ПАУЛО КОЕЉО
ВЕРОНИКА ЈЕ ОДЛУЧИЛА ДА УМРЕ Paulo Coelho Veronika decide morrer
I Дана једанаестог новембра хиљаду девет...
829 downloads
2873 Views
1MB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
ПАУЛО КОЕЉО
ВЕРОНИКА ЈЕ ОДЛУЧИЛА ДА УМРЕ Paulo Coelho Veronika decide morrer
I Дана једанаестог новембра хиљаду деветсто деведесет и седме године, Вероника је одлучила да је – коначно! – куцнуо час да се убије. Пажљиво је очистила своју собу изнајмљену у самостану часних сестара, искључила грејање, опрала зубе и легла. Са ноћног сточића узела је четири кутије пилула за спавање. Уместо да их све заједно раздроби и помеша са водом, решила је да их попије, једну по једну, будући да од намере до њеног остварења увек постоји велики размак, а она је хтела себи да остави слободу да се предомисли на пола пута. Међутим, са сваком пилулом коју би прогутала, осећала је како њена одлучност расте: за пет минута кутије су биле празне. Пошто није знала колико ће тачно потрајати док не изгуби свест, оставила је на кревету најновији број француског часописа Homme , који је недавно стигао у библиотеку у којој је радила. Иако је информатика није нарочито занимала, листајући часопис открила је чланак о некој компјутерској игри коју је замислио Пауло Коељо, бразилски писац кога је имала прилике да упозна на конференцији за штампу у кафани хотела Гранд Унион . Разменили су неколико речи и његов издавач ју је позвао на вечеру. Али тамо је било много света и није било могућности за разговор. Међутим, сама чињеница да је упознала аутора навела ју је на помисао да је он, на неки начин, постао део њеног света, а читање написа о његовом раду могло T
T
T
T
би да јој прекрати време. И док је чекала смрт, Вероника поче да чита о информатици, области која је нимало није занимала, што се, уосталом, савршено слагало са свим другим што је у животу радила, бирајући увек лакши пут или посежући само за оним што јој је надохват руке. Као, на пример, тај часопис. Међутим, на њено изненађење, већ први прочитани редак успео је да је прене из њене уобичајене пасивности (седативи се још нису били растворили у њеном желуцу, али Вероника је била пасивна по природи) и подстакао да, први пут у животу, поверује у једну изреку коју су сви њени пријатељи често понављали: „Ништа се на овом с свету не догађа случајно“. Откуд тај први редак управо у часу кад је живот почео да је напушта? Каква се то скривена порука указала пред њеним очима, ако уопште постоје скривене поруке у позадини пуких случајности? Испод цртежа који је представљао поменуту компјутерску игру, новинар је започињао свој чланак питањем: „Где је Словенија?“ „Нико не зна где је Словенија“, помисли. „Чак ни то.“ Али Словенија је, свеједно, постојала и налазила се тамо, напољу, и ту, унутра, у планинама на рубу обзора и на тргу испод њеног прозора; Словенија је била њена отаџбина. Одложила је часопис; није била расположена да се згражава над светом који нема појма да Словенци постоје; част народа коме је припадала није је се више тицала. Наступио је тренутак да се поноси самом собом, знајући да је успела, да је напокон смогла храбрости да напусти овај живот: каква радост! И учинила је то управо онако како је одувек
3
прижељкивала – помоћу пилула које не остављају трагове. Вероника је скоро шест месеци тражила те пилуле. Убеђена да их никад неће набавити, почела је да разматра могућност да пререже вене. Иако је знала да би, у том случају, соба била пуна крви а сестре збуњене и згрануте, самоубиство је чин који захтева од починиоца да најпре мисли на себе, а тек онда на друге. Била је спремна да да све од себе како би њена смрт изазвала што мању пометњу, али ако је сечење вена једини начин, онда нема куд – нека сестре очисте собу и што пре забораве целу причу, јер ће, у противном, тешко наћи новог станара. Уосталом, чак и на измаку двадесетог века, људи су још увек веровали у духове. Наравно, могла је и да се баци с неке од малобројних високих зграда у Љубљани, али како да се помири с додатном патњом коју би тај поступак нанео њеним родитељима? Поред шока који би претрпели сазнавши за ћеркину смрт, били би принуђени и да идентификују један унакажени леш: не, то би било још горе решење него искрварити до смрти, јер би оставило неизбрисиве трагове код двоје људи који су јој желели само добро. „На губитак кћери на крају би се некако и навикли, али размрскану лобању мора да је немогуће заборавити.“ Пиштољ, скок са зграде, конопац, ништа од тога није било примерено њеној женској природи. Кад се жене убијају, обично бирају знатно романтичније начине – као што је сечење вена или прекомерна доза пилула за спавање. Напуштене принцезе и холивудске звезде доказале су то многобројним примерима. Вероника је знала да је за свако делање у животу најважније сачекати прави тренутак. Тако је и било: два пријатеља, које је успела да дирне жалећи се да већ дуже времена пати од несанице, набавили су јој сваки
4
по две кутије јаког успављујућег средства, које су користили музичари из локалне дискотеке. Вероника је оставила четири кутије на сточићу крај узглавља и ту су стајале недељу дана, док се она удварала смрти која се ближила, и опраштала – без и трунке жаљења – од оног што се зове Живот. И сад је била ту, задовољна што је издржала до краја, али је осећала извесну нелагодност јер није знала шта да ради с то мало времена што јој је преостало. Поново помисли на бесмислицу коју је управо прочитала: како један напис о компјутерима може започињати тако идиотском реченицом: „Где је Словенија?“ Пошто није нашла ништа занимљивије што би јој заокупило пажњу, решила је да прочита чланак до краја и установила да је дотична игра произведена управо у Словенији – тој чудној земљи коју изгледа нико није умео да пронађе на карти света, изузев оних који су у њој живели – због јефтинијег процеса израде. Пре неколико месеци, приликом представљања новог производа, француски произвођач је приредио пријем за новинаре из читавог света, у замку на Бледу. Вероника се сети да је чула нешто о тој свечаности, која је у граду примљена као прворазредни догађај, и то не само зато што је замак за ту прилику преуређен да би што успешније дочарао средњовековни амбијент поменутог ЦД-РОМ-а, већ и због полемике која је избила у локалној штампи: промоцији су присуствовали новинари из разних крајева света, Немци, Французи, Енглези, Италијани, Шпанци – али није позван ни један једини Словенац. Новинар часописа Homme – који је први пут боравио у Словенији, о трошку домаћина, проводећи време у салетању других новинара, трудећи се да буде занимљив и духовит, једући и пијући у замку, на туђ T
T
5
рачун – решио је да свој чланак започне шаљивом досетком срачунатом да се допадне префињеним интелектуалцима у његовој земљи. Мора да је, узгред, испричао својим колегама у редакцији још понеку измишљену причу о локалним обичајима, или можда о старомодном одевању словеначких жена. Његова ствар. Вероника је умирала и требало је да буде заокупљена другим питањима, на пример, има ли живота после смрти или када ће пронаћи њено тело. Па ипак – или можда управо због стања у коме се налазила, због значајне одлуке коју је напокон донела – тај чланак јој није давао мира. Погледа кроз прозор самостана који је гледао на мали љубљански трг. „Ако не знају где је Словенија, онда је и Љубљана само митска творевина“, помисли. Као Атлантида, или Лемурија или ишчезли континенти који насељавају људску машту. Нико, нигде на свету, не би започео неки чланак питањем где се налази Монт Еверест, иако тамо никад није крочио. Међутим, усред Европе, новинар једног угледног часописа није се стидео да постави такво питање, јер је знао да већина његових читалаца заиста и не зна где је Словенија. А још мање Љубљана, њен главни град. И тад Вероники сину како да прекрати време – будући да је већ прошло десет минута а она још није запазила никакве промене у свом организму. Последње дело у њеном животу биће писмо упућено том часопису, у којем ће објаснити да је Словенија једна од пет нових независних држава насталих распадом бивше Југославије. То ће уједно бити и њено опроштајно писмо. Наравно, у њему неће бити ни помена о правим разлозима њене смрти. Кад буду пронашли тело, закључиће да се убила зато што у једном часопису нису знали где је њена 6
домовина. Насмејала се при помисли на полемику у штампи, с изјашњавањима за и против њеног самоубиства, почињеног у одбрану националне части. И зачудила се како тако брзо мења расположења, кад је до пре неколико тренутака мислила управо супротно – да је се свет и географски проблеми више уопште не тичу. Написала је писмо. Тренутак доброг расположења умало није побудио у њој сасвим друкчије погледе на неопходност самоубиства, али већ је прогутала оне пилуле и било је прекасно за повратак. Уосталом, тренуци доброг расположења, попут овог сада, нису јој били страни, и она није решила да одузме себи живот зато што је била туробна, огорчена, потиштена жена. Многе је вечери провела ведра и весела, шетајући улицама Љубљане или посматрајући – с прозора своје собе у самостану – снег који пада на мали трг с песниковим спомеником. Једном је готово месец дана лебдела у облацима јер јој је неки незнанац, на истом том тргу, поклонио цвет. Сматрала је себе савршено нормалном особом. Њена одлука да умре заснивала се на два врло једноставна разлога и она је била убеђена да би се, кад би оставила писмо с објашњењем, многи људи с њом сложили. Први разлог: све је у њеном животу било исто, а кад младост једном прође, наступа декаденција, старост која оставља неизбрисиве трагове, долазе болести, а пријатељи одлазе. На крају крајева, настављањем живљења ништа се не добија; напротив, отварају се само нове могућности за патњу. Други је разлог био више филозофске природе: Вероника је читала новине, гледала телевизију, пратила збивања у свету. Све је ишло наопако, а она ту ништа није могла да поправи – зато је имала утисак да је потпуно бескорисна.
7
За који трен, међутим, доживеће и последње животно искуство, које би требало да буде потпуно различито од свих пређашњих искустава: смрт. Написала је оно писмо часопису и више му се није враћала, усредсредивши се на важније ствари, примереније ономе што је проживљавала – или заувек престајала да проживљава – у том тренутку. Покушала је да замисли како изгледа умирање, али без икаквог успеха. Уосталом, не треба ни да се труди, ионако ће сазнати за који минут. Колико минута? Није имала представу. Али уживала је при помисли да ће сазнати одговор на питање које мучи све људе: Постоји ли Бог? Међутим, за разлику од већине људи, то није била велика унутрашња расправа њеног живота. У бившем комунистичком режиму, према званичном учењу које се предавало у школама, живот се завршавао смрћу, и она се на крају помирила с том идејом. С друге стране, генерација њених родитеља, и њихових родитеља, одлазила је у цркву, молила се Богу и ишла на ходочашћа, с чврстим уверењем да Бог слуша њихове речи. С двадесет и четири године, пошто је проживела све што јој је било допуштено да проживи – а то баш и није било тако мало! – Вероника је била готово убеђена да се све окончава смрћу. Зато је и изабрала самоубиство: слобода, напокон! Вечни заборав. Ипак, у дубини душе, још увек је тињала сумња: а шта ако Бог постоји? Хиљаде година цивилизације учиниле су од самоубиства табу, огрешење о све верске законе: човек треба да се бори за опстанак, а не да се преда. Људска раса мора да се множи. Заједници је потребна радна снага. Брачни пар мора наћи разлога да 8
остане заједно, чак и кад љубав престане, а држави су потребни војници, политичари и уметници. „Ако Бог постоји, у шта ја, руку на срце, не верујем, разумеће да је људска моћ поимања ограничена. Он је створио сву ту збрку, беду, неправду, похлепу, самоћу. Имао је, несумњиво, најбоље намере, али резултати су никакви; ако Бог постоји, биће милостив према створењима која желе пре времена да напусте овај Свет а могао би чак и да нас замоли за опроштај што нас је приморао да туда пролазимо.“ Нек иду дођавола табуи и предрасуде. Њена побожна мајка је говорила: Бог познаје прошлост, садашњост и будућност. Ако је тако онда је он њу и послао на овај свет знајући да ће се она убити, па га тај поступак нимало неће саблазнити. Вероника поче да осећа благу мучнину која је брзо расла. Кроз неколико минута више није могла да се усредсреди на мали трг испод свог прозора. Знала је да је зима, да би могло бити око четири сата поподне, и сунце је брзо залазило. Знала је да ће други људи наставити да живе; у том тренутку неки младић је пролазио поред њеног прозора и спазио је, и не слутећи да она умире. Група боливијских музичара (где је Боливија? Зашто чланци у новинама не постављају то питање?) свирала је испред споменика Францу Прешерну, великом словеначком песнику, који је дубоко обележио дух свога народа. Да ли ће успети да одслуша до краја мелодију која је допирала с трга? Била би то лепа успомена из живота: сумрак, музика која испреда снове с друге стране света, топла и утуткана соба, згодан младић, пун живота, који је пролазио, одлучио да застане и загледао се у њу. Пошто је већ почела да осећа дејство лекова, он је вероватно последња особа која је види живу. 9
Младић се насмеши. Она му узврати осмех – није имала шта да изгуби. Он јој махну; она одлучи да се прави као да гледа у нешто друго, младић је, ипак, отишао сувише далеко. Обесхрабрен, он продужи својим путем, заборавивши заувек то лице на прозору. Али Вероника је била задовољна што је, још једанпут, пробудила нечију жудњу. Није се убијала због недостатка љубави у породици, нити због, финансијских проблема, или неке неизлечиве болести. Вероника је одлучила да умре тог лепог љубљанског предвечерја, док су боливијски музичари свирали на тргу, а неки младић пролазио покрај њеног прозора, и умирала је задовољна оним што је у том часу видела и чула. Била је још задовољнија при помисли да неће морати то исто да гледа још следећих тридесет, четрдесет или педесет година – јер би ти призори изгубили сваку драж новине и преобратили се у трагедију једног живота у којем се све понавља, и где је минули дан увек једнак дану сутрашњем. Желудац је сад већ почео да јој се грчи и осећала се врло лоше. „Занимљиво, мислила сам да ће ме прекомерна доза седатива одмах успавати.“ А уместо тога, осећала је неко чудно зујање у ушима и нагон за повраћањем. „Ако се исповраћам, нећу умрети.“ Одлучила је да не обраћа пажњу на грчеве, трудећи се да се усредсреди на ноћ која се нагло спуштала, на Боливијанце, на људе који затварају дућане и излазе. Зујање у ушима постајало је све изоштреније и, први пут откако је попила пилуле, Вероника осети страх, ужасан страх од непознатог. Али то није дуго потрајало. Ускоро је изгубила свест.
10
Кад је отворила очи, Вероника није помислила: „Ово мора да је небо“. На небу сигурно не би било флуоресцентне лампе, а бол, који се јавио већ у следећем делићу секунде, био је типичан за Земљу. Ах, тај земаљски бол – тако јединствен и упечатљив, ни са чим другим се не може побркати. Хтела је да се помери, али бол се појачао. Пред очима јој засветлуца безброј светлих тачкица, али Вероники је поново било јасно да те тачкице нису рајске звезде већ последица њених неподношљивих патњи. – Дошли сте свести – зачу неки женски глас. – Сад сте с обе ноге крочили у пакао, па нек вам је са срећом. Не, то је немогуће, тај глас је обмањује. То није могао бити пакао, јер је осећала страховиту хладноћу, а приметила је и неке пластичне цевчице које су јој излазиле из уста и носа. Једна од тих цевчица – она која се спуштала низ грло – гушила ју је. Хтела је да се помери и да је уклони, али руке су јој биле везане. – Шалим се, ово није пакао – настави глас. – Ово је горе од пакла у коме, узгред речено, никад нисам била. Ово је Вилет . Упркос болу и осећању гушења, Вероника је – у трен ока – схватила шта јој се десило. Покушала је самоубиство, а неко је стигао на време да је спасе. Могла је то бити нека часна сестра, нека пријатељица која је решила да бане без најаве, или неко трећи ко се сетио да јој донесе нешто што је још ко зна када затражила, па заборавила. Било како било, изгледа да је преживела и да се налази у Вилету . T
T
T
11
T
Вилет , чувени и злогласни азил за умоболне, отворен 1991, у години када је Словенија стекла независност. У то време, верујући да ће се распад старе Југославије одиграти мирним путем (уосталом, у Словенији је рат и трајао свега једанаест дана), једна група европских предузетника добила је дозволу да отвори клинику за душевне болести у једној старој касарни која је стајала напуштена због високих трошкова одржавања. Убрзо, ипак, почеше да избијају ратови: најпре у Хрватској, затим и у Босни. Предузетници су били забринути: новац уложен у болницу потицао је од капиталиста из разних крајева света, којима ни имена нису знали – тако да је било немогуће срести се с њима, навести им неко извињење и замолити их за мало стрпљења. Проблем су решили тако што су прибегли пракси нимало препоручљивој за једну психијатријску установу, и Вилет је – за младу словеначку нацију – постао оличење свега најгорег што капитализам подразумева: да би се обезбедило место у болници било је довољно само једно – имати новца. Многи су тако, кад би пожелели да се ослободе неког члана породице који ствара неприлике у спору око наслеђа, или се, једноставно, недолично понаша, давали читаво богатство да би прибавили лекарско уверење које је омогућавало да се непожељни рођак затвори у болницу. Други би, пак, да би избегли плаћање дугова или оправдали поједине поступке који би их могли одвести на дугогодишњу робију, проводили извесно време у азилу и излазили одатле ослобођени свих законских обавеза и оптужби. Вилет , место из којег још нико није успео да побегне. Место где су се мешали прави лудаци – упућени тамо на основу налаза судских вештака или премештени из других клиника – с онима који су били неправедно оптужени за лудило или су глумили да су ментално поремећени. Резултат је била права правцата T
T
T
T
T
T
12
збрка, а штампа је сваки час објављивала стравичне приче о злоупотребама и злостављањима болесника, иако никад ниједан новинар није добио дозволу да уђе на клинику и да се лично увери шта се тамо заиста дешава. Влада је спроводила истраге на основу пријава, али није успевала да прибави доказе, акционари су претили да ће разгласити вест да је Словенија непогодна за страна улагања и тако је установа опстајала и јачала своју моћ. – Моја тетка се убила пре неколико месеци – настави женски глас. – Скоро пуних осам година није имала воље да изађе из собе и све време је само јела, гојила се, пушила, гутала седативе, а највише спавала. Имала је две кћерке и мужа који ју је волео. Вероника покуша да окрене главу према гласу, али то је, у њеном положају, било неизводљиво. – Само једном сам је видела да реагује: кад је муж нашао љубавницу. Тада је правила скандале, ослабила неколико килограма, разбијала чаше – и недељама нико у суседству није могао ни да трене од њене вике и дреке. Ма колико то бесмислено звучало, уверена сам да је то био најсрећнији период у њеном животу: напокон се борила за нешто, осећала да је жива и способна да одговори на изазов који се испречио пред њом. „Какве ја везе имам с тим“, питала се Вероника, неспособна да прозбори и реч. „Ја нисам ваша тетка, а немам ни мужа!“ – Муж је на крају оставио љубавницу – продужи глас. – А моја тетка је, мало-помало, поново запала у своју уобичајену летаргију. Једног дана ми је телефонирала и саопштила ми да је спремна да промени свој живот: престала је да пуши. Исте те недеље, пошто је повећала број седатива јер су јој недостајале цигарете, објавила је свима да намерава да се убије. Нико јој није поверовао.
13
Једног јутра, оставила ми ју на телефонској секретарици поруку, опраштајући се од мене, и гушила се, плином. Преслушавала сам ту поруку небројено пута: никада је раније нисам чула тако смирену, спокојну, помирену са судбином. Казала је да није ни срећна ни несрећна, и да управо зато не може више да издржи. Вероника осети саучешће према жени која јој је испричала ту причу, и која се, изгледа, трудила да разуме смрт своје тетке. Како оправдати – у једном свету где сви настоје да преживе, по сваку цену – особе које саме одлуче да умру? Нико о томе не може да суди. Свако, сам, најбоље зна докле сеже његова патња, и да ли му је живот постао лишен сваког смисла. Вероника је хтела то да објасни, али цевчица у њеним устима поче да је гуши, и жена приђе да јој помогне. Видела је како се нагиње над њено тело, везано, избодено цевчицама, заштићено од њене воље и слободне одлуке да га уништи. Успела је да окрене главу на другу страну, преклињући погледом да јој извуку ту цевчицу и пусте је да на миру издахне. – Узрујани сте – рече жена. – Не знам да ли сте се можда покајали, или још увек желите да умрете, али то ме и не занима. Једино ми је важно да испуним своју дужност: у случају кад је пацијент узнемирен, правилник налаже да му се да седатив. Вероника престаде да се буни, а болничарка јој је већ убризгавала инјекцију у руку. За тили час поново је утонула у један необичан свет, без снова, где се сећала једино још лица жене које је малопре видела: зелене очи, смеђа коса, и потпуно туп израз – израз некога ко слепо испуњава своју дужност, никад се не питајући зашто правилник налаже ово или оно.
14
Пауло Коељо је чуо за причу о Вероники три месеца касније, док је вечерао у једном алжирском ресторану у Паризу, с једном пријатељицом Словенком, која се такође звала Вероника, а била је кћерка лекара, управника Вилета . Касније, кад је већ одлучио да напише књигу о томе, помислио је да својој пријатељици Вероники промени име, да не би збуњивао читаоца. Помишљао је да је прекрсти у Блашку, Едвину, или Марјанцу, или да јој надене било које друго словеначко име, а онда је ипак одустао од те намере. Кад буде помињао Веронику, своју пријатељицу, зваће је једноставно пријатељицом Вероником. Што се, пак друге Веронике тиче, њој нису били потребни никакви атрибути, јер она је замишљена као главна јунакиња романа, па би писац непотребно замарао читаоца понављајући непрестано „луда Вероника“ или „Вероника која је покушала да изврши самоубиство“. Уосталом, и он и његова пријатељица Вероника уплешће се у причу само у једном кратком поглављу – овом које управо читате. Пријатељица Вероника била је ужаснута оним што је њен отац урадио, имајући пре свега у виду његов положај управника једне установе која је тежила за угледом и научника који је радио на тези коју ће морати да верификује комисија најугледнијих стручњака из те области. – Знаш ли одакле потиче реч „азил“? – питала га је. – Потиче из средњег века, када су људи имали права да потраже уточиште у црквама, на светим местима. Право на азил, свака цивилизована особа зна шта то значи! Па како је онда мој отац, управник једног азила, могао тако да поступа с неким? Пауло Коељо желео је да сазна све појединости оног што се десило, јер је био и лично мотивисан да се заинтересује за Вероникину причу. T
T
15
А његов мотив био је следећи: и он је боравио у једном сличном азилу, или лудници, како се чешће назива тај тип болнице. И то не једанпут, већ трипут – 1965, 1966, и 1967. године. Установа у којој је био смештен налазила се у Риу де Жанеиру и звала се Дом здравља Доктора Ејраса . Разлог његове хоспитализације остао му је и до данданас неразјашњен; можда је његове родитеље забрињавало и бунило његово необично понашање, понекад сувише стидљиво, а каткад, напротив, превише нападно, или можда жеља да постане „уметник“, нешто што је цела породица сматрала најбољим начином да се живи на маргини друштва и сконча у беди. Кад је о томе размишљао – а, узгред речено, то се ретко дешавало – истински лудим сматрао је једино лекара који је пристао да га смести у лудницу, без икаквог конкретног повода (као што то обично бива у свакој породици, и он је био склон да сву кривицу свали на некога изван ње, одлучно тврдећи да родитељи нису знали шта чине кад су доносили тако драстичну одлуку). T
T
Пауло се насмејао кад је чуо за необично писмо упућено новинама које је Вероника оставила, протестујући у њему што један угледни француски часопис не зна где је Словенија. – Нико се не убија због тога. – Управо зато писмо није ни имало никаквог одјека – рече, снебивљиво, Вероника, пријатељица. – Ето баш јуче, кад сам се пријављивала у хотел, мислили су да је Словенија неки град у Немачкој. Та ми је прича добро позната, помисли он, јер многи странци сматрају да је аргентински град Буенос Ајрес престоница Бразила.
16
Међутим, поред тога што је сретао странце који су на сва уста хвалили лепоту бразилског главног града (који се заправо налазио у суседној земљи) Пауло Коељо је са Вероником делио још једну сличност, коју смо већ поменули, али није на одмет да је поновимо: и он је боравио у душевној болници, „одакле никад није ни требало да изађе“, како је једном приметила његова прва жена. Али ипак је изашао. И кад је последњи пут напуштао Дом здравља Доктора Ејраса , решен да се никада више тамо не врати, обећао је себи две ствари: а) зарекао се да ће написати књигу о томе; б) зарекао се да неће јавно проговорити о тој теми, догод му родитељи буду били живи – јер није желео да их повреди, тим пре што је обоје годинама мучила грижа савести због оног што су учинили. Његова мајка је умрла хиљаду деветсто деведесет и треће. Али зато је отац, који је хиљаду деветсто деведесет и седме навршио осамдесет и четири године, упркос енфизему плућа од којег је патио лако никада није пушио, упркос смрзнутој храни коју је јео, јер није успео да нађе кућну помоћницу која би удовољила његовим хировима, још био жив, очуваног психичког и физичког здравља. Тако му се прича о Вероники указала као погодна прилика да проговори о тој теми, а да тиме не прекрши своје обећање. Иако никад није ни помишљао на самоубиство, свет азила за умоболне био му је веома близак – третмани, односи између лекара и пацијената, помешана осећања лагодне неодговорности и тескобе која обузимају човека на таквом месту. Дакле, пустимо Паула Коеља и пријатељицу Веронику да коначно изађу из ове књиге, а ми наставимо нашу причу. T
T
17
Вероника није умела да оцени колико дуго је спавала. Сећала се само да се у једном тренутку пробудила, још увек с апаратима за вештачко дисање прикопчаним на нос и уста, зачувши један глас како говори: „Јеси ли за једну мастурбацију?“ Али сада, док је широм отворених очију посматрала собу око себе, није знала да ли се то стварно десило или јој се само причинило, у бунилу. Осим тог утиска, није успевала ничег да се сети, апсолутно ничега. Цевчице су биле уклоњене. Али по читавом телу и даље су јој биле забодене игле, гајтани прикопчани у пределу срца и главе, руке везане. Била је гола, покривена само једним чаршавом, и било јој је хладно – али је одлучила да се не жали. Скучени простор, ограђен зеленим завесама, био је закрчен апаратима Одељења за интензивну негу, постељом на којој је лежала и једном белом столицом на којој је седела болничарка задубљена у читање књиге. Ова жена је имала тамне очи и смеђу косу, али и поред тога, Вероника је била у недоумици да ли је то иста особа с којом је разговарала пре неколико сати – или можда дана? – Можете ли да ми одвежете раке? Болничарка подиже поглед, одговори једним сувим „не“ и врати се књизи. Жива сам, помисли Вероника. Све ће почети јовонаново. Мораћу да проведем неко време овде унутра, док не установе да сам савршено нормална. Онда ће ме отпустити, и ја ћу поново видети љубљанске улице, округли градски трг, мостове, људе који хитају на посао или се враћају кући.
18
А како људи увек настоје да помогну једни другима – само зато да би се осетили бољима него што заправо јесу – вратиће ме на посао у библиотеци. Временом, почећу поново да навраћам у кафане и клубове, ћаскати с пријатељима о светским проблемима и неправдама, одлазити у биоскоп и у шетње поред језера. Будући да сам изабрала пилуле, нисам се изобличила: још увек сам млада, лепа, паметна и неће ми бити тешко – као што никада и није било – да привучем мушкарце. Водићу с њима љубав у њиховим становима, или у шуми, то ће ми причинити извесно задовољство, али убрзо после оргазма вратиће се осећај празнине. Више нећемо имати богзна шта да причамо, и обоје ћемо бити тога свесни: онда ће наступити тренутак да се једно другом извињавамо реченицама „касно је“, или „сутра морам рано да устанем“ – и растаћемо се на брзу брзину, избегавајући да се погледамо у очи. Ја ћу се вратити у своју собу изнајмљену у самостану. Покушаћу да читам неку књигу, укључићу телевизор да гледам увек исти програм, навићу будилник да ме пробуди у исто време као и претходног дана, понављаћу механички дужности које су ми поверене у библиотеци. Појешћу сендвич у парку испред позоришта, седећи на истој клупи, заједно с драгим људима који такође увек ужинају на истој клупи и зуре испред себе истим празним погледом, претварајући се да су заокупљени богзна како важним стварима. Онда ћу се вратити на посао, слушати опаске о томе ко с ким излази, ко због чега пати, како је та и та особа плакала због свог мужа – и имаћу утисак да сам повлашћена јер сам лепа, јер имам посао и могу да будем с ким код пожелим. Крајем дана ево ме поново у кафанама, и све креће испочетка. 19
Моја мајка – која мора да је излудела од бриге због мог покушаја самоубиства – опоравиће се од тог шока и наставиће да ме испитује шта намеравам са својим животом, зашто нисам иста као сав остали свет, будући да ствари, на крају крајева, и нису тако компликоване као што се мени чине. „Узми, на пример, мене: годинама живим у браку с твојим оцем и одувек сам се трудила да ти пружим најбоље образовање и најбоље могуће примере.“ Једног дана дојадиће ми да је слушам како непрестано понавља једну те исту причу и, да бих јој учинила по вољи, удаћу се за неког мушкарца приморавајући себе да га заволим. Он и ја ћемо напослетку ипак наћи неки начин да заједнички сањамо о будућности, викендици, о деци и будућности наше деце. Прве године ћемо стално водити љубав, друге већ ређе, а почев од треће године брака помишљаћемо на секс тек сваких петнаестак дана, а ту ћемо помисао спроводити у дело можда само једном месечно. А што је још горе, скоро да ћемо престати и да разговарамо. Ја ћу се упињати свим силама да прихватим ту ситуацију, питајући се шта то није у реду са мном – зашто више не успевам да побудим његово интересовање, зашто више не обраћа пажњу на мене, већ непрестано прича о својим пријатељима, као да су они његов прави и једини свет. Кад брак буде висио о концу, остаћу трудна. Добићемо дете, за неко време ћемо се поново зближити, али све ће убрзо опет кренути по старом. Онда ћу почети да се гојим као тетка оне болничарке од јуче – или је то можда било пре више дана, не знам тачно. И прећи ћу на дијету, али ће ме из дана у дан, из недеље у недељу, систематски поражавати тежина која неумитно расте, упркос свим мерама предострожности. У то време почећу да гутам и оне чудотворне лекове, да не бих пала у депресију, и изродићу још деце, зачете у 20
љубавним ноћима које сувише брзо пролазе. Говорићу свима да су деца смисао мог живота, а заправо би требало да кажем да је мој живот предуслов њиховог постојања. Ипак, људи ће нас сматрати срећним паром, и нико никад неће сазнати колико се усамљености, горчине, одрицања крије иза тог привида среће. Све док једног дана, кад мој муж нађе прву љубавницу, ја можда не направим скандал као болничаркина тетка, или поново не помислим на самоубиство. Али тад ћу већ бити једна стара кукавица, с двоје или троје деце којима је потребна моја помоћ, коју морам да одшколујем, изведем на пут – пре но што се усудим да напустим све. Нећу се убити; направићу скандал, запретивши мужу да ћу отићи од куће заједно са децом. Он ће, као сваки мушкарац, устукнути, заклињати се да ме воли и да се тако нешто више неће поновити. А ниједног тренутка му неће пасти на памет да бих се ја, ако заиста решим да напустим кућу, могла једино вратити родитељима, и остати тамо до краја живота, принуђена да из дана у дан слушам мајчине јадиковке о томе како сам прокоцкала једину прилику да будем срећна, јер је он, упркос свим својим ситним манама узоран муж, а моја ће деца силно патити због нашег развода. Након две-три године, нека друга жена ће се појавити у његовом животу. Ја ћу то открити – или ћу их негде видети, или ће ми неко дојавити – али овога пута ћу се правити да ништа не знам. Пошто сам сву енергију истрошила борећи се против претходне љубавнице, ништа ми неће преостати; боље ми је да прихватим живот онаквим какав заиста јесте, а не да замишљам какав би требало да буде. Мајка је била у праву. Он ће и даље бити љубазан према мени, ја ћу и даље радити у библиотеци, уз неизоставне сендвиче на тргу 21
испред позоришта, књиге које никад не успевам да прочитам до краја, телевизијске програме који ће и кроз десет, двадесет, педесет година бити исти као и данас. Једино што ћу те сендвиче јести с осећањем кривице, јер настављам да се гојим; и нећу више излазити у кафане, јер ме код куће чека муж, да преузмем бригу о деци. Од тог тренутка, све се своди на чекање да деца порасту и на свакодневно помишљање на самоубиство за које никад нећу смоћи довољно храбрости. А једног лепог дана доћи ћу до закључка да је живот такав, да је ионако све свеједно, да се ништа не може променити. И помирићу се са тим. И Вероника закључи свој унутрашњи монолог. Зарекла се себи да неће жива изаћи из Вилета . Боље је да са свиме раскрсти сад, одмах, док још има довољно храбрости и здравља да умре. Заспала је и више пута се будила, примећујући да се број апарата око ње смањује, да јој телесна температура расте и да се лица болничарки мењају, али да све време неко дежура поред ње. Кроз зелене завесе пробијали су се звуци нечијег плача, болни јауци или гласови који су се сашаптавали смиреним и извежбаним тоном. С времена на време зачуло би се зујање неког удаљеног апарата и ужурбани кораци на ходнику. У тим тренуцима гласови су губили своју професионалну хладнокрвност и постајали напети, издајући хитна наређења. У једном моменту, кад је дошла свести, болничарка ју је упитала: – Зар не желите да сазнате какво је ваше стање? T
22
T
– Знам ја какво је – одговори Вероника. – И нема везе с оним што видите на мом телу, већ с оним што се збива у мојој души. Болничарка је хтела још мало да поприча, али се Вероника правила да спава.
Кад је поново отворила очи, приметила је да су је преместили – сада се налазила у некој великој болничкој соби. Још увек је примала инфузију, али су сви други гајтани, цевчице и игле били уклоњени. Један висок лекар, у традиционалном белом мантилу од којег су оштро одударали коса и бркови офарбани у црно, стајао је крај њене постеље. Поред њега, неки млад стажиста држао је бележницу и записивао податке. – Колико сам дуго овде? – упита она, осетивши да отежано говори, да не успева разговетно да изговори речи. – Две недеље у овој соби, после пет дана на интензивној нези – одговори старији. – И захвалите Богу што сте још увек овде. Млађи лекар деловао је изненађено, као да та последња реченица није одговарала истини. Вероника је истог тренутка запазила његову реакцију и њени се инстинкти изоштрише: да ли то значи да је прошло више времена? Да ли је и даље у опасности? Почела је помно да прати сваки гест, сваки покрет двојице лекара; знала је да је излишно постављати питања, јер јој никад не би рекли праву истину – али, ако буде лукава, моћи ће некако да докучи шта се заправо дешава.
