednog ili više pregleda. On se manifestuje tek tokom terapijskog postupka. Tako nastaje paradoks da se tako reći tek na kraju lečenja otkriva stvarno psihološka dijagnoza. Koliko je u opštoj medicini po­ željna i potrebna sigurna dijagnoza, toliko je za psi­ hoterapeuta korisno da što je moguće manje zna o specifičnoj dijagnozi. Dovoljno je da je siguran u diferencijalnu dijagnozu između organskog i psihič­ kog i da zna šta je i šta može da učini npr. jedna genuina melanholija. Uopšte, što manje psihoterapeut zna unapred, tim bolje šasne ima terapija. Ništa nije ubitačnije od rutinskog »bilo mi je odmah jasno«. 334

Od anamneze smo ustanovili da je ova za psiho­ terapeuta nepouzdana preko svake uobičajene mere. Klinička dijagnoza mu, za njegove potrebe, izgleda skoro beznačajna. Konačno u terapiji iskrsavaju ve­ like razlike u odnosu na opšte važeće poglede u me­ dicini. Ima niz somatskih oboljenja, gde su sa dija­ gnozom date smernice za specifičnu terapiju. Jedno oboljenje ne može se lečiti bilo kojim sredstvom/ Za psihoneuroze, međutim, važi osnovno pravilo da nji hova terapija mora biti psihičkau/Za ovo svakako po­ stoji bezbroj metoda, pravila7 propisa, shvatanja i doktrina, a najčudnije je da bilo koji terapijski po­ stupak kod bilo koje neuroze može imati željeni usJggbJ; Stoga različita mišljenja pojedinih škola na pod­ ručju psihoterapije, oko kojih se diže tolika galama, u osnovi uzev uopšte tako mnogo ne znače. Svaki psihoterapeut će, ako nešto zna, svesno ili nesvesno u datom slučaju zaigrati i na onim registrima, kojih uopšte nema u njegovoj teoriji. Ponekad će koristiti sugestiju, koju principijelno ne prihvata. Uopšte se ne dolazi do Frojdovih ili Adlerovih ili ne znam čijih gledišta. Svaki psihoterapeut ne samo da ima svoju metodu — on sam je ta metoda. Ars totum requirit hominem, kaže jedan stari majstor. Veliki lekoviti faktor psihoterapije je lekareva ličnost, koja nije a priori data, već predstavlja vrhunski produkt, ali ne doktrinarnu shemu. Teorije su neizbežne, ali su ipak samo pomoćna sredstva. Čim se iz toga napravi dog­ ma, onda time treba da se uguši unutrašnja sumnja. Potreban je veliki broj teorijskih gledišta, da bi se stvorila približna slika duševne raznolikosti. Zbog to­ ga je pogrešno kada se psihoterapiji zamera da ne može da usaglasi čak ni sopstvene teorije. Saglasnost bi mogla jedino da znači jednostranost i opustošenje. Kao i svet, tako se ni psiha ne može obuhvatiti jed­ nom teorijom. Teorije nisu verski iskazi, već u naj­ boljem slučaju instrument saznanja i terapije, ili onda ne vrede ništa. 2

Mogu se sprovoditi sve moguće vrste psihotera­ pije, od psihoanalize ili nečeg sličnog do hipnoze i naniže sve do meda — spolja i golubijeg izmeta — 335

interno. Sa svim tim mogu se eventualno postići uspesi. Bar tako izgleda pri površnom posmatranju. Ali ako se tačnije pogleda, onda* se shvati da je ne samo kod ove neuroze, već kod tog čoveka možda po sebi apsurdni lek bio upravo ono pravo, dok bi kod nekog drugog to isto bilo nešto najpogrešnije. Sigurno da i opšta medicina zna da nema bolesti već bolesnih lju­ di, ali psihoterapija još više zna — ili trebalo bi već odavno da zna — da njen objekt nije fikcija neuroze, već poremećena celovitost jednog čoveka. Sigurno da je i ona pokušavala da tzv. neurozu tretira tako kao npr. ulcus cruris, gde je za terapiju potpuno irele­ vantno da li je pacijentkinja bila očeva mezimica ili da li je katolikinja, protestant ili šta drugo, da li se udala za starijeg ili mlađeg čoveka itd. Psihoterapija je isto tako započela sa suzbijanjem simptoma, kao i medicina uopšte. Uprkos njenoj neospornoj mladosti kao naučno zastupljene metode, ona je stara kao lekarstvo uopšte i uvek je, svesno ili nesvesno, držala bar polovinu medicinskog polja. Svoj stvarni napre­ dak svakako da je načinila tek u poslednjih pedesetak godina i pri tom se, zbog neophodne specijalizacije, povukla na niže područje psihoneuroza. Međutim, ovde je relativno brzo otkrila da je suzbijanje simp­ toma, ili — kako se to sada zove — analiza simptoma samo polovina posla, i da se mnogo pre radi o lečenju celokupnog duševnog čoveka. Sta znači: celokupni duševni čovek? Opšta medicina ima pretežno posla sa anatomsko fiziološki određenim fenomenom čovek i samo u skromnoj meri sa psihički definisanim ljudskim bi­ ćem. Ovo poslednje, međutim, predstavlja predmet psihoterapije. Ako na psihu bacimo pogled sa stano­ višta prirodnih nauka, onda ona izgleda kao biološki faktor pored mnogih drugih: kod čoveka se ovaj fak­ tor po pravilu identifikuje sa svešću, kao što je to do sada najčešće bio slučaj i sa bilo kog gledišta hu­ manističkih nauka. Ja se sasvim priključujem stano­ vištu da je duša biološki faktor, ali odmah napomi­ njem da psiha, u ovom slučaju dakle svest, ipak ima izuzetno mesto između svih bioloških faktora. Naime,

336

bez svesti nikada se ne bi saznalo da uopšte postoji svet a bez psihe naprosto ne bi postojala mogućnost saznanja, pošto objekt najpre mora da prođe zami­ šljeni fiziološki i psihički proces, da bi konačno postao psihička slika. Tek je ovo neposredni objekt saznanja. Postojanje sveta ima dva uslova: jedan je njegovo postojanje, drugi njegova spoznaja. Da li se psiha shvata kao epifenomen živoga tela ili kao ens per se, za psihologiju malo znači utoliko što psiha poznaje sebe kao postojanje i kao takva se ponaša, budući da ona ima svojstvenu fenomenolo­ giju, koja se ne može zameniti ničim drugim. Na taj način se iskazuje kao biološki faktor, koji se feno­ men ološk i može opisati kao bilo koji drugi predmet prirodnih nauka. Počeci psihičke fenomenologije leže s jedne strane u takozvanoj psihofiziologiji i eksperi­ mentalnoj psihologiji, a s druge u opisima oboljenja i dijagnostičkim metodama psihopatologije (kao što su asocijativni eksperimenat i iracionalne slike Roršahovog testa). Veliku očigleanu nastavu pružaju i sve životne manifestacije, sve humanističke nauke, religijski i politički nazori i pokreti, umetnosti itd. »Celokupni duševni čovek«, o kome se prethod­ no postavljalo pitanje, predstavlja ništa manje do jedan svet, tj. mikrokosmos, kao što su već stari is­ pravno smatrali, ali pogrešno obrazlagali. Psiha na­ prosto ogleda postojanje i spoznaje ga, i sve deluje u njoj. Ali da bi se sve ovo saznalo, mora se znatno pro­ širiti naš davnašnji pojam psihe. Naše prvobitno identifikovanje psihe i svesti, na osnovu iskustva, ne može izdržati kritiku. To je već jasno naslutio filozof lekar C. G. Karus (Carus) i stoga prvi put izgradio jednu izrazitu filozofiju nesvesnog. Ali tada je duša još bila sa strahom čuvani posed filozofskog fakulteta i stoga se o njoj nije moglo raspravljati u okvirima medicine, iako su romantični lekari u ovom pogledu poduzimali svakakve neortodoksne pokušaje. Podsećam uglav­ nom na Justina Kernera (Justinus Kerner). Tek je nedavna prošlost praznine u procesima svesti ispu­ nila hipotetičkim nesvesnim procesima. Postojanje 22 Jung, Odabrana dela, II

337

nesvesne psihe je tako verovatno kao, recimo, posto­ janje još neotkrivene planete, koje se zaključuje na osnovu odstupanja od poznate putanje planeta. Na žalost, nedostaje teleskop koji bi mogao da nam pruži sigurnost. Sa uvođenjem pojma nesvesnog proširio se pojam psihe do formule: psiha=svesno Ja + ne­ svesno. Nesvesno je najpre shvatano personalistički, tj. njegovi sadržaji su isključivo poticali iz sfere svesti sopstvenog Ja i sekundarno su (kroz potiskivanje) po­ stali nesvesni. Kasnije je Frojd dodao nesvesnomT arhaične ostatke, pri čemu je ovim dodeljen značaj anatomskih povratnih pojava. Ali time se bilo još vrlo daleko od zadovoljavajućeg shvatanja nesvesnog. Još su morale biti otkrivene izvesne stvari, koje su zapravo bile očigledne — naime, pre svega činjenicu da kod svakog deteta svest tokom nekoliko godina iz­ rasta iz nesvesnog, tako da je svest svagda samo pri­ vremeno stanje koje počiva na vrhunskom fiziološ­ kom učinku i zbog toga je redovno prekidana fazama nesvesnog, tj. spavanjem, i da konačno nesvesnoj psihi ne samo da pripada duže trajanje života, već i kontinuitet postojanja. Iz toga proističe suštinski zaključak da je psiha zapravo nesvesno, dok se svest sopstvenog Ja može smatrati samo prolaznim epifenomenom. Mikrokosmos kao svojstvo psihe zamišljali su i stari u psihofizičkom čoveku. Pripisati ga svesti sop­ stvenog Ja za ove bi značilo bezmerno precenjivanje. Međutim, stvar stoji drugačije sa nesvesnim. Naime, ono se per definitionem i efektivno ne može opisati. Stoga se mora smatrati nečim bezgraničnim, u malom ili u velikom. Da li nesvesno možemo nazvati mikrokosmosom, zavisi jedino od pitanja da li se delovi sveta mogu dokazati s onu stranu individualnog isku­ stva u nesvesnom, tj. Izvesne konstante koje nisu in­ dividualno stečene; već su prisutne a priori. Ove stvari su već odavno poznate iz nauke o instinktima, kao i iz biološkog iskustva na simbiozi insekata i bi­ ljaka. Kod psihe, međutim, odmah se susrećemo sa strahom od »nasleđene predstave«. O tome se svakako 338

i

ne radi, već mnogo pre o a priori tj. prenatalno od­ ređenom načinu ponašanja i funkcionisanja. Naime, može se pretpostaviti da, kao što pile na celoj zemalj­ skoj kugli na isti način izlazi iz jajeta, postoje i psi­ hički načini funkcionisanja, tj. izvesni načini mišlje­ nja, osećanja, imaginacije, koji se mogu dokazati svuda i u svim vremenima, nezavisno od tradicije. Opšti dokaz tačnosti ovakvog očekivanog zaključka nalazi se u ubikvitarnoj raširenosti paralelnih mitologema, Bastianovog (Bastian) narodnog mišljenja ili praideja, a specijalni dokaz u autohtonom ponovnom nastajanju ovakvih mitova u duši individua, kod ko­ jih je isključivo direktno prenošenje. Iskustveni ma­ terijal u kome se nalaze ovakvi slučajevi sastoji se od snova, fantazija, sumanutih tvorevina i sličnog. Mitologemi su oni prethodno pomenuti »delovi sveta«, koji su strukturalno uključeni u psihu. Oni predstavljaju one konstante, koje se relativno iden­ tično izražavaju svuda i u sva vremena. Neko će se možda začuđeno zapitati, kakve veze imaju sva ova razmatranja sa terapijom? Da su neu­ roze nekako skopčane sa poremećajem instinkata, nije čudno. Ali, kako uči biologija, instinkti nikako nisu slepi, spontani i izolovani impulsi, već su, na­ protiv, usko povezani sa tipičnim situacionim slikama i uopšte se ne mogu pokrenuti ako ne odgovaraju postojećim uslovima apriorističke situacione slike. Kolektivni sadržaji, koji se izražavaju u mitologemama, predstavljaju ovakve situacione slike, koje su najintimnije povezane sa pokretanjem instinktivnih impulsa. Iz ovog razloga je njihovo poznavanje za psihoterapeuta od velikog praktičnog značaja. Jasno je da istraživanje ovih slika i njihovih svojstava vodi u područja koja izgledaju kao da su beskrajno daleko od medicine. Sudbinska sreća i ne­ sreća empirijske psihologije je u tome što se njeno mesto nalazi između svih fakulteta, što potiče upravo iz toga što čovekova duša ima udela u svim naukama, pošto predstavlja bar pola pretpostavke postojanja svih nauka.

339

Iz mog izlaganja verovatno je jasno da je sve ono što psihoterapija ima zajedničko sa klinički obu­ hvaćenom simptomatologijom, tj. sa medicinskim zaključcima, doduše nije irelevantno ali ipak spored­ no u tom smislu što je medicinska klinička slika pro­ lazna. Jedinstveno i bitno je psihološka slika, koja se može otkriti iza vela patoloških simptoma tek to­ kom lečenja. Da bismo bliže došli do suštine psihič­ kog, nisu dovoljne predstave iz medicinske sfere. Ali, iako psihoterapija, kao deo lekarstva, iz raznoraznih razloga nikada ne treba da izmakne iz Iekarevih ruku i zbog toga treba da se proučava na medicinskim fa­ kultetima, ipak je neophodan veliki oslonac na druge nauke, što su, uostalom, već odavno učinile druge medicinske grane. Dok se opšta medicina može ogra­ ničiti na oslanjanje na prirodne nauke, psihoterapiji je potrebna i pomoć humanističkih nauka. Da bi u mom izlaganju dopunio razlike između opšte medicine i psihoterapije, trebalo bi zapravo opisati fenomenologiju onih psihičkih procesa, koji proizilaze tokom lečenja, a kojih nema istovetnih u medicini. Ali takav poduhvat bi prekoračio okvire mog izlaganja u tolikoj meri, da moram da ga se od­ reknem. Nadam se, međutim, da je ovo malo što sam mogao da kažem ipak bacilo nešto svetlosti na odnos psihoterapije prema medicini.

