Uspon Evrope: 1450 - 1789

ISTORIJA EVROPE

DRAGOLJUB R. ŢIVOJINOVIĆ

USPON EVROPE (1450 – 1789)

1

ISTORIJA EVROPE

2

DRAGOLJUB R. ŢIVOJINOVIĆ

USPON EVROPE 1450-1789

MATICA SRPSKA

3

NADI I BRANI NEDELJKOVIĆ sa po št o vanje m

4

SADRŢAJ

UVOD PRVI DEO (1450-1598)

I. HUMANIZAM I RENESANSA Politiĉke i ekonomske prilike u Italiji 19: Firenca 21; Humanizam 22; Potraga za antikom 22; Filozofi i teolozi 23; Humanizam i obrazovanje 24; Renesansna umetnost 24: Pozna renesansa 26; Renesansa u Evropi 28; Humanizam severne Evrope 28: Erazmo i Tomas Mor 29; Nikolo Makijaveli 30

II. TEHNIKA, NAUKA I OTKRIĆA Štampa 32; Nova ratna tehnika 35; Poĉeci moderne nauke 36; Filozofija nauke 38; Geografska otkrića 40; Kolumbo i novi svet 43; Fernando Magelan 43; Poĉeci španske kolonizacije u novom svetu 44; Portugalska imperija 46

III. REFORMACIJA Verske prilike u predveĉerje reformacije 48; Luter i njegovo delo 50; Luterovi sledbenici 52; Nemaĉki seljaĉki rat 53; Minsterski eksperiment 55; Širenje reformacije u Nemaĉkoj 55; Širenje reformacije u Evropi 56; Reformacija u Švajcarskoj. Cirih 57; Ţan Kalvin 58; Ţeneva u doba Kalvina 59; Reformacija u Engleskoj 60; Puritanci 62; Politiĉke teorije protestantizma i katoliĉanstva 62; Ţan Boden i teorija suvereniteta 64; Verski radikalizam 64

IV. KATOLIĈKA REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA Katoliĉka crkva i reforma 66; Crkveni redovi 67; Ignacije Lojola i jezuiti 68; Sabor u Trentu i reforma crkve 70; Protestantizam i Nemaĉko Carstvo 71; Ĉovek i vera 73

V. PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene 75; Gradovi 76; Selo i seljaštvo 78; Industrijski razvitak 80; Profiti, kamate, mobilnost 81; Revolucija cena 82; Posle dice revolucije cena 83; Trgovaĉka revolucija 86; Antverpen 89; Ban karstvo 90

5

VI. APSOLUTISTIĈKA MONARHIJA Administracija 94; Oruţane snage 96; Finansije 97; Odnosi izmedu cr kve i drţave 99; Apsolutistiĉka monarhija u ratu 101; Italijanski sistern 101; Italijanski ratovi (1494-1559) 102; Rivalstvo Habsburgovaca i Valoa 103; Sveto Rimsko Carstvo 105; Venecija 107

VII. ZAPADNA EVROPA U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA Mir u Kato-Kambreziju 111; Pitanje nasleda u Francuskoj 112; Hugenoti 112; Katarina Mediĉi i verski ratovi 114; Bartolomejska noć 115; Filip II i Morisci 116; Poĉetak i tok revolucije u Nizozemskoj 116; Alba u Ni zozemskoj 118; Pomirenje u Ganu 119; Španija i Portugalija 120; Anri III i Liga u Francuskoj 121; Engleska, Španija i Nizozemska 122; Nepobediva armada 123; Anri IV Navarski 124: Kraj španskih ratova 126 VIII. SEVERNA I ISTOĈNA EVROPA Švedska 128; Poljska 131; Rusija 134

IX. OSMANSKO CARSTVO Poĉeci 139; Turska kao velika sila 140: Opadanje turske moći 142; Temelji osmanske drţave 144; Privreda i društvo 146; Kulturni ţivot 148 X. UMETNOST I KNJIŢEVNOST Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura 150; Muzika 153; Knjiţevnost 155

DRUGI DEO (1598-1713) I. PRIVREDA I DRUŠTVO Demografske promene 161; Gradovi 162; Selo i seljaštvo 164; Društvena mobilnost. Plemstvo 168; Industrija i manufaktura 170: Amsterdam 172; Pomorstvo i kolonijalizam 172; Kolber i merkantilizam 1 74: II. VERSKI ŢIVOT Katoliĉanstvo 177; Papstvo 178; Katoliĉanstvo u Francuskoj 180; Prote stantizam 180; Jansenizam. Blez Paskal 184; Vera i razum 185; Progoni veštica 187; Pravoslavlje 188

6

III. ORUŢANE SNAGE I RAT Osnovne karakteristike 191; Francuska armija 197; Pruska armija 199; Ruska vojska 199; Mornarica 200

IV. POBUNI: I USTANCI Pobune u zapadnoj Evropi 207; Pobune u srednjoj i istoĉnoj Evropi 210

V. TEORIJA I POLITIKA Vladar i zakon 217; Tomas Hobs 218; Baruh Spinoza 219; Samjuel Pufen dorf 220; Dţon Lok 221; Instrumenti politiĉke vlasti 222; Predstavniĉka tela 225; Poreski sistem 227

VI. NAUKA I UMETNOST Biologija i medicina 230; Hemija 231; Isak Njutn 231; Uĉena društva i akademije 232; Školstvo 233; Knjiţevnost 236; Pozorište 236; Muzika 238; Umetnost baroka 238; Umetnost u Francuskoj i Engleskoj 241 VII. TRIDESETOGODIŠNJI RAT (1618-1648) Ĉeška i ustanak 244; Kato}ici i protestanti 244; Danska 247; Edikt o resti tuciji 248; Švedska invazija Nemaĉke 249; Francusko-švedski rat 250; Ratna razaranja 251; Vestfalski mir 251; Uspon Brandenburga - Pruske i Austrije 252; Austrija 254; Sveto Rimsko Carstvo 256

VIII. FRANCUSKA Anri IV 257; Regentstvo 259; Rišelje i hugenoti 260; Spoljna politika 262; Mazaren 262: Fronda 263; Vladavina Luja XIV 265; Liĉnost Luja XIV 265; Finansije 266; RatovI Luja XIV 267; Verska politika 268; Kulturne prilike 269; Novi zapleti 270; Rat za špansko naslede 271; Utrehtski mir 272

IX. ENGLESKA Dţems i (1603-1625) 273; Ĉarls I. Zaoštravanje sukoba 275; GraĊanski rat (1642-1649) 278; Kromvelova republika 279; Restauracija. Ĉarls II 281 ; Dţems II i „slavna revolucija“ 284; Ustavni dokumenti i vlast vladara 285; Ratovi sa Francuskom 286

7

X. ŠPANIJA Filip III 289: Proterivanje Moriska 290; Filip IV i Olivares 292; Španija i ra tovi u Evropi 293; Ustanci u Kataloniji i Portugaliji 294; Španija posle Olivaresa 296; Španija u drugoj polovini XVII veka 297; Špansko naslede 298

XI. NIZOZEMSKA Politiĉki sistem 300: Sukobi u Nizozemskoj 302; Nizozemska republika (1650-1672) 304; Restauracija Oranskih 307: Nizozemska posle 1688. 309

XII. SEVERNA EVROPA Danska 310; Švedska 314; Poljska 319

XIII. RUSIJA I TURSKA Rusija 324; Vrerne nereda 324; Stabilizacija u Rusiji 325; Ratovi sa Polj skom i kozaei 329; Unutrašnji razvitak 330 Poĉetak vladavine Petra Veli-kog 332; Osmansko Carstvo 333; Pobune i nemiri 334; Ratovi u Aziji i Evropi 336 Poraz Turske i Karlovaĉki mir 340

TREĆI DEO (1713-1789)

I. PRIVREDNI ŢIVOT Demografske promene i njihove posledice 345; Poljoprivreda 34 7 ; Indu strija 350; Banke i bankarstvo 354: MeĊunarodna trgovina 356; Ekonom ske teorije i praksa 360 II. DRUŠTVO Seljaštvo 367; Zemljoposednici i plemići 370; Gradovi i gradani 373;

III. VLADA I BIROKRATIJA Priroda kraljevske vlasti 377; Drţavna administracija 379; Provincijska uprava 382; Finansije 384; Sudstvo 387; Kameralizam 388

8

IV. ORUŢANE SNAGE Suvozemne snage 389; Mornarica 395 V. EPOHA PROSVEĆENOSTI Koreni prosvećenosti 403; Filozofi 404; Ljudi i dela 405; Didro i Enciklo pedija 408; Društvene nauke 410; Knjiţevnost 412: Muzika 413: Školstvo 414; Fiziĉke nauke 416 VI. VERSKI ŢIVOT Papstvo 418: Ukidanje jezuitskog reda 420; Katoliĉka crkva u Francu skoj. Jansenizam. 421; Prosvećeni apsolutisti i crkva 425: Pravoslavna cr kva 427: St.aro i novo u verskom ţivotu 428 VII. MEĐUNARODNI ODNOSI I DIPLOMATIJA Ravnoteţa snaga 433; Diplomatska revolucija 436; Priroda evropske di plomatije 437 VIII. PIRINEJSKO I APENINSKO POLUOSTRVO Španija 444; Unutrašnje reforme 445; Spoljna politika 447; Portugalija 449; Apeninsko poluostrvo 451; Kulturne prilike 455

IX. SEVERNA EVROPA Nizozemska 458: Privredno opadanje 460; Švedska 462; Severni rat (1700-1721) 463: Švedska posle severnog rata 465; Poljska 467; Rat za poljsko naslede (1733-1735) 468; Prva deoba Poljske 469

X. PRUSKA I AUSTRIJA Rat za austrijsko naslede (1740-1748) 474; Sedmogodišnji rat (1756 1763) 476; Posledice rata 4 7 7 : Austrija 478: Spoljna politika 482; Rat za bavarsko naslede 484

XI. RUSIJA I TURSKA Vladavina Petra I 487: Petrovi naslednici 489; Katarina II (1762-1796) 492; Ustanak Pugaĉova 493; Spoljna politika 494; Osmansko Carstvo 496

9

XII. FRANCUSKA Regentstvo (1715-1726). Dţon Lo 503; Politika kardinala Flerija (1726 1743) 505; Vladavina Luja XV 506; Luj XVI i zaoštravanje krize 509; Re forme Tirgoa 510; Francuska i rat za nezavisnost ameriĉkih kolonija 511; Put u revoluciju 511: „Treći staleţ“ 513; Pad Bastilje 515

XIII. VELIKA BRITANIJA Prevlast vigovaca 517; Volpol na vlasti 519; Vilijam Pit 521; Sedmogodi šnji rat 522; Vladavina Dţordţa III i politiĉke slobode 525; Rat za nezavi snost ameriĉkih kolonija 527; Radikalizam i reforma 529

XIV. BORBA ZA KOLONIJALNA CARSTVA Englesko-francuski rivalitet 1689-1713. 532: Ratovi Engleske, Španije i Francuske (1718-1744) 535; Rat kralja Dţordţa (1744-1749) 539; Fran cuski i indijanski ratovi (1754-1763) 537; Indija 538; Evropska ekspanzija posle l 763. 540; Otvaranje Pacifika 542; Dţems Kuk i njegovi prethodnici 543 GENEALOŠKE TABELE 549 ODABRANA BIBLIOGRAFIJA 553 REGISTAR LIĈNIH IMENA 569

10

UVOD

Ova knjiga je pokušaj da se uoĉe i prikaţu u odreĊenim vremenskim razdobljima najvaţnija zbivanja, pokreti, ideje i liĉnosti. To razdoblje evropske istorije ispunjavaju mnogobrojne i duboke promene - geografska otkrića, razvitak nauke i tehnike, humanizam i renesansa, verski ratovi, usponi i padovi pojedi nih drţava i carstava, industrijska, društvena i politiĉka revolu cija. To je doprinelo da se u mnogo ĉemu izmeni naĉin ţivota i shvatanja ljudi. Promene su dramatiĉne, a najoĉitije su u verskom ţivotu, pošto reformacija dovodi u pitanje dotada neosporavane istine. Pronalazak i širenje štamparske prese podstiĉe diskusije o sta rim i novim vrednostima i doprinosi pojavi i širenju novih uĉe nja. Sklad izmeĊu neba i zemlje, boga i ĉoveka, kao i njihov hije rarhijski odnos, nestaju u ţaru verskih sukoba. Protestantizam uništava vezu izmeĊu boga i ĉoveka tako što uklanja hijerarhiju. Time nestaje i stari društveni poredak, a predstavnici niţih sta leţa poĉinju da se uzdiţu u hijerarhiji, politici, privredi. Krajem XVI veka teorija drţavnog suvereniteta daje vladaru moguć nost da odreĊuje prava i odluĉuje o ţivotima svojih podanika. Uspon kapitalizma podstiĉe koncentraciju ekonomske moći u rukama pojedinaca, a stege hrišćanskog uĉenja o kamati gube raniji znaĉaj. Sliĉne promene nastavljaju se u narednim vekovima. Obim industrijske proizvodnje i trgovine stalno raste, kao i akumulaci ja kapitala. U XVII veku nastaju snaţne drţavne administracije protiv kojih krupni feudalci ne mogu da se bore. Gradovi rastu velikom brzinom, dok njihovi bogatiji ţitelji sve ĉešće kupuju zemljišne posede u ţelji da obezbede svoj društveni poloţaj. Isto vremeno se širi pojava kupovine zvanja i poloţaja, a mnogi vla dari uspevaju da novosteĉeni društveni poloţaj pojedinaca pove ţu sa sluţbom drţavi. To omogućava veću društvenu mobilnost i pruţa priliku sposobnima da se uzdignu u društvenoj hijerarhiji. U XVIII veku takva stremljenja se završavaju apsoluti zmom »: o m. ind ustrijskom i francuskom revolucijom, pravom kulmi nacijom raskida sa prošlošću. Mon.arhije i monarsi predstavljaju poluboţansku ustanovu i bića, sistem vladavine ustanovljen od boga. Zapadna Evropa uţiva privrednu stabilnost, iako mnoge nove ideje i shvatanja postepeno zamenjuju stare. Velika Brita ni,ja igra sve vidniju ulogu u tome, obezbedujući industrijsku, fi nansijsku, trgovaĉku i kolonijalnu premoć nad ostalirn drţava ma. Veze sa prekomorskim zemljama snaţno se razvijaju Pro mene u duhovnom ţivotu, nauci i filozofiji obezbeĊuju osnove civilizaciji i kulturi modernog vremena. Istovremeno, primetni su prigovori i otpori promerzama ta kvih razmera i snage. Njihovi kritiĉari zahtevaju obnovu hrišćan skih vrednosti u nameri da društvo odbrane od zloupotrebe poli

11

tiĉkih i ekonomskih centara moći. Pobune protiv kraljevskog ap solutizma i snage gradova javljaju se u skoro svim zenzljama. To ima za posledicu jaĉanje predstavniĉkih tela i staleţa. Verski su kobi pruţaju priliku da se ograniĉi kraljevska vlast. Svi društveni slojevi nastoje da obezbede uĉešće u politiĉkom odluĉivanju i ne traţe povratak na stari poredak. Ustanci seljaka postaju svako dnevna pojava; njihovo nezadovoljstvo upravlja se protiv stega feudalizma, ali i promena koje su suprotne njihovim interesima. Seljaci oĉekuju spas u milenijumu ili povratku na davna vremena. U XVII veku otpori promenama su vidljivi na mnoginz stra nama. Snage protivreformacije zaustavljaju na izgled neodoljiz o širenje protestantizma; uprkos poĉetnih uspelza, tokom veka gradani ne uspevaju da obezbede preraspodelu politiĉke i eko nomske moći u svoju korist. Upravo zbog toga Evropa prolazţ kroz periode velikih nemira i, periode nestabilnosti. Za to vreme izraz „kriza“ predstavlja oliĉenje jednog stanja. „Evropska kri za“ prvih decenija XVII veka ima odredeni sadrţaj i znaĉenje, kao što ih ima i „kriza evropske svesti“ izmedu 1680. i 1 7 15. go dine. U XVIII veku filozofske i nauĉne norme sporo prodiru u svest ljudi, pa razvita.k egzaktnih nauka nenza revolucionarne posledice Uprivredi, politiei, društvu i intelektualnom stvarala-štvu otpori su mnogobrojni i snaţni. To pokazuje da uporedo sa promenama i novinama, opstaju mnoge stare vrednosti i uverenja. Mnoge nove ideje prodiru pod plaštom starih i bivaju lakše prihvaćene. Mnogi smatraju da je staro drzzštvo jednostavnije i razumljivije. Neizvesnosti, patnje ko je donose gladne godine i zarazne epidemije, kratkotrajnost ţivota i drugo podstiĉu ĉoveka da traţi zaštitu u veri i bogu, uveren da on ĉini ĉuda. Sliĉno se primećuje i u narednim vekovima Istovreme no postojanje starog i novog, zaostalog i naprednog, boţan.skog i ateistiĉkog duhovnog i materijalnog predstavlja sliku zbivanja u Evropi u ovom razdoblju. Staro ne uspeva da uguši novo, koje se probija na površinu i nameće svţm društvima i narodima. Raznovrsnost pojava i vrednosti predstavlja izvor snage i dostignuća evropskog društva. Mark Blok to najbolje objašnjava ovim reĉima: „Evropska civilizacija je nastala i razvijala se sve dok nije obuhvatila ĉitavu zemlju.“ To je izuzetan uspeh kad se zna da Evropa raspolaţe relativno ograniĉenim ljudskim i mate rijalnim snagama. U ovom razdoblju Evropa doţivljava nevide nu ekspanziju, namećući svoje vrednostţ i civilţzaciju mnogim dalekim zemljama. U mnogim delovima sveta ukljuĉujući tu ona najudaljenija, i društvima, podrazumevajući i ona najotpornija na promene, vidljivi su nauĉne ideje, vojniĉka tehnika, drţavna organizacija i društveni poredak, kao i naĉin mišljenja svojstve ni Evropi i Evropljanima. Sputana svojim prostorima, brojem stanovnika i prirodnim bogatstvima, otvorena napadţma sa kop na i mora, Evropa uspeva da potĉini veći deo sveta i nametne mu svoje duhovne vrednosti i materijalistiĉka shvatanja. Uporedno posmatranje evropskog razvitka otkriva mnoge specifiĉnosti i osobenosti pojedinih naroda i drţava. Zapadna

12

Evropa se razlikuje od istoĉne ili srednje u svojim institucijama, etiĉkim vrednostima, psihologiji i mentalitetu ljudi. Klima, suse di i vera utiĉu na razvitak pojedinih naroda, odredujući stepen njihove pripadnosti evropskom društvu u širem smislu. Pojedine drţave (Turska, Rusija) dugo se nalaze ţzvan opštih okvira, da bi neke od njih (Rusija) u XVI77 veku postale sastavni deo evropske politiĉke scene. Pored ovih, postoje razlike unutar pojedinih drţava koje potvrduju svu raznolikost izmedu njih. Kastilja ţ Kata.lonija, Na puljska Kraljevina, Papska Drţava i Lombardija, Fretanja, Nor mandija i Il de Frans potvrduju koliko je neopravdano svako uopštavanje ĉak u okvirima pojedinih drţava. Svaka oblast lju bomorno ĉuva svoje tradicije, institucije, vrednosti, usporavajući prodor kraljevskog apsolutizma i drţavnog centralizma. Pred stavniĉka tela u raznim zemljama (Engleska, Švedska Nizozem-ska, Španija) pokazuju snagu pojedinih društvenih. .staleţa i nji hovu ulogu u drţavnim poslovima. Sliĉnih primera raznolikosti ima unedogled. U hronološkom pogledu knjiga obuhvata razdoblje od sre dine XV veka do francuske revolucije. Otkriće Novog sveta po sledica je novih saznanja, pre svega širenja štampane reĉi, nauĉ nih dostignuća, tehniĉkih i tehnoloških novina koji se mogu zapa ziti od sredine XV veka. Humanizam i renesa.nsa podstiĉu ljud sku radoznalost, odvaţnost i avanturizam. Plovidbe portugal skih i španskih pomoraca su posledica novosteĉenih znanja, a njihovi uspesi rezultat samopouzdanja evropskog ĉoveka u eri brzih promena i novih znanja.

13

PRVI DEO (1450 – 1598)

14

I

HUMANIZAM I RENESANSA

Renesansa je preporod svih vidova ţivota. Pored postojanja mnogih vrednosti hrišćanskog srednjeg veka, renesansa obnavlja veze sa klasiĉnom kulturom i otvara put modernoj civilizaciji. Povezivanju klasike i modernog vremena doprinose humanisti, ljubitelji starine i pristalice novog naĉina obrazovanja. Od sredi ne XV veka oni istiĉu da se bore za obnovu umetnosti, knjiţev nosti i nauke. Većina obrazovanih tvrdi da u svetu poĉinje novo doba svetlosti, posle hiljadu godina mraka. Iako već u XII veku filozofija, umetnost i knjiţevnost doţivljavaju uspon, oni još uvek pripadaju tradicionalnoj kulturi i stilu srednjeg veka. Sa humanistima u Italiji poĉinje novi, renesansni pogled na svet i ljude. Uobiĉajena predstava o renesansnoj Italiji - velelepni dvorovi, napredni gradovi, senzualna umetnost i samouverenost - ipak ne daje pravu predstavu o tom vremenu i njegovim protiv reĉnostima. Seljaci i gradska sirotinja, iako predstavljaju ve ćinu, ţive u bedi, a glad, ratovi i predrasude ispunjavaju njihov svakodnevni ţivot. Dok humanisti nastoje da oţive prošlost, sve tu pokaţu klasiĉne rukopise, shvate prirodu i unutrašnji ţivot ĉoveka, podstaknu svetovne sklonosti i individualizam, mnogi izraţavaju uverenje da je to pretnja tradicionalnim shvatanjima, vrednostima i idealima. Renesansa je doba heroizma i kriminala, preteranih nada u beznadeţnosti, idealizma koji je istovremeno povod za zadovoljstvo i zabrinutost. Političke i ekonomske prilike u Italiji. - Prvi znaci novog doba, suprotno nekim tvrdnjama, pojavljuju se u vreme ekonom skih kriza i razaranja. Ĉitava Evropa preţivljava duboku krizu u trgovini i poljoprivredi. Cene padaju, nemiri su sve ĉešći, obim trgovine se smanjuje, a propast mnogih bankarskih i trgovaĉkih kuća postaje svakodnevna pojava. S druge strane, pojedinci, kao Fugeri, postaju finansijeri vladara i kneţeva. Gradovi i sela do ţivljavaju povremene periode gladi i smanjenja stanovništva, što usporava izlazak iz depresije. Naĉin obrade zemlje i me dicinska znanja ne napreduju. Epidemija kuge - crna smrt, koja sredinom XIV veka hara Evropom, odnosi milione ljudi u Italiji, Španiji, Francuskoj, Poljskoj, Engleskoj i drugde. Zaraza pono vo izbija u XV veku. Bokaĉov Dekameron svedoĉi o kugi u Firen ci i bekstvu njenih ţitelja u unutrašnjost. Zaraza dovodi do opa danja proizvodnje i prometa i smanjenja izvoza i uvoza širom Evrope. Oko 1500. godine proizvodnja tkanine u Firenci opada sa 100.000 truba na svega 30.000 godišnje. U trenucima kad kuga slabi, ratovi i pobune nanose veliku štetu. To doprinosi da se ekonomsko i duhovno oţivljavanje odvija sporo.

15

U XIV i XV veku u Italiji postoji šarenilo velikih i malih drţava, koje su ĉesto u sukobu i borbi za nezavisnost. Borba se vodi za zemlju, podanike i sirovine. Ratovi i nedostatak ljudstva prisiljavaju gradove da se oslanjaju na najamnike, predvodene ambicioznim kondotjerima. Oni vremenom postaju pretnja gra dovima i ĉesto preuzimaju vlast u njima. Papa se nalazi u Avinjonu, što potrvĊuje njegovu slabost. Polovinom XV veka Apeninsko poluostrvo je podeljeno izmeĊu pet drţava - Veneci ja, Firenca, Milansko Vojvodstvo, Papska Drţava i Napuljska Kraljevina. Pored njih nalazi se mnoštvo malih drţava gradova, koji nisu u stanju da oĉuvaju svoju samostalnost. MeĊusobni iako ĉesto kratkotrajni savezi i rivalstvo podstiĉu sukobe i ugroţavaju stabilnost. Milanske vojvode (Viskonti, Sforce) pred njaĉe u tome, iako njihova snaga nije dovoljna da se nametnu drugim drţavama. Ravnoteţa spreĉava jedinstvo, a podeljenost pretvara poluostrvo krajem XV veka u predmet politike velikih sila. Unutrašnje prilike i ţelja da se suprotstave neraspoloţenju podanika doprinose pojavi tiranije i tirana u Italiji. Republikan ska vladavina ustupa mesto tiranima. Model je bio identiĉan: gradovi drţave ţive od trgovine i nalaze se pod kontrolom veli kih trgovaĉko-bankarskih kuća. Udruţeni braĉnim vezama, gil dama i drugim nitima, oni su, istovremeno, podeljeni zbog porodiĉnih sukoba, konkurencije i podrške papstvu ili carstvu. Sukobi izmeĊu velikih porodica i manjih trgovaĉkih kuća stalno se obnavljaju, i povremeno zaoštravaju sukobima sa siromašnim gradskim stanovništvom. Pobune i ustanci su ĉesti. Krupne po rodice zanemaruju zahteve masa i, istovremeno, teţe da saĉuvaju slobodu delovanja i poslovanja. To otvara vrata prvo privreme noj. a potom stalnoj tiraniji. Tiranija i republika u renesansnoj Italiji predstavljaju raz liĉite sadrţaje, koji su nekad pozitivni, a ponekad despotski. Ti rani su ĉesto samovoljni avanturisti koji se ne obaziru na verske dogme ili ustavne norme. U ţelji da svojoj vlasti daju legitimitet, oni ispunjavaju politiĉki ţivot italijanskih drţava zaverama i protivzaverama, intrigama, obmanama. Protivnici se nalaze pod prismotrom ili nasilno uklanjaju. Stvara se uverenje da je u poli tici sve dopušteno. Vladavina Viskontija u Milanu (do 1450), kad ih zamenjuju Sforce, ispunjena je svirepošću, sukobima i ratovi ma. Pojedini ljudi su sa mnogo ukusa, predstavnici renesansnog vremena Franĉesko Sforca se zanima arhitekturom i poziva hu maniste da vaspitavaju njegovu decu. Federiko da Montefeltre (1444-1482), despot Urbina, bio je, po reĉima svog biografa Ve spazijana, prouĉavalac klasiĉne literature i teologije, mecena ar hitekata, slikara i vajara. Njegov odnos prema podanicima je umeren. S druge strane, republike se nekad nalaze pod kontro lom svemoćnih oligarhija, ĉija se vlast graniĉi sa tiranijom. U Veneciji, na primer, jedino plemstvo, iako saĉinjava svega 5 pro cenata stanovništva, uĉestvuje u politiĉkom ţivotu. Zemljom upravljaju aristokratske trgovaĉke porodice u svom interesu i po

16

svom nahoĊenju Veće desetorice nadgleda politiĉke prilike u re publici, protivnike reţima proteruje ili kaţnjava smrću. Politiĉki poredak Venecije odisao je samouverenošću klase koja uporno teţi suverenoj vlasti. Firenca. - Republika na Arnu se smatra drukĉijom. Repu blikansko ureĊenje predstavlja zaklon za delovanje krupnih po rodica. Ono odgovara mnogima, ukljuĉujući porodicu Mediĉi. Firenca se uzdiţe u vrh italijanskih renesansnih republika zbog svog uredenja, umetnosti, knjiţevnosti i filozofije, zahvaljujući upornosti njene vladajuće klase i bogatstvu i preduzimljivosti njenih graĊana. Kao jedan od najvećih bankarskih i trgovaĉkih centara Evrope, Firenca preţivljava ĉeste unutrašnje krize. Do laskom Mediĉija na vlast tridesetih godina XV veka ona jaĉa, a bankarski poslovi obavljaju se širom Evrope, od Londona do Ri ma. Kozimo Mediĉi, tipiĉna liĉnost renesanse, koristi bogatstvo i uticaj na naĉin koji potvrĊuje njegovu moć i snagu. Pored svojih poslovnih interesovanja, Kozimo odrţava bliske veze sa hu manistima, prouĉava Platonovu filozofiju i spise crkvenih otaca. Njegov unuk Lorenco Veliĉanstveni je otelovljenje renesansnih ideala, koje se ogleda u stavu prema umetnosti, knjiţevnosti i ar hitekturi. Lorencovom krugu pripadaju najslavn.ija.imena rene sansne Firence, slikari Sandro Botiĉeli i Domeniko Girlandajo, filozof Marsilio Fićino, vajar Andrea Verokio i drugi. Lorencova najveća snaga je politiĉka veština: spretno drţi vlast u svojim rukama, ĉuva republikanske tradicije i vodi miro ljubivu diplomatiju. Koristi sva raspoloţiva sredstva braĉne veze, liĉni ugled i novac. To mu stvara mnoge neprijatelje, pa se 1478. godine protiv njega i porodice Mediĉi priprema zavera. Ona ne uspeva, iako Lorenco biva ranjen. Njegov ugled još više raste, pa preostale godine svog ţivota provodi u nastojanju da oĉuva mir u Italiji. Lorencov sin Pjero mora da beţi iz Firence 1494. godine, posle francuske invazije na Italiju. Poĉetkom XVI veka Mediĉi se vraćaju u Firencu i nastavljaju svoj politiĉki rad. Porodica daje dva pape - Lava X (1513-1521) i Klementa VII (1523-1534), francusku kraljicu i druge istaknute liĉnosti. Humanizam. Franĉesko Petrarka (1304-1374), iz Areca, je jedna od najistaknutijih liĉnosti humanizma. Piše poeme i so nete, ali njegova veliĉina poĉiva na otkriću i širenju antiĉke kul ture i njenih vrednosti. U vreme studija u Monpelijeu ĉita dela Cicerona i sv. Avgustina. Prouĉavanje njihovih spisa objašnjava sklonost humanista da ne dovode u pitanje uĉenje katoliĉke cr kve, i da, istovremeno, pokazuju razumevanje za klasiĉne, pre svega, rimske starine. Upoznavši se sa Ciceronovim spisima, Pe trarka u njima otkriva republikanske vrline i slabosti i povezuje ih sa svojim vremenom. Takve sklonosti podstiĉu traganje za no vim, nepoznatim klasiĉnim rukopisima, kritiĉkim prouĉavanjem i proĉišćavanjem poznatih dela. Leonardo Bruni, Petrarkin bio graf, tvrdi da se u Firenci prouĉavaju grĉki i latinski pisci u ori

17

ginalu, umesto preko rĊavih prevoda. Petrarka teţi da shvati Ci cerona u njegovom vremenu. Time podstiĉe kritiĉko prouĉavanje istorijskih izvora. Antika se otkriva u pravom svetlu, a njene du hovne vrednosti postaju dostupne mnogima. Razumevanje vre mena i sagledavanje istorijske perspektive dobijaju poseban znaĉaj. Antika ostaje vremenski daleko, ali postaje intelektualno bliska. IzmeĊu propasti Rimske Imperije i novog vremena nalazi se „mraĉno doba“ u kome dominira katoliĉka crkva. Za Pe trarku to nije napad na hrišćanstvo, već napor da potpunije shvati prošlost. Petrarka stalno nastoji da ukaţe na vaţnost pojedinca i ot kriće njegove svesti. U Petrarkinoj liĉnosti sreću se protiv reĉnosti pesnika koji teţi opštem, dvoranina koji idealizuje usamljenost, pamfletiste i hrišćanina koji je sklon razmišljanju, individualiste renesanse koji oboţava aktivnost, pristalice liĉnih i politiĉkih sloboda koji provodi ţivot u Milanu Viskontija, upornog istraţivaĉa kome nepotpuno znanje grĉkog jezika ne smeta da prouĉava dostignuća klasiĉne Grĉke. Humanisti XIV i XV veka - Đovani Bokaĉo, Koluĉio Salutati, Leonardo Bruni i drugi - smatraju se njegovim sledbenicima. Potraga za antikom. - U XIV i XV veku, podstaknuti Pe trarkinim primerom, humanisti tragaju po arhivima i bibliotekama za starim rukopisima. Salutati otkriva Ciceronova Pisma prijateljima (Epistulae ad familiares), Podo Braćolini Lukrecijev spis O prirodi stvari i neke Ciceronove govore, a Đerardo Lan drini, biskup Lodija, rukopis Ceceronovog Bruta, Besednika i O besedništvu. Rukopisi Tacita, Katula, Propercija i drugih izlaze na svetlost dana. Oni podstiĉu stvaranje velikih biblioteka, od kojih su najpoznatije porodice Mediĉi, Petrarke i drugih, u koji ma se ĉuva ogromno kulturno blago. Naredni korak je izdavanje dokumenata, u ĉemu Petrarki pripada posebna uloga za izdava nje Rimske istorije Tita Livija. Otkrivanje, ĉuvanje i izdavanje antiĉkih dela doprinosi da ona postanu deo kulturnog nasleĊa i predmet stalnog prouĉavanja. To doprinosi da interpolacije na stale u srednjem veku ili dodaci umetnuti u poeziju Ovidija, fi lozofiju Seneke ili radove Vergilija budu otkriveni i uklonjeni iz teksta. Kritiĉki pristup humanista i njihova erudicija imaju poli tiĉke posledice. Petrarka obezvreduje 1361. godine tvrdnje voj vode Rudolfa IV koji, pozivajući se na privilegije Cezara i Nero na, tvrdi da je Austrija suverena drţava. Firentinski humanista Lorenco de la Vala dokazuje da je Konstantinova darovnica, za koju se tvrdilo da je rimski car dao papi u IV veku, nastala u VIII veku. Napori humanista podstiĉu upotrebu klasiĉnog latinskog jezika i napadaju jezik i stil teologa i pisaca srednjeg veka. Filozofi i teolozi. - Napori humanista ukazuju na novi na ĉin gledanja na ĉoveka i svet. Zbog nedovoljnog poznavanja kla sike humanisti ne uspevaju da stvore novu filozofiju. Oni koji pi

18

šu o antiĉkoj filozofiji podeljeni su na platoniste, aristotelijance i antiskolastiĉare. U njihovim spisima primetni su ĉesto neznanje i konfuzija, a uĉenja Platona i Aristotela ĉesto se mešaju. Neo platonisti posvećuju posebnu paţnju mistiĉnim i teološkim aspektima Platonove filnzofije. Zbog toga njihovo uĉenje o Plato nu ostaje prihvatljivo za katoliĉku crkvu. Delo Marsilija Fićina, Platonova teologija predstavlja mešavinu platonizma, neoplato nizma i tomizma. Aristotelova filozofija bolje je poznata i shva ćena od Platonove. U XV veku humanisti prihvataju njegovo uĉenje, koristeći ga kao oruĊe u borbi protiv skolastiĉara. Pro blem sa kojim se suoĉavaju humanisti sastoji se u tome kako ukljuĉiti klasiĉno naslede u hrišćansku filozofiju i teologiju. To je vidljivo u nastojanju Lorenca Vale da pomiri hrišćanstvo i epi kurejstvo. Humanisti stvaraju mesto za kritiĉare vere i crkve. Ti me paganska filozofija postaje, iako tek u XVI i XVII veku, deo evropske kulture. Renesansa tada predstavlja prošlost. U tom pogledu, ona ostaje doba širenja svetovnih pogleda, a ne napad na veru ili njeno odbacivanje. Uvereni u snagu ljudskog uma, humanisti posvećuju punu paţnju ĉoveku, njegovim vrednostima i dostojanstvu. Delo firen tinskog humaniste Đanoca Manetija Dostojanstvo i uzvišenost ĉoveka odgovor je na raspravu pape Inoćentija III o ljudskoj bedi i slabosti. Krajem XV veka Piko de la Mirandola, Fićinov uĉenik, iznosi suštinu stava prema ĉoveku u delu Beseda (Oration). Tvrdi da je Bog stvorio ĉoveka poslednjeg, što mu nameće po trebu da sam odreduje svoju sudbinu. To je, istovremeno, ĉove kova obaveza da odredi put koji najviše odgovara smrtnim stvo renjima. Humanizam i obrazovanje. - Humanisti nisu filozofi već uĉitelji, oni ţele da obrazuju druge. Njihovo ime ukazuje, prvo bitno, da su uĉitelji humanistiĉkih nauka (studia humanitatis) gramatike, poezije, istorije, etike i retorike. Njihova retorika predstavlja poduĉavanje; koriste takode svaku priliku da izra ze svoju elokvenciju, što treba da znaĉi uverljivost. Biti uverljiv znaĉi obrazovati druge. Većina humanista su uĉitelji, koji to zva nje koriste da šire humanistiĉke ideale. Pojedinci pišu pedagoške rasprave i objašnjavaju svoje metode. Time se svrstavaju medu moraliste. Po njihovom shvatanju, klasiĉno obrazovanje je ideal no, iako medu klasike ukljuĉuju i sv. Avgustina. S obzirom na to, humanisti ne veruju u progres i tvrde da savremenici treba da prihvate sve što su klasici stvorili. Da potvrde svoja gledišta ne prekidno i neumorno sakupljaju, prepisuju, izdaju i prevode dela klasiĉnih pisaca. Klasiĉno obrazovanje, tvrde humanisti, jedino je vredno slobodnog ĉoveka. Na univerzitetima i u školama humanisti neumorno propo vedaju svoja gledišta. Tehniĉke nauke, matematika, fizika i dru ge oblasti za koje se humanisti posebno ne zanimaju, dobijaju takode podsticaj zahvaljujući njihovim naporima. Oni podstiĉu ideju o lepom ponašanju u društvu, sklonom raznovrsnim zaba

19

vama. Najznaĉajnije delo ove vrste je Knjiga o dvoraninu Balta zara Kastiljonea (1526). Priruĉnik predstavlja, kao ideal, ugla denog, univerzalnog ĉoveka, sa klasiĉnim obrazovanjem, pri jatnog u ophodenju, sa sklonostima prema muzici, slikarstvu i drugim sliĉnim interesovanjima. Renesansna umetnost. Renesansa doţivljava najpotpuniji izraz u umetnosti, a italijanski gradovi su najbolje svedoĉanstvo o njenom sjaju: gradevine Filipa Bruneleskija, ornamentika Lo renca Gibertija, Đotova kupola katedrale u Firenci, freske Ma saćija i skulpture Mikelandela. Dela potvrduju mišljenje savre menika da je to u svemu doba preporoda, oţivljavanje umetnosti koja se dugo nalazi u mraku. U tome je sliĉnost sa humanistima u knjiţevnom stvaralaštvu. Renesansna umetnost predstavlja ta koĊe izraz kulture i duha vremena. Uzajamno preplitanje slikar stva poezije, klasike i vajarstva je nesumnjivo, a Giberti, Brune leski, Donatelo, Masaćijo, Alberti i Montenj prouĉavaju klasiĉne starine, posećuju stare gradove ili ispituju ostatke skulptura. Flavio Bjondo, humanista, sastavlja sredinom XV veka katalog antiĉkih spomenika u Rimu. Oduševljenje za antiĉke uzore ne dovodi do njihovog imiti ranja. Renesansni umetnici pokazuju unutrašnju slobodu koja im omogućava da antiĉke uzore koriste na novi naĉin. Brunele skijeva bolnica za napuštenu decu u Firenci, jedna od najlepših gradevina renesanse, podseća na lokalne graĊevine iz okoline Fi rence. Klasika pruţa slobodu stvaranja i otvara pristup prirodi. Unutrašnja sloboda dobija višestruki izraz. Lepota ljudskog tela, koje se u srednjem veku skriva, postepeno dobija pravo gra Ċanstva Gibertijev „Goli deĉak Isak“ i Donatelov „Mladi Da vid“ pokazuju fiziĉku lepotu. Oblik i sloboda izraza predstavlja ju raskid sa hrišćanskom tradicijom. Obnaţeno ljudsko telo dobija pravo gradanstva širom Italije. Uţivanje u ljudskom telu otkriva interesovanje za ljudsko lice. Renesansa predstavlja epohu portreta ljudi i ţena svih doba, uzrasta i staleţa. Portreti se slikaju na zidovima, u crkvama ili na grobovima. Mnogi predstavljaju liĉnosti iz svakodnevnog ţivota, ĉesto sa neţeljenim detaljima. Verokijeva statua Bartolo meja Koleonija u Veneciji i Girlandajov portret. „Dede sa unu kom“ obiluju realizmom. Masaćijeve freske u Firenci predstav ljaju likove humanista, vajara, trgovaca i drugih lica. Otkriće ĉoveka i njegove fiziĉke lepote dovodi do otkrića prircide. Ona nema mesto u srednjovekovnoj umetnosti, pa njena privlaĉnost biva prihvaćena u renesansi. Pejzaţi na slikama Hri stovog raspeća, portretima Bogorodice sa detetom u naruĉju div no su naslikani, puni svetlosti i senki. U XV veku slikanje priro de dobija potpuni izraz, pa ona u renesansnoj umetnosti postaje tema za sebe. Slikanje ĉoveka i prirode, iako teme za sebe, nije jedini do prinos umetnika sjaju renesanse. Njihovi radovi ĉesto predstav ljaju liĉnosti, mitove i filozofiju klasike uobliĉene od humanista.

20

Botiĉelijevi radovi „Radanje Venere“ i „Proleće“ nastaju na Po licijanovoj poemi o vladavini Venere. Druga dela prikazuju neo platonizam ili primitivnu kulturu. Umetnost renesanse odraţava bliskost sa verom. Pored vla dara i trgovaca, visoki prelati crkve postaju uticajni zaštitnici umetnosti i umetnika. Pape uzimaju umetnike da grade crkve, ukrašavaju zidove slikama i skulpturama. Verske teme nalaze mesto u vilama svetovnih lica. Đoto slika freske u kapeli Arena PRVI DEO (1450 - 1598) u Padovi, a Mikelandelo i fra AnĊeliko po nalogu Kozima Me diĉija, obnavljaju i ukrašavaju samostan Sv. Marko u Firenci. Mi kelandelo projektuje Baziliku sv. Petra u Rimu, a po nalogu pape slika „Svetu porodicu“ i „Poslednju presudu“ i vaja „Davi da“, „Mojsija“ i „Pijetu“. Rafaelove i Leonardove Madone nala ze se u mnogim svetskim muzejima. U njihovim delima primetna je promena u kvalitetu vere. Dela MikelanĊela, ispunjena ne oplatonskim temama, lepotom ljudskog tela i svetlošću, daju re nesansnoj umetnosti paganski karakter i tako je odvajaju od hrišćanske umetnosti. Promena predstavlja izraz proširenih i obogaćenih vidika i iskustava. Prisustvo profanih scena pokazu je više naĉina da se izrazi boţansko delo. Renesansni umetnici ostaju hrišćani. Pozna renesansa. - Sredinom XV veka veliki firentinski umetnici (Bruneleski, Giberti, Donatelo) umiru i njihovo mesto zauzimaju Verokio, Domeniko Girlandajo, Filipino Lipi i San dro Botiĉeli. Njihova dela zauzimaju istaknuto mesto u renesan snoj umetnosti. Krajem XV i u prvoj polovini XVI veka stupa na scenu generacija najvećih umetnika renesanse Leonardo da Vinĉi (1452-1519), Rafaelo Santi (1483-1520) i Mikelandelo Buonaroti (1475-1564) - koja daje peĉat ĉitavoj epohi. Iako Mi lano, Rim i Venecija zauzimaju vidno mesto, Firenca zadrţava primat. Leonardo studira kod Verokija, ali njegovi radovi brzo pre vazilaze sposobnosti uĉitelja. Odlazi u Milano 1482, gde na dvo ru Ludovika Sforce provodi petnaest plodnih godina; slika „Ma donu na steni“ i „Tajnu veĉeru“. Posle 1503. vraća se u Firencu, gde slika „Mona Lizu“. Posle više godina provedenih u Milanu i Rimu, gde slika, projektuje, posmatra i beleţi, umire u Francu skoj. Leonardova darovitost je neslućena, pa sve ono ĉime se ba vi ima izuzetnu vrednost. Njegove karikature su ţive, anatomski opisi precizni, skice lišća i drveća potpune. Arhitektonski nacrti otkrivaju talenat, a njegov autoportret je primer realizma i otvo renosti. U Leonardu se ujedinjuju umetnik i pronalazaĉ, maštar potĉinjen stalnom posmatranju i merenju. Njegove slike otkriva ju unutrašnja htenja. Svojim zagonetnim osmehom, „Mona Li za“ odavno privlaĉi paţnju. „Tajna veĉera“ pokazuje izuzetan smisao za dramatiĉnost, a prikaz Hrista i Jude potpuno je nov. Mesto prvog je centralno, osvetljeno, dok se lice drugog na lazi u senci.