23
– Реците своје име, адресу, брачно стање и датум рођења – настави старији. Вероника је знала своје име, брачно стање и датум рођења, али је открила празнине у памћењу: није успевала да се сети адресе. Лекар јој упери неку лампицу у очи и прегледа их, натенане, без речи. Младић на стажу учини то исто. Затим разменише погледе који нису значили баш ништа. Рекли сте ноћној болничарки да ми не умемо да продремо у вашу душу? – упита младић. Вероника се тога није сећала. Није јој било сасвим јасно ни ко је ни шта заправо ради на том месту. – Ви сте све време успављивани седативима, а то може да се одрази на ваше памћење. Али молимо вас да ипак покушате да одговорите на све што вас будемо питали. И лекари отпочеше с једним бесмисленим испитивањем, тражећи да одговори које дневне новине излазе у Љубљани, чији споменик стоји на главном тргу (ах, то не би никад могла да заборави, сваки Словенац носи Прешернову слику урезану у души), какве је боје коса њене мајке, како јој се зову колеге са посла, које се књиге у библиотеци највише траже. У први мах, Вероника се носила мишљу да одбије да одговара, јер јој је памћење било замагљено. Међутим, како је испитивање одмицало, она је успевала да се присети оног што је била заборавила. У једном тренутку, сетила се да се налази у душевној болници, а, као што је познато, лудаци немају никакву обавезу да говоре сувисло; али, за своје добро, а и да би лекаре што дуже задржала поред себе не би ли успела да открије нешто више о свом стању, одлучила је да учини ментални напор. Док је наводила имена и чињенице, није јој се враћало само памћење, већ и свест о 24
властитој личности, жељама, погледу на свет. Идеја о самоубиству, која је тог јутра изгледала затрпана испод гомиле седатива, сад је поново избијала на површину. – У реду – рече старији лекар, завршивши испитивање. – Колико ћу још остати овде? Млађи спусти поглед, и она осети да је нешто важно остало да виси у ваздуху, као да би прави одговор на то питање означио почетак новог поглавља у њеном животу, који више нико не би успео да преиначи. – Можете слободно да кажете – примети старији. – Многи су пацијенти већ чули гласине, и она ће то у сваком случају сазнати, пре или касније. На овом месту није могуће сачувати ниједну тајну. – Па ето, ви сте сами одредили своју судбину – уздахну млађи, одмеравајући сваку реч. – Дакле, упознајте се с последицама свог чина: у стању коме изазваном наркотицима, ваше је срце озбиљно оштећено. Дошло је до вентрикуларне некрозе… – Кажите то простијим речима – рече старији. – Пређите на оно што је битно, без увијања. – Ваше срце је тешко оштећено. И ускоро ће престати да куца. – Шта то значи ? – упита Вероника, престрављена. – Кад срце престане да куца то може значити само једно; физичку смрт. Не знам каква су ваша верска убеђења, али… – А када ће моје срце стати? – За пет, највише недељу дана. Вероника је прозрела, иза професионалне спољашњости и понашања, иза брижног израза лица, скривено задовољство с којим јој је младић саопштио ту вест. Као да она заслужује казну која ће послужити као пример осталима. 25
Откад зна за себе, било јој је јасно да многи људи које познаје говоре о несрећама својих ближњих као да се брину како да им помогну, а заправо се наслађују туђом патњом, јер им то пружа илузију да су срећни и да је живот према њима био дарежљив. Презирала је ту врсту људи: неће овом момку пружити прилику да ужива у њеном стању само да би тиме прикрио властите фрустрације. Погледа га дрско, право у очи. И насмеши се. – Значи нисам оманула. – Нисте – гласио је одговор. Али његово уживање у саопштавању трагичних вести потпуно је спласнуло.
У току ноћи, међутим, поче да је хвата страх. Једно је кад човек подлегне брзом дејству пилула, а нешто сасвим друго кад мора да чека смрт пет дана, или целу седмицу – пошто је већ прошао кроз сва могућа животна искуства. Читавог живота само је нешто чекала; оца да се врати с посла, писмо од младића које никако није стизало, испите на крају године, аутобус, телефонски позив, распуст, почетак распуста, крај распуста. А сада је морала да чека и смрт, која ће доћи заказаног дана. „То само мени може да се деси. Људи обично умиру онда кад се томе најмање надају.“ Морала је некако да изађе одатле и да се докопа нових пилула. Ако не успе, не преостаје јој ништа друго него да се баци с врха неке зграде у Љубљани, и она ће то учинити: дала је све од себе да своје родитеље поштеди те додатне патње, али сад више нема другог излаза.
26
Погледа уоколо. Сви кревети су били заузети, болеснице су спавале, неке су чак гласно хркале. Прозори су имали решетке. У дну спаваонице горела је нека пригушена светлост, испуњавајући простор чудним сенкама; то је ипак било довољно да се цела просторија држи под непрестаним надзором. Поред лампе, нека жена је читала књигу. „Ове болничарке мора да су врло образоване. Ко шта ради, оне само читају.“ Вероникин је кревет био најудаљенији од врата – између ње и жене било је двадесетак постеља. Једва је успела да устане из кревета, јер – ако је веровати докторовим речима – већ три недеље није ходала. Болничарка подиже поглед и спази девојку како јој прилази носећи своју боцу с инфузијом. – Морам у клозет – прошапута, да не би пробудила друге болеснице. Жена, једним нехајним покретом, показа на нека врата. Вероникин мозак брзо је радио, тражећи по свим ћошковима неки излаз, пукотину, било какав начин да се избави одатле. „То мора бити што пре, док још мисле да сам исувише изнурена, неспособна да реагујем.“ Пажљиво осмотри простор око себе. Клозет је био обична кабина без врата. Кад би хтела да изађе одатле, морала би да шчепа надзорницу и да је савлада како би се домогла кључа – али била је исувише слаба за то. – Је ли ово затвор? – упита болничарку која је прекинула читање и помно пратила сваки њен покрет. – Није. Ово је лудница. – Али ја нисам луда. Жена се насмеја. – То је управо оно што овде сви тврде. – У реду. Онда сам луда. Шта значи бити луд?
27
Жена рече Вероники да не би смела дуго остати на ногама, и посла је натраг у кревет. – Шта значи бити луд? – наваљивала је Вероника. – Питајте сутра лекара. И идите да спавате, иначе ћу морати – против своје воље – да вам дам средство за смирење. Вероника послуша. Док се враћала зачу неки шапат с једног кревета: „Не знаш шта значи бити луд?“ У први мах, помисли да се не осврће; није желела да склапа познанства, да шири круг, нити да тражи савезнике за масовну побуну. Имала је само један циљ пред собом: смрт. Ако не успе да побегне, наћи ће већ начина да се убије ту, на лицу места, и то без одлагања. Али жена понови питање које је она малочас поставила болничарки. – Не знаш шта значи бити луд? – Ко сте ви? – Зовем се Летка. Врати се у свој кревет. А онда, кад сестра буде мислила да си заспала, спусти се на под и допузи овамо. Вероника се врати на своје место и сачека да се болничарка поново удуби у читање. Заиста, шта значи бити луд? Није имала никакву представу о томе, јер се та реч користила крајње произвољно: говорило се, на пример, за неке спортисте да су луди јер хоће да обарају рекорде. Или да су уметници луди зато што живе несигурно, непредвидиво, мимо „нормалног“ света. С друге стране, Вероника је већ видела многе људе како тумарају љубљанским улицама, слабо обучени усред зиме, и проричу смак света, гурајући колица из самопослуга пуна врећа и прња. Није јој се спавало. Према докторовим речима, спавала је готово недељу дана, без престанка, што је 28
исувише дуго за неког ко је навикао на живот без великих потреса, са строго одређеним временом за одмор. Шта је заправо лудак? Можда би боље било питати неког од њих. Вероника склизну на под, извуче иглу из своје руке и отпуза до Леткиног кревета, покушавајући да не обраћа пажњу на желудац који је почео да је мучи; није знала да ли је мучнина последица ослабљеног срца или напора који чини. – Не знам шта значи бити луд – прошапта Вероника. – Али ја то нисам. Ја сам промашени самоубица. – Лудак је онај ко живи у свом посебном свету. Као шизофреничари, психопате, манијаци. Другим речима, људи који се разликују од осталих. – Као ти? – Међутим – настави Летка, правећи се да није чула ту опаску – сигурно си чула да је Ајнштајн сматрао како време и простор не постоје као засебне категорије већ као јединство једног и другог. Или да је Колумбо упорно тврдио како се с друге стране мора не налази бездан него други континент. Или да је Едмонд Хилари јемчио да човек може савладати врхове Монт Евереста. Сви они – и још хиљаде и хиљаде других – живели су у свом свету. „Ова малоумница говори ствари које имају смисла“, помисли Вероника, присетивши се прича које јој је мајка некад причала, о свецима који су тврдили да разговарају с Исусом или Девицом Маријом. Значи ли то да су и они живели у неком засебном свету? – Једном сам видела жену у црвеној хаљини, с дубоким изрезом, стакластих очију, како шета улицама Љубљане – на температури од минус пет степени. Помислила сам да је пијана и пришла сам да јој помогнем, али она је одбила мој капут.
29
– Можда је, у њеном свету, било лето. Можда је њено тело било врело од жеље за неким ко ју је чекао. Па чак и ако та особа постоји само у њеној болесној машти, она има право да живи и умре како јој се прохте, зар не? Вероника није знала шта да каже, али речи те лудаче звучале су сасвим сувисло. Ко зна, можда је баш она та полугола жена коју је видела на улицама Љубљане? – Испричаћу ти једну причу – рече Летка. – Неки моћни чаробњак, који је желео да уништи неко краљевство, просуо је чаробни напитак у бунар из којег су сви захватали воду. Ко год да је окуси полудео би. Већ сутрадан сви становници краљевства пили су ту воду и сви су полудели, изузев краља – који је имао засебан бунар за себе и своју породицу, до којег чаробњак није могао да доспе. Забринут, краљ покуша да држи становништво под контролом, уводећи читав низ безбедносних и хигијенских мера; али и жандари и надзорници пили су затровану воду па им се зато чинило да краљеве одлуке немају никаквог смисла, и они решише да их уопште не спроводе. Кад су становници тог краљевства сазнали за нове законе, били су убеђени да је њихов владар сишао с ума и почео да издаје сумануте наредбе. Разјарена гомила опколи дворац и затражи од краља да се одрекне круне. Краљ је, сав очајан, био већ спреман да оде с престола, али краљица га спречи, рекавши: „Хајдемо и ми, сад одмах, на тај бунар да се напијемо воде. Тако ћемо постати исти као и они.“ Речено – учињено: краљ и краљица попише воду лудости и почеше и сами да говоре којекакве глупости. Чим су то чули, њихови се поданици предомислише: сад, кад краљ показује толику мудрост, зашто га не би пустили да и даље влада земљом?
30
И тако је краљевство наставило да живи у миру, иако су се његови становници понашали сасвим другачије од својих суседа. И краљ је несметано владао до краја живота. Вероника се насмеја. – Ти уопште не изгледаш луда – рече. – Али јесам, иако ћу ускоро бити излечена, јер је мој случај једноставан: треба само надокнадити недостатак одређене хемијске супстанце у мом организму. Међутим, надам се да ће та супстанца решити само проблем моје хроничне депресије; хоћу да останем луда, да живим свој живот у складу са својим сновима, а не туђим жељама. Знаш шта се налази напољу, изван зидина Вилета ? – Људи који су пили с истог бунара. – Баш тако – рече Летка. – Сматрају да су нормални јер сви раде исте ствари. И ја ћу се претварати да сам пила с тог бунара. – А ја сам стварно пила, и у томе је мој проблем. Никад нисам искусила депресију, али ни велике радости или жалости које би дуже потрајале. Ја имам исте проблеме као и сви обични људи. Летка је неко време ћутала. – Ти ћеш ускоро умрети, тако су нам рекли. Вероника је оклевала на тренутак: може ли се поуздати у ту непознату жену? Али мораће да ризикује. – Да, али тек кроз пет, шест дана. Размишљам да ли постоји неки начин да убрзам смрт? Кад би ти, или неко овде, унутра, успео да ми набави нове пилуле, убеђена сам да моје срце овог пута не би издржало. Помисли само колико се мучим што морам овако, скрштених раку, да чекам смрт, и помози ми, ако икако можеш… T
T
31
Пре но што је Летка успела да одговори, пред њима се створила болничарка с инјекцијом у руци. – Могу ја сама да вам је дам – рече. – Али могу позвати и чуваре да ми помогну, па ви бирајте. – Не расипај енергију улудо – рече Летка Вероники. – Штеди своје снаге, ако желиш да постигнеш оно што си ме замолила. Вероника устаде, врати се у свој кревет и пусти болничарку да изврши своју дужност.
Био је то њен први нормалан дан у азилу за умоболне. Изашла је из спаваонице, доручковала у великој трпезарији где су мушкарци и жене обедовали заједно. Изгледало јој је као да је све, за разлику од оног што се обично приказује у филмовима – скандали, вика и дрека, особе које се сумануто понашају – обавијено ауром неке мучне и тешке тишине; као да нико није желео да подели свој унутарњи свет с незнанцима. После доручка (сасвим пристојног, јер Вилет није избио на рђав глас због лоше хране) – сви изађоше на сунчање. Истину говорећи од сунца није било ни трага – температура је била испод нуле, а болнички врт покривен снегом. – Нисам дошла овамо да чувам свој живот, већ да га изгубим – рече Вероника једном болничару. – Без обзира, морате да изађете на сунчање. – Ако је неко луд, то сте ви: нема ни трачка сунца. – Али има светлости, а она делује умирујуће на болеснике. Нажалост, наша зима дуго траје; да није тако, имали бисмо мање посла. Није имало смисла да се даље расправља; изашла је, мало прошетала, посматрајући помно све око себе и T
32
T
тражећи, кришом, неки начин да побегне. Зид је био висок, као што су захтевали градитељи старинских касарни, али стражарнице су биле празне. Врт је био опасан војним зградама, у којима су данас смештене мушке и женске спаваонице, управне канцеларије и помоћне просторије за особље. При првом, брзом и летимичном прегледу, запазила је да је једино место које се заиста строго надзире главни улаз, где су два стражара проверавала све који излазе или улазе. Изгледало је да се у њеној свести све вратило на своје место. Да би проверила памћење, покушала је да се сети неких безначајних појединости – рецимо места на којем је држала кључеве од собе, најновије плоче коју је купила, последње књиге коју је издала у библиотеци. – Ја сам Летка – рече једна жена, прилазећи јој. Прошле ноћи није могла да види њено лице – жена је чучала поред кревета за све време разговора. Могла је имати око тридесет и пет година, и деловала је савршено нормално. – Надам се да ти инјекција није много наудила. Временом, организам се навикне, а седативи губе дејство. – Добро сам. – Оно о чему смо синоћ разговарале… оно што си ме замолила, сећаш се? – Наравно. Летка је ухвати под руку и оне кренуше заједно у шетњу, између оголелог дрвећа у дворишту. Изнад зидова, виделе су се планине чији су се врхови губили у облацима. – Хладно је, али јутро је лепо – рече Летка. – Невероватно је, али моја се депресија никад не јавља у оваквим данима, облачним сивим, хладним. По таквом
33
времену увек сам осећала да је природа са мном у складу, као да одсликава моју душу. С друге стране, кад би грануло сунце и деца почела да се играју на улици кад су сви били расположени што је време лепо, ја сам се осећала очајно. Као да је неправедно што се природа показује у свој својој раскоши, а ја у томе не могу да учествујем. Вероника се, неосетно, ослободи женине руке. Није волела физичке контакте. – Скренула си са теме. Поменула си моју молбу. – Овде унутра постоји једна група. То су мушкарци и жене који су већ давно могли бити отпуштени, отићи кући – али не желе да изађу одавде. И то из разноразних разлога: Вилет није тако страшан као што се прича, иако је далеко од хотела са пет звездица. Овде сви могу да говоре шта год им падне на памет, да раде шта им се прохте, а да им нико ништа не приговори; на крају крајева, налазе се у лудници. Међутим, кад наиђе нека владина инспекција, они се понашају као да су опасно поремећени, будући да су неки овде о трошку државе. Лекари све то знају, али изгледа да постоји одобрење власника који не желе ништа да мењају, јер и даље има више кревета него болесника. – Они би могли да набаве лекове? – Покушај да се повежеш са њима; своју групу зову „Братство“. Летка показа на једну жену седе косе која је нешто живо разговарала с неколицином млађих жена. – То је Мари и она је члан „Братства“. Питај њу. Вероника пође према Мари, али Летка је задржа. – Не сада; видиш да је сва занета разговором. Неће хтети да квари себи уживање само да би била љубазна према некој незнанки. А ако буде лоше реаговала, T
T
34
никад више нећеш успети да јој приђеш. „Лудаци“ увек верују првом утиску. Вероника се насмеја тону којим је Летка изговорила реч ,лудаци“. Али била је узнемирена, јер јој је све то деловало нормално исувише добро. После толиких година које је провела идући утабаним стазама, од посла до кафане, од кафане до нечијег кревета, из кревета у своју собу, од собе до родитељског дома, сада пролази кроз једно невероватно искуство – заточеништво, лудило, лудницу. Место где се нико не стиди да призна да је луд. Где нико не квари себи угођај само да би био љубазан према другима. Почела је да сумња да ли Летка говори озбиљно или је то само лукавство коме душевни болесници прибегавају да би се претварали како живе у бољем свету него остали. Али, на крају крајева, какве то има везе? Доживљава нешто занимљиво, другачије, нешто што никад није искусила: замислите само место где људи изигравају лудило само зато да би радили све што им се прохте! И баш у том тренутку, Вероника осети пробадање у пределу срца. Наједном се присети разговора са лекаром и ухвати је страх. – Хоћу да шетам сама – рече Летки. Уосталом, и она је „луда“ и не мора да се труди да икоме угађа. Жена се удаљи, а Вероника остаде на месту да посматра планине које су штрчале изнад зидина Вилета . Учини јој се да се у њој лагано буди нека воља за животом, али Вероника је потисну без оклевања. „Морам што пре да набавим пилуле.“ Размотрила је ситуацију у којој се нашла; била је далеко од идеалне. Чак и ако би јој пружили прилику да проживи све лудости које јој падну на ум, не би знала шта да ради. Никад у њој није било ни трунке лудости. T
T
35
Пошто су провели неко време у дворишту, вратише се у трпезарију на ручак. Затим су их болничари повели у огромну салу за дневни боравак, који је нудио разне погодности за разоноду – било је ту столова, столица, дивана, један клавир, телевизор и велики прозори кроз које се видело сиво небо и ниски облаци. Сви су прозори били без решетака, јер је просторија имала излаз на двориште. Врата су била затворена, због хладноће, али било је довољно само притиснути кваку па поново изаћи напоље, међу дрвеће. Већина пацијената села је испред телевизора. Други су зурили у празно, неки су, пак, тихо причали сами са собом, али ко то није учинио бар једном у животу? Вероника примети да се најстарија жена, Мари, сад налази у овећој групи која се окупила у једном углу огромне просторије. Неки су пацијенти шеткали поред њих и Вероника одлучи да им се придружи: хтела је да чује о чему причају. Трудила се, што је боље могла, да прикрије своје намере. Међутим чим им је пришла, сви ућуташе и сви се у исти мах упиљише у њу. – Шта желите? – упита један старији господин, који је личио на вођу „Братства“ (ако такво друштво уопште постоји, и ако Летка није била луђа него што је изгледала). – Ништа, само пролазим. Сви се згледаше и стадоше да се кревеље као луди. Неко рече, подругљиво: „Она само пролази!“ Други понови, само гласније, а затим заграјаше, сви у глас, извикујући исту реченицу. Вероника није знала шта да ради; укочила се од страха. Један болничар, крупан и набусит, приђе и упита је шта се дешава. – Ништа – одговори један из групе. – Она је само пролазила. 36
– Сад се ту укопала, али наставиће да пролази! Цела група прасну у смех. Вероника направи ироничну гримасу, насмеја се, а онда се окрете и удаљи да нико не би приметио да су јој очи пуне суза. Изашла је право у двориште, и не огрнувши се. Један болничар покуша да је убеди да се врати унутра, али му убрзо приђе други, нешто му дошапну – и обојица је оставише на мира, на цичи зими. Бесмислено је бринути о здрављу особе која је осуђена насмрт. Била је смушена, напета, љута на саму себе. Никад није наседала на провокације; научила је, од малих ногу, да у свакој новој ситуацији треба остати уздржан и хладнокрван. Па ипак, ти лудаци су успели да у њој изазову стид, страх, гнев, жељу да их сможди, да повреди речима које се није усудила да изрекне. Можда су је лекови – или терапија којом су је извукли из коме – преобразили у рањиву жену, неспособну да саму себе штити. У раној младости суочавала се и са много горим ситуацијама, али сад први пут није успела да задржи сузе! Мора што пре поново постати онаква каква је одувек била, кадра да се одбрани иронијом, да се претвара како је увреде уопште и не дотичу, јер је надмоћнија од свих. Ко би се, из целе те групе, икад усудио да добровољно пође у смрт? Зар би ико од њих могао да је научи било чему у животу, кад се сви они крију иза зидова Вилета ! Ни за шта на свету неће дозволити себи да зависи од помоћи тих сподоба – па макар морала да чека свих пет или шест дана док смрт сама не дође. „Један дан је већ прошао. Остало је још само четири или пет.“ Мало је прошетала, пуштајући да јој мраз продре до костију и охлади крв која је била и превише узаврела, да смири срце које је тукло као лудо. T
37
T
„Баш лепо, дозволила сам себи, сада, кад су ми дани буквално избројани, да ме погоде коментари људи које никад нисам видела, нити ћу их, од скора, икад више видети. И ја овде патим, узрујавам се, смишљам напад и одбрану. Како могу да траћим време на такве глупости?“ И заиста, трошила је то мало преосталог времена да би се изборила за свој простор у једној чудној средини, где човек мора умети да се одупре, иначе ће му други наметнути своја правила. „Просто невероватно. Ја никад нисам била таква. Никад се нисам борила за глупости.“ Застаде усред залеђеног дворишта. Управо зато што је све у животу сматрала глупим и бесмисленим, почела је да прихвата све што јој је живот наметао. Као девојчица, мислила је да је још сувише рано да бира; сада, као зрела девојка, саму себе је убедила да је већ прекасно да ишта мења. И на шта је страћила сву своју енергију? На настојање да све у њеном животу остане исто. Жртвовала је многе своје жеље да би њени родитељи наставили да је воле као што су је волели док је била дете, иако је знала да се права љубав временом мења, развија и налази нове начине да би се исказала. Једнога дана, кад јој је мајка – сва уплакана – признала да јој се брак распао, Вероника је отишла код оца, плакала, претила, и напослетку искамчила од њега обећање да неће напуштати кућу – а да притом није ни слутила колику су цену њени родитељи за то платили. Кад је одлучила да се запосли, одбила је примамљиву понуду једне иностране фирме која је отворила представништво у новооснованој словеначкој држави, да би прихватила посао у градској библиотеци, где је плата била мала, али сигурна. Ишла је на посао свакога дана у исто радно време, трудећи се да својим
38
претпостављенима јасно стави до знања да их ничим неће угрожавати, да је задовољна, да не намерава да се бори за напредовање у служби: све што жели то је редовна плата крајем месеца. Изнајмила је собу у самостану јер су часне сестре захтевале од свих станара да се увече врате кући до одређеног времена, а после тога су закључавале врата: ко је остао напољу, има да спава на улици. Тако је увек имала уверљиво оправдање пред младићима, да не би морала проводити ноћ у хотелу или у туђем кревету. Кад је маштала о удаји, увек је замишљала себе у некој малој пољској кући изван Љубљане, с мушкарцем који би био сушта супротност њеном оцу, који би зарађивао тек толико да издржава породицу, и који би био срећан тиме што су заједно у кућици с ватром у камину, с погледом на планине прекривене снегом. Саму себе је извештила да пружи мушкарцима тачно одмерену дозу уживања – ни више ни мање, само онолико колико је неопходно. Ни на кога се није љутила, јер то би захтевало од ње да нешто предузме, да се сукоби с непријатељем – па да после тога мора да сноси непредвидиве последице, за освету. Кад је постигла готово све што је желела у животу, закључила је да тај живот нема смисла, јер су сви дани једнаки. И одлучила је да умре. Вероника се врати унутра и пође ка групи окупљеној у једном углу просторије. Људи су живо разговарали, али чим је она пришла, сви нагло ућуташе. Упутила се право према најстаријем мушкарцу, који је изгледао као вођа. Пре но што је ико успео да је спречи, ошамарила га је из све снаге. – Хоћете ли узвратити? – упита гласно, да је сви у сали чују. – Хоћете ли нешто предузети?
39
– Не. – Човек покри лице дланом. Танки млаз крви цурио му је из носа. – Нећете нас још дуго ометати. Она напусти дневни боравак и крену ка својој соби, с победоносним изразом на лицу. Управо је урадила нешто што никад у животу није ни помишљала да уради. Прођоше три дана од изгреда с групом коју је Летка називала „Братством“. Покајала се због шамара – не из страха од човекове реакције, већ зато што је поступила другачије. Мало је недостајало па да поверује да се исплати живети, али била би то излишна патња, јер ионако мора да напусти овај свет. Једини излаз за њу био је да се повуче од свега и од свих, да уложи сав напор да буде онаква каква је увек била, да се придржава наредби и правила која важе у Вилету . Прилагодила се кућном реду који је наметала установа: рано устајање, доручак, шетња по дворишту, ручак, дневни боравак, поново шетња по дворишту, вечера, телевизија и кревет. Пре спавања, редовно се појављивала болничарка с лековима. Све остале жене примале су пилуле, само је она добијала инјекције. Никад се није побунила; једино је хтела да зна зашто је толико кљукају седативима, кад нема никаквих проблема са спавањем. Објаснили су јој да то није седатив већ лек за срце. И тако, док је пратила устаљени ред, дани у болници постадоше сви једнаки. Кад постану једнаки, брже пролазе; још два-три дана и неће више морати да пере зубе или да се чешља. Вероника је примећивала како јој срце нагло слаби: често би јој понестајало даха, осећала је болове у грудима, није имала апетита, а при најмањем напору хватала би је несвестица. После оног испада са „Братством“, дешавало јој се да помисли: „Да сам имала избора, да сам раније схватила T
T
40
да су моји дани једнаки зато што сам сама тако желела, ко зна, можда би…“ Али одговор је био увек исти: „Нема ту никаквог можда, јер нема ни избора“. И унутрашњи мир би се враћао јер је све било предодређено. У то време успоставила се извесна блискост (не пријатељство, јер оно захтева дуго дружење, а то је у овом случају било немогуће) између ње и Летке. Играле су карте – јер то помаже да се прекрати време – а понекад су заједно, ћутке, шетале по дворишту. Тог дана, изјутра, одмах после доручка, сви су изашли на „сунце“ – као што налаже кућни ред. Један болничар, међутим, позва Летку да се врати у собу, јер је то дан за њен „третман“. – Какав је то „третман“? – То је једна стара метода, из шездесетих година, али лекари сматрају да може да убрза опоравак. Хоћеш да гледаш? – Ти си рекла да патиш од депресије. Зар лекови које узимаш нису довољни да надокнаде ону супстанцу која ти недостаје? – Хоћеш да гледаш? – наваљивала је Летка. Изаћи ћу из колотечине, помисли Вероника. Открићу нешто ново, сад кад више ништа не треба да откривам – треба само још малчице да се стрпим. Али радозналост је превагнула, и она потврдно климну главом. – Није то представа – бунио се болничар. – Она ће умрети. А ништа није проживела. Пусти је да пође са нама.
41
Вероника је гледала како жену везују за кревет, док се она непрестано смешкала. – Причај јој шта се дешава – рече Летка болничару. – Иначе ће се препасти. Човек се окрете и показа инјекцију. Деловао је задовољно што га третирају као лекара који објашњава стажистима правилан поступак и адекватан третман. – У овом шприцу је доза инсулина – рече, озбиљним и професионалним тоном. – Даје се дијабетичарима да би смањио ниво шећера у крви. Међутим, ако је доза знатно јача од уобичајене, нагли пад шећера изазива стање коме. Куцнуо је иглу, извукао ваздух из шприца и забо инјекцију у вену на Леткиној десној нози. – То је управо оно што ће се сада десити. Она ће запасти у вештачки изазвану кому. Немојте да вас уплаши ако јој очи постану стакласте и не очекујте да ће вас препознати све док буде под дејством инсулина. – То је ужасно, нехумано. Људи се боре да изађу из коме, а не да у њу западну. – Људи се боре за живот, а не убијају се сами – узврати болничар, али Вероника се није обазирала на ту провокацију. – У стању коме организам се одмара, све функције су му драстично редуковане, а напетости нестаје. Док је говорио, убризгавао је течност, а Леткине очи су губиле сјај. – Буди мирна – говорила јој је Вероника. – Ти си потпуно нормална, она прича коју си ми испричала, о краљу… – Само губите време. Она више не може да вас чује.
42
Жена на кревету, која је до малочас деловала потпуно присебно и пуна живота, сада је укоченим погледом зурила у једну тачку, а некаква пена јој је излазила из уста. – Шта сте то учинили? – викну Вероника на болничара. – Своју дужност. Она поче да зове Летку, да виче, да прети полицијом, новинама, људским правима. – Смирите се. Чак и у санаторијуму треба поштовати нека правила. Схватила је да се човек не шали, и уплашила се. Али пошто није имала више шта да изгуби, наставила је да виче.
С места на којем се налазила, Летка је могла да види целу собу; сви кревети су били празни, изузев једног, где је лежало њено свезано тело у које је, згрануто, пиљила једна девојка. Девојка није знала да то тело и даље беспрекорно обавља све биолошке функције, иако је душа лебдела у ваздуху, готово дотичући таваницу, у стању савршеног спокојства. Летка је доживљавала астрално путовање – нешто што јој се, сасвим неочекивано, десило још у току првог инсулинског шока. О томе није разговарала; дошла је ту да би излечила депресију, намеравала је да заувек напусти то место, чим јој се здравствено стање побољша. Ако би некоме поверила да је изашла из тела, мислили би да је још луђа него што је била кад је ушла у Вилет . Међутим, чим се вратила у тело, трудила се да што више сазна о те две појаве: с инсулинском шоку и необичном осећају лебдења у простору. T
T
43
О самом третману није било много података: примењен је први пут негде почетком тридесетих година, али су га психијатријске клинике потпуно одбациле, због опасности од трајних штетних последица по здравље пацијента. Једном је, за време инсулинског шока, посетила, у астралном телу, ординацију доктора Игора, и то управо у тренутку док је о тој методи расправљао с неколицином власника азила. „То је злочин!“, рекао је он. „Али је јефтино и ефикасно!“, одговорио је један од деоничара. „А осим тога, кога се још тичу права лудака? Нико се неће жалити.“ Ипак, било је и лекара коју су сматрали да је то брз и успешан метод лечења депресије. Летка је из библиотеке позајмила сву могућу литературу о инсулинском шоку, а највише су је занимала сведочења пацијената који су прошли кроз то искуство. Прича се увек понављала: страхоте и још горе страхоте; нико од њих није искусио ништа ни приближно њеном доживљају. Закључила је – с пуним правом – да не постоји никаква узрочно-последична веза између инсулина и осећаја да свест напушта тело. Напротив, циљ тог третмана било је умањивање менталних способности пацијента. Почела је да се бави питањима постојања душе, набавила је и неке књиге о окултизму, све док једног дана напокон није открила обимну литературу која је описивала управо оно што се поклапало с њеним искуством; то се називало „астрално путовање“ и многи су га већ доживели. Неки су одлучили да опишу шта су у том стању осећали, а други су чак успели да усаврше технике којима се постиже одвајање духа од тела и Летка је сад већ познавала све те технике до танчина, и користила их је сваке ноћи; могла је да оде куд год пожели. 44
Извештаји о искуствима и визијама су се разликовали, али неке кључне појединости су се подударале: чудна, непријатна бука која претходи раздвајању духа и тела, затим шок, губитак свести, а онда спокојство и усхићење које испуњава душу док лебди у ваздуху везана за тело само једном танком сребрном нити – нити која је могла бесконачно да се развлачи, иако су поједине књиге упозоравале да би човек могао да умре уколико се та сребрна нит прекине. Али то је била пука измишљотина. Њено искуство је показало да се може удаљавати од тела колико год пожели а да та нит никад не пукне. Ипак, књиге су јој много помогле јер су је подучиле како да што боље искористи своја астрална путовања. Научила је, на пример, да кад пожели да се премести с једног места на друго, мора претходно пожелети да себе пројектује у простору, представивши себи у свести место на које жели да доспе. За разлику од лета авиона – који узлети с једног места и преваљује одређену раздаљину док не стигне на одредиште – астрално путовање се одвијало кроз некакве тајанствене тунеле. Човек најпре замисли извесно место, а затим пролази кроз тунел невероватном брзином и нађе се, у трен ока, на жељеном одредишту. Уз помоћ књига ослободила се и страха од невидљивих бића која насељавају простор. Данас, рецимо, није било никог у њеној болничкој соби, али кад је први пут напустила тело, сусрела је многе људе који су је посматрали, подсмевајући се њеном запрепашћењу. У први мах је помислила да су то покојници, духови који ту бораве. Касније је, на основу књига и властитог искуства, сазнала да међу тим бестелесним бићима, осим духова умрлих, има и много људи једнако живих као и она, који су овладали техником изласка из тела, или пак нису ни били свесни шта им се заправо догађа, 45
јер су, негде на свету, спавали чврстим сном, док су им душе слободно лутале простором. Тог дана, знајући да ће то бити њено последње астрално путовање уз помоћ инсулина, јер јој је доктор Игор управо саопштио да намерава да је отпусти, Летка је одлучила да обиђе цео Вилет . Од тренутка кад буде изашла на главна врата, никад се више тамо неће вратити чак ни духом, па је зато хтела на тај начин да се опрости. Опростити се. То је било најтеже од свега; кад човек једном доспе у такав азил, навикне се на слободу која влада у свету лудила, и на крају више не може без ње. Не мора више да преузима никакве одговорности, да зарађује хлеб свој свагдашњи, да брине о стварима које су мучне и досадне, јер се стално понављају; може сатима и сатима да буљи у једну слику, или пак да црта најбесмисленије жврљотине. Све му је дозвољено јер – на крају крајева – у питању је душевни болесник. Као што се и сама осведочила, код већине пацијената наступа осетно побољшање, чим кроче у санаторијум: више не морају да се напрежу да прикрију своје симптоме, а „породично“ окружење им помаже да прихвате своје неурозе и психозе. У почетку, Летка је била очарана Вилетом па је чак помишљала да се, кад буде оздравила, придружи „Братству“. Али увидела је да, уз мало мудрости, може и напољу да ради све што пожели, а да у исто време удовољи захтевима свакодневице. Довољно је само задржати, како је неко рекао, контролисано лудило. Плакати, бринути, љутити се као свако нормално људско створење, али притом никад не заборављати да се тамо негде, високо, твој дух смеје свим тешким ситуацијама. Ускоро ће се вратити кући, деци, мужу; и тај део живота има својих чари. Свакако ће јој бити тешко да нађе посао – уосталом, у једном тако малом граду као што је Љубљана, гласови се брзо шире, и сигурно су T
T
T
46
T
многи већ чули да је смештена у Вилету . Али њен муж је зарађивао довољно за издржавање породице, а она би у слободно време могла да настави са својим астралним путовањима – без опасног дејства инсулина. Само једно не би желела никад више да искуси – оно што ју је и одвело у Вилет . Депресију. Лекари су тврдили да је једна недавно откривена супстанца, серотонин, у великој мери одговорна за стање људског духа. Недостатак серотонина утицао је на радну способност, квалитет сна, апетит и на моћ уживања у пријатним животним тренуцима. У случајевима потпуног одсуства те твари у организму, особу обузима очајање, песимизам, осећање бескорисности, претерани умор, тескоба, неодлучност, да би на крају утонула у стање трајне утучености које води у потпуну апатију или у самоубиство. Други лекари, мало конзервативнији, сматрали су да су главни узроци депресије драстичне промене у животу појединца – као што су пресељење у другу земље, губитак вољене особе, развод, претерани захтеви које намеће посао или породица. Неке савремене студије, засноване на броју регистрованих клиничких случаја у току лета и у току зиме, указивале су на недостатак сунчеве светлости као на један од чинилаца који изазивају депресију. У Леткином случају, међутим, узроци су били једноставнији него што је ико претпостављао: човек који се крио у њеној прошлости. Или, тачније, њене властите фантазије везане за једног мушкарца кога је давно упознала. T
T
T
T
Каква будалаштина. Депресија, лудовање за једним човеком коме више није знала ни место становања, а у кога се смртно заљубила још у младости – јер је и
47
Летка, попут свих осталих девојака њеног узраста, била савршено нормална особа, и морала је да прође кроз искуство Немогуће Љубави. Само што је, за разлику од својих пријатељица, које су само сањариле о Немогућој Љубави, Летка одлучила да иде даље: покушала је тај свој сан да оствари. Он је живео с друге стране океана, а она је продала све да би отишла к њему. Он је био ожењен, а она је прихватила улогу љубавнице, кујући потајне планове да се једног дана уда за њега. Он је једва имао времена и за самог себе, али она је пристајала да чека, данима и ноћима, у соби јефтиног хотела, на његове ретке телефонске позиве. Иако је била спремна да све поднесе, у име љубави, веза није успела. Он јој то никад отворено није рекао, али једног дана Летка је сама увидела да више није пожељна, и вратила се у Словенију. Неколико наредних месеци готово ништа није окусила, проживљавајући изнова сваки тренутак који су провели заједно, оживљавајући у сећању безброј пута часове радости и задовољства у кревету, трудећи се свим силама да открије било какав траг који би јој омогућио да верује у будућност те везе. Њени пријатељи су се забринули, али Летки је неки унутрашњи глас говорио да је то пролазно; процес сазревања једне особе увек има своју цену, и она ју је плаћала без поговора. Тако је и било: једног јутра се пробудила с неизмерном вољом за животом, најела се као што одавно није и изашла да тражи посао. И успела је не само да нађе посао, већ и да освоји наклоност једног згодног, паметног младића, кога су многе жене салетале. Није прошло ни годину дана, а она је већ била удата за њега. Изазвала је завист и дивљење пријатељица. Њих двоје су се преселили у удобну кућу, с двориштем које
48
се простирало све до реке која протиче кроз Љубљану. Добили су децу и путовали сваког лета у Аустрију или Италију. Кад је одлучено да се Словенија отцепи од Југославије, он је мобилисан. Летка је била Српкиња – односно „непријатељ“ – и њен живот се претворио у кошмар. За десет дана крајње напетости који су уследили, кад је војска била у приправности – а нико није могао да предвиди какве ће бити последице проглашења независности и колико ће крви због тога морати да се пролије – Летка је први пут постала свесна своје љубави према мужу. Све време се молила Богу који јој је до тада био туђ и далек, али је сад у њему видела једини спас; обећавала је свецима и анђелима све на свету, само да јој се муж врати. И жеља јој се испунила. Он се вратио, деца су могла да похађају наставу на словеначком, а ратни вихор се преселио у суседну Хрватску. Прошле су три године. Рат се из Хрватске преместио у Босну, одакле су све чешће стизале вести о крвопролићима за која су оптуживани Срби. Летка је сматрала да је то неправедно – прогласити кривим цео један народ због злочина које је починила неколицина манијака. Њен живот је добио неочекивани смисао: храбро и поносно бранила је свој народ – пишући чланке у новинама, наступајући на телевизији, организујући јавна предавања. Али ништа од тога није уродило плодом, па чак и данас странци још увек мисле да су сви Срби одговорни за свирепости, но Летка је знала да је испунила своју дужност и да није издала своју браћу у најтежим тренуцима. Притом је могла да рачуна на безрезервну подршку мужа Словенца, деце, и људи који нису наседали пропагандним измишљотинама с обе стране.