340

VII PSIHOTERAPIJA U DANAŠNJICI Po sebi bio bi važan zadatak podvrgnuti bližoj analizi odnos psihoterapije prema sadašnjem stanju evropskog duha. Ali ne može se zameriti svakom onom ko se užasava pred ovakvom smelošću, jer ko može garantovati da će slika koju on načini o du­ ševnom i duhovnom stanju Evrope danas, biti verna i odgovarati stvarnosti? Da li smo uopšte u stanju kao učesnici i savremenici jednog nečuvenog zbivanja da stvorimo nepomućeni sud i da jasno sagledavamo u neopisivom političkom i haotičnom pogledu na svet današnje Evrope? Ili da li bi trebalo da suzimo gra­ nice psihoterapije i da našu nauku ograničimo na skromni, specijalistički ugao, koji bi, onda, bio rav­ nodušan i na propast jedne polovine sveta? Bojim se da bi se ovakvo ograničenje, uprkos njegove poželjne skromnosti, loše slagalo sa suštinom psihoterapije, koja je zapravo »lečenje duše«. U pojmu »psihotera­ pija«, bez obzira u kom se obimu tumačio, leži velika pretenzija: duša je ipak mati sveg delanja a time i svih zbivanja koja su posledica čovekovog htenja. Ne bi bilo samo teško već upravo nemoguće iz beskrajno široke životne oblasti duše iseći proizvoljno ograni['] Predavanje održano na sastanku švajcarskih psiho­ terapeuta u Cirihu, 1941. Objavljeno u Schroeizerische Zeitschrift fur Psychologie, 1945, Bd. IV, H. 1, i u Aufsdtze zur Zeitgeschichte, 1946, S. 25—56.

341

čeni komadić i oglasiti ga privatnim igralištem neke takozvane psihoterapije. Medicina je bila doduše pri­ nuđena da ograniči posebno područje, naime ono ne­ uroza i psihoza, što je za praktične terapijske svrhe korisno i moguće. Veštačko ograničenje mora se od­ mah probiti, čim se psihoterapija shvati ne samo kao čista tehnika, već kao nauka. Nauka po sebi nema granica, a naprosto nema specijalnosti koja bi mogla da se pohvali totalnom autarhijom. Na njenim grani­ cama mora prekoračiti u susedna područja, ako uop­ šte ozbiljno želi da sebi prida naziv nauke. Čak i tako visoka specijalizovana tehnika kao što je Frojdova psihoanaliza, nije mogla a da već u samom početku ne zakorači u druga, delom daleka naučna područja. U stvari je nemoguće samo u isečcima tretirati dušu i čovekovu ličnost uopšte. Kod svih duševnih pore­ mećaja postaje možda još jasnije nego kod somatskih oboljenja da je duša celina, gde sve zavisi od svega. Bolesnik nam sa svojom neurozom ne donosi specijal­ nost, već celokupnu dušu, a time i ceo komad sveta u kome je smeštena ova duša i bez koga ona nikada ne bi mogla biti dovoljno shvaćena. Zato je psihote­ rapija, možda, manje od bilo kojeg drugog specijal­ nog područja u stanju da se zavuče u spasonosne okvire specijalnosti, koje tako reći više nemaju ni­ kakve veze sa ostalim svetom. Pa i ako pokušamo, koliko je to moguće, da se koncentrišemo na ono najličnije neke ličnosti,, naša terapija ipak u najvećoj meri zavisi od pitanja: iz koga sveta dolazi naš bo­ lesnik i kome svetu treba da se prilagodi? Svet je nadlična datost, koja nikada ne može zadovoljiti uglavnom personalistički usmerenu psihologiju. Ovo poslednje važi samo dotle dokle dopire ono lično u čoveku. Ukoliko je, međutim, čovek i deo sveta, on svet, tj. nadlično i nelično nosi u sebi. U ovo spada njegova celokupna fizička kao i psihička osnova, uko­ liko ona predstavlja njemu unapred određenu datost. Sigurno da su ličnosti oca i majke prvi i, na izgled, jedini svet infantilnog čoveka; ukoliko ovaj to ostane isuviše dugo, čovek je na sigurnom putu ka neurozi, pošto veliki svet, u koji čovek treba da stupi kao ce342

lina, više nije svet oca i majke, već nadlična datost. Već kod braće i sestara počinje odvikavanje od dečjeg odnosa prema ocu i majci. Čak i stariji brat više nije pravi otac, niti starija sestra prava majka. Su­ prug i supruga su međusobno prvobitno stranci i do­ laze iz stranih porodica sa različitom istorijskom a često i socijalnom pozadinom. Deca do kraja doteraju roditelje u očinsku i materinsku ulogu, koju su ovi, zbog svoje infantilne predstave, prethodno videli samo na drugima i pri tom hteli da sebi osiguraju sve prednosti dečje uloge. Ovaj enantiodromski tok svakog više ili manje normalnog života prinuđava na menjanje stava od ekstrema deteta do drugog ekstre­ ma roditelja. Ova promena zahteva priznavanje ob­ jektivnih činjenica i vrednosti, za koje dete ne mora da vodi brigu. Ali već škola mu neumoljivo donosi pojam objektivnog vremena, sastavljenog od dužno­ sti i ispunjenja dužnosti, kao i stranog autoriteta, bez obzira da li dete voli ili mrzi školu ili učitelja. A sa školom i nezadrživim odmicanjem vremena uvlači se objektivno prisustvo drugih i to u znatnoj meri u lični život, bez obzira na to da li su poželjni, ili da li se ima bilo kakav stav prema ovome. Pri tom je neosporno jasno da mora biti skupo plaćeno svako produžavanje statusa očinskog i materinskog sveta iznad odobrenog vremena. iSvi pokušaji prenošenja ličnog infantilnog sveta u veliki svet konačno pro­ mašuju/ pa čak je i prenos u terapiji neuroza u naj­ boljem slučaju međustadijum, u kome je pružena pri­ lika da se skinu sve ljuske od jajeta prilepljene za individuu još od detinjstva, i (da se projekcija imaga roditelja odstrani iz spoljne stvarnostiJ Ova operacija spada u najteže zadatke moderne psihoterapije. Ra­ nije se optimistički smatralo da bi se imago roditelja mogao rastaviti i razložiti pomoću analize njihovih sadržaja. Ali u stvarnosti nije tako: imagines rodi­ telja se, doduše, mogu izvući iz stanja projekcije i vratiti u spoljni svet, ali ona, kao sve rane infantilne tekovine, ostaju očuvana u prvobitnoj svežini. Kroz povlačenje projekcija ovi se ponovno survavaju na343

trag u dušu, gde najvećim delom i imaju svoje po­ reklo. Pre nego što pređemo na ono, šta se dešava onda kada se više ne projektuju imagines roditelja, posvetićemo se jednom drugom problemu, naime pitanju da li je ovaj problem, nabačen od strane moderne psihologije novost u tom smislu da je ranije, kada nije postojala naučna psihologija, bio poznat ili ne­ poznat, i kako se ovaj problem predstavljao u proš­ losti. Ukoliko ranija vremena stvarno nisu poznavala psihoterapiju u našem smislu, onda je nemoguće oče­ kivati da se u istorijskoj prošlosti nađu bilo kakve formulacije slične našim. Ali, ukoliko su ove promene od deteta do roditelja svuda i odvajkada prisutne sa rastućom svesnošću, moralo bi se, čak i ako bi se subjektivno osećalo kao teško, naslutiti postojanje jednog ili više opštih psihoterapijskih sistema, koji bi čoveku omogućavali teže prelaze. Već na primi­ tivnom stupnju srećemo izvesne odlučne mere u svim životnim momentima, gde se ostvaruju psihički pre­ lazi. Pre svega bih podsetio na pubertetska posveći­ vanja, zatim na običaje prilikom svadbi, rođenja i sahrane. Sve ove ceremonije, koje su tačno i brižljivo očuvane na primitivnom i od stranih uticaja još slo­ bodnom stupnju, služe možda u prvoj liniji da jp_<|r strane psihička oštećenja koja prete u ovim trenu­ cima, zatim i tome da posvećenom pruže pouke i pripreme neophodne za život. Život i napredak pri­ mitivnog plemena zapravo zavisi od savesnog izvo­ đenja ceremonija, shodno tradiciji. Tamo gde je zbog uticaja belaca došlo do izumiranja ovih navika, pre­ staje samostalni život plemena, ono gubi dušu i ras­ pada se. U ovom pogledu su vrlo podeljena mišljenja u odnosu na uticaj hrišćanskih misija. Ono što sam lično video u Africi, pobudilo je u meni duboki pe­ simizam. 2

Kao što je poznato imago roditelja se jednim delom sastoji od lično stečenih slika ličnih roditelja, drugim delom, međutim, od arhetipa roditelja, koji je prisutan a priori, tj. u predsvesnoj strukturi psihe. — 2

344

Na višem, civilizovanom stupnju vidimo na istom poslu velike religije. I mi imamo običaje prilikom krštenja, konfirmacije, venčanja i sahrane, koji su unutar katoličkih rituala mnogo izvorniji, življi i pot­ puniji nego kod protestanata. Ovde isto tako vidimo kako se dečji svet oca i majke smenjuje pomoću bo­ gate analogne simbolike: patrijarhalni poredak pri­ hvata odraslog u novo detinjstvo putem duhovnog začeća i ponovnog rođenja. Papa kao Pater patrum i Ecclesia mater su roditelji porodice koja obuhvata sve hrišćane, ukoliko se ovi delimično ne bune protiv toga. Da je tokom razvitka imago roditelja bio rasto­ čen i tako postao pasivan, ovakav poredak bi izgubio svoj raison d'etre kao i svoje mogućnosti i stoga ne bi mogao ni da postoji. Na ovaj način, međutim, nađeno je mesto za stalno aktivne imagines roditelja kao i za neugaslo dečje osećanje, koje nalazi zaštitu i skrovište u krilu ovog poretka. Osim toga i mnoge druge institucije crkve staraju se za stalni napredak i za odgovarajuća obnavljanja starih, prekinutih veza. Od tih bih pomenuo pre svega misu i ispoved. Pričešće je zapravo porodični sto oko koga se skupljaju čla­ novi porodice i u prisustvu božanstva obeduju prema svetim običajima, koji daleko zadiru u prethrišćanska vremena. 3

Izlišno je iscrpnije izlagati ove svima poznate stvari. Pominjem ih samo da bih pokazao da je te­ rapija duše u vremenima pre nas imala na umu istovetne osnovne činjenice čovekovog života kao i mo­ derna psihoterapija. Ali kako drugačije postupa re^I ligi ja sa imagom roditelja! Ona i ne pomišlja da ih rj razreši ili uništi, već ih prihvata kao životne činjenice " čije odstranjivanje ili nije moguće ili nije korisno. Ona ih ostavlja da dalje žive u promenjenom i po­ većanom obličju u okvirima najstrožijih tradicija pa­ trijarhalnog poretka, koje se u životnoj povezanosti ne održavaju samo decenijama, već hiljadama godina^ Kao što religija nosi i čuva dečju dušu pojedinca, tako je i dečju dušu čovečanstva konzervisala u mno* Krštenje. Up. i tekst benedictio fontis u uskršnjoj misi.

345

gobrojnim životnim tragovima. Time religija štiti pojednica od najvećeg duševnog zla, naime gubitka korena, koje ne samo da je opasno za primitivna ple­ mena već i za civilizovane ljude. [Rasturanje neke tradicije, pa ma kako to bilo neophodno u određeno vreme, uvek je gubitak i opasnost; psihička opasnost zbog toga što se instinktivni život, kao nešto najkon­ zervativnije u čoveku, upravo izražava u tradicional­ nim običajima. Davnašnja ubeđenja i bičaji duboko su ukorenjeni u instinktima. Ako se gube, onda do­ lazi do odvajanja svesti od instinkta: time je svest iz­ gubila svoj koren a tako bezizrazno nastali instinkt vraća se u nesvesno i pojačava njegovu energiju, koja se onda, sa svoje strane, pretače na svagdašnje sadr­ žaje svesti, zbog čega tek postaje opasan nedostatak korena svestij Ovaj potajni vis a tergo prouzrokuje opaku razuzdanost svesti, koja se izražava ili kao samoprecenjivanje ili kao kompleks niže vrednosti. U svakom slučaju dolazi do poremećaja ravnoteže, što je najprijemljivija hranljiva podloga za duševna oštećenjaj Ako pogledamo unazad na hiljadugodišnju istoriju naše evropske civilizacije, onda ćemo videti da je evropski ideal vaspitanja i tretmana bio i najvećim delom još uvek je patrijarhalni poredak, koji je po­ čivao na priznavanju imagines roditelja. Stoga kod pojedinca, ne obraćajući pažnju kako revolucionarno je postavljena njegova svest, imamo da računamo sa patrijarhalnom ili hijerarhijski postavljenom psihom, koja se instinktivno čvrsto drži ovog poretka ili ga bar traži. Stoga je već unapred osuđen na neuspeh naš eventualni pokušaj da pasiviziramo imagines ro­ ditelja u dečju dušu uopšte. Time se vraćamo našem ranijem pitanju, šta se dešava onda kada se imagines roditelja povuku iz projekcije? Odvajanje roditeljskih imaga od izvesnih ličnih nosača projekcija bez sumnje je moguće i spada tako reći u stalni deo našeg terapijskog uspeha. Na­ suprot tome problem postaje teži u slučaju prenoše­ nja imaga na lekara. Ovde odvajanje može čak pre­ rasti u odsudnu dramu, jer šta treba da se zbiva sa 346

imagom kada više nije vezan za nekog čoveka? Papa, kao vrhovni otac hrišćanstva, ima svoje mesto pred Bogom. On je sluga svoje potčinjenosti, a time je prenošenje imaga prevedeno na oca na nebu i na majku crkvu na zemlji. Ali, šta se dešava sa onima koji su izgubili koren, otrgnuti od tradicije? Profesor Marej (Murrav) sa Harvardskog univerziteta, u pot­ vrdu mog već ranije objavljenog iskustva, a na osno­ vu opsežnog statističkog materijala, dokazao je da je postojanje kompleksa u prošeku najveće kod Jevreja. Na drugom mestu nalaze se protestanti a tek na trećem katolici. Da je pogled na svet neposredno povezan sa blagostanjem duše, možemo konačno v i deti i na tome da je način shvatanja, naime pogled, od moćnog uticaj a na čoveka i njegovo duševno sta­ nje, i to od tolikog da bi se skoro moglo reći da.su stvari mnogo manje takve kao što jesu, nego u stvari onakve kakvim ih vidimoUAko imamo neprihvatljive nazore o nekoj situacijilli stvari, onda nam je obično pokvarena radost, tako da i ova obično postaje nepri­ hvatljiva. A kako bi, obrnuto mnogo šta bilo podnoš­ ljivo i čak moguće ako bismo odbacili izvesne pred­ rasude ili promenili naše nazore! Paracelzus, koji je u prvoj liniji bio genijalan lekar, naglašava da ne može biti lekar onaj ko ne shvata veštinu »teoreciranja«. Pod tim ne misli ništa drugo do da lekar ne samo sebi već i da bolesniku mora prineti shvatanje i pogled na bolest, koji lekaru omogućuje lečenje a bolesniku ozdravljenje ili bar bolovanje. Zbog toga on kaže: »I svekolika bolest je čistilište«. On je sve­ sno spoznao i obilato koristio lekovitost shvatanja. Stoga, ako za pacijenta imam pobožnog katolika, onda se u situaciji prenosa povlačim uz pomoć svog lekarskog poziva i problem sprovodim dalje u krilo crkve. Ali kod nekatolika ovaj izlaz mi je zatvoren, tako da se upravo zbor svog lekarskog poziva ne mogu p o ­ vući, jer inače po pravilu nema nikoga i ništa na 4

5

6

Explorations in Personalitv, 119. • Labyrinthus medicorum, 129, Cap. VIII: Theorica me­

4

dica.