21

Rafaelo oliĉava koncentraciju. Nakon studija u Urbinu, dolazi 1504. u Firencu, gde se susreće sa Leonardovim radovima. Njegove mnogobrojne Bogorodice pokazuju slobodu izraza i kompozicije, a ona u Sikstinskoj kapeli je najuspelija. Boje upotrebljava uverljivo, što licima daje trajnu vrednost i izraţajnost, lepotu i mir. Pored slikarstva Rafaelo projektuje gradevine u Ri mu, pravi skice za tapiserije i koristi se ţivotima apostola. Ukra šava freskama stance i lode i druge gradevine u Vatikanu, dok ve like zidne freske - „Atinska škola“ i „Rasprava“, pored ĉvrste kompozicije, otkrivaju sposobnost za prikazivanje pojedinosti. MikelanĊelo uĉi kod Girlandaja u Firenci. Njegova prva „Pijeta“, divna skulptura mlade ţene sa mrtvim detetom u na ruĉju, otkriva puni talenat. U Firenci nastaje njegov „David“, statua mladog ĉoveka, koja pokazuje osećaj za pojedinost. Na poziv pape Julija II Mikelandelo odlazi 1505. u Rim, gde vaja „Mojsija“ i više „Robova“ i ukrašava Sikstinsku kapelu. Slike su jedva vidljive zbog visine, a „Poslednji sud“, na zidu kapele, nadmašuje strop i lunete scenama iz Starog zaveta. Po povratku u Firencu, 1520, Mikelandelo ukrašava pogrebnu kapelu Mediĉi ja u crkvi San Lorenco. Biste malih Mediĉija u sedećem stavu upotpunjuju kompoziciju, dok „Madona“ otkriva ideal lepote pozne renesanse. Poslednje godine ţivota, priznat od svih, Mike landelo provodi u Rimu radeći na Bazilici sv. Petra. Dela pozne renesanse ostaju svojom zrelošću vrhunski izraz umetnosti jedne epohe, doba koje zadrţava trajnu vrednost u istoriji. Renesansa u Evropi. - Pod uticajima Italije, iako kasnije, renesansa dobija svoj posebni izraz u severnoj Evropi. Njeni naj istaknutiji predstavnici Erazmo Roterdamski, Albreht Direr i Nikola Kopernik nastavljaju vrednosti renesanse u drukĉijim uslovima. Uprkos medusobnih uticaja, izmedu Italije i ostale Evrope postoji primetna razlika i samostalnost u tehnici i na ĉinu istraţivanja. Direrovi bakrorezi i duborezi govore više o stanju duhova podstaknutih Reformacijom, a manje otkrivaju uticaj italijanske tehnike u slikarstvu; flamansko slikarstvo otkriva boje i pejzaţe, iako se zadrţava na tradicionalnim tema ma i tehnici. Slike Roţe van den Hejdena i Hansa Memlinga otkrivaju, više nego u Italiji, privrţenost verskim temama, iako su pune svetlosti i prirode. Portretisti Luka Kranah stariji, Hans Holbajn mladi i Direr pokazuju slobodu izraza. Na njihovim sli kam a se nalaze i obiĉni mahom poboţni ljudi. Direrova dela ispu nj ena su -.-er;kim temama, iako svedoĉe i o poznavanju antiĉkog paganstva i pokazuju osećanja za srazmeru. Direrove gravure „Vitez“. „Smrt i davo“ i „Melanholija“ pokazuju liĉnosti u po kretu. dok „Sv. Jeronim“ otkriva mir, svetlost i vrednoću sveca. Humanizam severne Evrope. Humanizam u Engleskoj, Francuskoj. Nemaĉkoj i Holandiji ima odredene karakteristike, iako se razvija pod uticajem italijanskih humanista. Krajem XV veka mnogi italijanski i grĉki humanisti ţive u Parizu, predaju

22

grĉki jezik i napadaju skolastiĉku filozofiju. Francuski humani sti Gijom Bide i Ţak Lefevr d'Etapl inspirišu se primerima iz Fi rence i Padove. Sliĉno je i sa Englezima. Vilijam Kakston, štam par, Dţon Tiptoft, Vilijam Grocin, Tomas Linakr, Dţon Kolet i drugi studiraju u Italiji i u svojim redovima pokazuju renesansne uticaje. Tomas Mor prihvata stavove italijanskih humanista, iako nije nikad bio u Italiji. Nemaĉki humanisti, poĉev od teolo ga Nikolasa Kuze do Ulriha fon Hutena traţe znanje i podsti caje na jugu. Znanje šire preko univerziteta, knjiţevnih dru štava, grupa okupljenih oko pojedinaca i akademija kao što je ona u Erfurtu. U njima se prouĉava antika, piše latinska poezija i istraţuje prošlost Nemaĉke. Neoplatonizam, Aristotelova fi lozofija i grĉki jezik zauzimaju istaknuto mesto. Pokret se širi na novostvorene univerzitete i dobija podsticaj verskim neza dovoljstvom. Humanisti severne Evrope zalaţu se za proĉišćavanje vere i crkve. Njihov ideal je uĉena poboţnost. Put ka ĉistoj veri vide u nauci koja treba da oslobodi hrišćanstvo svega što je ovozemalj sko. Istina se nalazi u spisima svetih otaca i Sv. pismu, a svetov na znanja (jezik, pravo, prirodne nauke) otkrivaju put ka po boţnosti. Humanisti severa su, kao i u Italiji, uĉitelji i pedagozi. Rasprave Gijoma Budea o rimskom pravu i prevodi Plutarha podstiĉu reformu postojećih institucija u skladu sa razumom. Njegovi napori dovode do otvaranja Koleţ de Fransa oko 1530, ĉime se prekida tradicija srednjovekovnog univerziteta. Grĉki, hebrejski, matematika i latinski predstavljaju prve predmete i ideal humanista. D'Etapl prevodi 1523. na francuski tekst No vog zaveta i piše komentare dela crkvenih otaca. Humanistiĉko uĉenje prodire duboko u svest Engleza, u crkvu, na dvor i uni verzitete. Humanistiĉke ideale šire sveštenici, medu kojima Ko let zauzima posebno mesto. On otvara u Oksfordu školu, gde 1496. drţi predavanja o pismima sv. Pavla. Reforma metoda podstiĉe zahteve za širom reformom crkve i drţave, što otkriva politiĉku stranu humanistiĉkih stremljenja na severu Evrope. Erazmo i Tomas Mor. - Najistaknutiji predstavnik huma nizma u severnoj Evropi je Erazmo Roterdamski (1466-1536). Obrazovan u Parizu, Erazmo putuje po Evropi (Engleska, Vene cija, Švajcarska) i rano pokazuje ogromnu erudiciju. Erazmo pristupa filozofskim i verskim problemima uzdrţano, zalaţući se za proĉišćavanje tekstova i bolje razumevanje meĊu ljudima. Nauĉnik i popularizator znanja, Erazmo 1500. objavljuje svoje delo Zbirka izreka, (Adagiorum collectanea), zbirku izreka kla siĉnih mislilaca sa objašnjenjima. Time pribliţuje humanizam ĉitaocima, a sa klasiĉnog obrazovanja uklanja mistiku. Njegovo izdanje sv. Jeronima i grĉkog teksta Novog zaveta potvrĊuje odanost kritiĉkom idealu humanista. Svoje poglede na društve na i verska pitanja Erazmo iznosi na razne naĉine: prepis kom sa izdavaĉima, kardinalima, kraljevima, humanistima i u didaktiĉkim spisima Priruĉnik za hrišćanskog viteza (1503),

23

Obrazovanje hrišćanskog vladara (1515). Njegovo najpoznatije delo ostaje Pohvala ludosti (1509). Pisano sa mnogo duha i lake satire, delo ima oblik deklamacije, iako predstavlja pogled na savremeni svet i njegove slabosti. Najoštriju kritiku upućuje sveštenstvu, svetovnom ţivotu, neznanju i stavljanju naglaska na ritual, a ne suštinu vere. Pohvala ludosti otkriva Erazmov stav, ĉija je suština „Hristova filozofija“. Erazmova misao poka zuje nezavisnost i udaljavanje od Rima i reformacije. Oĉuvanje jedinstva crkve, umerenost i obrazovanje odvajaju ga od Lutera i njegovih sledbenika. Umerenost, tolerancija, preciznost i uver ljivost ĉine ga neprihvatljivim za katoliĉku crkvu i protestante. Sliĉna sudbina oĉekuje Tomasa Mora (1478-1535), liĉnost ĉvrstih principa, prijatnog i uĉenog, u Engleskoj. Pod uticajem Koletovog humanizma, Mor piše svoje najpoznatije delo Utopija (1516). Pravnik, poboţan i odan nauci, Mor se brzo uzdiţe u is taknutog drţavnika. Iako kancelar Engleske, Mor ne zanemaruje svoje humanistiĉke studije. U Utopiji ţeli da pokaţe u kakvom stanju se nalaze pojedine drţave, pre svega Engleska. U prvom delu prikazan je ideal savršene zajednice, podeljene u oblasti i gradove, pravedne i lišene privatne svojine. Drugi deo je osuda rata, bogatih, društvene nepravde i „ogradivanja“. Po njegovim reĉima ovce postaju toliko gladne da jedu ljude i „gutaju polja, kuće i gradove“. Mnogi kritiĉari napadaju Morove utopijske predloge kao intelektualnu zabavu humanista, otpor srednjove kovnih ljudi kapitalizmu ili predvidanje budućeg društva. Mor predstavlja paţljivog posmatraĉa prilika i radikalno nastrojenog reformatora. Njegova satira je iskrena i otvorena. Kao kancelar Mor nije u prilici da širi svoje ideje, a sukob Henrija VIII sa Vati kanom dovodi do njegove ostavke. Odbijanje da poloţi zakletvu kojom priznaje kraljevu suprematiju u verskim pitanjima, Mor plaća glavom. Sukob izmedu politike i ideje završava se pobe dom prve. Nikolo Makijaveli (1469-1527) je najistaknutiji politiĉki mislilac i teoretiĉar renesanse. Roden u siromašnoj plemićkoj porodici. NTakijaveli ostaje ĉitavog ţivota vezan za Firencu. Na kon zbacivanja Mediĉija, od 1498-1512, Makijaveli obavlja raz liĉite diplomatske misije i duţnost sekretara republike. Svoje bogato iskustvo dopunjava ĉitanjem dela klasiĉnih pisaca. Poznanstvo sa mnogim drţavnicima i politiĉarima otkriva mu sla bosti ljudske prirode, dok ga poznavanje vojnih pitanja uverava da su najamnici smrtna pretnja republici. Po povratku Mediĉija u Firencu, Makijaveli odlazi u pro onstvo Tu se bavi pisanjem politiĉkih spisa, istorijskih knjiga, rasprava o veštini rata, knjiţevnih radova. Njegova najvaţnija dela su Vladalac, Rasprava o prvih deset knjiga Tita Livija i Isto rija Firence, od kojih prve dve predstavljaju remek-dela politiĉ ke teorije. Pronicljiv um i izvanredan stilist, Makijaveli u Vla daocu daje izvanrednu analizu prirode politiĉkog procesa i uloge ĉoveka u njemu. Otvorenost i sadrţaj knjige izazivaju mnoga

24

protivreĉna mišljenja o njenom autoru. Tema knjige je problem politiĉkog vodstva, a njegova razmišljanja najavljuju poĉetak novog doba u politici Evrope. Kao humanista, Makijaveli ţeli da primeni iskustva antiĉkog sveta, a kao savremenik tih zbivanja nastoji da uoĉi zakonitosti koje politiku pretvaraju u nauku. Ma kijaveli se zalaţe za republiku i protivnik je svake plutokratije. svestan je da sreća predstavlja moćnu snagu, a da samo odluĉ nost i mudrost nisu dovoljni ukoliko nje nestane. Zbog toga Ma kijaveli traţi da vladar pokaţe energiju, strpljenje, snagu i pre duzimljivost. Svoje nepovoljno mišljenje o ljudskoj prirodi Makijaveli potvrduje primetnim pesimizmom, koji izbija na stranama nje govih dela. Tvrdi da ljude treba maziti ili uništiti. Stoga mudar vladar ne treba da se pridrţava zadate reĉi kad je svestan da će mu se to osvetiti i kada razlozi zbog kojih je daje više ne postoje. „Da su ljudi dobri, takav savet ne bi bio dobar; ali pošto oni to nisu i ne pridrţavaju se zadate reĉi, ĉovek nije obavezan da se pridrţava svojih obećanja“, piše Makijaveli. U celini, njegova sposobnost da prodre u dušu vladara predstavlja posebnu vred nost; u njegovim knjigama otkriva se moderno doba u kome poli tiĉka moć postaje svetovna, osloboĊena verskih obzira i moral nih stega, pa postaje sebi cilj. Otvoreno i prećutno Makijaveli potvrĊuje svoje saznanje o usponu novih monarhija u Evropi.

25

II

TEHNIKA, NAUKA I OTKRIĆA

Iako je široko prihvaćeno mišljenje da Kolumbovo otkriće Novog sveta 1492. ili plovidba Vaska de Game oko Afrike 1498. znaĉi poĉetak novog doba, druge pojave i zbivanja krajem XV veka imaju jednako znaĉajno mesto u istoriji Evrope, iako se o njima manje govori. Pojava štampane knjige, koje Evropljani ĉi taju već pedeset godina ranije, predstavlja izuzetan dogadaj. U razdoblju od 1450. do 1525. uobliĉava se nova tehnika vodenja rata. Kopernikova teorija izneta 1500. u Rimu pokazuje da se Zemlja okreće oko svoje osovine i zajedno sa drugim telima oko Sunca. Ta i druga saznanja i zbivanja odreduju, umnogome, pra vac budućeg razvitka Evrope i delom sveta. Stvaralaĉki duh, upornost i konkurencija medu drţavama doprinose usponu Evrope. Raskid sa starim nasledem postaje neminovan, pa već oko 1500. Evropa prenosi svoja dostignuća i vrednosti drugim narodima i kulturama. Štampa. - Tehnika štampanja kakva se primenjuje i danas, sa pokretnim metalnim slovima, pronaĊena je i usavršena oko 1450. u Majncu. Zasluga za to pripada Johanu Gutenbergu, Jo hanu Fustu i Peteru Šeferu. Štampanje knjige ima svoju pred istoriju u Kini, gde se ranije zna za štamparski blok i hartiju. S obzirom da se blok nije mogao koristiti zbog naĉina pisanja u Evropi, problem je rešen tako da se svako slovo pravi za sebe i slaţe prema potrebi. To dovodi do prihvatanja i širenja štampe: prvo se štampaju karte za igru i crkvene knjige. Širenje trţišta za knjigu daje novi podsticaj usavršavanju štampe. Tome takode doprinosi i proizvodnja hartije. Potapanjem u vodu koţe, starih krpa, kudelje i drugog stvara se pulpa iz koje se istiskivanjem vode dobijaju suvi listovi. Hartija se koristi u Gutenbergovo vreme, kao i mastilo, metalne ploĉe i presa. Knjige štampane u Majncu, pre svega ĉuvena Gutenbergova Biblija., pokazuju sa vršenstvo tehnike, dugo vremena neprevaziĊene Knjiga Psalmi (1457) je najlepši i najstariji primerak štampan u Majncu. Crkve ne knjige i njihov oblik sluţe kao estetski model Gutenbergu i drugima. Stampanje knjige je doprinos nemaĉkih kulturnih i verskih centara renesansi. Prve knjige pokazuju kolika je potreba za ĉitanjem meĊu ţiteljima gradova i crkvenim licima (trgovci, ĉinovnici, uĉitelji, lekari, sveštenici, zanatlije). Za knjigu se interesuje i plemstvo, dok seljaštvo, iako najbrojnija grupa stanovništva, nepismena i neobrazovana, nema potrebe za njom. Trţište za knjigu stalno se širi. Stari i novi univerziteti i gradovi su najveći korisnici. Knji ga podstiĉe intelektualne i obrazovne potrebe njihovih ţitelja.

26

Najviše se traţe knjige duhovnog i svetovnog sadrţaja - Sv. pismo, spisi crkvenih otaca, gramatike, reĉnici, enciklopedije, matematiĉki, medicinski i astrološki tekstovi, zbirke zakona, istorije, priruĉnici, dela klasiĉne literature i humanista i druge. Knjige se štampaju na latinskom i jezicima pojedinih naroda. Brzo širenje štampe potvrĊuje i veliki broj štamparija koje niĉu širom Evrope: Strazbur (1458), Keln (1465), Augsburg (1468), Nirnberg (1470), Lajpcig (1471), Beĉ (1482). Iz Nemaĉke štampa se brzo prenosi u Italiju (1467), Švajcarsku i Ĉešku (1468), Fran cusku i Holandiju (1470), Španiju, Englesku, Ugarsku i Poljsku (1474-1476), Dansku i Svedsku (1482-1483), a 1493. u jugoslo venske zemlje (Obod). Do 1500. štampano je širom Evrope oko šest miliona knjiga. Brzo širenje knjige izaziva znaĉajne kulturne promene. Nauka ima od nje najviše koristi, nauĉni tekstovi postaju pristu paĉni mnogima i greške ispravljene. Kopernikovo delo O kruţe nju nebeskih tela (1543), privlaĉi paţnju nauĉnika širom Evrope. Štampanje knjiga podstiĉe nauĉnu diskusiju i polemike i time ubrzava rešenje mnogih problema. Štampana knjiga doprinosi širenju znanja uopšte, naroĉito na univerzitetima. Posle 1500. štampa pomaţe širenje umetnosti i ideja uop šte. Slike, gravure, freske i drugi vizuelni izrazi postaju dostupni mnogima; radovi MikelanĊela postaju poznati, kao što Erazmo ve reĉi stiţu u sve delove Evrope. U verskim sukobima izazvanim reformacijom štampa dobija potpuni izraz, svi zainteresovani mogu da prate polemiku, argumente i protivargumente obeju strana. Reformacija podstiĉe širenje štampe i štamparija. Širenje štampane knjige dovodi do uvoĊenja cenzure u pojedinim drţa vama. Zabrane i spaljivanja knjiga postaju metod u borbi protiv širenja ideja neprihvatljivih za crkvu, drţavu i dvorove. U vreme zaoštrenih verskih sukoba (1559) Vatikan poĉinje da objavljuje PPVI DEO (1450 - 1598) spiskove zabranjenih knjiga (Index), koje pripremaju katoliĉki univerziteti (Sorbona, Luven). Oko 1560. godine cenzura se pri menjuje u svim delovima Evrope, pa sukobi izmeĊu autora i iz davaĉa, s jedne, i crkvene i svetovne cenzure. s druge strane, ukazuju na oštrinu intelektualnih sukoba epohe. Nova ratna tehnika. - U razdoblju od 1450. do 1550. tehno logija proizvodnje predmeta za ratne potrebe i ratna tehnika do ţivljavaju burne promene. Korišćenje baruta menja dotadašnji naĉin ratovanja i odreduje politiĉke i društvene promene u Evro pi, sliĉno kao što pojava štampane knjige ubrzava intelektualna kretanja. Barut postaje oruţje kad ljudi poĉinju da ga koriste da metku (pušĉanom, artiljerijskom) da veću brzinu i snagu. U srednjem veku barut sluţi za razbijanje zamkova i utvrĊenja a Turci ga koriste prilikom opsade Carigrada. Bitka kod Merinja na 1515. pokazuje korist od primene baruta u artiljerijskim oru dima, iako njihova efikasnost nije ujednaĉena zbog neprecizno

27

sti. Moderne armije se sve više naoruţavaju ruĉnim vatrenim oruţjem. Bitke se dotada vode uglavnom izmedu protivniĉkih konji ca, sastavljenih od plemića. To se menja upotrebom vatrenog oruţja u ĉemu prednjaĉe Švajcarci i Englezi. Bitke u XVI veku postaju sudari izmedu pešadije, naoruţane arkebuzama i koplji ma, i konjice. Švajcarski najamnici, zajedno sa španskim forma-cijama terciosa, napadaju konjicu u falangama i nanose joj teške gubitke. Upotreba pešadije naoruţane vatrenim oruţjem dovodi do revolucije u naĉinu vodenja rata. Upotreba arkebuza postaje stalna od poĉetka XVI veka, a od 1521. Španci upotreb ljavaju mušketu primitivnu pušku. Ona izbacuje zrno na daljinu do 200 m. Ubrzo potom većina armija prihvata upotrebu arkebuza i mušketa. Španski general Fernando de Avalos poka zuje efikasnost upotrebe novog oruţja u ratovima u Italiji 1520-1525. Zahvaljujući njemu on trijumfuje u bici kod Pavije 1525, kad zarobljava kralja Fransoa I. Francuske trupe. mahom konjica, snaţnije i mnogobrojnije, trpe velike gubitke od španske vatre koja uništava cvet francuskog plemstva. Već 1530. konjica saĉinjava svega jednu jedanaestinu francuske, a jednu dvanae stinu španske armije. Plemstvo se gorko ţali da seljaci koji jedu sir i piju mleko novom tehnikom pobeduju armije sastavljene od plemstva. Nova ratna tehnika ima i druge dalekoseţne posledice Po treba za oruţjem, u eri stalnih ratova, dovodi do većih ulaganja i povećanja proizvodnje metala u Evropi. Topovi, arkebuze i mu škete zahtevaju mnogo metala, lanaca, kuka, drveta i ostalog; kamena topovska dulad zamenjuju se metalnim, što vaţi i za lako oruţje. Potreba za metalnom rudom dovodi do širenja starih i otvaranja novih rudnika, a koriste se i novi tehnološki procesi (peći za topljenje rude). U periodu od 1460. do 1530. ratne potre be dovode do petostrukog povećanja proizvodnje gvoţda. Po većava se potraţnja za bakrom i drugim metalima. Korišćenje baruta i metala dovodi do stvaranja snaţnih ar mija koje upotrebom vatrenog oruţja, kao i drugih sredst.ava, rc šavaju sudbine mnogih drţava, pa i kontinenata. Vatreno oruţjc je skupo i zbog toga mnogim (plemstvo, sitni kneţevi) nije do stupno. Zbog toga vodenje rata prelazi u ruke vladara, koji mogu da obezbede više sredstava. Otpor feudalaca njihovoj vladavini i centralizmu postaje stoga manji nego dotada. Put ka stvaranju apsolutistiĉke monarhije bio je otvoren promenom u tehnici ra tovanja i proizvodnji za nju. Nadmoćnost vladara i opadanje snage plemstva dovode do znaĉajnih društvenih promena. Obiĉan ĉovek, dotada zapostav ljen u društvenoj hijerarhiji srednjeg veka, postepeno izbija u prvi. plan. Savremenici zapaţaju promene i izmenjeni poloţaj i ulogu plemstva. Francuski vitez zarobljen u bici kod Pavije 1525. tvrdi da bi „Bog uĉinio mnogo bolje da nikad nije pronašao ovo oruţje. Ne bih nosio na sebi rane koje imam danas, niti bih bio toliko zaplašext.“ Dodao je da ne bi izginulo toliko hrabrih

28

ljudi od ruku kukavica, koji obaraju ljude mecima iz daf jine. Re ĉi ovog viteza r_isu upravljene protiv krvavog rata već protiv to ga što obiĉan ĉovek. seljak, ubija i pobeĊuje vlastclu. Pcsnik Lu doviko Ariosto peva protiv „prokletog i glupog pronalaska, ko,ji nalazi mesto u ljudskom srcu. On pomaţe da se uništi slava rat nika, rat postane neĉasna stvar, a hrabrost i izdrţ]jivost malc> ce ne.“ Nostalgija za starim je primetna u Ariostovim reĉima. On ne shvata da se ne radi o hrabrosti pojedinaca, već o novom na oruţanju, taktici, disciplini, koji razdvajaju srednjovekovni od novog naĉina ratovanja. Makijaveli to uviĊa i tvrdi da je u ratu sve dozvoljeno. Upotreba baruta dovodi do slabljenja riterskih ideala. Smrt Bajara, „viteza bez mane i straha“, od metka uni štava mit. kcji traje vekovima. Prenošenje vodenja rata sa plemstva na kralja i na,jamnike i upotreba nove tehnike i oruţja, najavljuju promene u Evropi. Iako je proces razliĉit u raznim delovima Evrope, rezultat je svugde bio isti: slabljenje uticaja plemstva i smanjenje njegove politiĉke i vojniĉke snage i moći. Plemstvo ratuje i dalje, a novu tehniku prihvata sa mnogo cinizma. Ono prihvata nastalo stanje i zadrţava komandne poloţaje u armijama evropskih drţava Stupanje u sluţbu vladara dovodi do potĉinjavanja plemstva njegovim ţeljama i stvaranja novih odnosa izmedu vladara i podanika. Pretvaranje rata u masovna ubistva, mereno srednjovekov nim merilima, izaziva nove reakcije. Teolozi i pacifisti osuduju surovost i nemoralnost rata. Anabaptisti zahtevaju da se svet pridrţava zapovesti da se ne ubija; teolozi tvrde da se rat pretva ra u pljaĉku i da ljudi u njemu nemaju vere ni pijeteta; vojska postaje omrznuta i nedostojna paţnje. Vojnici su lopovi, izdajice, obmanjivaĉi spremni da prekrše boţju reĉ i ĉine zlodela; gde do du donose nemoral, pijanĉenje, kocku i druge poroke. Uticajni i bogati tvrde, pak da se svi ratovi ne mogu staviti u istu kategori ju, da ima pravednih, osvajaĉkih i odbrambenih ratova. Rat po stepeno postaje tema za umetnika, pa dela poznorenesansnih umetnika sadrţe mnoge predstave ratnika (Mars i Venera). Rat postaje deo svakodnevnog ţivota i nalazi mesto u poeziji, tradi ciji, romantici i istoriji. Počeci moderne nauke. - Uspon Evrope podudara se vre menski sa uobliĉavanjem i razvojem moderne nauke i nauĉne misli uopšte. U periodu izmedu pojave Kopernikovog dela O kruţenju nebeskih tela (1543) i Njutnovog Matematiĉki principi filozofije prirode (Principia matematica, 1687) evropska nauka dobija svoje prave oblike i filozofiju. Razvoj nauka predstavlja deo društvenih i intelektualnih promena u Evropi u tom periodu i ĉesto se naziva nauĉna revolucija. Mnoga nauĉna otkrića pred stavljaju nastavak srednjovekovne nauke ili renesansne misli. Krajem XV veka opšte prihvaćena predstava o svetu je da je zemlja centar univerzuma. Oko nje se nalazi savršena nebeska sfera u kojoj se nalaze Sunce, Mesec, planete i zvezde. Hijerar

29

hijski poredak i zakoni prirode nalaze mesto u teološkim i filo zofskim studijama. Mnogi nauĉnici dovode krajem XV veka u pi tanje takve predstave o svetu i univerzumu. Novi nauĉni metod, korak napred u evoluciji nauke, rezul tat rada mnogih, predstavlja sintezu logike, eksperimentalizma i matematike. Njihovo zajedniĉko korišćenje omogućava ĉoveku da ostvari korak napred u razumevanju prirodnih pojava oko sebe. To je najznaĉajniji doprinos renesanse razvoju moderne nauke. Logika i njena ograniĉena upotreba dovode do primene matematike kao sredstva za proveru nauĉnih hipoteza. Rezultat toga su stalni eksperimenti, što je veliki korak napred u razvitku nauke. Italijanski slikari i graditelji u XV i XVI veku, više prak tiĉari nego teoretiĉari, pokazuju sklonost ka posmatranju, anali zi i proveravanju. Oni prouĉavaju prirodu, ptice, cveće, optiĉke zakone u perspektivi i ljudsko telo. Otkriće prostora predstavlja novu vrednost i dovodi do stvaranja zakona o klasiĉnoj meha nici u XVII veku. Ĉesto se koristi hirurški skalpel i nastaju van redni crteţi i skice o disekciji; prouĉavanje antiĉkih graĊevina prisiljava slikare i graditelje da obave razliĉita merenja i upore denja. Leonardovi crteţi i beleške najbolje pokazuju njegov me tod posmatranja, koji je opšte prihvaćen. „Mudrost je ćerka eks perimenta“, piše Leonardo. Oko 1500. radovi grĉkih i rimskih matematiĉara (Papus, Apolonije, Diofant, Hero i drugi), pre svega Arhimeda, prevode se na latinski. Oni postaju deo svakodnevnih diskusija i kritike. Matematika dobija mnogo njihovim objavljivanjem, pa se poste peno stvara uverenje da je priroda u osnovi matematiĉka. Novi naĉin razmišljanja pretpostavlja visoki stupanj apstrakcije koji će omogućiti da se raznovrsnost vidljivog sveta objasni i izrazi matematiĉkim formulama. Primena novih nauĉnih metoda i shvatanja sporo napre duje. Njen antihrišćanski karakter uzbuduje mnoge teologe i filozofe. Nauĉni metod potpuno menja ĉovekovu predstavu o svetu i njegov odnos prema prirodi. Prvi korak u tome je Ko pernikovo delo O kruţenju nebeskih tela (1543). Nikola Koper nik (1473-1543), poljski matematiĉar i astronom, provodi ţivot u posmatranju, merenju i opisivanju pojava. Klasiĉno naslede izgleda mu neuverljivo i matematiĉki neodrţivo. Ptolomejeva teorija o zemlji kao centru univerzuma nailazi na kritiku Ko pernika i drugih nauĉnika. Posmatranje kretanja nebeskih tela uverava ga da ureĊeni univerzum ne postoji. Kopernik zasniva heliocentriĉnu teoriju na racionalnim i matematiĉkim osno vama. Ona je nova, smela i izazovna, iako ne potpuno argu mentovana. Prihvatanje Kopernikove teorije je spor proces, što pokazuje njen revolucionarni karakter i potpuni raskid sa srednjim vekom. Kopernikova teorija o univerzumu, po mišljenju mnogih subverzivna, postaje predmet nauĉne i verske polemike krajem XVI i u XVII veku. Njenom prihvatanju mnogo doprinosi danski astronom Tiko Brahe (1546-1601), koji provodi ţivot u posma

30

tranju nebeskih tela, raĉunanju i pravljenju karata. Svojim ra dom Brahe potvrduje opravdanost kritike Ptolomejevog sistema, iako odbacuje uĉenje da se zemlja okreće oko svoje osovine. Jo han Kepler (1571-1630) istaknuti nemaĉki astronom, prihvata Kopernikovo uĉenje, a u svom delu Nova astronomija (Astrono mia nova, 1609) proširuje i potvrduje njegova gledišta. Pristali ca neoplatonizma i astrologije, Kepler se koristi rezultatima i teorijama drugih nauĉnika. Njegovi zakoni o celestijalnom kre tanju, tvrdnja da Sunce ispušta magnetsku snagu, da pokreće planete u orbiti i da se one ne kreću u krugovima već u elipsastim putanjama, znaĉajan su prilog razvoju nauke. U Keplerovom si stemu preovladuje potpuna harmonija, ĉime njegova astronomi ja dobija potpuni oblik. Korak napred u potvrĊivanju Kopernikove teorije i uobli ĉavanju uauĉnog metoda predstavlja rad Galilea Galileja (1564 1642). On koristi pronalazak uveliĉavajućeg stakla i gradi tele-skop kojim posmatra planete i njihovo kretanje. Otkriva Meseĉe ve planine, Mleĉni put, Jupiterove mesece, Veneru i pege na Suncu. Ova otkrića dovode Galileja u sukob sa inkvizicijom. Njegovo delo Rasprava o dva glavna svetska sistema, (Dialogo... sopra i due massimi sistemi del Mondo, 1632) potvrda je Koper nikovog uĉenja. Knjiga je stavljena na Index, a Galilej provodi ostatak ţivota u kućnom zatvoru. Njegovo delo postavlja temelje uĉenja o dinamici, a zakon o inerciji odbacivanje Aristotelovog uĉenja da mirovanje predstavlja prirodno stanje tela koja se kre ću samo kad ih neko gura. Astronomska otkrića, zakon o inerciji i matcmatiĉka potvrda Kopernikove teorije imaju dalekoseţne posledice. Njegov nauĉni metod posmatranje, eksperimenti i primena matematike odreduju budući razvitak nauke. Galilej je nauĉnik koji ne prihvata teološke i filozofske okvire i vredno sti. On širi opseg nauĉnog mišljenja, objektivnost i kvantitet. Njegov rad otkriva mogućnost jedinstvene fiziĉke nauke i njeno objašnjenje orbitalnog sistema. Filozofija nauke. - Zajedno sa teorijama, otkrićima i njiho vom odbranom od teologa i skolastiĉara, postepeno se izgraĊuje filozofija nauke. U tom procesu fiziolozi Andreas Vesalijus i Vi lijam Harvi i filozofi Frensis Bekon i Rene Dekart zauzimaju po sebno mesto. Nauka o ljudskom telu je predmet stalnog istraţi vanja i interesovanja. Grĉki lekar Galen, iz drugog veka naše ere, ostavlja mnoge rasprave o anatomiji, fiziologiji i medicini uopšte. Njegove postavke i autoritet su smetnja razvoju medici ne jer se svi pozivaju na njih kao nepromenljive. Prouĉavanje ljudskog tela poznatog fiziologa XVI veka Andreasa Vesalijusa (1514-1564) otkriva nesklad sa Galenovim uĉenjem. Vesalijuso vo delo O sastavu ljudskog tela (1543), nastalo na disekciji i po smatranju znaĉi krupan korak napred u poznavanju skeleta, mišića, arterija, vena, nervnog sistema i mozga. Ilustracije pred stavljaju primer preciznosti i empirizma. Uprkos tome, Vesalijus

31

nije u stanju da se potpuno oslobodi Galenovog uticaja. Uĉenje Vilijarna Harvija (1578-1657), engleskog anatoma, u stvari je raskid sa Galenom, iako se na njega ĉesto poziva. Njegovi eks perimenti otkrivaju cirkulaciju krvi i potvrĊuju napredak na uĉnog metoda. Frensis Bekon (1561-1626), filozof, pravnik, esejist i drţav nik. prvi uoĉava znaĉaj nauĉnih otkrića i njegove posledice. Iako nedovoljno upoznat sa radovima Kopernika, Galileja, Harvija i drugih, Bekon shvata znaĉenje nauke u potpunosti. Medu prvima shvata nove puteve ljudske misli i njihove posledice. Njegova dela UnapreĊenje nauka (1605) i Novi organon (Novum Orga num Scientiarum, 1620) imaju ogroman uticaj na razvoj nauke. LT njima iznosi shvatanje da ĉoveĉanstvo mora da preispita i ob novi iz osnova nauku, umetnost i znanje uopšte i postavi ih na prave temelje. On ukazuje na ona znanja koja ĉovek moţe da pri hvati i koristi. Medu njima je otkrivanje i uklanjanje svega što ĉoveka ometa - jezik, predrasude, neosnovane tvrdnje - da shva ti istinu. Posebno se osvrće na „idole“ iz prošlosti kao smetnju tome. Zalaţe se za primenu induktivnog metoda koji otvara put hipotezama i opštim teorijama i ponavljanje eksperimenata u kojima se mogu postavljati i proveravati postavke. Uoĉivši slo ţenost nauĉnog istraţivanja, Bekon predlaţe da se razgraniĉe problemi i istraţivanja uĉine specijalistiĉkim. Deoba mora biti organizovana, a nauka javna, udruţena i kumulativna. Po njego vom shvatanju, novi nauĉni metod je pragmatiĉan, znanje pred stavlja snagu, a ĉovek postaje kovaĉ svoje sudbine. Rene Dekart (1596-1650), filozof i matematiĉar, prihvata Bekonove stavove. Dekartovo delo Rasprava o metodu (1637) je prilog prouĉavanju nauĉnog metoda, korišćenju razuma i traga nju za istinom i naukom. On se oduševlj ava novim rezultatima i osuduje staru nauku. Dekart traţi da ĉovek ovlada i shvati priro du. To se moţe postići jedino racionalnim posmatranjem. Da se do toga dode, Dekart uobliĉava ĉetiri pravila: prvo, prihvatiti samo oĉevidne ideje; drugo, analizirati ih; treće, urediti ih u skladu sa sloţenošću, polazeći uvek od lakših ka teţim, i ĉetvrto, navesti primere i pregled naĉina mišljenja. Svojim naĉinom mi šljenja Dekart stvara osnov za sagledavanje i proveravanje isti ne. Kao i Bekon, Dekart otkriva viziju ĉoveĉanstva i njegove bu dućnosti - snagu da se izvuĉe iz nasleda prošlosti, produţi i olak ša ţivot, izbegnu bolesti i njihove posledice i manje radi. Geografska otkrića. - Uspon Evrope, zapoĉet upotrebom no ve tehnike u štampi, naĉinu ratovanja, umetnosti i nauci, dobija poseban izraz i znaĉaj putovanjima i istraţivanjima pomoraca sa obala Atlantika. Vrhunac dostignuća renesanse podudara se sa prenošenjem centara moći iz Sredozemnog mora na Atlantski okean. Oţivljavanje trgovine i demografske promene burniji su na Zapadu nego u Italiji, što objašnjava njegovu politiĉku, ekonom sku i intelektualnu supremaciju u XVI veku i kasnije.

32

Izraz premoći atlantskih drţava predstavljaju putovanja i otkrića novih zemalja i kontinenata. Interesovanje pomoraca i avanturista za nove zemlje i njihova bogatstva primetno je i u srednjem veku, ali u XV i XVI veku dobija potpuni izraz i postiţe vidljive rezultate. Podsticaji za istraţivanja su mnogi i raznovrsni - verski, profani i ekonomski. U interesu svojih drţava, vla dari finansiraju ekspedicije u nepoznate zemlje. Njihovi napori dovode do politiĉke i ekonomske kolonizacije širokih razmera, pretvaranja novootkrivenih zemalja u izvor sirovina i pleme nitih metala i privodenja katoliĉanstvu domorodaĉkog stanov ništva. To daje snaţan podsticaj privredi Evrope i dovodi do nametanja njenih kulturnih i verskih vrednosti većem delu sve ta. Geografska otkrića otvaraju eru dominacije Evrope u na rednim vekovima. Putovanja i otkrića portugalskih i španskih pomoraca za poĉinju novu eru. Portugalska osvajanja u Africi, zapoĉeta 1415. godine, znaĉe epizodu u borbi hrišćanstva i islama, ali i izraz ţelje da se ovlada trgovinom zlata. Prvi korak u tome je prikup ljanje i prouĉavanje geografskih podataka. Na tome radi Henri Moreplovac (1394-1460), portugalski princ, koji ĉitav ţivot po svećuje moru, prikupljanju znanja o razni.m zemljama, morima i narodima, navigaciji i drugim pitanjima. Ĉeste portugalske eks pedicije koje šalje Henri proširuju znanje o zapadnoj obali Afrike; njegov cilj je da morskim putem dode do Indije. Za Hen rijevog ţivota Portugalci dopiru do obala Gvineje i Zelenortskih ostrva. Program ostaje kao naslede potonjim generacijama por tugalskih pomoraca i vladara. Kralj Zoao II (1450-1495) nastav lja da podstiĉe istraţivanja i gradnju utvrdenja. Indija ostaje cilj novih napora. Oni se i završavaju plovidbom Bartolomeja Dijaza (1450-1500), koji 1487. stiţe do Rta Dobre Nade (Capo di Buona Speranza). Plovidba do Indije odlaţe se deset godina, kad 1497. portugalski kralj upućuje ĉetiri broda da istraţuju i prona du zaĉine. U maju 1498. Vasko de Gama (1469-1524) dolazi na Malabarsku obalu u Indiji. Traganje za zlatom, koje podstiĉu priĉe o ogromnim bogat stvima u Sahari, ostaje glavni cilj. Zlato se sakuplja i prenosi do gradova na njenoj ivici - Niani, Dţene, Valata i Tambuktu, oda kle se dovozi karavanima u sredozemne luke - Alţir, Bone, Tunis i druge. Portugalci ţele da drţe u svojim rukama trgovinu zlata i izbegnu posredniĉku ulogu muslimana. U tom nastojanju poĉi nje i trgovina crncima-robovima. Ova delatnost je podstaknuta potrebom za plemenitim metalima u kojima Portugalci, kao i ĉi tava Evropa, oskudevaju. Putovanja portugalskih moreplovaca nisu izleti u nepoznato. Iza njih stoje znanje, iskustvo, upornost, smelost i primena vatrenog oruţja. Portugalci postepeno stavlja ju pod svoju vlast znaĉajan deo trgovine Afrike. Zlato se prenosi morskim putem do Lisabona i Antverpena, što dovodi do eko nomskog uspona Portugalije i ekonomske krize u zemljama se verne Afrike. Pored zlata, dovozi se slonova kost, abonosovo drvo, biber i drugo, što obezbeduje velike zarade. Do 1530. trgovina zlatom ostaje

33

najvaţnija delatnost, kada ustupa mesto trgo vini robovima; zapadna Afrika postaje potom glavni izvor radne snage za plantaţe u Novom svetu. Naĉin ishrane podstiĉe takode ţar za geografskim otkrići ma i potragu za zaĉinima. Evropljani se hrane jednoliĉno i rdavo; ne zna se za kukuruz i krompir, malo se jedu mleĉni pro izvodi, a voće i povrće samo u sezoni. Šećer se uzima u malim koliĉinama, a sveţe meso najviše u jesen. Najĉešće se jedu hleb, kuvano meso, kiseo kupus, pasulj, repa i soĉivo. Da jela dobiju ukus, postanu raznovrsna i ĉovek otporan prema bolestima, neophodni su zaĉini. Oni se koriste kao lek, ţenski parfemi, miri si i u verske svrhe. Potreba za kamforom, cimetom, vanilom, bi berom, orašĉićem, dumbirorn, karanfilićem i drugim zaĉinima stalno raste. U vreme dolaska Vaska de Game u Indiju, u Kalkutu, trgo vina zaĉinima izmedu Evrope i Azije odvija se vekovima. Ki neske dţunke iz Kantona i pomorci iz istoĉne Indije donose zaĉine trgovcima u Malaki, na zapadnoj obali Malajskog po luostrva. Odatle ih trgovci muslimani prevoze na Malabarsku obalu, u Kalkutu. Zaĉini se prevoze karavanima preko Ormuza u Persijskom zalivu, dolinom Eufrata do'Alepa i Bejruta, ili preko Adena i Crvenog mora do Sueca i Aleksandrije. Tu ih prikupljaju Evropljani, mahom Mleĉani i Đenovljani, koji u XV veku imaju monopol u trgovini, i prevoze u Evropu. Dolazak Portugalaca u Indiju ugroţava monopol muslima na, Mleĉana i Đenovljana. Portugalci uzimaju u svoje ruke trgo vinu zaĉinima i šalju ih oko Rta Dobre Nade u Lisabon i druga evropska trţišta. Sudari sa muslimanskim trgovcima neobiĉno su ĉesti i krvavi. Portugalska flota, u nameri da oĉuva i uĉvrsti monopol u trgovini zaĉinima, uništava 1509. veliku mameluĉku flotu, a snage pod komandom Alfonsa Albukerka, guvernera In dije, u periodu od 1509. do 1515. uništavaju Kalkutu, zauzimaju Ormuz i Gou, pretvorivši je, istovremeno, u centar trgovine zaĉi na na Malabarskoj obali. Malaka pada u ruke Portugalaca 1511, što omogućava stvaranje portugalske imperije na istoku. Tako je obezbeden stalan priliv velikih koliĉina zaĉina i drugih dobara u Lisabon, Antverpen i druge evropske luke. Poloţaj Portugalaca na istoku osigurava njihovu dominaci ju u trgovini zaĉinima na evropskom trţištu. Već 1515. Mleĉani kupuju biber u Lisabonu, iako plovidba oko Afrike ne predstav lja kraj sredozemne trgovine. Oko 1560. koliĉina bibera i drugih zaĉina koji stiţu preko Aleksandrije jednaka je onoj koja stiţe u Lisabon oko Afrike. Portugalci ukidaju monopol muslimana, ali ne uspevaju da u potpunosti nametnu svoj. Na kraju, prvenstvo pripada Atlantiku, a putovanje Vaska de Game poĉetak prenosa centra evropske trgovine iz Sredozemlja i Italije u Holandi ju, Portugaliju, Francusku i Englesku. Taj proces dobija puni izraz u XVI veku.