49
Једне вечери, прошла је поред споменика Прешерну, највећем словеначком песнику, и почела да размишља о његовом животу. У својој тридесет и четвртој години, ушао је једног дана у цркву и угледао Младу девојку, Јулију Примицову, у коју се смртно заљубио. Попут старих трубадура, почео је да јој пише песме, у нади да ће се њоме оженити. Међутим, Јулијина породица је припадала високом грађанском слоју и – после тог изненадног сусрета у цркви – никад више није успео да јој се приближи. Ипак, тај догађај је надахнуо његове најбоље стихове, и исплео легенду око његовог имена. Очи песника на главном љубљанском тргу уперене су у једну тачку: ко прати његов поглед, откриће – на другој страни трга – један женски лик исклесан на фасади једне зграде. Тамо је становала Јулија; Прешерну је, чак и после смрти, остала пред очима његова немогућа љубав, да је посматра, за вечита времена. Летки наједном срце залупа тако јако, као да ће искочити – можда је то предосећање неке несреће, можда се њеној деци нешто десило. Одјурила је кући али све је било у најбољем реду: деца су гледала телевизију и јела кокице. Осећање тескобе, међутим, није пролазило. Летка је легла, спавала скоро дванаест сати, а кад се пробудила, није имала воље да устане. Прешернова прича оживела је у њеном сећању лик човека који је био њена прва љубав и о чијој судбини није имала никаквих вести. И Летка се питала: да ли сам била довољно упорна? Да ли је можда требало да се помирим с улогом љубавнице, уместо што сам желела по сваку цену да се ствари одвијају према мојим очекивањима? Јесам ли се борила за своју прву љубав с истим жаром с којим сам се борила за свој народ?
50
Убедила је себе да јесте, али туга није пролазила. Оно што је раније доживљавала као прави рај – кућа поред реке, муж кога је волела, деца што једу кокице испред телевизора – почело је да се претвара у пакао. Данас, после многих астралних путовања и многих сусрета с осветљеним духовима, Летка је знала да је све то била бесмислица. Искористила је своју Немогућу Љубав као оправдање, као изговор да раскине везе са животом који је водила и који је био далеко од оног што је од себе заиста очекивала. Пре дванаест месеци, међутим, све је изгледало другачије; почела је грозничаво да тражи изгубљеног мушкарца, потрошила читаво богатство на међународне телефонске позиве, али он више није живео у истом граду и нико није могао да му уђе у траг. Слала је хитна, препоручена писма, која су се редовно враћала. Назвала је све пријатеље и пријатељице који су га познавали, али нико није имао појма шта се с њим десило. Њен муж ништа није знао и то ју је доводило до лудила – јер, морао је барем нешто да посумња, да направи сцену, да се жали, да запрети да ће је избацити на улицу. Почела је да верује да је он, привидно равнодушан, заправо поткупио све – телефонисте на међународним централама, поштаре, пријатеље. Продала је накит, брачне поклоне, и купила карту за пут преко океана, али је неко успео да је убеди да је Америка огромно пространство и да нема смисла да иде ако не зна тачно куда иде. Једне вечери је легла у кревет, патећи због љубави као никада пре – чак ни онда кад је морала да се врати у учмалу љубљанску свакодневицу. Ту ноћ и цео наредни дан провела је у соби. И следећи. Трећег дана њен муж позва лекара – како је само добронамеран! Како се само брине за њу! Зар је могуће да тај човек не схвата да она покушава да пронађе другог мушкарца, да 51
почини прељубу, да замени свој живот уважене супруге за живот обичне тајне љубавнице, да напусти Љубљану, кућу, децу, и то заувек? Лекар је дошао, она је добила нервни напад, закључала се у собу – и отворила врата тек кад је отишао. После недељу дана није имала воље да оде ни до клозета и почела је да обавља своје физиолошке потребе у кревету. Више није била кадра ни да мисли, глава јој је била пренатрпана одломцима сећања на човека који је – била је убеђена у то – такође тражио њу, али није успевао да је нађе. Муж је – раздражујуће великодушан – мењао постељину, миловао је по коси, говорио да ће се све добро завршити. Деца више нису ни улазила у собу, откако је сина ишамарала, из чиста мира, да би се затим бацила на колена, љубила му ноге и преклињала га да јој опрости, цепајући спаваћицу да би показала свој очај и кајање. Након још једне седмице – кад је пљувала све што би јој донели да једе, губила сваку везу са стварношћу, и на махове поново долазила свести, кад је остајала будна по читаву ноћ, а по цео дан спавала – два мушкарца бануше у њену собу, без куцања. Један од њих је шчепа, други јој убризга инјекцију, а кад се пробудила, већ је била у Вилету . „Депресија“, чула је како лекар говори њеном мужу. „Понекад је изазивају најбаналније ствари. Њеном организму недостаје један хемијски састојак, серотонин.“ T
T
Док јој је дух лебдео у висини таванице, Летка је видела болничара како прилази с инјекцијом у руци. Девојка је стајала у месту као укопана, покушавајући да заподене 52
разговор с њеним телом, очајна због њеног празног погледа. На тренутак, Летка је размотрила могућност да јој исприча све што јој се дешавало, али се предомислила; људи ништа не могу да науче из прича, морају све сами да открију. Болничар јој забоде иглу у руку и убризга гликозу. Као да ју је повукла нека снажна, џиновска рука, њен дух се сјури с таванице, пролазећи муњевитом брзином кроз црни тунел, и врати се у тело. – Здраво, Вероника. Девојка је изгледала престрашено. – Јеси ли добро? – Јесам. Срећом, успела сам да се извучем из овог опасног третмана, али то се више неће поновити. – Откуд знаш? Ови овде немају обзира ни према коме. Летка је то поуздано знала јер је, у току астралног путовања, обишла ординацију доктора Игора. – Знам али не умем да ти објасним. Сећаш се првог питања? – Знам ли шта значи бити луд? – Тачно. Овог пута одговорићу ти без увијања: лудило је неспособност да искажеш своје мисли. Као кад се нађеш у некој страној земљи – видиш све, схваташ све што се око тебе дешава, а не умеш да се изразиш и да затражиш помоћ, јер не разумеш језик који се тамо говори. – Сви ми смо то већ искусили. – Сви ми смо, на овај или онај начин, луди.
53
Изван прозора са решеткама небо је било осуто звездама, а млади месец се уздизао поврх планина. Песници су одувек волели пун месец и посветили му на хиљаде стихова, али Вероника је била просто заљубљена у тај полумесец, зато што је још имао простора да расте, да се шири, да испуни светлошћу целу своју површину, пре но што поново наступи неизбежно опадање. Пожелела је да оде до клавира у дневном боравку, и поздрави тај месец једном дивном сонатом коју је научила у музичкој школи; гледајући небо, осећала је неописиво блаженство, као да безмерје Васељене одражава и њену властиту вечност. Али између ње и њене жеље испречила су се челична врата и једна жена која је читала увек исту књигу. А осим тога, нико још није свирао клавир у то глуво доба ноћи – пробудио би читаво суседство. Вероника се засмеја. „Суседство“ су у овом случају чиниле собе пуне лудака, и то лудака који су били накљукани пилулама за спавање. Добро расположење, међутим, није је напуштало. Устала је и пришла Леткином кревету, али она је спавала дубоким сном, можда зато да би се што пре опоравила од језивог искуства кроз које је прошла. – Вратите се у кревет – рече болничарка. – Добре девојчице увелико спавају и сањају анђелчиће или своје момчиће. – Немојте да ме третирате као дете. Нисам ја нека питома луда која се плаши свега и свачега. Ја сам бесна, имам хистеричне нападе, не дајем ни пет пара за свој живот, али ни за туђи. Ето, баш сад ме је нешто спопало. Видела сам месец и пожелела с неким да поразговарам. 54
Болничарка је погледа, изненађена њеном реакцијом. – Ви се мене плашите? – наваљивала је Вероника. – За два-три дана ћу умрети, шта имам да изгубим? – Зашто се не прошетате, малецка, а мене пустите да завршим књигу? – Зато што постоји затвор и једна тамничарка са кључевима, која се претвара да чита књигу, само да би се направила паметна пред другима. А заправо само помно прати сваки покрет у соби, и чува кључеве врата као највеће благо. То је сигурно прописано правилником, а она поштује прописе, јер тако може да покаже ауторитет који нема у приватном животу, над својим мужем и децом. Вероника је сва дрхтала, не схватајући ни сама од чега. – Кључеви? – упита болничарка. – Врата увек стоје отворена. Зар мислите да бих седела овде закључана с гомилом лудака! „Како то да су врата откључана? Пре неки дан хтела сам да изађем, а ова иста жена ме је пратила до клозета, да би ме држала на оку. О чему она то говори?“ – Немојте ме озбиљно схватити – рече болничарка. – Лудацима и није потребан неки строжији надзор, јер узимају лекове за спавање. Дрхтите од хладноће? – Не знам. Мислим да је то од срца. – Ако хоћете, прошетајте мало. – Искрено говорећи, најрадије бих свирала клавир. – Дневни боравак је одвојен и ваша музика никоме не би сметала. Урадите оно што вам је по вољи. Вероникина дрхтавица наједном се преобрати у тихе јецаје, стидљиве, пригушене. Клекла је на колена, положила главу у женино крило и бризнула у плач. 55
Болничарка одложи књигу и стаде да је милује по коси, пуштајући да талас туге и плача прође сам од себе. Две жене остадоше тако готово пола сата: једна је плакала не говорећи због чега плаче, а друга ју је тешила, не знајући шта је по среди. Јецаји напокон утихнуше. Болничарка је подиже, ухвати за руку и поведе према вратима. – Имам ћерку ваших година. Кад сте дошли овамо, са свим иглама и цевчицама, покушавала сам да докучим зашто једна Вероника, тако лепа и млада, која има читав живот пред собом, одлучује да се убије. Одмах су почеле да колају приче: о писму које сте оставили – али ја никад нисам поверовала да је то прави разлог – и о данима који су вам избројани због неизлечиве болести срца. Слика моје кћери није ми избијала из главе: а шта ако њој падне на памет да учини нешто слично? Због чега једна шачица људи увек покушава да се супротстави природном поретку ствари, а то је борба да се опстане у животу, и то по сваку цену? – Зато сам и плакала – рече Вероника. – Кад сам прогутала оне пилуле, хтела сам да убијем некога кога сам презирала. Нисам знала да се може и другачије живети. – Шта наводи једну особу да саму себе презре? – Вероватно кукавичлук. Вечити страх да непрестано грешите, да нећете поступити онако како то драги од вас очекују. Малопре сам била весела, заборавила сам на своју смртну пресуду; кад сам поново постала свесна шта ме чека, препала сам се. Болничарка отвори врата и Вероника изађе. Није смела то да ме пита. Шта би она хтела, да разуме зашто сам плакала? Зар не увиђа да сам ја једна савршено нормална особа, са жељама и страховима који су заједнички свим људима, и да ме од таквих
56
питања – сад кад је већ касно за све – може ухватити паника? Али док је пролазила ходницима, осветљеним истом онаквом чкиљавом светиљком какву је видела и у болесничкој соби, Вероники постаде јасно да је већ далеко забраздила, и да више не може да обузда свој страх. „Морам да се приберем. Увек сам успевала да изведем до краја све што бих наумила.“ Истина, извела је до краја много штошта у свом животу, али само оно што није било важно – истрајавала је у свађама које би се у трен ока разрешиле једним обичним извињењем, или би нагло престајала да се јавља неком младићу у кога је иначе била заљубљена, само зато што би умислила да та веза не води ничему. Била је непоколебљива управо у ономе што је било најлакше: да увери саму себе у своју властиту снагу и равнодушност. А, заправо, била је само крхка и слаба жена, која никад није успела да се истакне ни у школи, ни на спортским такмичењима, нити да очува склад у сопственом дому. Превладала је своје ситне недостатке да би претрпела пораз у важним, суштинским стварима. Успевала је да остави утисак независне жене, онда кад је очајнички вапила за друштвом. Навраћала је у кафане где би привлачила општу пажњу, али је ноћи углавном проводила сама, у самостану, зурећи у телевизор иако није умела ни канале да намести како ваља. Сви њени пријатељи доживљавали су је као узор коме треба завидети – и трошила је своју најдрагоценију енергију настојећи да се понаша у складу са сликом коју је о себи створила. И управо зато, никад јој није преостајало снаге да буде оно што јесте: особа којој су, као свим људима на свету, потребни други да би била срећна. Али други су
57
били тако тешки. Реаговали су непредвидљиво, били окружени одбрамбеним зидовима, понашали се исто као и она, глумећи равнодушност према свему. Једно време успела је да се посвети послу и да заборави на праве изазове. Кад би се појавио неко ко је био отворенији према животу, или би га одмах одбацили, или би га исмејали, сматрајући га слабићем и „наивчином“. У реду: успела је многе да завара и опчини својом снагом и одлучношћу, али где је доспела? У празнину. У потпуну самоћу. У Вилет . У предворје смрти. Осећање гриже савести због покушаја самоубиства се повратило и Вероника га је поново одагнала без оклевања. Зато што је сада осећала нешто што никада пре себи није дозволила: мржњу. Мржња. Нешто готово једнако опипљиво као зидови, или клавири, или болничарке – скоро да је могла да дотакне рушилачку енергију која је избијала из ње. Пустила је да то осећање неспутано навире, не размишљајући да ли је то добро или лоше – доста је било самоконтроле, маскирања, вештачких поза. Вероника је желела да та два-три преостала дана живота проведе понашајући се што је недоличније могуће. Почела је тако што је ошамарила старијег човека, затим је напала болничара, одбила је да буде пријазна и проћаска са другима кад се прохтело да буде сама, а сад је била довољно слободна да се препусти осећању мржње – али ипак довољно разумна да не би почела да разбија све око себе и буде приморана да проведе последње тренутке живота под седативима, у болесничкој постељи. Мрзела је све што јој је тог тренутка падало на памет. Саму себе, цео свет, столицу која је стајала испред ње, покварени радијатор у једном од ходника, савршене особе, злочинце. Била је смештена у лудницу и могла је да осећа ствари које људска бића себи T
T
58
ускраћују – јер васпитавају нас само да волимо, прихватамо, покушавамо да откријемо неки излаз, избегавамо сукобе. Вероника је мрзела све, а највише начин на који је водила свој живот – не откривши никад стотине других Вероника које су обитавале у њој, и биле занимљиве, шашаве, радознале, храбре, пустоловне. У једном тренутку почела је да осећа мржњу чак и према особи коју је волела највише на свету: својој мајци. Беспрекорна супруга која је дању радила а ноћу прала судове, жртвујући читав свој живот да би њена кћи стекла пристојно образовање, научила да свира виолину и клавир, да би се одевала као принцеза, куповала патике и панталоне чувених марки, док је она крпила и преправљала стару хаљину коју је носила годинама. „Како могу да мрзим некога ко ми је пружио само љубав?“, питала се Вероника, сва збуњена, желећи да мало ублажи своја осећања. Али већ је било исувише касно, мржња се разуларила, а она јој је сама отворила врата свог личног пакла. Мрзела је љубав која јој је била пружена – јер није тражила ништа за узврат, а то је било бесмислено, нереално, противно природним законима. Љубав која не тражи ништа за узврат успела је да јој усади осећање кривице, жељу да удовољава њеним захтевима, чак и ако то значи одустати од свих својих снова. Била је то љубав која је настојала, годинама, да је заштити од изазова и покварености света – не водећи рачуна о томе да ће се једног дана она суочити с њима сама, а неће имати снаге да им се супротстави. А отац? Мрзела је и оца, такође. Јер, за разлику од мајке која је све време радила и само радила, он је умео да живи, водио је у кафане и позориште, забављали су се заједно, а као сасвим млада девојка волела га је, кришом, не као оца већ као мушкарца. Мрзела га је јер је увек био тако заводљив и отворен према свима – 59
изузев према њеној мајци, јединој особи која је заиста заслуживала сву његову љубав и пажњу. Мрзела је све. Библиотеку с хрпама књига пуних тумачења живота, гимназију у којој је била принуђена да ноћима скапава учећи алгебру, иако то знање никада није применила у животу, а није познавала ниједну особу – изузев професора и математичара – коју би алгебра могла да усрећи. Зашто су је терали да толико учи алгебру, или геометрију, или сијасет других, савршено непотребних ствари? Вероника гурну врата дневног боравка, приђе клавиру, отвори поклопац и – из све снаге – удари по диркама. Један бесни акорд, неповезан, раздражујући, одјекну празном салом и, одбивши се о зидове, заглуши јој уши продорном буком, као да јој раздире душу. Али то и јесте била права слика њеног душевног стања у том тренутку. Поново је ударила по клавијатури и опет су се нескладне ноте разлегле свуд уоколо. „Ја сам луда. Могу ово себи да дозволим. У стању сам да мрзим, а могу и клавир да разлупам. Ко је још видео да душевни болесници умеју да слажу ноте?“ Ударала је по диркама једном, двапут, десет, двадесет пута – и са сваким ударцем као да се њена мржња смиривала, све док није потпуно ишчезла. У том часу, Веронику преплави дубоки мир и она поново погледа звездано небо и млад месец – њој најдражи – који је благом светлошћу обасјавао просторију у којој се налазила. Вратио јој се осећај да Бескрај и Вечност иду заједно, и да је довољно посматрати једно – рецимо Свемир без краја – па у њему препознати присуство другог, Времена које никад не престаје, које не пролази, које остаје и траје у Садашњости, тој Садашњости која садржи све тајне живота. На путу од своје собе до дневног боравка 60
окусила је силну мржњу тако снажно и дубоко, да јој у срцу није преостала ни трунка срџбе. Ослободила је сва негативна осећања, која је годинама потискивала, да напокон избију на површину. Она их је осетила, и сад јој више нису била потребна – могла су слободно да ишчиле. Остала је дуго тако, непомична и нема, чекајући да љубав попуни празан простор који је мржња ослободила у њеном срцу. Кад је осетила да је наступио прави тренутак, окренула се према месецу и одсвирала једну сонату у његову част – знајући да је месец слуша, сав поносан, и да му све звезде на томе завиде. Затим је одсвирала један комад намењен звездама, па још један, посвећен врту, и најзад, трећи, упућен планинама које ноћу није могла да види, али је знала да су ту. Док је свирала музику намењену врту, појавио се још један лудак – Едвард, шизофреничар чијој болести није било лека. Његово присуство није је уплашило; напротив, насмешила му се, и на њено изненађење, он јој је узвратио осмех. И у његов свет, премда далек, удаљенији од месеца, музика је успела да продре и учини чуда.
„Морам да купим нови привезак за кључеве“, мислио је др Игор, док је отварао врата своје скучене ординације у санаторијуму Вилет . Овај стари већ се сав распао, а мала метална копча украшена грбом, која је спајала кључеве, испаде на под. Доктор Игор се саже и дохвати је. Спремао се да је гурне у џеп, кад помисли: шта да радим с грбом Љубљане? Боље да га баци. Али могао је и да га поправи, да намести нову алку, или да га поклони свом унуку, да се игра. Обе идеје чиниле су му се T
T
61
бесмислене; привезак је био јефтин, а његов унук није показивао никакво занимање за грбове – проводио је све време испред телевизора или се забављао компјутерским игрицама увезеним из Италије. Ипак, није бацио грб; гурнуо га је у џеп, а касније ће одлучити шта с њим да ради. Зато је и био управник санаторијума, а не болесник; зато што увек добро промисли пре но што заузме неки став. Упалио је светло – како је зима одмицала, сваким даном је свитало све касније. Недостатак светлости је, уз селидбе и разводе био један од главних узрока пораста случајева депресије. Доктор Игор је једва чекао да гране пролеће и реши бар део његових проблема. Погледао је распоред за тај дан. Морао је под хитно нешто да предузме како Едвард не би умро од глади; његова шизофренија изазивала је непредвидиве реакције, а сада је потпуно престао да једе. Доктор Игор му је већ преписао инфузију, али то није могло бити трајно решење; Едвард је имао двадесет и осам година, био је снажан, и ако не пређе на чврсту храну, претвориће се у кост и кожу. Како ли ће на то реаговати Едвардов отац, један од најугледнијих амбасадора младе словеначке републике и учесник у деликатним преговорима с државним врхом бивше Југославије, почетком деведесетих година? Тај човек је годинама успевао да опстане у Београду, упркос свим клеветама својих противника који су га оптуживали да је служио непријатељу, и одржао се у дипломатској служби, само што је сада представљао другу државу. Био је моћан и утицајан човек, који је свима уливао страх и поштовање. Доктор Игор се забрину, али само на тренутак – као што се малочас забринуо због привеска за кључеве – али брзо одагна ту мисао из главе: амбасадору је
62
ионако било потпуно свеједно како му син изгледа; није му било ни на крај памети да изводи сина на пријеме нити да га води са собом на службена путовања широм света. Едвард се налазио у Вилету – и ту ће заувек остати, или бар докле год његов отац буде зарађивао оне баснословне приходе. Доктор Игор одлучи да обустави вештачку исхрану и пусти Едварда да још мало омршави, док му се воља за јелом не поврати сама од себе. Ако се стање погорша, написаће извештај и пребацити одговорност на лекарски савет који је управљао клиником. „Ако не желиш да западаш у неприлике, увек подели одговорност“, учио га је отац, такође лекар, који је имао многе пацијенте на савести, али никаквих проблема с властима. Чим је преписао прекид терапије за Едварда, доктор Игор пређе ледећи случај: у извештају је стајало да је лечење пацијенткиње Летке Мендел завршено и да је спремна за отпуст. Доктор Игор је желио да се у то и лично увери; уосталом, нема ничег горег за једног лекара него да слуша жалбе и приговоре породица болесника који су прошли кроз Вилет . А то се готово редовно догађало: после извесног периода проведеног у душевној болници, ретко који пацијент би успео да се поново прилагоди свакодневном животу. Али то није била кривица тог санаторијума. Нити било које од бројних сличних установа расутих по читавом свету, које су се суочавале са потпуно истим проблемом поновног прилагођавања пацијената. И као што затвор никад не поправља затвореника – већ га само подстиче на нове преступе и злочине, тако и санаторијуми навикавају болеснике на један потпуно нестваран свет, у којем је све дозвољено, и где нико не мора да сноси одговорност за своје поступке. Тако му је преостао само још један излаз: да пронађе лек за менталну поремећеност. Доктор Игор је био T
T
T
63
T
потпуно опседнут тиме, припремајући тезу која ће изазвати праву револуцију на пољу психијатрије. У душевним болницама је пролазне пацијенте, оне чије је излечење било могуће, услед додира са неизлечивим болесницима захватао процес социјалне дегенерације који је, кад једном узме маха, било тешко зауставити. Пре или касније, иста та Летка Мендел вратиће се у болницу – овога пута по сопственој вољи, жалећи се на непостојеће тегобе, само да би била у близини особа које је, наизглед, разумеју боље него ико из спољашњег света. Међутим, ако буде открио како да победи витриол – отров који је, по мишљењу доктора Игора, био одговоран за лудило – његово име ући ће у историју, а Словенија ће напокон, и то крупним словима, бити уписана на карту света. И баш те недеље, као да му је само небо послало, указала му се јединствена прилика, у лику и обличју једне пацијенткиње, неуспелог самоубице. Такву шансу не би пропустио ни за све благо овог света. Био је задовољан. Иако је, из економских разлога, још увек био принуђен да прихвати методе лечења које је медицина одавно одбацила – као што је, на пример, инсулински шок – Вилет је, такође из економских разлога, увео једну новину у психијатријски третман. Поред тога што је имао довољно времена и материјала за испитивање витриола, добио је и подршку власника да задржи на клиници групу названу „Братство“. Деоничари су решили да се допусти – не да се подстиче, већ само допусти – задржавање болесника у санаторијуму и после рока предвиђеног за лечење. Свој став су образложили потребом да се, из хуманитарних разлога, сваком тек излеченом пацијенту пружи прилика да сам одлучи кад је најпогоднији тренутак да се поново укључи у свет. То је омогућило једној групи T
T
64
људи да, по сопственом избору, бораве у Вилету , као у каквом луксузном хотелу или клубу где се окупљају особе с извесним заједничким склоностима. Тако је доктор Игор успео да повеже здраве и болесне, држећи их у истом окружењу, уверен да би ови први могли позитивно да утичу на оне друге. Да би се избегла опасност да ствари крену нежељеним током – и да лудаци „заразе“ оне који су оздравили – сви чланови „Братства“ морали су да излазе из санаторијума бар једном дневно. Доктор Игор је врло добро знао да су тобожњи „хуманитарни разлози“ којима су деоничари правдали своју одлуку да допусте излеченим болесницима боравак у азилу, били само изговор. Они су се, једноставно, уплашили да у Љубљани, малој и живописној престоници Словеније, неће бити довољно имућних лудака, кадрих да издржавају ту модерну и скупу установу. Осим тога, систем јавног здравства обухватао је болнице за умоболне највишег ранга, што је довело Вилет у неповољан положај на тржишту менталног здравља. Кад су акционари преуредили стару касарну у санаторијум, рачунали су да ће се ту сместити пре свега очекиване жртве рата. Али рат је трајао веома кратко. Акционари су предвиђали да ће се ратни сукоб обновити, али то се није десило. Касније су, на основу једног накнадног истраживања, установили да ратови свакако нарушавају ментално здравље, али у знатно мањој мери него напетост, чамотиња, наследне болести, усамљеност и одбаченост. У раздобљима кад се одређена друштвена заједница суочава с неким крупним, општим проблемом – као у случају рата, или хиперинфлације, или епидемије – запажа се незнатни пораст броја самоубистава, али и упадљиво смањење броја оболелих од депресије, параноје, психоза. Чим би период кризе прошао, T
T
T
65
T
поремећаји би се вратили на своје уобичајене статистичке вредности, а то показује, према тумачењу доктора Игора, да људско биће допушта себи луксуз неуравнотеженог понашања само кад има услова за то. Управо је држао пред собом резултате једног скорашњег истраживања, спроведеног у Канади, земљи коју је један амерички часопис недавно прогласио земљом с највишим квалитетом живота на свету. Доктор Игор прочита: – Према истраживањима агенције Statistics Canada , од различитих облика душевних болести пати: 40% људи у добу између 15 и 34 године; 33% људи у добу између 35 и 54 године; 20% људи у добу између 55 и 64 године. – Процењује се да на сваких пет становника један пати од неке врсте психичког поремећаја. – Један од сваких осам Канађана бар једном је у животу хоспитализован због психичких тегоба. „Одлично тржиште, боље него ово наше“, помисли. „Што људи имају више услова за срећу, то су несрећнији.“ T
T
Доктор Игор прегледа још неколико случајева, пажљиво одвајајући оне о којима треба да се посаветује са конзилијумом од драгих које може да реши и сам. Кад је завршио, већ је увелико свануло и он угаси светло. Затим позва да уведу прву посету – мајку оне пацијенткиње која је покушала самоубиство. – Ја сам Вероникина мајка. Какво је стање моје кћери? Доктор Игор се премишљао да ли треба да јој каже истину, и да је поштеди сувишних изненађења –
66
уосталом, и он је имао кћерку која се исто тако звала. Али је ипак одлучио да је боље да ћути. – Још не знамо поуздано – слагао је. – Требаће нам још три недеље. – Није ми јасно зашто је Вероника то учинила говорила је жена кроз сузе. – Ми смо брижни и нежни родитељи, трудили смо се да јој пружимо, по цену великих одрицања, најбоље могуће васпитање и образовање. Иако смо имали проблема у браку, очували смо породицу на окупу, као пример да се упорношћу све може превазићи. Она има добар посао, није ружна, па ипак… – …па ипак је покушала да се убије – прекиде је доктор Игор. – Не треба да вас чуди, драга госпођо, то се дешава. Људи обично нису у стању да схвате властиту срећу. Ако хоћете, могу да вам покажем канадску статистику. – Канадску? – Жена га изненађено погледа. Доктор Игор примети да је успео на тренутак да јој одвуче пажњу, па настави. – Видите како ствари стоје: ви нисте дошли овамо да бисте сазнали како је ваша кћи, већ да бисте себе оправдали пред чињеницом да је она покушала да изврши самоубиство. Колико јој је година? – Двадесет и четири. – Значи зрела, искусна жена која врло добро зна шта жели и која је кадра да сама бира и одлучује. Какве то везе има са вашим браком, или са жртвом коју сте ви и ваш муж поднели? Колико већ дуго ваша кћи живи сама? – Шест година. – Ето видите? Значи да је самостална, у сваком погледу. Али ипак, само зато што је један аустријски лекар – доктор Сигмунд Фројд, за кога сте сигурно чули
67
– описивао патолошке односе између родитеља и деце, и дан-данас сви окривљују сами себе за све и свашта. Да ли Индијанци сматрају да је њихов син, који је, рецимо, постао убица, жртва родитељског васпитања? Реците ми. – Немам представу – одговори жена, којој је лекар деловао све чудније. Можда су га његови властити пацијенти заразили. – Е па ја ћу вам дати одговор – рече доктор Игор. – Индијанци сматрају да је крив убица, а не друштво, нити његови родитељи или преци. Да ли Јапанци извршавају самоубиство зато што је њихово дете одлучило да се дрогира или изађе на улицу да пуца у пролазнике? Одговор је исти: не! А, колико је мени познато, Јапанци се убијају због свачега: пре неки дан сам прочитао да је неки младић извршио самоубиство јер није прошао на пријемном испиту. – Да ли ћу ја моћи да разговарам с мојом ћерком? – упита жена коју нису занимали ни Јапанци, ни Индијанци, ни Канађани. – Ево, ево – рече доктор Игор, помало раздражљиво, зато што му је упала у реч. – Али пре тога, желим да схватите једно: ако се узму поједини тешки патолошки случајеви, људи обично полуде онда кад настоје да побегну од колотечине. Је ли вам то јасно? – Савршено ми је јасно – одговори жена. – А ако ви сматрате да ја нисам кадра да се старам о њој, можете бити мирни: никад нисам ни покушала да променим свој живот. – Врло добро – доктор Игор као да је мало одахнуо. – Јесте ли икад замислили свет у којем, на пример, не бисмо били принуђени да из дана у дана, читавог живота понављамо једно те исто? Кад бисмо, рецимо, одлучили да једемо само онда кад смо гладни: како би се организовале домаћице или ресторани? 68
„Било би много природније кад бисмо јели само онда кад смо гладни“, помисли жена, али не рече ништа, из страха да би јој могли забранити да разговара са Вероником. – Настала би неописива пометња – рече она, напокон. – Ја сам домаћица и знам о чему говорите. – Е па зато имамо доручак, ручак, вечеру. Морамо да се будимо свакога дана, у одређено време, и да се једном недељно одмарамо. Постоји Божић за размену поклона и Ускрс, за тродневни излет на језеро. Да ли би вам било право ако би ваш муж, само зато што га је нагло обузела страст, решио да води љубав у трпезарији? „О чему овај човек прича? Ја сам дошла овамо да видим своју кћер!“ – То би ме ражалостило – одговори она, опрезно, у нади да је погодила одговор. – Врло добро – ускликну доктор. – Место где се води љубав је постеља. У противном, пружамо рђав пример и ширимо анархију. – Могу ли да видим моју кћи? – прекиде га жена. Доктор Игор је најзад дигао руке; та припроста жена никад неће схватити о чему он заправо говори, нити је занима да расправља лудилу са филозофског становишта – иако је њена кћи озбиљно покушала да се убије и пала у кому. Притиснуо је звонце и појавила се његова секретарица. – Реците да позову ону девојку која је покушала самоубиство – рече. – Ону што је оставила писмо за новине, написавши да се убија како би показала свету где се налази Словенија.