• De ente Dei, 130, S. 226.

347

koga bi se pogodno mogao preneti imago oca. Dodu­ še, ja mogu u pacijentu izgraditi razuman uvid da nisam otac. Ali tada sam razumni otac i uprkos sve­ mu otac. I pacijent, a ne samo priroda, ima horror vacui. On se instinktivno ježi i od same pomisli da imagines roditelja i svoju dečju dušu baci u ništavilo beznadežne prošlosti, lišene budućnosti. Instinkt mu kaže da, zbog njegove sopstvene celovitosti, ove stvari treba da ostanu u životu u bilo kom obliku. On zna da je potpuno povlačenje projekcije praćeno privid­ no bezgraničnom usamljenošću malo voljenog i stoga tako napadnog Ja. Prethodno se to već nije izdržalo. Stoga je malo verovatno da će se to sada učiniti i to još iz čistog razuma. Zbog toga u ovom trenutku ka­ toliku, oslobođenom od prevelike vezanosti za ro­ ditelje, nije teško da se vrati bolje i dublje shvaće­ nim tajnama crkve. Ima i protestanata koji u novijim varijantama protestantizma otkrivaju njima odgova­ rajući smisao i tako dospevaju do istinskog verovanja. Svi ostali slučajevi — ukoliko nije došlo do nasilnog i ne retko štetnog razrešenja — u stanju prenosa »za­ staju«, kako se to obično kaže, i tako sebe i lekara stavljaju na mučnu probu strpljenja. Ovo se ne može zaobići, jer iznenadni pad u stanje napuštenosti, bez roditelja može, verovatno zbog sa tim skopčane iz­ nenadne aktivnosti nesvesnog, da ima opasne posledice, npr. kod psihotične opterećenosti. Stoga vraća­ nje projekcija može i treba da se odvija stupnjevito. Integracija sadržaja otcepljenih od roditeljskih imaga ima aktivirajući uticaj na nesvesno, pošto su ovi ima­ gines nabijeni onom energijom, koju su posedovali još u detinjstvu i koja je, u odraslom dobu, delovala često sudbonosno. Pomoću integrisanja nesvesno do­ dija znatan energetski priliv, koji se uskoro primećuje na taj način što je svest jako determinisana po­ moću nesvesnih sadržaja. \ Izolacija u samo-Ja biću ima paradoksne poslediće, tako da se u snovima i fantazijama javljaju nelični, kolektivni sadržaji, koji su istovremeno građa iz koje se izgrađuju izvesne shizofrene psihoze. Iz ovog razloga situacija nije bezopasna, pošto izdvajanje Ja iz projektivnih veza, J

348

među kojima prenos na lekara igra glavnu ulogu, ima za posledicu da se Ja, koje je ranije bilo razloženo u veze sa ličnom sredinom, nalazi u opasnosti da se raspline u sadržaje kolektivno nesvesnog, pošto su u njemu nestali i roditelji i njihova imaga, nakon što su umrli u ovom svetu, i sad odande podstiču iste projektivne tendencije kao i pre. Ovde nastupa lekoviti kompenzatorni efekat, kome se uvek iznova divimo kao čudu. Nasuprot opasnim rastočnim tendencijama podiže se iz istog kolektivno nesvesnog protivdejstvo u obliku Jprocesa centriranja, koji se jasno izražava simbolima. Ovaj proces ne formira ništa manje do novi centar lično­ sti, koji je kroz simbole označen kao nadređeni i jači od Ja, a koji se kasnije i empirijski ispostavlja kao nadređen.) Stoga se- ovaj ne može supsumovati, već se, prilikom vrednovanja, mora nadrediti ovom drugom. Takođe mu se više ne može dati naziv Ja, zbog čega sam ga nazvao Sopstvenost (Selbst). Saznanje i do­ življavanje ove Sopstvenosti je najvažniji i najple­ menitiji cilj indijske Joge, zbog čega je dobro kada se za psihologiju Sopstvenosti obratimo dragocenostima indijskog znanja. Saznanje Sopstvenosti nema, kako kod nas tako ni u Indiji, ničega zajedničkog sa intelektualizmom, već je to vitalno i iz osnove preobražajno zbivanje. Proces koji dovodi do ovog saznanja nazvao sam proT° "*iiriduacije Ako preporučujem proučavanje klasičnog Joga učenja, onda to nije zbog toga što pripadam onim ljudima koji ekstatično pa­ daju u trans kada začu ju diana, buda ili mukti ili kakvu drugu magičnu reč, već zbog toga što se psi­ hološki vrlo mnogo može naučiti iz joga filozofije, što se može i praktički koristiti. A osim toga je materijal u istočnjačkim knjigama, odnosno njihovim prevodima, sadržan u jasno razumljivim formulacijama. To se ne dešava ni zbog toga što mi na Zapadu eventu­ alno ne bi imali nešto ekvivalentno: preporučujem Jogu samo zato što je naše zapadno, jogi srodno uče­ nje tako reći nepristupačno, tj. pristupačno samo za specijaliste. Ono je prikriveno tajanstvenošću, a glu­ post koja je nošena njegovom maticom iznakazuje ga r

349>

do neraspoznavanja: naime, u alhemiji se krije za­ padnjačka joga-meditacija, koja je brižljivo skrivana iz straha od jeresi i njenih neprijatnih posledica. A l hemija, međutim, u odnosu na indijsku Jogu ima neprocenjivu prednost posebno za praktičnog psihologa, i činjenica je da su u njoj ideje izražene skoro isklju­ čivo u krajnje bogatoj simbolici, i to upravo u sim­ bolici koju još danas nalazimo kod naših pacijenata. Pomoć koju može pružiti alhemija za razumevanje simbola procesa individuacije, po mome mišljenju je od velikog značaja. 7

Ono što ja nazivam Sopstvenost, alhemija ozna­ čava sa »incorruptibile«, tj. supstancija koja se više ne može rastočiti, kao jedna jedinica i jednostavnost koja se više ne može redukovati na nešto drugo, a istovremeno univerzalno, kome je alhemičar XVI ve­ ka čak dao ime filius macroscosmi.' Sa ovom formu­ lacijom moderni nalazi se u principu potpuno slažu. Sve ove stvari morao sam da pomenem da bih došao do pitanja današnjice. Naime, ako istrajno i konsekventno pratimo put prirodnog razvitka, onda ćemo dospeti do saznanja Sopstvenosti i jednostav­ nog postojanja (sosein). Isto, ali kao etički zahtev, izražava takođe i tipično švajcarska, kao i tipično alhemijska deviza Paracelzusa, čiju smo 400-godišnjicU smrti praznovali u jesen 1941. godine: »Alterius non sit, qui suns esse potest.« (Nikom drugom ne pripada onaj ko može biti svoj). Ali put ovom cilju je mučan. i na njega ne stupaju svi. »Est longissima via«, kažu-, alhemičari. U svakom slučaju nalazimo se na početku razvitka, čiji počeci zadiru u pozni antički period ačiji se život tokom celog srednjeg veka nalazio u sta­ nju vanrednog postojanja, koje jedva da je vegeti­ ralo u tami, zastupljeno usamljenim čudacima, koji su, ne baš nepravično, nazivani »tenebriones«. Ipak ljudi kao Albert Magnus, Rodžer Bekon i Paracelzus (Albertus Magnus, Roger Bacon, Paracelsus) su očevi modernih prirodnih nauka, čiji je duh znatno dopriUp. Psychologie und Alchemie, 82. i Psvchologie und Religion, 84. Henricus Khunrath, 96. 7

8

350

neo da se uzdrma autoritet totalitarne crkve. Iz duha prirodnih nauka izrasla je i naša moderna psihologi­ ja, koja ne znajući nastavlja delo koje su započeli alhemičari. Kao što su oni bili uvereni da »donum artis« pripada samo mali broj »electis«, tako i mi isu­ više jasno saznajemo kako je mukotrpan rad na po­ jedincu i kako samo mali broj može prihvatiti sazna­ nja i iskustva psihološkog rada. Pri svem tom opasno se nastavlja razlaganje i slabljenje lekovitih institu­ cija hrišćanske crkve, a gubitak sigurnog autoriteta postepeno vodi u političko socijalnu anarhiju kao i do formiranja anarhičnih pogleda na svet, što stvara otpor u duši Evropljanina, naviknutog na patrijar­ halni red. Začeci individualnog sazrevanja svesti i sazrevanja ličnosti, socijalno viđeni, slabi su u tolikoj meri da uopšte nemaju značaja naspram istorijskih neminovnosti. Ako ne treba da se uzdrmaju osnove evropskog društvenog poretka, onda bi moralo da se a tout prix i u prvoj liniji ponovo uspostavi autoritet. Iz ovog razloga u Evropi se javila težnja da se kolektiv crkve zameni kolektivom države. I kao što je nekad crkva bila apsolutna u svojoj težnji da uspo­ stavi teokratiju, tako i sada država polaže apsolutno pravo na isključivi totalizam. Mistika duha se ne zamenjuje mistikom prirode ili sa »lumen naturae«, kako je to nazivao Paracelzus, već potpunim uključi­ vanjem pojedinca u politički kolektiv zvani »država«. Na taj način se otvara izlaz iz dileme time što se imago roditelja može projektovati na državu kao hranioca svih ljudi i kao autoritet koji određuje sva mišljenja i htenja. Nauka se stavlja u službu socijal­ nog kolektiva i vrednuje na osnovu njene materijalne koristi za njegove svrhe. Na mesto prirodnog dušev­ nog razvitka ne dolazi duhovna orijentacija koja, pre­ mošćujući vremenska prostranstva, održava u životu kulturne vrednosti, već politička, koja služi težnji za vlašću izvesnih grupa i masi obećava izvesne eko­ nomske prednosti. Na ovaj način u Evropljanima du­ boko ukorenjena čežnja za patrijarhalnim i hijerar­ hijskim poretkom nalazi pogodan konkretni izraz, koji isuviše dobro odgovara masovnom instinktu, ali 351

se fiksira na nivou koji je u svakom pogledu štetan za kulturu. Ovde se duhovi začelo moraju razići. Ukoliko se psihoterapija poziva na naučne osnove a time i na principijelno slobodno istraživanje, ona onda oglašava svoju nameru da ljude odgaja ka samostalnosti nji­ hovog bića i moralne slobode u skladu sa saznanjima stečenim kroz naučno istraživanje, lišeno predrasuda. Bez obzira kojim uslovima namerava da se prilagodi individua, ovo uvek treba da se dešava svesno i slo­ bodno. Ukoliko, međutim, politički ciljevi, tj. država, treba da potvrde svoje prvenstvo, onda psihoterapija neminovno postaje instrument određenog političkog sistema, za čije ciljeve se onda odgaja čovek, pri čemu se istovremeno mora odvojiti od njegovog sopstvenog i najvišeg opredeljenja. Protiv ovakvog zaključka si­ gurno će se staviti zamerka da konačno opredeljenje čoveka ne leži u njegovoj individualnoj egzistenciji, već u stremljenjima ljudskog društva, pošto bez ovih individua uopšte ne bi mogla ni da postoji. Ova za­ merka je vrlo teška i ne može se tako jednostavno od­ baciti. Neosporno je istina da individua postoji samo zahvaljujući društvu i da je uvek tako i postojala. Sto­ ga kod primitivnih plemena srećemo prilikom posve­ ćivanja muškaraca da se pojedinac pomoću mistične smrti odvaja od porodice i svog prethodnog identiteta uopšte i ponovo rađa kao član plemena. Ili nalazimo rane civilizacije, kao egipatsku i vavilonsku, gde se sva individualnost završava u ličnosti kralja i gde je pojedini čovek anoniman. Ili viđamo čitave porodice gde već generacijama individualnost imena kompen­ zuje ništavnost nosioca ovog imena, ili srećemo ja­ panske umetnike koji usvajaju ime majstora uz skromno navođenje redosleda, ali odbacuju sopstveno ime. U suprotnosti sa ovim arhaičnim pojavama, koje sve počivaju na prvobitnim projekcijama psihičkih sadržaja, bilo je to neugasivo i veliko delo hrišćanstva, što je svakom dodelilo dostojanstvo posedovanja besmrtne duše, dok je ranije pravo na ovaj pre­ rogativ imala jedino ličnost kralja. Daleko bi nas odvelo ispitivati na ovom mestu u kojoj meri hrišćan-

352

ska novina predstavlja napredak ljudske svesti i kul­ ture uopšte, time što je uklonila projekciju vrednosti pojedine duše sa ličnosti kralja ili kakvih drugih iza­ branika. Unutrašnje opredeljenje koje leži u prirodi čovekovog bića pokazalo se u odnosu na opredelje­ nje za svesnost, za moralnu slobodu i kulturu ovde jačim od tupe prinude projekcija, koje su indi­ viduu stalno držale zatočenu u tami nesvesnosti i time je potiskivale do ništavnosti. Time je čoveku sva­ kako natovaren krst, naime muke svesnosti, moralni konflikt i neizvesnost sopstvenog mišljenja. Ovaj za­ datak je tako nečuveno težak da ako bi se ikad i našlo rešenje, onda bi se to moglo postići samo u vekovnim stupnjevima, iskupljeno beskrajnim patnjama i ne­ voljama u borbi sa svim silama, koje hoće da nago­ vore na, na izgled, lakše puteve nesvesnosti. Na putu ka nesvesnosti veruje se da bi zadatak mirno mogao biti prepušten »drugom« ili, na kraju, pak anonimnoj državi. Ali ko su ovi »drugi«, ti očigledno nadljudi, koji su pozvani da mogu ono što je svako ubeđen da ne može? To su ljudi koji su isti takvi, misle i osećaju kao mi, samo su majstori veštine da to prepuste dru­ gima. Šta je na kraju krajeva država? Ona je gomi­ lanje nuliteta iz kojih je sastavljena. Da se može personifikovati, onda bi iz nje proizišla individua ili, mnogo pre, monstrum, koji bi u duhovnom i etičkom pogledu stajao daleko ispod većine prosečnih od kojih se država sastoji, jer bi on predstavljao najpotenciraniju psihologiju mase. Zbog toga ni u svojim najbo­ ljim vremenima hrišćanstvo nije izražavalo poverenje prema državi, već je čoveku postavljalo nadsvetski cilj da bi ga oslobodilo od prinudne sile svih njegovih projekcija na ovaj od mračnjačkog duha osvojeni svet. Ono mu je dalo besmrtnu dušu da bi imao jednu tačku odakle bi mogao da podigne svet iz stožera, i da na taj način svoj cilj ne vidi u ovladavanju ovim svetom, već u ulasku u božje carstvo, koje mu leži u srcu. Stoga čovek ne može postojati bez zajednice, kao što ne može biti bez kiseonika, vode, belančevina, ma­ sti itd. Kao i ovi, tako je i zajednica jedan od neop23 Jung, Odabrana dela, II