34

Kolumbo i novi svet. - Neposredno posle putovanja Portu galaca na istok, moreplovci u sluţbi španskog dvora plove prema zapadu, preko Atlantika. Motivi za putovanje sliĉni su portugal skim - sticanje bogatstva i širenje hrišćanske vere. Kristofor Kolumbo (1451-1506), Đenovljanin u sluţbi španskog dvora, smatra, kao i Henri Moreplovac, da su „mnogi ljudi izgubljeni zato što veruju u idole“. On traţi nove zemlje da bi domoroce preveo u hrišćanstvo i da bi se obogatio. Jedan od Kortesovih sa radnika tvrdi da Španci dolaze u Ameriku da bi „sluţili Bogu i kralju i da bi se obogatili“. Kao i njegovi savremenici, Kolumbo traţi put za Indiju, ali veruje da se do nje moţe stići plovidbom na zapad. Ideja se za sniva na pretpostavci da je Zemlja okrugla. Pripremajući se za put na zapad, Kolumbo prouĉava srednjovekovne pisce (biskup Aj, Isidor Seviljski), kartografe (Toskaneli) i koristi svoja pomor ska iskustva. Predlaţe plan putovanja na zapad portugalskom kralju Ţoau II 1483. i traţi od njega da finansira taj poduhvat, ali ovaj to odbija. Kolumbo se obraća španskoj kraljici Izabeli sa molbom da mu dodeli sredstva za putovanje, što ona, posle mno go oklevanja, prihvata. Ekspedicija od ĉetiri broda polazi iz luke Palos u leto 1492. i posle mirnog putovanja stiţe, 12. oktobra iste godine, do Bahamskih ostrva. Kolumbo je uveren da je otkrio azijsko kopno i to uverenje ne menja ni nakon svoja tri naredna putovanja (1494, 1498, 1504). Na njima otkriva Portoriko, Ja majku i druga Karipska ostrva, Trinidad, delove Juţne i Srednje Amerike. Iako prvo slavljen, a potom poniţavan, Kolumbo - Ad miral okeana, ne shvata znaĉaj svoga putovanja. Fernando Magelan. Kolumbova otkrića nepoznatih ze malja, koja ubrzo dobijaju svoje istraţivaĉe (Amerigo Vespuĉi), podstiĉu upućivanja drugih ekspedicija u potragu za novim zem ljama. Pedro Kabral, u ime Portugalije, stiţe 1500. do obala Bra zila, a 1513. Španac Vasko Nunjez de Balboa prelazi preko Pa name i otkriva Tihi okean. To podstiĉe traganje za pomorskim prolazorn izmedu Atlantskog i Tihog okeana. Sa odobrenjem španskog kralja Karla I (1517-1555), Portugalac Fernando Ma gelan predvodi 1519-1522. ekspediciju u potrazi za prolazom. Njegovi brodovi plove uz obalu Atlantika prema jugu i posle mnogih teškoća i zadrţavanja (Rio Plata) otkrivaju toliko traţe ni prolaz - Magelanov tesnac - i izlaze na Tihi okean. Nakon dugotrajnog i muĉnog putovanja, ĉiji je opis ostavio poznati putopisac i pustolov Antonije Pigafeta, preostali Magelanovi brodovi stiţu na Marijanska i Filipinska ostrva, gde Magelan gi ne u sukobu sa urodenicima. Samo brod „Viktorija“ sa kapeta nom Sebastijanom Elkanom stiţe u Španiju. Pored otkrića novih zemalja i prolaza iz Atlantskog u Tihi okean, Magelanova ekspe dicija prvi put oplovljava oko zemlje i potvrduje teoriju o nje nom obliku. Plovidba odreduje takode veliĉinu kopna i mora na zemlji u odnosu dva prema jedan. U Dubrovniku se saznaje za poduhvate ovih pomoraca i njihove rezultate.

35

Otkrića novih zemalja imaju za posledicu i prvu deobu sve ta u interesne sfere. Španija i Portugalija traţe od pape Aleksan dra VI Bordţije da povuĉe granicu izmedu njihovih teritorija u novootkrivenim zemljama. Papa povlaĉi liniju tako da sve zem lje udaljene 360 milja na zapad od Zelenortskih ostrva pripadaju Spaniji, a ostale Portugaliji. Ovakvom deobom, kojoj se suprot stavljaju kraljevi Francuske i Engleske, Portugalija dobija dana šnji Brazil. Ugovorom u Tordesilasu 1494. dve zemlje prihvataju predloţenu deobu, zanemarujući prigovore Londona i Pariza. Znaĉaj otkrića ostaje neko vreme nezapaţen, iako borba iz medu evropskih sila odmah poĉinje. Već 1496. engleski kralj Henri VII Tjudor daje povelju Đovaniju i Sebastijanu Kabotu da za Englesku istraţuju severni Atlantik. Oni otkrivaju Nju faundlend i obale Nove Engleske, ali Engleska nema snage i interesovanja da nastavi istraţivanja. Kralj Fransoa I (1515 1547) pokazuje ţivo interesovanje za prekomorske teritorije. To kom 1520-1530. ekspedicije koje predvode Ţak Kartje, Roberval i drugi pomorci ispituju obale Kanade, reku Sv. Lorenca i dolaze do Kvibeka. Oštre zime, neprijateljstvo domorodaca i neprekidni ratovi u Evropi spreĉavaju Francusku da vidnije uĉestvuje u naseljavanju i eksploataciji Novog sveta. Tada se naziru obrisi budućih imperija evropskih sila u Americi, iako će oni dobiti svoje potpune oblike tek u XVII veku. Počeci španske kolonizacije u Novom svetu. - Iako Španci, kao i Portugalci, teţe da dodu do zaĉina, bisera i blaga Indije, njihovi napori i putovanja donose drukĉije rezultate. Oni otkri vaju srebro i zlato u ogromnim koliĉinama. To odreduje razvoj dve iberijske drţave i uslovljava razlike u njihovim kolonijalnim sistemima. Dok Portugalci grade na istoku utvrdenja i uporišta i ne ulaze u unutrašnjost kontinenta, Španija pretvara svoje pose de u veliku rudarsku zajednicu. Otkriće srebra i zlata predstav lja najvaţniji podsticaj za osvajanje i kolonizaciju Amerike. Iz medu Spanije i Portugalije uspostavlja se direktna veza: špansko srebro i zlato koristi se za plaćanje portugalskih zaĉina. Sirenje trgovine izmedu Evrope i Istoka, koja odnosi plemenite metale, omogućeno je njihovim otkrićem i eksploatacijom u Americi. Raspored rudnika srebra i zlata odreduje oblasti za nase ljavanje. Spanske kolonije zatvorene su za neke evropske narode i pripadnike drugih vera. Rudarstvo, kao i jeftina domorodaĉka radna snaga, odreduju ekonomski, socijalni i administrativni razvitak španske Amerike. Zlato se otkriva prvo na Hispanioli, Kubi i Portoriku. Pošto se nalazi na površini, u plitkim jamama i nanosima reka, njegova eksploatacija je brza i laka. Korišćenje radne snage Indijanaca doprinosi da je ono veoma jeftino. Iscrp ljivanje, glad i zarazne bolesti dovode do naglog smanjenja do morodaĉkog stanovništva. U vreme Kolumbovog putovanja na Hispanioli ţivi oko milion stanovnika, a 1510. svega oko sto hi ljada. Zbog toga mali broj doseljenika ostaje na ostrvu, gde se bavi gajenjem stoke i proizvodnjom šećerne trske. Sve više se ko

36

risti radna snaga afriĉkih robova. Većina doseljenika prelazi na kopno, prvo u Meksiko, a potom u Peru, u nadi da će tamo naći plemenite metale i Indijance da ga vade iz nedara zemlje. Pokoravanje carstva Acteka i Inka predstavlja primere španskog osvajanja Novog sveta. Jedan od konkvistadora (osva jaĉa), Hernan Kortes, prelazi 1519. sa Kube u Meksiko. Već 1532. Spanci drţe pod kontrolom visinski plato, koji nazivaju Nova Španija. Naredne godine, 1533, drugi konkvistador, Fran cisko Pizaro, zauzima, sa grupom avanturista naoruţanih sa ne koliko mušketa, grad Kusko, prestonicu carstva Inka. Carstva Acteka i Inka padaju za kratko vreme, bez mnogo borbe i otpora u ruke Španaca. Oni drţe pod svojom vlašću najnaseljenije delo ve kontinenta sa oko dvadeset dva miliona stanovnika. Kortes sakuplja ogromna bogatstva zemlje Acteka; sliĉno postupa i Pi zaro u zemlji Inka. Koristeći vlast i vatreno oruţje, Kortes, Piza ro i njihovi sledbenici otkrivaju najveće naslage i rudnike zlata i srebra - Zakatekas i Gvanahuto u blizini današnjeg Meksiko Si tija i rudnik Potosi, u brdima Bolivije. Rudarstvo ubrzo postaje osnovna grana privrede Novog sveta a Potosi najvaţniji rudarski grad na svetu, sa oko 120.000 ţitelja. Veći je od svih španskih gradova i izjednaĉuje se sa Lon donom i Parizom. Potosi i Zakatekas su srţ kolonijalne privre de španske imperije. Stanovništvo koje ne radi u rudnicima proizvodi hranu za rudare ili dovodi radnu snagu. Izvoz zlata i srebra omogućava uvoz evropskih manufakturnih dobara u kolonije. Tehnika eksploatacije srebra stalno se usavršava, a koliĉi ne proizvedenog metala bivaju sve veće. Evropski metodi top ljenja rude koriste se u Potosiju i drugde. Upotreba ţive u procesu odvajanja srebra ima, od sredine XVI veka, veliki znaĉaj za razvoj ameriĉkog rudarstva. Ona povećava procenat izvadenog srebra tako da se koristi i ruda slabijeg kvaliteta. Od 1555. do 1556, kad se nova tehnologija primenjuje u Potosiju, koliĉi na izvadenog srebra se uvećava ĉetiri puta u poreĊenju sa ranijom. Tokom XVI veka priliv plemenitih metala u Evropu je ogroman. Od 1505. do 1535. u Evropu se najviše uvozi zlato, a kasnije srebro zauzima prvo mesto, tako da 1590. dostiţe koliĉi nu od deset miliona unci. U to vreme najveći evropski rudnici (Saksonija, Ugarska, Ĉeška) proizvode ukupno tri miliona unci. Ogromne koliĉine plemenitih metala koje kolaju Evropom imaju izuzetan znaĉaj za privredni, društveni i politiĉki razvitak Evrope. Ogromna bogatstva španske Amerike privlaĉe razliĉiti svet. Servantes opisuje ljude u kolonijama sledećim reĉima: „To je bilo stecište i raj za sve siromašne Ċavole Španije, pribeţište propalih, utoĉište ubica, raj za kockare, obećana zemlja za dame lakih vrlina, sjaj i razoĉarenje za mnoge i liĉno spasenje za malo brojne.“

37

Prisustvo domorodaĉkog stanovništva pagana postavlja pred Špance odredene dileme. Prvo, imaju li pravo da ratuju, osvajaju i oduzimaju zemlju Indijanaca, i drugo, na koji naĉin ih treba prevesti u hrišćanstvo. Svi su saglasni da se to mora ostva riti. Jedni tvrde, ukljuĉujući kraljeve Karla V i Filipa II da se to moţe ostvariti preko papskih bula; drugi odbacuju pravo papa ma da se upliću u svetovna pitanja i tvrde da paganstvo nije do voljan razlog da se oduzimaju zemlje. Postupak prema Indijancima izaziva reakciju sveštenstva. Borba izmeĊu njih i kolonista poĉinje 1511. U njoj se istiĉu do minikanci, koji u eksploataciji Indijanaca vide rušenje strukture njihovog društva i porodice. Obe strane, dominikanci i kolonisti, zahtevaju od krune da prihvati njihove predloge. Vodeća liĉnost u toj borbi je Bartolomej de las Kazas, koji provodi ţivot doka zujući da Indijanci nisu niţa bića od Španaca. Karlo V donosi 1542. Nove zakone sa ciljem da zaštiti Indijance. Uprkos tome, kolonisti nastavljaju sa svojom praksom i politikom, ĉesto ad bijajući da sprovedu zakon. Najgore zloupotrebe i svireposti su ipak izbegnute. Portugalska imperija. - Dolazak Vaska de Game 1498. u Indiju trijumf je napora više generacija pomoraca i vladara. Podsticaj za prekomorska putovanja je idealistiĉke i materijali stiĉke prirode: borba protiv Mavara u severnoj Africi, prevoĊe-nje divljaka u hrišćanstvo i potraga za zlatom, zaĉinima i robovi ma. Dolazak Portugalaca na Istok predstavlja teţak udarac za muslimane i Arape koji imaju monopol u prikupljanju i trgovini orijentalnim dobrima, pre svega zaĉinima. Vatikan podrţava portugalska i španska osvajanja i stva ranje kolonijalnih carstava. Nizom papskih bula (1493) potvrĊe-no je pravo evropskih zemalja na te krajeve. Poĉetkom XVI veka kralj Manuel I uzima titulu Gospodara osvajanja, plovidbe i trgovine Etiopije, Indije, Arabije i Persije. Uprkos takvim pre tenzijama, Portugalija nema snage da ih ostvari. Portugalski po morci ne ulaze u unutrašnjost kontinenata, već stvaraju baze i utvrdenja duţ obala, pomoću kojih kontrolišu pomorske puteve i trgovinu. Oni nastoje da nametnu svoj monopol na trgovinu za ĉinima. Za to koriste ne samo trgovaĉke, već i verske razdore. Borba sa muslimanima i širenje hrišćanstva odvijaju se istovre meno sa jaĉanjem njihove trgovine. U tim borbama i jedna i dru ga strana ĉini mnoge svireposti i zloĉine; širenje katoliĉanstva nailazi na otpor domorodaĉkog stanovništva. Pojedini crkveni redovi (dominikanci, jezuiti) nastoje da ublaţe najteţe posledice osvajanja, kolonizacije i pohlepe belog ĉoveka. U tome imaju najviše uspeha u Brazilu, koji posle 1500. prelazi pod kontrolu Portugalaca. Portugalski dvor zahteva da svi hrišćani, bez obzira na bo ju koţe, budu jednaki pred zakonom. To se potvrduje kraljev skim dekretima donetim 1562. i 1572. Portugalski kolonisti i ko lonijalni kler, kao i u sluĉaju Španije, zanemaruju odredbe zako

38

na. Vremenom, Indijanci i Afrikanci ulaze u redove sveštenstva, kolonisti se ţene domorodaĉkim ţenama, ĉime se sukobi ublaţa vaju, mada potpuno ne prestaju. Ĉuveni ep portugalskog pesnika Kamoensa, Luzijadi opisuje portugalske napore u periodu otkri ća i kolonizacije.

39

III

REFORMACIJA

Od 1517. do 1564. Evropa prolazi kroz krize velikih razme ra i oštrine. Nekoliko originalnih verskih reformatora i mislilaca podstiĉu verski ţar miliona vernika, stvaraju nova hrišćanska uĉenja, vere i crkve, neprijateljski nastrojene prema Vatikanu i ruše duhovno i politiĉko jedinstvo Evrope. Reformacija, pokret koji zapoĉinje Martin Luter protiv zloupotreba Vatikana i kato liĉke crkve, ne predstavlja delo pojedinaca. Ona je izraz ekonom skih, politiĉkih, socijalnih i verskih zbivanja koje pojedinci (Lu ter, Kalvin, Cvingli) koriste da stvore novu veru kao alternativu katoliĉanstvu. Verske prilike u predvečerje reformacije. - Katoliĉka crkva je u srednjem veku istovremeno boţanska i svetovna institucija u kojoj ljudi, u ime vere, sprovode svoje ideje, ţelje i politiku. Zloupotrebe su neminovne i vidljive, kao što su primetna nasto janja da se razlike izmeĊu idealnog i stvarnog ublaţe i crkvi vra ti oreol svetosti. Savremenici osuduju sekularizaciju episkopata, korišćenje više crkvenih poloţaja, odsustvovanje biskupa i klera uopšte iz svojih dijeceza i ţupa. U XV i XVI veku niţi kler, ĉesto veoma siromašan, neobrazovan, sujeveran i zanemaren od cr kvenih vrhova, ţivi u nedozvoljenim vezama i ima decu. U samo stanima se retko primenjuju pravila, a disciplina crkvenih redo va slabi. Takvo stanje traje nekoliko vekova. Renesansne pape, kao svetovni vladari, vode raskošan ţivot i zanemaruju duhovne obaveze, i sluţe se svim sredstvima da pribave novac. Da ostvare svoje ciljeve, koriste ekskomunikaciju i interdikt, a nepotizam postaje normalna pojava u crkvi i kuriji. Prodaja crkvenih polo ţaja ĉesto sluţi svetovnim vladarima kao primer kako da doĊu do potrebnih finansijskih sredstava. U predveĉerje reformacije, kao i ranije, vernici traţe uvo Ċenje reformi i uklanjanje najteţih oblika zloupotreba iz crkve. Franjevci i dominikanci osuĊuju grabeţljivost, nadmenost i sve tovni naĉin ţivota klera. Humanistiĉki naklonjeni teolozi osuĊu-ju oboţavanje ikona, relikvija i krstaških ideala. Pariski parla ment upućuje 1512. trupe da nametnu reformu monaškog ţivota, a nadbiskup Kanterberijski zahteva iste godine od sveštenstva da ţivi u skladu sa Hristovim uĉenjem. Peti Lateranski sabor, odrţan u Rimu od 1512. do 1517, istiĉe potrebu uklanjanja zlou potreba iz crkve i vraćanja na stare vrednosti. Sabor donosi pro pise o naĉinu izbora biskupa, borbi protiv jeresi, bogohuljenja i konkubinata. Osniva se Udruţenje za boţansku ljubav, koje se zalaţe za povremene rasprave o prilikama u crkvi i njenoj obnovi

40

u skladu sa Hristovim uĉenjem. Evropom krstare reformatori, ukazuju na zloupotrebe i nastoje da ih otklone. Iako se tvrdi da pojava Lutera dovodi do nestanka jedin stva hrišćanske zapadne Evrope, ona je već od ranije podeljena i Luter je toga svestan. On priznaje doprinos njegovih predhodni ka takvom stanju. MeĊu njima najznaĉajnije mesto zauzima Dţon Viklif (1328-1384), engleski teolog i mislilac. Viklifova sklonost ka jeretiĉkim mislima, reformi crkve i teološkoj ĉistoći prethodi Luteru, naglasak na veri i direktnoj vezi ĉoveka sa Bo gom osnovi su protestantskog uĉenja. Iako se crkva obraĉunava sa njegovim uĉenjem, Viklif ima mnoge pristalice u XV i XVI ve ku i tako se ukljuĉuje u tokove reformacije. Jan Hus (1369? 1415), ĉeški reformator, takoĊe je Luterov prethodnik u razvoju teologije. Iako je Husovo uĉenje umerenije od Viklifovog, on isti ĉe papsku pogrešivost i primat Sv. pisma. Njegova smrt pruţa pristalicama crkvene reforme oruţje u borbi protiv papstva. Uĉenje i pokreti XIV i XV veka izraz su društvenih sukoba, ekonomskih patnji, politiĉkih ambicija burţoazije, lokalnih teţ nji i sklonosti pojedinaca. Sukobi u društvu u predveĉerje refor macije dobijaju izrazito verske oblike i izraz. Ljudi toga vreme na, sa izuzetkom pojedinaca, doţivljavaju svet kroz veru i njen sadrţaj; politika i privredni ţivot predstavljaju njen sastavni deo. U predveĉerje reformacije prisustvo vere primetno je u raz novrsnim vidovima i delatnostima pojedinaca i grupa. Oni su ĉe sto izraz beznadeţnosti, nesposobnosti da se suoĉe i shvate odre dene pojave - glad, epidemije, smrt. Versko uverenje izraţava se u svemu što izgleda neobjašnjivo i neobiĉno: verovanju u veštice, uticaju zvezda, predstavama o raju na zemlji, raspravama o pri rodi stvarnosti i tokovima istorije. Marsilio Padovanski u svojoj raspravi Branilac mira (1324) predviĊa mnoge ideje potonjih vremena potpunu samostalnost svetovne vlasti, ravnopravnost sveštenstva, izjednaĉavanje crkve sa hrišćanstvom i primat Hrista nad papom u crkvi. Poĉetkom XIV veka Vilijam Okam, engleski teolog, tvrdi da znanje dolazi preko iskustva, ĉime stav lja u sumnju crkveno uĉenje. Dovodeći u pitanje razum, Okam otvara put pojavi misticizma i pijetizma. U XIV veku primetna je u Engleskoj, Nemaĉkoj, Flandriji, severnoj Italiji i drugde teţnja pojedinaca da napuste formalnu teologiju i uspostave liĉne veze sa Bogom preko mistiĉnog sjedinjavanja. U tome je vidljiv uticaj Johana Taulera na Lutera. To je suprotno uĉenju crkve, koja odbacuje vezu izmedu Boga i ĉoveka, postavljajući sebe kao posrednika izmedu njih. Misticizam nalazi izraz u sklonosti vernika da zanemare teološke rasprave i posvete se bogougodnom radu. Krajem XIV veka osniva se udruţenje Braće zajedniĉkog ţivota, u kome ljudi ţive zajedno, ali kao svetovna lica pomaţu bolesne, prouĉavaju Sv. pismo, poduĉavaju decu. Pijetet ove vrste predstavlja deo Luterovog uĉenja, iako je njegov naglasak drukĉiji. Svojim ra dom pijetisti pripremaju duhove za versku pobunu. Njihovi uĉe nici su Nikola Kuza, Tomas Kempis, Erazmo Roterdamski i dru

41

gi. Drugi prihvataju ideju o novom svetu u budućnosti. Ideja o milenijumu, rezultat naglašenog pesimizma, dovodi do neosno vanog optimizma. Ideja je poznata u XII veku, a u uĉenju Joaki ma iz Flore postaje sistem. Novo doba biće doba „trajnog jevan Ċelja“ i milosrĊa U njemu će vladati opšte siromaštvo, duhovna stremljenja, sloboda od pritiska crkve i drţave. Ideja milenijuma primetna je u uĉenju Lutera, puritanaca i anabaptista. Luter i njegovo delo. - Luter (1483-1546), poreklom iz Ti-ringije, oliĉava stremljenja poznata u Evropi u XV i XVI veku. On uobliĉava razliĉite ideje, nadanja i strahovanja u posebnu ve ru. Odluĉan, dobro obrazovan, sa osećanjem za humor, pun pre drasuda i oštrih reakcija, konzervativan i grub u govoru, Luter je sušta suprotnost Erazmu. Luter je ĉovek sela, veruje u zle duho ve i protiv njih se bori do kraja ţivota. Postaje ĉlan reda sv. Av gustina i stiĉe potpuno versko obrazovanje. Studira teologiju u Erfurtu, gde ukazuje na razliku izmedu razuma i otkrovenja. To mu omogućava da se humanistiĉki obrazuje i veruje u misterio zni univerzum. Kao redovnik zahteva stalno ispovedanje, uveren da je nemoćan grešnik. Njegovi unutrašnji sukobi pods.:iĉu potrebu za stvaranjem nove vizije sveta. Postaje profesor na Univerzitetu u Vitenbergu (1508), gde se zalaţe za humanistiĉke studije i napada skolastiĉare; tu stiĉe doktorat teologije (1512), kad poĉinje da drţi predavanja o Sv. pismu, psalmima, Rimljani ma i Galima. Luterov verski razvoj prati se kroz njegova predavanja, razmišljanja o Sv. pismu i doţivljavanja vere. Njegov cilj je da umanji razliku izmedu Boga i ĉoveka, a metod da se to ostvari ostaju mistika i razmišljanje. Veza izmeĊu njih moţe da se otkri je i doţivi samo u veri, koja je dar Boţji, u koga ĉovek moţe da veruje. „Onaj ko dospe kroz pravednost do Boga ţiveće“, piše Luter. Kod njega poverenje i vera zamenjuju strah i dobra dela. Vera dopire do ĉoveka Hristovom ţrtvom, koji je ţiveo i umro za ljude. Suština vere odgovara uĉenju Jevandelja, gde Bog otkriva plan za spasenje: Evangelium est promissio. Nada ĉoveĉanstva u spasenje leţi u Boţjem obećanju. Trenutak kad Luter iznosi mišljenje da se ĉovek moţe spasti verovanjem, najverovatnije 1516, znaĉi poĉetak uobliĉavanja nove teologije. To je osnovna snaga reformacije; iz nje proistiĉe uverenje da istinu treba tra ţiti u Sv. pismu, koje stoga mora biti pristupaĉno i razumljivo svima. To se podstiĉe propovedima, koje postaju snaţno oruĊe reformacije i Lutera. Prodaja oproštaja grehova (indulgencije) je za Lutera po vreda njegovog uĉenja da dobra dela ne mogu da zamene pravu veru. Luter objavljuje 31. oktobra 1517. svojih devedeset pet teza na crkvi zamka u Vitenbergu. Poziva Johana Tecela, papskog le gata, koji prodaje indulgencije, na javnu diskusiju. Pitanje in dulgencija je davnašnji problem. Luterove teze - Spor o moći i korisnosti indulgerz.cija - su umerene i podstaknute ţeljom za istinom. On tvrdi da je pokajanje i priznanje grehova potvrda ve

42

re, pa otkupljivanje novcem nema vrednosti. Luter traţi da papa iz ljubavi oslobodi vernike ĉistilišta, a ne za zlato. Njegove teze nailaze na široko odobravanje u mnogim delovima Nemaĉke. Neuspeh diskusija sa kardinalom Kajetanom (1518) i Johanom Ekom (1519) dovodi do Luterovog otvorer.og sukoba sa papom Lavom X. Potom se on stavlja pod zaštitu Fridriha Mudrog, kne za Saksonije, dovodi u pitanje papino boţansko imenovanje i izraţava naklonost za Viklifa i Husa. Luterovi verski pogledi uobliĉavaju se brzo, pa sukob sa Vatikanom postaje neminovan. U junu 1520. Lav X osuduje Luterove spise i poziva ga da se odrekne svoga uĉenja. Luter to odbija, spalivši javno papsku bulu. Time je rascep sa Vatikanom potpun. U toku 1520. i 1521. Luter uobliĉava svoje poglede na kato liĉku crkvu i reformaciju. U prvoj raspravi, Apelu hrišćanskom plerrrstvu nemaĉke drţave, Luter iznosi opširno optuţbe nemaĉ kih katolika protiv Vatikana i sveštenstva. Istiĉe svoje uverenje o tome da su svi vernici sveštenici i zahteva da vladajuće klase od bace pretenzije katoliĉke crkve i da je liše svetovne vlasti i bo gatstva. To je poziv kneţevima da podrţe reformu crkve i brinu o novoj veri. Za Lutera su svi hrišćani vernici i meĊu njima nema razlike jer se svi krštavaju, imaju i jedno jevandelje i jednu veru. Luter zahteva da se ukloni rimsko papstvo, koje je nezakonito i deluje suprotno Hristovom uĉenju. Drugi spis Vavilonsko ropstvo crkve - Luter upućuje sveštenstvu i zalaţe se za uklanja nje verskih oblika katoliĉanstva. Odbacuje postojanje sedam sakramenata (svetih tajni) i predlaţe tri: krštenje, pokajanje i priĉešće. Time potvrĊuje uĉenje da su vernici istovremeno i sve štenici i da kler nema posebnu ulogu. Sveštenik ne moţe više da vati hleb i vino, pa nije stoga ni iskljuĉivi ĉuvar Hristovog tela. Verska sluţba postaje zajedniĉka, a njen simbol himna. Luter menja stav prema transubstancijaciji, pretvaranju hleba i vina u telo i krv Hristovu. U trećoj raspravi - O hrišćanskoj slobodi Lu ter tvrdi da ona ne moţe da predstavlja politiĉku i društvenu slo bodu; to je samo unutrašnja sloboda koja potiĉe iz vere slobodno doţivljene. Za njega dobra dela pripadaju posledici, a ne stanju vere, ona stvaraju hipokrite i rĊave ljude; samo dobri ljudi ĉine dobra dela. Za Lutera sloboda proistiĉe iz vere i ona odbacuje sve okove koji je sputavaju. Luterovo nastojanje da ĉoveka oslobodi okova katoliĉkog uĉenja Vatikan ne moţe da prihvati. Poĉetkom 1521. Luter biva ekskomuniciran. Prihvata poziv Karla V i odlazi na sabor u Vormsu, gde, u prisustvu cara, plemstva i klera, brani svoje sta vove i uĉenje. Poziva Nemce da ustanu u odbranu zemlje od tira nije Rima, odbija optuţbe protiv sebe, potvrĊuje primat Sv. pis ma i odbacuje prerogative papa. U maju 1521. sabor donosi Vormski edikt kojim osuĊuje Lutera zbog prihvatanja Husovog uĉenja, odbacivanja sakramenata, uvrede pape i Vatikana i pod sticanja na pobunu u crkvi. Luter nalazi utoĉište kod saksonskog kneza u zamku Vircburg gde, posle duboke krize, prevodi Sv. pismo na nemaĉki jezik. Podrška njegovom uĉenju dolazi sa više

43

strana: uzdrţana od humanista (Erazmo), snaţna od radikala i romantiĉara (Franc fon Zikingen, Ulrih fon Huten) i nepokoleb ljiva od kneţeva i carskih gradova. Ţelja za vlašću, profitom i pi jetet se, iako kratkotrajno, udruţuju. Oduzimanje crkvene imo vine, odbijanje da se šalje novac u Rim i stvaranje drţavne crkve obezbeĊuju podršku Luterovom uĉenju. Dvadesetih godina XVI veka izborni kneţevi Saksonije i Hesena prihvataju protestanti zam u svojim drţavama; isto ĉini i Albert Hoencolern, veliki majstor tevtonskog reda, koji vlada Brandenburgom i istoĉnom Pruskom. Nirnberg, Bremen, Erfurt i Gota prihvataju Luterovo uĉenje. Luterovi sledbenici. MeĊu Luterovim sledbenicima, isti ĉu se Filip Melanhton (1497-1560), koji piše prvo delo o prote stantskoj teologiji - Opšta mesta (Loci Communes, 1521). Istra nin Matija Vlaĉić - Ilirik (1525-1575), pisac jedine istorije refor macije - Magdeburške centurije - suprotstavlja se uĉenju Melanhtona o verskom ceremonijalu i tvrdi da liturgija ima direktne veze sa doktrinom. Luterova predavanja u Vitembergu privlaĉe mnoge uĉenike, iako njihova gledišta nisu jedinstvena. Pogledi na Sv. pismo, ĉiji se nemaĉki prevod pojavljuje 1534, otvaraju diskusiju o raznim doktrinalnim pitanjima. Svi Luterovi sledbe nici prihvataju njegovo uĉenje o primatu Sv. pisma nad ostalim crkvenim tekstovima. Huten (1488-1523) se zalaţe za politiĉku i versku nezavisnost Nemaĉke i traţi od Karla V da je oslobodi uticaja papstva. Kao predstavnik plemstva, Huten vidi u pap stvu neprijatelja; sukob sa Luterom postaje neminovan posle neuspelog napada na Trijer 1522; Huten umire u izgnanstvu. Medu radikalima posebno mesto pripada Andreasu Karlštatu (1480-1541), profesoru u Vitembergu, koji se zalaţe za napušta nje mise i slika u crkvi; to dovodi do uništavanja relikvija, slika i drugih crkvenih predmeta. Grupe i pojedinci istiĉu ideju milenijuma i veruju u „stalno otkrovenje“. Cilj radikala, mahom siromašnih, ostaje uništenje svega što je vezano za laţne idole i nepravdu. Toma Mincer (1489-1525) je ideolog radikalizma. On pro poveda veĉiti sporazum izabranih sa Bogom i poznavanje Sv. duha. Odbacuje Sv. pismo kao osnov crkvenog uĉenja. Po njego vom shvatanju krštenje predstavlja deo procesa koji dovodi iza brane u dodir sa Sv. duhom. Siromašni i duhovno neobrazovani saĉinjavaju izabrane ĉija je duţnost da ostvare „potpunu refor maciju“. Mincer osuĊuje Lutera kao laţnog proroka i slugu kne zova. On poziva saksonske knezove 1524. da predvode „izabra ne“ protiv ostalog sveta. U Mincerovom uĉenju i propovedima mešaju se socijalna i verska stremljenja, a trijumf pravog hriš ćanstva znaĉi povratak starim dobrim vremenima i ţivotu. Min cerove propovedi u Saksoniji podstiĉu seljaĉke pobune, pa je Lu terova osuda „varvarskih i lopovskih bandi“ delom izraz gneva protiv Mincera i njegovog uĉenja. Radikali se razilaze sa Lute rom i njegovim uĉenjem o slobodi. Teţnje radikala nalaze izraz

44

još za Luterovog skom eksperimentu.

ţivota

u

nemaĉkom

seljaĉkom

ratu

i

minster

Nemački seljački rat. - Buntovni duh seljaštva oseća se ši rom Evrope. Seljaci i njihove voĊe svesni su nastojanja plemstva, kneţeva i vladara da ih veţu za zemlju i pretvore u kmetove. U Ĉeškoj, Slovaĉkoj, Ugarskoj, Erdelju i drugde ustanci seljaka predstavljaju izraz otpora takvim nastojanjima. Ustanci izbijaju i zbag nesposobnosti plemstva da seljake zaštite od spoljne inva zije. Sliĉan pritisak na seljake primetan je i u Nemaĉkoj, a pove ćanje radnih obaveza, zabrana korišćenja zajedniĉkih ispaša, voda i lovišta, kao i „ograĊivanje“ u Engleskoj izazivaju pobune. Elementarne nepogode, glad i ĉeste epidemije zaraznih bolesti pojaĉavaju nezadovoljstvo i strah za budućnost. Seljaci prihva taju Luterovo uĉenje, a njihovo versko oduševljenje dostiţe vrhunac. Ekonomske i socijalne pretenzije i sukobi seljaka mešaju se sa verom, misticizmom i oĉekivanjem milenijuma. Nemaĉki seljaĉki rat predstavlja izraz takvih raspoloţenja, stremljenja i nada. Luteranizam pruţa pokretu seljaka naĉela na kojima se mogu organizovati na široj osnovi, priliku da svoje ciljeve prika ţu kao deo opšte i nacionalne reforme. Seljaĉki rat zapoĉinje 1524, u jugozapadnoj Nemaĉkoj, u blizini gradova, prema Svaj carskoj, gde reformacija uzima sve više maha. Ciljevi ustanika razlikuju se u pojedinim krajevima. U jugozapadnim oblastima teţi se oĉuvanju starih prava, kao i njihovom širenju na raĉun plemstva i drţave. Na severu, razlog za pobunu predstavlja eko nomsko propadanje seljaštva. Najpotpuniji i zraz njegovih zahte va je spis Dvanaest zahteva seljaštva, koţara Sebastijana Loc:era iz Svabije. Umerenim tonom dokumenat zahteva: da kongrega cije biraju sveštenike, koji će im i odgovarati, da se boţanska reĉ propoveda razumljivo i da se pri tome ne koriste liĉni ili doktri narni pogledi. Pored toga, zahteva se smanjenje preteranih oba veza, nameta i taksa, zabrana da plemstvo koristi šume, ispaše, lovišta i reke i ukidanje kmetstva. Mincer oĉekuje da ustanak donese društvenu jednakost, što izaziva otpor vladajućih krugo va. Plemstvo i kneţevi odbijaju zahteve seljaka, što dovodi do ši renja ustanka u oblastima na severu, pre svega u dolini Rajne, zaoštravanja sukoba i radikalizma. Iako mnogobrojni, njih oko pola miliona, seljaci nisu dovoljno organizovani, nemaju savez nike i dugoroĉne ciljeve. U maju i junu 1525. njihove snage su u rasulu, posle ĉega sledi nezamisliv pokolj i odmazda. Muĉenje, sakaćenje, seĉenja glava, vešanje i spaljivanje postaju svako dnevne scene u gradovima i selima. Zauzeće Vircburga završava se ubistvom 64 lica, a nakon biskupovog obilaska dijeceze još 272 seljaka plaćaju glavom. Stotine hiljada seljaka biva ubijeno, a isto toliki broj ostaje osakaćen. Obraĉun vladajuće klase sa ustanicima predstavlja, po reĉima Haja Holborna, jedno od naj sramnijih poglavlja nemaĉke istorije.

45

Drţanje Lutera, od koga seljaci oĉekuju razumevanje i podršku, postaje vremenom neprijateljsko. To je normalno, pošto on propoveda potĉinjavanje politiĉkoj vlasti. U aprilu 1525. Luter javno osuĊuje kneţeve i seljake; prve smatra odgo vornim za izbijanje ustanka i traţi da ispune zahteve seljaka i ta ko ublaţe „nepodnošljive patnje“, druge osuduje što koriste oruţje u borbi protiv kneţeva. U maju 1525. Luter staje potpuno na stranu plemstva. U pamfletu Protiv mučkih i lopovskih bandi seljaka, Luter piše da oni seju smrt i ubistva i ţele da promene društveni poredak. Poziva sve da im se suprotstave i da ih ubija ju bez milosti. „Pravedno je ubiti ih, kao što je pravedno ubiti besnog psa; ako ga ne ubiješ, on će ubiti tebe“, piše Luter. Luter odbacuje ideje verskih radikala i socijalnu revoluciju. Plemstvo odbacuje njegove predloge za uvoĊenje umerenih reformi, ali prihvata poziv na odmazdu. Minsterski eksperiment. - Jedan od centara verskog radi kalizrna je grad Minster, na severu Nemaĉke, u kome posle 1525. anabaptisti predstavljaju poseban primer. Poĉeci anabaptizma su magloviti, a njihov osnovni zahtev je da krštenje ne vredi, da samo odrastao ĉovek moţe da bude valjano kršten. Mincer odba cuje anabaptizam i otvara polemiku sa anabaptistima, a Cirih postaje centar anabaptizma. Ipak, mnogi anabaptisti dolaze u Minster, gde vatrenim propovedima šire svoje uĉenje. Već 1524. Minster je pod kontrolom doseljenika iz Holandije, koji, ukinuv ši versku slobodu, stvaraju „svetu zajednicu“. Teokratija pred vodi socijalnu revoluciju, ukida privatnu svojinu, zabranjuje upotrebu novca u gradu i nameće komunalno vlasništvo nad svim dobrima u njemu. Ţivot u Minsteru se odvija u skladu sa Starim zavetom. Organizovan na taj naĉin, grad se dugo suprot stavlja kneţevima i kratko vreme otelovljuje ideale prvobitnog hrišćanstva. Konrad Grabel u Cirihu osniva anabaptistiĉku zajednicu 1525. i zahteva da se baptizam (krštenje) obavlja samo osvedoĉe nim vernicima. U Moravskoj anabaptisti, iako umereniji, imaju predvodnika u Jakobu Huteru, dok u drugim krajevima nagla sak na spiritualizmu, stalnom otkrovenju i proroĉanstvu ostavlja slobodu razliĉitih objašnjenja religije. Luterovo uĉenje dobija neslućene razmere i slobodu razvitka, koju on ĉesto i ne shvata jući je odobrava. Širenje reformacije u Nemačkoj. - Gušenje seljaĉkog rata 1525. je znaĉajan dogaĊaj u Luterovom ţivotu. On raskida sa Erazmom, socijalnim radikalima i verskim ekstremistima. Do kraja ţivota posmatra širenje i tokove reformacije u Nemaĉkoj i Evropi. Hesen, Nirnberg, Frankfurt i Augsburg prihvatanju novu veru. Borba u Nemaĉkoj se zaoštrava. Na saboru u Spajeru 1529. potvrduje se Vormski edikt i zabranjuje novo uĉenje. Pro test kneţeva ostaje bez odgovora, pa Karlo V saziva 1530. sabor u Augsburgu, sa ciljem da razjasni verske prilike u Carstvu. Na

46

carev zahtev Johan Ek sastavlja spisak jeretiĉkih uĉenja, na koje Luterove pristalice odgovaraju Melanhtonovom Augsburškom konfesijom. Dokumenat potvrduje nepomirljive razlike izmeĊu katolika i protestanata i uobliĉava Luterovo uĉenje. Pribliţava nje vere i drţave je potpuno, a primat drţave priznat. Luter podrţava ovakav stav, potvrduje svoj konzervatizam i predaje sudbinu svoga uĉenja u ruke svetovne vlasti. Naredne 1531. pro testantski kneţevi i gradovi stvaraju Šmalklandsku ligu sa ci ljem da brane svoju veru. Mir u Carstvu traje do 1546, kad Karlo V objavljuje rat i naredne godine pobeduje snage Lige. Iako po raţen, protestantizam zadrţava svoju snagu i poloţaj. Karlo V odluĉuje 1552. da se konaĉno obraĉuna sa protestantizmom, ali nema sredstva da vodi rat. Podrška francuskih katolika nemaĉ kim protestantima pokazuje da vera više ne predstavlja osnovni ĉinilac u politici evropskih drţava. Konaĉno, na saboru u Augs burgu 1555. uspostavlja se verski mir u carstvu. Njegove odredbe predvidaju da kneţevi imaju pravo da odreĊuju veru svojih po danika. Tako nastaje poznata izreka „Ĉija vlast njegova i vera“ (Cuius regio, eius religio). Ove odluke potvrĊuju politiĉku i ver sku podelu Nemaĉke. Znaĉaj Luterovog uĉenja vidljiv je u obrazovanju i naĉinu ţivota uopšte. Cilj obrazovanja postaje bolje razumevanje vere, što dovodi do zahteva za njegovom opštom primenom. Podrţava se uĉenje jezika, kao sredstva da se upoznaju Sv. pismo i prirod ne nauke. Naglasak na školstvu odgovara potrebama gradova i burţoazije. Milosrdni rad postaje deo Luterovog uĉenja; gradovi preuzimaju brigu o siromašnim i bolesnim, što do tada ĉine ma nastiri. Grad Lejsing je primer primene Luterovog shvatanja ko munalnog ţivota. Njegovo upravno telo bira se iz redova staleţa (gradani, seljaci), u ĉemu prevazilazi Kalvinovu Ţenevu. Telo se brine za potrebe grada i stanovništva. Zajedniĉki ţivot naglaša va potrebu društvene pravde u okviru grada. Vremenom Lutero va netrpeljivost dobija nove vidove: traţi progon anabaptista, veštica i spaljivanje sinagoga. Svi koji se suprotstavljaju njego vom uĉenju proglašavaju se decom davola, za koje nema mesta u društvu. Protestantizam istiĉe zajednicu vernika i uobliĉava nje ne društvene duţnosti. Evolucija svetovnog društva dobija na taj naĉin novi podsticaj. Cilj Luterovog uĉenja je uspostavljanje direktne, rano hrišćanske veze izmedu Boga i ĉoveka. On mora da doţivi veru sam, bez posredovanja klera. Luterov napad na katoliĉku hije rarhiju je napad na ljudsku organizaciju koja posreduje izmedu Boga i ĉoveka. Samo Hrist, tvrdi Luter, ima na to pravo. Širenje reformacije u Evropi. - Reformacija se brzo širi Evropom, a njene pristalice deluju u Francuskoj, Engleskoj i švajcarskim kantonima, gde razvijaju specifiĉne oblike verske i drţavne organizacije. Reformacija se širi na Baltik, u Erdelj i delove Poljske, Ugarsku, juţnoslovenske zemlje (Hrvatska, Slo venija, Istra) i Skandinaviju. Danska prihvata luteranstvo kao

47

drţavnu veru 1537, koja se postepeno širi i u Norvešku. skoj luteranizam uvodi kralj Gustav Vaza (1527).