69
– Не желим да је видим. Ја сам покидала све своје везе са светом. Није било лако изговорити те речи тамо, у дневном боравку, где су сви били на окупу. Али болничар је био крајње неувиђаван и објавио је, јасно и гласно, да је мајка чека, као да је то вест која се тиче свих присутних. Није хтела да види мајку јер би обе патиле због тог сусрета. Било би боље да је већ сматра мртвом; Вероника је одувек мрзела растанке. Човек се изгуби одакле је и дошао, а Вероника се поново загледа у планине. После недељу дана сунце се напокон промолило – а она је знала да ће се појавити, још од синоћ, јер јој је месец то дошапнуо, док је свирала на клавиру. „Не, ово је збиља лудило, губим власт над собом. Планете не говоре, осим с онима који себе називају астролозима. Ако је месец уопште с неким и разговарао, то је могао бити само онај шизофреничар.“ Тек што је то помислила, осети како је нешто пробада у грудима. Једна рука јој се укочила, а таваница јој се вртела пред очима: срчани напад! Обузе је неко еуфорично расположење, као да ју је смрт ослободила страха од умирања. Е па лепо, све је свршено. Можда ће још осетити неки бол, али шта су пет минута самртничког ропца према читавој вечности тишине и спокоја? Једино се потрудила да склопи очи. Оно што ју је највише ужасавало у филмовима били су мртваци с отвореним очима. Али срчани напад је изгледао другачије него што је замишљала; дисање постало отежано и Вероника – сва
70
престрављена – увиде да јој управо предстоји оно од чега је највише стрепела: гушење. Умреће стравичном смрћу, као да је жива закопана или као да ју је нешто нагло повукло на морско дно. Затетурала се, пала, осетила снажан ударац по лицу, све време чинећи дивовски напор да удахне – али ваздух није улазио. А што је још горе, ни смрт није долазила, и она је била савршено свесна свега што се око ње догађало. И даље је могла да разазна боје и облике, једино јој је било тешко да разабере оно што су други говорили – крици и повици звучали су пригушено, као да допиру с неког другог света. Осим тога, све остало је деловало стварно, али ваздух није долазио, просто-напросто није хтео да се повинује заповестима њених плућа и мишића – а свест је није напуштала. Осети како је неко хвата и окреће на леђа, али у том часу је већ изгубила контролу над очима, и оне су унезверено шарале на све стране, шаљући стотине слика у њен мозак, где се осећај гушења мешао с потпуном збрком визуелних опажаја. Мало-помало и те слике су се удаљавале, а кад је агонија достигла врхунац, ваздух је напокон ушао у плућа, праћен неким језивим шиштањем од којег се свим присутнима ледила крв у жилама. Вероника поче неконтролисано да повраћа. Чим је тренутак ужаса прошао, неки лудаци почеше да се смеју том призору – а она се осећала пониженом, изгубљеном, неспособном да ишта предузме. Дојури један болничар и даде јој инјекцију у руку. – Смирите се. Већ је прошло. – Нисам умрла! – поче она да виче, кренувши према болесницима и остављајући за собом прљави траг бљувотине по поду и намештају.
71
– Још увек сам у овом срању од луднице, принуђена да делим живот са вама, да проживљавам хиљаде смрти свакога дана, сваке ноћи – без игде икога ко би се сажалио на мене! Окренула се према болничару, истргла му шприц из руке и завитлала га према дворишту. – А шта ви хоћете? Зашто ми не убризгате отров, кад знате да сам ионако осуђена? Зар немате ни трунке саосећања? Није више успевала да се обузда. Поново је села на патос бризнула у плач, вриштећи и ридајући на сав глас, док су се поједини болесници смејали и ругали њеној избљуваној одећи. – Дајте јој нешто за смирење – рече једна лекарка, која је улетела у салу. – Обуздајте је некако! Али болничар је и даље стајао, као одузет. Лекарка је поново изашла и вратила се с још двојицом болничара и новим шприцем. Људи су шчепали то хистерично створење које се бунило и отимало насред просторије, док јој је лекарка, до последње капи, убризгавала средство за смирење у вену руке умрљане од повраћања.
Налазила се у ординацији доктора Игора, опружена на снежно-белом кревету, пресвученом новим чаршавом. Преслушавао јој је срце. Она се претварала да још увек спава, али нешто се у њеним грудима померало, јер је он говорио као да је сигуран да га она може чути. – Будите без бриге – рече. – С оваквим здрављем можете поживети сто година.
72
Вероника отвори очи. Неко ју је у међувремену пресвукао у чисто. Је ли то био доктор Игор? Зар ју је видео голу? Још увек јој се све мутило у глави. – Шта сте рекли? – Рекао сам да будете без бриге. – Не, казали сте да могу поживети сто година. Лекар приђе свом писаћем столу. – Рекли сте да могу поживети сто година – наваљивала је Вероника. – У медицини ништа није коначно – изврдавао је доктор Игор. – Све је могуће. – Како је моје срце? – Исто. Значи ту нема више шта да се каже. Кад имају неки тежак случај, лекари обично кажу „живећете сто година“, „није ништа страшно“ или „срце и притисак су вам као код детета“, или пак „морамо да извршимо још нека испитивања“. Као да се плаше да ће им пацијент демолирати ординацију. Покушала је да се придигне, али није успела: цела соба поче да јој се врти пред очима. – Останите ту још мало, док вам не буде боље. Мени не сметате. Није него, помисли Вероника. А шта ако му смета? Као искусан лекар, доктор Игор је ћутао неко време, претварајући се да је удубљен у списе који су му стајали на столу. Кад смо у друштву неке особе која упорно ћути, ситуација постаје мучна, напета, неподношљива. Доктор Игор се надао да ће девојка ускоро проговорити – а он ће моћи да прикупи нове податке за своју тезу о лудилу, и о методу лечења који је испитивао и усавршавао.
73
Али Вероника не прозбори ни речи. „Можда је већ под јаким токсичним дејством витриола“, помисли доктор Игор, и одлучи да сам прекине ћутање које је постало напето, мучно, неподношљиво. – Чујем да волите да свирате на клавиру – рече, трудећи се да звучи што природније. – А лудаци воле да слушају. Јуче се појавио један који је зинуо од чуда слушајући музику. – Едвард. Већ се некоме похвалио како је силно уживао. Ко зна, можда ће поново почети нормално да једе. – Шизофреничар да ужива у музици? И још да о томе говори? – Баш тако. Али кладим се да немате појма шта та реч заправо значи. Тај доктор, који је више личио на пацијента, са својом косом обојеном у црно – био је у праву. Чула је ту реч безброј пута, али није знала њено право значење. – Има ли ту лека? – распитивала се, да види хоће ли успети да сазна нешто више о шизофреничарима. – Може се контролисати. Још увек не знамо поуздано шта се то збива у свету лудила; увек искрсне нешто ново, а методе лечења се мењају сваких десетак година. Шизофреник је особа која има урођену тежњу да се туђи од света и повлачи у себе, све док га нека околност – тешка или безначајна, зависно од случаја – не подстакне да створи једну засебну стварност, искључиво за себе. То се даље може развијати у правцу потпуне одсутности – коју ми називамо кататонијом – али може доћи и до побољшања, кад болесник постаје способан да ради и да води један практично нормалан живот. Све зависи од једне једине ствари – средине. – Да створи једну стварност само за себе – понови Вероника. – Али шта је стварност?
74
– То је оно што се подудара са схватањима већине. То не мора нужно бити оно што је најбоље нити најлогичније, већ оно што одговара колективним жељама и потребама. Видите шта ја носим око врата? – Кравату. – Врло добро. Ваш одговор је логичан, примерен једној савршено нормалној особи: кравата! Један лудак, међутим, рекао би да носим око врата неку шарену крпу, смешну, бескорисну, везану на један компликован начин, која уз то још и отежава покретање главе и захтева додатни напор како би ваздух могао да допре до плућа. Ако сам неопрезан, а нађем се близу неког вентилатора, ова крпа може да ме задави и да ми дође главе. А ако би ме неки лудак упитао чему служи кравата, морао бих да му одговорим: баш ничему. Не служи чак ни за украс, јер је у данашње време кравата постала симбол ропства, моћи, престижа. Једина је корист од ње та што кад дођемо кући и скинемо је, имамо утисак да смо се ослободили нечег за шта не знамо ни чему служи. Али да ли је осећање олакшања довољно да оправда постојање кравате? Наравно да није. Па ипак, ако упитам једног лудака и једну нормалну особу шта је ово, сматраћу здравим оног ко одговори: то је кравата. Није важно чији је одговор тачан, већ ко је у праву. – А ви сте закључили да ја нисам луда, јер сам назвала правим именом ту шарену крпицу. „Не, ти ниси луда“, помисли доктор Игор, ауторитет у тој области, с гомилом диплома и признања које су висиле на зидовима његове ординације. Насрнути на властити живот, то је нешто што је својствено бићу – познавао је многе људе који су то чинили, а ипак остајали напољу и деловали сасвим безазлено и нормално само зато што нису одабрали неки 75
саблажњив начин да се убију. Убијали су се малопомало, трујући се оним што је доктор Игор називао витриолом. Витриол је био токсична материја чије је дејство доктор Игор испитивао и утврђивао у разговорима са мушкарцима и женама које је познавао. Сада је писао тезу о том открићу, коју ће поднети Словеначкој академији наука на оцену. То је био најзначајнији корак у области психијатрије откако је доктор Пинел болеснике ослободио везивања и батинања, запањивши медицинске кругове идејом да за поједине случајеве постоји могућност излечења. Попут либида – хемијске реакције коју је доктор Фројд установио и описао, али ниједна лабораторија никад није успела да изолује, тако и витриол луче организми особа које се нађу у ситуацијама које изазивају страх – премда модерна спектрографска испитивања још увек нису успела да га забележе. Али било га је лако препознати по укусу, који није ни сладак ни слан – него горак. Доктор Игор – још увек непризнати откривалац те смртоносно отровне супстанце – крстио ју је именом отрова који су у прошлости обилато користили цареви, краљеви, и љубавници свих врста, кад год би им затребало да се заувек ослободе неке непожељне особе. Добра стара времена царева и краљева! Тада се и живело и умирало с много романтике. Убица би позвао жртву на богату вечеру, слуга би ушао с два прекрасна пехара, а у једном од њих налазио се витриол растворен у пићу: колико су само снажних емоција побуђивали гестови жртве – подизање пехара, изговарање извесних реци, нежних или грубих, испијање течности, као да је реч о још једном слатком напитку, згранути поглед упућен домаћину и напослетку пад, кад би се жртва стровалила на под, као громом погођена!
76
Али тај отров, данас веома скуп и редак, замењен је поузданијим средствима истребљивања – пиштољима, бактеријама, итд. Доктор Игор, романтичан по природи, ишчепркао је ово готово заборављено име да би га наденуо душевној болести коју је успео да дијагностикује, и чије ће откриће ускоро запањити свет. Чудно је да нико никад није помињао витриол као смртоносни токсин, иако је већина оболелих особа препознавала његов укус и описивала процес тровања као Горчину. Сва људска бића поседују у свом организму горчину – у већем или мањем степену – као што готово сви ми носимо у себи бацил туберкулозе. Али обе те болести нападају само оне чији је организам већ ослабљен. У случају горчине, болест најлакше избија кад се јави страх од такозване стварности. Поједине особе, у грозничавој жељи да изграде себи један свет у који ниједна спољашња претња не може да допре, развију преко сваке мере одбрамбене механизме против спољашњег света – непознатих људи, нових места, другачијих искустава – оставивши притом унутрашњост без икакве заштите. Од тог часа, Горчина може несметано да крене у свој убилачки поход. Главна мета Горчине (или витриола, како је доктор Игор то радије називао) била је воља. Људи које нападне та пошаст, губе жељу за све, и већ након неколико година више не успевају да изађу из свог света, јер су истрошили све залихе своје енергије подижући високе бедеме, у залудном настојању да створе себи стварност какву су замислили. Избегавајући нападе из спољашности, ограничавали су и спутавали свој унутрашњи раст. И даље су одлазили на посао, гледали телевизију, жалили се на градски превоз и рађали децу, али све су то обављали
77
механички, без великих осећања – јер, напослетку, све је било под контролом. Код тровања Горчином нарочито је било проблематично то што се ни страсти – као што су мржња, љубав, очајање, одушевљење, радозналост – такође више не испољавају. После извесног времена, жртви горчине не преостаје ни једна једина жеља. Нема воље ни да живи ни да умре, и то је био главни проблем. Због тога су такозване „огорченике“ одувек привлачили лудаци и хероји: њих није било страх ни живота ни смрти. И јунаци и хероји су подједнако равнодушни према опасности, и увек настављају својим путем, упркос упозорењима да то не треба да чине. Лудак се убија, јунак се жртвује у име неке идеје – али и један и други умиру по својој вољи – а огорченици данима и ноћима одмеравају и величају бесмисао и величину та два поступка. То су и једини тренуци када би огорченик смогао снаге да се попне до врха свог одбрамбеног бедема и провири напоље; али убрзо би га сустигао умор и он би се враћао колотечини свакодневице. Хронични огорченик постајао би свестан своје болести само једном седмично: недељом поподне. Тада би, лишен посла и рутине који му ублажавају тегобе, увиђао да с њим нешто озбиљно није у реду – јер би се мир и спокојство тих вечери претварали у пакао, а време се заустављало, изазивајући неподношљиву раздражљивост. Али освануо би понедељак, и огорченик би брзо заборављао на симптоме своје болести – проклињући, тобож, своју злу судбину што никад нема довољно времена за одмор и што му викенди прођу за тили час. Једина велика предност ове болести, са социјалног становишта, огледала се у томе што је она, услед своје 78
распрострањености, постала готово правило, тако да огорченике није требало смештати у болницу, изузев у случајевима кад би тровање узело већ толико маха да понашање болесника почиње угрожавати друге. Ипак, већина оболелих могли су несметано да наставе свој живот напољу, у слободи, не представљајући никакву опасност ни за друге ни за друштво у целини, будући да су – благодарећи оним високим бедемима којима су се опасали – већ били потпуно изоловани од света, мада су, привидно, суделовали у њему. Доктор Сигмунд Фројд открио је либидо и лечење проблема које он узрокује – утемељивши психоанализу. После открића витриола, доктору Игору је тек предстојао задатак да докаже да је, и у том случају, лечење могуће. Желео је да упише своје име у историју медицине, иако је био савршено свестан тешкоћа које ће морати да савлада док не успе да наметне своје идеје – тим пре што су „нормални“ задовољни својим животима и одбијају да се суоче са својом болешћу, док „болесни“ покрећу џиновску машинерију санаторијума, лабораторија, научних симпозијума итд. „Знам да свет још неће признати мој труд“, рече самом себи, поносан што је несхваћен. Уосталом, то је цена коју сваки геније мора да плати. – Шта се то дешава са Вама? – упита девојка. – Изгледа да сте ушли у свет својих пацијената. Доктор Игор није се обазирао на ову непристојну примедбу, – Сад можете ићи – рече.
Вероника није знала да ли је дан или ноћ – код доктора Игора је горело светло, али он га је палио свакога јутра. Међутим, кад је изашла на ходник, видела је месец и схватила да је спавала знатно дуже него што је мислила. 79
На путу према спаваоници, приметила је на зиду једну урамљену фотографију: приказивала је главни трг у Љубљани, још без Прешерновог споменика, са паровима који су шетали, јер је вероватно била недеља. Запазила је и датум: лето 191о. Лето 191о. Ту су се налазили људи чија су деца и унуци већ помрли, ухваћени у једном тренутку свог живота. Жене су носиле тешке хаљине, а мушкарци су сви имали шешире, огртаче, кравате (или шарене крпице, како би рекли лудаци), гамашне и кишобране у руци. А врућина? Температура је морала бити иста као у данашње време преко лета, можда чак и тридесет и пет степени. А да се ту однекуд створио неки Енглез у бермудама и кошуљи с кратким рукавима – што би била много прикладнија одећа за врућину – шта ли би сви ти људи помислили? „Лудак.“ Био јој је потпуно јасно шта је доктор Игор хтео да каже. Схватила је исто тако да је у животу имала довољно и љубави и нежности и заштите, али да јој је недостајао само један елемент који би све то претворио у истинску благодет: мало више лудости. Њени родитељи би ионако наставили да је воле, али она се није усуђивала да плати цену свог сна, из страха да их не повреди. Оног сна који је остао похрањен негде у дубини њене свести, иако би га на махове пробудио неки концерт или лепа плоча коју би случајно чула. Међутим, кад год би се тај сан пробудио, она би га брзо поново потиснула, из осећања тешке осујећености. Вероника је знала, још од малена, шта је њена права вокација: Да постане пијанисткиња! Осетила је то већ на првом часу клавира, као дванаестогодишња девојчица. Њена професорка је такође уочила њен дар, и подстицала је да настави 80
професионално да се бави музиком. Међутим, када је – сва срећна због награде коју је освојила на једном такмичењу – саопштила мајци да ће напустити све да би се посветила искључиво клавиру, ова ју је погледала, благонаклоно, и одговорила „Нико не живи од свирања на клавиру, душо“. „Али ти си ме сама послала на часове!“ „Да, али само да би развила своје уметничке склоности, ништа више. То мужеви цене, а можеш и да се истакнеш на забавама. Али избиј себи из главе ту причу о музицирању. Треба да студираш права и постанеш адвокат, то је занимање које има будућност.“ Вероника је послушала мајку, уверена да она има довољно искуства да би схватала шта је стварност. Завршила је студије, изашла с факултета с дипломом и високим оценама – али успела је једино да се запосли у библиотеци. „Требало је да будем малчице луђа.“ Али – као што се вероватно већини људи догађа – открила је то исувише касно. Окренула се да настави пут, кад је неко, изненада, ухвати за руку. Средство за смирење још увек је деловало и зато се није уплашила кад је Едвард, онај шизофреничар, почео, неосетно, да је води у другом правцу, према сали за дневни боравак. Месец је и даље био млад, и Вероника је већ села за клавир – испуњавајући Едвардову нему молбу – кад је зачула неки глас који је допирао из трпезарије. Био је то неко ко је говорио са страним нагласком, и Вероника није могла да се сети да је тај нагласак раније чула у Вилету . – Не желим сад да свирам, Едварде. Хоћу да сазнам шта се догађа у свету, о чему то они тамо разговарају, ко је тај странац.
T
T
81
Едвард се смешио, вероватно није разумео ни речи од оног што је рекла. Али она се сети доктора Игора: шизофреничари могу да улазе и излазе из својих засебних стварности. – Ја ћу умрети – настави, у нади да ће му њене речи нешто значити. – Смрт ми је данас окрзнула лице својим крилима, а сутра или прекосутра, покуцаће ми и на врата. Ти не би смео да се навикаваш да слушаш клавир свако вече. Нико не би смео ни на шта да се навикава, Едварде. Ето, и; сам почела поново да уживам у сунцу, планинама, па чак и проблемима, а почела сам и да увиђам да за бесмисао мог живота није крив нико други осим мене. Хтела бих поново да видим љубљански трг, да осетим мржњу и љубав, очај и досаду, све те једноставне и у основи глупе ствари које чине свакодневицу, али и дају драж животу. Кад бих једног дана могла да изађем одавде, дозволила бих себи да будем луда – јер су заправо сви луди – а најгори су они који су тога несвесни, и понављају читавог живота оно што им други одређују. Али ништа од тога није могуће, разумеш? Зато ни ти не смеш по цео дан да чекаш да падне ноћ и да једна луда жена засвира на клавиру – јер ће то ускоро престати. И мој и твој свет ближе се крају. Устаде, нежно помилова младића по лицу и пође према трпезарији. Отворивши врата, затече чудан призор; столови и столице су били размакнути до зидова, тако да је у средини просторије остао велики празан простор. Тамо су по поду сједили чланови Братства, слушајући неког човјека у одијелу и с краватом. – … и тада су позвали великог учитеља суфизма, Насрудина, да одржи једно предавање – говорио је он. Кад су се врата отворила, сви погледаше у Веронику. Човјек у оделу окрену се према њој. 82
– Сједи. – Она сједе на под поред седокосе жене, Мари, оне која је била тако неугодна при њиховом првом сусрету. На њено изненађење, Мари јој упути осмех добродошлице. Човек у оделу настави: – Насрудин је предавање заказао за два сата поподне и то је била права навала; продано је свих хиљаду места, а још је шестотињак људи остало изван дворане, пратећи догађај на великом екрану. Тачно у два сата ушао је један Насрудинов помоћник, објавивши да ће, због више силе, предавање почети са закашњењем. Неки устадоше, у знак протеста, затражише да им се врати новац и изађоше. Али и даље је много света остало у сали и испред ње. У четири сата учитељ суфија још се није појавио, и људи су мало-помало, напуштали дворану, добијајући натраг свој новац; уосталом, и радно време се завршавало у то доба дана и требало је да се врате кући. У шест сати, од хиљаду и седамсто посетилаца, колико их је било на почетку, преостало је још једва стотинак. У том тренутку, ушао је Насрудин. Изгледао је трештенпијан и почео да добацује неукусне шале једној лепој девојци која је седела у првом реду. Кад их је прошло прво изненађење, људи почеше да протестују: како је могуће да се тај човек, који их је пустио да га чекају пуна четири сата, тако понаша? Чули су се повици негодовања, али учитељ се на то није обазирао; наставио је на сав глас да се удвара девојци и позвао је да пође с њим у Француску. „Какав ми је па то учитељ“, помисли Вероника. „Сва срећа што никад нисам веровала у те ствари.“ Пошто је упутио неколико псовки онима који су се бунили, Насрудин је покушао да устане, али је посрнуо
83
и стровалио се на под. Огорчени, људи похиташе напоље, гунђајући да је све то обично шарлатанство и да ће писати у новинама о том срамном догађају. У сали је остало свега девет особа. И тек што је група незадовољних напустила дворану, Насрудин устаде; био је савршено трезан, очи су му се цаклиле а око њега се ширио ореол достојанства и мудрости. „Ви који сте овде остали заслужујете да ме чујете“, рече. „Положили сте два најтежа испита на путу духовности: стрпљивост у ишчекивању правог тренутка и храброст да се не разочарате оним на што наиђете. Вас ћу подучити.“ И Насрудин је с њима поделио неке од техника суфија. Човек се утиша на неколико тренутака и онда из џепа извади неку необичну флауту. – Сада ћемо направити малу паузу, а онда ћемо се посветити нашој медитацији. Сви устадоше. Вероника није знала шта треба да ради. – Устани и ти – рече јој Мари, узевши је за руку. – Имамо пет минута за опуштање. – Идем ја. Не желим да сметам. Мари је поведе у један угао. – Зар ништа ниси научила, чак ни сад кад ти је смрт за петама? Престани све време да умишљаш како изазиваш неприлике, како си другима на сметњи! Ако некоме твоје друштво не прија, сам ће се пожалити. А ако нема петљу да се жали, онда је то његов проблем. – Пре неки дан, кад сам вам пришла, учинила сам нешто на шта се никад до тада нисам усудила. – И дозволила си да те уплаши једна обична лудачка шала. Зашто ниси истрајала? Шта си могла да изгубиш? – Своје достојанство. Да се намећем тамо где нисам добродошла.
84
– А шта је достојанство? Јели то жеља да те сви сматрају добром, пристојном пуном обзира према ближњима? Поштуј природне законе, гледај филмове о животињама, па ћеш видети како се оне боре за свој простор. Свима нам је би забаван онај твој шамар. Вероника више није имала времена да се бори ни за какав простор, и променила је тему; упитала је ко је био онај човек. – Поправљаш се, изгледа – насмеја се Мари. – Постављаш питања, без страха да ћеш деловати наметљиво. Тај човек је мајстор суфизма. – А шта значи та реч? – Суфи значи вуна. Вероника није разумела. Каква вуна? – Суфизам је духовна традиција дервиша, у којој учитељи не настоје да покажу своју мудрост, а ученици играју, врте се у кругу, и падају у транс. – А чему то служи? – Ни ја не знам тачно; али наша група је решила да опроба сва забрањена искуства. Целог живота, откад знам за себе, учили су нас да духовно трагање постоји само зато да би удаљило човека од његових стварних проблема. А сад ми ти реци: зар настојање да се схвати живот није стварни проблем? Да био је то стварни проблем. Осим тога, није више поуздано знала ни шта та реч стварност заправо значи. Човек у оделу – учитељ суфизма, као што рече Мари – замоли присутне да поседају укруг. Из једне вазе у трпезарији извадио је све цвеће, осим једне црвене руже – и поставио је у средиште круга. – Видите шта смо постигли – рече Вероника Мари. – Неки лудак је умислио да је могуће гајити цвеће усред зиме, и зато данас имамо руже преко целе године, и то
85
у читавој Европи. Зар сматрате да је мајстор суфизма, уза све своје знање, кадар да то учини? Изгледало је да Мари погађа њене мисли. – Остави примедбе за касније. – Покушаћу. Јер све што имам то је садашњост, и то, по свему судећи, веома кратка. – Сви ми једино то и имамо, и увек врло кратко траје – иако неки мисле да имају и прошлост, у којој су стекли разна искуства, и будућност, када ће стећи још више. А кад смо већ код искустава, јеси ли се често самозадовољавала? Иако је средство за смирење још увек деловало, Вероника се сети прве реченице коју је чула у Вилету . – Кад сам овамо дошла, док сам још примала вештачко дисање преко свих оних цевчица, чула сам, јасно и гласно, како ме неко пита да ли желим да ме задовољи. Шта то треба да значи? Зашто је овде свима то стално на памети? – Не само овде, него и напољу. Само што то овде нико не мора да крије. – Јесте ли ме ви то питали? – Нисам. Али мислим да треба да знаш докле те задовољство може одвести. Следећи пут, уз мало стрпљења, могла би сама да доведеш и свог партнера до тих врхунаца, уместо да се препустиш да те он води. Без обзира на то што су ти остала још само два дана живота, мислим да не би смела да одеш одавде а да не сазнаш шта си све у стању да доживиш. – Једино што ми партнер овде може бити само онај шизофреничар који ме чека да би слушао музику. – Ако ништа друго, он је барем леп младић. Човек у оделу замоли за тишину, прекидајући ћаскање. Затражио је од свих да се усредсреде на ружу, и ослободе мозак од размишљања. T
86
T
– Мисли ће вам се враћати, али ви се трудите да их одагнате. Имате два избора: да овладате својом свешћу или да допустите да она овлада вама. Та друга могућност вам је позната – препуштали сте се страховима, неурозама, несигурности – јер је човеку усађена склоност ка самоуништењу. Немојте бркати лудило с губитком контроле. Имајте на уму да у суфистичкој традицији врховног учитеља – Насрудина – сви називају лудаком. И управо зато што га у његовом граду сматрају поремећеним, Насрудину је дозвољено да каже све што мисли, и да чини све што му се прохте. То су радиле и дворске луде, у средњем веку; могли су да упозоре краља на све опасности које га вребају, о чему саветници нису смели ни да зуцну, из страха да не изгубе своје положаје. Тако треба и ви да поступате; будите луди, али се понашајте као нормалне особе. Имајте смелости да будете другачији – али научите то да чините не скрећући пажњу на себе. Усредсредите се на ову ружу и пустите да се ваше право Ја испољи. – Шта је то право Ја? – прекиде га Вероника. Можда су сви остали у тој дворани то знали, али она се није обазирала: крајње је време да престане толико да стрепи да ли некоме смета. Човек је изгледао изненађен том упадицом, али је ипак одговорио: – То је оно што ви јесте, а не оно што су други учинили од вас. Вероника одлучи да изведе ту вежбу, упињући се свим силама да докучи ко је. Тих дана, у Вилету , осетила је ствари које никад није доживела с таквом жестином – мржњу, љубав, жељу за животом, страх, радозналост. Можда је Мари у праву: да ли је икад осетила прави оргазам? Или је постигла само онолико задовољства колико су мушкарци хтели да јој пруже? T
87
T
Човек у оделу поче да свира флауту. Мало-помало, музика је смирила буру у њеној души, и она је успела да се усредсреди на ружу. Можда је то била последица седатива, али, откако је изашла из ординације доктора Игора, осећала се прилично добро. Знала је да ће ускоро умрети: и чему онда страх? Не би јој био ни од какве помоћи, нити би њиме избегла кобни срчани удар; боље би било да искористи дане, или сате, који су јој преостали, чинећи оно што никад није чинила. Музика је деловала умирујуће, а пригушена светлост у трпезарији дочаравала је неку готово религиозну атмосферу. Религија: зашто не би покушала да зарони у себе и види шта је остало од њене вере? Али музика ју је одвлачила на другу страну: ослободити се терета мисли, размишљања о свему и свачему, и простонапросто ПОСТОЈАТИ. Вероника јој се препустила, удубила се у ружу, сагледала саму себе, уживала, и било јој је жао што је тако пренаглила.