353

hodnih preduslova egzistencije. Bilo bi smešno tvrditi da čovek živi za to da bi mogao da diše vazduh. Isto tako je smešno reći da individua postoji za zajednicu. »Zajednica« je samo pojam za simbiozu jedne ljudske grupe. Pojam nije nosilac života.^Prirodni i jedini nor silac života je individua i to je tako u celoj prirodi.f »Zajednica« ili »država« je gomilanje nosilaca života a istovremeno, kao organizacija istih, jedan od važnih životnih preduslova. Zbog toga nije sasvim tačno da individua može egzistirati samo kao deo zajednice. U svakom slučaju čovek može mnogo duže da živi b e z ^ države nego bez vazduha. Kada prevagne politički cilj, onda je bez sumnje nešto sporedno podignuto na nivo glavnog. Tada je pojedinac prevaren u svojoj pravoj unutarnjoj opredeljenosti i zbrisano je dve hiljade godina hrišćanske kulture; jer na mesto proširenja svesti, pomoću vra­ ćanja projekcija, dolazi do sužavanja iste; naime zato što se zajednica, inače samo uslov čovekove egzisten­ cije, istura kao cilj. Zajednica je, međutim, najveći zavodnik ka nesvesnom, pošto masa nepogrešivo guta pojedinca koji u sebi nema temelja a u svim slučaje­ vima ga redukuje na slabašni delić. Totalitarni zahtev države ne bi mogao trpeti ni za trenutak da psihote­ rapija sebi uzme pravo da pomaže čoveku u ispunje­ nju njegove prirodne opredeljenosti. Naprotiv, drža­ va bi morala da nastoji da psihoterapija ne bude ništa drugo do pomoćni instrument za stvaranje državi korisne pomoćne snage. Na ovaj način psihoterapija • Pestaloci (Pestalozzi) 132, S. 187, kaže: »Institucije, norme i obrazovna sredstva, koji se stvaraju zbog mase i narodne gomile i njegovih potreba kao takvih, bilo u kom obliku i obličju da se javljaju... oni uopšte nisu stvar ljud­ skog oformljenja. U hiljadu slučajeva oni ne vrede ništa i deluju upravo suprotno. Naš ljudski rod se formira samo od lica licu, samo od srca srcu. On se formira dakle, samo u uskim, malim krugovima, koji se postepeno šire u milosti i ljubavi, u slobodi i vernosti. Izobrožai»anje ka čovečnosti, iz­ građivanje čoveka i sva za to potrebna sredstva su u svom korenu i u svojoj biti večno stvar individue i onih institucija koje se usko i blisko priljubljuju individui, za njeno srce i njen duh. Oni za sva vremena nisu stvar ljudske gomile. Oni za sva vremena nisu stvar civilizacije.«

354

bi postala korisni tehnicizam, čiji bi jedini cilj mogao biti podizanje socijalnog učinka. Duša bi izgubila sopstveni život i postala bi funkcija koja bi se kori­ stila prema državnom nahođenju. Psihološka nauka bila bi svedena na istraživanje mogućnosti racionali­ zacije psihičkog aparata. Sto se, konačno, tiče tera­ pijskih namera izlečenja, kriterijum izlečenja bio bi uspešno totalno uključivanje u državni sklop. Uko­ liko se, međutim, taj cilj najbolje može postići pomo­ ću potpunog obezdušenja individue, tj. pomoću nje­ nog što opsežnijeg svođenja na nesvesno, jednim uda­ rom postale bi neupotrebljive sve metode prevođenja u svesno, i preporučilo bi se da se iz starinarnice pro­ šlosti ponovo vrate sve one metode koje su služile da se čovek zaštiti od prevođenja u svest nesvesnih sa­ držaja." To je, u velikim potezima, alternativa pred koju se trenutno postavlja psihoterapija. Zavisiće od bu­ dućeg razvitka da li Evropu, koja uludo veruje da je umakla srednjem veku, treba po drugi put potopiti u mrak viševekovne inkvizicije. Do ovog bi svakako došlo ako bi se nasilno sprOveo i stalno primenjivao totalitarni zahtev države. Niko ko ima uvida neće osporiti da organizacija našeg društva, nazvana dr­ žava, ne samo da oseća živahnu potrebu, već i da je prilike teraju da sebi pribavlja veći autoritet. Ako se ovo dešava sa slobodnim odobravanjem na osnovu »Kolektivna egzistencija čovekovog roda može se samo civilizovati, ona se ne može kultivisati. Ili misliš da ovo nije tačno, a zar ne vidiš svakoga dana, sve što je veća ljudska gomila, sastavljena kao krdo, i što je slobodnije polje rada i što je veća sila neke vlasti, koja predstavlja zakonski koncentrisanu silu ove mase, da se tim lakše gasi i božanski dah nežnosti čovekove ljubavi u indi­ viduama ove ljudske gomile i ovih ljudi koji poseduju vlast, a u istom stepenu i isto tako lako se u njima gube dublji te­ melji sklonosti ka istini u ljudskoj prirodi? 10

Kolektivno sjedinjeni čovek, ako nije ništa drugo do to, tone u svim odnosima u dubine civilizovane propasti i, utonuo u ovu propast, na celoj zemlji ne traži ništa drugo pd onoga što divljak taknrto traži n jumi.« (Pestalozzi, 1. c. p.

23«

355

svesnog uvida građana, onda je postignuto ono što se poželeti može. Ali ako se ovo dešava iz komotnosti, da bi se izbeglo donošenje neprijatnih odluka, ili nesvesno, onda pojedinac upada u sigurnu opasnost da se ugasi i njegova odgovornost. Tada se država ni u čemu neće razlikovati od zatvora ili termitnjaka. Iako postajanje svesnim vlastite individualnosti odgovara prirodi unutrašnjeg opredeljenja, ipak ovo nije celokupni cilj. Naime, nemoguće je da se cilj odgajanja čoveka sastoji u stvaranju jednog anarhičkog konglomerata pojedinačnih egzistencija. To bi isuviše odgovaralo nepriznanom idealu ekstremnog individualizma, koji nije ništa drugo do bolesna reak­ cija na isto tako nedovoljni kolektivizam. Nasuprot tome prirodni proces individuacije donosi svest ljud­ ske zajednice, jer privodi u svest upravo ono što spaja ljude i ono što je u svim ljudima zajednički ne­ svesno. Individuacija je sjedinjavanje sa samim so­ bom a istovremeno i sa čovečanstvom, što je čovek isto. Ako je ovo postignuto, onda postoji jemstvo za to da gomilanje pojedinaca u državi, takođe i u dr­ žavi sa velikim autoritetom, više neće dovesti do stva­ ranja anonimne mase, već do svesne zajednice. Neizbežna pretpostavka za ovo je svesni i slobodni izbor i individualno odlučivanje. Bez ove slobode i samo­ stalnosti pojedinca nema prave zajednice i — to mo­ ramo reći — bez takve zajednice ne može trajno da opstane samostalna i u sebi ukotvljena individua." Sem toga samostalna ličnost je najbolji sluga za opšte dobro. Drugo je pitanje, međutim, da li današnji čo­ vek već poseduje dovoljno zrelosti za ovakav izbor. Ali isto tako sumnjiva su i rešenja koja se nameću čoveku si om, u želji da se preduhitri prirodni raz­ vitak. Prirodne stvari trajno ne trpe nasilje. Sa po1

Pre više od jednog stoleća, po prilici u vreme slično današnjem, rekao je Pestalozzi (1. c., S. 186): »Ljudski rod ne može ostati društveno ujedinjen bez snage poretka. Snaga kulture sjedinjuje ljude kao individue u samostalnosti i slo­ bodi u pravu i umetnosti. Snaga nekulturne civilizacije sje­ dinjuje ljude kao masu pomoću sile bez obzira na samo­ stalnost, slobodu, pravo i umetnost.« 11

356

tisnim i prodornim svojstvom vode one će podlokati i pre ili kasnije dovesti do pada svaki sistem, koji o njima ne vodi računa. Ali autoritet, koji sa mudrom državničkom veštinom, u što spada i duh, ostavlja dovoljno neophodnog prostora, ne mora da se plaši brzog pada. Za evropskog čoveka može biti sramno svedočanstvo duhovne nezrelosti ako u većoj meri treba i želi autoritet. Ipak smo suočeni sa činjenicom da su bezbrojni milioni u Evropi umakli crkvenom autoritetu kao i patris potestas kraljeva i careva uz grešnu pomoć kako netradicionalnih tako i infantil­ nih prosvetitelja, da bi besmisleno i bez kormila po­ stali žrtve bilo kakve sile koja sebi prisvaja autoritet. USa nezrelošću čoveka treba da računamo kao sa činjenicomj Mi u Svajcarskoj ne živimo na nekakvom planetoidu koji lebdi u praznom prostoru, već na istoj onoj zemlji iz koje se sastoji Evropa. Mi se nalazimo usred ovih problema, i ako smo nesvesni, propašćemo isto onako kao svaka druga nacija. Najopasnije bi bilo ako bismo uobražavali da se nalazimo na višem stupnju svesti nego naša dalja okolina. O tome nema ni go­ vora. Nepristojno ne smatrajući važnim ili bolje bez da ovu šačicu psihologa i psihoterapeuta, što pred­ stavlja ovaj naš skup, na neumesan način označim kao važan, ili bolje, uticajan, želeo bih da naglasim da je, upravo u svojstvu psihologa, naš zadatak i dužnost da shvatimo psihičko stanje našeg doba i da jasno sagledamo koja nam pitanja i zahteve donosi sadaš­ njost. Ako je naš glas isuviše slab, tako da ga guši buka političke vreve, onda se možemo tešiti kineskom poslovicom: »Ako je prosvećeni u sebi sam i istinu misli, čuće ga na hiljade kilometara udaljenosti.« Sve što počinje, uvek počinje u malome. Zbog toga ne sme nam biti teško da sprovodimo doduše tegoban, ali savestan rad na neznatnom pojedincu, čak i kada izgleda da se cilj kome stremimo nalazi u nedostižnim daljinama. Ali jedan cilj je dostižan pred nama, a to je razvitak i sazrevanje individualne ličnosti. Ako smo ubeđeni da je individua nosilac ži357

vota, onda smo služili životnom smislu ako nam uspe da bar jedno drvo donosi ploda i onda kada hiljade drugih ostaje jalovo. Jer onaj ko ima nameru da sve što raste dovede i do krajnjeg napretka, taj će ubrzo doživeti da ga preraste korov, koji uvek najbolje uspeva. Stoga smatram najvažnijim zadatkom psihote­ rapije danas da nepokolebljivo služi cilju razvitka pojedinca. Time naša nastojanja prate stremljenja prirode da u svakom pojedincu razvije najveće mo­ guće obilje života, pošto život samo u pojedincu može ispuniti svoj smisao a ne u ptici, zatvorenoj u zlatnom kavezu.

VIII OSNOVNA PITANJA PSIHOTERAPIJE Nije tako davno da se u medicinskim publikaci­ jama, pod naslovom »Terapija«, posle niza opisa te­ rapijskih postupaka i recepata, mogla pročitati i reč »psihoterapija«. Sta se pod tim podrazumevalo, osta­ lo je obavijeno značajnom tamom. Hipnoza, sugestija, »persuazija«, katarktična metoda, psihoanaliza, A d lerovo odgajanje ličnosti, autogeni trening, itd.? Ovo nabrajanje jasno predočava neodređenu raznolikost mišljenja, shvatanja, teorema i metoda, koje sve za­ jedno idu pod nazivom »psihoterapija«. Kada se otkrije nov, nenastanjeni kontinent, onda tamo nema zemljopisnih karti, nema imena, puteva, i svaki novi pionir, koji stupi na njegovo tle, priča nešto drugo o njemu. Izgleda da se desilo nešto slično kada su se lekari prvi put sreli sa nepoznatom zemljom — psihom. Jedan od prvih, kome imamo da zahvalimo za bar donekle jasne izveštaje, je Paracelzus. Njegovo vanredno znanje, iz koga katkada zjape naslućene dubine, izraženo je, međutim, jezi­ kom opterećenim duhom X V I veka. On se ne sastoji samo od demonolikih i alhemijskih predstava već i od Paracelzusovih neologizama, čiji bujni raskoš kompenzuje potajno osećanje niže vrednosti i odgo­ varajuće težnje za uvažavanjem njihovog, često ne bez razloga pogrešno shvaćenog stvaraoca. Prirodno vek [»] Objavljeno u Dialectica, NeuchateL 1951, Bd. V, H. 1. S. 8—24.