U Šved

Reformacija u Švajcarskoj. Cirih. - Verski ţivot u Švajcar skoj predstavlja deo reformacije u Nemaĉkoj, iako delom nastaje nezavisno od nje. Najistaknutiji predstavnici reformacije u Švaj carskoj su Ulrih Cvingli (1484-1531) i Ţan Kalvin (1509-1564). Humanist i pristalica Erazma, poznavalac Starog zaveta, neo platonista i spisa crkvenih otaca, Cvingli daje podsticaj refor maciji u Švajcarskoj izborom za pastora crkve u Cirihu (1518). Upoznat sa Luterovim idejama i prodajom indulgencija, Cvingli poĉinje 1519. reformnu delatnost. U periodu od 1520. do 1525. reformacija u Cirihu dobija svoj potpuni oblik. Svoje uĉenje i poglede Cvingli izlaţe u delu Komentari o pravoj i laţnoj veri (1522) i narodu razumljivim propovedima, koje su pune patriot skih izjava i pomena savremenih zbivanja. Cvingli tvrdi da Sv. pismo predstavlja jedino uĉenje svakog hrišćanina, a da su papstvo, sakramenti i proslave pronalazak davola; duh je sušti na svega. Razlika izmeĊu Cvinglija i Lutera nastaje oko znaĉenja priĉešća. Cvingli tvrdi da hleb i vino ne mogu da predstavljaju duhovne vrednosti tela i krvi Hristove. Cvingli odbacuje tran supstancijaciju i Luterovo uĉenje o stvarnom prisustvu - kon supstancijaciji. Njihov sukob postaje nepomirljiv. Cvingli uţiva podršku gradskog veća Ciriha i to mu osigu rava uĉešće u politiĉkom ţivotu. Uklanjaju se slike, sveštenici se ţene i napušta sveta misa. Cvingli istiĉe korporativni karakter crkve, ĉime se sveštenici i laici izjednaĉavaju. Crkva postaje „sveta zajednica“ u kojoj su svetovni poslovi i crkvene molitve povezane. Reforma crkve dovodi do znaĉajnih društvenih pro mena: zatvaraju se samostani i oduzima njihova imovina, a po moć siromašnima i bolesnima pruţa grad. Gradska uprava širi svoju vlast i uz podršku crkve nameće ĉvrstu disciplinu. Sud nadgleda ţivot u gradu i kaţnjava prestupnike. Prisustvo crkve nim sluţbama postaje obavezno 1529, a nedolazak se kaţnjava. Crkva i grad zajedniĉki vrše kontrolu, što će prihvatiti i Kalvin u Ţenevi. Disciplina je osnova za obrazovanje, priprema za sveti ţivot. Cvinglijev doprinos reformaciji je njegovo humanistiĉko verovanje u ĉoveka kao tvorca svete zajednice na zemlji. Njegovo potpuno povezivanje sa drţavom ne slede drugi protagonisti re formacije. Cvingli ne uspeva da pridobije druge kantone za svoje uĉenje. Strah od centralizma i drţanje Habsburgovaca onemo gućuju njegove politiĉke planove. Sukobi u konfederaciji dovode do rata izmedu kantona, u kome je Cirih poraţen, a Cvingli gine u bici kod Kapela (1531). Ţan Kalvin. - Cvinglijev neuspeh u Cirihu ne znaĉi kraj uticaja verskih reformatora u Švajcarskoj. Ţan Kalvin, jedan od najistaknutijih teologa reformacije, stvara veru koja osvaja veli ki deo Evrope i sveta. Kalvinovo humanistiĉko i pravniĉko obra

48

zovanje i poznavanje filologije daju njegovim verskim koncepci jama i društveno-politiĉkim shvatanjima posebnu ubedljivost. Stav prema Sv. pismu je strogo nauĉan, kao što je stvaranje poje dinih institucija, u suštini, pravniĉko. Kalvin studira teologiju i pravo na Sorboni. Dolazi u dodir sa humanistima, koji na njega ostavljaju trajni uticaj. Na poziv Gijoma Ferela, pristalice refor macije, Kalvin napušta Francusku i 1536. dolazi u Ţenevu. Iste godine objavljuje svoje najvaţnije delo Institucije hrišćanske ve re, koje do kraja ţivota dopunjava i ispravlja. Institucije pred stavljaju klasiĉno delo protestantizma i izraz Kalvinovih shva tanja o mnogim politiĉkim, socijalnim i verskim pitanjima. Do lazak u Ţenevu je izazov za Kalvina, koji nalazi da reformacija ne zauzima znaĉajno mesto u ţivotu graĊana Protestanti ĉine manjinu u gradu; teološke polemike izmeĊu katolika i pristalica reformacije dovode Ţenevu do gradanskog rata; katoliĉki biskup odlazi iz grada 1533, a dve godine kasnije ukida se sluţenje mise. Blizina katoliĉke Savoje, otpor katolika u gradu i slabosti prote stanata dovode reformaciju u pitanje. Kalvin stvara teologiju i crkvu, doktrinu i praksu, koje nai laze na odobravanje mnogih. On previše ţuri, a njegovi metodi izazivaju kritiku. Dve godine posle objavljivanja Institucija (1538) Kalvin i Ferel napuštaju Zenevu. Do 1541. Kalvin ţivi u Strazburu, prati širenje reformacije, ĉita i piše. Njegovi politiĉki i socijalni pogledi i shvatanja dobijaju potpuni oblik i izraz. Iste godine se vraća u Ţenevu, gde ostaje do smrti, 1564. Kalvinovo versko uĉenje poĉiva na uverenju o boţanskoj uzvišenosti, Hristovom milosrdu i snazi vernika. Bog predstavlja daleku, snaţnu, zastrašujuću oĉinsku liĉnost. Ĉovek nije u stanju da osigura svoje spasenje ili shvati njegovu volju, pa ne moţe da osigura ni rajski ţivot. Kalvin odbacuje misao da ĉoveĉje delo odluĉuje o njegovoj sudbini. Neshvatljivo i nepromenljivo za ĉo veka ostaje Kalvinovo tvrdenje o postojanju izabranih i odbaĉe nih ljudi. Po njemu Bog odluĉuje ko će biti izabran, a ko odba ĉen. Tvrdnjom da se sudbina ĉovekova nalazi u boţjim rukama, Kalvin uobliĉava teoriju o predestinaciji. Ne treba ţaliti što je većina osudena na patnje; treba se radovati što će se neko spasti, pošto ĉovek zbog prvobitnog greha nema pravo da raĉuna na bo ţanske obzire. Spasenje je delo milosti koje se moţe opravdati Hristovom ţrtvom za ĉoveka. Uĉenje o predestinaciji ima zna ĉajne socijalno-psihološke posledice, koje se ogledaju u potrebi da se stalno radi, štedi, beţi od greha i ĉuva samouverenosti. Takvo drţanje potvrĊuje saznanje o spasenju. Kalvinovi verski i socijalni pogledi se udruţuju, a urnerenost je primetna u svim vidovima ţivota i rada. Ţeneva u doba Kalvina. - U nastojanju da ostvari idealnu versku zajednicu, Kalvin pretvara Ţenevu u grad spartanske discipline, uzdrţanosti i poslušnosti. Grad je oliĉenje reda u ko me se vlast nalazi u rukama nekolicine „izabranih“. Oni uprav ljaju uz „prećutnu saglasnost naroda“, koji je lišen uĉešća u

49

upravi. Kalvin smatra da crkva treba da bude odvojena od drţa ve, koja ne sme da se upliće u njene unutrašnje poslove i organi zaciju. Posebno mesto zauzimaju „neposredno pretpostavljene“ grupe, koje se nalaze iznad naroda, a ispod vladara. To su staleţi u Francuskoj i gradska veća u Nemaĉkoj. Takva politika je real na, pošto su kneţevi i gradovi saveznici u borbi protiv cara i savojskog vojvode, prvog i opasnog suseda. Filozofija vlasti u Ţenevi nema u sebi niĉeg demokratskog. Ţivot u Ţenevi podvrgava se kontroli, a vlast se nalazi u ru kama nekoliko porodica. Veliko i Malo veće odluĉuju o svim pi tanjima, a od 13.000 ţitelja grada, svega oko 1500 imaju pravo glasa. Kalvinovo delo Crkveni propisi (Ordonances Ecclesiasti ques, 1541) predstavlja model za druge zemlje Veće ima crkvenu vlast i oliĉava slobodu crkve od drţave. Clanovi veća obilaze grad i ţitelje i proveravaju ponašanje vernika. Ideja reda i zajed ništva igra znaĉajnu ulogu u Ţenevi. Ma koliko uvaţava knjiţev nost, umetnost i nauku, Kalvin se suprotstavlja ţivotu punom zadovoljstva i zabave. Konzistorijum nameće kazne za igranje, priĉanje i smeh za vreme crkvene sluţbe, ili zbog razgovora o po litiĉkim pitanjima ili ĉitanja romantiĉnih priĉa. Zatvaraju se ka fane, a nepoţeljni pojedinci proteruju iz grada ili kaţnjavaju smrću ukoliko dovode u pitanje postojeći poredak i organizaciju (Sebastijan Kastelio, Miguel Servetus). Sklad i red primetni su u Kalvinovom stavu prema socijal nini i ekonomskim pitanjima. On podrţava trgovinu pošto pove zuje ljude, a na novac gleda kao na sredstvo za napredak dru štva. Novac ne sme biti cilj za sebe, sredstvo za bogaćenje, već se mora koristiti prema zakonima pravednosti i u korist zajednice. To gledanje je raskid sa uĉenjem katoliĉke crkve i put za kapita listiĉki naĉin privredivanja. Luter osuduje uzimanje kamate, dok Kalvin pravi razliku izmedu zajma i kamate. Pozajmica u cilju podsticanja proizvodnje je prihvatljiva i nije greh. Kontrola cena hleba, vina i mesa je deo Kalvinovih napora za ostvarenje potpune zajednice. Kalvinizam se širi iz Švajcarske u Francusku, Holandiju, Škotsku, Englesku i Nemaĉku. Pored širenja dogmi, pastori Kal vinove crkve se suprotstavljaju pritisku drugih vera. Mnogobroj ne izbeglice dolaze u Ţenevu. gde prihvataju novu veru. Kalvi nove Institucije prevode se na francuski jezik (1559) i nailaze na odobravanje trgovaca. zanatlija i sveštenika, kojima je Ţeneva ideal. Kalvinov naslednik Teodor Beza (1519-1605) suoĉava se sa problemima izazvanim verskim ratovima i politiĉkim sukobi ma. On dosledno brani kalvinizam i još potpunije uobliĉava neke stavove (predestinacija). Prihvatljiv za ţitelje gradova i sitno i krupno plemstvo (Francuska, Škotska), kalvinizam pruţa utoĉi šte u nemirnim vremenima. Kao takav obuhvata sve društvene grupe koje se bore za svoja politiĉka prava. UvoĊenje kongrega cija, u kojima ĉlanovi crkve biraju sveštenika, koji u svetovnim pitanjima podleţu svetovnim vlastima, vid je demokratskog upravljanja crkvom.

50

U politiĉkim pitanjima kalvinizam doţivljava širom Evro pe potpunu transformaciju. Kalvin propoveda pasivni otpor ti raniji, pošto jedino Bog moţe da kazni rdavog vladara. Takav stav se napušta u mnogim zemljama. Dţon Noks u Škotskoj i mnogi pisci u Francuskoj postavljaju temelje za suprotstavljanje i uklanjanje rdavih vladara i tirana. Kalvinizam postaje dina miĉna snaga i centar okupljanja. Kalvinisti Nizozemske prihva taju 1566. Belgijsku ispovest i ujedinjuju se; škotski parlament prihvata 1560. Versku ispovest. Uspeh Kalvinista u Engleskoj je manje zapaţen, dok se u Carstvu i istoĉnoj Evropi stvaraju snaţne kongregacije. Reformacija u Engleskoj. - Reformacija u Engleskoj ima politiĉke korene. Stupanje na presto Henrija VIII (1509-1547) podudara se sa dalatnošću pijetista, pristalica Erazma i antikle rikalaca. Pojava luteranizma i kalvinizma dovodi do sukoba sa Vatikanom. Henri VIII, ambiciozan, nemiran i agresivan, ţeli da uĉvrsti na prestolu dinastiju Tjudora. Njegova ţena, Katarina Aragonska, ne moţe da rodi naslednika prestola, pa Henri traţi od pape Klementa VII dispenzaciju (1527). Napori Henrija i nje govog prvog ministra, kardinala Vulsija, da privole papu ostaju bez uspeha. Henri gubi strpljenje i traţi od Parlamenta 1529. da donese odluku. Henri VIII ne pokazuje naklonost prema Luteru, iako pre govara sa njegovim predstavnicima. Zeli da dobije ustupke od katoliĉke crkve. On brani sveto priĉešće (1521) i dobija naziv branioca vere. Protestantizam se širi u Engleskoj protiv Henrijeve volje, iako ga on nenamerno podstiĉe. Od 1529. do 1536. Parlament donosi više zakona koji doprinose njegovom širenju. Do 1532. Henrijev cilj je da privoli papu i kler da prihvate njegov razvod. U maju 1533. Tomas Kranmer, nadbiskup kenterberij ski, poništava brak Henrija i Katarine. Ana Bolen postaje kralji ca i ubrzo se rada Elizabeta I. Naredne godine, 1534, Parlament donosi Zakon o suprematiji koji odreduje da kralj postaje „vrhovni poglavar engleske crkve“. Već 1536. Henri sprovodi eksproprijaciju crkvenih poseda. Nekoliko stotina manastira se zatvara, a njihovi ţitelji otpuštaju ili prelaze u sluţbu nove anglikanske crkve. Posledice ekspropri jacije su velike i nepredvidljive. Kralj uklanja otpor svojoj poli tici i stiĉe ogromno bogatstvo. Deoba crkvenih poseda Henri jevim pristalicama stvara i jaĉa novu klasu zemljoposednika (dţentriju). Prodor protestantizma postaje snaţan. Tome doprinosi Henrijeva politika (raskid sa papom, eksproprijacija, razgovori sa Luterom i Melanhtonom, šest brakova). Medutim, Henri ne ţeli da raskine sa katoliĉanstvom. Guši pobune katolika, ali se suprotstavlja svima koji šire Luterovo uĉenje. Engleski prevod Sv. pisma nailazi na Henrijevu osudu. Na njegov zahtev Parla ment donosi Zakon šest ĉlanaka (1539) koji proglašava da su transupstancijacija, misa, celibat, nevinost i ispovest obavezni

51

za sve Engleze. Prestupnici bivaju surovo kaţnjavani. Pred kraj ţivota Henri VIII istupa opreznije protiv protestanata, koji šire svoje uĉenje, ali ĉekaju bolja vremena. Edvard VI (1547-1553), Henrijev maloletni naslednik, uklanja, uz pomoć savetnika (Somerset) Zakon šest ĉlanaka i za branu širenja Sv. pisma na engleskom. Kranmer uvodi novu sluţbu u crkvu (1549). Naredne godine Parlament prihvata Moli tvenik anglikanske crkve. On biva preraden 1552, ali ostavlja mnoga pitanja doktrine otvorena i dvosmislena. U njemu se tvrdi da je katoliĉki, ali sadrţi mnoge odredbe evropskog protestanti zma. Sloţena katoliĉka sluţba se uklanja, slike i knjige se uni štavaju, uvodi se priĉešće, a sveštenici postavljaju u sva zvanja. Anglikanska doktrina ostaje nepotpuna pošto Edvard umire 1553, a Marija (1553-1558), kći Katarine Aragonske, poznata kao „Krvava“, stupa na engleski presto. Tok reformacije se zaustavlja. U nastojanju da Englesku vrati u krilo katoliĉke crkve, Marija se rukovodi verskim, a ne politiĉkim razlozima. Već 1554. Parlament opoziva zakone Henrija VIII i Edvarda VI. Protestan ti, od Kranmera do obiĉnih vernika, bivaju proganjani ili spalji vani. Mnogi beţe u Evropu (Frankfurt, Strazbur, Ţeneva), gde utvrduju svoje verske dogme. Uprkos svih napora, Marija ne uspeva da osnaţi katoliĉanstvo ili povrati oduzeta imanja. Njena svirepost podstiĉe na otpor. Englezi oduševljeno pozdravljaju Marijinu smrt i stupanje na presto Elizabete I (1558-1603). Ona ţeli povratak anglikanske crkve, ali istupa oprezno i uzdrţano. Prilike u Evropi i stanje u zemlji zahtevaju takvu politiku. Pod pritiskom puritanaca, Parlament donosi 1559. Zakon o uniformnosti i vraća Edvardov Molitvenik u upotrebu. Zakon dopušta širu versku toleranciju, mada delovi katoliĉkog ceremonijala ostaju na snazi. Konaĉno, Trideset devet ĉlanaka anglikanske crkve (1563) utvrduju novu dogmu i potvrduju verske slobode. Kralj postaje vrhovni poglavar u crkvenim i svetovnim pitanjima. Zakon stupa na snagu 1571. Puritanci. - Napori Elizabete I da nametne svoju volju u verskoj politici nailaze na otpor u Parlamentu, gde grupa ver skih radikala, puritanaca, stiĉe veliki uticaj. Puritanci ţele da „proĉiste“ crkvu od ostataka katoliĉke dogme i ceremonije. Pu ritanizam pokazuje raznovrsnost pogleda na verski ţivot. Jedni se zalaţu za svetu hrišćansku zajednicu, koja ne zahteva disci plinu već postoji kroz boţansku inspiraciju. Drugi su protiv to ga. Iz ovog pokreta se razvija kongregacionalizam. Povratnici iz Evrope donose uobliĉene predstave o crkvi. Kalvinovo uĉenje o predestinaciji, umerenosti i posvećenost.i uzima maha u Engle skoj. Puritanci objavljuju ţenevsku Bibliju, zalaţu se za propo vedi u crkvi, što ugroţava anglikanizam, bore se protiv greha i podstiĉu poboţnos±. Prihvataju kraljicu kao guvernera crkve i ne pokazuju interesovanje za njen spoljašnji oblik. Puritanci su u manjini, ali buĉni, ĉije poglede ponekad prihvata i anglikanska

52

hijerarhija. Razlike izmedu anglikanaca i puritanaca su primet ne. Prvi su skloni da prihvate ĉovekovu slobodu volje i sposob nost da sam odluĉuje, dok drugi istiĉu greh i predestinaciju. Pu ritanci odbacuju širinu koju prihvata anglikanska crkva, a za htevaju jasnoću i odluĉnost. To dovodi do sukoba sa Elizabetom. Puritanci traţe (1572) uklanjanje svih teoloških nedoslednosti i ostataka „papistiĉke prakse“ i Parlament podrţava njihove predloge. To stalno podstiĉe sukobe sa vladarom, ĉije finansije zavise od Parlamenta. Parlament je snaţan i Elizabeta ţeli da iz begne sukobe sa njim, što pokazuje da verski sporovi jaĉaju u gled i mesto Parlamenta. Političke teorije protestantizma i katoličanstva. Politiĉke i verske prilike sredinom XVI veka, kao posledica širenja refor macije, veoma su sloţene. Protestantizam je snaţan, ali je otpor njegovom širenju primetan na mnogim stranama. Drugi sabor u Trentu i stupanje na papsku stolicu pape Pavla IV (1555-1559) ukazuje na pojaĉani otpor katoliĉanstva. Španija ostaje u okviri ma katoliĉke crkve, a Filip II (1556-1598) predvodi borbu protiv protestantizma u Evropi. Sukobi izmedu katolika i protestanata su stalna pojava, kao i borba izmedu raznih protestantskih de nominacija. Verske borbe su deo sukoba velikih sila za domina ciju u Evropi i Americi. U tim borbama nastaju znaĉajne politiĉke teorije i gledišta o prirodi kraljevske vlasti, otporu, suverenitetu, verskoj toleran ciji i drugim pitanjima. One doprinose jaĉanju kraljevske vlasti. Kalvin i Beza uobliĉavaju teorije otpora, koje nalaze izraz u spi sima hugenota. Spis Fransoa Otmana Franco-Gallia (1573) uka zuje da vlast potiĉe od naroda, da su staleţi izraz njegove volje i da moraju da dele vlast sa njima. Teorija ugovora izmedu boga i ĉoveka, popularna u srednjem veku, dobija svoj izraz u delima hajdelberške teološke škole i hugenota. Ugovor obuhvata sve ljude na zemlji i polazi od pretpostavke da vlast potiĉe od naro da. Spis Zaštita od tirana (Vindiciae Contra Tyrannos, 1579), ne poznatog Francuza, predstavlja izraz takvih stremljenja i shva tanja. Ugovor izmedu naroda i vladara je od posebnog znaĉaja. Sve dok vladar ispunjava obaveze, a njegova vlast je boţanskog porekla, narod mu duguje poslušnost. U protivnom narod, po sredstvom staleţa, moţe da ga ukloni. Kralj postaje ljudsko biće, lišen vanzemaljske snage i moći; on mora da ispunjava svoje obaveze kao i drugi hrišćani. Pozivanje na staleţe je napor da se izbegne socijalna revolucija. Vindiciae se zalaţu da staleţi ĉuva ju pravu veru, ravnopravnost i pravdu. i saradnju sa kraljem u svim pitanjima. Takvo uĉenje hugenota je posledica Bartolo mejske noći (1572). Za razliku od hugenota, škotski kalvinisti traţe da obiĉan narod vodi borbu protiv tiranije. Predstavnik politiĉkog i ver skog radikalizma u Škotskoj je Dţon Noks (15U5?-1572). Sukobi Engleske i Francuske za uticaj u Škotskoj dcvcxcle do rata izmedu dve zemlje (1513), jaĉanja katoliĉkog uticaja u Škotskoj (1542) i

53

pobune protiv škotske kraljice Marije (1547). Noks podstiĉe i podrţava narod i plemstvo protiv Francuske. Ustanak (1557) se završava pobedom i trijumfom kalvinizma (1566). Hugerloti i kalvinisti razilaze se u svojim politiĉkim stavovima. Prvi naginju ustavnim promenama, dok su drugi radikalniji u svojim sta vovima. Katolici takode daju doprinos razvitku politiĉke misli. Nji hov stav je sliĉan stavu hugenota i nastaje u toku verskih ratova. Teoretiĉari Lige tvrde da vlast dolazi od naroda i da kralja ti ranina svako moţe ubiti. Rober Belarmin (1542--1621), teoretiĉar Lige, smatra da apsolutista moţe biti uklonjen ako vreda dušu naroda, ali to moţe da uĉini jedino papa. Stav Belarmina nastaje povodom pretenzija hugenota Anrija Navarskog (1589-1610) na francuski presto. Jezuita Huan de Marijana smatra da je ubistvo Anrija III (1574-1589) opravdano i da to moţe svako da uĉini. Verski ratovi u Francuskoj podstiću razvoj politiĉkih teorija o vlasti i njenom odnosu prema narodu i veri. Ţan Boden i teorija suvereniteta. - Verski ratovi i njihove posledice dovode do stvaranja teorije o suverenitetu, centralnoj vlasti i ulozi staleţa u drţavi. Bodenovo delo Republika (1576) is tiĉe da u svakoj zemlji mora da postoji vrhovna vlast koja ima ulogu u stvaranju i sprovoĊenju zakona. Tako nastaje teorija o politiĉkoj vlasti. Dok se ranije deli, suverena vlast sad postaje centralna i nedeljiva. Novo uĉenje je odgovor teorijama hugeno ta i katolika, odbrana apsolutistiĉke monarhije. Potvrda „bo ţanskog porekla kraljevske vlasti“ je nesumnjiva, pa niko osim Boga ne moţe da ukloni vladara sa prestola. Anri IV koristi Bo denovo uĉenje da uspostavi kontrolu nad crkvom u Francuskoj i spreĉi uplitanje Vatikana u unutrašnja pitanja; Elizabeta I (1558-1603) koristi teoriju u borbi protiv katolika i puritanaca. Teorija nailazi na podršku drugih vladara i doţivljava nagli uspon. Crkva nastoji da nade svoje mesto u novonastalim okolno stima. Đovani Botero (1533-1617) u delu Drţavni razlozi (1589) iznosi stav katolika; prihvata Bodenovu teoriju i u njoj nalazi identiĉnost interesa izmedu crkve i vladara. Saradnja izmedu njih je neophodna da bi se postigao ţeljeni cilj. U tom sluĉaju do zvoljena je upotreba svih sredstava. Ideja apsolutistiĉke monar hije dobija na snazi verskim sukobima koji menjaju tradicional ne odnose i snage. Jedini naĉin da se utiĉe na politiku vladara ostaje ukljuĉivanje politiĉkih stremljanja i gledišta u tradicio nalne okvire hrišćanstva. Verski radikalizam. Uprkos zbliţavanju protestantizma i katoliĉanstva sa vladarima, radikalizam dobija nove izraze i pri stalice. Radikalna misao se pokazuje u razliĉitim vidovima. Za jedniĉka svima je vera u ĉovekovu obnovu posredstvom Sv. du ha; ĉovek je osloboĊen greha i moţe da ţivi u svetoj zajednici jednakih ljudi. Medu radikalima se istiĉu menoniti u Holandiji,

54

huteriti u Moravskoj, pristalice Petera Ramusa (1515-1572) u Francuskoj i puritanci u Engleskoj. U Italiji radikalizam dobija poseban vid kad se isticanje ĉoveka, u skladu sa humanistiĉkim shvatanjima, udruţuje sa poduhovljenjem vere. Sebastijan Ka stelio u svom spisu O jereticima (De Heareticis, 1554) tvrdi da je snaga duha najjaĉa, ĉime hrišćanstvo svodi na vrlinu. Odbacivanje spoljnih sliĉnosti od strane radikala otvara put verskoj toleranciji, iako se luteranska i kalvinistiĉka crkva suprotstavljaju takvim teţnjama. Okoštavanje dogmi potvrduje se prihvatanjem verskih konfesija, ĉije se odredbe nalaze u ver skoj literaturi obaveznoj za njene pripadnike. To su Luterov Ka tekizam, Augsburška konfesija i odredbe Šmalklandske lige. Ra dikali zauzimaju drukĉiji stav prema protestantskoj veri. Oni ţe le veru i crkvu otvorene idejama i traganjima za pravom verom. Raznovrsnost stavova, odbacivanje tradicionalnih dogmi i isti canje jednakosti pruţaju priliku za jaĉanje ideje tolerancije. Verski i politiĉki sukobi u XVI veku doprinose takode po javi skepticizma i verske uzdrţanosti. Predstavnik skepticizma je Mišel Montenj (1533-1592), koji smatra da sumnja u sve pred stavlja najdragoceniju ĉovekovu vrednost. Ĉovek ne moţe da prihvati nešto kao konaĉno, ali moţe da ukaţe svojim umom šta je razumnije od dve stvari. Ĉovek i njegova vera mogu da stvore sumnju i nepotpuno mišljenje. Montenjov stav predstavlja teţak udarac veri uopšte, a oţivljavanje stoicizma olakšava širenje njegovih shvatanja. Protivreĉnosti koje donosi reformacija su nesumnjive i ne pomirljive. One podstiĉu verske strasti, sumnje ili teţnju za ţivo tom u skladu sa verskim dogmama. Primetni su takoĊe toleran cija i politiĉki metodi ranije neprihvatljivi. Versko oduševljenje je prisutno na raznim stranama (radikali, puritanci), a katoli ĉanstvo dobija novi zamah krajem XVI veka. Svetovne ideje se probijaju u prvi plan, a verska koegzistencija u okviru drţave postaje moguća. Jaĉanje centralne vlasti i ideje o suverenitetu prirodna je posledica verskih i politiĉkih promena izazvanih reformacijom.

55

IV

KATOLIĈKA REFORMACIJA I PROTIVREFORMACIJA

Zahtevi za unutrašnjim reformama u katoliĉkoj crkvi jav ljaju se još pre pojave Lutera. Njegova teologija i širenje prote stantizma pojaĉavaju takve zahteve. Pristalice Erazma i pristali ce starih shvatanja o ulozi hrišćanstva istupaju zajedniĉki. Pozi vanjem na stare vrednosti i unutrašnju ĉistoću, vernici će biti u stanju da se suprotstave protestantima. Pot.reba za reformom dobija u snazi širenjem novih ideja i uĉenja u Italiji, koje prihva taju obrazovani i obiĉni ljudi. Katoliĉka reformacija, koja zapo ĉinje istovremeno kad i protestantizam, dobija snaţan zamah i postiţe znaĉajne uspehe širom Evrope. Katolička crkva i reforma. - Mnoge pojave u prošlosti ot krivaju uzroke krize katoliĉke crkve i razloge uspona protestan tizma. Najznaĉajniji je nedovoljan broj obrazovanih sveštenika. Mnogi biskupi ţive izvan svojih dijeceza, na dvorovima kneţeva, vladara, u Vatikanu ili imaju pod svojom kontrolom više većih ili udaljenih dijeceza. Veliki broj biskupa obavlja politiĉke, a ne verske duţnosti i poslove. Visoki prelati ĉesto esto ne pokazuju. do voljnu odluĉnost u borbi protiv novog uĉenja (u Nemaĉkoj odbi jaju da sprovode papsku bulu protiv Lutera) ili poslušno slede zahteve vladara (Vulsi, Kranmer u Engleskoj). Prepušteni sebi, vernici prihvataju pijetizam ili Erazmov humanizam što slabi otpor širenju protestantizma. Stvaranje pojedinih bratstava u Italiji (Sv. Jeronima u Vićenci 1494, Boţanske ljubavi u Rimu 1 5 1 7 ), koja ukljuĉuju ugledna svetovna i duhovna lica, predstav lja prethodnicu crkvenoj reformi. Oni se zalaţu za molitve, ĉesto ispovedanje, priĉešće i milosrdni rad, ĉime postavljaju osnov za reformu crkve. Izbijanje i širenje reformacije podstiĉe nove napore unutar crkve; oni uţivaju podršku papa i najistaknutijih predstavnika Vatikana. Sa Hadrijanom VI (1522-1523), koji zastupa postavke Erazmovog humanizma, okonĉava se niz renesansnih papa. Nje govi naslednici, iako ne uvek potpuno, pokazuju uzdrţanost, od luĉnost i imaju odredene ciljeve. Lav X (1513-1521) i Klement VII (1523-1534) pokazuju primetne politiĉke sklonosti. Klemen tova politika dovodi do pljaĉke koju su Karlovi najamnici, kato-lici i protestanti izvršili u Rimu 1527. Pljaĉka Rima (saccc di Roma) izaziva zapanjenost katolika širom Evrope; ona dovodi do potpunog raskida sa renesansnim ponašanjem papa i odva;janja Engleske od katoliĉke crkve.

56

Papa Pavle III (1534-1549), uvida potrebu za reformama. Uveren da dotadašnja nastojanja nisu donela ţeljene rezultate, on stvara komisiju (Kontarini, Redţinald Pol i Đan Pjetro Kara fa) sa ciljem da pripremi predloge za budući rad. Komisija uka zuje na postojanje mnogih slabosti u crkvi i traţi da se one uklo ne. Predlozi, u dokumentu poznatom pod nazivom Savet za reformu crkve (Consilium de Emendanda Ecclesia, 1537), sadrţe kritiku stanja u crkvi, ali otkrivaju i konzervativni karakter ĉlanova komisije. Consilium oštro osuduje korupciju, rĊave savetnike, lenjost sveštenstva i srebroljubivost biskupa. Papstvo dolazi pod udar komisije, koja traţi i cenzuru knjiga, kontrolu nad filozofskirn razmišljanjima i uklanjanje nepodobnih dela (Erazmo) iz škola. Korupcija i sloboda predstavljaju jcdnake opasnosti za crkvu. Consilium nije program reforme katoliĉke crkve. On pro poveda ĉistoću, poboţnost i nadzor nad obrazovanjem. Njegovi sastavljaĉi zalaţu se za diskusiju sa protestantima, što uţiva podršku Karla V. Sabor u Regensburgu (1541) predstavlja poku šaj zaleĉenja šizme. Uprkos poĉetnih uspeha (pitanje doţivljava nja posredstvom vere, uloga Hrista izmedu Boga i sveta), razgo-vor se prekida na pitanju transupstancijacije. Bez obzira na velika oĉekivanja, sporazum nije postignut i to dovodi do novih papinih radikalnih odluka. Istovremeno, predlozi Consiliuma nailaze na otpor Kurije i biskupa koji ţive van svojih rezidencija. Crkveni redovi. - Ĉistoća, poboţnost i nadzor nad obrazo vanjem ubrzo postaju osnovni ĉinioci i podsticaji za stvaranje novih i oţivljavanje rada starih crkvenih redova. Stari redovi se nalaze u krizi, ĉemu doprinose papske svetovne sklonosti. Postoji dilema da li osnivati nove ili obnoviti stare redove. U prvoj polovini XVI veka stvara se nekoliko redova koji svojim radom vidno utiĉu na verske prilike u Evropi. Redovi se prihvataju sa okleva-njem, u ĉemu prednjaĉe papa i vatikanska hijerarhija, zaplašeni njihovom nezavisnošću, ţarom i opasnošću od nove šizme. Ipak, ţar, strpljenje, odanost, ţelja za svetaĉkim ţivotom i bor benost uveravaju pape da je stvaranje redova u skladu sa crkve nim potrebama, njihova vera ĉvrsta i organizacija snaţna i efi kasna. Medu novim redovima istiĉe se Kapucinski, osnovan 1529, ĉiji pripadnici, u skladu sa uĉenjem sv. Franje Asiškog, ţi ve u siromaštvu i bave se milosrdnim radom. Red širi svoju de latnost izvan Italije i stiĉe veliku popularnost. Kardinal Karafa osniva Teatinski red (1524), koji se bavi propovedanjem i prido bijanjem vernika; Kartuzijanski red vodi uzdrţanu versku bor bu. Barnabiti, ursulinke i konventualci propovedaju potpuno si romaštvo; osnovni ciljevi ovih redova su propovedanje i pruţa nje pomoći narodu u vreme prirodnih katastrofa. Stvaranje novih i obnavljanje starih redova podstaknuto je konzervativnim verskim teţnjama, pre svega ţeljom da se obnovi stari verski ideal hrišćanstva. Njihova organizacija uobliĉava se u skladu sa tim ciljem. Naglasak na propovedanju i milosrdnorn

57

radu je naĉin da se dopre do masa. Takva delatnost istiĉe nes klad izmedu ideala i nereformisane crkve. Bernandino Okino, starešina kapucina, napušta red i prelazi u protestantizam, ot krivajući nesklad i pretnje sa kojima se suoĉavaju pape i crkva. Ignacije Lojola i jezuiti. - Najpoznatiji i najuticajniji medu novim redovima bili su jezuiti ili Društvo Isusovo (Societa Gesu). Njegov osnivaĉ, španski plemić Ignacije Lojola (1491-1556), je vojnik, vizionar i mistik. Ranjen u bici kod Novare (1521), Lojola ĉita verske knjige i postaje oduševljeni sluga boţji. Odluĉan u svojim namerama, podvrgava se surovoj disciplini, koju nameće svojim istomišljenicima. Oni se zaklinju (1534) da će papu sluţiti u sv. zemlji ili drugde. Statut reda pruţa izglede na uspeh svojom militantnom organizacijom i poboţnošću. Posle mnogo okle vanja, papa Pavle III prihvata red (1540). Njegovi ciljevi i metodi jasno su uobliĉeni u Lojolinim Duhovnim veţbama (1548). Osnovni cilj je disciplina uma i tela, sposobnost da iz vršava sve što zahteva Hristovo uĉenje. Red se razlikuje od dru gih redova, a Lojolina liĉnost nameće se u svemu. Zadatak reda je da se suprotstavlja protestantizmu i vaspitava omladinu. Je zuiti uĉestvuju u svim zbivanjima, istiĉući se svojom uĉenošću, drţanjem i upornošću. Odani papstvu i njegovoj politici, jezuiti izazivaju istovremeno mrţnju i oboţavanje. Oni su savetodavci i ispovednici vladarima i kneţevima, propagandisti katoliĉanstva liĉnom hrabrošću i upornošću. Njihova borbenost, autonomija i prisustvo u svim vidovima verskog i politiĉkog ţivota su ne osporni. U društvenim pitanjima, oni zauzimaju konzervativ ne stavove. Sabor u Trentu i reforma crkve. - Predlozi sadrţani u Con-siliumu nailaze na otpor crkvene hijerarhije, što spreĉava rad na reformi crkve. Neuspeh razgovora u Regensburgu (1541) pogor-šava po.loţaj papstva. Sve više jaĉa pokret za odrţavanje ekumenskog crkvenog sabora sa ciljem da radi na ujedinjenju crkve i sprovoĊenju neophodnih reformi u njoj. Pape oklevaju da sazo vu sabor, uvereni da će on ograniĉiti njihovu vlast. Najzad, papa Pavle III saziva Sabor u Trentu sa ciljem da utvrdi dogmatska pitanja i program reformi. U neposrednoj vezi sa verskim zbivanjima u Nemaĉkoj i pod nadzorom Karla V, Sa bor se sastaje u tri navrata (1545-1547, 1551--1552 i 1561-1562; Prvo zasedanje Sabora donosi više odluka o teološkim pitanji-ma: potvrduje se apostolska tradicija katoliĉke crkve, verzija Vulgate ostaje autentiĉni tekst Sv. pisma, odbacuje se prote-stantsko uĉenje o ljudskom grehu. Sabor potvrĊuje uĉenje o ĉo-vekovoj slobodnoj volji i valjanosti sakrameriata (svetog priĉeš ća). Reformna nastojanja Sabora ne donose oĉekivane rezultate Zabranjuje se drţanje više biskupskih zvanja, ali se pitanje odsustva biskupa iz svojih sedišta ne rešava. Drugo zasedanje Sabora (1551-1552) potvrduje Hristovo ,,stalno prisustvo“ u sve -

58

tom priĉešću i istiĉe znaĉaj usmenog ispovedanja. Zahtevi protestanata u Saboru dovode do prekida njegovog rada. Treće zasedanje Sabora odlaţe se deset godina. Papa Pavle IV (1555-1559) odbija da sazove Sabor zbog straha da će on sma njiti papsku vlast i izglasati reforme kojima se papa protivi. Pije IV (1559-1564) saziva treće zasedanje Sabora (1561). Protestari tizam je u ofanzivi širom Evrope, Karlo V je mrtav, a Francuska se suoĉava sa verskim ratom. Teološka pitanja - misa i uioga sveštenika u njoj lako se rešavaju, potvrduje se i oboţavanje iko na (svetaca). Pitanje drţanja biskupa izaziva oštru polemiku u Saboru. Francuski prelati traţe veću crkvenu vlast biskupa, ĉe mu se protive kurija i Italijani. Reformatori traţe da biskupi obavljaju svoje funkcije po boţjem pravu (iur e divino), ĉime se dovodi u pitanje papska vlast nad njima. To pitanje ne nalazi mesto u dekretima Sabora. U njima se zabranjuje drţanje više biskupija, zahtevaju ĉeste vizitacije dijeceza i odreĊuje školo-vanje sveštenstva. Jedna od najvaţnijih odluka Sabora je da sva ka dijeceza ima semenište. Od crkvenih redova se oĉekuje do slednije ispunjenje obaveza. Pije IV potvrĊuje odredbe Sabora (1564) i stvara komisiju za njihovu primenu. Zelja Karla V da se postigne sporazum sa protestantima ostaje neostvarena. Dekreti Sabora u Trentu predstavljaju potvrdu nepopustljivosti katoliĉke crkve u pitanji ma dogme. Ona odbacuje svaki kompromis u pitanjima transup stancijacije, vaţnosti ljudskog dela, odbacivanju privatnih uverenja i odrţanju celibata. Sabor razjašnjava i potvrduje pita nja doktrine, discipline i organizacije crkve. Papstvo izlazi oja ĉano. Odluke Sabora dovode do potpunog razlaza u hrišćanskom svetu. Otvaraju se dva puta: krstaški rat protiv protestanata ili mirenje sa postojećim stanjem. Sabor se odluĉuje za prvi. Iako ne dovodi odmah do bolje organizacije i veće efikasnosti crkve, Sa bor priprema temelje za duhovno i politiĉko oţivljavanje kato liĉanstva u XVII veku. Protestantizam i Nemačko Carstvo. Provodenje odluka Sabora u Trentu predstavlja najteţi problem sa kojim se suoĉa vaju papstvo i Carstvo. Papa Pije V (1566-1572), fanatiĉan, aske ta i agresivan, izraz je novih stremljenja u katoliĉkoj crkvi. Pod stiĉe vojvodu od Albe da se surovo obraĉuna sa protestantima u Nizozemskoj i traţi od Huana Austrijskog da uništi tursku flotu kod Lepanta. Sliĉan ţar pokazuje i jedan od njegovih nasledni ka, Sikst V (1585-1590). Nemaĉko Carstvo, kao centar protestantizma, privlaĉi nai veću paţnju. On se uĉvršćuje i širi, a nepostojanje snaţne cen tralne vlasti onemogućava borbu protiv njega. Ševerna Nemaĉka prihvata ĉvrsto protestantizam. Rajnska oblast je izloţena utica jima iz Nizozemske, Saksonije i Svajcarske, pa preti opasnost da prihvati novu veru. Ona se širi u Palatinatu, Virtenbergu i Bade nu. U gradovima Bavarske propovedaju luteranski sveštenici. Protestantizam se širi u Štajersku, Korušku i jugoslovenske

59

zemlje. Oko 1570. protestantizam stiĉe ĉvrst poloţaj u Ĉeškoj i Moravskoj, u gradovima i medu plemstvom. U ovom razdoblju dolazi do konaĉnog rascepa izmedu kal vinizma i luteranizma. Obe grupe priznaju da u njihovim uĉe njima postoje velike razlike. Luteranska Saksonija i kalvinistiĉ- ki Palatinat še neopozivo udaljavaju jedan od drugog. Pored toga, duhovna snaga pokreta slabi smrću Lutera i Kalvina. Po kret ne daje velike mislioce, a polemike postaju sterilne. Vera ne privlaĉi nove sledbenike. Augsburški ugovor (1555) dominira verskim ţivotom Car stva. Luterani i katolici nisu spremni da iskreno prihvate njego ve odredbe. Katolici traţe da se crkvi vrate imanja oduzeta posle 1552, što luterani odbacuju. Katoliĉki kneţevi tvrde da imaju pravo da proteraju protestante sa svojih teritorija. Ovi to sma traju povredom sporazuma o toleranciji. Proterivanje protesta nata iz katoliĉkih oblasti, oduzimanje prava da drţe propovedi, zabrana vršenja javnih funkcija i drugi izazivaju stalne sukobe. Odsustvo ĉvrste vlade objašnjava ovakvo stanje u Nemaĉ koj. Sabori su neefikasni, a vladari vode politiku koja pogoduje njihovim politiĉkim i teritorijalnim pretenzijama. Nema plana za rešenje verskog pitanja u Nemaĉkoj. Habzburgovci, vezani za moćnu Spaniju, imaju mogućnosti da utiĉu na verski ţivot u Carstvu. U drugoj polovini XVI veka na prestolu su slabe liĉno sti. Ferdinand I (1556-1564), iako dobar katolik i prijatelj jezui ta, obezbeĊuje svojim protestantskim podanicima verski mir. Maksimilijan II (1564-1576) ostaje, uprkos napora jezuita i pro testanata, po strani od verskih sukoba, pa ne doprinosi njihovom rešavanju. Vladavina Rudolfa II (1576-1602) pogoršava prilike u Carstvu. Njegovo ekscentriĉno ponašanje, mrzovoljnost i nauĉ niĉka povuĉenost ne pomaţu rad na rešavanju verskih problema. Protivreformacija u Carstvu odvija se pod nadzorom ba varskih nadvojvoda i jezuita. Lojola uvida veliki znaĉaj obrazo vanja na humanistiĉkim naĉelima, sa naglaskom na kulturnim i slobodarskim sklonostima. Jezuitsko obrazovanje se okreće spo sobnim, bogatim i uticajnim. Oni stiĉu izvanredno obrazovanje i razvijaju sposobnost da o svemu raspravljaju. Gvozdena duhov na disciplina postaje osobina svakog uĉenika. Sredinom XVI ve ka jezuiti osnivaju škole širom Carstva. Stiĉu kontrolu nad Uni verzitetima u Beĉu (1551), Kelnu i Ingolštatu (1556) i Minhenu (1559). Osnivaju škole u Bonu, Majncu, Špajeru i Vircburgu. Je zuiti posvećuju posebnu paţnju Beĉu, gde deluje Petar Kanisio, u koga car ima poverenja. Jezuiti pridobijaju Ferdinanda Štajer skog da protera deset hiljada protestanata iz svoje teritorije; kao car, on predvodi katoliĉke snage u tridesetogodišnjem ratu. Jezuiti postiţu veliki uspeh u Poljskoj. U njoj luterani i kal vinisti nesmetano obavljaju svoju propagandu. Kraljevska vlast je ograniĉena velikim pravima plemstva. U zemlji nema snage koja moţe da spreĉi širenje verske agitacije. Luterani i kalvinisti se ujedinjuju 1570, ali savez nije ĉvrst; 1565, uz kraljevu pomoć, jezuiti preuzimaju kontrolu nad školstvom u Poljskoj. Delatnost

60

jezuita dovodi do pretvaranja Poljske u jednu od katoliĉanstvu najodanijih zemalja u Evropi. Protivreformacija ruši veze izme Ċu Poljaka i Rusa. ' U Ceškoj i Moravskoj protivreformacija nailazi na veći ot por. Tamo protestantizam prihvata većina stanovništva. Njihov otpor katoliĉanstvu potiĉe iz husitskog pokreta. Rudolf II poku šava da obnovi katoliĉanstvo u Ĉeškoj: postavlja katolike na vaţne poloţaje, imenuje jezuite za misionare i objavljuje zakone protiv ĉeških kalvinista. Uprkos tome, ĉeški sabor ustaje protiv Rudolfa (1609), koji je primoran da objavi „Carsko pismo“ u ko me garantuje najšire verske slobode u Evropi. Verski mir stvoren u Augsburgu biva poremećen 1609. Car ski sabor se rastura 1608, kad protestantski zastupnici organizu ju njegov bojkot. Nemaĉki protestantski kneţevi stvaraju (1609) Protestantski savez u cilju samoodbrane. Na njegovom ĉelu se nalazi izbornik Palatinata. Kao odgovor na to, katoliĉke drţave na ĉelu sa Bavarskom stvaraju Katoliĉku ligu. Obema stranama nedostaje unutrašnje jedinstvo zbog meĊusobnih sukoba njiho vih ĉlanova. Ipak, nastoje da izbegnu oruţani obraĉun. Takvo stanje traje do 1618, kad izbija kriza oko Ĉeške. Čovek i vera. - Odluke Sabora u Trentu i upornost jezuita doprinose da vera postane bliţa ĉoveku. „Stvarno prisustvo“ u misi, oboţavanje svetaca i sveto priĉešće prisutni su u raznim vi dovima, pre svega u ĉudima. U tome je nastavak narodnog vero vanja i prisutno je medu katolicima i protestantima. Crkva i vla dari podstiĉu hadţiluk i verske procesije. Crkvena muzika se podstiĉe, ali uz nju ostaje i narodna muzika koja se sluša u procesij ama. Ona se ĉuva meĊu protestantima i katolicima. U narodu postoji veza izmeĊu tradicije i trenutnog stanja vere. To usporava uĉvršćivanje reformisane crkve. Ţivot sveštenika u konkubinatu tešxo se iskorenjuje. Katoliĉka crkva spretno koristi ĉovekovu poboţnost. Lu ter, a naroĉito Kalvin istiĉu ĉovekov greh i predestinaciju. Kato liĉka crkva veruje u slobodnu volju, pa pravi razliku izmedu smrtnog greha i greha koji se moţe okajati. Pošto ĉovek greši, on mora da se pripremi da izabere pravi put i da osigura boţji opro štaj. Crkvena liturgija će pomoći grešnom ĉoveku da upravlja svojim ţivotom. Mnoge kulturne vrednosti nastale iz razliĉitih shvatanja ĉoveka i njegovih sposobnosti postaju vidljive širom Evrope. Ka toliĉanstvo i protestantizam odreduju razliĉite vrednosti. Ljudi u juţnoj i severnoj Evropi imaju zbog toga razliĉit pristup radu, zanimanjima, ĉitavom ţivotu. U katoliĉkom svetu stvari su jed nostavnije i manje ispunjene unutrašnjim protivreĉnostima (htenjima). Katoliĉka crkva predstavlja sigurnog vodiĉa koji, sa ĉovekovom poboţnošću, objašnjava razliku sa protestantskim naĉinom ţivota. U tom pogledu reformacija i protivreformacija dele Evropu i u stavu prema ţivotu.