Кад се медитација завршила и учитељ суфизма отишао, Мари је остала још неко време у трпезарији, да поприча са Братством. Девојка се пожалила на умор и брзо отишла – уосталом, седатив који су јој дали тог јутра био је довољно јак да успава бика, а она је ипак смогла снаге да остане будна до тог доба ноћи. Таква је младост, стално поставља себи нове захтеве, не питајући се да ли тело то може да издржи. И тело увек издржава. Мари се није спавало; преспавала је цело поподне, а предвече је изашла да прошета градом – доктор Игор је захтевао од чланова „Братства“ да једном дневно изађу из Вилета . Отишла је у биоскоп и поново заспала у T
T
88
фотељи, док се вртео неки неподношљиво досадан филм о брачним сукобима. Зар немају друге теме? Зашто понављати вечно исте приче – муж и љубавница, муж, жена и болесно дете, муж, жена, љубавница и болесно дете? Има много важнијих ствари на свету о којима вреди причати. Разговор у трпезарији није дуго трајао; медитација је разгалила чланове групе, и они решише да се врате у спаваонице – сви, осим Мари која је изашла у двориште да мало прошета. Прошла је кроз дневни боравак и видела да девојка још није успела да се домогне постеље: свирала је за Едварда, шизофреничара, који је вероватно све то време чекао поред клавира. Лудаци, као и деца, одустају тек кад су њихове жеље задовољене. Ваздух је био леден. Мари се врати унутра, огрну се и поново изађе. Напољу, далеко од туђих очију, припали цигарету. Пушила је без кривице и без журбе, размишљајући о девојци, о звуцима клавира које је слушала, и о животу изван зидина Вилета – који је постајао неподношљиво тежак, за све. По Марином мишљењу, те тешкоће нису проистицале из хаоса, или расула, или безвлашћа, већ, напротив, из претераног реда. У друштву су се непрестано гомилала нова правила – и закони који су се супротстављали тим правилима – и опет нова правила која су противречила законима. То је људе збуњивало и плашило, и они се више нису усуђивали да одступе ни за корак од невидљивог законика који је одређивао свачији живот. Мари се разумела у те ствари; четрдесет година провела је у адвокатури, све док је болест није довела у Вилет . Још на почетку своје каријере изгубила је наивну представу о Правди, и увидела да закони нису створени да би решавали проблеме, већ да би бесконачно одуговлачили спорове. T
T
T
89
T
Штета само што Алах, Јехова, Господ Бог – без обзира на име којим га зазивамо – не живе у данашње време. Јер, у том случају, сви бисмо се још увек налазили у Рају, а Он би и дан данас решавао захтеве, молбе, жалбе, тужбе, приговоре, представке, доставе – и морао би, на бескрајним аудијенцијама, да објашњава своју одлуку да прогна Адама и Еву из Раја – само зато што су прекршили један произвољни закон, без икакве правне основе: не јести са дрвета познања Добра и Зла. Ако Он већ није желео да се тако нешто деси, зашто је онда поставио то дрво усред Врта – а не изван рајских зидина? Да је позвана да брани људски пар пред судом, Мари би сигурно оптужила Бога за „административни пропуст“, и то не само зато што је поставио дрво на погрешно место, већ првенствено стога што га није окружио упозорењима или заштитном оградом, пропустивши да примени минималне мере безбедности и излажући опасности сваког ко би туда прошао. Могла би да га оптужи и за „навођење на злочин“: сам је скренуо Адаму и Еви пажњу на место где се дрво налазило. Да ништа није рекао, могла су се смењивати читава поколења а да нико и не примети забрањени плод – који је морао да се налази у некој шуми, препуној истоветног дрвећа, и тиме лишен, било какве посебне вредности. Али Бог није тако поступио. Напротив, установио је закон и пронашао начин да наведе некога да га прекрши, само зато да би могао да измисли казну. Знао је да ће Адаму и Еви на крају додијати толико савршенство и да ће – пре или касније – пожелети да искушају Његово стрпљење. И онда је чекао, јер је можда и њему самом – Богу Свемогућем – дојадило савршено устројство свих ствари: да Ева није загризла јабуку, шта би се занимљиво десило у билионима година? Ништа. 90
Кад је закон напокон прекршен, Бог – Свемоћни Врховни Судија – кренуо је, тобож, у потеру, као да није већ унапред знао где би се могли сакрити. Док су анђели посматрали и забављали се том шалом (и њихов живот мора да је био страховито досадан откако је Луцифер напустио Небеса), он пође да их тражи. Мари је замишљала како би тај одломак из Библије могао одлично да послужи за сцену у неком трилеру: бат корака Господњих, уплашени погледи које размењује несрећни пар, а онда кораци који се нагло заустављају надомак скровишта. „Гдје си?“, упита Господ. „Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих“, одговара Адам, и не слутећи да тим исказом признаје злочин. Ето. Једноставним триком, претварајући се као да не зна где је Адам, ни зашто је побегао, Бог је постигао оно што је желео. Поред тога, како не би оставио никакве сумње анђеоској публици која је помно пратила представу, Бог је решио да иде и даље. „Ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?“, упита Бог, знајући да је на то питање могуће дати само један једини одговор: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох“. Тим питањем Господ је показао својим анђелима да је праведан, да преступницима суди на основу свих расположивих доказа. Од тог тренутка није више било важно расправити да ли је кривица заправо женина, нити је вредело молити за опроштај; Богу је био потребан пример, како се ниједно друго биће – земаљско ни небеско – не би више дрзнуло да се успротиви Његовим заповестима. И тако је Бог протерао несрећни људски пар, а њихова деца су такође плаћала за преступ (као што се и 91
данас дешава с децом злочинаца) и тиме је успостављен правни систем: закон, кршење закона (логично или бесмислено, свеједно), суђење (где искуснији побеђује наивнијег) и казна. И пошто је тако цео људски род осуђен, без права на приговор, људи су одлучили да створе одбрамбене механизме – за случај да Бог поново реши да испољи своју неограничену моћ. У том циљу, хиљадама година измишљали су и примењивали најразличитија средства те су на крају у томе и претерали – и савремено право данас чини замршени сплет клаузула, одредби, противуречних текстова које нико не успева до краја да растумачи. А кад се Бог напокон предомислио и послао свога Сина да спасе свет, шта се десило? Син је пао у шаке исте оне Правде коју је његов Отац измислио. Замршени сплет закона изазвао је толику збрку да је Син напослетку разапет на крст. Тај процес, међутим, није био нимало једноставан: Од Ане до Каифе, од првосвештеника до Пилата, који се изговарао да за такво суђење нема довољно основа у римском праву. Од Пилата до Херода, који се, пак, позивао на јудејско право, које не допушта смртну казну. Од Херода назад до Пилата, који је покушао с новим призивом, понудивши народу нагодбу: ишибао га је и јавно показао његове ране, али то није било довољно. Као што судије и дан-данас чине, Пилат је одлучио да цео случај искористи за властиту промоцију; понудио је Исуса у замену за Вараву, знајући да се, већ у то доба, извршење Правде претворило у велику представу, која захтева апотеоску завршницу, са смрћу осуђеника. На крају је Пилат прибегао поступку који судији – а не ономе коме се суди – оставља слободу да изрази оправдану сумњу: опрао је руке, што је значило „ни да, 92
ни не“. Тиме је још једном показао своју вештину да очува неприкосновеност римског правног система, а да се притом не замери локалним главешинама, остављајући себи могућност да терет одлуке пребаци на плећа народа у случају да пресуда изазове проблеме, па да неки надзорник из престонице Царства одлучи да лично испита и утврди шта се заправо догодило. Правда. Правосуђе. Иако је то морало да постоји, ради заштите невиних, није се увек спроводило на опште задовољство. Мари је била задовољна што је побегла од све те збрке, иако је те ноћи – уз звуке клавира – посумњала да је Вилет баш право место за њу. „Ако једног дана решим да заувек изађем одавде, нећу више да имам посла са Правдом, нити ћу се икад више дружити с људима који себе сматрају нормалним и важнима – а заправо им је једина улога у томе да другима загорчавају животе. Бићу кројачица, везиља, продаваћу воће испред Народног позоришта, јер сам већ платила свој данак бескорисног лудила. У Вилету је пушење било дозвољено, али је било забрањено бацати опушке на травњак. С великим задовољством учинила је оно што је било забрањено, јер је главна предност боравка у лудници била управо у томе што човек не мора поштовати правила, а ако их прекрши, не сноси озбиљније последице. Пришла је главном улазу. Чувар – ту је увек стајао чувар, јер тако је било прописано – поздрави је климањем главе и отвори врата. – Нећу да излазим – рече она. – Баш је пријатна ова музика – одговори чувар. – Слушам је скоро сваке ноћи. – Али неће још дуго – рече жена, и брзо се удаљи, да не би морала да му објашњава зашто. T
T
T
T
93
Сетила се шта је прочитала у девојчиним очима у тренутку кад је ушла у трпезарију: страх. Страх. Вероника је могла да осећа несигурност, срамежљивост, стид, нелагодност, али зашто баш страх? То осећање има оправдање једино пред неком конкретном опасношћу – као што су дивље звери, наоружани људи, земљотреси – али нипошто пред групом људи окупљених у некој трпезарији. „Али човек је такав“, тешила се. „Велики део својих емоција заменио је страхом.“ А Мари је врло добро знала о чему је реч, јер ју је управо то и довело у Вилет : панични синдром. Мари је чувала у својој соби богату збирку чланака о тој болести. Данас се већ сасвим отворено говорило о њој, а недавно је чак гледала и неку емисију на немачкој телевизији у којој је неколико људи говорило о својим искуствима. Том приликом објављени су и резултати једног истраживања које је показало да знатан део човечанства пати од паничног синдрома, иако готово сви оболели настоје по сваку цену да прикрију симптоме болести, из страха да их не прогласе лудима. Али у време кад је Мари доживела свој први напад, ништа од тога није било познато. „Био је то пакао. Прави-правцати пакао“, помисли, припаљујући нову цигарету. T
T
Клавир је и даље свирао; изгледа да је та девојка имала довољно енергије да пробди читаву ноћ. Откако је Вероника дошла у санаторијум, њено присуство је узнемирило многе пацијенте – а Мари је била једна од њих. У почетку се трудила да је избегава, из страха да не пробуди у њој вољу за животом; боље је да настави да прижељкује смрт, јер више није могла да је избегне. Од доктора Игора потекле су гласине да се
94
девојчино здравље, упркос инјекцијама које добија свакога дана, осетно погоршава, тако да неће успети да је спасе, ма колико се трудио. Пацијенти су схватили поруку и клонили су се осуђене жене. Али је Вероника – из неких разлога које нико није успевао да докучи – почела да се бори за свој живот, иако су јој се приближиле само две особе: Летка, која већ сутра напушта санаторијум, а иначе је шкрта на речима, и Едвард. Мари је морала да поразговара са Едвардом: он ју је увек слушао с уважавањем. Зар он не схвата да враћа Веронику у живот? И да је то најгоре што се може учинити особи којој нема спаса. Претресла је све могуће начине како да му то саопшти и увидела да би сваки од њих, неминовно, изазвао у њему осећање кривице. А то нипошто није желела. Можда је боље пустити ствари да иду својим природним током; Мари више неће бити ничији адвокат, и не жели да пружа лош пример уводећи нова правила понашања, и то на месту где мора да влада анархија. Али присуство те девојке никог није оставило равнодушним, а неки су чак били спремни да преиспитају властити живот. На једном од састанака Братства, неко је покушао да објасни шта се дешава: у Вилету се умирало или нагло, толико нагло да нико није имао времена да о томе размишља, или пак после дуге и тешке болести – кад смрт долази као благослов. Случај те девојке, међутим, био је драматичан – јер она је била млада, жељна да започне живот из почетка, а сви су знали да је то немогуће. Неки су се замислили и запитали: „А шта би било да се то мени дешава? Али, срећом, ја још увек имам шансу, само не знам да ли ћу умети да је искористим.“ T
T
95
Било је и оних које то питање није мучило – одавно су одустали и сад обитавају у једном свету где не постоји ни живот ни смрт, ни простор ни време. Други су, међутим, били подстакнути на размишљање, а Мари је била међу њима. Вероника на тренутак престаде да свира, погледа кроз прозор и спази Мари како стоји напољу, на ноћном мразу, лагано обучена; да није можда наумила да се убије? „Није. Ја сам та која је хтела да се убије.“ Вратила се клавиру. У последњим данима живота напокон ће остварити свој велики сан: да свира душом и срцем, до миле воље, кад год јој се прохте. Није битно што је њена једина публика био један младић, шизофреничар; изгледа да се он разумео у музику, а то је било најважније.
Мари никад није пожелела да се убије. Напротив, пре пет година у истом оном биоскопу у којем је и данас била, гледала је, сва ужаснута, један филм о беди у Салвадору, и увидела колико јој је њен живот драгоцен. У то доба – пошто су деца била већ одрасла и имала добра запослења – била је чврсто решена да напусти мучан и залудан адвокатски посао и да остатак живота посвети раду у некој добротворној установи. Гласине о грађанском рату у земљи бивале су све гласније, али Мари није у њих веровала: изгледало је немогуће да, крајем двадесетог века, Европска заједница дозволи избијање новог рата пред својим вратима. На драгој страни света, међутим, трагедија је било напретек: једна од њих био је Салвадор, са децом која
96
су гладовала на улици и била принуђена да се проституишу. – Каква страхота – рече она мужу који је седео поред ње. Муж се сложи, климнувши главом. Мари је одавно одлагала коначну одлуку, али можда је сад дошао прави час да с њиме поразговара. Већ су добили од живота све благодети које он може да пружи: кућу, посао, добру децу, неопходни комфор, забаву и културу. Зашто сад не би учинила нешто за своје ближње? Мари је одржавала везе са Црвеним крстом и знала је да хуманитарне организације у читавом свету просто вапе за добровољцима. Већ је била сита натезања с бирократијом, судских спорова, своје немоћи да помогне људима који су годинама покушавали да реше проблеме које нису сами створили. Рад у Црвеном крсту, међутим, даје тренутне резултате. Чим буде изашла из биоскопа позваће мужа на кафу и расправити с њим о својој намери. На платну се појавио представник салвадорске владе наводећи једно крајње неуверљиво оправдање за неку неправду, кад је Мари, наједанпут, осетила како јој срце све брже куца. Уверавала је саму себе да то није ништа; можда јој смета суви ваздух у дворани. Ако потраје, изаћи ће у предворје да мало проветри плућа. Али упоредо са брзим смењивањем догађаја на платну и њено срце је куцало све брже, и она осети како је облива хладан зној. Уплашила се и покушала да се усредсреди на филм, не би ли успела да одагна непријатне мисли из главе. Али увидела је да није више у стању да прати збивања на платну; слике су се редале, слова су била крупна и
97
јасна, али Мари се чинило да је ушла у једну сасвим другачију стварност, где је све изгледало необично, измештено, као да припада неком свету у коме она никад није била. – Није ми добро – рече мужу. Трудила се свим силама да се уздржи од тог признања, јер би оно значило да с њом нешто није у реду. Али није више било времена за одлагање. – Идемо напоље – одговори муж. Кад је ухватио жену за руке да би јој помогао да устане, осетио је да су јој дланови ледени. – Нећу имати снаге да изађем. Молим те, реци ми шта се дешава. Муж се уплашио. Марино лице било је обливено знојем, а очи су јој се цаклиле неким необичним сјајем. – Смири се. Ја ћу сам да изађем, да потражим лекара. Њу обузе очајање. Речи су деловале сувисло, али све остало – биоскоп, полумрак, људи који су седели једни поред других, погледа уперених у платно – све јој је то деловало застрашујуће. Знала је поуздано да је жива, чак је могла и да додирне живот око себе, као да је то нешто чврсто и опипљиво. А тако нешто јој се још никад није десило. – Не остављај ме овде саму, нипошто. Устаћу како знам и умем и изаћи са тобом. Само полако. Извинили су се гледаоцима из свог реда и кренули према дну сале, где су се налазила излазна врата. Мари се чинило да ће јој срце искочити, и била је убеђена, савршено убеђена, да никад неће успети да се извуче из те дворане. Све што је чинила, сваки њен покрет – ступити ногу пред ногу, изговорити речи извињења, држати се мужу за руку, удисати и издисати – као да је био свестан и промишљен, а то је ужасавало.
98
Никад у животу није окусила толики страх. „Умрећу у биоскопу.“ И мислила је да напокон схвата шта се дешава, јер је једна њена пријатељица умрла тако у биоскопу, пре много година: пукла јој је анеуризма у мозгу. Мождане анеуризме су као темпиране бомбе. Мала проширења која настају на крвним судовима – као испупчења на истрошеним гумама – и могу, код појединих људи, остати ту до краја њиховог живота а да се ништа не догоди. Нико не зна да ли има анеуризму сем ако је случајно не открије – на пример, приликом снимања мозга из неких других разлога, или тек у тренутку кад се она распрсне и изазове излив крви у мозак, услед чега наступа тренутна кома, а најчешће, врло брзо, и смрт. Провлачећи се између редова у мрачној дворани, Мари се сећала пријатељице коју је изгубила. Међутим, њу је сада највише чудило то како распрсла анеуризма делује на њену перцепцију: чинило јој се да се наједном обрела на некој другој планети, гледајући познате ствари као да их види први пут. И ужасан, необјашњив страх, паника што је самасамцата на тој планети. Смрт. „Не смем да мислим. Морам да се правим да је све у реду, и све ће бити у реду.“ Покушала је да се понаша нормално и већ кроз неколико тренутака то чудно осећање почело је полако да се губи. Откако се јавио први знак тахикардије, па до тренутка кад се докопала врата, проживела је два најстрашнија минута у животу. Кад су изашли у осветљено предворје, међутим, све се поново вратило. Боје су биле сувише јарке, жагор с улице као да је допирао са свих страна, и све ствари су деловале потпуно нестварно. Почела је да запажа појединости које никад раније није примећивала: на 99
пример, видно поље, које покрива једну врло ограничену површину на коју усмеримо поглед, док остало остаје изван жаришта. То је ишло и даље: знала је да све што види око себе није ништа друго него слике које стварају електрични импулси у њеном мозгу, користећи светлосне таласе који пролазе кроз пихтијасто телашце звано око. Не, није смела да се упушта у таква размишљања. Ако настави, потпуно ће полудети. У међувремену, страх од анеуризме је већ прошао; изашла је из пројекционе дворане и остала жива – за разлику од њене пријатељице која није стигла ни да устане са столице. – Позваћу хитну помоћ – рече муж, видевши женино бледо лице и помодреле усне. – Позови такси – замоли она, слушајући глас који је излазио из њених уста, свесна сваког трептаја гласних жица. Отићи у болницу значило је признати да се заиста осећа врло рђаво; Мари је била спремна да се до последњег даха бори не би ли се ствари вратиле у нормално стање. Изашли су на улицу и оштри мраз као да је благотворно деловао на њу; Мари је донекле повратила власт над собом, иако су паника и онај необјашњиви страх и даље трајали. Док је муж, сав очајан, покушавао да нађе неки такси у те касне сате, она је села на ивицу плочника и покушала да не гледа око себе – јер раздрагана млађарија, аутобуси који су пролазили, музика што је допирала из оближњег луна-парка – све јој је то изгледало потпуно надреално, застрашујуће, нестварно. Један такси се напокон појави. – У болницу – рече муж, помажући жени да уђе. 100
– Кући, забога – замоли она. Није желела непозната места, очајнички је вапила за познатим, домаћим стварима, које би јој ублажиле страх. Док су се возили према назначеном одредишту, лупање срца се смиривало, а телесна температура спуштала на нормалу. – Сад ми је већ боље – рекла је мужу. – Мора да сам појела нешто што не ваља. Кад су стигли кући свет је поново изгледао онакав каквог га је познавала од детињства. Видевши мужа како прилази телефону, упитала га је шта намерава. – Да позовем лекара. – Нема потребе. Погледај ме, видиш да сам добро. Боја јој се вратила у лице, срце је нормално куцало, а неконтролисани страх је нестао. Мари је те ноћи спавала мртвим сном, и пробудила се с једним чврстим уверењем: неко је сипао некакву дрогу у кафу коју су пили пре одласка у биоскоп. Све је то, значи, била само једна опасна шала, и она је решила да, предвече, позове инспектора и оде с њим у кафић да покушају да пронађу неодговорног аутора те неслане шале. Отишла је на посао, решила неколико предмета који су је чекали трудећи се да заокупи своју пажњу најразличитијим стварима – искуство од претходног дана још увек ју је плашило и морала је себе да увери да се то никад више неће поновити. Попричала је са једним својим колегом о филму о Салвадору и напоменула – узгред – да јој је већ дозлогрдило да свакога дана ради једно те исто. – Можда је дошло време да одем у пензију. – Ти си једна од најбољих које имамо – рече колега. – А право је једна од ретких струка где су године
101
предност. Зашто не узмеш дуже одсуство? Уверен сам да би се вратила орна за рад. – Желим да направим неки заокрет у животу. Да доживим неку пустоловину, да помажем другима, да учиним нешто што никад нисам радила. Разговор се на томе завршио. Отишла је до трга, ручала у једном ресторану скупљем од оног у коме је обично ручавала, и вратила се у канцеларију раније него иначе – од тог тренутка почеће њено повлачење. Остали службеници се још нису вратили с ручка, и Мари је искористила њихово одсуство да заврши заостале послове. Отворила је фиоку да узме оловку коју је увек остављала на истом месту, али није успела да је нађе. У делићу секунде пролетела јој је кроз главу помисао да се чудно понаша, јер није оловку ставила на право место. То је било довољно да срце почне да јој бије као лудо и да се ужас претходне ноћи врати свом силином. Мари је била као одузета. Сунце које је продирало кроз шалоне давало је свему неку другачију боју, живљу, нападнију, али она је имала утисак да ће истог тренутка умрети; све око ње деловало јој је посве необично. Шта уопште тражи у тој канцеларији? „Боже мој, не верујем у тебе, али молим те, помози ми.“ Поново је обли хладан зној и она увиде да није кадра да обузда страх. Кад би сад неко изненада бануо приметио би њен унезверени поглед, и она би била изгубљена. „Хладноћа.“ Захваљујући хладноћи осетила се боље претходне вечери, али како да стигне до улице? Поново је била свесна до танчина свега што се с њом дешавало – ритма дисања (на махове јој се чинило да мора свесно да удише и издише, јер тело иначе не би било у стању да то само ради), покрета главе (слике су мењале места као 102
да их посматра кроз камеру која се окреће), срца које је све јаче тукло, тела обливеног леденим и лепљивим знојем. И ужасног страха. Без икаквог повода, осећала је неизмеран страх да било шта учини, да коракне, чак и да устане са столице. „Проћи ће.“ Јуче је прошло само од себе. Али сад се налазила на послу. Шта да ради? Погледа на сат – који јој је такође изгледао необично, као нека бесмислена справа са две игле које се врте око исте осе, показујући неку меру за време, а да никад нико није објаснио зашто у неком тренутку мора бити дванаест а не десет сати, што, уосталом, важи и за све друге људске мере. „Не смем да мислим на такве ствари. То ме излуђује.“ Излуђивање. Лудило. Можда је то права реч за оно што јој се дешавало. Напрегнувши сву своју вољу, Мари устаде и пође у клозет. Срећом, канцеларије су и даље биле празне и она је успела да стигне тамо куда је кренула, за непун минут, који јој се учинио као читава вечност. Умила је лице и осећала се мање чудно, али је страх остао исти. „Проћи ће“, говорила је себи. „Јуче је прошло.“ Сетила се да је претходног дана све то трајало отприлике пола сата. Закључала се у један од клозета, села на шољу и спустила главу међу колена. У том положају лупање срца се још јаче чуло и Мари се брзо усправи. „Проћи ће.“ Остала је тамо, убеђена да ни саму себе више не препознаје и да је бесповратно изгубљена. Слушала је кораке људи који су улазили и излазили из тоалета, одвртање и завртање славина, бесмислене разговоре о
103
баналним темама. У више махова неко је покушавао да отвори врата клозета у коме је седела, али она би нешто промрмљала и нико више не би наваљивао. Звуци пражњења водокотлића звучали су као нешто застрашујуће, претеће, што може целу зграду да сравни са земљом и све људе да баци право у пакао. Али, као што је и предвидела, страх је пролазио и срце се полако враћало у нормалу. Сва срећа што је њена секретарица била довољно неспособна да би уопште и приметила њено одсуство, иначе би се већ сви сјатили у тоалет да се распитају како јој је. Кад јој се учинило да је успела довољно да се прибере, Мари отвори врата. Пришла је лавабоу и дуго се умивала, а онда се вратила у канцеларију. – Данас сте нешто бледи – рече једна приправница. – Хоћете да вам позајмим моју шминку? Марија се није потрудила ни да јој одговори. Ушла је у канцеларију, узела ташну, покупила личне ствари, и рекла секретарици да ће остатак дана провести код куће. – Али има много заказаних странака! – побунила се секретарица. – Ви овде не издајете наређења него их примате. Поступите као што вам кажем. Секретарица је погледом испратила ту жену с којом је радила већ скоро три године и која никад није била груба ни нељубазна. Мора да јој се нешто врло озбиљно дешава; можда јој је неко дојавио да јој је муж код куће с љубавницом, и она сад хоће да га ухвати на делу. „Она је вешт адвокат, зна шта треба да ради“, рече девојка у себи. „Сигурно ће ми се сутра извињавати.“ Али сутрадан више није било прилике за то. Те ноћи водила је дуг разговор са мужем, и описала му све симптоме које је осетила. Заједно су дошли до закључка 104
да се све то – лупање срца, хладан зној, несналажење у простору, немоћ и губитак контроле – може сажети у једну једину реч – страх. Муж и жена су заједно покушали да докуче шта се то с њом. Он је помислио на тумор на мозгу, али ништа није рекао. Она је помислила да све то слути на нешто страшно, али такође ништа није казала. Тражили су заједничко тле за разговор, с логиком и разложношћу зрелих људи. – Можда би добро било да одеш на испитивања. Мари се сложила, али само под једним условом: нико, па чак ни њихова деца, не сме да зна шта се дешава. Сутрадан је у адвокатској канцеларији затражила и добила неплаћено одсуство од тридесет дана. Муж је помишљао да је одведе у Аустрију, код познатих стручњака за болести мозга, али она је одбијала да изађе из куће – напади су постајали све учесталији и дуже су трајали. На једвите јаде, уз помоћ седатива, отишла је у главну љубљанску болницу и подвргла се небројеним испитивањима. Нису установили никакав поремећај, чак ни анеуризму, и што се тога тиче, Мари је могла бити мирна до краја живота. Али напади панике су се настављали. Муж се бринуо о набавци и кувању, а Мари је свакодневно спремала кућу, као опседнута, само да би што мање размишљала о оном што је мучи. Почела је да чита све књиге о психијатрији до којих је могла доћи, али је убрзо одустала, јер јој се чинило да се поистовећује са сваким случајем који је ту описан. Најстрашније је ипак било то што је, иако напади више нису представљали никакву новост, она и даље осећала ужасан страх, несналажење у стварности, неспособност да влада собом. Осим тога, почела је себе 105
да криви због мужа који је био принуђен да ради двоструко, преузевши све њене кућне обавезе – изузев спремања стана. Како су дани одмицали, а стање се није побољшавало, Мари поче да осећа – и испољава – дубоку раздражљивост. Свака ситница била је повод да изгуби стрпљење и да почне да виче, што се, неизоставно завршавало нападом плача. По истеку месец дана, Марин ортак из канцеларије бануо је посету. Покушавао је све време да јој се јави, али Мари није одговарала на телефон, или је слала мужа да каже да је заузета. Тог поподнева, међутим, њен колега је једноставно звонио на вратима све док она није изашла да му отвори. То преподне је провела мирно. Скувала је чај, разговарали су о канцеларији, а онда је он упитао када ће се вратити на посао. – Никада. Човек се сети разговора о Салвадору. – Увек си давала све од себе и имаш право да одабереш шта год желиш – рече он, без призвука пребацивања у гласу. – Али мислим да је рад, у оваквим случајевима, најбоља терапија. Крени на путовања, упознај свет, буди корисна тамо где мислиш да си потребна, али наша су ти врата увек отворена и ми те чекамо да се вратиш. Чувши то, Мари бризну у плач – што јој се у последње време често и лако дешавало. Ортак је сачекао да се смири. Као добар адвокат, ништа је није питао; знао је да има више изгледа да нешто сазна уколико буде ћутао. Тако је и било. Мари му је испричала целу причу, од оног догађаја у биоскопу, до најновијих хистеричних
106
испада према мужу који јој је пружао несебичну подршку. – Ја сам луда – рече. – Није искључено – одговори он, с изразом човека који све разуме, али овога пута с призвуком нежности у гласу. – У том случају, имаш две могућности: или да се лечиш, или да наставиш да болујеш. – Нема лека за ово што ја осећам. И даље сам потпуно присебна и свесна свега, и страшно сам напета јер се ова ситуација отегла преко сваке мере. Али не показујем уобичајене знаке лудила: као што је губљење везе са стварношћу, равнодушност или неконтролисана агресивност. Само страх. – То је оно што сви лудаци тврде: да су нормални. Обоје се насмејаше, и она донесе још чаја. Наставише разговор о времену, о успешно избореној независности Словеније, о напетости која расте између Хрватске и Југославије. Мари је по читав дан гледала телевизију и била је одлично обавештена о свему. Пред одлазак, ортак се поново дотаче њеног здравља. – Отворили су у граду нови санаторијум – рече. – Страни капитал, и прворазредни третман. – Третман чега? – Неуравнотежености, назовимо то тако. И претерани страх је нека врста неуравнотежености. Мари обећа да ће размислити о томе, али није доносила никакву одлуку. Напади панике потрајали су још месец дана, док напокон није увидела да није само њен унутрашњи живот отишао у суноврат, већ и брак. Поново је затражила средства за умирење и смогла храбрости да изађе из куће – други пут за шездесет дана. Узела је такси и одвезла се до новог санаторијума. У колима, возач је упита да ли иде некоме у посету.
107
– Прича се да је јако комфорно, али чуо сам и да су лудаци просто бесни, и да лечење укључује и електрошокове. – Идем у посету – одговори Мари. Сат разговора био је довољан да оконча Марине двомесечне патње. Управник те установе – један висок мушкарац, с косом обојеном у црно, кога су звали „доктор Игор“ – објаснио јој је да је реч о типичном случају паничног синдрома, болести која је тек недавно уписана у анале опште психијатрије. – То не значи да је болест нова – објаснио је, трудећи се да буде правилно схваћен. – Већина оболелих особа успева да прикрије своје симптоме, из страха да их не прогласе лудацима. А у питању је само поремећај хемијске равнотеже у организму, као и у случају депресије. Доктор Игор исписао је један рецепт и послао је да се врати кући. – Не желим сад да се враћам – одговори Мари. – Без обзира на све што сте ми рекли, нећу имати храбрости да изађем на улицу. Брак ми се претворио у пакао, а морам да омогућим и мом мужу да се опорави од ових месеци које је провео бринући се за мене. Као и обично у таквим случајевима – будући да су акционари желели да болница ради пуним капацитетом – доктор Игор је пристао да је прими, али је нагласио да то није неопходно. Доктор Игор је применио уобичајену терапију, држао је под сталним надзором, и симптоми су се полако слабили, да би се напослетку сасвим изгубили. У међувремену, вест о Марином смештању у санаторијум, брзо се рашчула по целој Љубљани. Њен ортак, дугогодишњи пријатељ, који је поделио с њом безброј тренутака и радости и страха дошао је да је 108
посети у Вилету . Честитао јој је што је имала храбрости да послуша његов савет и потражи помоћ. Али убрзо јој је открио прави разлог своје посете. – Можда је сад прави час да одеш у пензију. Мари је одлично разумела шта се крије иза тог предлога: нико неће хтети да повери свој предмет адвокату који се лечио у душевној болници. – Ти си рекао да је рад најбоља терапија. Морам да се вратим, па макар и накратко. Чекала је да чује шта ће јој на то рећи, али он је ћутао. Мари настави: – Ти си ми сам предложио да се лечим. Кад год сам размишљала о пензији, увек сам виделе себе како одлазим као победник, као остварена личност, и то по својој слободној вољи. А не да напустим посао тек тако, зато што сам поражена. Пружи ми макар прилику да повратим самопоштовање, а онда ћу већ сама затражити пензију. Адвокат се накашља. – Ја сам ти предлагао да се лечиш, а не да лежиш у болници. – Али то је било питање опстанка. Просто нисам имала снаге ни да изађем на улицу, а и брак ми је висио о концу. Мари је знала да говори у ветар. Шта год да уради, неће успети да га разувери – уосталом, у питању је био углед канцеларије. Али ипак, покушала је још једанпут. – Овде сам срела две врсте људи: једне, који немају шансе да се врате у друштво, и друге, који су потпуно излечени, али више воле да и даље изигравају лудило него да се суоче са животним одговорностима. Ја хоћу, ја морам да повратим самољубље и самопоштовање, морам да се уверим да сам у стању да самостално T
T
109
доносим одлуке. Не могу да дозволим да ме други гурају у нешто што нисам сама одабрала. – Можемо у животу чинити свакакве грешке – рече адвокат. – осим једне: оне која ће нас уништити. Није више имало сврхе настављати разговор. По његовом мишљењу, Мари је учинила кобну грешку. Два дана касније, најавили су јој посету другог адвоката – овога пута из друге, супарничке канцеларије. Мари је живнула: можда је сазнао да је слободна да прихвати нови посао, и сад јој се пружа прилика да поврати своје место у свету. Адвокат уђе у салу за посете, седе преко пута ње, насмеши се, упита је да ли јој је боље, и извуче свежањ папира из ташне. – Заступам вашег мужа – рече. – Ово је захтев за развод брака. Разуме се, он ће плаћати ваше болничке трошкове док год буде требало. Овога пута Мари се није противила. Све је потписала, без речи, иако је знала да би могла – на темељу права које је у прсте познавала – да одуговлачи тај спор годинама. Чим је то обавила, отишла је код доктора Игора и казала му да су се симптоми панике вратили. Доктор је знао да она лаже, али јој је продужио боравак на неодређено време.
Вероника је решила да оде на спавање, али Едвард је и даље стајао поред клавира. – Уморна сам, Едварде. Морам да спавам. Радо би наставила да свира за њега, напрежући се да из свог успаваног памћења извуче све сонате,
110
реквијеме, адађа које је знала – јер је он умео да се диви музици без икаквих захтева. Али њено тело је било на измаку снага. Тај Едвард је био тако леп! Кад би бар на часак изашао из свог света и погледао је као жену, онда би јој последње ноћи на овој земљи могле бити и најлепше у животу, јер је он прозрео њену уметничку природу. Успоставила је с тим младићем једну врсту везе коју никад ни са ким није постигла – посредством чисте емоције једне сонате или реквијема. Едвард је био идеалан мушкарац. Осећајан, образован, човек који је разорио један незанимљив свет да би саградио нови у својој глави, с новим бојама, личностима, причама. А том новом свету припадали су и једна жена, клавир, и месец који се пунио. – Могла бих сад лако да се заљубим, да ти пружим све што имам – рече, знајући да он не може да је схвати. – Јер ти од мене тражиш само мало музике, али моје су могућности много веће него што сам мислила, и ја бих желела с тобом да поделим и неке драге ствари које сам тек почела да откривам. Едвард се смешкао. Зар је могуће да је разумео? Вероника се препала – бонтон каже да се не сме говорити о љубави тако отворено, а поготову не мушкарцу којег једва и познајемо. Али она је решила да настави, јер није имала шта да изгуби. – Ти си једини човек на кугли земаљској у кога бих могла да се заљубим, Едварде. И то из простог разлога што, кад будем умрла, ти нећеш ни приметити да ме нема. Не знам шта један шизофреничар осећа, али не верујем да може да жали због губитка неке особе. Можда ћеш се у прво време чудити што ноћу више не чујеш музику; међутим, кад год се на небу појави месец, наћи ће се већ неко расположен да свира сонате,
111
поготову у једном санаторијуму – где смо сви ми ионако „лунатици“. Није знала каква веза постоји између лудака и месеца, али она је морала бити врло јака, јер се реч лунатик често користила као синоним за душевног болесника. – А ни ти мени нећеш недостајати, Едварде, јер ћу бити мртва. Далеко одавде. И баш зато што се не плашим да ћу те изгубити, нити ме брине да ли ћеш на мене мислити или нећеш, данас сам свирала за тебе као заљубљена жена. Било је сјајно. Најлепши тренуци мог живота. Вероника погледа напоље, у двориште, и видевши Мари сети се њених речи. Онда се поново загледа у младића који је стајао поред ње. Свуче џемпер и приђе Едварду – ако нешто треба да се деси, нека то буде сада; Мари неће још дуго издржати на хладноћи, и ускоро ће се вратити унутра. Он устукну. У очима му се читало једно друго питање: кад ће се вратити за клавир? Кад ће засвирати нешто ново, да му испуни душу бојама, патњама, болима и радостима свих тих лудих композитора, чија су дела надживела толике нараштаје? – Она жена што стоји напољу једном ми је казала: мастурбирај. Испитај крајње могућности свог уживања. Зар је могуће ићи и преко оних граница до којих сам до сада стизала? Она га ухвати за руку и хтеде да га поведе до отомана, али Едвард је то учтиво одбио. Више је волео да остане ту где је, поред клавира, чекајући стрпљиво да она поново засвира. Веронику је то збунило на тренутак, али је убрзо увидела да нема шта да изгуби. Била је већ практично мртва, па зар онда има смисла да и даље потхрањује своје страхове или предрасуде који су је увек спутавали T
T
112
у животу? Скинула је блузу, панталоне, мајицу, гаћице, и остала потпуно нага пред њим. Едвард се насмеја. Она није знала због чега, али је приметила да се смеје. Ненаметљиво, ухватила му је руку и принела је свом међуножју, али рука остаде тамо, непомична. Вероника одустаде од те намере, и одмаче се. Нешто друго ју је узбуђивало много више од физичког контакта с тим човеком: чињеница да може да ради шта год јој се прохте, без икаквих ограничења – изузев оне жене напољу, која је сваког часа могла да бане, сигурно нико више није био будан у то доба. Крв је почела јаче да јој струји, а хладноћа, коју је осетила кад се свукла, потпуно нестаде. Обоје су сада стајали, лицем у лице, она, нага, он, закопчан до грла. Вероника спусти руку међу своје ноге, и поче да мастурбира; и раније је то чинила, сама или у присуству партнера – али никада у оваквој ситуацији, пред човеком који није показивао ни трунке занимања за оно што се дешавало. И баш то је било узбудљиво, страшно узбудљиво. Стојећке, с раширеним ногама, Вероника је дотицала своје међуножје, груди, косу, подајући се као што се још никад није подавала, али не толико из жеље да тог младића прене из његовог далеког света, већ зато што никад ништа слично није искусила. Почела је да говори, да изговара незамисливе речи, које би њени родитељи, пријатељи, преци сматрали најгнуснијим скаредностима на свету. Онда је наишао први оргазам, и она се угризла за усне да не би вриснула од ужитка. Едвард ју је нетремице посматрао. Очи су му блистале неким другачијим сјајем, и чинило се да нешто разабира и осећа, ако ништа друго, оно барем енергију, топлину, зној, мирис којим је одисало њено 113
тело. Вероника се још није задовољила. Клекла је и поново почела да мастурбира. Хтела је да умре од уживања, задовољства, остварујући напокон све оно што јој је одувек било забрањено: преклињала је мушкарца да је додирне, да је потчини, да ради с њом шта год му падне на памет. Пожелела је да је и Летка са њима, јер жена уме непогрешиво да милује тело друге жене, боље од сваког мушкарца, јер познаје све његове тајне. Клечећи испред тог младића који је стајао, осећала је као да је он дира и узима, и изговорила тешке речи да опише шта би желела да јој учини. Наилазио је нови оргазам, јачи него икад, као да ће све око ње да се распрсне. Сетила се начас срчаног напада који је тог јутра преживела, али то јој више уопште није било важно; умреће, распршити се од уживања. Пала је у искушење да посегне за Едвардовим удом, који јој се налазио пред очима, али се прибојавала да не наруши лепоту тог тренутка; отишла је далеко, врло далеко, баш као што јој је рекла Мари. Замишљала је себе као краљицу и као робињу, владарку и поданицу. У својој машти, водила је љубав с белим, црним, жутим мушкарцима, хомосексуалцима, просјацима. Била је свачија и сви су смели да чине с њом све. Доживела је један, два, три узастопна оргазма. Замислила је све што је себи одувек ускраћивала, и предала се свим поривима, и најбестиднијим и најчистијим. На крају више није успевала да се уздржи и викала је, из свег гласа, од уживања, од бола узастопних оргазама, од мноштва мушкараца и жена који су протутњали кроз њено тело, улазећи и излазећи на врата њене свести. Испружила се на под и остала тамо да лежи, обливена знојем, душе испуњене миром и спокојем. Увек је скривала од себе своје тајне неиспуњене знајући тачно због чега – а сад јој више није ни требао одговор. 114
Било је довољно што је напокон успела да учини нешто велико: да се преда. Мало-помало, Свемир се враћао на своје место и Вероника устаде. Едвард је све време стајао непомичан као кип, али као да нешто у њему ипак променило: очи су му зрачиле нежношћу, једном нежношћу врло блиском овоме свету. „Било је тако дивно, да сад могу да препознам љубав у свему. Чак и у очима једног шизофреничара.“ Тек што је почела да се облачи, кад осети још нечије присуство у сали. Била је то Мари. Вероника није знала кад је жена ушла, нити шта је чула и видела, али ипак није осећала ни стид ни страх. Само ју је погледала, с оном присношћу којом посматрамо неку сувише блиску особу. – Учинила сам оно што сте ми предложили – рече. – и далеко сам стигла. Мари је ћутала; малочас је поново проживела неке веома значајне тренутке у свом животу, и сад је осећала извесну мрзовољу. Можда је већ време да се врати у свет, да се суочи са стварима које је тамо, напољу, чекају, да каже коме год стигне да сви могу постати чланови једног огромног Братства а да никад не сазнају шта је болница. На пример, ова девојка – чији је једини разлог што се налази у Вилету тај што је насрнула на сопствени живот. Ако се то изузме, она никад није искусила панику, депресију, мистичке визије, психозе, гранична стања у која људска психа може да доспе. Иако је упознала многе мушкарце, никад није открила тамно наличје њихових жеља и зато није упознала ни половину свога живота. Али, кад би барем сви могли да спознају своје унутрашње лудило и да се с њим саживе! T
T
115
Да ли би свет тиме постао гори? Не, него би људи били праведнији и срећнији. – Зашто то никад раније нисам урадила? – Он жели да одсвираш још један комад – рече Мари, гледајући Едварда. – Мислим да је заслужио. – Хоћу, одсвираћу, али ми прво одговорите: зашто то никад раније нисам урадила? Ако сам већ слободна, ако могу да размишљам о чему год хоћу, зашто сам увек избегавала забрањене ситуације? – Забрањене? Чуј: ја сам била адвокат и добро познајем законе. Била сам и католикиња, и знала сам напамет велики део Библије. Шта подразумеваш под тим „забрањене“? Мари јој је пришла и помогла да обуче џемпер. – Гледај ме право у очи и упамти што ћу ти рећи. Постоје само две забрањене ствари – једна, по људским законима, друга по закону Господњем. Никад не приморавај никога на однос, јер се то сматра силовањем. И никад се не упуштај у односе са децом, јер је то најтежи грех. Мимо тога, имаш потпуну слободу. Увек постоји неко ко жели управо оно што и ти желиш. Мари није имала стрпљења да подучава тако важним стварима некога ко ће ускоро умрети. Насмешила се, пожелела „лаку ноћ“ и повукла се. Али Едвард је и даље стајао на истом месту. Непомичан, у ишчекивању њене музике. Вероника је осећала потребу да га награди за огромно задовољство које јој је пружио самим својим присуством, посматрајући њен наступ лудила без страха или гађења. Села је за клавир и поново почела да свира. Душа јој је била лака, па чак је ни страх од смрти није више мучио. Проживела је оно што је одувек самој себи тајила и ускраћивала. Искусила је задовољства
116
девице и курве, робиње и краљице – више робиње него краљице. Те ноћи, као неким чудом, сви музички комади које је икада знала оживели су у њеном памћењу, и она се потрудила да пружи Едварду готово исто онолико задовољства колико је и сама већ окусила.