359

nauke, koji je zapravo počeo sa XVII vekom, zajedno sa nevrednom zbrkom prosuo je i bisere Paracelzusove medicine. Tek dva stoleća kasnije naišla je nova empirija, naime Mesmerovo (Mesmer) učenje o ži­ votnom magnetizmu, proisteklo s jedne strane iz praktičnog iskustva, koje bismo danas pripisali su­ gestivnom fenomenuj a s druge iz starog, alhemijskog učenja. Ovom linijom kretali su se lekari romantike, čije interesovanje se, shodno tome, okrenulo somnambulizmu. Time su postavljene osnove za kliničko ot­ krivanje histerije. Ali bilo je potrebno skoro još jedno stoleće, dok su Sarko i njegova škola doneli bar do­ nekle Čvrste pojmove u ovo područje. Dublje i tačnije poznavanje histeričnih fenomena zahvaljujemo Zaneu (Pierre Janet) a sistematsko istraživanje i opi­ sivanje sugestivnih fenomena dvojici francuskih le­ kara, Libolu i Bernemu (Liebault, Bernheim), kojima se u Svajcarskoj priključio Forel (August Forel). Za upoznavanje kauzalnosti psihogenih simptoma Brojer-Frojdovo otkriće afektivnih izvora značilo je od­ lučujući prodor u područje psihologije. Činjenica da u osnovi histerije leže iz svesti izgubljene slike sećanja i njihov osećajni ton, neposredno je dovela do postulata nesvesnog sloja psihičkih zbivanja. Ovo poslednje se nije pokazalo kao somatsko, kao što je bila sklona da prihvati tadašnja akademska psihologija, već kao psihičko, pošto se ponašalo upravo kao psi­ hička funkcija samo slučajno oduzeta svesti, to jest asocijacijama sa sopstvenim Ja. Kao sto je Zane, ot­ prilike istovremeno i nezavisno od Frojda dokazao, ovo važi za histerične simptome uopšte. Ali dok je Zane sumnjao da je izvesna specifična slabost osnova ovog oduzimanja iz svesti, Frojd je ukazao na to da je slikama sećanja etiološki zajednički neprijatni afektivni ton. Stoga nije bilo teško njihov gubitak iz svesti objasniti potiskivanjem. On je zato etiološke sadržaje shvatio kao ink'ompatibilne sa tendencijama svesti. Ova hipoteza se oslanjala na činjenicu da po­ tisnuta sećanja u različitom pogledu izazivaju jednu moralnu cenzuru i to zbog njihove traumatske ili mo­ ralno sablažnjive prirode. 360

Frojd je sa velikim heurističkim uspehom teo­ riju potiskivanja preneo na celokupno područje psihogenih neuroza; pa čak prodreo još dalje, naime sve do objašnjenja fenomena kulture. Tako je dospeo u područje opšte psihologije, koja je tada bila poverena filozofskom fakultetu. Osim verbalnih pojmova i ne­ koliko metodskih gledišta, praktična psihologija le­ kara u svakom slučaju mogla je malo šta da pozajmi od opšte psihologije, i tako je medicinska psihologija, koja se odmah u početku susrela sa nesvesnom psi­ hom, zapravo zakoračila u prazninu. Pojam nesves­ nog je, uz retke izuzetke, sa odvratnošću odbacivan od strane akademske psihologije i tako su samo feno­ meni svesti ostali predmet psihološkog istraživanja. Stoga je sudar medicinske sa važećom opštom psiho­ logijom bio znatan. Na drugoj strani Frojdovo otkriće formiralo je, nasuprot čisto somatskoj orijentaciji lekara, isto tako izazivački kamen spoticanja. Ovo je ostalo ovako i sledećih pedeset godina. Da bi se ovoj slici dodale nove crte, bio je potreban pravac tako­ zvane psihosomatske medicine, prenesen iz Amerike. Ali opšta psihologija još uvek nije želela da iz činje­ nice nesvesnog izvuče neophodne konsekvence. Prodor u nepoznatu, novu zemlju u sebi uvek krije izvesne opasnosti: pionir je pri svom poduhvatu upućen na onaj alat i opremu, koje tako reći slučajno ima sa sobom. To je u našem slučaju njegovo obra­ zovanje u somatskoj medicini, njegovo opšte obrazo­ vanje i pogled na svet, što sve uglavnom počiva na njegovim subjektivnim, delom od temperamenta za­ visnim, a delom socijalnim pretpostavkama. Njegove medicinske pretpostavke osposobljavaju ga da isprav­ no procenjuje socijalni i biološki aspekt iskustvenog materijala a njegovo opšte obrazovanje omogućuje mu da približno obuhvati karakter potiskujućeg fak­ tora; njegov pogled na svet, konačno, pomaže mu uopštavanje a time i uključivanje njegovih posebnih saznanja u veliku celinu. Ali ako se istraživanje kreće u nekom do sada neotkrivenom i stoga nepoznatom području, pionir uvek mora biti svestan toga da neko drugi, ko na drugom mestu stupi na novi kontinent 361

sa drugačijom opremom može skicirati sasvim druga­ čiju sliku. Frojdu se desilo da je njegov učenik Alfred A d ler razvio shvatanje koje neurozi dodeljuje sasvim drugačiji lik. To više nije seksualni nagon, odnosno princip zadovoljstva koji dominira slikom, već nagon. za moći (nagon za uvažavanjem sopstvene ličnosti, »muški protest«, »želja da se bude gore«). Kao što sam pokazao na jednom konkretnom slučaju, obe teorije se uspešno mogu primeniti na jednom te istom slučaju, a osim toga psihološki je opšte poznato da su oba nagona u ravnoteži a isto tako da je često jedan drugome podređen. Adler je ostao isto tako jednostran kao i Frojd, a obojici je zajedničko jedno, da ne samo neuroze već i čoveka objašnjavaju iz Senke, to jest iz moralne manje vrednosti. Ovakvo stanje stvari odgovara postojanju ličnog merila, subjektivnog predubeđenja, koje nikada nije bilo podvrgnuto kritici. Krutost, sa kojom obojica za­ stupaju svoja gledišta, znači, kao i uvek, kompenza­ ciju za potajnu nesigurnost i unutrašnje sumnje. Či­ njenice koje opisuju ova dva istraživača, održavaju se cum grano salis. Njihovo tumačenje, međutim, može se privesti u delo kako na jedan tako i na drugi način, to jest oba su netačna, odnosno međusobno se dopunjuju. Iz toga se može izvući pouka da je dobro u da tom slučaju uzeti u obzir oba shvatanja. Osnova ovoj prvoj dilemi medicinske psihologi­ je leži po svoj prilici u tome što lekari nisu nailazili na već obrađeno polje, budući da im opšta psihologija nije imala ništa da ponudi na polju činjenica. Stoga su bili upućeni na sopstvenu, subjektivno prejudici­ ranu opremu. Iz toga je za mene proistekla nepo­ sredna neophodnost da se jednom ispita sa kojim se stavovima objekta (pa ma ko ovo bio) čovek uopšte susreće. Shodno tome postavio sam niz tipova, koji skupa počivaju na svagdašnjoj dominaciji jedne ili druge orijentacione funkcije svesti, i time sam prob­ no skicirao shemu u koju se mogu uključiti različiti 2

* Vber die Psychologie des Vnbevmssten, 87, 6. Izd., 1948,

S. 38, Ges. Werke, Bd. 7, Par. 16—55.

362

empirijski stavovi. Iz toga proističe ništa manje do osam teorijski mogućih gledišta. Ako uz to uračuna­ mo sve ostale manje ili više individualne pretpostav­ ke, onda iz toga proizilazi bezbroj mogućnosti shva­ tanja, koja sva imaju bar svoju subjektivnu opravda­ nost. Ali time kritika psiholoških pretpostavki u od­ nosu na svaku teoriju postaje imperativna neophod­ nost. Na žalost, ovo još nije svuda shvaćeno, inače izvesna gledišta ne bi mogla biti zastupana sa toliko upornosti i zaslepljenosti. Ali da je to tako može se shvatiti samo ako se uzme u obzir šta znači subjek­ tivni prejudicijum: on je po pravilu više ili manje brižljivo izgrađeni produkt celokupnog životnog is­ kustva individue. On nastaje iz sukoba individualne psihe sa uslovima sredine i stoga po pravilu stvara jed­ nu subjektivnu varijantu opšteg iskustva; a da bi sud postao nešto opštiji, potrebna je već brižljiva samokri­ tika i, opsežan uporedni rad. Ali što se čovek pri ovom neophodnom nastojanju više oslanja na principe sve­ sti, tim više i raste opasnost da se iskustvo tumači u njihovom smislu, a time se činjenice nasilno teoreti­ ziraju. Naše psihološko iskustvo je još isuviše mlado i isuviše malo prošireno da bi omogućilo opšte teorije. Istraživanju je pre svega potrebno još mnoštvo činje­ nica koje osvetljavaju suštinu duše, pre nego što bi i pomislili na to da postavljamo opšte važeća načela. Pre svega moramo se držati pravila da svako psiho­ loško načelo može polagati pravo na značenje tek onda kada je prihvaćen kao važeći i njegov smisao koji proističe iz njegovog preokretanja. Lični prejudicijumi kao i oni proizišli iz pogleda na svet stoje doduše ozbiljno na putu psihološkog donošenja suda. Ali oni mogu biti eliminisani sa ne­ što dobre volje i uvida. Već je Frojd prihvatio moj predlog da bi trebalo da se svaki lekar, koji se u tera­ pijske svrhe bavi nesvesnim svojih pacijenata, pret­ hodno podvrgne tzv. samoanalizi. Svi uviđavni psi­ hoterapeuti, koji priznaju neophodnost privođenja u svest nesvesnih etioloških činjeničnih stanja, slagali su se sa ovim gledištem. Bez daljnjeg je shvatljivo i stotinama puta iskustvom potvrđeno da lekar ono što 363

ne vidi kod sebe, kod pacijenta ili uopšte ne opaža ili, ako je to slučaj, onda u preteranoj meri, i da po­ tencira ono čemu je sam nekontrolisano sklon te pro­ klinje kod drugog ono što kod sebe osuđuje. Kao što se s pravom zahteva od hirurga da njegove ruke ne budu infektivne, tako se mora sa posebnim akcentom zahtevati da psihoterapeut na sebi sprovede dovoljno samokritike, odnosno da u svako doba bude na to spreman, što će mu se onda nametnuti kao neophod­ nost, kada kod pacijenta naiđe na nesavladljive ot­ pore, koji su možda i opravdani. Pacijent je, naime, tu da bi bio lečen a ne da bi se verifikovala neka te­ orija. Naime, u širokom polju praktične psihologije nema teorije koja, u datom slučaju, ne bi mogla biti skroz pogrešna. Naročito treba odbaciti nazore da su otpori pacijenta uvek neopravdani. Otpor, naime, može dokazati da terapijska procedura počiva na netačnim pretpostavkama. Temu samoanalize ističem iscrpno zbog toga što se od nedavno primećuje tendencija da se lekarski autoritet prihvati kao postojeći eo ipso i da se opet inauguriše psihoterapija ex cathedra; namera, koja se ni po čemu ne razlikuje od nešto zastarelijeg su­ gestivnog postupka, čija je nedovoljnost odavno po­ znata. (Ovo ne treba shvatiti da je time rečeno da uopšte ne postoje indikacije za sugestivnu terapiju). Uviđavni psihoterapeuti su već dugo svesni da svako komplikovano lečen je predstavlja individualni, dijalektički proces, u kome lekar kao ličnost učestvu­ je koliko i pacijent. Prilikom takve rasprave značajno je pitanje da li lekar ima isto onoliko uvida u svoja sopstvena psihička zbivanja koliko očekuje od paci­ jenta i to, naravno, vrlo značajno naročito u odnosu na tzv. raport, tj. odnos poverenja, od kojeg u kraj­ njoj liniji zavisi terapijski uspeh, pošto u datom slu­ čaju pacijent može steći svoju unutrašnju sigurnost samo iz sigurnosti njegove veze sa ljudskom lično­ šću lekara. Sa lekarskim autoritetom može se štošta sprovesti kod lakovernih ljudi. Ali za kritički pogled ovaj je isuviše providan. Iz ovog razloga je i psiho­ loški terapeut koji je bio prethodnik lekara, naime

364

sveštenik, u velikoj meri izgubio svoj autoritet bar kod obrazovane klijentele. Stoga teški slučajevi znače, kako za pacijenta tako i za lekara, ništa manje do probu ljudskih vrednosti. Zbog toga lekar mora biti koliko je moguće bolje pripremljen i to na taj način što će se i sam podvrći analitičkom postupku. Ova analiza lekara sigurno da nije idealno i apsolutno si­ gurno sredstvo da spreči iluzije i projekcije. Ali ona može mladom psihoterapeutu bar da demonstrira ne­ ophodnost samokritike i da podrži izvesnu spremnost za to. Nijedna analiza ne bi bila u stanju da za uvek ukloni sve nesvesnosti. Covek beskonačno uči i ni­ kada ne treba da zaboravi da svaki novi slučaj naba­ cuje probleme i da time daje povoda do tada nekonstelisanim nesvesnim pretpostavkama. Bez isuviše velikog preterivanja moglo bi se reći da se skoro po­ lovina svake terapije, koja zadire u dubinu, sastoji od samoprovere lekara, pošto on može dovesti u red kod pacijenta samo ono što je u sebi samo postavio ispravno. Nije greška ako se oseća pogođenim od strane pacijenta: on može da leci samo u onoj meri u kojoj je ranjen. Ovim se ne želi da kaže ništa drugo do ono što kazuje grčki mit o ranjenom lekaru. 3

Problemi o kojima je ovde reč, tako reći se ne postavljaju u području tzv. »male« psihoterapije. Tu se već može izaći na kraj sa sugestijom, dobrim savetom, objašnjenjem. Nasuprot tome neuroze ili psihotična granična stanja kod komplikovanijih i inteli­ gentnih ljudi često zahtevaju ono što se naziva »veli­ ka« psihoterapija, naime dijalektičku proceduru. Da bi se ovo poslednje moglo sprovesti sa nekim izgle­ dima na uspeh, moraju se, ako je ikako moguće, eliminisati ne samo subjektivne već pretpostavke po­ gleda na svet. Muhamedanac se ne može tretirati sa hrišćanskim pretpostavkama, niti pars jevrejskom ortodoksnošću, niti hrišćanin antičko-mnogobožačkom filozofijom, a da se, po prilici, ne prokrijumčari opa­ sno strano telo. Sigurno da se ovakve stvari praktikuju stalno i ne uvek sa lošim uspehom, ali one s

K. Kerenyi, 94, S. 84.

365

predstavljaju eksperiment čija mi legitimnost izgleda sumnjiva. Po mogućstvu ne treba razarati vrednosti koje se nisu pokazale direktno štetnim. Hrišćanski pogled na svet zameniti materijalističkim smatram pogrešnim isto kao i nastojanja da se materijalističko ubeđenje odbaci. To su zadaci za misionara, ali ne i za lekara. Nasuprot meni, mnogi psihoterapeuti smatraju da problemi pogleda na svet uopšte ne dolaze u pi­ tanje u terapijskom procesu. Etiološki faktori su, smatraju oni, svi bez razlike pitanja lične psihologije. Ali ako ove faktore stavimo nešto preciznije pod lupu, onda se stiče sasvim drugačija slika. Uzmimo, na pri­ mer, seksualni nagon koji u Frojdovoj teoriji igra tako veliku ulogu. Ovaj nagon nije, kao svaki nagon uopšte, lična tekovina, već objektivna i opšta datost, koja nema ni najmanje posla sa željama, htenjima, mišljenjem i odlučivanjem. To je sasvim bezlična sila, sa kojom pokušavamo da se raspravimo sa svakako subjektivnim procenama i sudovima pogleda na svet. Od ovih poslednjih u ličnu sferu spadaju samo sub­ jektivne premise (pa i ove samo delimično); one, ve­ zane za pogled na svet, čovek je međutim najvećim delom primio zahvaljujući uticaju sredine a samo si­ ćušni deo lično izgradio ili izabrao svesno. Kao što nalazim da sam oformljen pomoću spoljnih i objek­ tivno socijalnih uticaja, tako sam i pomoću unutraš­ njih, najpre nesvesnih datosti, koje sam naprosto označio kao subjektivni faktor. Jedan, naime ekstra^vertno nastrojen, uglavnom se zasniva na socijalnim vezama, drugi, introvertno nastrojen, uglavnom na subjektivnom faktoru. Prvi najvećim delom ne opaža svoju subjektivnu određenost, čak zazire od toga. Drugi pokazuje malo interesovanje za socijalne veze, rado ih previđa i oseća ih kao teret, ako ne i kao ne­ što što izaziva strah. Svet veza i odnosa jednom iz­ gleda kao nešto bitno, normalno, vredno stremljenja, drugom je u prvoj liniji stalo do unutrašnje doslednosti, slaganja sa samim sobom. Pri analizi ličnosti kod ekstravertnog se ispostav­ lja da on svoje učlanjivanje u svet veza i odnosa is-