61

Protestantizam i protivreformaciju primaju razliĉite dru štvene klase. Seljaštvo je u centru paţnje. Ono prihvata reforma ciju u borbi za svoja prava i kao novu veru. Sredinom XVI veka ono se u velikom broju vraća katoliĉanstvu zahvaljujući sjedi njavanju vere i narodne poboţnosti. Jezuiti se obraćaju višim društvenim slojevima, koji u katoliĉanstvu vide garanciju dru štvenog poretka. Pretnje katoliĉkoj crkvi dolaze od apsolutistiĉke monarhi je. Neke od njih uobliĉavaju svoju politiku u vreme sabora i ver skih ratova. Anri IV ne dozvoljava primenu dekreta iz Trenta u Francuskoj u strahu da će time ojaĉati poloţaj sveštenstva. Sliĉno postupa i Venecija. Ideja o nacionalnim crkvama stiĉe sve više pristalica i ugroţava dostignuća protivreformacije. Vladari i drţave pokazuju sklonost ka verskoj toleranciji, pozivajući se na ekonomske i politiĉke razloge. Reformacija ruši jedinstvo hriš ćanskog sveta; ona uništava carstvo Karla V i podstiĉe razvitak apsolutistiĉkih monarhija.

62

V

PRIVREDA I DRUŠTVO

Demografske promene. - Poslednjih decenija srednjeg veka u Evropi se dešavaju veliki demografski poremećaji i promene. Uzrok tome su razne zarazne bolesti, pre svega kuga, koje haraju Evropom. Smanjenje stanovništva razlikuje se od oblasti do oblasti. Raĉuna se da se evropsko stanovništvo tada smanjuje u proseku oko 40%. To traje od 1460. do 1500, posle ĉega dolazi do brzog porasta broja stanovnika. Povećanje stanovništva vidljivo je u Kraljevini Dveju Sicilija, Portugaliji, Španiji, Skandinaviji, Engleskoj Švajcarskoj, Nemaĉkom Carstvu, Francuskoj, Polj skoj i Rusiji, iako preciznih podataka za to nema. Raĉuna se da 1500. u Evropi ţivi izmedu 8(1 i 85 miliona ljudi, dok 1600. taj broj dostiţe oko 100 miliona. Popisi domaćinstava, zemljišne knjige, vojni spiskovi, knjige rodenih, venĉanih i umrlih su osnovni izvori za prouĉavanje demografskih promena. U tom pogledu pouzdaniji su podaci za gradove. Poĉetkom XVI veka ima svega pet gradova sa preko 100.000 stanovnika. To su Carigrad, Napulj, Milano, Venecija i Pariz. Do kraja veka neki od njih udvostruĉuju broj stanovnika, a 1600. još osam gradova dostiţe ili premašuje 100.000 stanovnika (Rim, Palermo, Mesina, Marselj, Lisabon, Sevilja, London, Antverpen, Moskva). Sliĉno je 1 sa manjim gradovima koji rastu velikom brzinom - Firenca, Libek, Beĉ, Augsburg, Nirnberg, Strazbur, Hamburg, Gdanjsk koji dostiţu izmedu 20.000 i 70.000 ţitelja. Od malog provincij skog grada Madrid postaje prestonica Španije sa 60.000 stanov nika i velelepnim palatama, ali i sa sirotinjskim straćarama. Rim, kome se svi dive, izgraden je u XVI veku (54 crkve, 60 pala ta, mnoge vile, proseĉene nove ulice, izgraden vodovod). To su za ono vreme veliki gradovi, iza kojih se nalaze mnogi srednji i mali gradovi koji rastu velikom brzinom. Gradovi. Uspon gradova potvrĊuje opšti porast evrop skog stanovništva i njegovu mobilnost. Priliv stanovništva u gra dove je znaĉajan ĉinilac u njihovom usponu. Stanovnici malih varoši i seljaci odlaze u gradove podstaknuti novim moguć nostima za zapošljavanje i boljim zaradama. Tome pogoduju poboljšanje saobraćaja (putevi, kanali), porast manufakturne proizvodnje, pretvaranje gradova u trgovinska, bankarska i ad ministrativna središta. Radni i ţivotni uslovi u gradovima se me njaju: grade se kamene kuće, dovode voda i kanalizacija, menja naĉin ishrane (meso, zaĉini), posvećuje veća paţnja higijeni i odevanju. Evropa doţivljava ĉeste gladne godine i epidemije za raznih bolesti, kao što je ona u Italiji od 1574 do 1575, koje pri

63

vremeno zaustavljaju ekspanziju stanovništva i gradova. Povre meni poţari uništavaju ĉitave gradove, a sa njima i legla zaraza, i prisiljavaju vlasti da grade nova naselja. Ţivot u gradovima razlikuje se od ţivota na selima. Njima se upravlja na drukĉiji naĉin, a gradski zidovi, katedrale i grad ska većnica su simboli zaštite, autonomije i posebnosti. Gra dovima upravlja patricijat sastavljen od bogatih trgovaca i po sednika, ponekad i plemića. Njihov sastav i uticaj razlikuju se od zemlje do zemlje, od grada do grada. Negde su zatvoreni u sebe (Venecija); dok su drugde povezani sa zemljišnorr aristo kratijom (Engleska, Libek). U nekim gradovima Kastilje do minira plemstvo, dok je u Antverpenu vlast u rukama bankara i trgovaca. U gradovima Sredozemlja ima robova; stanovnici su uglav nom zakonski slobodni, iako mali broj uţiva politiĉka prava. Ve ćinu stanovništva saĉinjava sirotinja. Ona ţivi u sirotinjskim predgraĊima poznatim po prostituciji, lopovima i ubicama. Sta novi u gradovima su mraĉni, prljavi i nc:zdravi, po ĉemu su naj poznatiji Napulj i Pariz. Zdravstvena zaštita je, ukoliko postoji, primitivna, a ĉišćenje gradskih ulica i iznošenje smeća poĉinje tek krajem veka. Siromaštvo i teški uslovi ţivota u gradovima dovode do ĉestih i krvavih pobuna. Udruţeni sa verskim fana tizmom, pokreti gradana predstavljaju veliku opasnost po vlasti u njima. Uprkos svega, gradovi ostaju privlaĉni za mnoge iz unutra šnjosti. Kafane, pozorišta, zabave, zapaljive propovedi, društvo i pomoć u nemaštini i bolesti, mogućnost da se poboljša ţivot do vode u njih mnoge ljude iz raznih krajeva. Većina doţivljava pot puno razoĉarenje. Nezavisnost i autonomija gradova zavise od snage drţavne vlasti. U Nemaĉkom Carstvu, gde se nalaze velike urbanizovane sredine i gde je centralna vlast slaba gradovi uţivaju visok ste pen slobode i autonomije. U Brabantu, Flandriji i Holandiji koncentracija gradskog stanovništva dostiţe do 50% ukupnog broja ţitelja. U drugim delovima Evrope taj procenat je mnogo niţi. Ekonomski snaţni gradovi uţivaju sliĉan poloţaj. Gradovi repu blike (Venecija, Đenova, Firenca) su nezavisne drţave. Libek, Nirnberg, Augsburg uţivaju nezavisnost. Gan, Briţ i Ipr uţivaju autonomiju, dok Antverpen i Amsterdam nemaju takva prava. Veći i snaţniji gradovi nameću vlast okolnim manjim gra dovima i oblastima (contada). Venecija, Đenova i Firenca to pre duzimaju zbog ekonomskih i politiĉkih razloga. Briţ i Gan to rade da zaštite svoju tekstilnu proizvodnju od lokalne konku rencije. Bazel zabranjuje useljavanje radnika u grad, zadrţava ih van gradskih zidina i tako spreĉava društvene sukobe i nemi re. U Nemaĉkom Carstvu takva praksa nema veći znaĉaj. Švaj carski gradovi nameću svoju vlast širokim oblastima. Konfede racija sa kantonima Švic, Uri, Untervalden i Glarus daje im kontrolu nad najamnicima i vojnu moć nesrazmernu njihovoj ekonomskoj snazi.

64

Tokom XVI veka evropski gradovi doţivljavaju razliĉite sudbine. Firenca prolazi kroz mnoge unutrašnje nemire i trpi pritisak spolja. Sukob izmeĊu republikanaca i Mediĉija dovodi do zbacivanja ovih poslednjih, kratkotrajne moći Đirolama Sa vanarole, dominikanca, vatrenog propovednika. Borba izmedu republikanaca i Mediĉija nastavlja se tokom ĉitavog veka. Vene cija je najmoćnija od svih italijanskih gradova republika. Kao takva ona se upliće u sukobe velikih sila oko Italije u kojima se otkrivaju njene slabosti. Nizozemski gradovi su prisiljeni da brane svoju autonomiju od nasrtaja burgundskih vojvoda i hab zburških careva. To je jedan od razloga revolucije u Nizozemskoj protiv Filipa II. Sliĉnu politiku vode francuski kraljevi. Sredi nom XVI veka kraljeva administracija kontroliše finansije i sud stvo u gradovima. Gradovi doţivljavaju velika razaranja u vre me verskih ratova i koriste slabost kraljevske vlasti da povrate nešto od svojih ranijih prava i autonomije. Kastiljski gradovi sukobljavaju se sa kraljevskom vlašću. Oni odbijaju da plaćaju poreze koje traţe vladari (Karlo V) za vodenje svoje imperijalne politike. Pobuna gradova izaziva 1520. i 1521. oruţani sukob koji se završava trijumfom kraljevske vla sti. Gradovi Aragona, Katalonije i Valensije uspevaju da oĉuvaju svoja prava. Tokom XVI veka većina gradova gubi svoju raniju nezavi snost ili autonomiju. To dovodi do snaţenja patricijsko-konzer vativnih snaga u gradovima. Javne sluţbe preuzimaju školovani pravnici, trgovaĉki sinovi, koji vremenom postaju „plemstvo to ge“ - „gospoda pera i mastionice“, kako ih nazivaju savremenici. Brakovima sa starim plemstvom uĉvršćuju svoj ugled i stvaraju ĉvrstu klasno svesnu kastu koja će dugo dominirati društvenim i politiĉkim ţivotom u Francuskoj. To dovodi do sve primetnijeg uĉešća plemstva u ţivotu gradova. U njima se grade velelepne palate i odvija ţivi društveni i politiĉki ţivot. Selo i seljaštvo. - Ogromna većina evropskog stanovništva ţivi na zemlji, na malim imanjima, u selima i malim varošicama. Seosko stanovništvo uţiva, osim izuzetno, slobodu kretania i raspolaganja svojom imovinom. Na svojim imanjima bavi se proizvodnjom dobara za trţište (vuna, konoplja, vino) i prede-njem vune, tkanjem, kovanjem metala. Tradicionalno selo dugo vremena odoleva pritiscima i ostaje nepromenjeno. Plemstvo, vlasnici zemlje, ubiraju svoje prihode od seljaka, naplaćuju po sebne daţbine, kazne, radnu rentu; u nekim zemljama plemstvo uţiva i sudsku vlast. Potreba za novcem i hranom utiĉe na poste penu promenu poloţaja seljaka. Feudalne rente zamenjuju se novĉanom, koja postaje sve prisutnija. Emancipaciia ne dovoeli uvek do poboljšanja ekonomskog poloţaja seljaštva. Njih feuda lac proteruje sa poseda i na njihovo mesto dovodi najamne rad nike, koji proizvode za trţište. Prisustvo starog i novog, tradicije i promena, ukazuju na nuţna prilagoĊavanja i postojeću nesta bilnost. Za to postoje mnogi razlozi.

65

Feudalci povećavaju najamninu na zemlju. U Francuskoj se primenjtzje sistem kratkoroĉnog iznajmljivanja (metoyaqe ): sliĉna tome je mezzadria u Italiji. Seljak ĉccto plaća unapred dec; prihoda od zemlje, najĉešće polovinu. Kada ni to nije dovoljno, plemstvo se prihvata oruţja ili pljaĉke. U Španiji se dugo ţivi na zemlji otetoj od Mavara. Posle pada Granade 1492. mnogi hidal gozi odlaze u Novi svet (Kortes); plemstvo vrši pritisak i na crkvu u ciljtz obezbedivanja sredstava. Mnogi se zaduţuju i gube imanja. Stanje seljaštva odraţava stanje plemstva. Gde god plem stvo dobro ţivi (Spanija, Portugalija, juţna Italija, delovi Engle ske, oblasti istoĉno od Elbe) seljaštvo trpi. Njihovo nezadovolj stvo podstiĉu i mnogi nameti koji se uteruju sa više odluĉnosti nego ranije - drumarina, mostarina, plaćanje za mlinove, furune za peĉenje hleba, prese za vino. Plemstvo uzima i zajedniĉke zemlje - šume, ispaše, potoke, pravo na lov i ribolov. Gde le ut i caj plemstva veći i pritisak je teţi. To dovodi do mnogih sukoba izmeĊu plemstva i seljaka (Francuska, Engleska). U Nemaĉkoj izbija veliki broj pobuna, od kojih je najpoznatiji seljaĉki rat od 1524. do 1525. Seljaci traţe povratah na stara prava i sl.obode. Hans Bem, putujući propovednik, pravo je oliĉenje protesta; on propoveda o boţanskom kraljevstvu na zemlji, uklanjanju care va i papa, jednakosti za sve. Porast stanovništva dovodi do povećanja pritiska na već ograniĉeni zemljišni fond. Istina, postoje veliki neobradeni prostori, ali je zemlja neplodna i nepristupaĉna. Nedostaje novac za njeno korišćenje. Pritisak dovodi do deobe obradive zemlje na više poseda i njihovog daljeg usitnjavanja (Italija, Francuska, juţna Nemaĉka). Sve veći broj seljaka ostaje bez zemlje i prihoda. Mnogi stupaju u vojsku, postaju skitnice i razbojnici ili odlaze preko Okeana. Nesigurnost u juţnoj Ita liji posledica je postojanja velikog broja razbojnika i skitnica. Drţava naseljava seljake u ratom opustošene krajeve (Franš -Konte) ili iseljene oblasti, kao što je sluĉaj sa Granadom posle pobune Moriska 1570. Najveći broj seljaka prelazi u ,ra dove. Porast stanovništva dovodi do stalnog porasta potraţnje za hranom i sirovinama (vuna, konoplja), gradevinskim materija lom i gorivom. To unapreduje obradu zemlje, specijalizaciju, uvodenje novih kultura. Pirinaĉ i kukuruz se šire u dolinu Po, vi nogradarstvo iz Bretanje širi se u istoĉnu i juţnu Francusku i is toĉnu Englesku. a Pariz i London su veliko trţište za voće i povr će. Upotreba deteline za stoĉnu hranu i rotacija plodoreda uvode se tek u XVII veku. Seljaci ne ĉitaju knjige o zemljoradnji i ne raspolaţu kapitalom za primenu novih kultura i tehnike. Kako rastu potrebe za hranom i sirovinama, tako i njihova cena raste, što je u skladu sa porastom zakupnina, troškovima obrade zem lje i nadnicama. Ovi ĉinioci objašnjavaju razloge koji dovode do revolucije cena i razlika izmedu poljoprivrednih i manufaktur nih cena.

66

Povećana potraţnja dovodi do porasta cena sirovina, pre svega vune. To utiĉe na tokove privrednog ţivota u Engleskoj i Spaniji, najvećim proizvodaĉima sirove vune. Do sredine XVI veka cena vune raste brţe nego ţitarica. Potreba za vunom dovo di do pretvaranja obradivog zemljišta u pašnjake. Uzgoj ovaca zahteva velika prostranstva, koja se stvaraiu povezivanjem za jedniĉkih ispaša, rasturenih poseda i pašnjaka. Proces je poznat kao „ograĊivanje“, za koje se govorilo da znaĉi „gojenje ţivoti nja i mršavljenje ljudi“. Smanjenje obradivih površina dalje zao štrava problem ishrane. U Španiji potraţnja za merino-vunom podstiĉe sliĉan raz vitak. Porast cena vune dovodi do stvaranja velikih stada ovaca. U potrazi za ispašom, velika stada ovaca sele se u razliĉite obla sti (Kastilja, Estramadura, Andaluzija). To uništava useve i do vodi do stalnih sukoba izmedu seljaka i naoruţanih pastira u sluţbi Meste, esnafa proizvodaĉa vune. Mesta obezbeduje vunu izvoznicima iz Burgosa i drugih gradova i uţiva zaštitu kraljev ske vlasti. Porast stanovništva daleko prevazilazi proizvodnju hrane, pa neke urbanizovane oblasti nisu u stanju da ishrane sta novništvo. Nizozemska uvozi 13-14% ţita, Venecija i Rim dovo ze ţito iz Apulije i Sicilije, Grĉke i Albanije. Gladne godine 1590. i 1591. u Italiji, Španiji i juţnoj Francuskoj pokazuju da zapadno Sredozemlje mora da uvozi ţito iz Egipta i Te salije, gde nailazi na konkurenciju carigradskih trgovaca. Tr govina ţitaricama prenosi se na Baltik. Nizozemski i hanze atski brodovi prevoze ovas iz Pruske, Poljske i Pomeranije u London, Amsterdam i Ruan. Od 1590. brodovi natovareni bal tiĉkim ţitaricama dolaze u Livorno, koji postaje glavni centar za nabavku baltiĉkih ţitarica, engleskog i nizozemskog tekstila i druge robe. Engleski i nizozemski pomorci otada preuzimaju veliki deo trgovine u Sredozemlju, patiskujući Italijane (Đenov ljane, Mleĉane). Industrijski razvitak. - Za razliku od poljoprivrede, indu strijska proizvodnja, uprkos otpora, beleţi stalni uspon. Poveća nje kapitala potrebno je samo za neke grane (topljenje gvozdene rude), dok u tekstilnoj proizvodnji treba povećati samo radnu snagu. Ona je jeftina, pa ne podstiĉe proizvodaĉe da grade nove mašine. Proizvodaĉi traţe trţišta za svoje proizvode. Glavna smetnja brţem razvoju je otpor esnafa razvitku no vih oblika proizvodnje. Krajem XV veka esnafi kontrolišu pro izvodnju u najvaţnijim granama, pre svega u proizvodnji teksti la, u Engleskoj, Flandriji, Italiji i juţnoj Nemaĉkoj. Kontrolom cena i kvaliteta esnafi spreĉavaju kapitalistiĉkog proizvodaĉa da poveća proizvodnju, zaposli veći broj radnika i obezbedi veće tr ţište. Kapitalisti prenose proizvodnju u male varoši i sela, gde stanovništvo u svojim domovima prede i tka. „Domaći sistem“ brzo se širi u Engleskoj i Flandriji, gde se proizvode lake i jefti nije tkanine koje nalaze potrošaĉe širom Evrope i na Levantu.

67

Pojedine drţave (Francuska) štite esnafsku organizaciju tako što zahtevaju da sve zanatlije budu njeni ĉlanovi. Esnafi spreĉavaju društvene nemire, koji prate širenje kapitalistiĉke proizvodnje. Oni su smetnja razvitku moderne industrije. Krajem XV veka, korišćenjem kapitala, sirovina, radne snage i znanja poĉinje novi, kapitalistiĉki naĉin proizvodnje. Pr vi primer takve organizacije je Arsenal u Veneciji. U njemu se grade i popravljaju brodovi; već 1540. Arsenal obuhvata prostor od 40 hektara i u njemu radi više od 1000 radnika. Razliĉite za natlije rade za zaradu, investitor (Venecija) ulaţe novac i kon troliše proizvodnju. Radnici rade za platu koju im odreĊuje drţava. Ona ima kapital i vlast da prisili zanatlije da rade u Arsenalu. Proizvodnja svile u gradovima je drugi oblik ujedinjenja kapitalista i zanatlija. Ona se razvija u gradovima Flandrije i se verne i srednje Italije, odakle se brzo širi u Nemaĉku, Francusku i Španiju. S obzirom da se proizvodi luksuzna roba (veluri, teška svila, brokati), u boji i sa utkivanjem zlata i srebra, zahteva se visoka struĉnost. Italijanska svila mahom se izvozi i veoma je traţena. Proizvodnja svile zahteva gajenje svilene bube, koja se razvija posle 1450. na Siciliji, u Kalabriji, Toskani, Lombardiji i Savoji. Pošto moraju da uvoze srebro, zlato i boje, proizvodaĉi postaju zavisni od bankara. S druge strane, tkaĉi i bojadţije zavise od trgovaca koji pribavljaju sirovine i prodaju gotove proizvode. Industrijska proizvodnja u XVI veku pokazuje raznovr snost oblika, uz prisustvo stare (esnafske) i nove (industrijske) organizacije. Ipak, proces promene u korist industrijske pro izvodnje uzima sve više maha. Već 1560. razlika izmedu rada i kapitala ĉvrsto je ukorenjena u privredno razvijenim delovima Evrope. Profiti, kamate, mobilnost. - Stekavši bogatstvo u trgovini, industriji i bankarstvu, kapitalisti pokazuju velike ambicije i preduzimljivost. Njihov glavni cilj je sticanje zarade (profita). Taj cilj nailazi na mnoge prepreke i otpore u društvu u kome po stoje razne predrasude, tradicije i razliĉite vrednosti. Njihovi nosioci su crkva i plemstvo, protiv ĉijeg nepoverenja i omalo vaţavanja moraju da se bore. Vremenom kapitalisti uspevaju da nametnu neke svoje etiĉke vrednosti. Siromaštvo i osuda bogat stva predstavljaju ideal Tome Akvinskog i teologa. Oni se od luĉno protive plaćanju kamata na pozajmljeni novac, tvrdeći da je to nehrišćanski i pohlepno. Sredinom XV veka širi se uverenje da kamata moţe da se naplaćuje, pošto onaj koji pozajmljuje ne moţe da ostvari zaradu za sebe. To biva brzo prihvaćeno, iako se lihvarstvo strogo za branjuje. U XVI veku kamata na pozajmice smatra se normal nom. Kad Ţan Kalvin pruţa podršku (1560) zahtevu banaka i kapitalista u pogledu uzimanja kamate, postiţe se veliki napre dak. To prihvataju i jezuiti. Interesi bankara, trgovaca, plemstva

68

i vladara dovode do promene crkvenog uĉenja sa svim potonjim posledicama. Uspon graĊanstva nailazi na omalovaţavanje plemstva, koje ţeli da oĉuva svoj društveni poloţaj. U nameri da taj otpor ukloni, burţoazija preduzima sve ono što će promeniti njen dru štveni poloţaj. Pojavljuju se spisi, na primer O pravoj plemenito sti (De vera nobilitate), u kojima se istiĉe da su rad i liĉne spo sobnosti mnogo vaţniji nego poreklo. Takvi radovi stiĉu veliku popularnost medu burţoazijom. Novi gradanski moral i etika, potpuno razliĉiti od aristokratskog, stiĉu sve više pristalica. Na suprot plemstva koje istiĉe da treba ţiveti „plemenito“, tj. voditi ratove i uĉestvovati na turnirima, graĊani naglašavaju vrednosti produktivnog rada. Lenjost i rasipništvo postaju greh, a rad i štedljivost vrlina. Protestanti podrţavaju takva shvatanja. Vremenom gradanstvo prilagodava svoj stav i ulazi u redo ve aristokratije. Trgovina, industrija i bankarstvo postaju sred stvo za uspon u društvenoj hijerarhiji. Većina potomaka prvih kapitalista smatra sigurnijim da novac ulaţe u zemlju, gradske nekretnine i vladine obveznice. Mnogi kupuju plemićke titule i zvanja ili se ţene sa plemkinjama. Time postepeno gube svoj pr vobitni karakter i pojaĉavaju društvenu mobilnost. U Veneciji se trgovaĉka oligarhija pretvara u naslednu aristokratiju koja ula ţe svoje kapitale u zemljišni posed i drţavne obveznice. Poĉet kom XVII veka Fugeri, najveća bankarska porodica u Evropi, imaju titulu carskih kneţeva i ţive na posedima u Švabiji. Sliĉna pojava primetna je u Engleskoj i Francuskoj. Ima drţava gde to nije moguće ili se ĉini samo izuzetno (Dubrovnik). Revolucija cena. -Tokom XVI veka dolazi do velikog pora sta cena svih dobara i usluga. Ta pojava dugo ostaje nezapaţena zbog stalnih fluktuacija i neujednaĉenog kvaliteta ţetve. Cene rastu u proseku 2 - 3 % godišnje, što postaje primetno tek sredi nom veka. Cene hrane stalno rastu, pa su poĉetkom XVII veka pet do osam puta veće, zavisno od zemlje (Engleska, Francuska, Spanija), od cena krajem XV veka. U poĉetku se smatra da su za takvo stanje odgovorni rĊavi pojedinci. Mnogi propovednici osuĊuju monopoliste, zelenaše, trgovaĉke kompanije, a posebno trgovce ţitom, ĉije se kuće i ma gacini pljaĉkaju u vreme gladnih godina. U tim optuţbama ima nešto istine, ali one ne predstavljaju potpuno objašnjenje. Teolo zi sa Univerziteta u Salamanki ukazuju da uzrok inflacije treba traţiti u stalnom prilivu plemenitih metala iz Amerike. Martin A. Navaro piše sredinom XVI veka da u onim zemljama gde ima manje novca, za robu i hranu se plaća niţa cena nego u onim gde ima više novca. Kao primer navodi Francusku i Spaniju pre pri liva plemenitih metala. Teorija Navare o uzrocima inflacije nalazi pristalicu u Ţa nu Bodenu, teoretiĉaru i drţavniku. Zahvaljujući Bodenu teorija Navare biva opšte prihvaćena. U pamfletu Odgovor gospodina Ţana Bodena na neprihvatljive ĉvrdnje gospodina Malestroa

69

(1568), Boden odgovara Malestrou, ĉinovniku francuske kraljev ske kovnice, koji tvrdi da inflacija nije stvarna već da je posledi ca stalnog kvarenja novca. Boden priznaje postojanje takve prakse, ali pokazuje da su cene porasle mnogo više nego što bi bilo moguće samo kvarenjem novca. Kao i Navara, iako potpuno nezavisno od njega, Boden tvrdi da priliv plemenitih metala iz Amerike dovodi do porasta cena. Bodenovo mišljenje dugo ostaje prihvaćeno, a potvrĊuje ga i Erl Hamilton u knjizi Ameriĉko bogatstvo (American Treasure, 1934). Novija istraţivanja obezvrednjuju takve tvrdnje. Podaci o uvozu plemenitih metala pokazuju da oni pritiĉu u velikim koli ĉinama tek od sredine XVI veka. Porast cena zapaţa se već po ĉetkom veka. Pored toga, ameriĉko srebro se brzo izvozi iz Spa nije za plaćanje španskog uvoza, vojnika i dugova. Španija trpi zbog nedostatka, a ne viška plemenitih metala. Cene razliĉitih dobara ne rastu podjednako. Najveći porast imaju poljoprivred ni proizvodi, ţito i vuna, dok manufakturna roba raste samo za polovinu. Ameriĉko blago nije jedini niti najvaţniji uzrok revo lucije cena. U uskoj vezi sa revolucijom cena nalazi se pitanje nadnica. Zarade radnika ne prate porast cena, koje tokom veka rastu brţe od njih. Razlike izmedu zarada i cena hrane su izuzetno velike. Zarada graĊevinskog radnika u Engleskoj udvostruĉuje se to kom veka, dok se cena hrane povećava 4-5 puta Sliĉno smanje nje kupovne moći radnika primetno je u Spaniji, Francuskoj, Nemaĉkoj i Skandinaviji. Maloprodajne cene ne rastu kao cene na veliko, koje sluţe kao osnov za istraţivanje. I cene manufak turnih proizvoda rastu brţe od zarada. To pokazuje da se poloţaj najamnih radnika stalno pogoršava. Zidar i tkaĉ mogu da kupe sve manje hrane kako se vek pribliţava kraju. Nesklad izmeĊu zarada i cena postaje primetan tek tridesetih godina XVI veka. Otada poĉinje vidno povećanje zarada i jaĉa saznanje o nezado voljstvu radnika širom Evrope. Ono izbija na površinu 1534. u Minsteru. Sliĉni razlozi izazivaju nemire u mnogim nemaĉkim gradovima, Kitov ustanak u Norfolku 1549, pobunu u Nizozem skoj 1565-1566. i drugde. Delimiĉno rešenje ovog problema radnici nalaze u obradi malih komada zemlje ili bašta, odakle prikupljaju dodatnu sku pu hranu. Pored toga, u gradovima kao što je Antverpen posle 1530. dolazi do ujednaĉavanja zarada i cena. Već 1561. izmeĊu njih se uspostavlja odnos koji je postojao poĉetkom veka. To ob jašnjava zašto nemiri i pobune izazvani revolucijom cena nisu ĉešći i krvaviji. Posledice revolucije cena. - Analiza ovog pitanja ne daje uvek odredene i pouzdane odgovore. Revolucija cena u agrarnim oblastima Evrope ima odreĊene specifiĉnosti, a razlike izmedu pojedinih drţava i regiona ne dopuštaju široke generalizacije. Zakupci zemlje po ugovoru (copyholders) u Engleskoj suoĉavaju se sve ĉešće sa zahtevima zemljoposednika da napuste zemlju,

70

koju oni sami obraduju ili iznajmljuju drugima na odredeno vre me i sa povećanom zakupninom. To preti da dovede do njihovog nestanka. Pri tome nije poznato koliko ih je u pitanju i koliko ih prelazi u poloţaj najamnog farmera. Pretpostavlja se da taj pro ces nije brz, pošto krajem XVII veka broj slobodnih posednika i ugovornih zakupaca prevazilazi broj zakupaca. S druge strane, veliki broj imućnih posednika (jomen) prelazi u kategoriju dţen trije. Oni raspolaţu znatnim zemljišnim posedima, koje uvećava ju otkupom crkvenih imanja u vreme Henrija VIII. Ipak, teško je utvrditi da li se poloţaj dţentrije menja u odnosu na druge kate gorije stanovništva. Mobilnost stanovništva i kapitala veća je u Engleskoj nego u drugim evropskim zemljama. Novac zaraden u trgovini ulaţe se u zemlju, što omogućava stupanje u redove plemstva. Moguć je i obrnut tok kapitala, iz poljoprivrede u trgovinu i industriju. Ova mobilnost daje Engleskoj veliku prednost u razvitku trgovi ne i industrije u poreĊenju sa evropskim zemljama. Sliĉno vredi i za druge evropske zemlje. Statistiĉki podaci 0 ovim pitanjima ne postoje. Izuzetak je provincija Hajnal u Nizozemskoj. Vlasnici većih poseda u njoj imaju veće koristi od povećanja cena hrane i sirovina. U Francuskoj i Italiji to nije slu ĉaj. Niţe plemstvo ne moţe da povećava prihode u skladu sa po rastom cena. Potvrda za to nalazi se u velikom uĉešću francu skog plemstva u verskim i spoljnim ratovima toga vremena. Plemstvo u Italiji nastoji da oĉuva porodiĉna imanja u celini. U ţelji da se odbrani od stalnog pritiska kraljevske vlasti na svoja prava, plemstvo uporno insistira na njihovoj doslednoj primeni. Pod njihovim pritiskom Fransoa II (1559-1560) prihvata teoriju derogeance. Ona dobija snagu zakona. Po njoj svako ko se bavi trgovinom ili zanatima gubi plemićka prava. Krajem veka teori ju prihvata i plemstvo u severnoj Italiji. U suštini, prema dero geance znaĉi da agrarni kapital ne moţe da se ulaţe u trgovinu i industriju. Kad gradanin kupi zemlju ili stekne plemićku titulu, on se pridrţava njenih odredbi. U drugim delovima Evrope, na jugu i zapadu, plemstvo us peva da prebrodi lakše krizu nastalu revolucijom cena. To posti ţe na razliĉite naĉine. U Španiji vlada odreduje maksimalne cene ţita (tasa). To je naĉin da se seljaku plati minimum, dok plemstvo isto ţito prodaje po ceni koja je iznad odredene. Zbog teških feudalnih daţbina i monopola (mlinarina, prese za ulje i vino) seljak u Portugaliji se nalazi u poloţaju malo boljem od crnaĉkog roba. U rimskoj Kampanji plemići iseljavaju seljake, pretvaraju obradivo zemljište u pašnjake, a meso i sir prodaju u Rimu. U Kastilji vlada štiti seljake od samovoljnog poveća vanja feudalnih daţbina, ali ne uspeva da ih zaštiti od ekonom ske eksploatacije. U Aragonu i Kataloniji moćno plemstvo po većava eksploataciju do krajnosti. Sliĉno stanje vlada u Napulju i Siciliji, gde napori vicekraljeva da umanje poreske obaveze seljaka doţivljavaju neuspeh.

71

Plemstvo rešava svoje probleme na naĉine koji nemaju ni kakve veze sa povećanjem daţbina. To postiţu obavljanjem raz liĉitih visokih administrativnih i vojnih funkcija. Prihvataju pa tronaţu kraljeva i za svoje sluţbe dobijaju razliĉite beneficije i privilegije, mahom novĉane i materijalne prirode. U tome nema razlike izmeĊu prinĉeva kraljevske krvi u Francuskoj, španskih granda, stare italijanske aristokratije, engleskih lordova ili nizo zemskih vitezova. U nekim delovima Evrope (zapadna i severozapadna“Ne maĉka, Austrija) plemstvo nije uvek u stanju da se uspešno bori sa posledicama revolucije cena. Postojanje feudalnih obaveza se ljaka i kmetstva igraju znaĉajnu ulogu. Obiĉajna prava ne mogu se jednostrano menjati, što seljaštvu pruţa odredenu zaštitu. Zbog toga povećanje feudalnih daţbina biva retko. U Austriji, gde postoji kmetstvo, povećanje daţbina je lakše. Ali to stalno izaziva seljaĉke nemire, koji dostiţu vrhunac u seljaĉkom ratu od 1524. do 1525, koji zahvata jugozapadnu i srednju Nemaĉku i alpske zemlje. Nakon gušenja pobune kneţevi uspevaju da na metnu nove daţbine. U Nemaĉkoj, za razliku od Engleske, Fran cuske i Italije, burţoazija ne moţe da kupuje plemićke posede, što usporava priliv kapitala u poljoprivredu. To dovodi do dugo trajne krize u tim krajevima i prisiljava plemstvo da u velikom broju ulazi u sluţbu vladara i kneţeva. Revolucija cena ima potpuno razliĉite tokove i posledice u krajevima istoĉno i severno od Elbe. Potraţnja za ţitaricama i drugim agrarnim proizvodima omogućava veleposednicima Danske i Holštajna da ih prodaju direktno u Nizozemskoj i gra dovima severozapadne Nemaĉke. Od njih dobijaju zajmove, šire svoje posede i koriste rad kmetova. Sliĉan proces je i u Branden burgu, Meklenburgu, Pomeraniji, Pruskoj i Poljskoj. Smanjiva nje i iseljavanje stanovništva ostavlja mnoge posede bez radne snage. Potrebe zapadne i juţne Evrope za ţitaricama, drvetom i krznima dovode do prisilnog zaustavljanja iseljavanja. Plemstvo vezuje seljake za zemlju i nameće im odredene radne daţbine. Tako nastaje „novo kmetstvo“, nametnuto oštrim zakonima i provodeno feudalnim i policijskim ovlašćenjima. Izbornici, kra ljevi i kneţevi, ĉiji su interesi sliĉni plemićkim i od kojih zavise njihove finansijske prilike, ne štite prava seljaka. Koristeći jefti nu radnu snagu i zakone, plemstvo stvara velike posede na kojima se efikasno posluje (Gutsherrschaft). Razvijeni sistem reka, kanala i jezera omogućava da se agrarni proizvodi prevoze do Gdanjska i drugih baltiĉkih luka, gde ih preuzimaju engleski i nizozemski trgovci. U drugoj polovini veka izvoz ovsa iz Poljske se utrostruĉuje, a sliĉno povećanje imaju i drugi krajevi. Sliĉna pojava postoji u Ugarskoj i Ceškoj. Njihove ţitarice ne izvoze se u zapadnu Evropu, već sluţe za ishranu vojske u vreme ratova sa Turskom. Promene izazvane revolucijom cena neposredno utiĉu na zbivanja u oblastima istoĉno od Elbe - oţivljavanje „trgovaĉ kog“ feudalizma, uvodenje kmetstva i propadanje nemaĉkih i

72

poljskih gradova. Primetne su i druge promene. Plemstvo jaĉa svoj ekonomski i politiĉki poloţaj, a svoje interese poistovećuju sa drţavnim. To dovodi do slabljenja kraljevske vlasti (Poljska) i udruţivanja sa vladarom (Brandenburg-Pruska). U drugim delo vima Evrope struktura društva i drţave pokazuje mnogo više sloţenosti i prilagodljivosti. Borba izmeĊu razliĉitih društvenih grupa i interesa odvija se neprekidno, a medu njima se uspostav lja ravnoteţa. Granica deobe izmedu zapadne i istoĉne Evrope utvrduje se na Elbi i oliĉava industrijski zapad i agrarni istok. Trgovačka revolucija. Istovremeno sa revolucijom cena odvija se drugi izuzetno znaĉajan proces - trgovaĉka revolucija. Ona se nezadrţivo širi na velikim prostorima i dovodi do veoma znaĉajnih promena pretvaranja evropske trgovine u svetsku, otvaranja novih puteva, prenošenja centara trgovine iz Sredo zemlja u severnu Evropu i Atlantik, uobliĉavanja novog lika trgovca, stvaranja velikih trgovaĉkih i bankarskih centara. Do kraja XV veka evropska trgovina se odvija na ranije utvrdenim prostorima i metodima. Njena središta se nalaze u se vernoj Italiji i Flandriji, urbanizovanim i privredno najrazvije nijim delovima Evrope. U njima se proizvode vunene i svilene tkanine najboljeg kvaliteta, platno, ĉipka, tapiserije i druge vrste tekstila. Takode su razvijeni brodogradnja, topljenje i obrada metala. Venecija prednjaĉi u proizvodnji stakla i ogleda la i uţiva monopolistiĉki poloţaj u trgovini istoĉnjaĉkim za ĉinima, koje dovozi iz Aleksandrije i Alepa. Mletaĉki i drugi trgovci prodaju ove proizvode širom Evrope, od Engleske do Moskve, Stokholma i Carigrada. Izmedu Flandrije i severne Ita lije postoje ţive saobraćajne veze, morem i kopnom. Povezanost sa drugim delovima Evrope je naglašena - Francuska, Španija, Nemaĉka i Baltik. Znaĉajna veza se širi do Engleske koja, pored sirove vune neophodne tkaĉima u Ganu i Firenci, dovozi u gra dove Brabanta i Flandrije velike koliĉine polupreradenih vune nih tkanina. Tu se one boje, dovršavaju i izvoze na trţište. Merino vuna iz Španije predstavlja glavnu sirovinu firentinskih, flandrijskih i brabantskih tkaĉa i bojadţija. To nije sve. Sirovine i hrana igraju vaţnu ulogu u evropskoj trgovini. Krzna, drvena grada, rude, ţitarice iz Skandinavije i Baltika dovoze se na mnoga trţišta, gde se zamenjuju za vina, so, ribu, sir, puter, pivo, metalnu robu, oruţje iz Francuske, Portu galije, Nemaĉke i drugih zemalja. Trguje se i robovima, mahom u juţnoj Evropi, koji rade kao sluge ili veslaĉi na brodovima i gali jama. Najveći deo robe prevozi se brodovima, pošto je to brţe i jeftinije, putevi su loši a cena prevoza veća. Od Venecije do Bri sla putuje se 10 dana, Pariza 12, Londona 24, a Carigrada 30. Efikasnost poslovanja olakšava postojanje razvijenog kreditnog sistema, osiguranja i dvojnog knjigovodstva. To omogućava veću sigurnost, brzinu, tajnost i špekulacije na novĉanom trţištu. Nakon geografskih otkrića evropska trgovina doţivljava velike kvalitativne i kvantitativne promene. Pre svega, trgovaĉki