Кад је упалио светло, доктор Игор се изненадио затекавши девојку како седи у чекаоници његове ординације. – Још је сувише рано. А и дан ми је попуњен. – Знам да је рано – рече она. – А дан још није почео. Морам да причам са вама, само кратко. Потребна ми је помоћ. Имала је тамне подочњаке, а кожа јој је била без сјаја – типични симптоми за некога ко је пробдео читаву ноћ. Доктор Игор реши да је прими. Понуди је да седне, упали светло у ординацији и разгрну завесе. Свануће за мање од сат времена и онда ће моћи да уштеди струју; акционари су увек бринули због трошкова, ма колико безначајни били. Прелетео је погледом по роковнику: Летка је већ примила свој последњи инсулински шок и добро га је поднела – или, боље речено, успела је да преживи тај нељудски третман. Сва срећа што је, у том конкретном случају, доктор Игор захтевао да Савет клинике потпише заједничку изјаву којом преузима одговорност за исход лечења. Онда је прешао на историје болести. Према извештају болничара, два или три пацијента понашали 117
су се агресивно те ноћи – а међу њима и Едвард, који се вратио у своју собу тек у четири ујутру, и одбио да узме пилуле за спавање. Доктор Игор је морао нешто да предузме; ма колико Вилет био либералан изнутра, споља је требало одржавати привид конзервативне и строге установе. – Имам нешто јако важно да вас замолим – рече девојка. Али доктор Игор као да је пречуо њене речи. Узевши стетоскоп, поче да јој преслушава плућа и срце. Проверио јој је рефлексе и прегледао очно дно једном малом ручном лампицом. Установио је да скоро више и нема трагова тровања Витриолом, или Горчином – како су сви радије говорили. Затим је пришао телефону и позвао сестру да донесе неки лек компликованог назива. – Изгледа да синоћ нисте примили своју инјекцију – рече доктор. – Али осећам се боље. – Види се на вама: подочњаци, умор, успорени рефлекси. Ако желите да искористите то мало времена што вам је преостало, молио бих вас да ме слушате. – Баш зато сам и дошла овамо. Желим да искористим то мало времена, али на свој начин. Колико ми је још остало? Доктор Игор је погледа преко наочара. – Можете слободно да ми одговорите – наваљивала је девојка! – Више не осећам ни страх, ни равнодушност, ни ништа. Волела бих да живим, али знам да то није довољно, и помирила сам се са судбином. – Па шта бисте онда хтели? T
T
118
Уђе сестра са инјекцијом. Доктор Игор јој даде знак главом и она пажљиво повуче рукав Вероникиног џемпера. – Колико ми је још времена остало? – понови Вероника, док јој је сестра давала инјекцију. – Двадесет и четири часа. Можда ни толико. Она обори очи и угризе се за усну. Али остала је присебна. – Хтела бих да вас замолим за две услуге. Прво, да ми дате неки лек, инјекцију, било шта – само да могу да останем будна и искористим сваки минут живота који ми је преостао. Страшно сам поспана, али не желим више да спавам, имам много штошта да урадим – све оне ствари које сам увек остављала за будућност, јер сам мислила да живот траје вечито. Ствари за које сам изгубила вољу, кад сам поверовала да не вреди живети. – А друга молба? – Да изађем одавде и умрем напољу. Морам да се попнем на тврђаву која се уздиже изнад града, одвајкада, а ја никад нисам пожелела да је видим изблиза. Морам да попричам са женом која продаје кестење зими, а цвеће у пролеће; колико сам само пута прошла поред ње, а никад нисам застала да је упитам како је. Желим да ходам по снегу без капута, да осетим страшну хладноћу – ја која сам увек ишла сва натронтана, из страха да се не прехладим. Напокон, докторе, морам да осетим кишу на лицу, да се смешим младићима који ми се допадају, да прихватим све њихове позиве на кафу. Морам да изљубим мајку, и да јој кажем колико је волим, да се исплачем на њеном крилу – не стидећи се да искажем своја осећања, јер су она одувек постојала, а ја сам их одувек скривала. Можда ћу ући и у цркву, да погледам све оне слике које ми никад ништа нису казивале, јер може се десити да ми сада нешто кажу. Ако ме неки 119
занимљив мушкарац позове у дискотеку, ја ћу пристати и плесаћу читаву ноћ, док се не срушим од умора. Онда ћу отићи – с њим у кревет – али не онако као што сам ишла с другима, час настојећи да све држим под контролом, час глумећи да нешто осећам. Желим да се цела предам неком мушкарцу, граду, животу, и, на крају, смрти. Кад је Вероника завршила, наступило је ћутање, тешко и мучно. Лекар и пацијент гледали су се право у очи, замишљени, можда помало и изненађени мноштвом могућности које нуде обична двадесет и четири сата. – Могу да вам дам неке стимулансе, али вам их не бих препоручио – рече напокон доктор Игор. – Они ће вам разбити сан, али ће вам одузети спокој који вам је неопходан да бисте све то проживели. Вероника се више није добро осећала; кад год би примила ту инјекцију, нешто би се пореметило у њеном телу. – Убледели сте. Можда је боље да одете у кревет, а да разговор наставимо сутра. Поново је била на ивици плача, али је успевала некако да се уздржи. – Уморна сам, докторе. Страшно сам уморна, зато сам и тражила лекове. Целу ноћ нисам ни тренула, разапета између очајања и пристајања. Могла сам добити нови хистерични напад страха, као што ми се јуче десило, али какве користи од тога? Ако ми је остало бар још двадесет и четири сата живота, и гомила ствари које треба да урадим, одлучила сам да је боље оставити очајање по страни. Молим вас, докторе, пустите ме да проживим ово мало времена што ми је остало – јер обоје врло добро знамо да већ сутра може бити исувише касно.
120
– Идите на спавање – наваљивао је лекар. И дођите овамо у Подне. Наставићемо разговор. Вероника је увидела да нема другог избора. – Ићи ћу да спавам, и вратићу се касније. Али имамо још неколико минута, зар не? – Само неколико минута. Данас имам посла преко главе. – Рећи ћу вам нешто, без увијања. Ноћас сам, први пут у животу, мастурбирала потпуно слободно. Замишљала сам све оно на шта се никад нисам усудила ни да помислим, и уживала у стварима које су ме раније плашиле или одбијале. Доктор Игор заузе крут и професионалан став. Није знао куда би тај разговор могао да одведе, а није желео да ствара себи проблеме са претпостављенима. – Открила сам да сам изопачена, докторе. Занима ме да ли ме је то можда навело да покушам самоубиство. Има много ствари у мени које нисам познавала. „Добро је, у питању је само објашњење“, помисли он. „Не морам да зовем сестру да присуствује разговору, како бих избегао процес због сексуалне злоупотребе.“ – Сви ми желимо да испробамо нешто ново – одговори. – А то важи и за наше партнере. Шта је у томе погрешно? – То ми ви одговорите. – Све је погрешно. Јер ако цео свет о нечему сања, а само незнатна мањина то оствари, онда се сви осећају као кукавице. – Чак и ако је та мањина у праву? – У праву је онај ко је јачи. У овом случају, парадоксално, кукавице су јаче и успевају да наметну своје ставове. Али доктор Игор није хтео да развија дискусију.
121
– Молим вас, идите и одморите се мало, имам да примим и друге пацијенте. Ако будете сарађивали, видећу шта могу да учиним у погледу ваших молби. Девојка изађе. Следећи пацијент била је Летка, која је требало да буде отпуштена, али је доктор Игор замоли да још мало причека. Морао је да прибележи податке о разговору који је малочас водио: било је неопходно да у своју дисертацију о Витриолу укључи једно обимно поглавље о сексу. Уосталом, већина неуроза и психоза потицала је одатле – по његовом мишљењу, фантазије су као електрични импулси које мозак прима, и оне, ако остану неостварене, на крају преусмеравају своју енергију на друге области. Још као студент медицине, доктор Игор је читао једну занимљиву расправу о такозваним сексуалним мањинама: садистима, мазохистима, хомосексуалцима, копрофилима, воајерима, онима који уживају у скаредним речима – списак је био позамашан. У почетку, сматрао је да је све то само застрањивање осујећених особа, које нису успеле да успоставе здрав однос са партнером. Међутим, што је даље напредовао у свом психијатријском позиву и испитујући своје пацијенте, запазио је да је сваки од њих имао нешто друго да му исприча. Завалили би се у удобну фотељу у његовој ординацији, оборили поглед и започели надугачко и нашироко да распредају о ономе што су називали „болестима“ (као да су заборавили ко је ту лекар!) или „перверзијама“ (као да није он психијатар, надлежан да о томе одлучује!). И, једну по једну, такозване нормалне особе описивале су фантазије из чувене књиге о сексуалним мањинама – књиге која је, заправо, бранила право сваког појединца да постигне оргазам на начин који
122
сам изабере, само под условом да тиме не угрожава право свог партнера. Жене које су се школовале у интернатима часних сестара сањале су да буду понижаване; мушкарци у оделу с краватом, на угледним положајима, причали су како троше читаво богатство на проститутке, само да би им могли лизати стопала. Младићи заљубљени у младиће, девојке заљубљене у школске другарице. Мужеви који су желели да гледају како им жене узимају странци, жене које су се самозадовољавале сваки пут кад би наишле на траг мужевљеве прељубе. Узорне мајке које су једва одолевале пориву да се подају првом ко зазвони на врата да нешто достави, очеви који су исповедали своје тајне авантуре с ретким трансвеститима који би успели да прођу кроз строгу контролу на граници. И оргије. Чинило се да је свако, без изузетка, бар једном у животу пожелео да учествује у некој оргији. Доктор Игор одложи оловку на тренутак и замисли се над самим собом: зар и ја? Да, и он би то волео. Оргија, како је он замишљао, морала је бити нешто потпуно разуздано, весело, где не постоји жеља за поседовањем – већ само уживање и дар-мар. Је ли то један од главних разлога што је толико људи затровано Горчином? Бракови сведени на принудну моногамију, у којима полна жудња – према резултатима истраживања које је доктор Игор брижљиво чувао у својој медицинској библиотеци – нестаје у трећој или четвртој години заједничког живота. Од тог тренутка, жена се осећа одбаченом, а мушкарац робом брака, и витриол, горчина, почиње све да нагриза. Људи се психијатру обично исповедају отвореније него свештенику – јер им лекар не може запретити паклом. У својој дугој каријери, доктор Игор је чуо
123
готово све што су његови саговорници могли да испричају. Да испричају. Али да учине, врло ретко. Чак и после дугогодишње праксе, он се још увек питао зашто се људи толико плаше да буду другачији. Кад би покушао од њих да сазна разлог, најчешће би добио одговор: „Мој муж ће мислити да сам курва“. А мушкарци би редовно одговарали: „Моја жена заслужује поштовање“. И разговор би се углавном на томе и завршио. Ништа није вредело то што их је уверавао да сваки човек има другачији сексуални профил, јединствен и особен као отисци прстију: нико није хтео да му поверује. Врло је ризично бити слободан у кревету ако се човек плаши да је његов партнер роб његових властитих предрасуда. „Нећу променити свет“, закључи доктор, помирљиво, пренувши се из размишљања и замоли болничарку да пусти пацијенткињу лечену од депресије. „Али могу барем да кажем шта мислим, у својој тези.“ Едвард је видео Веронику како излази из ординације доктора Игора и креће према својој соби. Пожелео је да јој повери своје тајне, да јој отвори душу, исто онако искрено и слободно као што је она, прошле ноћи, отворила пред њим своје тело. Било је то једно од најтежих искушења коме је био изложен откако се обрео у Вилету , с дијагнозом шизофреније. Али успео је да му одоли, и био је задовољан – иако је жеља да се врати у стварни свет почела да га тишти. „Овде већ сви знају да ова девојка неће изгурати ни до краја недеље. И зато ништа не вреди ни покушавати.“ Или би можда, управо због тога, вредело поделити с њоме своју причу. Већ три године разговара T
124
T
једино са Мари, а још увек није сигуран да га она у потпуности разуме; као мајка, вероватно сматра да су његови родитељи били у праву, да он није смео да их повреди, да су му желели само најбоље, и да су Визије Раја биле само луди сан једног пубертетлије, без икакве везе са стварношћу. Визије Раја. Било је то оно што га је одвело право у пакао, у бесконачне свађе са родитељима, у осећање кривице које га је кочило и спутавало, приморавши га да се повуче у један сасвим другачији свет. Да није било Мари, он би и даље живео у тој одвојеној стварности. Срећом, појавила се Мари, старала се о њему, и он је поново осетио да је вољен. Благодарећи њеној бризи, није изгубио везу са светом око себе. Пре неколико дана, једна девојка његових година села је за клавир и одсвирала Месечеву сонату. Да ли је то била кривица музике, или те девојке, или месеца, или пак времена које је провео у Вилету , тек, Едвард је осетио да Визије Раја поново почињу да га опседају. T
T
Отпратио је Веронику до женске спаваонице, где га је задржао један болничар. – Не смеш овамо да улазиш, Едварде. Врати се у двориште; тек што није свануло, а изгледа да ће дан бити диван. Вероника се окрете према њему. – Хоћу мало да одспавам – рече му, благо. – Попричаћемо кад се пробудим. Вероника није умела да објасни зашто, али је тај младић постао део њеног света – или онога што је од тог света преостало. Била је убеђена да је он кадар да разуме њену музику, да се диви њеном дару; иако јој још није упутио ни једну једину реч, његове очи су све говориле.
125
Као и у том тренутку, на вратима спаваонице кад су јој говориле ствари које она није желела да чује. Нежност. Љубав. „Од овог дружења с душевним болесницима, брзо сам успела да полудим.“ Шизофреничари, међутим, то не осећају, јер не припадају овом свету. Осетила је порив да се врати, да га сустигне и пољуби, али; успела да се савлада; болничар би могао да их види, да исприча доктору Игору, а овај сигурно не би дозволио жени која љуби шизофреничаре да изађе из Вилета . T
T
Едвард се загледа у болничара. Привлачност коју је осећао према тој девојци била је јача него што је мислио – али морао је да се обузда; посаветоваће се с Мари, једином особом с којом је делио своје тајне. Она ће му сигурно рећи даје то што је он умислио да осећа – љубав – врло опасно и потпуно узалудно у оваквим случајевима. Мари ће замолити Едварда да се окане будалаштина, и да поново буде нормалан шизофреничар (а онда ће се обоје слатко насмејати једној тако бесмисленој реченици). Придружио се другим болесницима у трпезарији, појео оно што су му принели, и изашао у обавезну шетњу по дворишту. За време „сунчања“ (а тог дана је температура била испод нуле), покушао је да приђе Мари. Али она је деловала неприступачно, као неко ко жели да буде сам. Није морала ништа да му каже, јер је Едвард довољно добро познавао самоћу да би умео да је поштује. Приђе му неки нови болесник. Мора да још никога није познавао. – Бог је казнио човечанство – рече непознати. – Казнио га је свирепо. Али ја сам Га видео у својим
126
сновима и Он ми је наложио да дођем и спасем Словенију. Едвард се брзо удаљи, а човек настави да виче: – Мислиш да сам луд? Онда читај јеванђеља! Бог је једном већ послао Свог сина међу људе, а сад се Његов син поново враћа! Али Едвард га више није слушао. Гледао је планине у даљини и питао се шта се то с њим догађа. Откуд та жеља да изађе одатле, ако је напокон нашао мир за којим је толико трагао? Зашто да се излаже опасности да поново обрука своје родитеље, сад кад су сви породични проблеми коначно решени? Обузео га је неки немир и он се устумарао тамо-амо, очекујући да Мари изађе из свог ћутања, да могу да попричају – али она је деловала недоступније него икада. Знао је како би се могло побећи из Вилета – ма колико обезбеђење изгледало строго, имало је многе пропусте, из простог разлога што људи, кад се једном већ нађу унутра, обично изгубе вољу да се врате у спољашњи свет. На западној страни налазио се зид на који је готово свако лако могао да се попне, јер је био пун пукотина; ко би решио да га прескочи одмах би се нашао усред поља, а већ кроз пет минута – ако настави према северу, избио би на друм који води у Хрватску. Рат је већ био завршен, а границе нису биле тако строго чуване као раније; уз мало среће могао би, ако му се прохте, стићи у Београд за шест сати. Едвард је већ неколико пута био на том друму, али би увек одлучио да се врати, јер још није примио знак да треба да настави даље. Сад су се ствари измениле: тај знак се напокон јавио, у лику и обличју једне девојке са зеленим очима, смеђом косом и опрезним држањем некога ко мисли да зна шта хоће. Едвард помисли да крене право према зиду, да изађе одатле и да никад више не крочи у Словенију. Али она T
127
T
девојка је спавала, а он је морао да се опрости барем са њом. После сунчања, кад се Братство окупило у сали за дневни боравак, Едвард им се придружи. – Шта овај лудак овде тражи? – упита најстарији из групе. – Пустите га – рече Мари. – и ми смо исто лудаци. Сви се насмејаше и заподенуше разговор о јучерашњем предавању. Расправа се водила око питања да ли једна суфи медитација заиста може да промени свет? Чуле су се различите теорије, предлози, упутства, супротна гледишта, критике на рачун предавања, нови поступци за побољшање нечега што је већ вековима изложено провери. Едвард је био сит таквих расправа. Људи се затворе у неки азил и онда одатле спасавају свет, не излажући се притом никаквим ризицима – јер знају да ће их тамо, напољу, сви исмевати, чак и ако буду предложили неке сасвим конкретне идеје. Сваки члан те групе, понаособ, имао је посебну теорију о свему и свачему, и веровао да је његова истина једина важна и важећа; проводили су дане, ноћи, седмице и године у јаловим расправама, а да никад нису прихватили једину стварност коју нека замисао може имати: добра или лоша, она постоји само ако неко покуша да је спроведе у дело. Шта је суфи медитација? Шта је Бог? Шта је Спасење, ако свет уопште треба да буде спасен? Ништа. Ако би сви – ови овде и они напољу – живели свој живот и пустили друге да чине то исто, Бог би био присутан у сваком тренутку, у сваком зрну горушице, у прамену облака који се намах укаже и већ следећег часа ишчезне, Бог је био ту, а људи су и даље веровали да треба да наставе да га траже, јер им се чинило да би
128
било сувише просто и једноставно прихватити живот као један чин вере. Сетио се оне тако обичне, тако једноставне вежбе коју је чуо од мајстора суфизма, док је чекао Веронику да се врати за клавир: посматрати ружу. Зар је потребно ишта више од тога? Па ипак, и после искуства једне дубоке медитације, које им је омогућило да се приближе визијама раја, ови људи су поново расправљали, доказивали и образлагали своја становишта, критиковали, испредали теорије. Срео је Марин поглед. Она обори очи, али Едвард је чврсто решио да већ једном прекине ту мучну ситуацију; пришао јој је и ухватио је за руку. – Пусти ме, Едварде. Он је могао да каже „пођи са мном“, али није хтео то да чини пред тим људима који би били запрепашћени одлучним тоном његовог гласа. Зато му се чинило да је боље да клекне и упути јој молећив поглед. Мушкарци и жене се насмејаше. – Гледа у тебе као у праву светицу, Мари – примети неко. – То је последица јучерашње медитације. Али године ћутања научиле су Едварда да говори очима; био је у стању да сву своју енергију усмери у поглед. Као што је био савршено сигуран да је Вероника разумела његову нежност и љубав, тако је сад знао да ће Мари схватити његов очај, јер му је у том часу била преко потребна. Она се још мало нећкала. А онда је устала и узела га за руку. – Идемо да прошетамо – рече. – Нервозан си. И њих двоје поново изиђоше у врт. Чим су се нашли на безбедној удаљености, сигурни да их нико не може чути, Едвард прекиде ћутање:
129
– Већ годинама сам овде, у Вилету – рече. – Престао сам да срамотим своје родитеље, одрекао сам се свих амбиција, али Визије Раја ме нису напустиле. – Знам ја то – одговори Мари. – Много пута смо већ разговарали о томе. И знам на шта сад циљаш: време је да изађеш одавде. Едвард погледа у небо; да ли то значи да и она то исто осећа? – И све је то због девојке – настави Мари. – Видели смо много света како умире овде, унутра, и сви су они умрли изненада, али углавном тек пошто су већ дигли руке од живота. Ово је први пут да се то дешава једној младој, лепој, здравој особи – која још штошта треба да проживи. Вероника је овде једина која не би желела да остане у Вилету заувек. Њен пример нас наводи да се запитамо: а ми? Шта ми овде тражимо и очекујемо? Он климну главом, у знак одобравања. – Елем, и ја сам се синоћ запитала шта радим у овом санаторијуму. И установила сам да би било много занимљивије наћи се на тргу, на Три Моста, на пијаци испред позоришта и куповати јабуке, ћаскајући о времену. Наравно да бих морала да се поново борим са стварима на које сам већ и заборавила – неплаћеним рачунима, непријатностима са суседима, ироничним погледом људи који ме не схватају, самоћом, приговарањима моје деце. Али мислим да све то спада у живот, а цена коју треба да платимо суочавајући се с тим ситним проблемима знатно је мања од оне коју бисмо морали да платимо кад их не бисмо признали за своје. Помишљам да свратим данас код мог бившег мужа, само да бих му казала „хвала“. Шта ти мислиш? – Ништа. Да ли то значи да би и ја требало да одем код својих родитеља и да им то исто кажем? T
T
T
130
T
– Можда. У основи, за све што нам се у животу дешава, кривица је искључиво наша. Многи су пролазили кроз исте тешкоће као и ми, али су другачије реаговали. Ми смо изабрали најлакши пут: одвојену стварност. Едвард је знао да је Мари у праву. – Ја имам воље да отпочнем живот из почетка, Едварде. Да чиним грешке које сам одувек желела да чиним, а никад нисам имала храбрости. Да се суочим с паником која може поново да се јави, али она би сад у мени изазвала само умор, јер знам да од ње нећу ни умрети, па чак ни изгубити свест. Могу стећи нове пријатеље и научити их да буду луди, да би постали мудри. Рекла бих им да се не придржавају правила о лепом понашању, да открију свој властити живот, жеље, пустоловине, и ДА ЖИВЕ! Католицима бих цитирала Проповедника, муслиманима Куран, Јеврејима Тору, а атеистима Аристотела. Никад више не бих била адвокат, али могла бих да искористим своје искуство држећи предавања о мушкарцима и женама који су спознали истину постојања, и чији сви списи могу да се сажму у једну једину реч: „Живите!“ Ако будете живели, Бог ће живети с вама. Ако одбијете да преузмете своје ризике, Он ће се вратити на далека Небеса и биће само предмет филозофских спекулација. Сви то знају. Али нико се не усуђује да учини први корак. Можда из страха да га не прогласе лудим; а ако ништа друго, нас двоје смо бар тог страха ослобођени, Едварде. Већ смо прошли кроз Вилет . – Једино не можемо да се кандидујемо за председника Републике. Опозиција би нам стално натурала на нос нашу прошлост. Мари се сложи и насмеја. – Сита сам оваквог живота. Не знам да ли ћу успети да победим страх и изађем одавде, једном засвагда, али T
131
T
већ ми је дозлогрдило и Братство, и овај врт, и Вилет , а немам више снаге ни да изигравам лудило. – Ако ја то учиним, хоћеш ли и ти? – Ти то нећеш учинити. – Умало већ нисам, пре неколико минута. – Не знам, Едварде. Све ме је то заморило, али већ сам се навикла. – Кад сам ушао овамо, с дијагнозом шизофреније, ти си утрошила силне дане и месеце поклањајући ми пажњу и третирајући ме као људско биће. И ја сам се већ привикавао на живот који сам одлучио да водим, на драгу стварност коју сам сам створио, али ти ми ниси дозволила. У почетку сам те мрзео, а сада те волим. Желим да и ти изађеш из Вилета , Мари, као што сам ја већ изашао из свог одвојеног света. Мари се удаљи, без одговора. T
T
T
T
У малој библиотеци у Вилету – коју нико није посећивао – Едвард није нашао ни Куран, ни Аристотела, ни друге филозофе које је Мари помињала. Али наишао је на текст једног песника: И зато рекох самом себи: Судбина безумника биће и моја. Иди, једи хлеб свој с радошћу И вино своје испијај у сласт Јер Бог је већ примио дела твоја. Нека ти одежда вазда буде бела А глава мирисавим уљем пошкропљена. Уживај живот с вољеном женом У сваком своме дану таштом Што ти га подари Бог под сунцем, Јер то ти је у животу додељено И да у раду изгараш под сунцем. Следи путеве свога срца И жеље својих очију Свестан да ће ти Бог затражити рачун. T
132
T
– Бог ће на крају тражити да му положимо рачуне – рече Едвард, наглас. – А ја ћу онда рећи: „Провео сам један део свог живота гледајући ветар, али сам заборавио да сејем, и нисам искористио своје дане, нити сам попио вино које ми је било понуђено. Али једног дана осетио сам да сам спреман и вратио сам се своме Послу. Испричао сам људима своје Визије Раја, као што су Бах, Ван Гог, Вагнер, Бетовен, Ајнштајн и драги лудаци чинили пре мене.“ Он ће казати да сам изашао из болнице да не бих гледао једну девојку како умире, али она ће тада већ бити на Небу, и заузеће се за мене. – Шта то говориш? – прекиде га библиотекар. – Желим да изађем из Вилета – одговори Едвард, повишеним тоном. – Имам посла. Библиотекар притисну једно звонце и убрзо се појавише два болничара. – Хоћу да изађем одавде – понови Едвард, сав усплахирен. – Добро се осећам, пустите ме да разговарам с доктором Игором. Али она двојица су га већ шчепала, један за једну, други за другу руку. Едвард покуша да се ослободи, али је знао да нема изгледа. – Запао си у кризу, смири се – рече један од њих. – Ми ћемо се већ побринути за тебе. Едвард поче да се расправља. – Пустите ме да разговарам с доктором Игором. Имам штошта да му кажем, и убеђен сам да ће ме разумети! Људи су га већ вукли према спаваоници. – Пустите ме! – викао је Едвард. – Саслушајте ме, барем један минут. T
133
T
Пут до спаваонице водио је кроз салу за дневни боравак, где су у то доба дана сви болесници били на окупу. Едвард се свађао, и напетост је почела да расте. – Пустите га! Он је луд! Неки су се смејали, други су лупали рукама о столове и столице. – Ово је болница! Нико од нас није обавезан да се понаша као ви! Један болничар дошапну драгом: – Морамо да их застрашимо, или ће за који час ствари измаћи контроли. – Постоји само један начин. – То се доктору Игору неће допасти. – Било би још горе кад би видео ову банду манијака како руше његов обожавани санаторијум. Вероника се нагло пренула иза сна, обливена хладним знојем. Напољу је владала неописива галама, а њој је била потребна тишина да би наставила да спава. Али граја није престајала. Устала је, полу-буновна, и одбауљала до сале за дневни боравак таман на време да види како она двојица вуку Едварда, а нови болничари пристижу са спремним шприцевима. – Шта то радите? – врисну. – Вероника! Шизофреничар се њој обратио! Изговорио је њено име! Осећајући неку мешавину стида и изненађења, Вероника покуша да им приђе, али један од болничара јој препречи пут. – Шта то треба да значи? Ја нисам овде зато што сам луда! Не смете тако поступати са мном!