366

kupljuje pomoću nesvesnosti o njegovom subjektu, odnosno pombću iluzije o sebi samom; nasuprot tome kad introvertnog da on pri ostvarenju svoje ličnosti u zajednici i ne sluteći čini najgrublje greške i najapsurdnije nesmotrenosti. Već ova oba opšte poznata tipična stava — nezavisno od tipično psiholoških temperamenata koje je opisao Krečmer (Kretschmer) — pokazuju kako se malo može učiniti za čoveka i nje­ govu neurozu koristeći jednu jedinu teoriju. Po pravilu ove subjektivne premise su nepoznate pacijentu, a na žalost mnogostruko i lekaru, zbog čega je ovaj isuviše često u iskušenju da previdi staru istinu: Quod licet Jovi non licet bovi, ili ono što jed­ nome koristi drugom je štetno, i da time otvara vrata koja treba da ostanu zaključana i obrnuto. Kao što je pacijent u najvećoj meri žrtva svojih subjektivnih premisa, tako je i lekar, iako u manjoj meri, pošto su ove bar proistekle iz poređenja većeg broja slučajeva, što je odstranilo isuviše individualne varijante. Me­ đutim, ovo važi samo u ograničenoj meri za lični, prethodno doneseni sud njegovog stvaraoca. On će se, doduše, uporednim radom donekle ublažiti, ali lekarskoj delatnosti ipak dati izvesnu prebojenost i po­ staviti izvesne granice. U zavisnosti od toga jedan ili drugi nagon, jedan ili drugi pojam postaće granica a time i prividni princip, koji onda znači kraj istra­ živanja. Unutar ovog okvira može se sve tačno posmatrati i shodno subjektivnoj pretpostavci logično tumačiti, što je kod Frojda kao i Adlera bez sumnje slučaj, a ipak ili upravo stoga, kao što smo videli, proizašla su krajnje različita shvatanja koja — primo vista — jedva da se mogu pomiriti. Osnova za ovo leži, kao što se lako može videti, u svagdašnjoj sub­ jektivnoj premisi, koja akumulira ono što odgovara, a nepodesno eliminiše. U istoriji nauke ovakav razvitak nikako nije izu­ zetak, već pravilo. Stoga onaj ko zamera medicinskoj psihologiji da ne može da se složi čak ni oko sopstve­ nih teorija, taj potpuno zaboravlja da još nijedna nauka nije ostala u životu bez divergentnih teorijskih gledišta. Ovakva neslaganja stvaraju, kao i uvek, po367

lažnu tačku za nova pitanja. Tako je i ovde bio slučaj. Dilema Frojd-Adler našla je svoje rešenje u prizna­ vanju različitih principijelnih stavova, koji uvek stav­ ljaju akcenat na određeni aspekt celokupnog pro­ blema. Odavde proističu mnoge mogućnosti daljeg istra­ živanja. Pre svega interesantan je problem apriorističkog tipa određenog stava i funkcija koje ovome leže u osnovi. Na ovoj liniji kreću se Roršahov test, psihologija geštalta i dalji pokušaji postavljanja ti­ pičnih razlika. Jedna druga, kako mi izgleda isto tako važna mogućnost jeste istraživanje faktora pogleda na^svet, koji, kao što smo videli, imaju odlučujući značaj pri izboru i odlučivanju. Oni ne dolaze u obzir samo pri etiologiji neuroza, već i prilikom ovrednjivanja analitičkih rezultata. Već je Frojd, sa snažnim naglašavanjem, ukazao na funkcije moralne »cenzu­ re« kao na uzrok potiskivanja, pa se čak osećao pri­ nuđenim da religiju prikaže kao jedan od onih neurotizirajućih faktora, koji podržavaju infantilne oblike želja. I premise pogleda na svet su ono što, s obzirom na »sublimaciju«, ima odlučujuće sadejstvo; drugim recima, to su kategorije vrednosti za­ snovane na pogledu na svet, koje treba pomoću ogo­ ljenih tendencija, dobijenih analizom nesvesnog, čas pospešujući, čas kočeći, uključiti u životni plan paci­ jenta. Ne samo u odnosu na etiologiju, već i — što je mnogo važnije — u odnosu na terapiju i neizbežno ponovno izgrađivanje ličnosti istraživanju takozvanih faktora pogleda na svet pripada posebno veliki zna­ čaj, što je već Frojd — svakako u negativnom smeru — potvrdio svojim kasnijim radovima. Važan deo ove premise je ono što je Frojd nazvao »nad-ja«, na­ ime zbir svih svesno predatih kolektivnih ubeđenja i vrednosti, koji, kao Mojsijev zakon ortodoksnom Jevrejinu, predstavljaju sopstvenom Ja nadređeni, konsolidovani psihički sistem, iz koga proizilaze dej­ stva koja predstavljaju izvore konflikata za Ja. Pored toga Frojd je već primetio da nesvesno po prilici produkuje slike koje se ne smeju drugačije nazvati do arhaične. One se naročito sreću u snovima 368

i fantazijama. On se već trudio oko »istorijskog« tu­ mačenja ili amplifikacije ovakvih simbola, kao na primer u tumačenju motiva dveju majki u jednom snu Leonarda da Vinčija. Poznata je činjenica da ono što predstavlja tzv. nad-ja, odgovara »representations collectives«, pojmu koji je postavio Levi-Bril (Levy-Bruhl) za psihologiju primitivnih naroda. To su opšte predstave i kategorije vrednosti koje počivaju na mitološkim pramotivima, a koje psihički i socijalni život primitivnog čoveka tako reguliše i uobličava kao za nas važeća opšta ubeđenja, shvatanja i etičke vrednosti, pomoću ko­ jih smo odgajani i pomoću kojih se orijentišemo u svetu i životu. Oni zadiru, kao što je opšte poznato, skoro automatski u svaki čin naših izbora i odluka, kao i u formiranje naših shvatanja. Stoga, ako malo razmislimo, skoro uvek možemo objasniti zašto nešto činimo i iz kojih opštih pretpostavki potiče naš sud i naša odluka. Neurotski pogrešni zaključci i pogreš­ ne odluke, koji deluju patogeno, sastoje se, po pra­ vilu, od konflikta sa ovim premisama. Onaj ko unutar ovih može živeti bez trenja, taj je tako uključen u našu zajednicu, kao primitivac koji plemenska pra­ vila uzima kao apsolutni putokaz. Postoji mogućnost da neka individua zbog različne lične dispozicije (bez obzira u čemu se ovo ogleda) više ne sadrži kanon kolektivnih ideja i da zbog toga ne dođe samo u konflikt sa zajednicom, već i izvan toga u sukob sa samim sobom, pošto nad-ja i u njoj samoj predstavlja psihički sistem. U ovom slučaju ona će postati neurotična, to jest došlo je do disocijacije ličnosti, koja uz odgovarajuću psi­ hopatsku podlogu može čak dovesti sve do rascepa iste, to jest do shizofrenije. Ovaj zamišljeni slučaj predstavlja model lične neuroze, kojoj je sasvim do­ voljno personalističko objašnjenje, pošto joj, kako pokazuje iskustvo, za izlečenje nije potrebno ništa drugo do razgradnja subjektivnih pogrešnih zaklju­ čaka i pogrešnih odluka. Pacijent može da se, posle 4

4

Freud, 51.

24 Jung, Odabrana dela, II

369

uspešne korekcije nepravilnih stavova, ponovo uklju­ či u zajednicu. Njegova bolest uglavnom nije bila ni­ šta drugo do produkt urođene ili stečene »slabosti«. Bilo bi pogrešno u jednom ovakvom slučaju nešto menjati u opštoj pretpostavci, »representation collective«. Time bi se pacijent još dublje gurnuo u konflikt sa zajednicom, pošto bi se dala prednost upravo njegovoj patogenoj slabosti. Kliničkim posmatranjem shizofrenih bolesnika izdvojeni su nagoveštaji dva različita tipa, jednog asteničnog (stoga i francuski termin »psvchasthenie«!) i jednog napetog i aktivno konfliktnog. Isto je slučaj i kod neuroza. Prvi tip vodi do neuroze koja se može objasniti čisto personalistički a koja predstavlja ne­ prilagođenost izniklu na ličnoj slabosti. Nasuprot tome drugi tip predstavlja individuu koja teško da može biti neprilagođena i koja je pokazala svoje spo­ sobnosti za to. Ona iz ubeđenja ne može ili neće da se prilagodi, ili ne razume zašto joj njena »prilago­ đenost« ne omogućuje normalan život, gde bi takav, po svim merilima, trebalo da bude sasvim moguć. Osnova za njenu neurozu izgleda da leži u plusu, su­ ficitu, koji prelazi iznad prošeka za koji ne postoje mogućnosti korišćenja. U ovakvim slučajevima treba očekivati svesnu ili češće nesvesnu kritiku premise pogleda na svet. Izgleda da je Frojd došao do istog iskustva, inače jedva da bi se osećao pozvanim da se usudi na pokušaj da, sa stanovišta medicinskog psi­ hologa, kritički napadne religiju kao jezgro premisa pogleda na svet. Ovaj poduhvat je bio, posmatrano u svetlu lekarskog iskustva, u izvesnom smislu potpuno dosledan, iako bi se o načinu njegovog sprovođenja moglo imati mnogo različitih mišljenja; ipak sama religija ne samo da nije neprijatelj bolesnika, već čak psihički lekoviti sistem, kako nam to razjašnjava hrišćanski način govora a, uostalom, što evidentno pro­ ističe i iz Starog zaveta* Upravo su neuroze dvaju gore pomenutih tipova one koje lekara suočavaju sa ovakvim problemima. 6

370

Na primer Psalm 147, 3, Knjiga o Jovu 5, 18.

Ali nisu samo one, već postoji ne mali broj tzv. pa­ cijenata kod kojih se klinički ne bi mogla ustanoviti neuroza, koji konsultuju lekara zbog psihičkih kon­ flikata i drugih životnih teškoća i lekaru izlažu pro­ bleme, na koje odgovori vode upravo u diskusiju principijelnih pitanja. Ovakvi ljudi često tačno znaju — što neurotičar retko ili nikada ne zna — da se kod njihovih konflikata radi o fundamentalnom proble­ mu stava, i da ovaj zavisi od izvesnih principa ili opštih predstava, to jest od izvesnih religijskih, etič­ kih ili filozofskih ubeđenja. Zahvaljujući ovakvim slučajevima psihoterapija, kao i psihijatrija, se pro­ teže daleko preko okvira somatske medicine i zadire u područja kojima su se ranije bavili sveštenici i filozofi. Prema meri u kojoj to oni danas više ne čine ili im slušaoci odriču sposobnost da to čine, da se sa­ gledati koliku prazninu psihoterapeut mora katkad da ispuni, odnosno do koje mere su se s jedne strane briga za spas duša a s druge filozofija udaljile od životne stvarnosti. Dušobrižniku se prebacuje da se unapred zna šta će reći, a-filozofu da ne kazuje ništa, čime bi se moglo nešto početi. Čudnovato da je obojici — nezavisno od retkih izuzetaka — izrazito nesimpa­ tična psihologija i to ona koja je ovde u pitanju. Pozitivan značaj religijskog faktora u premisama gledanja na svet ne sprečava da se zbog promene vremena, socijalnih prilika i s time udruženog raz­ vitka svesti izgube i tako postanu neupotrebljiva izvesna tumačenja i shvatanja. Mitologemi na kojima, na kraju krajeva, počivaju religije su, bar za naše pojmove, izraz unutrašnjih duševnih događaja i do­ življaja i pomoću kultske »anamneze« omogućuju stalnu povezanost svesti sa nesvesnim, koje prvobit­ no i uvek iznova ekforiše praslike. Zahvaljujući ovim obrascima i slikama nesvesno je dovoljno izraženo u svesti, i njegovi instinktivni podsticaji se mogu bez trenja prenositi u svest, tako da ova nikada ne gubi svoje instinktivne korene. Ali ako neki od ovih obra­ zaca zastari, tj. ako izgubi svoju shvatljivu povezanost sa svesti o sadašnjosti, tada su svesni činovi izbora i odlučivanja odsečeni od svojih instinktivnih korena, 24'

371

i nastaje jedna, u prvom momentu parcijalna dezorijentiranost jer sudu nedostaje osećanje određenosti i sigurnosti a odlučivanju emocionalni vis a tergo. »Representations collectives«, koje primitivnog čove­ ka spajaju sa precima ili sa stvaraocem pradoba gra­ de, i kod kulturnog čoveka most prema nesvesnom, kojeg vernik smatra svetom božanskog bića. Ovi mos­ tovi su bar delimično srušeni i lekar se ne nalazi u situaciji da za ovu nesreću čini odgovornim one koji su pogođeni tim gubitkom. On zna da se radi o se­ kularnim promenama celokupnog psihičkog stanja, kao što se toliko puta dešavalo u istoriji. Pojedinac je nemoćan prema ovakvim promenama. Lekar može samo da posmatra i da pokuša da shvati koje terapijske i restitucione pokušaje preduzima priroda. Iskustvo je već odavno pokazalo da iz­ među svesti i nesvesnog postoji kompenzatorni odnos, i da nesvesno pokušava, dodavanjem svesti onoga što joj nedostaje, da upotpuni psihu do celovitosti i tako da predupredi opasne gubitke ravnoteže. U našem slučaju nesvesno stvara, kao što se može očekivati, kompenzatorne simbole, koji treba da zamene sru­ šene mostove, što stvarno mogu, međutim, samo uz pomoć svesti. Naime, simboli koje stvara nesvesno, da bi postali efektivni, moraju prvo biti »shvaćeni« od strane svesti, tj. asimilovani i integrisani. Neshva­ ćeni san ostaje samo kao događaj, ali razumevanje stvara od njega doživljaj. Stoga, da bih naučio da razumem govor nesves­ nog, smatrao sam mojim glavnim zadatkom istraži­ vanje njegovih izražajnih oblika. Kako s jedne strane premise pogleda na svet predstavljaju eminentno istorljski faktor, a s druge simboli koje produkuje ne­ svesno proistiČu iz arhaičnog načina funkcionisanja psihe, to se kod ovakvih istraživanja jednim delom mora savladati veliki istorijski materijal, a drugim mora se skupiti i obraditi isto tako veliki empirijski materijal. Očevidna je praktična neophodnost produbljenog shvatanja produkata nesvesnog. Ovim nastavljam onaj smer kojeg je uzeo već Frojd, pri čemu uostalom 372

pokušavam da se odreknem prethodno stvorenih me­ tafizičkih mišljenja. Nastojim da se držim neposred­ nog iskustva i da ostavim po strani metafizička ubeđenja. Ne uobražavam da se nalazim iznad ili s onu stranu psihe želeći da je u neku ruku procenjujem sa transcendentalne arhimedske tačke. Svestan sam da sam i sam upleten u psihu i da nisam sposoban ni za šta drugo do da opisujem ono na šta naiđem unutar nje. Ako čovek, na primer, istražuje svet baj­ ki, on se ne može odbraniti od utiska da se izvesna obličja češće ponavljaju, iako u različitoj odori. Iz ovakvih poređenja proističe ono što folkloristika na­ ziva istraživanje motiva. Ništa drugačije ne postupa psihologija nesvesnog sa psihičkim obličjima koji se javljaju u snovima, fantazijama, vizijama i sumanu­ tim predstavama, kao i u sagama, bajkama, mitovima i religijama. Na ovom opštem psihičkom području ima motiva, to jest tipičnih obličja, koji se kroz istoriju mogu pratiti daleko unazad pa čak i kroz predistoriju i stoga se smeju obeležiti kao arhetipovi. Izgle­ da mi da oni naprosto pripadaju strukturnom posedu čovekovog nesvesnog, pošto drugačije ne bih mogao da objasnim njihovo univerzalno i uvek identično javljanje, bez obzira da li je npr. spasilac riba, zec, jagnje, zmija ili čovek. To je ista figura spasitelja u najrazličitijim akcidentalnim prerušavanjima. Iz ve­ likog iskustva ove vrste izvukao sam zaključak da je najindividualnija na čoveku njegova svest, a na­ suprot tome njegova Senka, to jest izvesni površni sloj nesvesnog je već manje jedinstven, budući da se čovek od svoje vrste više razlikuje vrlinama nego manama. Ali nesvesno, u svojoj pretežnoj i najuticajnijoj manifestaciji, može se smatrati kolektivnim fenomenom, koji je svuda identičan, a pošto izgleda da se nigde ne razlikuje od sebe samog, možda stvara čudnovati entitet, čija je priroda svakako još uvek obavijena gustom tamom. Uz to treba dodati da da6

* Pojam arhetipa formira psihološki poseban slučaj »pattern of behaviour« u biologiji. Dakle, kod arhetipa se ni u kom slučaju ne radi o nasleđenim predstavama, već o načinu ponašanja.