73

putevi se naglo šire, plovidba portugalskih pomoraca oko Afrike, do Indije i Moluĉkih ostrva, donosi mnoge nove proizvode na evropska trţišta. Robovi i zlato iz zapadne Afrike, biber i slono vaĉa iz Indije, svila i porcelan iz Kine stiţu u znatnim koliĉina ma. Prvi put evropski trgovci uspostavljaju direktnu vezu sa njihovim proizvodaĉima. Sliĉno je i sa španskim pomorcima koji iz Amerike donose šećer, duvan, zlato i srebro. Povećanje sta novništva u Novom svetu obezbeduje trţište za evropske pro izvode. Zlato i srebro dovode do širenja evropske trgovine sa Is tokom. Već 1565. evropska trgovina postaje svetska: španski galeoni obavljaju redovne plovidbe do Manile na Filipinima i Akapulka u Meksiku Borba za prevlast poĉinje odmah. Portugalske i španske lu ke (Lisabon, Sevilja, Kadis) imaju najviše koristi od stvaranja prekomorskih imperija u Indiji, srednjoj i juţnoj Americi. Do sredine XVI veka Lisabon preuzima vodeće mesto u lukrativnoj trgovini zaĉinima - biber, cimet, orašĉić, karanfilić i drugi. To predstavlja teţak udarac Veneciji, od koga će se oporaviti tek sredinom XVI veka i uspostaviti ravnoteţu sa Portugalijom. Se vilja postaje centar trgovine sa Amerikom, pre svega njenim na izgled neiscrpnim rezervama srebra. Kako špansko osvajanje i naseljavanje napreduje, tako se sve više uobliĉavaju neslućene mogućnosti trgovine sa Amerikom. Kolonisti dobavljaju iz Špa nije i Evrope sve svoje potrebe: hranu, tkanine, oruţje, radnu snagu. Obim trgovine povećava se do sredine XVI veka, kada do stiţe oko 30.000 tona robe godišnje u oba pravca. Posle kratko trajnog opadanja, transatlantska trgovina poĉinje da raste še zdesetih godina, da 1600. dostigne obim od 50.000 tona robe u oba pravca i preko 200 brodova. Porast je vezan za napore kolonista da urede svoj privredni ţivot i usavrše nove metode prerade srebrne rude (upotreba ţive). Taj period predstavlja vrhunac uvoza ameriĉkog srebra, jedinog plateţnog sredstva kolonista. Trgovina sa kolonijama ostaje u rukama Kastiljaca, iz nje se po tiskuju drugi podanici španskog kralja, a kruna dobija petinu (quint) od uvezenog srebra. Priliv ogromnih koliĉina zaĉina i srebra premašuje sposob nosti Portugalije i Španije da ih iskoriste. Strogi nadzor krune nad njihovim uvozom donosi neţeljene posledice. Portugalski dvor daje monopol za trgovinu pojedincima, zadrţava kontrolu nad plemenitim metalima, zaĉinima i trgovaĉkom flotom. Špan ski dvor postupa sliĉno; kraljevski ĉinovnici kontrolišu trgovinu, monopol se daje pojedincima i direktno trguje. Vremenom druge zemlje i narodi preuzimaju trgovinu sa Novim svetom u svoje ru ke. Portugalija i Spanija, privredno nerazvijene, ne mogu da za dovolje njihove stalno rastuće potrebe. Najveći snabdevaĉi roba ma postaju nizozemski i severnoitalijanski gradovi. Ameriĉki plemeniti metali odlivaju se iz Španije u druge zemlje. Nesposobnost Portugalije i Spanije da svoje kolonije pre tvore u izvor trajne ekonomske premoći nad drugim evropskim zemljama dovodi do toga da se trgovina XVI veka brţe razvija u

74

gradovima Flandrije i severne Italije. U pitanju su oblasti u koji ma trgovci uspevaju da se oslobode feudalnih stega i u kojima ne postoji snaţna centralna vlast apsolutistiĉke monarhije. U toj trci italijanski gradovi postepeno gube dah. Njihove ekonom ske institucije se okoštavaju, politika vlada postaje kratkovida, a oštra konkurencija Engleske i Nizozemske dovodi do pada eko nomske snage i znaĉaja italijanske privrede u XVII veku. Trgovaĉka revolucija menja lik Evrope. Zajedno sa eko nomskim, i politiĉki centar Evrope pomera se na sever. Novi proizvodi i dobra, ranije nedostupni ili nepoznati, postaju obiĉni i menjaju navike stanovništva. Poĉetkom XVII veka ljudi piju ĉaj i kafu, puše duvan, upoznaju se sa kininom i opijumom, ĉime se otvaraju široke mogućnosti razvitka medicine. Nesumnjivo, trgovac je najistaknutiji predstavnik evrop skog privrednog ţivota i preporoda. On je dinamiĉan, pripada društvenoj eliti, uĉestvuje u mnogim vidovima ţivota i njegov uticaj je u stalnom porastu. Kako izgleda moderni trgovac? Za jedno sa promenjenim uslovima menja se i njegov lik. Dok u srednjem veku putuje po sajmovima i gradovima, u XVI veku on je poslovan ĉovek nastanjen u jednom gradu, iz koga prati po slovnu delatnost širom Evrope i sveta, cene roba, kurseve mone ta, vojne operacije. Preko berzanskih agenata kupuje i prodaje po volji, pozajmljuje novac, upućuje ga preko kreditnih pisama i menica. Koristi pomorsko osiguranje i trgovaĉko pravo. Nalazi se obiĉno na ĉelu porodiĉnih ili akcionarskih društava, ĉesto samo za ugovoreni posao. Za razliku od ranijih vremena, trgovac pokazuje sklonost da ulaţe novac u razliĉite poslove, ĉime sma njuje rizik od gubitaka. Trguje raznim robama širom Evrope i sveta; najveće kompanije (Mediĉi) trguju vunom, tkaninama, svilom, bojama, zaĉinima, maslinovim uljem, pamukom, zlatnim proizvodima. Trgovac ĉesto deluje kao industrijalac i bankar. Primer po slovne raznovrsnosti i uspeha predstavljaju ĉlanovi porodice Fuger. Sredinom XV veka oni trguju zaĉinima, svilom i vune nim tkaninama sa Venecijom. Jakov Fuger (1478-1525) ogrom no širi poslove, uvodi porodicu u svet finansija davanjem zaj mova vladarima i kneţevima, i ulaţe velika sredstva u rudarstvo. Zahvaljujući zajmovima datim Karlu V i Maksimilijanu I, Ja kov dobija koncesije za najbogatije evropske rudnike srebra i bakra (Tirol, Madarska); on prodaje indulgencije, otkupljuje imanja zaduţenog plemstva i ubira prihode nekih španskih redova. U razdoblju od 1511. do 1525. njegovi prihodi do stiţu 50% od uloţenog kapitala. Malo ko moţe da se meri sa Fugerima. Antverpen. - Širenje i prenošenje evropskog privrednog ţi vota u severnu Evropu najbolje se vidi u brzom usponu i padu Antverpena. Glavni grad Brabanta, na ušću Šelde, Antverpen svojim poloţajem i unutrašnjom politikom privlaĉi trgovce, ban kare, poslovne ljude iz ĉitave Evrope. To omogućava njegov brzi

75

uspon. Lodoviko Gviĉardini, poznati italijanski pisac, opisuje sa divljenjem njegove gradevine, javne i privatne, magacine, trgo vine. Njegova izvanredna luka ima osam glavnih kanala u gradu, od kojih najveći moţe da prihvati oko sto brodova. Grad je odli ĉno snabdeven roborn sa raznih strana, piše Gviĉardini. U Ant verpenu se obavlja veoma ţiva trgovina, manufakturna pro izvodnja i bankarska delatnost. Krajem XV veka Antverpen postaje trgovaĉki centar severne Evrope posle odluke portugal skog dvora da u njemu bude centar trgovine zaĉinima. Prvi tovar skupocenog bibera stiţe 1501, a nekoliko godina kasnije brodovi natovareni zaĉinima postaju veći i mnogobrojniji. Zauz vrat, Antverpen snabdeva Portugaliju tkaninama i metalnom ro bom. Pored Portugalaca, u Antverpenu posluju Englezi, Nemci, Italijani; u njemu se kupuju i prodaju tkanine iz Engleske, Italije i Nemaĉke, vina iz Nemaĉke, Francuske i Španije, so iz Francu ske, ţito sa Baltika. Antverpen nije samo luka za izvoz i uvoz, u njegovim radionicarna se proizvodi sapun, preraduje riba, pre ĉišćava šećer, boje i dovršavaju tkanine. U njemu se otvara berza (1531), koja postaje vodeća institucija te vrste u Evropi. Brz uspon dovodi do brzog pada. Sredinom XVI veka Ant verpen dostiţe vrhunac. Pad poĉinje odlukom portugalskog dvora da napusti grad kao centar trgovine zaĉinima (1549). Posle toga ona se odvija drugim putevima (Lisabon, Venecija). Engle ski trgovci tkanina napuštaju Antverpen kao kontinentalni cen tar. Rat Francuske i Carstva (1552) i glad u Evropi (1555, 1556) teško pogadaju Antverpen. Kad Španija, Francuska, Nizozem ska i Portugalija proglašavaju moratorijum na svoje dugove (1557, 1560), finansijska snaga grada doţivljava teţak udarac. Trgovaĉki rat izmedu Engleske i Nizozemske (1565), špansko ra zaranje grada (1576) i zatvaranje Šelde (1585) dovode do opa danja njegove snage. Antverpen zamenjuje drugi nizozemski grad - Amsterdam. Bankarstvo. - Ima svoje korene u ranijim vremenima. Ban kari obavljaju izuzetno korisne poslove, pre svega obezbeduju velike sume novca kraljevima i carevima, od kojih ĉesto za vise. S obzirom na stav katoliĉke crkve prema uzimanju kamata, njihova borba za opstanak i ekspanzija nailaze na mnoge otpore. U poĉetku, bankari iz severne Italije (Đenova, Venecija, Firenca) imaju nadmoćan poloţaj. U XVI veku pridruţuju im se Nemci (Fugeri, Velser), Holandani, Španci i Englezi. Oni otvaraju banke, šire novĉano trţište, razmenjuju razliĉite monete, pri maju i izdaju menice i obavljaju druge novĉane poslove. Obim kapitala u cirkulaciji i investicijama daleko prevazilazi sred njovekovne banke (Mediĉi). Polovinom XVI veka kapital Fu gera deset puta je veći od kapitala Mediĉija. Trgovci bankari iz Nemaĉke i Italije ne oliĉavaju predstavnike rastućeg kapita lizma ili burţoazije. Fugeri su skromnog porekla, kao i Simon Ruiz iz Medine del Kampo, Esponoze iz Sevilje i drugi, dok

76

Grimaldi, Spinola, Palaviĉini pripadaju staroj denovljanskoj aristokratiji. Bez obzira na svoje poreklo, bankari predstavljaju deo strukture apsolutistiĉke monarhije. Oni su joj neophodni, od nje dobijaju razliĉite monopole (rudnici), pravo da prikupljaju pore ze i trguju sa kolonijama (Španija). Bez izdašne podrške vladara malo ko je u stanju da stvori velike kapitale. Kapital Fugera ras te od 200 hiljada na dva miliona dukata. Fugeri su glavni kre ditori Karla V i Filipa II i njihovih ratova. Bankari deluju na medunarodnom planu, a neki odrţavaju veze sa razliĉitim dvo rovima. Gaspar Duĉi iz Antverpena posluje sa carskom i francu skom vladom, kao i na berzama u Antverpenu i Lionu. Fugeri se vezuju iskljuĉivo za Nemaĉko Carstvo, a Đenovljani za Spa niju. Manje nemaĉke, firentinske i druge banke saraduju sa Francuskom. Kao što omogućuju njihov uspon, tako vladari odluĉuju o njihovom opstanku. Oduzimanjem monopola i drugih privilegija lišavaju ih izvora prihoda. Mnogo teţe posledice imaju bankrot stva, od kojih ona Filipa II (1575, 1596) dovode do propadanja mnogih bankarskih kuća i njihovih poverilaca. U suštini, finan sijske potrebe odreduju politiku mnogih dvorova. Krajem veka većina bankara juţne Nemaĉke propada, dok su Fugeri i Đenov ljani teško oštećeni i prisiljeni da se povuku iz poslova zbog ne sposobnosti španske drţave da isplati ogromne dugove.

77

VI

APSOLUTISTIĈKA MONARHIJA

Od sredine XV do kraja XVI veka drţave zapadne Evrope (Engleska, Francuska, Španija) ostvaruju novi korak u svom unutrašnjem razvitku. Njihovi vladari stvaraju institucije svoj stvene modernoj drţavi. Njihova posebna karakteristika je centralizacija drţavne uprave u svim domenima sa ciljem da uspostavi red i mir i uĉvrsti kraljevsku vlast. Razloga z.a to ima mnogo. GraĊanski ratovi, klasni nemiri, feudalne pobune i raz bojništva prisutni su širom Evrope do sredine XV veka i kasnije. Stogodišnji rat, husitski ratovi, ustanak Dţeka Kada u Engleskoj (1452), ratovi ruţa, seljaĉki ustanci, ustanci ţakerije, nemiri u gradovima Flandrije su najpoznatiji. Centralna vlast jedva da postoji, a srednjovekovne skupštine (parlamenti, kortesi) ĉesto imaju veću vlast od kralja, što omogućava nadmoćnost plemstva nad njim. Mnoge prerogative i prava krune pripadaju pojedinci ma i naslednim ĉlanovima zemljišne i vojne aristokratije. Postoji preplitanje izmeĊu drţave i privatne svojine. To je doba nesigur nosti i nereda. Takvo stanje ne moţe da traje dugo. Već mnogo ranije mo narhija prestaje da bude izborna i postaje nasledna. Sredinom XV veka vladari guše pobune i nastoje da zavedu red i mir i ograniĉe vlast plemstva. Postepeno postavljaju temelje nacional ne i teritorijalne celine (drţave). U tom procesu kraljevi uĉvršću ju svoju vlast i nameću je nemirnom plemstvu. Jaĉanje kraljevske vlasti je garancija unutrašnjeg mira. Podstiĉe se odanost dinasti ji i tvrdi da je nasledna dinastija jedini legitimni oblik vladavine, koju svi treba da prihvate bez otpora. To nije sve. Kraljevi nasto je da obezbede podršku gradova i njihovih ţitelja, voljnih da, u zamenu za mir i bezbednost, plaćaju poreze kraljevskoj blagajni. Tim novcem kraljevi stvaraju stajaću vojsku i lišavaju plemstvo povlašćenog poloţaja u njoj. U nameri da skrše feudalno, obiĉaj no pravo, vladari se sve ĉešće pozivaju na rimsko pravo. Oni se smatraju suverenima, liĉnostima koje u sebi objedinjuju volju i dobrobit naroda i istiĉu poznatu maksimu Salus p6puli suprema lex (Blagostanje naroda najviši je zakon). Kraljevi stiĉu pravo da donose zakone i sprovode ih svojim autoritetom. Od sredine XV veka ravnoteţa izmedu kraljeva i feudalaca, centralizacije i de centralizacije, menja se u korist prvih. Predstavnik apsolutistiĉke monarhije u Engleskoj je Henri VII Tjudor (1485-1509). U ratu ruţa (1455-1484) nestaje cvet en gleskog plemstva, što olakšava njegov posao. On donosi zakon koji zabranjuje feudalcima da drţe svoju vojsku, ustanovljava sud Zvezdane sale, koji raspravlja o pitanjima svojine i prime

78

njuje rimsko pravo sa dokaznim postupkom, bez porote. Oko Tjudora se konsoliduje nacionalno osećanje. Zaĉetnik apsolutistiĉke vladavine u Francuskoj je Luj XI (1461-1483). On povećava svoju vlast, stvara kraljevsku vojsku, širi francuske granice, guši pobune plemstva, progoni razbojni ke, nameće poreze bez saglasnosti parlamenata, lišava plemstvo i gradove ranije steĉenih prava, jaĉa ugled kraljevskih ĉinovnika i vrši oštru kontrolu nad sveštenstvom. To je poĉetak rešavanja pitanja galikanske crkve. Izjava predsednika najvišeg suda u Francuskoj (1527) kra lju Fransoa I (1515-1547) da „mi ne ţelimo da osporavamo ili umanjujemo Vašu vlast; to bi bilo svetogrde, pošto priznajemo da ste Vi iznad zakona“, pokazuje koliko je postignuto. Ţan Bo den (1530-1596), teoretiĉar drţavnog suvereniteta, razvija misao da suverenu vlast ne mogu da ometaju ljudski zakoni. Vladar podleţe jedino boţanskom i prirodnom zakonu. On uţiva sva prava: vlast i prerogative u drţavi, moţe da deli pravdu, da traţi povratak svih javnih sluţbi koje su prešle u privatne ruke. Teo rijski on ima pravo da razrezuje poreze i druge namete bez obzi ra na saglasnost drugih, da drţi stalnu vojsku, da upravlja efika snom administracijom i uţiva premoć nad svim telima i organi zacijama (parlamenti, sudovi, staleţi, crkva). Sluĉaj Španije je specifiĉan. Formalno u njoj ne postoji je dinstvena monarhija. Ujedinjenje Kastilje i Aragona (1469) ostva ruje se brakom izmedu Izabele i Ferdinanda. Aragonu pripadaju Balearska ostrva, Sardinija, Sicilija i juţni deo Italije, a Kastilji Amerika (1492). Sve drţave zadrţavaju svoje politiĉke, admini strativne i sudske ustanove. To spreĉava stvaranje španskog nacionalnog osećanja. Špance zbliţava pripadnost katoliĉkoj crkvi, a jedina zajedniĉka ustanova im je inkvizicija. Stoga apso lutistiĉka monarhija ima versko obeleţje: ujedinjenje se ostvaru je oko crkve, koju vladari koriste i na koju se oslanjaju. Traţi se versko jedinstvo. Raniji španski vladari spadaju meĊu najtole rantnije u Evropi, u njihovim zemljama ţive zajedno hrišćani, Jevreji i Mavri. Pad Granade (1492) dovodi do proterivanja Je vreja i Mavara iz Španije. Španska crkva postaje veoma rigidna i ortodoksna. Prisustvo ideja apsolutistiĉke monarhije, iako ograniĉeno, primećuje se i u Nemaĉkom Carstvu. Postojeća politiĉka struk tura vojvodstva, markgrofovije (Saksonija, Bavarska, Bran denburg), crkvena središta i slobodni carski gradovi pruţa ograniĉene mogućnosti za njihovu primenu. Samo u većim drţa vama vladari uspevaju da umire lokalno plemstvo, povećaju svoje prihode, osiguraju posed i puštaju predstavniĉka tela da odumru. To ne znaĉi da protivnici kraljevske vlasti izbegavaju da izazivaju unutrašnje nemire i da kralj uvek iz njih izlazi kao po bednik. Uprkos ponovljenih izjava lojalnosti, takva oĉekivanja se ne obistinjuju. Novi razlozi, zajedno sa starim, dovode tokom XVI veka do mnogih graĊanskih ratova i pobuna, ĉesto razorni

79

jih nego u ranijim vremenima. Sredinom XVI veka kraljevi uspe vaju da uĉvrste svoju vlast. Iako se ĉesto pozivaju na „apsolutnu kraljevsku vlast“ i „vrhovnu jurisdikciju“ nad svojim podanici ma (Izabela Kastiljska), vladari se ĉesto suoĉavaju sa problemom njihove primene. Problemi su razliĉiti, ĉesto veoma sloţeni. Vla dari ih rešavaju na razliĉite naĉine, u skladu sa prilikama i mo gućnostima. Administracija. Kraljevi izgraĊuju administraciju da bi se njihova politika osetila u svim delovima zemlje i obezbedila pravda za sve podanike. U ostvarenju toga cilja vladari se suoĉa vaju sa mnogim problemima, pre svega kako na razliĉitim stup njevima uskladiti i sprovoditi politiĉku vlast. Kralj se nalazi na vrhu drţavne strukture, a svoju vlast sprovodi preko saveta i vi sokih ĉinovnika. Sredinom XVI veka savet predstavlja oruĊe ap solutne kraljeve volje. On sprovodi njegove naloge, daje savete, iako kralj nije duţan da ih prihvati. Krupno plemstvo ţeli da vrši duţnost savetodavaca i ĉlanova saveta. Uĉvrstivši svoju vlast u XV veku, vladari nastoje da se oslobode takvih savetnika, pa nji hove funkcije postaju mahom ceremonijalne. Istovremeno, dele savet u nekoliko tela, zaduţenih za obavljanje razliĉitih duţno sti. Njihova ovlašćenja nisu precizno odreĊena, pa im se duţnosti ĉesto prepliću. U tom pogledu Španija izgraĊuje najsloţeniju strukturu. Drţavni saveti za finansije, vojne redove, rat, inkviziciju, Mestu odreduju politiku ĉitave drţave; saveti za Kastilju, Indiju, Aragon i kasnije Italiju odluĉuju o specifiĉnim zemljama. Pored donošenja politiĉkih i administrativnih odluka, saveti imaju i sudska ovlašćenja. Na niţem stupnju drţavne uprave kralj po stavlja kao svoje zastupnike u lokalnoj administraciji posebna lica - koregidore. Kralj ga plaća, koregidor obavlja duţnost pet godina, ne moţe da sluţi u rodnom mestu, stiĉe imovinu i meša se u lokalne poslove. Uputstva za rad prima od saveta, a posebna komisija ispituje njegovu delatnost. U Francuskoj postoji sliĉan sistem saveta sa razliĉitim ovlašćenjima. Drţavni savet (Conseil des Affaires) predstavlja malo telo zaduţeno za donošenje najvaţnijih politiĉkih odluka. U uvećanom sastavu bavi se i problemima finansija. Od kraja XV veka deluje Veliki savet (Grand Conseil) u ĉiji delokrug spa daju pitanja sudstva. Predstavnik kraljevske vlasti u okruzima i srezovima je bajlo ili senešal. Imenuju se iz redova krupnog plemstva i nemaju administrativnog iskustva. U vreme ĉestih odsustava, poslove obavljaju zamenici, poreklom gradani i obra zovani. Naĉin njihovog imenovanja dugo izaziva otpor plemstva, koje osporava kralju Fransoa I to pravo. Njihovo imenovanje, kao predstavnika kraljevske vlasti, ostaje u rukama lokalnog plemstva. To omogućava da ĉinovništvo štiti lokalne interese, ia ko se nalazi u kraljevskoj sluţbi. I u Engleskoj postoji sliĉan sistem. U vreme Henrija VIII (1509-1547) stvara se malo telo savetnika-Privatni savet (Privy

80

Council). On uskladuje rad drugih tela i brine o kraljevskim fi nansijama. U svom radu zavisi od kralja. Savet uţiva sudska ovlašćenja, i u njegovom radu prepliću se naĉela obiĉajnog i rim skog prava. Prevagu vremenom stiĉe obiĉajno pravo, koje uţiva podršku parlamenta, koji teţi ograniĉavanju kraljevske vlasti. Kao i u Spaniji, stvara se sistem specijalizovanih saveta: Savet za sever (1536) i Savet za Vels, osnovan krajem XV veka, imaju duţnost da se brinu za odrţavanje reda i mira u buntovnim kra jevima. Reorganizacija koju sprovodi kancelar Tomas Kromvel širi ovlašćenja administracije, koja još više postaje instrument za sprovoĊenje kraljeve politike. Koordinaciju izmeĊu vladara i sa veta obavljaju sekretari, pa njihova moć brzo raste. Oni savetuju kralja u pitanjima patronaţe. Mirovne sudije (justice of peace) obavljaju funkcije lokalnih vlasti. Imenuje ih kralj iz redova uglednih lokalnih liĉnosti. Za svoj rad ne primaju platu. Iako amateri, oni za vladavine Henrija VIII i Elizabete I (1558-1603) obavljaju vaţne poslove. Radeći na naĉelu dobrovoljnosti, mirovne sudije dolaze ponekad u sukob sa kraljem, štiteći svoje interese. U ţelji da sprovedu svoju politiku preko izgraĊene admini stracije, kraljevi teţe da se oslanjaju na sebi odane i zavisne lju de. U XVI veku to postaje stalna praksa. Prednost imaju liĉnosti gg PRVI DEO (1450-1598) koje ne pripadaju krupnom plemstvu: sitni plemići, obrazovani i burţoazija pravnici, ĉinovnici, finansijski struĉnjaci. To iza ziva ogorĉenje krupnog plemstva. Ĉinovništvo ne predstavlja burţoaziju kao klasu i njene interese (bogatstvo, društveno priznanje). Ono teţi da ude u redove krupnog plemstva i sa njim se orodi. Drugi put do uspeha je sticanje visokih crkvenih zvanja (nadbiskupi, kardinali). Himenez, d'Amboaz, Vulsi, Granvel i Espinoza predstavljaju politiĉke liĉnosti prvog reda poreklom iz redova dţentrije i burţoazije. Za usluge uĉinjene kralju, Tomas Kromvel postaje erl od Eseksa. Administrativno plemstvo (no blesse de robe) zauzima najviše sudske i adminsitrativne poslo ve. Ppjedine porodice to prenose na potonje generacije (Sesil, Bekon, Vileroa, Granvel, Perez). Prodaja drţavnih funkcija igra znaĉajnu ulogu u XVI veku. Ona je raširena u Francuskoj i Spaniji poĉetkom veka, iako se najviša zvanja i poloţaji ne prodaju (savetnici, guverneri, vojni komandanti). U naknadu za utvrdeni iznos novca, kraljevi ime nuju pojedince na odredene poloţaje, ĉime gube kontrolu nad njima i vremenom mnogi postaju nasledni. To ograniĉava kralje ve prerogative i spreĉava ga da sprovodi svoju politiku. S druge strane, ĉinovništvo nastoji da ostvari novĉanu dobit, postupak prihvatljiv za mnoge. Njihovi prihodi znatno prevazilaze zva niĉne plate. Korupcija se prihvata, zavisno od sume i vrste uslu ga; ako se traţi neĉija intervencija, koristi se mito. Širenje cen tralizma dovodi do širenja mita. Korupcija nije svugde prisutna, a njena raširenost zavisi od pojedinaca i njihovog shvatanja duţnosti.

81

Bez obzira na snagu i uticaj kraljevske administracije, sa radnja plemstva je neophodna. Prikupljanje poreza zahteva sa radnju sela, grada i plemića u cilju njegovog razrezivanja i na plate. Kralj mora da osigura saradnju plemstva ĉiji ĉlanovi, zbog svog ugleda, moraju da predvode armije i flote. Plemstvo sluţi kralja u naknadu za platu, privilegije, poĉasti, priznanja. Kon trola patronaţe predstavlja snaţno oruĊe u rukama efikasne kraljevske vlasti. Penzije, titule, crkvene poloţaje kraljevi dele sa ciljem da privuku nezadovoljne, uĉvrste njihovu odanost sebi i drţavi. U vremenima socijalnih i verskih previranja, nezado voljnici mogu da ugroze kraljevsku vlast. Oruţane snage. - Jaĉanje oruţanih snaga je deo politike apsolutistiĉke monarhije. Vojska postaje stalna, sredstva za vodenje rata prelaze iz ruku plemstva u ruke vladara; on ima iskljuĉivo pravo da objavljuje rat i zakljuĉuje mir. Ekonomski napredak i razvitak tehnike i tehnologije rata omogućavaju poje dinim vladarima da raspolaţu snaţnim oruţanim snagama. Francuska armija u vreme Fransoa I predstavlja model nove armije. Plemići i dalje imaju veliku ulogu u njoj, ali više ne obavljaju duţnost kao kraljevi vazali, već kao plaćeni oficiri. To, kao i fi nansijska zavisnost od kralja, prisiljava plemstvo da prihvati disciplinu. Oni postaju najamnici, a prestaju da budu vitezovi. Vojska postaje najamniĉka. Kralj imenuje kapetane, koji sakupljaju pešadiju i opremaju je kopljima, mušketama i arke buzama. Ona je mnogo brojnija od konjice. Pešadija se skuplja u siromašnijim krajevima (Pikardija, Gaskonja, Škotska, Švajcar ska, Nemaĉka). U Francuskoj i Spaniji oruţane snage predstav ljaju orude kraljevskog centralizma. One su ĉesto nepouzdane. Kad ne prime platu pljaĉkaju, otimaju i uništavaju sve što im je pod rukom; „jedu narod“, tvrde savremenici. Najamnici ĉesto odbijaju da prihvate kraljevu disciplinu i priznaju vlast svojih kapetana. Ponekad prelaze na stranu neprijatelja. Finansije. Obezbedivanje finansijskih sredstava za obav ljanje drţavnih funkcija i politike, a posebno za opremanje i odr ţavanje oruţanih snaga, predstavlja poseban problem apsoluti stiĉkih monarhija. Ratni troškovi predstavljaju najveću stavku u njihovim budţetima. Kupovina topova i mušketa, gradnja i nao ruţanje ratnih brodova i utvrĊenja i plate najamnicima pred stavljaju stalno rastuće potrebe vladara. Prekidi ratova donose olakšanje, ali oni su veoma retki. Od poĉetka italijanskih ratova (1494) do kraja XVI veka ratovi se vode u proseku svake tri, od ĉetiri godine. Velike sume novca se troše za diplomatiju, potkup ljivanje, stvaranje nepouzdanih i kratkotrajnih savezništava. To vaţi i za plate kraljevskih sluţbenika, penzije i darove, troškove izdrţavanja dvorova, luksuz, graĊevinarstvo, mecenatstvo, za bave (Maksimilijan I drţi 2000 lovaĉkih pasa). Veliki i stalno rastući rashodi zahtevaju obezbedivanje po trebnih prihoda. U razgovorima i prepisci izmedu vladara i mi

82

nistara uvek se spominje to pitanje. Zajmovi od bankara pred stavljaju jedan od izvora prihoda, ali je on ograniĉen. Bankari iz Liona finansiraju francuski pohod protiv Napulja 1494; Karlo V plaća svoj poslednji rat protiv Francuske zajmovima banaka iz Antverpena (1552), kada njegov dug dostiţe 6 miliona livri. Ne sposobnost vladara da zajmove vrate umanjuje spremnost i spo sobnost bankara da odobravaju nove. Ĉesto se koristi pritisak, a gradovi su najĉešće ţrtve kad kralju treba da daju prinudne „da rove“ (Tuluza 1537, 1542, 1544, 1553, 1555). Vladari prodaju drţavne bonove i raspisuju javne zajmove, ĉesto sa kamatom od 12%. Visoke kamate privlaĉe novac sa razliĉitih strana, o ĉemu najbolje svedoĉi lionski zajam 1555. On se završava propašću mnogih poverilaca (1557). Prihodi sa kraljevskih dobara, neke carine, krunski monopoli, koncesije za korišćenje ruda i drugi nisu dovoljni da zadovolje rastuće potrebe. Španski dvar stiĉe velike prihode preuzimanjem imovine viteških redova (Santija go, Kalatrava, Alkantara); u Engleskoj vladar stiĉe velika sredstva prodajom konfiskovane imovine katoliĉke crkve. Od poĉetka XVI veka vlade prodaju anuitete od utvrĊenih prihoda gradova i provincija. To uzima maha u mnogim zemljama. Usavršava se naĉin prikupljanja razliĉitih prihoda. Apsolutistiĉki vladari prodaju razliĉita zvanja i funkcije. To je najrazvijenije u Francuskoj, gde se mnoga zvanja stvaraju samo radi prodaje, ukljuĉujući prikupljanje lokalnih nameta, tr ţišne policije, savetnika u parlamentima Pariza i Bordoa. Sliĉno je u Španiji i Italiji (Rim). Napuštanje takve prakse znaĉi vraća nje novca, što nije ostvarljivo. U Nemaĉkoj je takva praksa manje raširena, zbog nerazvijenih drţavnih sluţbi. U Engleskoj zvanja i funkcije prodaju oni koji ih obavljaju, mahom plemstvo, ĉime to prestaje da bude stvar vladara. Sposobnost vladara da uzimaju zajmove i prodaju zvanja obezbeĊuje im nadmoćnost nad visokim plemstvom. Sredstva sakupljena na taj naĉin nisu dovoljna. Mnoge drţave pristupaju oporezivanju svojih podanika, što postaje glavni izvor prihoda. Raspisivanje poreza zahteva, u teoriji, saglasnost podanika, koiu daju predstavniĉka tela. Dolaze do izraţaja razlike izmeĊu vladara i njihovih podanika, i odreĊuju meĊusobne odnose. Kao posledica toga st anje u zetnlji je nesta bilno, a borba stalna. Kraljevi Francuske ĉesto prcgovaraju sa predstavnicima sveštenstva, plemstva i graĊana da dobiju njiho vu saglasnost za nove poreze. Engleski parlament, kastiljski i aragonski kortesi, francuski staieţi ĉesto odbacuju zahteve za novim porezima. Nizozemski staleţi, pak, odobravaju velika sredstva Karlu V za rat protiv Francuske. Povećani zahtevi dovode do ĉestih sukoba. Dok Karlo V iz begava sudare sa kortesima, Filip II vrši otvoren pritisak na n.jih. Engleski parlament odobrava sredstva Henriju VIII, dok zahtevi Elizabete I nailaze na primetan otpor. Borba izmeĊu kralja i predstavniĉkih tela završava se razliĉitim ishodom. Pravo op o-rezivanja u Engleskoj dele kralj i parlament, što dovodi do ogra-niĉavanja apsolutistiĉke vlasti.

83

U drugim zemljama takva deoba ne postoji, pošto kraljevi Francuske i Spanije, uz podršku 1>lem stva i sveštenstva, nameću svoju volju predstavniĉkim telima. Na taj naĉin optereće.nja u Kastilji padaju na one kategorije sta novništva koje ne uţivaju nikakva izuzeća. Oni predstavljaju ekonomski najproduktivniji deo stanovništva. Pored poreza na zemlju, plaća se alkabala, namet od 10 % na sve trg ovaĉke poslo ve. To dovodi do propadanja španske poljoprivrede i trgovine i slabljenja španske ekonomske snage toliko znaĉajne u evrop skim sukobima XVI veka. U Francuskoj, pored posrednih (taksa na vino, meso, ode lo), postoje i direktni porezi. Najvaţniji je taj (taille), porez na liĉnost i imovinu. Pored njega, naplaćuje se gabela, porez na so po glavi porodice, koju starešina mora da kupi od drţave po odreĊenoj ceni. U teoriji taj odobravaju lokalni i pokrajinski sta leţi. Kralj uspeva da privolom i prinudom nagovori staleţe da prihvate njegove zahteve. Vlada odreduje iznos taja svake godi ne, a prikupljaju ga njeni agenti. On stalno raste. Ĉesto se kao dokaz snage vladara navodi ĉinjenica da se taj sakuplja uprkos toga što se staleţi izmedu 1484. i 1560. ne sastaju. To stvara kod savremenika uverenje o izuzetnoj snazi Francuske i moći njenih vladara. On postaje uzor kome teţe mnogi, vladar iznad zakona. Zaveden u odbrambene svrhe, taj pada, kao i porez u Špa niji, na leĊa onih koji nemaju mogućnosti da se brane - treći sta Ieţ. Plemstvo i sveštenstvo su izuzeti od plaćanja taja - plemstvo što ratuje, a sveštenstvo što se moli za pobedu, iako ponekad pla ća odredene daţbine. Pojedinci (visoki ĉinovnici, savetnici, advokati) i gradovi (Ruan) otkupljuju se od vojnih obaveza. Izu zimanje plemstva potvrĊuje njegovu politiĉku moć. Taj plaća ekonomski najslabiji deo stanovništva. Iako ne raste stalno, on predstavlja teško opterećenje za seljaštvo, koje beţi iz sela u gradove. Odnosi izmeĎu crkve i drţave. - To pitanje postavlja u prvi plan uplitanje drugih drţava i organizacija u poslove apsoluti stiĉke drţave. U praksi, tiĉe se odnosa izmeĊu papstva i drţave. Španski vladari, Ferdinand i Izabela, uspevaju da od papa osi guraju saglasnost da podnose na odobrenje imena kandidata za najviša crkvena zvanja i funkcije u zemlji (1486). Zauzvrat, pru ţaju podršku papskoj politici u Italiji. To odreĊuje drţanje sve štenstva, ĉiji uspon više zavisi od vladara nego od pape. Španski kraljevi uţivaju pravo veta na objavljivanje papskih bula u Mi lanu, Napulju i na Siciliji. Na tom ostrvu oni zahtevaju za sebe prerogative apostolskih delegata. Kao orude u rukama vladara, španska inkvizicija uţiva veća prava od drugih crkvenih tela i notpurlo je nezavisna od Vatikana. Sliĉna sklonost primetna je i u Francuskoj. Fransoa I za kljuĉuje sa papom Lavom X konkordat (1516), kojim dobija pra vo da imenuje 600 najznaĉajnijih crkvenih liĉnosti. Francuski dvor stiĉe pravo cenzure nad papskim bulama. To dovodi do

84

stvaranja galikanske crkve. Pokušaji papa da povrate neke pre rogative dovode do oštrih sukoba sa španskim i francuskim kra ijevima, a njihova nastojanja se završavaju neuspehom. Pored crkvenog, ovakav ishod ima veliki politiĉki znaĉaj. Spreĉava se svako uplitanje sa strane i povećava vlast kraljeva. Kontrola nad crkvom osigurava veću odanost sveštenstva i omogućava upotre bu njegovih obrazovnih i duhovnih sposobnosti. U praksi; to znaĉi da Vatikan prihvata de iure postojeće stanje. U Engleskoj stvari idu još dalje. Kralj i Parlament raskida ju sa Vatikanom. Henri VIII traţi i dobija podršku Parlamenta. Ţakonima donetim izmedu 1529. i 1536. Parlament ostvaruje nezavisnost engleske crkve od Vatikana i stvara anglikansku crkvu, na ĉijem se ĉelu nalazi vladar. To osnaţuje ulogu Parla menta, ĉiji ĉlanovi stiĉu zaštitu od hapšenja i ograniĉenu slobo du govora. U celini, do sredine XVI veka apsolutistiĉka monarhija po stiţe velike uspehe. Najvaţniji su teritorijalno ujedinjenje, admi nistrativni centralizam i kraljevski apsolutizam. Ipak, apsoluti stiĉka monarhija ne uspeva da ukloni sve atribute feudalne mo narhije. Njena struktura sadrţi mnogo novih elemenata koji oznaĉavaju poĉetak nove epohe u razvitku evropskih institucija. Apsolutistička monarhija u ratu. Srednjovekovni ideal jedinstva hrišćanske Evrope nestaje sa stvaranjem apsolutistiĉ ke monarhije. Njihov uspon dovodi do toga da Evropa postaje poprište stalnih ratova. Ojaĉani finansijski i vojniĉki, vladari vode ratove za nove teritorije, liĉni prestiţ, dinastiĉke interese, brane svoje drţave od napada, štite veru. Time ruše postojeći od nos snaga i strukturu medunarodnih odnosa. Uspon Habzburgo vaca i prisustvo Turaka u Evropi ubrzavaju dezintegracione pro cese. Najzad, veliki znaĉaj imaju sve prisutnije pretenzije poje dinih drţava (Carstva Karla V, Ivana IV Groznog, Sulejmana Ve liĉanstvenog) na univerzalni karakter. Njihova prostranstva, uticaj u Evropi i svetu i svest daju takvim pretenzijama izuzetnu snagu. Carevi Nemaĉke i Rusije tvrde da predstavljaju zakonite naslednike Rimskog Carstva. Italijanski sistem. - Kao što prednjaĉi u pitanju podstica nja kulturnih i duhovnih preobraţaja (humanizam, renesansa), razvitka ekonomskih ustanova i prakse (trgovina, manufaktura, bankarstvo) tako Italija daje primer i u izgradnji medunarodnih odnosa. Ona predstavlja, istovremeno, model novog poretka u Evropi i predmet njegove agresivnosti. Politiĉka karta Italije ot kriva raznolikost drţava, velikih i malih, od kojih mnoge nestaju tokom XV veka. One koje preţivljavaju postaju snaţnije i poli tiĉki agresivnije. Sredinom XV veka najveće drţave na Apenin skom poluostrvu su Napulj na jugu, Papska Drţava u središtu i Firenca, Milana i Venecija na severu. Svaka od njih ima razliĉite oblike vladavine. Napulj je feudalna kraljevina, Papska Drţava je crkvena kneţevina, Firenca je republika, sa porodicom Mediĉi

85

na ĉelu, Milano je despotija u kojima se vlast nalazi u rukama Viskontija i Sforce, dok u Veneciji vlada aristokratija u ĉijim ru kama se nalazi politiĉka i ekonomska vlast. Oni drţe pod kontro lom lokalne oblasti, uklanjaju konkurenciju i ograniĉavaju poli tiĉke slobode gradana. U drugoj polovini XV veka (1450 - 1494) italijanske drţave razvijaju, nezavisno od ostale Evrope, sloţene diplomatske i voj ne. ustanove i instrumente. Tu se nalaze zaĉeci moderne evropske diplomatije i svih njenih metoda. Medu njima su ustanova stal nih diplomatskih predstavništava (ambasadori), ofanzivni i de fanzivni savezi, sporazumi o intervenciji i neintervenciji, izjave o garantijama i neutralnosti, razgraniĉavanje uticajnih sfera, ugo vori protiv agresije sa sankcijama protiv onih koji krše dogovo reni mir, tgovaĉki ugovori i drugo. Cilj izgradnje takvih ustano va i instrumenata je odrţavanje ravnoteţe medu drţavama. To najbolje uoĉava Franĉesko Gviĉardini, istoriĉar Firence i Italije. koji piše: „Cilj svake od cvih pet drţava bio je da oĉuva svcju te ritoriju i odbrani svoje interese. Pri tome nastoje da spreĉe da protivnik postane suviše snaţan i tako pokori ostale. Da bi se to postiglo, svaka drţava posvećuje ptznu paţnju makar i najma njim promenama i zbivanjima.“ To je razumljivo. Ravnoteţa iz medu drţava predstavlja garanciju mira, nezavisnosti i bezbed nosti svih. Korak jedne drţave zahteva odgovor drugih. Pohod francuskog kralja Šarla VIII na Italiju (1494) dovodi do uništenja sistema italijanskih drţava. Na njegovim naĉelima stvara se sistem evropskih drţava. Njega primenjuju na evrop skoj sceni, sa podjednakom veštinom, car Karlo V, kralj Fransoa I i sultan Sulejman Veliĉanstveni (1520-1566). U svojoj politici podjednako koriste diplomatiju i oruţje. Svojom veliĉinom, sna gom, ţarom i dinastiĉkim razlozima, carstvo Karla V onemogu ćava širenje Francuske i Turske. S druge strane, sporazum ove dve drţave ima za cilj da se odrţi ravnoteţa i skrš? moć Habsbur govaca. Italijanski ratovi (1494-1559). Italijanski sistem ravnote ţe pokazuje, suoĉen sa ambicijama apsolutistiĉkih drţava (Špa nija, Francuska, Nemaĉko Carstvo) upletenim u dugogodišnje borbe oko Italije, svoje slabosti. On otkriva sebiĉnost i cinizam italijanskih drţavnika i njihove teške posledice. Suviše slabe da se brane i, istovremeno, privlaĉne, italijanske drţave su izazov kome vladari teško mogu da odole. Razlozi za prvi pohod Šarla VIII u Italiju su poznati: kombinacija dinastiĉkih pretenzija na Napulj i poziv milanskog vojvode Ludovika Sforce da mu pomogne u sporu sa napuljskim kraljem Ferdinandom. To odgova ra Sarlovim ambicijama. On priprema armiju od 40.000 ljudi za prelaz preko Alpa. Da se zaštiti od neprijatelja, on ustupa Ferdi nandu aragonskom Rusijon, a Maksimilijanu provincije Artoa i Fxanš Konte. To je osnovna slabost njegovog plana. Podstaknut planovima da iz Napulja preduzme krstaški pohod protiv Tur ske, oslobodi Carigrad i Jerusalim, Šarl VIII zanemaruje stvar