134
Успела је да одгурне болничара, док су остали болесници вриштали и дизали толику ларму да је њу подилазила језа. Да ли треба да потражи доктора Игора, и сместа оде одатле? – Вероника! Он је поново изговорио њено име. Натчовечанским напором Едвард је напокон успео да се ослободи оне двојице. Али уместо да изјури напоље, остао је да стоји у месту, као укопан, исто као и претходне ноћи, крај клавира. Као неком чаролијом, све се наједном зауставило, у ишчекивању следећег потеза. Један од болничара поново му је пришао, али Едвард га погледа, усредсредивши сву своју енергију у тај поглед. – Поћи ћу са вама. Већ знам куда ме водите, и знам да бисте хтели да то сви сазнају. Сачекајте само тренутак. Болничар закључи да вреди сачекати; уосталом, изгледало је да се све вратило у нормалу. – Мислим да ти… мислим да ми ти много значиш – рече Едвард Вероники. – Ти не можеш да говориш. Ти не живиш у овом свету, и не знаш да се ја зовем Вероника. Ти ниси ноћас био са мном, за име света, кажи да ниси био. – Био сам. Она га ухвати за руку. Лудаци су викали, тапшали, добацивали простаклуке. – Куда те то воде? – На третман. – Идем и ја с тобом. – Не вреди. Само ћеш се уплашити, чак и ако ти будем јемчио да то не боли, да ништа не осећам. А и
135
много је боље од седатива јер се много брже долази свести. Вероника није знала о чему он заправо говори. Покајала се што га је ухватила за руку; сад је једино желела да се изгуби одатле, што пре, да прикрије свој стид, да никада више не види тог човека који је присуствовао изливу свега најгнуснијег и најпрљавијег што у њој постоји – а ипак се и даље опходи према њој с нежношћу. Али тад се поново сетила Мариних речи: да не треба да објашњава свој живот никоме, па чак ни том младићу који је стајао испред ње. – Идем са тобом. Болничари се сложише да је можда тако и боље: шизофреничара више није требало савлађивати, ишао је добровољно. Кад су стигли у спаваоницу, Едвард сам леже на кревет. Ту су већ чекала двојица с неком чудноватом направом и једном врећом пуном платнених трака. Едвард се окрете према Вероники и замоли је да седне на суседни кревет. – За који минут, прича ће се разгласити по целом Вилету . И сви ће постати мирни као бубице, јер чак и у најмахнитијем лудилу постоји извесна доза страха. Само онај ко је већ прошао кроз све ово, зна да то и није баш тако страшно. Болничари су слушали разговор, и нису веровали том шизофренику ни реч. Напротив, морало је страшно да боли – али зар ико зна шта се збива у глави једног лудака. Једина сувисла ствар коју је младић рекао тицала се страха: прича ће се, у трен ока, раширити по целом Вилету и мир ће се поново вратити. – Легао си пре времена – рече му један од њих. T
T
T
T
136
Едвард устаде, а они простреше преко кревета неки гумирани прекривач. – Е, сад можеш да легнеш. Он послуша. Био је миран, као да је све то за њега пука рутина. Болничари свезаше неколико платнених трака око Едвардовог тела и гурнуше му парче гуме у уста. – То је зато да не би, нехотице, загризао језик – рече један болничар Вероники, задовољан што може да пружи једно стручно објашњење, које је уједно било и упозорење. Ону необичну направу – не много већу од кутије за ципеле, с неколико дугмади и с три индикатора с казаљкама – поставише на столицу поред кревета. Из ње су штрчале две жице на чијим је крајевима висило нешто налик на слушалице. Један болничар прислони слушалице на Едвардове слепоочнице. Други је, како је изгледало, подешавао справу, окрећући дугмад час удесно час улево. Иако није могао да говори због оне гуме у устима, Едвард је нетремице гледао у Веронику, као да јој поручује: „Не брини ништа, не бој се“. – Подешено је на сто тридесет волти у нула кома три секунде – рече болничар који се бавио направом. – Крећемо. Притисну једно дугме и справа поче да зуји. Истог тренутка, Едвардове очи се застакленише, а тело поче тако силовито да му се грчи и извија да би – само да није био везан оним тракама – сломио кичму. – Престаните с тим! – повика Вероника. – Већ смо престали – одговори болничар, склањајући слушалице с Едвардових слепоочница. Али без обзира на то, тело је наставило да се грчи, а глава се тако бесомучно бацакала лево-десно, да је један од
137
присутних морао да је обухвати ракама не би ли је смирио. Други је спаковао справу у њену футролу, и сео да попуши цигарету. Цео призор је трајао неколико минута. На махове је изгледало да се тело смирује а онда би га поново спопадали грчеви, док се један болничар напрезао из све снаге да некако фиксира Едвардову главу. Малопомало, грчеви се проредише, да би напокон потпуно престали. Едвардове очи биле су још отворене, и болничар их затвори, као што се чини мртвацима. Затим извуче гуму из младићевих уста, одвеза га и склони платнене траке у футролу са машином. – Дејство електро-шока траје сат времена – рече девојци, која више није вриштала. Изгледала је као хипнотисана оним што је управо видела. – Све је у реду. Ускоро ће доћи к себи и биће мирнији. Чим га је погодио први струјни удар, Едвард је осетио оно што му је одраније већ било познато; нормални вид му је слабио, као да неко навлачи завесу – а онда је свега нестало. Није било ни патње, ни бола, али је већ посматрао друге пацијенте под шок-терапијом и знао је како је то језив призор. Затим га обузе потпуни мир. Ако је, пре неколико минута, препознао наговештаје неког новог осећања у свом срцу, ако је почео да увиђа да постоји, или му се учинило да постоји, и једна другачија љубав од оне коју су му родитељи пружали, електро-шок, или електротерапија, како су то стручњаци радије називали, сигурно ће га вратити у нормално стање. Главни учинак електротерапије јесте заборављање свежих сећања. Едвард није смео да потхрањује немогуће снове. Није смео да упире поглед у будућност која не постоји; његове мисли морале су да остану
138
окренуте прошлости, иначе ће заиста пожелети да се врати у живот. Један сат касније Летка уђе у спаваоницу која је била готово пуста – ако се изузме један кревет на којем је лежао неки младић. И једна столица, на којој је седела нека девојка. Кад је пришла ближе, видела је да је девојка поново повраћала, а глава јој је била погнута и накривљена на десну страну. Летка се окрете да позове помоћ, али Вероника подиже главу. – Није то ништа – рече. – Имала сам нови напад, али је већ прошао. Летка је нежно обгрли и одведе до клозета. – То је мушки клозет – рече девојка. – Нема никога, ништа не брини. Летка јој скиде упрљани пуловер, опра га и рашири преко радијатора да се суши. Затим узе свој вунени џемпер и обуче га Вероники. – Задржи га. Дошла сам овамо да се опростим. Девојка је деловала одсутно, као да је више ништа не занима. Летка је одведе натраг, до столице на којој је малочас седела. – Он ће се ускоро пробудити. Можда ће му у први мах бити тешко да се сети шта се десило, али памћење ће му се брзо вратити. Немој да се уплашиш ако те не буде одмах препознао. – Нећу – одговори Вероника. – Јер више ни саму себе не могу да препознам. Летка привуче једну столицу, и седе поред Веронике. Толико је већ времена провела у Вилету да је ништа не кошта да се задржи још који тренутак и поприча с том девојком. T
139
T
– Сећаш се нашег првог сусрета? Тога дана сам ти испричала једну причу, покушавајући да објасним да је свет управо онакав каквим га ми видимо. Сви су сматрали краља лудим само зато што је хтео да наметне један поредак који више није постојао у свести његових поданика. Међутим, у животу има ствари које, без обзира из ког угла их посматрамо, остају стално исте – и вреде подједнако за све људе. Као, на пример, љубав. Летка примети да су се Вероникине очи измениле. Одлучи да настави. – Чини ми се да ако неко коме је остало још јако мало од живота, одлучи да то мало преосталог времена проведе поред болесничке постеље, гледајући човека који ту спава, онда то има везе с љубављу. И рекла бих још нешто: ако је за то време дотична особа доживела срчани напад, а никога о томе није известила – само зато да не би морала ни за тренутак да се удаљава од тог човека – онда то значи да та љубав може да се разбукти. – Али то може бити и очајање – рече Вероника. – Покушај да докажемо да, на крају крајева, нема разлога да се настави борба под сунцем. Не могу бити заљубљена у човека који живи у неком другом свету. – Сви ми живимо у неком свом посебном свету. Али ако погледаш звездано небо, видећеш да се сви ти различити светови спајају образујући сазвежђа, сунчеве системе, галаксије. Вероника устаде и приђе Едвардовом узглављу. Помиловала га је по коси. Била је задовољна што има с ким да поразговара. – Пре много година, док сам још била дете, кад би ме мајка терала да вежбам клавир, ја сам говорила самој себи да ћу бити стању добро да свирам тек кад будем била заљубљена. И ноћас први пут у животу, осетила
140
сам да звуци сами излазе из мојих прстију, као да ја немам никакву власт над оним што чиним. Нека сила ме је водила, стварала мелодије и акорде за које никад нисам ни помишљала да бих умела да их одсвирам. И ја сам се препустила клавиру јер сам се непосредно пре тога препустила том човеку, а да он није дотакао ни влас моје косе. Јуче ја нисам била иста особа, ни кад сам се препустила уживању у сексу, ни док сам свирала клавир. А опет, мислим да сам то ипак била ја. Вероника одмахну главом. – Све ово што говорим нема никаквог смисла. Летка се сетила својих сусрета у безваздушном простору, са свим оним бићима која су лебдела у различитим димензијама. Хтела је то да исприча Вероники, али се уплашила да би тиме могла још више да је збуни. – Пре но што ми будеш поновила да ћеш умрети, дозволи ми још нешто да ти кажем: има људи који читавог живота жуде за само једним тренутком какав си ти доживела ноћас, али га никад не дочекају. И зато, ако већ мораш да умреш сада, умри са срцем пуним љубави. Летка устаде. – Немаш шта да изгубиш. Многи људи не допуштају себи љубав управо због тога – што тиме стављају многе ствари на коцку, било да се тичу прошлости или будућности. У твом случају, постоји само садашњост. Пришла је Вероники и пољубила је. – Ако будем овде остала још неко време, на крају ћу одустати од намере да одем. Излечила сам се од депресије, али сам открила, овде, унутра, друге видове лудила. Желим да их понесем са собом и да почнем да посматрам живот својим властитим очима.
141
Кад сам дошла, била сам депресивна жена. Данас сам луда, и врло сам поносна због тога. Тамо, напољу, понашаћу се потпуно исто као и остали. Пазарићу у самопослугама, ћаскати с пријатељицама о којекаквим глупостима, траћити драгоцено време испред телевизора. Али знам да ми је душа слободна, и да могу да сањарим и општим са световима за које нисам ни слутила да постоје, пре но што сам овамо ушла. Допустићу себи понеку лудорију, само да би други могли да кажу: ова је изашла из Вилета ! Али знам да ће ми душа бити испуњена, јер мој живот напокон има смисла. Моћи ћу да гледам залазак сунца и да верујем да се иза њега крије Бог. Кад ме неко буде превише гњавио, одбрусићу му нешто простачки, и неће ме се тицати шта ће ко да мисли. Јер ионако ће сви говорити: ова је изашла из Вилета ! Гледаћу мушкарце на улици, право у очи, без стида да ћу тиме можда пробудити њихову жудњу. А одмах затим, свратићу у неку продавницу увозне робе, купити најбоља вина која ми мој џеп може приуштити и отићи кући да их попијем с мојим мужем, јер желим да поделим радост и смех с тим човеком кога толико волим. Он ће ми рећи, кроз смех, ти си луда ! А ја ћу одговорити: наравно да јесам, била сам у Вилету! И лудило ме је ослободило. А сада, драги мој мужу, мораћеш сваке године да тражиш одсуство и да ме поведеш да упознам неке опасне планине, јер морам да се изложим опасности живота. Људи ће говорити: изашла је из Вилета и сад хоће и мужа да зарази својим лудилом ! А он ће увидети да су људи у праву, и захваљиваће Богу што наш брак баш сада изнова почиње, и што смо луди – јер лудаци су и измислили љубав. T
T
T
T
T
T
T
T
T
142
T
Летка изађе, певушећи неку мелодију коју Вероника никад није чула.
Дан је био напоран, али успешан. Доктор Игор је настојао да сачува хладнокрвност и равнодушност једног научника, али није успео да обузда своје одушевљење: лечење тровања витриолом давало је задивљујуће резултате! – Данас немате заказано – рече Мари, која је ушла без куцања. – Нећу вас дуго задржавати. Заправо, хтела бих само да вас упитам за једно мишљење. „Данас сви траже да чују моје мишљење“, помисли доктор Игор сетивши се девојке и њеног питања о сексу. – Едвард је управо примио електро-шок. – Електро-терапија; молим вас користите исправан назив, иначе ће изгледати да смо ми овде нека гомила дивљака. – Доктор Игор је успео да прикрије изненађење, а касније ће већ установити ко је то одлучио. – и ако вас занима моје мишљење о томе, морам вам разјаснити да се та метода у данашње време не примењује као некада. – Али је опасна. – Била је веома опасна; нису умели да одреде одговарајућу волтажу, тачно место где треба поставити електроде, и много је људи умрло од можданог удара у току третмана. Али ствари су се измениле; данас се електротерапија упражњава с неупоредиво већом техничком прецизношћу, а има ту предност што изазива тренутну амнезију, чиме се избегава хемијска интоксикација проузрокована дуготрајним узимањем лекова. Прочитајте неколико психијатријских часописа, 143
молим вас, и немојте бркати електротерапију са електро-шоковима јужноамеричких мучитеља. Ето. Дао сам вам мишљење које сте тражили. А сад морам да се вратим свом послу. Мари се није ни померила. – Нисам то дошла да вас питам. Мене заправо занима да ли могу да изађем одавде. – Ви већ излазите кад год вам се прохте, и враћате се јер тако желите – и зато што ваш муж има довољно новца да вас држи на једном тако скупом месту као што је ово. Можда би пре требало да ме питате да ли сте излечени, а ја вам на то могу одговорити само новим питањем: излечени, од чега? Ви ћете рећи: излечена од страха, од паничног синдрома. А Ја ћу вам одговорити: Али Мари, ви већ три године не патите више од тога. – Значи да сам излечена. – Не, наравно да нисте. Јер то и није била ваша болест. У тези коју пишем и коју треба да браним у Словеначкој академији наука (доктор Игор није желео да улази у појединости о витриолу) покушавам да проучим такозвано „нормално“ људско понашање. Многи лекари пре мене већ су вршили таква истраживања и дошли су до закључка да је нормалност само питање опште сагласности, односно, другим речима, ако већина људи сматра да је нешто исправно, онда то и постаје исправно. Постоје ствари у људском понашању којима управља обичан здрав разум: постављање дугмади на предњој страни кошуље је питање логике, јер би било веома тешко закопчавати их са стране, а потпуно немогуће ако би се налазила на леђима. Друге ствари, међутим, намећу се и прихватају само зато што све више људи почиње да верује да тако треба да буде. Навешћу вам два примера: јесте ли се икад T
T
T
T
T
T
144
запитали зашто су слова на писаћој машини распоређена тако како јесу? – Искрено говорећи, нисам. – Назовимо тај распоред QWERTZ, јер су тако поређана слова у првом горњем низу. Ја сам се питао зашто је то тако и нашао сам одговор: прву писаћу машину изумео је Кристофер Шолес, хиљаду осамсто седамдесет и треће, да би поједноставио писање. Али убрзо се појавио један проблем: ако би неко куцао великом брзином, дирке са словима би се заглавиле и закочиле машину. Тада је Солес смислио распоред QWERTZ, који је приморао дактилографе да куцају спорије. – Невероватно. – Али истинито. Тако је Ремингтон – који је до тада производио шиваће машине – употребио распоред QWERTZ на својим првим писаћим машинама. Тако је све више људи било принуђено да усвоји тај систем, а онда су и друге фабрике прешле на производњу таквих машина, све док, временом, тај распоред није постао једини и општеважећи. Да поновим: дирке на писаћим машинама и рачунарима поређане су тако да би се куцало спорије, а не брже, схватате? Покушајте да замените места словима и нећете наћи ниједног купца за свој производ. Кад је први пут у животу видела писаћу машину, Мари се заиста запитала зашто слова нису поређана абецедним редом. Али никад више о томе није размишљала, јер је била убеђена да постојећи распоред убрзава куцање. – Јесте ли били у Фиренци? – Нисам. – Треба да одете, није много далеко. Елем, на катедрали у Фиренци постоји један предиван сат, који је израдио Паоло Учело хиљаду четиристо четрдесет и T
145
T
треће. Али тај сат има једну необичну појединост: иако показује време – као и сви други сатови – његове казаљке се крећу у супротном смеру од оног на који смо навикли. – Какве то има везе са мојом болешћу? – Само полако, доћи ћемо и на то. Дакле, стварајући тај сат Паоло Учело није намеравао да буде оригиналан: заправо, у то доба постојало је још неколико таквих сатова, поред других чије су казаљке ишле у смеру који данас познајемо. Из неког нама непознатог разлога, можда зато што је Велики Војвода имао сат са казаљкама које су се кретале у смеру који данас сматрамо „правилним“ тај смер се наметнуо као једини исправан – а Учелов сат је проглашен за одступање од правила или, просто речено, за лудост. Доктор Игор направи паузу. Али знао је да Мари помно прати његово излагање. – А сад да се вратимо вашој болести: свако људско биће је једино, јединствено, са особеним својствима, нагонима, уживањима, тежњама ка пустоловинама. Али друштво свима намеће један заједнички образац понашања – а људи се најчешће чак и не запитају зашто. Једноставно га прихватају, као што су и дактилографи прихватили распоред QWERTZ као најбољи могући. Јесте ли икад у животу срели некога ко се запитао зашто казаљке на сату иду у једном смеру, а не у супротном? – Нисам. – Кад би неко то упитао, вероватно би чуо одговор: ти си луд. А ако би и даље био упоран, саговорници би покушали да смисле неко објашњење, али би брзо одустали – јер не постоји никакав други разлог осим оног који сам вам навео. А сад ми поновите ваше питање. – Јесам ли оздравила? 146
– Нисте. Ви сте једна другачија особа, која жели да се изједначи са осталима. А то се, с мог становишта, сматра тешком болешћу. – Болесно је бити другачији? – Болесно је кад неко себе присиљава да постане исти као други: то изазива неурозе, психозе, параноје. Болесно је желети бити исти, јер то подразумева насиље над природом, супротстављање Божјим законима – јер Бог, у свим гајевима и шумама света, није створио ниједан лист који би био једнак неком другом. Али ви сматрате да бити различит значи бити луд, и зато сте изабрали Вилет за живот. Јер, пошто су овде сви другачији, ви сте постали исти као сви остали. Јесте ли ме схватили? Марија климну главом. – Зато што немају храбрости да буду другачије, поједине особе се окрећу против природе, а њихов организам почиње да лучи витриол – или горчину, како се обично назива тај отров. – Шта је то витриол? Доктор Игор увиде да је далеко забраздио, и одлучи да промени тему. – Није важно шта је витриол. Хоћу да кажем само следеће: по свему судећи, ви нисте оздравили. Марија је имала за собом дугогодишње судско искуство и решила је да га сада примени. Први тактички потез налаже да се претварамо како се слажемо са противником, да бисмо га одмах затим навели да прихвати сасвим супротно мишљење. – Слажем се са вама. Дошла сам овамо из једног врло конкретног разлога – паничног синдрома – а остала сам због другог, потпуно апстрактног: неспособности да се суочим с једним другачијим животом, без посла и без мужа. Слажем се са вама: T
T
147
изгубила сам вољу да започнем нови живот, који захтева стицање нових навика. И више од тога: слажем се да је правила у једној болници, чак и уз електрошокове – извините, електро-терапију, како ви више волите да кажете – кућни ред, хистеричне нападе појединих пацијената, много лакше подносити него правила једног света који, по вашим речима, чини све да би био и остао исти. Међутим, синоћ сам, сасвим случајно, слушала једну жену како свира клавир. Свирала је маестрално, као ретко ко кога сам икада чула. Док сам слушала музику, размишљала сам о свима онима који су се напатили компонујући те сонате, прелудијуме, адађа, и о подсмеху који су морали да подносе кад су показивали своје комаде – другачије – онима који су владали светом музике. О тешкоћама и понижењима кроз која су пролазили да би пронашли неког ко би платио извођење. На звиждуке којима их је често дочекивала публика која још није била навикнута на таква сазвучја. И најгоре од свега, мислила сам: нису патили само композитори, већ пати сад и ова девојка која свира њихову музику, с толико душе, јер зна да ће умрети. А ја, зар ја нећу такође умрети? Где ли сам ја оставила своју душу? Кад бих успела да је нађем, можда бих и ја могла да одсвирам мелодију свог живота с истим таквим заносом? Доктор Игор је слушао, без речи. Изгледа да су његове замисли уродиле плодом, али још је било прерано да би био сигуран у то. – Где сам оставила своју душу? – поново упита Марија. – У прошлости. У оном што сам умишљала да је мој живот. Оставила сам своју душу заробљену у времену кад сам имала кућу, мужа, посао којег сам желела да се отарасим, али никад нисам смогла храбрости.
148
Моја је душа остала у мојој прошлости. Али данас се пробила довде, и ја је поново осећам у свом телу, пуну полета. Још не знам тачно шта ћу да радим; знам само да сам утрошила три дуге године само да бих схватила да ме је живот гурао на један другачији пут, а ја нисам хтела њиме да кренем. – Чини ми се да примећујем извесне знаке побољшања – рече доктор Игор. – Нисам ни морала да тражим дозволу за излазак из Вилета . Довољно је било изаћи на капију, и никад се више не вратити. Али морала сам ово да кажем некоме, и кажем сада вама: умирање те девојке омогућило ми је да схватим свој живот. – Мислим да се они знаци побољшања претварају у једно чудесно оздрављење – насмеја се доктор Игор. – Шта намеравате да радите? – Да одем у Ел Салвадор, да се старам о деци. – Нема потребе да идете тако далеко: на мање од двеста километара одавде, налази се Сарајево. Рат је завршен, али проблеми су остали. – Ићи ћу у Сарајево. Доктор Игор извуче један формулар из фиоке и пажљиво га попуни. Затим устаде и отпрати Мари до врата. – Нека вас Бог прати – рече он, затварајући врата. Није волео да се везује за своје пацијенте, али никад није успео то да избегне. Марија ће му свакако недостајати у Вилету . T
T
T
T
Кад је Едвард отворио очи, девојка је и даље стајала крај његове постеље. После првих електро-шокова, дуго би се напрезао да се сети шта му се десило – уосталом, 149
то је и била сврха те терапије: да изазове делимичну амнезију, тако да пацијент заборави на проблем који га мучи и да се мало смири. Међутим, што се терапија чешће понављала, њено дејство је трајало све краће и слабије; одмах је препознао девојку. – Помињао си визије раја, док си спавао – рекла је, милујући га по коси. Визије Раја? Да, Визије Раја. Едвард је погледа. Хтео је све да јој исприча. Међутим, баш у том тренутку, уђе болничарка са шприцем у руци. – Време је да примите инјекцију – рече Вероники. – Наређење доктора Игора. – Данас сам већ примила, и нећете ми је опет дати – одговори она. – и уопште ми није ни стало да изађем одавде. Нећу послушати ниједну наредбу, ниједно правило, ништа од свега на шта ме будете присиљавали. Болничарка је очигледно навикла на такве реакције. – Онда ћемо, нажалост, морати да вас успавамо. – Ја морам да разговарам с тобом – рече Едвард. – Пусти је нек ти да ту инјекцију. Вероника подврну рукав и болничарка јој убризга лек. – Добра девојчица – рече. – Зашто не изађете из те мрачне собе и не прошетате мало? – Ти се стидиш због оног што се синоћ десило – рече Едвард, док су шетали по дворишту. – Стидела сам се, у почетку. Али сад се поносим. И желим да чујем о твојим визијама раја, јер сам јуче била близу да доживим нешто слично. – Онда морам најпре да погледам у даљину, далеко изван зидова Вилета . – Па уради то. T
T
150
Едвард се окрете и упери поглед у даљину, али не према зидовима болничких зграда, нити према дворишту у коме су болесници ходали у тишини, већ према једној улици на другом континенту, у земљи где је или пљуштало као из кабла или није било ни капи кише.
Едвард је могао да осети мирис те земље – било је доба суше и прашина му је улазила у ноздрве, али то му је пријало, јер осећати земљу значило је осећати се живим. Возио је увозни бицикл, имао седамнаест година и управо је завршио амерички колеџ у Бразилији, који су похађала деца свих дипломата. Мрзео је Бразилију, али је волео Бразилце. Његов отац је пре две године био наименован за амбасадора Југославије, у време кад још нико није ни слутио крвави распад земље. Милошевић још није дошао на власт; мушкарци и жене су живели са својим разликама, и покушавали да се некако ускладе, упркос регионалним трвењима. Прво амбасадорско место његовог оца био је управо Бразил – Едвард је сањао о плажама, карневалу, фудбалским утакмицама, музици – а обрео се у тој престоници, далеко од морске обале, подигнутој само да би пружила уточиште политичарима, чиновницима, дипломатама и њиховој деци, која нису знала шта да раде у таквом једном граду. Едварду је било мрско што ту живи; проводио је дане скапавајући над књигом, покушавајући – безуспешно – да се зближи с друговима из разреда, тражећи начина – и не налазећи га – да се заинтересује за кола, тениске патике, крпице чувених марки, једину тему разговора међу младима. 151
С времена на време приређивале су се забаве, на којима су се младићи опијали на једној страни дворане, а девојке глумиле равнодушност, окупљене на другој страни. Дрога је стално била у оптицају, и Едвард је већ испробао практично све могуће врсте, али ниједна од њих није успела да га привуче. Увек је био или сувише узбуђен или превише ошамућен, а у оба случаја губио је занимање за све што се око њега дешавало. Његови родитељи били су забринути. Требало је припремити сина да крене очевим стопама, и мада је Едвард био обдарен готово свим неопходним способностима и склоностима – вољом за учењем, истанчаним уметничким укусом, смислом за језике, занимањем за политику – недостајала му је једна особина, вероватно пресудна за бављење дипломатијом: лакоћа успостављања контаката. Ма колико га његови родитељи водили на забаве и пријеме, отворили широм кућу за његове пријатеље из америчког колеџа и увек му давали богат џепарац, Едвард се ретко кад појављивао у нечијем друштву. Једнога дана мајка га је упитала зашто не доводи другове на ручак или вечеру. – Већ су ми познате све марке патика, знам имена свих девојака које је лако одвести у кревет. Немамо више о чему да разговарамо. И тако је било све док се није појавила Бразилка. Амбасадор и његова жена мало су се смирили кад је њихов син почео да излази и да се касно враћа кући. Нико није знао како се она појавила, али једног дана Едвард ју је довео кући на вечеру. Девојка је била образована и лепо васпитана, и они су били задовољни; дечко ће напокон постати отворенији и слободнији у друштву. Осим тога, обоје су помислили – али нису једно другом то признали – да их присуство је девојке
152
ослобађа великог терета – сумње да је Едвард хомосексуалац! Опходили су се према Марији (тако се девојка звала) с љубазношћу будућих свекра и свекрве, иако су знали да ће кроз две године добити премештај, и није им било ни на крај памети да би им се син могао оженити особом из једне тако егзотичне земље. Планирали су да нађу неку девојку из добре куће у Француској или Немачкој, која би могла достојно да прати блиставу дипломатску каријеру коју је амбасадор спремао за свога сина. Међутим, Едвард се све више заљубљивао. Забринута, мајка се посаветовала с мужем. – Дипломатска вештина састоји се у томе да се противник остави да чека – рече амбасадор. – Дешава се да прва љубав никад не избледи, али увек прође. Едвард се, међутим, толико променио да га је било тешко препознати. Почео је да довлачи кући неке чудне књиге, поставио некакву пирамиду насред собе, и ту су он и Марија сваке ноћи палили миришљаве штапиће и сатима седели непомични, пиљећи у један необичан цртеж окачен на зиду. Едвардов успех у америчкој школи почео је да попушта. Мајка није разумевала португалски, али видела је корице књига: крстове, ломаче, вештице на вешалима, егзотичне симболе. – Наш син чита опасне ствари. – Опасно је оно што се дешава на Балкану – одговори амбасадор. – Проносе се гласине да Словенија жели независност, а то нас може увести у рат. Мајка, међутим, нимало није марила за политику; хтела је да зна шта се то збива с њеним сином. – А каква је то манија паљења штапића?
153
– Да би се пригушио мирис марихуане – рекао је амбасадор. – Наш син је стекао изванредно образовање, и сигурно није толико блесав да поверује да ти миришљави штапићи могу да привуку духове. – Мој син да се упетља у дрогу! – Ма то ће проћи. И ја сам пушио марихуану у његовим годинама. Брзо ће му се смучити, као што се и мени смучила. Жена се мало умирила: њен муж је био човек искусан и умео је да примењује, чак и у кругу породице, врхунско умеће дипломатије: чекање. Једнога дана, Едвард затражи да му купе бицикл. – Имаш шофера и мерцедес. Шта ће ти бицикл? – Да будем ближи природи. Марија и ја се спремамо да отпутујемо на десетак дана – рече. – Ту близу има једно место с богатим налазиштима кристала, а Марија каже да они зраче позитивну енергију. Мајка и отац били су одгојени у комунистичком режиму: колико је њима познато, кристали спадају у минерале, с правилним распоредом атома, и не емитују никакву енергију, била она позитивна или негативна. Кад су се мало распитали, сазнали су да су те идеје о „енергији кристала“ ушле у моду. Једино не би ваљало ако би њихов син начео ту тему на неком званичном пријему: испао би смешан у очима саговорника. Први пут, амбасадор је признао да ситуација постаје озбиљна. Бразилија је град који живи од гласина, и сви би ускоро сазнали да се Едвард бави примитивним празноверицама. И, што је још горе, његови супарници у амбасади могли би помислити да је све то чуо од родитеља, а дипломатија – поред умећа чекања – изискује и способност да се, у свакој прилици, очува утисак поштовања конвенција и протокола.
154
– Сине мој, то тако даље не иде – рече отац. – Ја имам добре везе у Министарству иностраних послова Југославије. Ти ћеш бити сјајан дипломата, и зато мораш умети да се поставиш пред светом. Едвард је изашао из куће и није се враћао целе ноћи. Родитељи су звали Маријине, окретали телефоне свих мртвачница и болница у граду – али ништа нису сазнали. Мајка је изгубила поверење у способност свога мужа да се избори с проблемима у породици, иако је био одличан посредник у преговорима са странцима. Сутрадан, у неко доба, Едвард се ипак појавио, изгладнео и неиспаван. Чим је јео, повукао се у собу, упалио штапиће, изговорио своје мантре и преспавао остатак вечери и целу следећу ноћ. Кад се најзад пробудио, нов-новцат бицикл чекао га је пред вратима. – Иди да видиш те твоје кристале – рече мајка. – Ја ћу оцу већ некако објаснити. И тако се, тог поподнева, по жеги и прашини, Едвард упутио, сав срећан, према Маријиној кући. Град је био тако добро пројектован (по мишљењу архитеката) или тако лоше (по Едвардовом мишљењу) да улице готово и нису имале углове. Возио је једном брзом саобраћајницом, загледан у небо пуно облака који не доносе кишу, кад је наједном осетио како се успиње према том истом небу, невероватном брзином, да би се одмах затим суновратио и нашао на асфалту. ТРАС! „Доживео сам несрећу.“ Хтео је да се окрене, јер му је лице било приљубљено уз асфалт, али је увидео да више не влада својим телом. Чуо је шкрипу аутомобилских кочница, људе који су нешто викали, некога ко му је пришао и покушао да га подигне, али га је предухитрио нови повик „Не дирајте
155
га! Ако га померите, можете да га осакатите за цео живот!“ Секунде су споро протицале и Едварда поче да обузима страх. За разлику од својих родитеља, он је веровао у Бога и у живот после смрти, али је ипак сматрао да то није праведно, умрети тако, са седамнаест година, гледајући асфалт, и то још у туђој земљи. – Јесте ли добро? – зачу неки глас. Не, није био добро, није успевао ни да се помакне, нити да било шта каже. Најгоре од свега било је то што није изгубио свест, што му је било савршено јасно шта се дешава и каква га је невоља задесила. Да ли то значи да ће остати свестан до последњег тренутка? Зар Бог нема нимало милости према њему, и то управо у тренутку кад Га је тражио с толико жара, упркос свему и у инат свима. – Хитна помоћ тек што није стигла – шапнуо му је неко, ухвативши га за руку. – Не знам да ли ме можете чути, али будите мирни – није ништа страшно. Да, могао је да чује, и волео би да та особа – неки мушкарац – настави да прича, да му јемчи да то није ништа страшно, иако је био већ довољно одрастао да схвати да то сви увек говоре кад је стање веома озбиљно. Помислио је на Марију, на предео с кристалним планинама, пуним позитивног зрачења – за разлику од Бразилије где је била концентрисана највећа количина негативне енергије коју је открио у својим медитацијама. Секунде су прерасле у минуте, људи су и даље покушавали да га утеше, и – први пут откако је пао – поче да осећа бол. Био је то оштар бол који је долазио однекуд из главе и ширио се читавим телом. – Стигли су – рече човек који га је држао за руку. – Већ сутра ћете поново возити бицикл. 156
Али се сутрадан Едвард налазио у болници, с обе ноге и једном руком у гипсу, без икаквих изгледа да изађе одатле бар следећих тридесетак дана, принуђен да слуша мајку како непрестано плаче, оца како нервозно телефонира, лекаре који сваких пет минута понављају да су критична двадесет и четири сата већ прошла и да нема никаквих оштећења мозга. Породица се обратила америчкој амбасади – која је увек била подозрива према дијагнозама државних болница и зато је редовно држала своју властиту, најмодернију хитну службу, уз списак бразилских лекара које су сматрали довољно стручним да укажу помоћ њиховим дипломатама. С времена на време, у складу с политиком добросуседских односа, та служба је била на располагању и другим дипломатским представништвима. Американци су донели своје апарате, последњу реч технике, обавили сијасет нових испитивања, и дошли до закључка до којег су увек долазили: лекари из државне болнице поставили су тачну дијагнозу и одредили правилну терапију. Можда су лекари у државној болници и били добри, али је програм бразилске телевизије био лош, као уосталом и било где другде на свету, тако да Едвард није имао шта да ради. Марија се све ређе појављивала – можда је нашла драгог сапутника за излет у кристалне планине. За разлику од чудног понашања његове девојке, амбасадор и његова жена свакодневно су га посећивали, али су одбијали да му доносе књиге на португалском које је имао у кући, под изговором да ће ускоро добити премештај и да нема сврхе да учи један језик који никад више неће морати да користи. У тим околностима, Едварду није преостајало ништа друго него да ћаска с другим болесницима, да расправља о
157
фудбалу са болничарима и да чита којекакве часописе који би му дошли до руку. Тако је прекраћивао време све док му једног дана један од болничара није донео књигу, коју је управо добио на поклон, али је сматрао да је „сувише дебела за читање“. Тај тренутак означиће преокрет у Едвардовом животу и први корак на једном необичном путу који ће га одвести у Вилет , одвојити од стварности и потпуно отуђити од начина живота његових вршњака. Књига је говорила о визионарима који су уздрмали свет – особама које су имале своју властиту визију земаљског раја, и посветиле свој живот настојању да ту визију поделе с другима. Ту је био Исус Христос, али и Дарвин, са својом теоријом да човек води порекло од мајмуна; Фројд, који је открио значај и важност снова; Колумбо, који је заложио краљичине драгуље да би се упустио у потрагу за новим континентом; Маркс, са својом идејом да сви заслужују подједнаке шансе у животу. Ту су били и свеци, попут Игнација Лојоле, Баскијца који је спавао са сваком женом на коју би наишао, побио силне непријатеље у безбројним биткама, док није рањен у Памплони, да би напослетку спознао свет лежећи у постељи у којој се опорављао. Тереза Авилска, која је желела по сваку цену да пронађе пут ка Богу, а нашла га је, сасвим случајно, кад је ходала неким ходником и застала испред једне слике. Свети Антоније, човек уморан од живота, који је решио да се повуче у пустињу где је провео десет година борећи се са демонима, изложен свим могућим искушењима. Фрањо Асишки, младић као и он, чврсто решен да разговара с птицама и да се одрекне будућности коју су му родитељи наменили. T
T
Још исте вечери почео је да чита ту „дебели књигу“, јер није имао ништа боље чиме би се забавио. Усред ноћи 158
ушла је болничарка да га пита да ли му нешто треба, јер је једино у његовој соби још горело светло. Едвард је само одмахнуо руком, не дижући поглед с књиге. Мушкарци и жене који су уздрмали свет. Обични људи, попут њега, његовог оца или девојке коју је губио, испуњени истим сумњама и немирима који муче све нас у нашој једноличној свакодневици. Људи који се нису нарочито занимали за религију, Бога, просветљење или освешћење, све док једног дана нису одлучили да промене свој живот из корена. И што је било још занимљивије, књига је говорила да је свако од њих доживео један „чаробни тренутак“ који га је подстакао да се упусти у потрагу за властитом визијом раја. Људи који нису дозволили да им живот прође улудо, и који су, да би постигли оно што су наумили, просили милостињу или се улагивали краљевима – кршећи законе или се излажући бесу моћника свога доба. Користили су дипломатску вештину или силу, али никад нису устукнули, увек спремни да превладају сваку тешкоћу која би им само послужила као нови изазов. Сутрадан је Едвард дао свој златни сат болничару који му је позајмио књигу, замолио га да га прода и купи све постојеће књиге о тој теми. Али других књига није било. Зато је покушао да чита животописе неких од тих занесењака, али њих су редовно описивали као изабранике, надахнуте Божјом промисли, а не као обичне људе који, као и сви други, морају да се боре за своје идеје. Едвард је, под снажним дејством оног што је прочитао, почео озбиљно да разматра могућност да постане светац, сматрајући да саобраћајна несрећа заправо означава преломни тренутак у његовом животу. Али лежао је непокретан, с ногама у гипсу, никаква му се визија није јављала нити је прошао поред неке слике која би му протресла душу, није имао пријатеље да с 159
њима сагради капелицу у унутрашњости бразилске висоравни, а пустиње су биле сувише далеко, у жаришту политичких сукоба. Ипак, и у таквом стању, могао је нешто да учини: да научи да слика и покуша на тај начин да представи свету визије оних изузетних људи и жена. Кад су му скинули гипс и кад се вратио у амбасаду – обасут бригом, нежношћу, и свом могућом пажњом коју сину једног амбасадора указују други дипломатски службеници, замолио је мајку да га упише на курс сликања. Мајка му је на то рекла да је исувише изостајао с наставе у Америчком колеџу и да је крајње време да надокнади пропуштено. Али Едвард се успротивио; није имао више воље да настави с учењем природних наука. Желео је да постане сликар. У једном тренутку непажње, објаснио је и разлог: – Морам да насликам визије Раја. Мајка не рече ништа и обећа му да ће се распитати код пријатељица који је најбољи сликарски курс у граду. Кад се амбасадор те вечери вратио с посла, затекао је жену сву уплакану у својој соби. – Наш син је полудео – казала је, кроз сузе. – Несрећа му је оштетила мозак! – Немогуће! – одговори амбасадор, озлојеђен. – Прегледали су га лекари које су Американци препоручили. Жена му исприча шта је чула од сина. – То је природан младалачки бунт. Сачекај мало и видећеш да ће се све вратити на нормалу.