373

nas postoji i paraspihologija, čiji su objekt manife­ stacije koje su direktno u vezi sa nesvesnim. Tu spa­ daju pre svega fenomeni izvan čulnog opažanja (extra-sensory perception) koje medicinska psiholo­ gija nikako ne sme da previdi. Ako ovi fenomeni nešto dokazuju, onda je to izvesna psihička relativ­ nost prostora i vremena, što značajno osvetljava j e ­ dinstvo kolektivno nesvesnog. Pre svega su svakako sigurne dve grupe činjenica, naime s jedne strane po­ dudarnost između individualnih simbola i mitologema i s druge E. S. P. fenomen. Tumačenje ovih fenomena ostavljeno je budućnosti. 7

IX TERAPIJSKA VREDNOST ABREAGOVANJA U svojoj raspravi o radu Vilijama Brauna (William Brown) The Revival of Emotional Memories and Its Therapeutic Value, Vilijem Mek Dugal (William McDougall) izneo je nekoliko važnih mišljenja, na koja bih ovde hteo da ukazem. Zbog neuroza, koje su se javile posle prvog svetskog rata sa svojom bitno traumatskom genezom, ponovo je postalo aktuelno pitanje traumatske teorije neuroza, koje je, razum­ ljivo u godinama pre prvog svetskog rata bilo u po­ zadini naučnih diskusija. Tvorci ove teorije bili su Brojer i Frojd. Frojd je preduzeo temeljno ispitivanje neuroza i ubrzo je do­ šao do shvatanja koja su bolje odgovarala njihovom stvarnom poreklu, jer kod većine običnih neuroza ne može se utvrditi nikakav traumatski uzrok. Kako bi se održala teza da je neuroza uzrokovana nekom traumom, ističu se nevažna, sekundarna zbi­ vanja. Ukoliko ovi traumatski sadržaji ne počivaju samo na lekarevoj fantaziji ili predusretljivosti pa­ cijenta, oni predstavljaju sekundarne pojave, koje proističu iz stava koji se već sam može označiti kao neurotski. Po pravilu neuroza je patološki jednostra­

ni Prevod predavanja »The Therapeutic Value of Abreactions«, koje je izašlo u British Journal of Psychology, (Lon­ don, 1921, I, S. 13—22). Kasnije je revidirano i publikovano u Contributions to Analytical Psychology (London and New York, 1928).

375

ni razvitak ličnosti, čiji se jedva primetni počeci mogu pratiti do u najranije detinjstvo. Ako bi se htelo sa izvesnošću govoriti o stvarnom početku neuroze, onda bi to predstavljalo vrlo proizvoljnu procenu. Bilo bi skoro opravdanije tražiti determinirajuće uzroke u prenatalnom stadijumu pacijenta a time razmotriti psihičku i fizičku dispoziciju roditelja u vreme začeća i trudnoće, nego neki trenutak u paci­ jentovom životu proizvoljno okrivljavati za nastaja­ nje neuroze. Jasno je da kod ovog pitanja čoveka ne srne isuviše impresionirati javljanje simptoma, čak i kada pacijent i njegova porodica izbijanje neuroze izjed­ načavaju sa pojavom simptoma. Temeljnije istraži­ vanje sa velikom verovatnoćom će pokazati da je već dugo pre pojave kliničkih simptoma postojala bolesna tendencija. Ova specijalistima već dugo poznata činjenica dovela je dotle da je traumatska teorija dospela nešto u pozadinu, sve do trenutka kada je, kao posledica rata, naišla prava poplava traumatski uslovljenih ne­ uroza. Ako izdvojimo mnogobrojne ratne neuroze, kod kojih je trauma — žestoki šok — pogodila neurotski predistorijat, onda ostaje ne mali broj slučajeva kod kojih nije mogla biti utvrđena neurotska dispozicija ili je ova bila beznačajna, tako da bi neuroza jedva izbila bez traume. Ovde je trauma više nego samo po­ kretački momenat; ona je uzrok u smislu causa efficiens, pre svega ako se kao bitan faktor uzme u obzir posebna psihička atmosfera bojnog polja. Ovi slučajevi stavljaju nas pred nov terapijski problem, koji izgleda da opravdava obnavljanje pr­ vobitne Brojerove i Frojdove metode i njihove osnov­ ne teorije; jer trauma je u ovom slučaju ili jedini određeni snažan potres ili kompleks ideja i emocija, koji se može uporediti sa psihičkom ozledom. Sve što počiva na kompleksu, pa ma kako neznatno, razbuk­ tava izvanredno žestoku reakciju, pravu pravcatu provalu osećanja. Stoga bi se trauma mogla pred­ staviti kao kompleks od intenzivnog emocionalnog 376

naboja; a kako pri površnom posmatranju ovaj kraj­ nje dejstveni naboj izgleda kao patološki uzrok po­ remećaja, razumljivo je da se čovek zalaže za tera­ piju koja omogućuje potpuno pražnjenje. Ovakvo shvatanje je jednostavno i logično i na izgled se slaže sa činjenicom da abreagovanje — tj. dramatično po­ navljanje traumatskog momenta, afektivna rekapitu­ lacija u budnom stanju, ili hipnozi — često ima leko­ vito dejstvo. Kao što je poznato čovek ima potrebu da jake doživljaje stalno iznova i iznova prepričava, sve dok ne izgube svoju afektivnu vrednost. »Ono čega je srce puno, to prelazi u reč« kaže poslovica. Kroz pričanje postepeno slabi afektivnost traumat­ skog doživljaja i time gubi i ometajući uticaj. Ali, na žalost, ovo na izgled tako jasno i jedno­ stavno shvatanje odgovara stvarnosti isto onako malo kao i druga, isto tako jednostavna ali pogrešna obja­ šnjenja — kao što s pravom naglašava Mek Dugal. Shvatanja ove vrste često se žestoko, čak fanatično zastupaju, kao, da se radi o dogmi, pošto se ne mogu potvrditi iskustvenim činjenicama. Dakle Mek Dugal s pravom ukazuje da je abreagovanje u velikom bro­ ju slučajeva ne samo uzaludno, nego čak i štetno. Nasuprot ovome može se izneti da metoda abreagovanja nikada nije polagala pravo da je univer­ zalno sredstvo, i da kod svake metode ima slučajeva koji joj ne odgovaraju. Uz ovo želeo bih da dodam da brižljivo ispiti­ vanje upravo refraktornih slučajeva daje najbolje objašnjenje neke metode ili teorije; jer u neuspesima se najbolje pokazuju slabosti neke teorije. Time se, naravno, ne dovodi u pitanje niti vrednost niti oprav­ danost metode, a ipak takva ispitivanja mogu dovesti do korekture teorije a time — posredno — i do ko­ rekture metode. Kada Mek Dugal naglašava da glavni faktor ne­ uroze nije napetost prouzrokovana afektima, već disocijacija psihe i da se, shodno tome, terapijski pro­ blem ne sastoji u prvoj liniji od abreagovanja već od uklanjanja disocijacija, onda je tom tvrdnjom pogo­ dio suštinu. Ovaj argument dovodi našu diskusiju 377

dalje utoliko što se slaže sa iskustvom da traumatski kompleks dovodi do disocijacije psihe. Kompleks ne podleže kontroli volje, već poseduje psihičku auto­ nomiju. - — - Autonomija se sastoji u tome što se kompleks manifestuje nezavisno od volje i čak se može pojaviti u direktnoj suprotnosti prema svesnim tendencijama. Kompleks se tiranski nameće svesti. Izbijanje afekta je istovetno totalnom napadu na ličnost, individuu kao da je napala neka divlja životinja ili neprijatelj. Primetio sam da se tipični, traumatski afekat u snu često predstavlja kao divlja i opasna životinja — iz­ vrsna ilustracija njegove autonomne prirode, kada je afekat otcepljen od svesti. P ^ S a ovog stanovišta abreagovanje se pojavljuje u /sasvim drugačijem svetlu, naime, kao pokušaj da se ponovo integriše autonomni kompleks, tj. da se po­ stepeno kao sastavni deo pridoda i inkorporira u svest, budući da se traumatska situacija ponovno doživljava jednom ili više puta. Ali sumnjam da je stvar stvarno tako jednostavna kao što izgleda, tako da se postavlja pitanje da li ovaj proces ne prate još neki drugi bitni i značajni faktori. Naime, mora se naglasiti da samo čisto ponavljanje iskustva nema terapijskog dejstva, ono se mora po­ navljati u prisustvu lekara. Da je terapijsko dejstvo zavisno jedino od ponav­ ljanja doživljaja, onda bi pacijent mogao sasvim sam da sprovede abreagovanje, tako reći kao neku vrstu vežbe. Njemu ne bi bila potrebna nikakva ljudska prisutnost da prima njegov afekat. Ali zahvat lekara je apsolutno neophodan, i jasno je bez daljnjega šta znači pacijentu kada može da svoj doživljaj poveri saosećanju i punom razumevanju ovoga. Njegova svest nalazi u lekaru moralni oslonac protiv afekta traumatskog kompleksa, koga inače nije kadar da savlada. On više nije sam u borbi protiv ovih elemen­ tarnih sila, već čovek kome on poklanja poverenje stoji uz njega i tako mu daje moralnu snagu, koja mu je potrebna da savlada tiraniju nekontrolisanih emocija. Na ovaj način jača njegova svest, sve dok 378

ne uspe da integriše kompleks i konačno ovlada afek­ tom. Ovaj apsolutno neophodan uticaj od strane le­ kara možda se može nazvati sugestijom. Meni, međutim, izgleda da je to pre ljudsko interesovanje i lična spremnost za zalaganjem. Pri tom se ne radi o određenoj metodi; to su moralni kvaliteti koji su od najvećeg značaja ne samo u slučaju abreagovanja, već i u svim psihoterapijskim metodama. Neurotska disocijacija može pri ponavljanju traumat­ skog momenta da se otkloni tek onda, kada je svesna ličnost pacijenta kroz vezu sa lekarem ojačala toliko da pacijent može da autonomni kompleks svesno potčini kontroli svoje volje. Samo pod ovim uslovima abreagovanje ima te­ rapijsko dejstvo; ipak ovo dejstvo ne zavisi samo od pražnjenja afektivnog napona, već, kako je pokazao Mek Dugal, znatno više od toga da li je efikasno tre­ tiran rascep svesti. Tako se slučajevi, kod kojih abre­ agovanje dovodi do negativnog rezultata, pojavljuju u sasvim drugačijem svetlu. Samo abreagovanje, naime, nije dovoljno da bi se ponovo objedinila disocirana psiha, pa čak i kada su ispunjeni gore pomenuti uslovi. Ako se uprkos po­ navljanju traume ne uspe da se reintegriše autonom­ ni kompleks, onda odnos prema lekaru može nivo sve­ sti pacijenta podići toliko da pacijent bude kadar da savlada i asimiluje kompleks. Međutim, ako pacijent gaji posebno tvrdokoran otpor prema lekaru ili ako lekar ne nalazi pravi stav prema pacijentu, onda će metoda abreagovanja promašiti. Samo po sebi je razumljivo da će katartička me­ toda abreagovanja kod neuroza, koje su samo delimično uslovljene traumatski, imati malo uspeha; jer sa tim se zapravo ne uzima u obzir suština neuroza i zato u ovim slučajevima kruta primena katartičke metode nije na mestu. Ako i ima delimičnog uspeha, onda se ovome ne srne pridati više značaja nego uspehu bilo koje druge metode, koja se isto tako malo brine o stvarnom ustrojstvu neuroze. Ovakav uspeh treba pripisati sugestiji; po pravilu ovaj je od vrlo ograničenog trajanja i ništa drugo do 379-

srećan slučaj. Glavni uzrok ovakvih uspeha je uvek prenos na lekara a ovaj se formira bez velikih teš­ koća pod pretpostavkom da je lekar iskreno ubeđen u svoju metodu. Već se odavno sa katartičke metode prešlo na analizu, i to zapravo zato što ona zahvata isto toliko malo ili isto toliko mnogo suštinu neuroze, kao npr. hipnoza i slični terapijski postupci. Nije slučajno da jačina analitičke metode leži upravo tamo, gde je katartička najslabija, naime u odnosu između lekara i pacijenta. Ništa ne menja na stvari što još uvek vlada mišljenje da se analiza sa­ stoji uglavnom u tome da se »iskopaju« najraniji dečji kompleksi, da bi se zlo istrglo iz korena. Tu se radi samo o poznom dejstvu stare traumatske teorije. Bio­ grafske činjenice su od značaja samo ukoliko oteža­ vaju pacijentovo prilagođavanje na stvarnost. Briž­ ljivo istraživanje sveg grananja detinjastih fantazija po sebi je relativno nevažno, pošto terapijsko dejstvo proističe iz nastojanja lekara da prodre u dušu paci­ jenta i da na taj način uspostavi psihološki ispravan odnos. Upravo je nedostatak jednog takvog odnosa ono zbog čega pati pacijent. Već odavno je i Frojd spoznao da je prenos alfa i omega psihoanalize. Pre­ nos predstavlja pacijentov pokušaj da uspostavi psi­ hološki raport sa lekarem. Njemu je potrebna ova veza, ako želi da prevaziđe disocijaciju. Ali što je slabiji raport, tj. što se lekar i pacijent, manje razu­ me ju, tim se intenzivnije forsira prenos, i to uglav­ nom u svom seksualnom obliku. Za pacijenta je od toliko vitalnog značaja osva­ janje cilja prilagođavanja, da seksualnost sauČestvuje samo kao kompenzatorna funkcija. Uz njenu pomoć treba da se uspostavi ona veza, koja se ne može uspo­ staviti običnim putem i pomoću međusobnog razumevanja. Pod ovakvim uslovima prenos može postati najveća prepreka uspešnoj terapiji. Nije onda čudno što se seksualno jako obojen prenos posebno često javlja tamo gde se analitičar isuviše često koncentriše na seksualni aspekt, pošto su zatvoreni svi ostali putevi sporazumevanja. Jednostrano seksualno tuma­ čenje snova i fantazija je nasilje nad psihičkim mate380