86

nost. U Italiiu ga pozivaju i drugi, ukljuĉujući kardinala Đulija na de la Roveru i izbeglice na francuskom dvoru. Francuska dokazuje svoju snagu poslavši veliku armiju u Italiju. U septembru 1494. Šarl VIII prelazi u Italiju, gde nailazi na slab otpor i zauzima Milano, Firencu, Rim i Napulj (1495). Nje gov uspeh dovodi do stvaranja Svete lige (Austrija, Spanija, pa pa, Venecija, Sforca), koja primorava Sarla da se povuĉe. Kra jem 1496. u Italiji nema francuskih trupa, a dve godine kasnije Šarl umire. Prvi period italijanskih ratova je završen. Šarlov pohod ima dalekoseţne posledice. On odreduje francusku politiku u budućnosti, koju će njegovi naslednici Luj XII i Fransoa I slediti do sredine XVI veka. Drugi period poĉinje 1499. upadom francuskih trupa u Italiju, a scenario je sliĉan pr vom, s tom razlikom što se umesto Napulja pojavljuje Milano. Luj XII pobeĊuje Ludovika Sforcu u bici kod Novare i ulazi u Rim i Napulj. Ugovorom u Granadi (1500) Luj XII i Ferdinand aragonski dele juţnu Italiju, ali meĊu njima dolazi do sukoba. Posle toga Luj gubi svoj deo juţne Italije i povlaĉi se u Francu sku (1504). Italijanske drţave vode politiku koja omogućava po stizanje njihc>vih ciljeva: Venecija ţeli da se dokopa nekih delova milanskog vojvodstva, Firenca da zauzme Pizu, a papa Aleksan dar VI Bordţija oĉekuje francusku podršku svom sinu Ĉezaru u Romanji. Politika sile pokazuje se u punom svetlu. Treći period ital.ijanskih ratova poĉinje drugom ekspedici jom Luja XI? 1508, kada prelazi u Italiju na poziv pape Julija II i pridruţuje se Španiji i Carstvu u Kambrejskoj ligi protiv Veneci je. Francuske trupe ratuju širom Italije i poraţavaju Veneciju (1509). Julije II se okreće i stvara Svetu ligu sa Švajcarcima i Henrijem VIII u nameri da protera Francuze iz Italije. Francuzi pobeĊuju kod Ravene, ali trpe poraz kod Novare i moraju da na puste Milano (1512). Luj XII napušta Italiju, a Mediĉi i Sforce se vraćaju u Firencu i 1VIilano. Zakljuĉuje se nestabilan mir. On za visi c7d prilika, a one od politike evropskih sila. Luj XII umire 1515. a nasleĊuje ga Fransoa I (1515-1547). Rivalstvo Habsburgovaca i Valoa. - Za razliku od dotada njih ratova oko Italije, sukobi izmeĊu 1515. i 1559. dobijaju naj širi evropski karakter. Dugotrajni sudari vezani su za dve znaĉajne liĉnosti toga vremena, kralja Fransoa I i cara Karla V. Kao i njegovi prethodnici, Fransoa I ne uspeva u svojim nasto janjima, iako ona izazivaju veliku paţnju savremenika. U sukobu Fransoa I i Karla V ima mnogo liĉne netrpelji vosti i sujete. Svojim izgledom i ponašanjem, Fransoa I pred stavlja otelovljenje kraljevske vlasti. Njegov dvor, u kome on do minira svojim izgledom, drţanjem, znanjem, samouverenošću i samozadovoljstvom, sija punim sjajem. On je ratnik i politiĉar, agresivan i sujetan, svestan moći svoje zemlje, koju ţeli da uz digne u poloţaj prve u Evropi. Na drugoj strani, njegov savreme nik i protivnik, Karlo V (1519-1556) postaje vladar najveće evropske drţave. Kao mlad ĉovek Karlo preuzima velike odgo

87

vornosti. On je umeren i ozbiljan, uzdrţan i radan, dobar vojnik i lukavi diplomata, sportista, svetski ĉovek. Ticijanovi portreti Fransoa I i Karla V prikazuju ih u pravom svetlu. Prvi je privla ĉan i lukav, drugi je inteligentniji i humaniji. MeĊusobno rival stvo je podstaknuto porazom Fransoa I u borbi za carsku titulu (1519) i zarobljavanjem u bici kod Pavije (1525). To nije potpuno objašnjenje. Fransoa I je svestan opasnosti opkoljavanja Francuske od habsburških drţava. Od Artoa i Bur gundije i duţ Pirineja nalaze se njihove granice i trupe. Bez Bur gundije i Franš Kontea Francuska nije ujedinjena drţava. Karlo V ne moţe da ih se odrekne budući poreklom Burgundanin. Fransoa I teţi oĉuvanju ravnoteţe u Evropi. Odmah po stupanju na presto Fransoa I upada u Italiju, na nosi teţak poraz Milanskom vojvodi kod Merinjana i ulazi u Mi lano. Nakon Karlovog izbora za cara, Fransoa preduzima drugi pohod (1520); u bici kod Pavije biva poraţen i odveden u zarob ljeništvo u Madrid. Kancelar Nemaĉkog Carstva Merkurino Ga tinara predlaţe deobu Francuske, dok vicekralj Napulja Lano, pobednik kod Pavije, traţi mirenje sa njom. Ugovor u Madridu (1526) u stvari je kompromis. Fransoa se ţeni Karlovom sestrom i odriĉe prava na Italiju i Burgundiju. Po povratku u Pariz, Fran soa proglašava ugovor nevaţećim, jer je iznuden pod pritiskom. Rat se nastavlja 1526-1529. i odvija se povoljno po Carstvo. Kar lo privlaĉi na svoju stranu ĉuvenog denovljanskog admirala An drca Doriju, ĉime osigurava premoć u zapadnom Sredozemlju. Nadmoćnost španskih terciosa obezbeduje Karlovu pobedu u Italiji. Ugovorom u Kambreu (1529) Fransoa se ponovo odriĉe pretenzija nad Italijom, a Karlo nad Burgundijom. Novi rat izbija 1536. kad umire poslednji Sforca i Fransoa postavlja zahtev za Milanom. Karlo to smatra nepotrebnim krše njem ugovora u Kambreu i upada u Francusku. Fransoa zaklju ĉuje ugovor sa Turskom, pravdajući to potrebom da spase Evro pu od pretnji Carstva. Karlo pregovara sa Poljskom, Rusijom i Persijom. Evropa, delovi Azije i Afrike ulaze u orbitu evropskih politiĉkih sukoba. Rat se završava francuskim zauzećem Savoje. Novi rat (1542-1544) ne donosi nikakvu korist zaraćenim stranama. Ugovor u Krepiju (1544) potvrĊuje odredbe ranijih ugovora. Fransoa obećava Karlu podršku u borbi protiv Turaka i protestanata. Karlo obećava ustupak Milana ili Burgundije uko liko dode do braĉnih sporazuma. On je spreman da prihvati francuske teritorijalne pretenzije pod uslovom da osigura svoje vodstvo u hrišćanskom svetu. Fransoa umire (1547), ĉime se liĉno rivalstvo okonĉava. Sa tim se raskida tek stvoreni savez izmedu dve drţave. Smrt Fransoa I ne prekida neprijateljstvo. U narednom ratu sukobljavaju se Karlo V i Anri II (1547-1559). Ugovorom u Vauĉelu (1556) Anri uspeva da dobije tri vaţna utvrdenja u Lo-reni - biskupije Mec, Tul i Verden. Poslednji rat (1557-1559), ko ji vodi novi španski kralj Filip II (1556-1598), ne donosi vidljive promene. Ugovorom u Kato-Kambreziju (1559) Francuska za

88

drţava tri biskupije, dobija luku Kale na Lamanšu i Bulonj. Ustupa svoje posede u Itaiiji, osim nekoliko tvrdava u Savoji. Španija zadrţava vlast u Napulju i Milanu. Francuske pretenzije u Italiji završavaju se reĉima hroni ĉara „u slavi i dimu“. Umesto na jugu, Francuska stiĉe teritorije i uporišta na severu (Kale) i istoku (Mec, Tul, Verden), tamo gde ne nailazi na veliki otpor. Anri II nastavlja politiku Fransoa I u pogledu Carstva i shvata da opasr.ost Francuskoj ne dolazi iz Italije već sa severa i severoistoka. To okreće Francusku ka za štiti prirodnih granica, ĉime se poraz u Italiji pretvara u trajnu korist. Posledice rivalstva su višestruke: Evropa izbegava hege moniju Habsburgovaca, a preovladuje naĉelo ravnoteţe sila; pri sustvo Turaka u evropskoj politici ostaje ĉinjenica, dok širenje reformacije dugo ne nailazi na otpor. Upravo u to vreme širenje luteranizma i kalvinizma dobija veliki zamah. Sveto Rimsko Carstvo. Volterova tvrdnja da „Carstvo nije ni sveto ni rimsko, niti carstvo“ predstavlja taĉan prikaz stan?a ove tvorevine. Carstvo je primer stvaranja drţave putem braĉnih veza, roĊenja, umiranja i pogaĊanja. Carstvo je skup 2000 carskih vitezova i njihovih poseda, ĉesto ograniĉenih na po lusrušene zamkove i nešto zemlje, desetak crkvenih kneţevina, osamdesetak slobodnih carskih gradova i više nezavisnih kneţe vina (Bavarska, Saksonija, Brandenburg). Izbor Habsburgovaca za careve (1438) donosi Carstvu neki ugled u Evropi. Stupanjem na presto Maksimilijana I (1493-1519) ono se primetno širi. Sve stan svojih mogućnosti, inteligentan i uvaţavan, Maksimilijan širi teritorije Carstva uspel:m brakovima - „Neka drugi ratuju, ti srećna Austrijo ţeni se“, kaţe popularna poslovica toga vreme na; on reorganizuje i jaĉa administraciju, iako je svestan da efi kasna imperijalna vlada nije moguća. Maksimilijan tzspeva da poveća uticaj Carstva u evropskoj politici. Njegov unuk i nasled nik Karlo V nasleduje 1519. veliko carstvo nastalo ujedinjenjem dinastija i njihovih zemalja. Posedi dinastija Kastilje i Aragona, po majci, i Austrije i Burgundije, po ocu, pripadaju Karlu, naj starijem sinu Filipa „Lepog“ burgundskog i Jovane „Lude“ ka stiljske. Carstvo obuhvata Austriju, juţnu Nemaĉku, Nizozem sku, Franš Konte, Španiju sa njenim posedima u Sredozemlju (Napulj, Sicilija, Sardinija, Baleari) i Novom svetu. To nije sve. Karlo V imenuje svoga brata Ferdinanda za sa vladara, zaduţenog da vlada habsburškim zemljama u Nemaĉ koj i Austriji (1521-1522). On je u braĉnim vezama sa kraljevima Ugarske i Ceške. Posle poraza Lajoša II kod Mohaĉa (1526) Fer dinand nasleduje njegovu krunu i zemlje. Dinastiĉki brakovi i nasledstva šire granice Carstva na jug Evrope, iako to dovodi do stalnih sukoba sa Turskom. Ujedinjenje kruna i zemalja u rukama jedne liĉnosti ne predstavlja novinu, iako je bez presedana. Karlo i njegovi savet nici vide u tome put za stvaranje univerzalnog carstva. „Boţansko providenje“ odreduje Karla V da bude moralni i politiĉki voda

89

hrišćanskog sveta u borbi protiv islama i protestantizma. Time objašnjava svoju imperijalnu politiku i traţi podršku za njeno provodenje. Malo ko je spreman da prihvati takve pretenzije. Ideje o Carstvu su razliĉite, što ometa vodenje dosledne politike. One su ĉesto protivreĉne i nejasno definisane. Gatinara se zalaţe za carstvo kome je borba protiv Turaka jedini cilj. Imperijalna ideja istiĉe potrebu obnove srednjovekovnog Rimskog Carstva. Najzad, postoji ideja o svetskom carstvu, koju Karlo odbacuje, ali koju njegovi savremenici uoĉavaju i shvataju kao pretnju svojim interesima. Sa zemljama i narodima, Karlo nasleĊuje i razliĉite tradi cije i vrednosti, kao na primer one u Burgundiji i Kastilji; u sva koj drţavi on nosi razliĉitu titulu i prava. Kastilja ne vodi raĉuna o njegovoj carskoj tituli, a plemstvo smatra da Karlo mora njom da vlada posebno. Karlo ne pokazuje sklonost da menja postoje će stanje ili izgraĊuje jedinstvenu administraciju za ĉitavo Car stvo. On nema zajedniĉki budţet ili drţavnu blagajnu. Iako su ukupni prihodi Carstva ogromni, on direktno zavisi od prihoda koje ima kao vladar jedne ili više drţava. Razlike unutar Carstva (zakoni, ustanove, tradicije) najbo lje se uoĉavaju posmatranjem stanja u Nemaĉkoj i Španiji. Po stojanje trstanove izbornih kneţeva u Nemaĉkoj (nadbiskupi Majnca, Trijera i Kelna, kneţevi Palatinata, Saksonije i Brander.burga, kralj Ĉeške) ukazuje na teţnju da se ograniĉi carska vlast. Iza njih dolaze vojvode Bavarske i Virtenberga, markgro fovi Hesena i drugi. To dovodi do jaĉanja centrifugalnih snaga, uĉvršćivanja lokalnih interesa i privilegija. Pretnja spolja i unu trašnji nemiri dovode do privremenog ujedinjavanja heterogenih snaga. Plemstvo, izbornici i gradovi imaju predstavnike u Rajh stagu, jedinom politiĉki znaĉajnom telu u Carstvu. Oni nastoje da prošire kontrolu nad carskom administracijom. Na saborima u Vormsu i Augsburgu (1495, 1500) Rajhstag nameće Maksimili janu program reformi; oĉuvanje unutrašnjeg mira, uvodenje po reza, stvaranje suda pravde i stalnog carskog saveta. U Savetu sede predstavnici izbornika, kneţeva i gradova i spreĉavaju do nošenje svih zakona koji nisu u skladu sa njihovim interesima. Maksimilijanov otpor dovodi do blokiranja drţavne administra cije, što pokazuje oštrinu sukoba. Prilikom krunisanja za cara u Ahenu (1520), Karlo se obavezuje da će se pridrţavati starih za kona, obiĉaja i tradicije. Prilike u Španiji (Kastilja) razlikuju se od onih u Nemaĉkoj. Kastilja je jedinstvena drţava sa prihodima iz kolonija, što Karla ĉini nezavisnim od kortesa. U Aragonu moć kortesa je velika, pa Karlo umnogome zavisi od njegovog drţanja. Nizozemska pred stavlja federaciju poluautonomnih provincija u kojima plemstvo i gradovi imaju snaţan uticaj u administraciji. Španija predstav lja grupu drţava, u kojoj svaka zadrţava svoje osobenosti; tek Filip II pokušava da uvede zajedniĉke ustanove za ĉitavu zemlju. Suoĉen sa neuspehom da uspostavi verski mir u Carstvu, umoran od sukoba sa Turskom i drugim teškcćama, Karlo odlu

90

ĉuje da poslednje godine proţivi u miru karmelitskog manastira Juste u Estramaduri. U oktobru 1555. prenosi Filipu vlast nad Nizozemskom, a kasnije nad ostalim posedima (Španija, Italija, Amerika). Ferdinand preuzima posed Austrije, Ugarske i Ĉeške. Izborni kneţevi odbacuju mogućnost da Filip II postane car, na koji poloţaj biraju Ferdinandovog sina Maksimilijana. To je reakcija na Filipova izrazito španska osećanja i ĉinjenicu da Carstvo sve više poprima španski karakter. Univerzalno carstvo Karla V postaje, pod Filipom II, špansko carstvo u kome Kastilja ima odluĉujuću ulogu. Uprkos neslućenih mogućnosti Carstva, njihovo ostvarenje je ograniĉeno ĉinjenicom da su njene teritori je razbacane, stanovništvo raznoliko, granice teško branjive, opkoljeno mnogim neprijateljima i podeljeno u suviše mnogo medusobno ljubomornih jedinica (drţava). Venecija. - Republika sv. Marka doţivljava u ovom razdob lju uspon i pad. Njom upravlja patricijat koji je najekskluzivnija vladajuća klasa u Evropi; izmedu 1381. i 1646. nijedna nova porodica ne ulazi u njene redove. Drţava uspeva da oĉuva svoju slobodu i o njoj se govori kao o idealno uredenoj zemlji. Mešavi na monarhizma (duţd), aristokratije (senat) i demokratije (veliko veće), ona postaje sinonim slobode toga vremena. Mletaĉki politiĉki sistem oliĉava snagu, namere i shvatanja oligarhije na vlasti. Zbog svoje ekonomske snage i unutrašnje organizacije Ve necija uspeva da odrţi svoju nezavisnost, vodi ratove i aktivnu spoljnu politiku. Poĉetkom XVI veka ona se nalazi na vrhuncu moći, a Filip de Komin je smatra najmoćnijim i najorganizovani jim gradom koji je ikada video. Republika sv. Marka je najsnaţ nija italijanska drţava. Republika 1563. ima 1,7 miliona stanov nika, a Venecija 167.000. Grad se širi na okolne oblasti (conta da), odakle dobija hranu, iako time ne zadovoljava svoje potrebe. Zbog sve većih potreba Carigrada, uvoz hrane iz Egipta i Tesali je se smanjuje, pa Republika mora da je nabavlja na Baltiku. U Veneciji postoji gradsko planiranje. Vajar Jakopo Sansovino uo bliĉava Trg sv. Marka i Pjacetu, a gradi i Biblioteku sv. Marka, Lodetu i veliko stepenište Duţdeve palate, koji spadaju medu najlepše gradevine pozne renesanse. Republika sv. Marka zasniva svoju moć na snazi privrede (pomorstvo, pomorsko osiguranje, tekstilna proizvodnja, ban karstvo). Oko 1500. severna Italija i Flandrija su dva ekonomska centra u Evropi. Tu se proizvode najkvalitetnije vunene tkanine i druga roba; Venecija ima monopol u trgovini zaĉinima i luksu znim dobrima sa Istokom. Promene u trgovini, kao posledica geografskih otkrića, plovidbe oko zemlje i stvaranja kolonijalnih carstava u Americi i na Istoku, ugroţavaju mletaĉku dominaciju u trgovini i pomorstvu. Direktna trgovina sa Istokom uklanja Mleĉane kao posrednike, a roba se plaća u zlatu i srebru. To je teţak udarac za Veneciju. Gubitak monopola u trgovini zaĉini ma, piše Đirolamo Prijuli (1501), isto je kao kad dete izgubi mle

91

ko. Sredinom XVI veka Mleĉani uspevaju da povrate svoj raniji poloţaj i do kraja veka odrţavaju ravnoteţu sa Portugalcima. Venecija ima unutrašnju snagu za reorganizaciju svoje pri vrede. U trenutku kad se mnoge evvropske zemlje okreću moru i ulaţu kapital u brodogradnju, Venecija se okreće drugim delat nostima. Posle 1560. mletaĉka flota opada, povlaĉi se iz severne Evrope i zapadnog Sredozemlja na Levant i Jadransko more. Za to postoji više razloga. Mletaĉke brodove napadaju severnoa friĉki gusari, španski i malteški pirati i senjski uskoci; krajem veka nizozemski i engleski pirati napadaju mletaĉke galije. Ve necija nije u stanju da se sa njima nosi. Krajem veka trgovci Londona i Amsterdama ugroţavaju mletaĉki poloţaj u Sredo zemlju. Bolje posade, jeftiniji brodovi, niţe cene prevoza, kvalitetnija roba postepeno uklanjaju Mleĉane kao konkurente u trgovini i pomo.rstvu. Krajem veka Venecija gubi svoju trgovaĉ ku premoć u Evropi. Kapital se povlaĉi iz pomorstva i više ulaţe u obradu zemlje i povećanje tekstilne proizvodnje. Tekstil se iz vozi u razne delove sveta i donosi velike zarade, što drţavi dono si primetni napredak. Uprkos svoje snage Mletaĉka Republika se teško prilago dava novim uslovima i naĉinu ratovanja koji primenjuju Fran cuzi, Španci, Nemci i Švajcarci. Mletaĉke trupe nanose 1508. po-raz caru Maksimilijanu, ali naredne godine su poraţene od Fran cuza kod Agnadela. Neprijateljstvo Julija II i Kambrejske lige ne zabrinjavaju Republiku, koja uspeva da oĉuva svoje posede. Ju lije II postepeno uvida njen znaĉaj i tvrdi da bi „Veneciju trebalo stvoriti ukoliko ne bi postojala“. Republika ipak ne uspeva da odrţi poloţaj velike sile. Vodi ratove kad su neizbeţni i daleko od svojih poseda. U poslednjim sukobima izmedu Habsburgovaca i Valoa (1556) Venecija ostaje neutralna. Posle 1559. nije više u stanju da odrţava neutralnost izmedu Španije i Francuske; pri bliţava se papstvu i toskanskom vojvodstvu. Sve dok traju unu trašnji sukobi u Francuskoj, Republika nije u stanju da vodi aktivnu spoljnu politiku. Stupanje na presto Anrija IV (1594) i obnova francuske moći dovode do radikalnih promena. Venecija, kao i papstvo i Toskana, vidi u njemu spasioca od španske domi nacije. Na Sredozemlju se zaoštrava sukob izmedu Venecije i Tur ske. Već 1564. govori se o turskom napadu na Kipar, iako turska flota dolazi pod Maltu, uporište jovanovaca. Ostrvo brani posa da od 9000 ljudi; u avgustu 1564. vicekralj Sicilije šalje pomoć ostrvu i Turci se povlaĉe. Naredne godine Pije V pokušava da stvori Sv. ligu protiv Turske, ali Venecija i Španija oklevaju da prihvate papin poziv. Turska odluĉuje (1569) da osvoji Kipar, vaţno mletaĉko uporište na Levantu. Zahvaljujući spretnoj di piomatiji i podršci Francuske, Venecija dugo uspeva da odlaţe turski napad na ostrvo. Iste godine eksplozija uništava Arsenal u Veneciji; šire se glasovi da je mletaĉka flota uništena. Poĉetkom 1570. Porta traţi predaju ostrva. To bi predstavljalo veliki gubi tak, poĉetak kraja mletaĉke imperije na Levantu (Krf, Krit), dok

92

odbijanje znaĉi rat sa Turskom. Plemstvo je podeljeno u pogledu rata, ali odluĉuje da turski zahtev odbije. U leto 1570. Turci se iskrcavaju na ostrvo i zauzimaju njegov veći deo; pada i Fama gusta, što znaĉi gubitak ostrva. U isto vreme flota Sv. lige, pod komandom don-Huana Au strijskog, nalazi se u Napulju, a u Mesini se sakuplja nova snaga jaĉine 300 brodova i 80.000 ljudi; ona je pribliţna turskoj snazi, koja je usidrena kod Lepanta, u blizini Korintskog zaliva. Poĉetkom oktobra 1571. dve flote se sukobljavaju, a Turci doţiv ljavaju teţak poraz. Ali-paša gine, a 117 turskih brodova pada u savezniĉke ruke. Uprkos pobede, politiĉke i vojne posledice su skromne. Od nos snaga se ne menja, a flota Sv. lige napušta bojište. Mleĉani ţele da povrate Kipar i jadranske posede, dok don Huan i Pije V maštaju o Carigradu i Jerusalimu. Sv. liga se raspada (1573). Ugovorom o miru Republika se odriĉe Kipra, poseda u Dalmaciji i Albaniji i obavezuje da plati 300.000 dukata odštete.

93

VII

ZAPADNA EVROPA U DRUGOJ POLOVINI XVI VEKA

Mir u Kato-Kambreziju. - Sukobi Habsburgovaca i Valoa završavaju se „dinastiĉkim“ mirom u Kato-Kambreziju (1559). Dogovor Španije i Francuske predstavlja uĉvršćivanje, iako pri vremeno, katoliĉkih snaga. Odredbe ugovora su povoljne po Španiju koja ostaje gospodarica Italije (Napulj, Sicilija, S;rrdi nija, Milano i deo Toskane). Papa Pav1e IV doţivljava teţak po raz; Savoja ostaje uz Španiju, pošto francuske trupe napuš taju najveći deo njenih teritorija; Dorija ve-r.uje Đenovu za Š'paniju, dok Venecija ĉuva neutralnost. Francuska zadrţava Kale, Mec, Tul i Verden. Filip II se odriĉe imperijalnih planova i obaveza Karla V, Što mnoge navodi na zakljuĉak da je Nizozemska plaćala i vodila rat sa Francuskom da bi Spanija dobila Italiju. Filip II je potpu ni Španac i nema mnogo zajedniĉkog sa ostalim c?elovima Car-stva Svoju duţnost shvata previše obziljno, radi neprekidno i uporno; on je uzdx°ţan, ne pkazuje osećanja i skriva svoje tri jumfe i unutrašnje tragedijc: (više brakova, smrt sina Don-Karlo-sa). Filip je svestan velikih odgovornosti i svoj;h neprijatelja. Odluĉan je u borbi za oĉuvanje katoliĉke vere i njenog poloţaja u Evropi. To smatra glavnim ciljem svoje vladav ine. Tvrdi cla će se odreći svih poseda i ţrtvovati stotine ţ? ta s amo da oĉuva pravu veru. „Ne nameravam i ne ţelim da budem vladar jereticima“, piše Filip II 1566. On ne ţeli da se odrekne bilo koga dela svoje drţave: njihov posed mu je potreban za odbranu crkve. To poisto većuje sa španskim drţavnim interes:ma. Drugima, ukljuĉujući pape, takvi ciljevi izgledaju protivreĉni. Zbog toga mir u Kato -Kambreziju predstavlja samo primirje. On ne rešava sporove izmeĊu Španije i Francuske. Francuska zadrţava oslonac u Italiji i ĉeka povokjnu priliku da Španiji nanese poraz; sukobi u Nizozemskoj nisu rešeni, već privremeno gurnuti u pozadinu. Obe drţave imaju saveznike medu nemaĉkim kneţevima i u švajcar skim kantonima. Politika Engleske ostaje nepredvidljiva za sve, a prilike u Škotskoj neizvesne. Svojom oruţanom interven cijom Španija i Francuska mogu da poremete mir u zapadnoj Evropi. To je jasno svima. Pored toga, vladari i njihovi savetnici ostaju zarobljenici verskih strasti koje su prisutne na svim stra nama. Filip II i Elizabeta I nisu izuzetak. Politiĉki rivalitet veli kih sila prepliće se sa stialnim verskim sukobima u mnogim drţavama, ĉime dobija poseban kvalitet. i oštrinu.

94

Pitanje nasleĎa u Francuskoj. - Tokom najvećeg dela druge polovine XVI veka Francuska je u stanju unutrašnje anarhije, te nije u stanju da bude pouzdani saveznik ili protivnik Španije. Francusku razdiru verski ratovi, koje neki istoriĉari nazivaju „erom fanatika“. Verski ratovi imaju, istovremeno, regionalni, klasni, politiĉki i privatni karakter i odlikuju se posebnom svire pošću, uobiĉajenom za takve sukobe. Tokom trideset godina francuskom politiĉkom scenom dominira Katarina Mediĉi (1559-1589). Reformacija postiţe veće uspehe u onim zemljama u kojima uţiva podršku drţave. Podrška niţih slojeva stanovništva nije dovoljna za uspeh nove vere. Širenje kalvinizma predstavlja katalizator. To je nova, snaţna i uvaţavana vera koju prihvataju viši i niţi slojevi društva - plemstvo, bankari, trgovci, zanatlije. Mešavina ekonomskih i politiĉkih razloga sa verskim i moralnim dilemama predstavlja pogodno tlo za versku propagandu. Zbog toga se skoro sve zemlje zapadne Ev rope suoĉavaju sa ratnim zbivanjima unutar ili izvan svojih granica. To predstavlja pretnju zapadnim drţavama: masovni po kreti ugroţavaju monarhije i odbijaju da priznaju odanost vla darima. Iskusni vladari mogu da se suprotstave takvim pretnja ma, ali posle 1559. vlast u Francuskoj i Engleskoj prelazi u ruke dece i ţena. Sliĉno je sa Škotskom i Portugalijom nekoliko godi na ranije. U takvim prilikama odanost i poslušnost koje se poka zuju prema slabim vladarima prestaju. To dovodi do borbe izme Ċu grupa na dvoru, koja se na kraju pretvara u borbu za vlast. Istovremeno, to podstiĉe verske strasti. Hugenoti. - Kriza u Francuskoj izbija na površinu brzim širenjem kalvinizma. Već 1562. hugenoti tvrde da imaju dve hi ljade crkava u Francuskoj. Otpor katoliĉanstvu i privlaĉnost kalvinistiĉke poboţnosti objašnjava brzi uspon nove vere. Stanje u katoliĉkoj crkvi posle potpisivanja konkordata (1516) olakšava brzo širenje kalvinizma. Već sredinom veka kalvinisti imaju rste kongregacije na lokalnom, regionalnom i drţavnom nivou. ihova ubedenja i popularnost prete centralnoj vlasti. Sveštenici, uĉitelji. advokati, trgovci, plemstvo saĉinjavaju većinu medu hugenotima. Iako manjina, svojom inteligencijom, ţarom, od :uĉnošću, podstaknuti verskim, društvenim i ekonomskim razlo zima. kalvinisti (hugenoti) su opasna politiĉka snaga. Hugenoti odrţavaju prvi sinod u Parizu (1559), iako je Ţeneva centar po kreta. Odatle pristiţu uputstva i pamfleti, školovani sveštenici. Oni javno ispovedaju svoju veru posle stupanja na presto Šarla IX (1560). Njihovi propovednici, zaštićeni telesnom straţom, proteruju katoliĉke sveštenike širom Francuske. Hugenotima pristupaju ĉlanovi visokog plemstva, koje preuzima nadzor nad crkvom i nameće joj politiĉku i vojnu organizaciju (Monmoransi, Burboni). Stanje u zemlji i verski sukobi dovode do polarizacije medu visokim plemstvom. Tri porodice bore se za prevlast. One imaju pretenzije da vrše nadzor nad francuskim kraljevima, sinovima

95

Katarine Mediĉi i Anrija II. Porodica Giz iz Lorene, izuzetno bo gata i sa velikim uticajem u crkvi, veoma je snaţna na dvoru i u zemlji. Monmoransi, vezani za dvor svojim funkcijama, su drugi. Burboni, na ĉelu sa Antoanom, kraljem Navare, i njegovim bratom princom Konde, koji imaju najviše prava na naslede, predstavljaju treću. Njihovo rivalstvo pojaĉavaju verske razlike, koje nekad bivaju jaĉe od porodiĉne pripadnosti. An Monmo ransi, konetabl Francuske i glava porodice, ostaje veran katoli ĉanstvu, dok njegova tri sinovca, medu kojima i admiral Gaspar de Kolinji, potonji voda hugenota, prilaze novoj veri. Sinovi Anrija II i Katarine Mediĉi ne poseduju vladarske sposobnosti. Posle Anrijeve smrti, kralj postaje Fransoa II, bole šljivi petnaestogodišnjak, koji umire naredne godine (1560); na sleduje ga brat Sarl IX, desetogodišnjak, nesposoban za upravu zemlje. Umesto njega Katarina drţi vlast. Sarl umire 1574. i na sleduje ga brat Anri III (1574-1589); iako inteligentniji od braće, on nema sposobnosti da upravlja zemljom u tim teškim vre menima. Stupanje Kondea i Kolinjija na ĉelo hugenota daju pokretu politiĉku usmerenost. Iako odan monarhiji, Kolinji ţeli da obe zbedi slobodno delovanje reformisane crkve i prelazak Francu ske u kalvinizam. Kondeov stav nije potpuno jasan: on traţi da uĉestvuje u upravi zemljom za maloletstva Fransoa II, a njegova verska ubedenja su nesigurna. Na ĉelc pokreta staju dva konzer vativca. Oni vrše pritisak na vladu na ĉijem ĉelu se nalaze vojvo da Giz i kardinal Loren. Teška finansijska situacija u zemlji prisiljava Giza da sazove drţavne staleţe. Konde i hugenoti to koriste za napad na vladu; kraljevska vlast u provincijama po staje sve slabija, a verske i stranaĉke strasti se zaoštravaju. U proleće 1560. vlada dozvoljava slobodu veroispovesti, ali zabra njuje drţanje oruţanih grupa. Katarina Mediči i verski ratovi. - U decembru 1560. umire Fransoa II, a Katarina preuzima vlast u zemlji, u ime novog kra lja Šarla IX. Lukava i svirepa, Katarina se suoĉava sa velikim problemima. Ona je opasni protivnik svima koji nastoje da liše vlasti nju i njene sinove, kojima ţeli da oĉuva presto. Ona nema ĉvrstih verskih uverenja i ne razume verske strasti. U ţelji da po stigne cilj, Katarina nastoji da smiri strasti, ublaţi verske razli ke, spreĉi katolike i hugenote da kontrolišu monarhiju i pruţi priliku Filipu II da uĉvrsti katoliĉanstvo. Nekoliko godina Kata rina vodi kolebljivu politiku. Nudi hugenotima ograniĉenu toleranciju, što ih ne zadovoljava, a razjaruje katolike. Katarina raĉuna na su`kobe izmeĊu grupa i liĉnosti, ali nije u stanju da kontroliše zbivanja. Pomišlja na braĉne veze, pa ĉak i na rat sa Španijom. U to vreme katolici su ujedinjeni i snaţni; pristalice Giza i Monmoransa udruţuju se i stvaraju Katoliĉku ligu (1561). Ona igra vaţnu ulogu u svim zbivanjima. Hugenoti su odluĉni da se odupru. Posle krvavog masakra u Vasiju (1562), hugenoti poĉi

96

nju da se naoruţavaju. IzmeĊu 1562. i 1568. Francuska se tri pu ta suoĉava sa verskim borbama. Brojno slabiji, hugenoti trpe po raze, ali ostaju u borbi. Primaju pomoć iz Engleske i Palatinata; katolici dobijaju pomoć iz Španije. Snaga hugenota leţi u njiho voj organizaciji i Kolinjijevom vodstvu. Oni kontrolišu teritorije i gradove na jugu Francuske. Suoĉena sa takvom situacijom, Ka tarina se koleba izmedu zaraćenih strana, traţeći kompromis. U tome uţiva podršku male i uticajne grupe umerenih katolika politiĉara - medu kojima se istiĉu kancelar Mišel d'Opital, Bo den i Mišel Montenj. Oni se zalaţu za mir i razumnost. D'Opital se protivi primeni sile u verskim sukobima i tvrdi da vera i zako ni prave od jednog kraljevstva dva; zalaţe se za versko, politiĉko i dinastiĉko jedinstvo zemlje. Iz trećeg graĊanskog rata (1568-1570) hugenoti izlaze snaţniji nego ikad. Zadrţavaju slobodu veroispovesti i stiĉu pra vo da drţe trupe u gradovima na jugu. Katarina pokušava da problem reši brakom svoje kćeri Margarete sa hugenotskim vo dom Anrijem Navarskirn. Kolinji dolazi na dvor i predlaţe ujedi njenje Francuske putem rata sa Spanijom. Prilike u Nizozemskoj pruţaju dobru priliku, a Kolinji odrţava veze sa Lujom Nasav skim i „morskim gezama“. Šarl IX prihvata Kolinjijev predlog. Katarina je protiv njega; Kolinji potcenjuje oštrinu verskih i politiĉkih sukoba u Francuskoj, kao i snagu Španije. Ostaje upo ran i predlaţe Šarlu da promeni kraljevsko veće u cilju provoĊe-nja njegovog predloga. To je prilika da vlast u Francuskoj prede u ruke hugenota. Bartolomejska noć. - Kolinji postaje prva liĉnost u drţavi, pa Katarina menja svoju politiku pomirenja i odluĉuje da ga ubije. Prilika za to je okupljanje svih hugenota u Parizu na ven ĉanje Anrija Navarskog i Margarete Valoa. Prvi pokušaj Kolinji jevog ubistva ne uspeva, hugenoti traţe osvetu, pa Šarl obećava istragu. Suoĉena sa opasnošću da bude otkrivena, ona uspeva da ubedi kralja da hugenoti spremaju zaveru; „tada ih treba sve po biti“, uzviknuo je Sarl. Katarina to ne ţeli, ona nastoji da ukloni samo njihove vode. U zoru 23. avgusta 1572. na dan Sv. Bartolo meja, Katarinin sin vojvoda od Anţua, Gizi; gradske vlasti Pari za i razjarena gomila napadaju na hugenote i ubijaju oko 4000 ljudi, medu njima i Kolinjija. Anri Navarski prelazi u katoliĉan stvo i uspeva da saĉuva svoj ţivot. Sliĉan masakr odvija se u ĉi tavoj Francuskoj. Bartolomejska noć izaziva oduševljenje širom katoliĉke Evrope. Papa sluţi Te Deum u Vatikanu, katoliĉke drţave šalju svoje ĉestitke, dok Filip II izjavljuje da dogadaj znaĉi „najveću dobit za Boga i hrišćanstvo i predstavlja najbolju i najlepšu vest koju sam ĉuo“. Protestanti dogaĊaj prikazuju kao primer kato liĉkog fanatizma. U Francuskoj masakr ne rešava ništa, a zaoštrava sukob. Rat se nastavlja novom snagom i upotrebom stranih trupa. Hu genotska organizacija nije uništena, već se razvija i uĉvršćuje u

97

Dofineju, Langedoku, Bearnu i Gijeni. Hugenoti se nalaze u de fanzivi, dok su katolici razjedinjeni. Yolitiĉari ustaju protiv Gi za, okupljaju oko sebe mnoge pristalice i traţe ostvarenje poli tiĉkog jedinstva. To se ne postiţe. Rat postaje sastavni deo ţivota francuskog društva. Velike porodice (Gizi, Burboni, Monmoran si) svesni su da rat pojaĉava njihov uticaj na dvoru i u provinci jama. Niţe plemstvo, osiromašeno inflacijom i razaranjem, odla zi u vojnu sluţbu i ratuje na obema stranama. Mnogi postaju pljaĉkaši. Stupanje Anrija III na presto (1574) ne donosi nikakve promene. lako vaţi za protivnika rata, Anri III, slab i zauzet liĉ nim ţivotom, ne moţe da nametne svoju volju zaraćenim stranama. Posle 1580. Katarina nastoji da pregovara sa obe strane i uspostavlja prividnu ravnoteţu. Katolici i hugenoti uĉestvuju u ekspediciji vojvode od Anţua u Nizozemskoj. To navodi Filipa II da otpoĉne pregovore sa Anrijem Navarskim; on ţeli da oţivi gradanski rat u Francuskoj i spreĉi njenu intervenciju u Nizo zemskoj, ali Anri odbacuje taj predlog (1584). Filip II i Morisci. - Filip II preduzima mnoge mere koje tre ba da dovedu do veće homogenosti stanovništva. On podstiĉe za hteve za ĉistokrvnošću stanovništva (limpieza de sangre), uprav ljene mahom prema Špancima jevrejskog porekla. Tu borbu na stavlja protiv Moriska, potomaka Mavara iz Granade, koji pod pritiskom prelaze na katoliĉanstvo. Dugo vremena njih niko ne dira, ali Filip smatra da oni predstavljaju izvor nemira i opa snost od izdaje. Filip ţeli verski homogenu Spaniju i ne dozvolja va širenje društvenih i verskih sukoba u njoj. U tome ĉesto ne razluĉuju bitno od nebitnog, korisno od štetnog. Filip izdaje de kret (1566) kojim se Moriscima zabranjuje upotreba arapskog je zika, obiĉaja i naĉina odevanja. Mirisci odgovaraju tvrdnjama da su oni lojalni katolici i graĊani Španije. Zbog pridrţavanja ranijih obiĉaja, Morisci predstavljaju gradane drugog reda, omr znute, izrabljivane i nezaštićene. Kada se javi prilika, Morisci uspostavljaju veze sa muslimanima iz Afrike; šezdesetih godina, sa pojaĉanim napadima Turaka u Sredozemlju, raĊa se strah da će Morisci stati na njihovu stranu. Postoje dva naĉina da se pita nje reši; 1) prećutno prihvatanje postojećeg stanja, i 2) pritisak da se odreknu svojih obiĉaja. Vlasti se odluĉuju za drugu politi ku, što 1568. dovodi do oruţane pobune. Posle teških i krvavih sukoba, sa mnogo svireposti, vlasti uspevaju da uguše pobunu. Filip nareduje da se Morisci rasele iz Andaluzije i u manjim gru pama nasele u Kastilji. Pitanje Moriska rešava Filip III njihovim proterivanjem iz Španije (1609). Početak i tok revolucije u Nizozemskoj. - U prvim godina ma vladavine Filipa II dolazi do krize u Nizozemskoj koju on zaoštrava svojom politikom. U Nizozemskoj postoji sedamnaest provincija, medusobno razliĉitih po osobenostima, ekonomskim interesima i jeziku; ujedinjuje ih geografski poloţaj, zajedniĉka prošlost i burgundsko osvajanje. Valonsko stanovništvo na jugu

98

govori francuski, dok severnjaci govore nemaĉki. Reformacija podstiĉe meĊusobne razlike: na jugu ţivi više protestanata nego na severu, dok Amsterdam u Holandiji ostaje katoliĉki usred kalvinistiĉkog mora. To je jedna od privredno najrazvijenijih oblasti Evrope, ĉiji se prosperitet temelji na brodarstvu, manu fakturi, ribarstvu i bankarstvu. Pojedine porodice su veoma uti cajne, kulturni i politiĉki ţivot nosi urbani karakter, a gradovi su pod kontrolom provincijskih staleţa. Reĉ sloboda je ideal i znaĉi odsustvo centralne vlasti, lokalne obiĉaje, zakone i povla stice. Postoje dve snaţne ustanove: generalni staleţi i štatholder. Prva je skup delegata svih provincija koji donosi odluke samo ako postoji saglasnost svih, što pokazuje prirodu centrifugalnih snaga u njima. Statholder je kraljev predstavnik u provincijama. On nije izvršna vlast u drţavi. U XVI veku porodica Oranski uţiva to zvanje u više provincija i zadrţava ih tokom pobune. Sloboda znaĉi mnogo stanovništvu Nizozemske, posebno krupnim trgovaĉkim porodicama u gradovima. Stupanje Filipa II na presto ugroţava slobode i otuĊuje Nizozemsku. On imenuje svoju polusestru Margaretu, vojvotkinju od Parme, za general nog guvernera. Preko nje i kardinala Granvela ţeli da sprovede neke administrativne reforme (1559). Filip imenuje predstavnike visokog plemstva na vaţne poloţaje, a trojicu najistaknutijih Viljema Egmonta, štatholdera Flandrije, grofa Horna, admirala, i Viljema Nasavskog, princa oranskog, najkrupnijeg zemljopo sednika, za ĉlanove drţavnog saveta. Istovremeno nareduje Mar gareti da izbegava saradnju sa njima i da se dogovara sa kardi nalom Granvelom. Dve godine kasnije (1561), Filip nareĊuje da se reorganizuje crkva tako da kralj postavlja biskupe, povećava njihov broj, odreduje uslove za to zvanje i granice dijeceza. To predstavlja napad na postojeća prava u skladu sa pretenzijama apsolutistiĉke drţave i vladara. Iako opravdana i napredna, re forma nailazi na odluĉno odbijanje. Protiv nje ustaju katolici i protestaati, tvrdeći da je to povreda starih prava i znak Filipove namere da sprovede u ţivot odredbe Trentskog sabora. Reakcija na Filipove zahteve je oštra. Umesto saradnje do lazi do sukoba izmedu Margarete i krupnog plemstva. Filipov ugled slabi, a plemstvo uzima u svoje ruke mnoge prerogative krune. Otpor predvode Egmont, Horn i Viljem Nasavski, koji postaje i najuticajniji voda pokreta. Snagu otpora potvrduje pri sustvo Viljemovo (poznat kao „Ćutljivi“), koji obavlja duţnost štatholdera u Holandiji, Zelandu i Utrehtu. Borba se zaoštrava kad Filip dobija odobrenje od pape da imenuje 14 biskupa. Kardinal Granvel postaje primas Nizozemske, postaje veoma uticajan i stiĉe vlast na raĉun plemstva. Viljem Oranski vidi u tome dalje jaĉanje kraljevske vlasti i verskih progona. Napada Granvela i u tome uţiva podršku protestanata, koji u tome vide pokušaj uvodenja inkvizicije. Španski dvor se suoĉava sa velikim finansijskim teškoća ma. Veliki ratni dug prisiljava Filipa da traţi sredstva od staleţa. Staleţi odgovaraju napadima na Granvela i zahtevima za reor