160
Али овога пута чекање није уродило плодом. Два дана касније, пошто му је досадило да чека савет мајчиних пријатељица, Едвард је одлучио да се сам упише на курс сликања. Почео је да учи мешање боја и перспективу, али је почео и да се дружи са светом који никад није ни помињао марке патика или моделе аутомобила. – Он се дружи с уметницима! – вајкала се мајка амбасадору, поново уплакана. – Пусти дечка на миру – одговорио је амбасадор. – Брзо ће му досадити, као што се десило и са девојком, кристалима, пирамидама, штапићима и марихуаном. Али време је пролазило а Едвардова соба се претворила у импровизовани атеље, пренатрпан сликама које су родитељима деловале потпуно бесмислено: били су то некакви кругови, егзотичне комбинације боја, примитивни симболи помешани са људским фигурама у молитвеном ставу. Едвард, некадашњи усамљени младић који за две године боравка у Бразилији никад није довео кући ниједног пријатеља, сада је напунио кућу необичним сподобама, одевеним апа-трапа, зараслим у косу или браду, које су слушале неке ужасне плоче, неподношљиво гласно, пиле и пушиле преко сваке мере и испољавале потпуно непознавање правила лепог понашања. Једнога дана, управница Америчког колеџа позва амбасадорову жену на разговор. – Ваш син се сигурно навукао на дрогу – рече. – Његов успех у школи је недовољан, а ако овако настави, изгубиће право на даље школовање. Жена оде право у амбасадорову канцеларију и исприча му шта је управо чула. – Ти непрестано само понављаш да ће се временом све вратити на нормалу! – викала је, избезумљено. – Син ти је дрогиран, луд, има неки тежак мождани 161
поремећај, а ти се бавиш коктелима и друштвеним скуповима! – Говори тише – замолио је. – Нећу говорити тише, никад више у животу, све док ти не предузмеш нешто! Том дечку је потребна помоћ, схваташ ли ти то? Лекарска помоћ! Тргни се мало и учини нешто. Забринут да би женин испад могао да му нашкоди пред његовим службеницима, а и обесхрабрен чињеницом да је Едвардово интересовање за сликарство потрајало дуже него што је очекивао, амбасадор – човек практичан, који је умео да нађе излаз из сваке ситуације – разрадио је стратегију савлађивања проблема. Најпре је телефонирао свом колеги, америчком амбасадору, и најљубазније га замолио да поново одобри коришћење њихових апарата за нова испитивања. Молба је била испуњена. Затим се опет обратио лекарима, објаснио им ситуацију и замолио их да понове све налазе. Не желећи да себи стварају проблеме, лекари су учинили све што се од њих тражило и закључили да налази не указују ни на какву аномалију. Пре но што је амбасадор отишао, морао је да потпише један документ у којем је стајало да, од тог и тог датума, ослобађа америчку амбасаду одговорности за препоруку њихова имена. Онда се амбасадор упутио у болницу у којој се Едвард лечио. Поразговарао је са управником, пожалио се на синовљев проблем и замолио га да – уз изговор да је у питању само обична контрола – ураде анализу крви не би ли открили дрогу у младићевом организму. Тако је и учињено. Али никаква дрога није пронађена.
162
Преостала му је трећа, и последња фаза стратегије: да поразговара са самим Едвардом и сазна шта се дешава. Тек кад буде располагао свим подацима, моћи ће да донесе одлуку коју би сматрао исправном. Отац и син седоше у дневну собу. – Мајка се брине за тебе – рече амбасадор. – Покварио си оцене, а постоји и опасност да ти не обнове упис. – Али моје оцене на курсу сликања су све боље, оче. – Твоје занимање за уметност је за сваку похвалу, али имаш читав живот пред собом да се тиме бавиш. У овом тренутку, треба да завршиш средњу школу, да бих ја могао даље да те усмеравам у дипломатској каријери. Едвард се дуго премишљао шта да одговори. Поново му је пролетео кроз главу саобраћајни удес, књига о визионарима – која му је заправо послужила само као путоказ у проналажењу своје праве вокације – помислио је на Марију, о којој више ништа није чуо. Дуго се колебао, али је напокон ипак одговорио. – Тата, ја не желим да будем дипломата. Хоћу да будем сликар. Отац је већ био припремљен на такав одговор, и знао је како да га заобиђе. – Бићеш сликар, нико ти не брани, али најпре заврши студије. Приредићемо изложбе у Београду, Загребу, Љубљани, Сарајеву. С утицајем који имам могу много да ти помогнем, али важно ми је да завршиш студије. – Ако то учиним, изабраћу лакши пут, тата. Уписаћу се на било који факултет, завршити нешто што ме не занима, али што доноси новац. Тада ће сликарство остати у другом плану, и ја ћу, мало-помало, заборавити своју праву вокацију. Морам да научим да зарађујем новац од сликарства.
163
Амбасадор поче да пада у ватру. – Ти све имаш, сине: породицу која те воли, кућу, новац, положај у друштву. Али, као што знаш, наша земља пролази кроз један врло тежак период, а говорка се чак и о грађанском рату. Може се десити да сутра више не будем у прилици да ти помогнем. – Ја ћу умети сам себи да помогнем, оче. Имај поверења у мене. Једнога дана насликаћу циклус слика под називом „Визије Раја“. Биће то визуелна прича о ономе што су поједини мушкарци и жене доживели само у својим душама. Амбасадор похвали синовљеву решеност, закључи разговор с осмехом и одлучи да му продужи рок за још месец дана – на крају крајева, дипломатија је уметност одлагања одлука до тренутка док оне не сазру саме од себе. Прође и тај месец, а Едвард је и даље посвећивао све своје време сликању, пријатељима-чудацима, музици која је била толико раздражујућа да је морала изазвати извесну психичку неуравнотеженост. Да би ствар била још црња, избачен је и из Америчког колеџа, јер се расправљао с професорком око постојања светаца. У последњем покушају, јер више није било времена за одлагање, амбасадор позва сина да поразговарају као два зрела мушкарца. – Едварде, ти си већ у годинама кад треба да преузмеш одговорност за свој живот. Ми смо све трпели, док год смо могли, али сад је крајње време да се оканеш те лудости да постанеш сликар и да почнеш да градиш своју каријеру. – Али тата, ја већ градим своју каријеру, као сликар. – Ти се оглушујеш о нашу љубав, напоре које смо уложили да бисмо ти пружили најбоље образовање. Пошто раније ниси био такав, ја све што се с тобом 164
дешава могу да протумачим једино као последицу саобраћајне несреће. – Знај да вас ја волим, више него иког и ишта на свету. Амбасадор се накашља. Није навикао на такве изливе нежности. – Е па онда, у име те љубави коју осећаш према нама, учини мајци по вољи. Окани се неко време те приче о сликарству, нађи пријатеље из свог сталежа и врати се учењу. – Али тата, ти ме ваљда волиш. Не можеш тако нешто тражити од мене, јер си ми увек давао прави пример, борећи се за оно до чега ти је стало. Сигурно не желиш да ја будем човек без властите воље. – Рекао сам ти: у име љубави . И никад то раније нисам говорио сине, али сада те молим. Због твоје љубави према нама, због наше љубави према теби, врати се кући, не само у буквалном, већ у суштинском смислу. Ти самог себе завараваш, бежећи од стварности. Откако си се родио, сви наши најлепши животни снови везани су за тебе. Ти си нама све: наша будућност, и наша прошлост. Моји су родитељи били обични службеници и ја сам се борио из петних жила да бих се пробио и успео у дипломатској каријери. И све то само да бих теби отворио простор, да бих ти олакшао ствари. Још увек имам пенкало којим сам потписао свој први документ као амбасадор, и сачувао сам га, с пуно љубави, да бих га предао теби оног дана кад будеш ступио на исту дужност. Немој да нас изневериш, сине. Ми нећемо живети још дуго, хоћемо да умремо мирни, знајући да си се добро снашао у животу. Ако нас стварно волиш, учини то што те молим. Ако нас не волиш, онда настави и даље по своме. T
T
165
Едвард је сатима посматрао небо изнад Бразилије, пратећи облаке који су пловили кроз плаветнило – лепи, али без и капи кише коју би просули на суву земљу централне бразилске висоравни. Био је празан као и они. Ако буде истрајао у свом избору, његова мајка ће пресвиснути од патње, отац ће изгубити вољу за свој позив, а обоје ће кривити сами себе за промашаје у васпитању вољеног сина. Ако, пак, одустане од оног што је наумио, Визије Раја никад неће угледати светлост дана, и ништа више на овом свету неће моћи да му поврати полет и задовољство. Осврнуо се око себе, видео своје слике, сетио се с колико је љубави и жара повлачио сваки потез, али наједном му се учинило да све то што је урадио није ништа нарочито. Био је обична варалица; желео је, пошто-пото, да постане нешто за шта га судбина није изабрала, а успео је само да разочара своје родитеље. Визије Раја биле су намењене изабраним људима који су приказани у књигама као јунаци и мученици властите вере. Људи који су од малих ногу знали да су потребни свету – а све оно што је писало у „дебелој књизи“ била је само пука пишчева измишљотина. За време вечере, рекао је родитељима да су били у праву: све је то само младалачки сан, а и његово одушевљење за сликарство такође је већ спласнуло. Родитељи су били пресрећни, мајка се од радости чак и заплакала и загрлила сина; све је опет било као пре. Те ноћи, амбасадор је, кришом, прославио своју победу, отворивши једну боцу шампањца коју је сам искапио. Кад је ушао у собу, његова жена је, први пут после ко зна колико месеци, мирно спавала. Сутрадан, затекоше у Едвардовој соби дар-мар, сва платна раздерана неким оштрим преметом, и младића како седи у једном ћошку и зури у небо. Мајка га је 166
загрлила, говорила му колико га воли, али Едвард није одговарао. Није више хтео да чује ни речи о љубави; био је сит те приче. Помислио је да може да одустане и послуша очеве савете, али већ је далеко одмакао у свом раду; савладао је јаз који дели човека од његовог сна, и сад је већ било исувише касно да се врати. Није могао да крене ни напред ни натраг. Онда је најједноставније било просто сићи с позорнице. Едвард је остао у Бразилу још пет месеци, под надзором специјалиста, који су поставили дијагнозу једне ретке врсте шизофреније, која је могла бити и последица пада са бицикла. Ускоро је и у Југославији букнуо грађански рат, амбасадор је морао хитно да се врати у земљу, проблеми су се нагомилали до те мере да породица није више могла да се стара о њему и једини излаз био је да га оставе у новоотвореном санаторијуму – Вилету . T
T
Кад је Едвард завршио своју причу био је већ мркли мрак, и обоје су цвокотали од хладноће. – Идемо унутра – рече он. – Већ служе вечеру. – Кад год сам, у детињству, ишла да посетим баку, дуго сам посматрала једну слику на зиду њене собе. Била је то једна жена – Наша Госпа – како кажу католици – која ј е лебдела на врху света наднесена над Земљу, с раширеним рукама из којих су се ширили зраци светлости. Али највише ме је збуњивало на тој слици то што је жена газила живу змију. Једном сам упитала баку: „Зар се она не боји змије? Зар се не плаши да ће је угристи за ногу и убити својим отровом?“
167
Бака је на то рекла: „Змија је донела на Земљу Добро и Зло, како каже Библија. А Мајка Божја својом љубављу влада и Добрим и Злим.“ – Какве то има везе са мојом причом? – Пошто те познајем једва недељу дана, било би исувише рано да кажем: волим те. А како, по свој прилици, нећу дочекати ни сутрашњи дан, већ је, такође, и прекасно да то кажем. Али највећа лудост мушкараца и жена је управо то: љубав. Твоја прича је, заправо, прича о љубави. Верујем да су ти твоји родитељи, најискреније, желели све најбоље, и баш та љубав умало није уништила сав твој живот. На слици моје баке Госпа је газила змију, а то значи да љубав има два лица. – Разумем шта хоћеш да кажеш – рече Едвард. – Ја сам их сам изазвао да ми дају електро-шок, само зато што ме ти збуњујеш. Не знам тачно шта осећам, али љубав ме је једном већ упропастила. – Нема разлога да се плашиш. Ја сам данас замолила доктора Игора да ме отпусти одавде, да ми дозволи да сама изаберем место где ћу заувек да склопим очи. Међутим, кад сам те угледала у шакама болничара, схватила сам коју слику желим имати пред очима у тренутку кад будем напуштала овај свет: твоје лице. И одлучила сам да останем. Док си спавао, у шоку, имала сам још један напад и помислила да је куцнуо мој час. Погледала сам твоје лице, покушала да докучим твоју причу и припремила се да умрем срећна. Али смрт ме је мимоишла – срце је још једном одолело, можда зато што сам млада. Он погну главу. – Немој да се стидиш што си вољен. Ја не тражим ништа, само да ми дозволиш да те волим, да још једну ноћ свирам клавир – ако још будем имала снаге за то.
168
Заузврат те молим само једно: ако чујеш да умирем, пожури у моју собу. Испуни ми последњу жељу. Едвард је дуго ћутао и Вероника је већ помислила да се повукао у свој свет и да се неће скоро вратити. Али напокон, погледавши у планине преко ограде, рече: – Ако хоћеш да изађеш, ја ћу те извести одавде. Сачекај само да узмем јакне и неки динар. Онда одлазимо заједно. – Неће дуго трајати, Едварде. Ти то врло добро знаш. Он није одговорио. Ушао је унутра и одмах се вратио с јакнама. – Трајаће читаву вечност, Вероника. Дуже него сви ови једнолични дани и ноћи које сам овде провео, трудећи се све време да заборавим визије раја. Скоро да сам и успео, али изгледа да се враћају. – Идемо! Лудаци чине лудости!
Те вечери, кад су се окупили у трпезарији, пацијенти су приметили да недостају четири особе. Летка, за коју су сви знали да је отпуштена, после дугог лечења. Мари, која је сигурно отишла у биоскоп, као што је често радила. Едвард, који се вероватно још није опоравио од електро-шока – на ту помисао сви премреше од страха и започеше вечеру у муклој тишини. И најзад, недостајала је девојка са зеленим очима и кестењастом косом. Она која, како је свима било познато, неће жива дочекати ни крај недеље.
169
Нико у Вилету није о смрти говорио отворено. Али сви би увек приметили нечије одсуство, иако су се понашали као да се ништа није десило. Гласине почеше да круже од стола до стола. Неки се чак и расплакаше, јер је девојка била пуна живота, а сад је, сиротица, сигурно лежала у малој мртвачници иза зграде санаторијума. Једино су се најодважнији усуђивали туда да прођу – па чак и они само усред бела дана, док је било светла. Унутра су стајала три мермерна стола, а бар на једном од њих увек је лежало неко ново тело покривено чаршавом. Сви су били убеђени да је Вероника сада тамо. Прави душевни болесници брзо су заборавили да је, недељу дана, санаторијум имао једну нову станарку, која им је често својом музиком реметила миран сан. Само је неколицина сазнавши за ту вест, осетила извесну жалост – углавном болничарке које су бделе крај Веронике на одељењу за интензивну негу. Али медицинско особље је било извежбано да се не везује превише за пацијенте, утолико пре што су сваког часа једни одлазили, други умирали, а великој већини је из дана у дан бивало све горе. Њихова жалост је мало дуже потрајала, али је и она брзо прошла. Међутим, најбројнији су били они који су вест примили глумећи запрепашћење, ожалошћеност, а заправо су осетили олакшање. Јер, Анђео Смрти је још једном прошао кроз Вилет , а они су остали поштеђени. T
T
T
T
Кад се „Братство“ окупило после вечере, један члан групе саопшти новост: Мари није отишла у биоскоп – отишла је заувек, а њему је оставила писмо за све њих. Изгледало је да та вест никог није нарочито погодила; Мари је увек деловала некако другачије, 170
сувише луда, неспособна да се потпуно прилагоди идеалним приликама у којима су живели. – Мари никад није схватила колико смо заправо срећни – рече један од њих. – Имамо пријатеље са сличним склоностима, држимо се устаљених навика, повремено заједнички излазимо у град, позивамо предаваче да нам говоре о важним темама, расправљамо о својим идејама. Успоставили смо савршену равнотежу у животу, на којој би нам многи људи напољу само позавидели. – А да и не говоримо о томе колико смо у Вилету заштићени од незапослености, последица рата, материјалних проблема, насиља – додаде други. – Постигли смо истински склад. – Мари ми је оставила једно писамце – поново се јави онај који је саопштио вест, показујући затворени коверат. – Замолила ме је да га прочитам наглас, као да је хтела да се опрости од свих нас. Најстарији члан групе отвори коверат и поступи по Мариној жељи. Хтео је да прекине читање на пола, али је већ било прекасно, па је наставио до краја. Док сам још била млада, и на почетку адвокатске каријере, наишла сам на стих једног енглеског песника који је на мене оставио врло упечатљив утисак. Гласио је отприлике овако: „Буди као извор који се прелива, а не као бунар с устајалом водом“. Одувек сам сматрала да песник греши: опасно је преливати се, јер тако можемо поплавити тле на којем живе нама драги људи и удавити их својом љубављу и заносом. Зато сам се целог живота трудила да будем бунар и да никад не прекорачим границе својих унутарњих зидова. А онда сам, из неког разлога који никад нећу открити, почела да патим од паничног T
171
T
синдрома. Претворила сам се управо у оно што сам свим силама желела да избегнем: у врело које се излило и поплавило све око себе. Због тога сам и доспела у Вилет. Кад сам се излечила, повукла сам се у бунар и упознала вас. И захвална сам вам на пријатељству, на пажњи и многим срећним тренуцима. Живели смо заједно као рибице у акваријуму, задовољни што нам неко досипа храну увек у исто време, а ми можемо, кад год нам се прохте, да гледамо спољашњи свет, наравно, само кроз стакла. Али синоћ, уз помоћ клавира и једне жене која је вероватно већ умрла, открила сам нешто веома важно: живот овде унутра био је потпуно исти као онај напољу. И овде и тамо, људи се окупљају у групе, граде своје одбрамбене бедеме, и не допуштају да ишта непознато поремети њихове јалове егзистенције. Обављају ствари које су навикли да обављају, проучавају бескорисне предмете, забављају се јер им је то обавеза, а шта се другима дешава то их се не тиче, нека сами решавају своје проблеме. У најбољем случају, погледају, као што сми смо и ми често гледали – дневник на телевизији – само да би се поново уверили колико су срећни, у једном свету пуном недаћа и неправди. Другим речима: живот „Братства“ се ни по чему не разликује од живота у спољашњем свету – јер сви заправо избегавају да сазнају шта се налази изван провидних зидова акваријума. То стање је и за мене дуго било окрепљујуће и корисно. Али људи се мењају и ја сад крећем у пустоловину – иако имам већ шездесет и пет година, и врло добро познајем сва ограничења свог поодмаклог доба. Идем у 172
Босну: тамо има људи који ме чекају, иако ме још не познају, нити ја познајем њих. Али знам да могу бити корисна, и да изазов једне пустоловине вреди више од хиљаде дана лагодног и удобног живота. Чим је писмо прочитано, чланови „Братства“ се разиђоше по својим собама, уверавајући сами себе да је Мари овог пута заиста полудела.
Едвард и Вероника изабраше најскупљи ресторан у Љубљани, наручише најбоља јела и искапише три боце вина из бербе осамдесет и осме, једне од најбољих у овом веку. За време вечере ни једном једином речи нису поменули Вилет , ни прошлост, ни будућност. – Допала ми се прича о змији – рече он, напунивши чашу по ко зна који пут. – Али твоја бака је била јако стара, па није умела добро да протумачи причу. – Имај поштовања према мојој баки! – повика Вероника, већ пијана, привукавши пажњу осталих гостију. – Да наздравимо баки ове девојке! – рече Едвард, подижући се са столице. – Да наздравимо баки ове лудаче поред мене, која мора да је побегла из Вилета ! Људи за околним столовима се поново вратише јелу, као да се ништа не дешава. – Да наздравимо мојој баби! – наваљивала је Вероника. Власник ресторана приђе њиховом столу. – Молим вас, понашајте се пристојно. Они се утишаше за тренутак, а онда поново почеше да галаме, да трабуњају глупости, да се недолично понашају. Газда ресторана поново се створи крај T
T
T
173
T
њиховог стола, рече им да не морају да плате рачун, али да треба сместа да се изгубе одатле. – Бар ћемо уштедети новац за ова папрено скупа вина! – наздрави Едвард. – Одлазимо, из ових стопа, док се газда не предомисли. Али човеку није било ни на крај памети да се предомишља. Већ је измицао Вероникину столицу, наизглед каваљерским гестом, чији је прави смисао био да јој помогне да устане што пре. Отишли су на мали трг, у самом центру града. Вероника погледа према својој соби у самостану, и за тили час све јој се разбистри у глави. Поново се сетила да су јој сати избројани. – Купи још вина! – замоли Едварда. Неки бар у близини био је отворен. Едвард донесе две боце и они седоше на трг и наставише да пију. – Шта је то моја баба погрешно протумачила? – упита Вероника. Едвард је био већ толико пијан и морао је да уложи велики напор не би ли се сетио онога што је рекао у ресторану. Али успео је. – Твоја баба је казала да жена стоји на змији зато што љубав мора да надвлада и Добро и Зло. То је лепо и романтично објашњење, али уопште није тачно; наиме, и ја сам видео ту слику, јер то је управо једна од мојих Визија Раја које сам хтео да насликам. И питао сам се зашто Девицу увек тако приказују. – Па зашто? – Зато што је Девица, као оваплоћење женске енергије, моћна укротитељка змије, која представља оличење мудрости. Ако си обратила пажњу на прстен који носи доктор Игор, могла си на њему да запазиш симбол медицине: две змије обавијене око штапа.
174
Љубав је јача од мудрости, као што је Девица јача од змије. За њу, надахнуће је све. Она не просуђује добро и зло. – Знаш шта још? – додаде Вероника. – Девица никад није марила за туђе мишљење. Замисли само да је морала објаснити целом свету причу о Светом Духу! Али она ништа није објашњавала, само је рекла: „Тако се десило“. А знаш шта су други вероватно на то рекли? – Наравно. Да је луда! Обоје се насмејаше. Вероника подиже чашу. – Живели! Боље би ти било да насликаш Визије Раја, уместо што о њима причаш. – Прво ћу насликати тебе – одговори Едвард. Недалеко од малог трга налази се један брежуљак. На врху брежуљка налази се мали утврђени град. Вероника и Едвард успеше се уз стрмину, псујући и смејући се, клизајући се по леду и жалећи се на умор. Поред бедема стоји огромна жута дизалица. Свако ко се први пут нађе у Љубљани, помислиће да су у току радови на тврђави и да ће она ускоро бити потпуно обновљена. Али житељи града знају да та дизалица већ годинама стоји на истом месту – иако нико не зна прави разлог. Вероника је испричала Едварду како деца у вртићима, кад год им затраже да нацртају љубљанску тврђаву, не пропуштају да сместе на цртеж и ту дизалицу. – Ако ћемо право, дизалица је свакако боље очувана од тврђаве. Едвард се насмеја. – Ти си већ морала да будеш мртва – примети, још увек под дејством алкохола, али с призвуком стрепње у гласу. – Твоје срце није требало да издржи овај успон. Вероника му притисну на усне један дуги пољубац.
175
– Погледај добро моје лице – рече. – Сачувај га у очима своје душе, да би могао једног дана да га насликаш по сећању. Ако баш хоћеш, почни с њим, али се свакако врати сликању. То је моја последња молба и жеља. Верујеш ли у Бога? – Верујем. – Онда се закуни, пред Богом у кога верујеш, да ћеш ме насликати. – Кунем се. – И да ћеш, после тога, наставити да сликаш. – Не знам да ли се могу у то заклети. – Можеш. И још нешто ћу ти рећи: хвала ти што си дао смисао мом животу. Дошла сам на овај свет да бих проживела све што ми се десило, да покушам самоубиство, да упропастим срце, да сретнем тебе, да се попнем на ову тврђаву како би ти се моје лице урезало у душу. То је једини разлог због којег сам дошла на свет: да ти омогућим да се вратиш на пут с којег си скренуо. Не дозволи да ми живот буде узалудан. – Можда је прерано или прекасно, свеједно, али морам да ти кажем исто оно што си ти мени рекла: волим те. И не мораш ми ни веровати, јер можда је то лудост, плод моје фантазије. Вероника се приви уз њега и замоли Бога, у кога није веровала, да је тог часа узме. Склопила је очи и осетила да је и он то учинио. А онда утону у сан, дубок, без снова. Смрт је била нежна, мирисала на вино и миловала је по коси.
Едвард осети да га неко лупка по рамену. Кад је отворио очи, већ је свитало. 176
– Можете отићи у општинско коначиште – рече чувар. – Смрзнућете се ако останете овде. У делићу секунде, присети се свега што се синоћ догодило. У његовом наручју лежала је једна шћућурена жена. – Она је… она је мртва. Али жена се промешкољи и отвори очи. – Шта се десило? – упита Вероника. – Ништа – одговори Едвард, подижући је. – Или, боље речено, чудо: још један дан живота.
Чим је доктор Игор ушао у ординацију и упалио светло – и даље је касно свитало, јер је те године зима трајала дуже него обично – један болничар закуца на врата. „Данас је баш рано почело“, помисли. Биће то напоран дан, због разговора с девојком. Припремао се за то целе недеље, а ноћас је једва успео да заспи. – Имам забрињавајуће вести – рече болничар. – Нестала су нам два пацијента: амбасадоров син и девојка с проблемом на срцу. – Ви сте обични неспособњаковићи! Обезбеђење ове болнице никад ни на шта није ни личило! – Али досад нико није покушао да побегне – узврати болничар, преплашен. – Нисмо ни знали да је тако нешто могуће. – Излазите одавде! Морам под хитно да саставим извештај за власнике, да обавестим полицију, да предузмем низ мера. И реците да ме више нико не омета, јер такве ствари потрају сатима! Болничар изађе, сав убледео, знајући да ће се део терета те непријатне ситуације свалити и на његова 177
плећа, јер тако моћни увек искористе слабије. Могао би се заклети да ће бити отпуштен још пре истека радног времена. Доктор Игор таман стави блок на сто испред себе и отвори га, с намером да скицира свој извештај, кад се одједном предомисли. Угаси светло, остаде у ординацији слабо осветљеној шкртим зимским сунцем које се тек рађало, и насмеши се. Успео је. Ускоро ће моћи да приведе крају своја истраживања и утврди једини поуздани знак излечења од тровања витриолом: свест о животу . А обелоданиће и лек којим се служио у свом првом великом опиту изведеном на пацијенту: свест о смрти . Вероватно су постојале и друге методе, али доктор Игор је решио да своју тезу заснује на јединој коју је могао научно да испита, захваљујући једној девојци која се, сасвим случајно, уплела у његову судбину. Стигла је у критичном стању, с озбиљним тровањем, с првим знацима коме. Висила је између живота и смрти готово недељу дана, што је било сасвим довољно да њему сине сјајна идеја о експерименту. Све је зависило само од једне једине ствари: девојчине способности да преживи. И успела је. Без икаквих озбиљних последица, или неизлечивог оштећења; ако буде водила рачуна о свом здрављу, живеће колико и он, а можда и дуже. T
T
T
T
Али једино је доктор Игор то знао, као што му је такође било познато да неуспеле самоубице, пре или касније, најчешће покушају поново. Зашто је не би искористио као заморче, да види хоће ли успети да одстрани Витриол – или Горчину – из њеног организма?
178
И тако је доктор Игор сковао план. Применивши лек познат као фенотал, успео је да симулира симптоме срчаног напада. Недељу дана редовно је примала инјекције тог лека, и мора да је била страшно уплашена – јер је имала времена да размишља о смрти, али и о свом животу. На тај начин, према тези доктора Игора ( Свест о смрти подстиче нас на живот , гласиће наслов закључног поглавља његовог научног рада) девојка је сама прочистила свој организам од Витриола, и вероватно неће поновити свој чин. T
T
Тог дана је требало да се састане с њом и да јој саопшти како се, захваљујући инјекцијама, стање њеног срца нагло побољшало и да више нема опасности од напада. Вероникино бекство из Вилета поштедело га је непријатности да изрекне још једну лаж. T
T
Оно што доктор Игор није умео да предвиди било је „заразно“ дејство лечења тровања од Витриола. Многи пацијенти у Вилету препали су се при помисли на полагану и неизбежну смрт. Мора да су се сви замислили над оним што губе, принуђени да преиспитају читав свој живот. Мари је затражила отпуст. Други су затражили ревизију својих случајева. Највише га је, ипак, забрињавао амбасадоров син, који је једноставно нестао – сигурно помажући Вероники у бекству. „Можда су још увек заједно“, помисли доктор. Било како било, амбасадоров син је знао где је Вилет , и неће му бити тешко да се врати, ако буде хтео. Доктор Игор је био исувише одушевљен резултатима да би бринуо о ситницама. Неколико тренутака мучила га је једна друга сумња: пре или касније, Вероника ће увидети да јој не прети T
T
T
T
179
смрт од срца. Тада ће сигурно отићи код неког специјалисте који ће јој рећи да је у њеном организму све у савршеном реду. А онда ће, на основу тога, закључити да је лекар из Вилета био потпуни неспособњаковић. Али, свима који се упусте у истраживање забрањених и неприкосновених ствари потребна је извесна храброст и спремност да буду несхваћени. А шта са свим оним данима које ће проводити у страху од блиске смрти? Доктор Игор подробно размотри све аргументе и закључи: на крају крајева, није то ништа страшно. Она ће сваки дан доживљавати као чудо – што он заправо и јесте, поготову ако узмемо у обзир безбројне могућности неочекиваних догађаја који нас могу задесити у свакој секунди нашег крхког постојања. Примети да су зраци сунца постали јачи и сјајнији, а то значи да су пацијенти већ на доручку. Не задуго, његова ће чекаоница бити пуна, поново ће га затрпати рутински проблеми, и зато је боље да се, без одлагања, позабави својом тезом. И он поче, помно и подробно, да описује свој експеримент с Вероником; а што се тиче извештаја о пропустима у обезбеђењу болнице, њих ће оставити за касније. На дан Свете Бернардете, 1998. T
T
180
T
Белешка о писцу Пауло Коељо је рођен у Риу де Жанеиру 1947. године. У Бразилу се афирмисао као писац текстова које је певао чувени рок певач Раул Сеишас; његове композиције изводиле су и све велике звезде бразилске музичке сцене седамдесетих и осамдесетих година. Пауло Коељо је проучавао магију и окултизам од своје 25. године. Пошто је пешице прешао пут ходочасника дуг 830 km до Сантјага де Компостеле, написао је 1986. године књигу Дневник једног чаробњака , која је убрзо постала бестселер у Бразилу. Након Алхемичара (1988), који је његов први светски бестселер, Коељо је објавио још неколико књига, од којих се истичу: Брида (1990), Валкирије (1992), На обали реке Пједре седела сам и плакала (1994), Мактуб (1994), Пета гора (1996) и Приручник за ратнике светлости (1997), Вероника је одлучила да умре (1998), Ђаво и госпођица Прим (2000), Једанаест минута (2003), Захир (2005), Вјештица из Портобела (2006). Дела Паула Коеља преведена су на преко 66 језика и објављена у преко 150 земаља у укупном тиражу од више од 100 милиона примерака. Само Алхемичар , са T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
181
T
којим је овај „ најчитанији латиноамерички писац после Маркеса “ ( The Economist ) стекао светску славу, продат је у тиражу од преко 41 милион примерака. Америчко друштво књижара прогласило је роман Алхемичар најбољом књигом за младе у 1994. години, француски часопис Elle књигом године и995, у Савезној Републици Југославији је добио награду „Златни бестселер“ Телевизије Београд и Вечерњих новости (1995, 1996). Француска влада доделила је Паулу Коељу највише одликовање у области културе: Витез реда књижевности и уметности . Његова дела изванредног поетског стила, која подстичу нашу способност да сањамо, посредством језика који се не обраћа нашем разуму, већ нашим срцима – донела су му репутацију једног од 15 најпопуларнијих писаца на свету (према анкети часописа Le Nouvel Economiste ) Алхемичар је представљао тему мјузикла који је изведен у Јапану 1997. године; послужио је и као инспирација за симфонију коју је компоновао Валтер Тајеб (чији је снимак пустила у продају фебруара 1998. компанија BMG Classics ); а компанија Warner Brothers откупила је права са снимање филма. Ову „својеврсну филозофску бајку“ критичари су поредили са Малим принцом Сент Егзиперија зато што одише животним оптимизмом и сан тумачи не као бекство него као начин спознавања скривене реалности. T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
T
182
T
ЕЛЕКТРОНСКА ВЕРЗИЈА писмо је промијењено у ћирилицу • поправљене су грешке настале при уносу текста и при преводу • додата је биљешка о писцу, ажурирана према најновијим подацима
ПлетиСан 2008.