rijalom pacijenta, pošto se u ovom materijalu uopšte ne radi samo o infantilnim seksualnim fantazijama. Tu se uvek nalaze i stvaralački elementi, sa čijom pomoći se može uobličiti izlaz iz neuroze. U neurozi je blokiran ovaj prirodni izlaz. Tako je lekar jedino si­ gurno pribežište u tom darmaru seksualnih fantazija i pacijentu ne preostaje ništa drugo do da se pomoću grčevitog erotskog prenosa uhvati za lekara; osim ako ovaj sa puno mržnje ne prekida ovakvu vezu. U oba slučaja rezultat je duhovno opustošenje. Ovo je utoliko žalosnije što psihoanalitičar očigledno nikako ne stremi ovako beznadežnom rezultatu ali, na žalost, to je često posledica njegove slepe odanosti dogmi seksualnosti. Sa intelektualnog stanovišta prirodno da je iz­ vanredno jednostavna interpretacija koja uzima u obzir samo seksualnost; nje se tiče samo mali broj elementarnih činjenica, koje se sreću u bezbroj va­ rijacija. Već se unapred zna na šta će da se svede čitava stvar. »Inter faeces et urinam nascimur« osta­ je večna istina, ali je besplodna, jednolična i pre sve­ ga neukusna istina. Ne vodi ničemu najviša stremlje­ nja duše stalno i iznova objašnjavati iz majčinog krila i time je obezvređivati. Osim toga to bi bila gruba tehnička greška, koja bi razarala psihološko shvata­ nje umesto da ga unapređuje. Neurotskim pacijenti­ ma je pre svega drugog potreban psihološki raport, sa čijom pomoći se u svom disociranom stanju mogu prilagoditi na psihu lekara. Ipak nije tako jednostav­ no uspostaviti takav ljudski odnos; ovo uspeva samo uz ogromne napore i pažnju. Neprestana redukcija svih projekcija na njihovo poreklo — i prenos je sa­ stavljen od projekcija — može biti od znatnog istorijskog i naučnog interesa, ali ova nikada ne stvara pogodan stav prema životu, pošto osujećava sve po­ kušaje pacijenta da formira normalne ljudske odnose, jer svaki odnos uvek i iznova razlaže na njene prvo­ bitne komponente. Ako pacijent uprkos tome uspe da se prilagodi životu, onda to ide na račun mnogih moralnih, inte­ lektualnih i estetskih vrednosti, čiji gubitak je za 381

žaljenje, jer je na taj način bitno oštećen razvitak celokupne ličnosti. Sasvim nezavisno od toga postoji opasnost da se pacijent izgubi u istraživanju prošlo­ sti, setno žaleći za stvarima koje se više ne mogu izmeniti, pošto je među neurotičarima vrlo raširena tendencija da uzrok svoje manje vrednosti traže u po­ lutami prošlosti, na primer u pogrešnom vaspitanju, u stavu roditelja itd. Nijedno, pa ma kako tačno obrazloženje ovih sporednih uzroka, neće moći da upliviše na sadašnju manju vrednost pacijenta; isto kao što se postojeći socijalni odnosi neće poboljšati temeljnim istraživa­ njem uzroka svetskog rata. Ono što je u osnovi važno jeste moralna snaga celokupne ličnosti. Svakako bi bilo kratkovido principijelno reduktivnu analizu smatrati nepotrebnom; isto tako bi bilo neinteligentno osporavati vrednost istraživanja uzro­ ka rata. Lekar mora da koliko je moguće prodre do početaka neuroze da bi stvorio osnovu za sledeću sin­ tezu. Tokom reduktivne analize, koja pacijenta od­ vodi natrag njegovom poreklu, lomi se i njegova, do­ duše nedovoljna prilagođenost; razumljivo da ovaj gubitak njegova psiha želi da ponovo nadoknadi i zbog toga se tim grčevitije hvata za ljudski objekat. Po pravilu taj objekat je lekar, ali ponekad to može biti i neki drugi čovek, npr. bračni drug ili prijatelj, koji onda deluje kao suprotni pol lekaru. Ponekad ova situacija može uravnotežiti isuviše jednostrani prenos, ali ipak često se pokazuje kao smetnja na­ predovanju rada. Intenzivno vezivanje za lekara — prenos — je kompenzacija za nedovoljni stav pacijenta prema stvarnosti. Fenomen prenosa je neizbežno obeležje svake dublje analize, pošto je apsolutno neophodno da lekar ostvari što je moguće bližu vezu sa psiho­ loškim razvojem pacijenta. Može se reči da se lekar u istoj meri, u kojoj »razume« tj. asimiluje, najintim­ nije psihičke sadržaje pacijenta, sa svoje strane biva kao figura pripajan pacijentovoj psihi. Kada kažem »kao figura«, onda bih hteo da naglasim da pacijent ne opaža lekara onako kakav je on u stvari, već 382

u njemu vidi ona tipična obličja koja su bila od zna­ čaja u njegovoj predistoriji. Lekar se kontaminira sa ovim slikama sećanja, jer on daje pacijentu povoda da poveri svoje najintimnije tajne. Izgleda kao da snaga tih slika sećanja prelazi na njega. Prenos se, dakle, sastoji od različitih projekcija koje služe kao zamena za stvarni psihološki odnos. Ove stvaraju prividni odnos; ipak ovaj je u izvesnom periodu od velikog značaja za pacijenta, naime, onda kada se povećanim bavljenjem prošlošću još pojačava njegova habitualna slabost prilagođavanja. Zbog toga je iznenadno prekidanje prenosa često skopčano čak sa opasnim posledicama; pacijent na taj način dospeva u stanje usamljenosti, lišeno odnosa sa drugima. I kada se projekcije analiziraju unazad do nji­ hovog porekla — a sve projekcije se mogu razrešiti na ovaj način — ipak preostaje pacijentova potreba za ljudskim kontaktom i ovoj treba udovoljiti, pošto bez odnosa bilo koje vrste čovek propada u prazninu. Njemu se mora omogućiti da se nekako veže za neposredno prisutni objekt, ako se želi da donekle udovolji zahtevu koji je u pacijentu izrastao iz na­ stojanja da se i prilagodi. Nezavisno od reduktivne analize on se lekaru neće obraćati samo kao seksual­ nom objektu, već će ga posmatrati kao partnera u či­ sto ljudskom odnosu, pri čemu je svakome osigurano njegovo individualno mesto. Ovo, prirodno, nije mo­ guće sve dok se projekcije svesno ne spoznaju; shod­ no tome ove se najpre moraju podvrgnuti reduktivnoj analizi, pod pretpostavkom da se ima na umu oprav­ danost i važnost zahteva koji podležu ličnom odnosu. Kada su projekcije kao takve upoznate, završava se ova posebna vrsta raporta, naime prenosa, i pre­ lazi se na problem individualnog odnosaj Ko donekle poznaje literaturu u vezi sa oVim problemom i ko se bavio interpretacijom snova i istraživao komplekse kod sebe i drugih, bez većih teškoća će doći do ove odlučne tačke. Ali pravo da ide dalje ima samo onaj lekar koji je i sam prošao kroz analizu ili u svoj rad imosi istinoljubivosti u tolikoj meri da mu uspeva da kroz pacijente analizira i samog sebe. Lekar koji 383

za prvo nema želje a drugo ne može dostići nikada, ne bi trebalo da se usuđuje na analizu; nešto će mu uvek nedostajati, pa ma kako se pozivao na svoj auto­ ritet. Na kraju krajeva njegov rad se ispostavlja kao intelektualni blef, jer kako bi mogao da pomogne pa­ cijentu da savlada bolesnu nižu vrednost, kada je njegova inferiornost tako očigledna? Kako može pa­ cijent da žrtvuje svoja neurotska pribežišta, kada uvi­ đa kako lekar igra skrivalice sa samim sobom, kao da se plaši da će ga smatrati manje vrednim ako dopusti da spadne profesionalna maska autoriteta, kompeten­ cije, superiornog znanja, itd.? Probni kamen svake analize, koja se ne zadovo­ ljava delimičnim uspehom ili bezuspešno dolazi do zastoja, je uvek ovaj odnos čoveka prema čoveku. U ovoj psihološkoj situaciji pacijent je prema lekaru ravnopravan i sa onom istom nemilosrdnom kritikom koju je on sam tokom tretmana morao da doživi od strane lekara. Ovaj oblik ličnog odnosa odgovara slobodno pri­ hvaćenoj obavezi ili vezi, koja je suprotna okovima prenosa. Za pacijenta ovaj odnos istovremeno pred­ stavlja most, preko koga će moći da se usudi na prve korake ka smisaonoj egzistenciji. On otkriva vrednost svoje sopstvene, jedinstvene ličnosti; on uviđa da će biti prihvaćen onakav kakav jeste i da je kadar da se prilagodi zahtevima života. Ali ovo otkriće se ne može postići sve dok je lekar ušančen iza neke me­ tode i sebi dozvoljava da neograničeno gunđa i kritikuje. Ma koju metodu on tada upotrebio, ona će se malo razlikovati od sugestije i doneće odgovarajuće rezultate. Umesto ovog lekar bi trebalo da pacijentu osigura pravo na apsolutno slobodnu kritiku, pošto se pacijent po svaku cenu mora osećati ljudski ravno­ pravan. Verujem da iz iznetog jasno proizilazi da analiza, po mome mišljenju, postavlja duhovnom i moralnom kvalitetu lekara daleko veće zahteve nego primena rutinske tehnike i da terapijski uticaj lekara pre sve­ ga leži u ovom, više ličnom pravcu. 384

A k o bi čitalac ipak došao do zaključka da od m e ­ tode zavisi tek malo ili ništa, onda bi to bio znak da je moje tumačenje shvaćeno potpuno pogrešno. Samo lično saučešće i saosećanje nikada ne može da paci­ jentu posreduje ono objektivno razumevanje neuroze, koje ga oslobađa zavisnosti od lekara i predstavlja protivtežu prenosu. Za objektivno razumevanje njegove bolesti i za stvaranje ljudskog odnosa neophodno je znanje — i to ne samo čisto medicinsko znanje, koje pogađa ogra­ ničeno područje, već obuhvatno poznavanje svih a s pekata ljudske duše. Terapijom se mora postići više od razrešenja starog, bolesnog stava; ono mora da dovede do novog stava, koji je zdrav i životvoran. Za to je često neophodna fundamentalna promena život­ nog shvatanja. Pacijent ne treba samo da je kadar da spozna poreklo svoje neuroze, on mora i da vidi cilj kome stremi. Bolesno se ne može jednostavno o d ­ straniti kao strano telo, a da se ne izloži opasnosti da se istovremeno razori nešto bitno, nešto što je trebalo da živi. Naš zadatak se ne sastoji u uništavanju, već naprotiv mi treba da čuvamo kao malo vode na dlanu ono što želi da raste, dok ne bude kadro da konačno preuzme svoju ulogu u celovitosti duše. 1

26 Jung, Odabrana dela, li

S A D R Ž A J

1 O PSIHOLOGIJI NESVESNOG —

—

—

—

—

7

II. Teorija erosa — — — — — III. Drugo gledište: volja za moć —

I. Psihoanaliza

—

—

—

—

— —

— —

— —

— —

18 30

IV. Problem tipa zauzetog stava — — — V. Lično i nadlično ili kolektivno nesvesno

— —

— —

42 68

V I . Sintetska ili konstruktivna metoda —

86

—

—

—

—

—

—

96

VIII. Tumačenje nesvesnog. Opšte o terapiji — Zaključak _ _ _ _ _ _ _

— _

— _

121 127

—

—

131

137

VII. Arhetipovi

kolektivno

nesvesnog

—

II V E Z E I Z M E Đ U JA I N E S V E S N O G Predgovor drugom izdanju —

Prvi

—

—

—

deo

DEJSTVO NESVESNOG NA SVEST —

—

II. Posledične pojave asimilacije nesvesnog

I. Lično i kolektivno nesvesno

—

—

150

III. Persona kao isečak iz kolektivne psihe

—

—

169

25-

—

—

—

387

IV. Pokušaji oslobađanja individualnosti iz kolektivne psihe

—

—

—

177

A) Regresivno uspostavljanje persone —

—

—

—

—

—

—

177

B) Identifikacija sa kolektivnom psihom

—

—

183

Drugi

—

—

—

deo

INDIVIDUACIJA I. Funkcija nesvesnog II. Anima i Animus

—

—

—

—

—

—

—

—

189

—

—

—

—

—

—

—

205

III. Tehnika razlikovanja između ja i figura nesvesnog

231

IV. Mana-ličnost

_

247

265

—

—

—

—

—

III OPSTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE I. Osnovi praktične psihoterapije

—

—

—

—

—

—

—

—

286

III. Neki aspekti moderne psihoterapije

—

—

—

295

IV. Ciljevi psihoterapije

II. Sta

je

psihoterapija?

— —

—

—

—

—

—

—

303

V. Psihoterapija i pogled na svet —

—

—

—

—

322 331

V I . Medicina i psihoterapija

—

—

—

—•

—

—

—

—

—

—

—

—

—

341

VIII. Osnovna pitanja psihoterapije —

—

—

—

—

359

I X . Terapijska vrednost abreagovanja —

—

—

—

375

VII. Psihoterapija u današnjici —

ODABRANA DELA K. G. JUNGA O PSIHOLOGIJI NESVESNOG III izdanje Glavni urednik RASA

P O P O V

Lektor MILICA B U I A S

MILAN

ZARKOVIC

Tehnički urednik MIRJANA JOVANOVIC Korektor DUSANKA VIDAKOVIC Izdavačka radna organi/arija Matice srpske Novi Sad Ti raž 7500 prim'eraka Štampa RO »Kultura«. OOUR »Radiša Timotić«. Beograd. .Takšićeva 9 1984