99

ganizaciju crkve. Filip ne ţeli da doĊe u Nizozemsku i umiri plemstvo, ali odluĉuje da otpusti Granvela (1564). To se smatra velikom pobedom protestanata, iako Filip ne namerava da me nja svoju politiku ili odustane od kontrole nad Nizozemskom. On odbija da sazove staleţe da reše versko pitanje. Granvelovo uklanjanje iz Nizozemske slabi kraljevsku vlast. Protestantizam se brzo širi, stvaraju se nove organizacije i jaĉaju snage koje visoko plemstvo nije u stanju da kontroliše. Naredne godine (1565) plemstvo iz ĉitave Nizozemske stvara li gu, na ĉijem ĉelu se nalaze protestanti. Ona zahteva da vlada ublaţi zakone protiv jeretika i u proleće 1566. podnosi peticiju Margareti. Tada nastaje reĉ geze - prosjaci, naziv za podnosioce peticije. Hugenoti traţe da zauzmu gradove, a rdava ţetva 1565. i rat na Baltiku pojaĉavaju patnje naroda. Naredna godina donosi stanovništvu glad i nezaposlenost, što dovodi do jaĉanja pobune. Pojaĉava se hugenotska propaganda, kao i organizacija. U leto 1566. oni napadaju, pljaĉkaju i uništavaju crkve u Antverpenu, Ganu i drugim gradovima. Vlada je nemoćna da to spreĉi. Revolucija u Nizozemskoj ĉesto se prikazuje kao sukob iz meĊu protestanata i katolika. U stvari, medu pobunjenicima ima, bar u poĉetku, podjednako jednih i drugih. Za širenje pobu ne zasluţniji je Filip nego pobunjenici. Hojzinga tvrdi da je po buna bila konzervativni pokret, da drukĉija nije mogla da bude i da nosioci reforme nisu pobunjenici već vlada u Madridu. Pobu na nije nacionalna borba protiv stranog izrabljivan,i,a niti je njen ishod posledica politiĉkih, etniĉkih i verskih prilika. Ishod je po sledica vojniĉkih uspeha. Alba u Nizozemskoj. - Filipov odgovor na kalvinistiĉke po stupke je brz i odluĉan. Krupno plemstvo staje uz Margaretu, a Egmont i ostali polaţu zakletvu vernosti Filipu: Viljem Oranski gubi svoje funkcije i prelazi u Nemaĉku. To nije sve. Filip upuću je u Nizozemsku elitne jedinice - terciose - pod komandom voj vode od Albe (1567) sa ciljem da pobunu svirepo uguše. Alba za nemaruje postojeća prava i obiĉaje i zavodi vladavinu terora, a na prigovore odgovara: „Nije nam stalo do vaših privilegija.“ Do kraja 1567. Alba hapsi vodeće liĉnosti, a naredne godine izvodi na gubilište više od sto ljudi, medu kojima su Egmont i Horn, ko je smatra vinovnicima pobune. Stvara Preki sud, poznat i kao „Krvavi savet“, koji sudi 12.000 ljudi za uĉešće u pobuni. Sta novništvo je zastrašeno Albinim terorom, što dovodi do slablje nja duha pobune. Upad Viljema Oranskog sa trupama iz Ne maĉke ne dobija podršku stanovništva. Albin pritisak rada otpor i neprijatelje; pojedinci shvataju da je politiĉko jedinstvo vaţnije od verske monolitnosti koju ţeli da ostvari Alba. Oni traţe podr šku u Madridu u nadi da će Filip odustati od Albine politike. U ţelji da bude finansijski nezavisan od Madrida, Alba traţi da Generalni staleţi izglasaju porez od 10% na svu prodatu robu (alcabala). Stanovništvo je odluĉno protiv poreza koji ih podseća da se nalaze pod vlašću Spanije. Alkabala utiĉe na poslovnu de

100

latnost, što dovodi do širenja duha pobune. Iako nastavlja sa po litikom kaţnjavanja, oporezivanja i oduzimanja imovine is taknutih voda (Viljem Oranski), Albina politika doţivljava krah. Iskustvo sa Albom snaţi ţelju za oslobadanjem od španske vlasti Do tada su pobunjenici razjedinjeni; Viljem Oranski se zaiaţe za jedinstvo i toleranciju, dok kalvinisti, odluĉni da osi -guraju slobodu za sebe, ne pokazuju nameru da to pravo prizna ju drugima. Pred Albin odlazak, u jesen 1573, protestanti i kato lici istupaju zajedniĉki. Poĉetkom 1572. grupa „morskih geza“ u sluţbi Viljema Oranskog zauzima strategijski vaţnu luku Bril u Holandiji; drugi gradovi u Zelandiji i Holandiji padaju u njihove ruke Nizozemsko plemstvo i gradovi, iako odani kralju, puštaju „geze“ u gradove, koji uzimaju vlast, uklanjaju kraljeve pristali ce. predaju crkve kalvinistima i prisiljavaju katolike na posluš ::ost. U leto 1572. staleţi Holandije pozivaju Viljema Oranskog da se vrati u zemlju. U borbi protiv terora on se oslanja na „ge ze“. Sukob izmedu Filipa i Viljema Oranskog je potpun. Evoluci ja njegovih stavova je potpuna: u poĉetku se suprotstavlja pore zima i ustaje u odbranu prava plemstva, kasnije se bori za prava i slobodu zemlje i savesti protiv politiĉkog apsolutizma i verskih progona. Viljem Oranski prestaje da bude rojalista i postaje predstavnik staleţa koje predvodi. Albin naslednik Luj Rekesen zaustavlja teror, ali ne us pc:va da povrati poverenje u Filipa niti osvojene gradove. Ratni troškovi padaju na Spaniju, koja 1575. proglašava moratorijum. Finansijski krah dovodi do kraha njene vojne moći u Nizozem skoj. Rekesen gine, a u njegovim trupama izbija pobuna. U no vembru 1576. one pljaĉkaju, ubijaju i ĉine druge zloĉine u An tverpenu („Španski bes“). Filip nema nikakve kontrole nad zbi vanjima u Nizozemskoj. Pomirenje u Ganu. Zbivanja u Antverpenu izazivaju reakciju juţnih provincija. Drţavni savet u Flandriji uzima ini cijativu u nameri da zaštiti provinciju od pljaĉke španske vojske. Brabant sakuplja trupe i saziva skupštinu staleţa svih provinci ja. Ona se sastaje u Ganu, gde se izglasava odluka o pomirenju izmedu severa i juga. Savez se zakljuĉuje sa ciljem da se Španci proteraju iz zemlje i reši versko pitanje koje preti da poremeti postignuto jedinstvo. Sporazum u Ganu nagoveštava okonĉanje gradanskog rata u Nizozemskoj. Kao i u drugim evropskim zemljama, versko pitanje ne mo ţe lako da se reši. Nijedna strana ne ţeli toleranciju, već unište nje protivnika. Ideje Viljema Oranskog, u skladu sa idejama francuskih politiĉara, nisu prihvatljive za većinu. Kalvinisti proteruju katoliĉke sveštenike iz mnogih gradova, crkava i sa mostana. U ţelji da oĉuva svoju vlast, Filip je spreman da pro vincijama da mnoge ustupke, osim verske jednakosti. Za guver nera i pomiritelja imenuje svoga polubrata don-Huana Austrijskog, pobednika kod Lepanta. Pod pritiskom kalvinista i „geza“ Holandija i Zeland adbacuju njegovu ponudu da se španske tru

101

pe povuku pod uslovom da katoliĉka crkva bude obnovljena u svim provincijama. To je previše za don Huana, koji odgovara zauzećem Nemura (1577). Naredne godine don Huan umire. Iste godine Filip imenuje Aleksandra Farneze, vojvodu od Parme, generalnim guvernerom. Lukav i odluĉan, Farneze nas toji da bez terora i ţrtava i koristeći vojsku kad je neophodno, po vrati pobunjene provincije pod špansku vlast. U tome ima mno go uspeha, što zabrinjava Viljema Oranskog, koji traţi i dobija pomoć iz Francuske. Politiĉki i verski sukobi oţivljavaju, pa Nizozemska postaje centar paţnje zapadnih sila. Francuska i Engleska dovode u pitanje špansku vlast u njoj. Gradanski rat izbija punom snagom. U Holandiji i Zelan diji „geze“ koriste pritisak mase; gradski patricijat zadrţava kontrolu u svojim rukama; kalvinisti ublaţavaju svoje postupke i postepeno prevode stanovništvo u novu veru; u većim gradovi ma Flandrije i Brabanta gilde i zanatlije ustaju u odbranu svojih prava; u Antverpenu, Briselu i Ganu stvaraju se ratni saveti u kojima vlast imaju kalvinisti; kalvinizam se širi po Flandriji. Presudna godina postaje 1579. Valonsko katoliĉko plem stvo smatra kalvinizam većom opasnošću od Albinog terora, a stara rivalstva sa porodicom Oranskih oţivljavaju. Poĉetkom 1579. juţne provincije stvaraju Arasku uniju i poklanjaju svoju odanost Filipu, koji im potvrduje stare plemićke i provincijske privilegije. Katoliĉanstvo ostaje jedina vera. Iste godine sedam severnih protestantskih provincija stva raju Utrehtsku uniju, koja postaje temelj moderne Nizozemske. U njoj se ne govori o politiĉkim slobodama ili nezavisnosti; unija ne predstavlja ustav nove drţave. Po mišljenju Hojzinge, Unija je ad hoc vojni savez. Dve godine kasnije (1581) Generalni staleţi odbacuju pokornost Španiji. Severne provincije - Holandija, Ze landija i Utreht - potvrduju Viljemu Oranskom zvanje štathol dera sa pravom nasleda. Španija i Portugalija. - Krajem sedamdesetih godina Špa niji se pruţa prilika da proširi svoje granice. Za to postoje mnoge pogodnosti. Na ĉelu sa kardinalom Granvelom kao prvim mini strom, Španija prekida sa dotadašnjom kolebljivom i nedosled nom politikom. Aleksandar Farneze postiţe velike uspehe u ob navljanju španske vlasti u Nizozemskoj. To podstiĉe na odluĉni ju politiku prema Francuskoj i Engleskoj. Finansijske prilike se popravljaju prilivom velikih koliĉina ameriĉkog srebra, što omo gućava vodenje odluĉnije politike. Najzad, Filip ureduje svoje odnose sa Turskom primirjem zakljuĉenim 1580. Pitanje nasleda portugalskog prestola otvara se pogibijom kralja Sebastijana 1578. Pretendenata na portugalski presto ima više (kardinal Henri, ujak kraljev, vojvotkinja Braganca, Ema nuel Filiberto, vojvoda savojski, Katarina Mediĉi). Kao sina por tugalske princeze, Filipova prava su najĉvršća. Takva moguć nost postaje predmet maĊunarodnih obzira, pošto se evropske

102

drţave (Francuska, Engleska) tome protive. Posed Portugalije donosi mnoge dobiti Spaniji: Lisabon je centar trgovine zaĉini ma, a kolonijalno carstvo Portugalije širi se do Indijskog okeana i Moluĉkih ostrva na istoku i Brazila na zapadu. Pored toga, portugalsko plemstvo protivi se ujedinjenju sa Španijom. Strah od potĉinjavanja Kastilji je snaţan, iako uticaj ne grupe podrţavaju ujedinjenje. Špansko srebro igra znaĉajnu ulogu, kao i mogućnost trgovine sa Seviljom i prekomorskim po sedima; plemstvo ţeli novac za otkup zarobljenih u Africi, dok jezuiti oĉeku;u Filipovu zaštitu na Iberijskom poluostrvu i prekomorskim posedima. Filip obilato koristi srebro da olakša svoj izbor. To nije dovoljno. Postoji i otpor meĊu stanovništvom, pa Filip i Granvela odluĉuju da u Portugaliju upute trupe pod ko mandom vojvode od Albe. Poĉetkom 1580. Granvela ultimativ no traţi da vlada u Lisabonu prihvati Filipa za kralja. Portugalci odbijaju zahtev, Alba ulazi sa trupama u leto 1580. Brzo krši sporadiĉan otpor u I.,isabonu i Portu, pa je Portugalija za kratko vreme pod španskom vlašću. U ţelji da ukloni sumnje, Filip obe ćava novim podanicima da će poštovati njihove zakone, prava, privilegije i upravu nad kolonijalnim posedima. Portugalski kor tes bira Filipa za kralja (1581), koji prihvata zahtev da zemljom upravlja ĉlan kraljevske porodice ili vicekralj Portugalac. Ka stiljci ne mogu obavljati drţavne funkcije u Portugaliji i njenim kolonijama. Portugalija zadrţava poloţaj polunezavisne drţave, povezane sa kastiijskom krunom personalnom vezom. Obe stra ne imaju odreĊene dobiti. Portugalija zaštitu, a Španija nove te ritorije, luke, podanike i veliku trgovaĉku mornaricu. Povećanje španske moći izaziva strah drugih rivala. Anri 777 i Liga u Francuskoj. - Katarina Mediĉi ţeli da Anri III vlada Francuskom, što c>n nije u stanju. Snaţne porodice (Monmoransi-Danvil) otuĊuju se od kralja i povezuju sa hu genotima. Anri Navarski i vojvoda od Alensona, kraljev brat, udruţuju se i prihvataju naĉelo verske ravnopravnosti (1576). To je naprihvatljivo za Anrija, vojvodu od Giza, koji okuplja katoli ke širom Francuske i stvara Katoliĉku ligu. U Parizu, kao naj većem centru, postoji katoliĉka stranka; sliĉno je i u unutraš njosti, gde se na ĉelu katolika nalazi plemstvo. Skup staleţa u Bloa (1576), kome hugenoti ne prisustvuju, donosi program Lige. On predvida oĉuvanja kraljevske vlasti i jedinstvo vere; stvarni cilj Lige je da preuzme vlast u svoje ruke. Anri III prihvata pro gram i stavlja se na ĉelo Lige. Otvorena neprijateljstva otpoĉinju 1577. ali se ubrzo prekidaju i Liga raspada. Pravog mira nema sve dok je kraljevska vlast slaba. Smrt kraljevog brata, vojvode od Anţua (1584), dovodi do otvaranja krize. Anri Navarski postaje naslednik prestola, pošto Anri III nema dece. Vojvoda od Giza okuplja svoje istomišljenike širom Francuske i obnavlja katoliĉku Ligu (1584). On uţiva podršku pariskih katolika i dolazi na ĉelo snaţne i dobro organi

103

zovane stranke. Krajem 1584. vojvoda od Giza zakljuĉuje spora zum sa Španijom, ĉime se stvara snaţna špansko-francuska ka toliĉka alijansa. Naredne godine (1585) obnavlja se graĊanski rat u Francuskoj. Liga obećava da iskoreni hugenote i na presto dovede, umesto Anrija Navarskog, ostarelog kardinala Burbonskog. Pod pritiskom Španije i unutrašnjih zbivanja, Anri III odustaje od slanja pomoći Nizozemskoj. Prihvata da povuĉe sve edikte o mi ru i verskoj toleranciji. Vojvoda od Giza time potpisuje smrtnu presudu. Kraljeva predaja predstavlja teţak udarac za Anrija Navarskog: lišen je prava na presto i prisiljen da se bori za svoju veru. To je poĉetak poslednjeg rata, poznatog kao „rat tri Anri ja“. Anri Navarski nastoji da sebe predstavi kao simbol nacio nalnog otpora protiv španske tiranije. Obraća se Engleskoj, ĉija mu pomoć omogućuje da nastavi borbu. Vojvoda od Giza postaje heroj katolika, a katoliĉka Liga otvoreno istupa protiv Anrija III (1587). Stanovništvo Pariza onemogućava ga da vodi svoju po litiku, a u proleće 1588. diţe pobunu i prisiljava kralja da napusti grad. Uvreden i poniţen, Anri III nareĊuje da se vojvoda od Giza ubije. Engleska, Španija i Nizozemska. - Uspesi Aleksandra Far neze dovode do osipanja u redovima Utrehtske unije. Njegove tru pe zauzimaju Gan (1584), Flandriju, veći deo Brabanta, Brisel i Antverpen (1585). Španski uspesi izazivaju uznemirenost u En gleskoj. U leto 1584. ubijen je Viljem Oranski, „otac otadţbine“. Oko njegove liĉnosti kristališe se ideja otpora i gradi osećanje na cionalnog identiteta. Staleţi Utrehtske unije obraćaju se za pomoć Engleskoj i Francuskoj. Nude Anriju III suverenitet nad Provinci jama; kraljica Elizabeta nastoji da kralja privoli da ponudu odbi je. Ţeli da izbegne uplitanje u Nizozemskoj. Pod pritiskom zbi vanja mora da promeni stav. Prilike u Engleskoj i Škotskoj (zavera kraljice Marije) i upletenost Španije su udarac englesko -španskim odnosima. Pozivi iz Nizozemske postaju sve uporniji. U Engleskoj se zapaţa uspon „protestantskog patrioti zma“. Za aktivniju spoljnu politiku zalaţu se erl Lester i ser Fransis Volsingem. Oni traţe da se Engleska zaloţi za hugenote i buntovnike u Nizozemskoj. Oni tvrde da neutralnost ne vodi ni ĉemu, jer Španija teţi uništenju protestantizma; kad to postigne, na red će doći Engleska. Pod pritiskom zbivanja Elizabeta i Filip II se pribliţavaju otvarenom sukobu. Volsingem povećava svoj uticaj, a kardinal Granvela uverava Filipa u „protestantsku za veru“. U leto 1585. Elizabeta i Vilijam Birgli, lord Sesil, njen pr vi savetnik, moraju da prihvate politiku Lester-Volsingem. Ni zozemska delegacija nudi Elizabeti suverenitet nad Unijom, što ona prihvata. Obavezuje se da uputi 5000 vojnika i 1000 ko njanika tokom trajanja rata. Lester ima pravo da sedi u Nizo zemskom savetu. Engleski komandant ne pokazuje sposobnost da se snaĊe u sloţenim unutrašnjim i vojnim pitanjima. Dolazi u

104

sukob sa mnogim liĉnostima, kao i Elizabetom. Njegova ekspe dicija završava se neuspehom. Elizabeta pregovara sa Španijom; ţeli da se Španija i Uje dinjene provincije sporazumeju, u šta poslednje ne veruju i takvu politiku smatraju izdajom. Ugled Engleske u Evropi brzo pada. Strah od Španije odrţava savez sa Ujedinjenim provinci jama, iako on nema nikakve vrednosti. Iskustvo navodi nizozem ske politiĉare da se u borbi za nezavisnost oslanjaju na svoje snage. Nepobediva armada. - Poĉetkom ,1585. Filip odluĉuje da pokori Englesku. Uspesi Aleksandra Farneze u Nizozemskoj, propast ekspedicije erla Lestera i napadi engleskih pomoraca na španske galeone i linije snabdevanja sa Amerikom podstiĉu uve renje da Englesku treba pokoriti. Poloţaj Anrija III i nadmoć nost Giza olakšavaju ostvarenje toga plana. Otkriće zavere Ma rije Škotske protiv Elizabete (1586) i njeno pogubljenje (1587) dovodi Filipa u priliku da uobliĉi svoje planove i donese odluku. Njegovi savetnici tvrde da je invazija Engleske neophodna, da će njen uspeh omogućiti da na presto dovede liĉnost odanu kato liĉkoj veri i ukloni engleske pretnje na okeanima i Nizozemskoj. I'apa Sikst V, iako nerado, daje saglasnost za špansku interven ciju i obećava finansijsku podršku. Pripremanje brodova - Španska armada - predstavlja du gotrajan i skup posao; armada treba da ima 500 brodova i preve ze 60.000 vojnika, dok ukupna vrednost iznosi 4 miliona dukata. U aprilu 1587. ser Frensis Drejk, gusar admiral, upada u Kadiz, uništava 24 broda i veliki ratni materijal. Bez obzira na sve te škoće, Filip je odluĉan da ostvari svoj plan, iako mora da ga odloţi za 1588. Admiral Santa Kruz umire, pa Filip imenuje neiskusnog vojvodu Medina Sidonija za komandanta armade. Krajem maja 1588. armada od 130 brodava izlazi na puĉinu. Plan pohoda je precizan, iako se ĉesto menja. On predvida spajanje armade i španskih trupa u Nizozemskoj, koje ona treba da doprati do engleske obale. To stvara teškoće koje se puveća vaju pošto u Nizozemskoj nema dovoljno dubokih luka za špan ske galeone. Farneze ne veruje u mogućnost takvog poduhvata, on ugroţava njegovu politiku i lišava ga novca i pojaĉanja. Far neze uverava kralja da bez ĉvrstih uporišta u juţnoj Nizozem skoj armada neće biti bezbedna. U julu armada ulazi u Lamanš, gde je saĉekuje engleska flota. Njihova snaga je pribliţno jednaka, ali su kvalitet i strate gija razliĉiti. Španski brodovi su teţi i imaju manju manevarsku sposobnost, dok su engleski lakši, imaju bolju manevarsku spo sobnost i artiljeriju. Španski transportni brodovi ne mogu da is krcaju trupe na obalu. Engleska artiljerija otvara vatru, posle koje se armada rastura; ona nije uništena, ali trpi velike gubitke. To je kraj armade kao pomorske snage; mnogi brodovi stradaju na škotskim i irskim obalama, tuĉeni snaţnim jugozapadnim ve trovima. Svega 44 od 68 kapitalnih brodova vraća se u Španiju.

105

Poraz armade predstavlja ozbiljan udarac Španiji, iako se od toga brzo oporavlja. Uspeh engleskog oruţja ima veliki poli tiĉki i psihološki znaĉaj. On stavlja Englesku u red najvećih ne prijatelja Španije i predvodnicu protestantskog sveta koji španski poraz doţivljava kao svoje spasenje. Anri IV Navarski. Poraz Nepobedive armade ubrzava zbivanja u Francuskoj. Dovodi do spoljne intervencije i unutra šnjih previranja. Filipov neuspeh daje Anriju III snagu da se obraĉuna sa svojim protivnicima. U decembru 1588. nareĊuje da se pobiju vojvoda Giz i njegov brat kardinal Giz. Anri III izraţa va radost, a Katarina Mediĉi zabrinutost, iako ubrzo umire. Ubi stvo vojvode i kardinala dovodi do pobune pariske mase protiv Anrija III, a sliĉni nemiri zahvataju i provincije. Novi voda Lige je vojvoda Majen, brat vojvode Giza. Pod njegovim uticajem gra dovi u unutrašnjosti odbijaju da plaćaju poreze kraljevim ĉi novnicima. Suoĉen sa pobunom, Anri III sklapa sporazum sa Anrijem Navarskim. Priznaje ga kao zakonitog naslednika i obavezuje da dovede u pomoć trupe; u julu 1589. on opsaĊuje Pariz. U gradu histerija mase dostiţe vrhunac, a 1. avgusta jedan fanatik ubija Anrija III, koga snalazi sudbina Kolinjija i vojvode Giza. Na samrtnoj postelji Anri III potvrduje odluku o nasleĊu prestola, pod uslovom da Anri Navarski prede u katoliĉku veru. Legiti mizam pobeĊuje. Izgledi Anrija Navarskog da bude prihvaćen za vladara ni su veliki. On je hugenot, pa mu mnogi (gradovi, plemstvo) pruţa ju uslovnu i privremenu podršku. Veći deo Francuza je protiv njega, Filip II odbacuje Anrija Navarskog i priprema oruţanu in tervenciju protiv Francuske. To smatra svojom najvaţriijom duţnošću (1589). Naredne godine postavlja kandidaturu svoje kćeri na francuski presto. U poĉetku uţiva podršku pape Siksta V, koji ţeli da Francuska ostane katoliĉka i snaţna drţava. Sikst menja svoj stav i zalaţe se za prelaz Anrija Navarskog u katoli ĉanstvo (1590). Njegovu politiku nastavlja Klement VIII, koji na stoji da papstvo oslobodi španskog pokroviteljstva Anri Navarski shvata da njegova vera predstavlja kljuĉno pitanje. Svestan je da mora da prede u katoliĉanstvo, ĉime od se be odbija hugenote. Ţeli da ublaţi verske sukobe i privuĉe ume rene katolike na svoju stanu. Predstavlja se kao pristalica legiti mizma i branilac drţave, simbol nacionalnih aspiracija protiv tudinskih teţnji. Anri Navarski je lukav i ĉeka pogodan trenu tak. U leto 1589. obećava oĉuvanje katoliĉke vere i obnovu crkve na naĉelima galikanizma. Intervencija španskih trupa, pod komandom Farneza (1590, 1592) dovodi do promene raspoloţenja u zemlji. Pojedini delovi zemlje se odvajaju (Bretanja, Normandija), a borbe se vode na raznim stranama. Smrt Farneza dovodi do njihovog prekida.

106

Tokom 1593. vodi se velika polemika u javnosti o budućno sti Francuske. U njoj se istiĉu legitimitet Anrija Navarskog, sla bosti Lige i neophodnost jedinstva u cilju proterivanja Španaca iz Francuske. Sve to ide na ruku Anrija Navarskog. Krupna bur ţoazija zahteva stabilnost, red i mir, koji vode uĉvršćivanju za konite monarhije. Drţanje aristokratije okupljene oko Lige uz nemirava burţoaziju, dok unutar Lige postoji sukob izmedu ari stokratskog i narodnog krila. Anri Navarski koristi sastanak Staleţa u Parizu da najavi svoj prelazak u katoliĉanstvo (1593). To uklanja poslednje otpore, a on postaje prihvatljiv za katolike. „Francuska mu se bacila u naruĉje“, piše ugledni ĉlan Lige, koja poĉinje da se raspada. U februaru 1594. kruniše se za kralja u Sartru, a narednog meseca ulazi u Pariz, koji ga prihvata kao za konitog vladara - Anrija IV Navarskog. Sorbona, centar otpora, zahteva poslušnost novom vladaru. Promena raspoloţenja u Parizu dovodi do sliĉne reakcije u unutrašnjosti. Svima je dosta rata, a kuga i glad prete; seljaštvo se okreće protiv Lige i od Anrija IV oĉekuje zaštitu. Plemstvo i gradovi, uporišta Lige, prihvataju Anrija, posle ĉega se ona ko naĉno raspada. U jesen 1595. Klement VIII priznaje Anrija za vladara Francuske. Anri IV pokazuje svoj politiĉki genije i širokogrudost; ne sveti se protivnicima, ĉime krši otpor krupnog plemstva. Kad objavljuje rat Španiji (1595), ĉitava zemlja stoji iza njega. Anri IV je svestan teţine problema sa kojima se suoĉava. Najteţi je uspostavljanje verske tolerancije, u ĉiju neophodnost iskreno veruje. Stare mrţnje i nepoverenje su prisutni i teško se zaboravljaju. Odluĉan korak u tom smislu predstavlja Nantski edikt (1598), kompromis koji treba da obezbedi verski mir. Edikt potvrduje hugenotima pravo veroispovesti u odreĊenim gradovi ma i kućama, osim u Parizu i biskupskim sedištima. Hugenotima se priznaje pravo manjine (ĉine desetinu stanovništva u Francu skoj), koja treba da ima zaštitu i dozvoljava da drţe pod kontro lom oko stotinu utvrĊenih gradova. Stvaraju se posebni sudovi koji će braniti njihova prava i garantuje pravo na drţavnu slu ţbu i univerzitetsko obrazovanje. Hugenoti postaju drţava u drţavi. Nantski edikt je izraz Anrijeve ţelje da primeni ideje po litiĉara o potrebi zajedniĉkog ţivljenja razliĉitih vera. Uprkos otpora, Edikt se primenjuje punih devedeset godina. Kraj Špa.nskih ratova. - Poĉetkom 1595. Anri IV objavljuje rat Španiji. Ona više nema saveznika (Liga), pa sukobi u Bretanji, Burgundiji i Provansi prerastaju u pljaĉku i razaranja. Filip ne odustaje od namere da porazi svoje protivnike. Prikuplja sredstva, finansijska i vojna, za pohod na Nizozemsku. U leto 1595. zaklju ĉuje zajam od 4 rniliona zlatnika za troškove u Flandriji. U aprilu španska vojska zauzima Kale. To izaziva uznemirenost u Engle skoj i doţivljava se kao pretnja severnoj Evropi. Engleska i Fran cuska zaklju`cuju ugovor o saradnji, kome pristupa i Nizozemska. U junu erl Eseks upada u Kadiz i dve nedelje pljaĉka i uništava.

107

Filip priprema novu flotu za napad na Englesku, ali ona propada. U jesen 1596. Filip mora da proglasi bankrotstvo, koje nanosi veli ke gubitke bankama i privredi Kastilje. Španija nije u stanju da dobije rat, iako njene trupe zauzimaju Amijen (1597). Filip i Anri IV pomišljaju na zakljuĉenje mira zbog iscrpljenosti. Posredova nje Klementa VIII dovodi do potpisivanja mira u Vervenu, u maju 1598. Potvrduju se odredbe ugovora u Kato-Kambreziju; Španija napušta Bretanju, Kale i krajeve duţ nizozemske granice. Francu ska postiţe teritorijalni integritet. Filip se okreće Nizozemskoj i Engleskoj. Šalje nadvojvodu Alberta u Nizozemsku sa ovlašćenjima „suverenog vladara“. To nije odricanje od prava nad Nizozemskom već naĉin da se olakša zadatak njegovom nasledniku. To je poĉetak povlaĉenja Španije iz severne Evrope. Posle smrti Farneza, Moris Nasavski, sin Vi ljema Oranskog, postepeno vraća sva znaĉajna utvrdenja i gra dove na juţnim i istoĉnim granicama. Neprijateljstva prestaju. Rat sa Španijom razbija versku monolitnost zapadnih drţava. To predstavlja trijumf francuskih politiĉara, pobedu drţavnih razloga nad verskim. Postepeno se izgraĊuje evropski sistem. Francuska i Engleska prihvataju Nizozemsku kao ravno _oravnog ĉlana saveza. To su protivnici Španije. Filip umire 1598, pa njegovi veliki planovi bivaju prekinu ti. U celini, on uspeva da oĉuva i proširi svoje teritorije i odbrani katoliĉku veru gde god je to moguće: otklanja turske pretnje, zauzima PorLugaliju i spreĉava širenje kalvinizma u Francuskoj. Ne uspeva da porazi Englesku i povrati nizozemske provincije, osnovni cilj njegove politike. Filip plaća skupo - blagom Amerike i krvlju Kastilje - svo je uspehe i neuspehe. Spanija ne moţe dugo da izdrţi takav na por. Posledice se vide u XVII veku. Politiĉki i društveni sukobi ove epohe u uskoj su vezi sa verskim pokretima. Tokom XVI ve ka menjaju se stavovi prema kraljevskoj vlasti, drţavi i veri. Po litiĉki ţivot, verska tolerancija i društvene promene izazvani re formacijom postaju deo celovitog pogleda na svet.

108

VIII

SEVERNA I ISTOĈNA EVROPA

Iako daleko na severu Evrope, Danci, ŠveĊani i Poljaci sa ĉinjavaju deo evropskog politiĉkog sistema i njegovih ekonom skih i društvenih institucija i procesa. Stanovništvo je svesno razlika koje ga dele od Nemaca ili Rusa, njihovih moćnih suseda na jugu i istoku. Kulturni afiniteti i ekonomski interesi vezuju ove narode za odreĊene geografske prostore (Baltiĉko more). Se vernonemaĉki gradovi (Hanza) imaju više zajedniĉkog sa Skan dinavcima i Poljacima, njihovim ekonomskim i politiĉkim pro tivnicima, nego sa juţnom Nemaĉkom. Kao i druge evropske zemlje (Carstvo Karla V), i drţave se verne Evrope pokazuju sklonost za ujedinjenjem kruna. To su mahom unije nastale nasleĊivanjem ili dobrovoljno. U Skandi naviji, Kalmarska unija tri drţave (Švedska, Danska. Norveška, 1397) raspada se poĉetkom XVI veka. Sliĉno je sa unijom izmedu Poljske i Litvanije ili Švedske i Poljske. Ratovi i rivalstva su stalno prisutna ĉinjenica. ŠveĊani, Danci, HlanĊani, ţitelji Libeka i drugi sukobljavaju se u name ri da obezbede kontrolu nad prolazom Sund. Za ŠveĊane i Dance Sund ima više finansijski nego trgovaĉki znaĉaj. Ivan IV Grozni, ruski car, u ţelji da osigura izlaz na Baltik, pohlepno pogleda na Narvu i Livoniju, dok ŠveĊani traţe vlast nad Estonijom. Ivan IV ne ţeli da ratuje zbog trgovaca i njihovih interesa. Švedska. - Na dalekom evropskom severu nalazi se terito rijalno veoma velika kraljevina Svedska. Krajem XV i u XVI ve ku njena teritorija ukljuĉuje Finsku, Estoniju i Latviju, kao i znatne delove poljskih, ruskih i nemaĉkih zemalja. Njen ljudski i materijalni potencijal je ograniĉen. Nešto više od milion stanov nika, mahom seljaka, nastanjuje velike prostore; ţive od kaše, repe, crnog hleba i domaćeg piva. Jedini veći grad je Stokholm. Trgovina je u rukama stranaca, a novac je toliko redak da se za rade, porezi i dugovi plaćaju u naturi. U kulturnom pogledu Švedska se nalazi na evropskoj periferiji; renesansni uticaji se jedva osećaju, iako u Upsali postoji jedan od najstarijih evrop skih univerziteta. Politiĉka struktura švedskog društva razlikuje se od zapadnoevropske. Švedski Riksdag (parlament) saĉinjava-ju ĉetiri staleţa plemstvo, sveštenstvo, graĊani i seljaci. Sved ski seljak uţiva veće slobode nego u drugim drţavama; u zemlji ne postoji kmetstvo, a seljaci poseduju polovinu ukupno obradi vog zemljišta. Plemstvo uţiva manje privilegija i zemljišnog po seda nego u drugim evropskim zemljama.

109

Krajem XV veka Švedska, iako u kulturnom pogledu i je ziĉki bliska Danskoj, izdvaja se iz Kalmarske unije. To je po ĉetak raskida sa Danskom. Zemljom upravljaju kao regenti ĉla novi porodice Sture. Posle 1515. izbija otvoreni sukob izmedu Stena Sturea i nadbiskupa Upsale Trola. To dovodi do oruţane intervencije danskog kralja Kristijana II (1520), koji staje na stranu Trola i prodanski nastrojenog plemstva. Sture je poraţen i ubijen, pa Kristijan postaje nasledni vladar Švedske. On ukla nja sve uglednije protivnike Danske i zavodi liĉnu vlast. Mladi plemić Gustav Vaza nastavlja oruţanu borbu protiv Kristijana i Danske. Koristi neraspoloţenje stanovništva protiv Danaca i podršku Stureovih pristalica. Svoju vojsku prikuplja iz redova nezadovoljnih seljaka i rudara. Podstiĉe antikatoliĉko raspoloţenje i koristi ga protiv Trola i crkvene hijerarhije. U svojoj borbi Vaza uţiva podršku Libeka i Kristijanovih protivni ka, koji je prisiljen da beţi iz zemlje (1523). Iste godine Riksdag bira Gustava Vazu za kralja. Do kraja svoje duge vladavine (1560), Gustav uĉvršćuje švedsku politiĉku i ekonomsku nezavisnost, oslobodivši se Dan ske i Libeka. Jedan od najsposobnijih i najsurovijih vladara svoga vremena, Gustav guši ustanke seljaka i pobune Stureovih pristalica. Jedno od najvećih Gustavovih dostignuća je prevodenje Švedske u protestantizam (luteranstvo). Kalvinisti nemaju nika kav uticaj u Svedskoj. Reformacija je korisno sredstvo za uĉvr šćivanje apsolutistiĉke vlasti. Na severu Evrope deluju pristalice reformacije, Paulus Heli i Kristijan Pedersen u Danskoj i Lars An derson i Peter Sarkilaks u Švedskoj. Oni zastupaju reformaciju i Erazmov hrišćanski humanizam. Najvaţnija liĉnost švedske re formacije je Olaf Petri. Napada katoliĉku crkvu zbog prevlasti aristokratije i duhovnog propadanja. Udaljenost Švedske od Rima olakšava raskid, ĉemu doprinosi i blizina severne Nemaĉke, po sebno Pruske, odakle dolaze nemaĉki misionari. Švedski gradovi i seljaštvo brzo prihvataju luteranstvo kao svoju veru. Širenje reformacije olakšava drţanje Gustava Vaze. On na stoji da umanji moć plemstva i crkve, koji raspolaţu velikim pose dima i finansijskim sredstvima. Sukob sa nadbiskupom Trolom se zaoštrava, pa Vaza podrţava protestante. Olaf Petri postaje nad biskup Upsale (1531) i voda reformacije u Švedskoj. Na skupštini staleţa u Vesterosu, Gustav traţi od crkve da se odrekne „suvišne“ zemlje. Skupština odobrava širenje reformacije. koja se ĉetrdese tih godina uĉvršćuje u Švedskoj. Sabor u Vesterosu (1544) progla šava Švedsku za naslednu evangelistiĉku kraljevinu. Potonji povratak na katoliĉanstvo nije moguć. Uporedo sa uĉvršćivanjem reformacije, pobeduje i ideja snaţne monarhije. Naglo jaĉanje vlasti vladara dovodi do sukoba sa visokim plemstvom. Kralj Erik XIV (1560-1568), Gustavov naslednik, pokušava da nastavi njegovu politiku i zavede apsolutizam. Nje gov pokušaj da zemljom upravlja uz pomoć sekretara preti da is kljuĉi plemstvo iz procesa politiĉkog odluĉivanja. Plemstvo or

110

ganizuje pobunu i uklanja Erika sa prestola. Izuzetne okolnosti zahtevaju izuzetnu veštinu i snagu, kojima Erik ne raspolaţe. Jo han III (1568-1592) nastoji da reformiše švedsku crkvu i pomiri protestantske i katoliĉke doktrine. Vraća se u katoliĉanstvo (1578); to ga dovodi u sukob sa švedskom crkvom, pa 1580. mora da se vrati u protestantizam. Posle smrti Stefana Batorija (1586), Sigismund Vaza, sin Johana III, biva izabran za poljskog kralja (1587). Švedska ari stokratija je zabrinuta zbog mogućnosti restauracije katoliĉan stva u Švedskoj. Koristi njegovo odsustvo i stvara regentstvo sa ciljem da ojaĉa svoju moć. Sigismund III se vraća u Svedsku (1592), gde se suoĉava sa plemstvom kao ĉuvarom zakona i slo boda u zemlji. Skupština Riksdaga u Upsali (1594) donosi odlu ku protiv restauracije katoliĉanstva i nameće ograniĉenja kra ljevskoj vlasti. To je pobeda ideje ugovorne monarhije zasnovane na zakonu. Sigismund III se kreće sa vojskom u Švedsku (1598), doţivljava poraz i vraća se u Poljsku (1599). Njegov stric Karlo, vojvoda od Sodermanlanda, obraĉunava se sa vodama plemstva, većinu pogubljuje (1600) i postaje kralj Švedske. Unija Švedske i Poljske se raspada, iako pretenzije Sigismunda i njegovih sinova nepotrebno produţuju ratove izmedu dve zemlje. Pri kraju vladavine Gustava Vaze Švedska pokazuje name ru da vodi agresivnu politiku prema istoĉnirn obalama Baltika. Švedska koristi poziv grada Revela i zauzima provinciju Estoni ju (1560-1581). Pored toga, Erik XIV predlaţe plan ĉija realiza cija treba da dovede do stavljanja ruske trgovine pod nadzor Švedske. Plan ne uspeva, a Erik je uklonjen. Svedska aristokra tija prihvata izbor Sigismunda III za poljskog kralja u nadi da će to olakšati prodor na istok i ojaĉati otpor Rusiji. Poljska. - Na juţnim obalama Baltiĉkog mora i u unutra šnjosti prostire se poljska kraljevina. Ona zahvata teritorije od Odre na zapadu do Dnjepra na istoku, od Baltika do blizu Crnog mora. Osim Baltika i Karpata, Poljska nema prirodnih granica. Sredinom XVI veka u njoj ţivi oko šest miliona ljudi. U Poljskoj nema većih gradskih centara, a središte trgovine se nalazi u Dancigu; drugi veći grad je Krakov na jugu, sa znaĉajnim univerzitetom. Najveći deo stanovništva se bavi proizvodnjom ţitarica i stoĉarstvom. Istoĉni deo zemlje izloţen je stalnim upa dima Kozaka, što usporava njegov razvitak. Geografski poloţaj Poljske objašnjava i njene slabosti. Poljsku ugroţava nova ruska drţava, a car Tvan III (1482-1505) zauzima Novgorod i napada litvanske posede u Ukrajini. Na ju gu, štiteći krimske Tatare, turski odredi upadaju u juţnu Litva niju. U jednom trenutku Poljska je predmet pritiska koalicije Rusije i Carstva (Maksimilijan). Na severu, vlast poljskih kralje va priznaje vojvoda Albreht Hoencolern. On najavljuje prelazak u luteranstvo (1525) i raspušta Tevtonski red. Postaje knez is toĉne Pruske i prvi sused Poljske.

111

I pored znaĉajnog ljudskog i materijalnog potencijala, Poljska igra malu ulogu u medunarodnim odnosima. Za to po stoji više razloga. Najvaţniji je politiĉka i ustavna organizacija zemlje. Za razliku od zapadne Evrope, vlast u zemlji se nalazi u rukama zemljoposedniĉke aristokratije i srednjeg i sitnog plem stva - šljahte. Njihovi posedi su razliĉite veliĉine, ali su uticaj i samostalnost veliki. Oni su neosporni gospodari na svojim pose dima, prisilno vezuju slobodne seljake za zemlju, pretvarajući ih u kmetove, nameću im razliĉite radne obaveze, omalovaţavaju malobrojne i zastrašene gradane. Raĉuna se da šljahta saĉinjava oko 8% ukupnog stanovništva. Snaga plemstva i šljahte raste sa povećanim potrebama za padne Evrope za agrarnim proizvodima. To zahteva veliku rad nu snagu, kapital i stvaranje krupnih zemljišnih poseda (dome na). Na njima rade kmetovi, bez svoje zemlje, uzgajaju ţitarice i tovare šlepove koji ih prevoze do Danciga. Feudalac sudi i kaţ njava svog kmeta u svom sudu, a ovaj nema pravo da se ţali vla daru; šljahta uţiva sudski imunitet, ne moţe da se hapsi i izvodi pred sud. Sljahta plaća mali porez, sluţi u vojsci i uĉestvuje u ra du lokalnih staleţa - sejma. Slaba monarhija sve više ustupa pred naletom šljahte. To joj daje sudsku i politiĉku vlast. Politiĉko orude plemstva je skupština drţavnih staleţa sejm. Šljahta uĉestvuje u izboru vladara. U aprilu 1573. okuplja se u okolini Varšave 40.000 plemića da izabere novog kralja (An ri Anţujski). Šljahta onemogućava svaki pokušaj vladara da uĉvrsti kraljevsku vlast. Poljska se ponekad naziva kraljevska republika zato što plemstvo bira kralja i potom mu nameće mno ga ustavna ograniĉenja. Kraljevska vlast je slaba, a ta tendencija vremenom postaje sve oĉitija, jer je kraljevska titula izborna. Primeri izbora vladara su dobar primer. Unijom (1385) ve lika litvanska porodica Jagelonci dolazi na poljski presto. Jage lonci vladaju Poljskom i Litvanijom do 1572, kad porodica izu mire. Jagelo se ne suprotstavlja sve primetnijem porastu moći plemstva. Ono je sumnjiĉavo prema svakom pokušaju jaĉanja kraljevske vlasti. Dokaz toga je izbor stranaca na poljski presto (Litvanci, Francuzi, MaĊari, ŠveĊani). Kraljevi ne raspolaţu zemljišnim posedima, budţetom, oruţanim snagama i admini stracijom, kao što je to sluĉaj u zapadnim drţavama. Sliĉno drugim drţavama, politiĉke probleme zaoštravaju etniĉke razlike. Poljaci ţive na zapadu, Litvanci na severoistoku, Belorusi na istoku, Ruteni na jugu, dok Nemci i Jevreji ţive u gradovima. Jedino Poljaci i Litvanci imaju politiĉku vlast i uticaj. Pored etniĉkih primetne su verske razlike. Većinu stanov ništva saĉinjavaju katolici; na jugu i istoku ţive pravoslavni. Ujedinjenje izmeĊu katolika i pravoslavnih se ostvaruje 1596. kada pravoslavna crkva u rutenskim zemljama prihvata uniju - priznaje vlast i uĉenje Vatikana, a zadrţava pravoslavno bo gosluţenje. Pored katolika i pravoslavnih u XVI veku postoji snaţna protestantska manjina. Katoliĉka crkva u Poljskoj je

112

nezadovoljna stanjem i prilikama u Vatikanu i crkvi uopšte; pra voslavni vrše snaţan pritisak, a dominacija krupnog plemstva u crkvi dovodi do opadanja uticaja katoliĉke hijerarhije. U Krako vu se nalazi snaţan centar Erazmovskog humanizma, dok sekta Soĉinijevaca, protivnika svetog trojstva, deluje u Poljskoj. Raĉu na se da sredinom veka oko polovina pripadnika šljahte prihvata kalvinizam. Luteranstvo prodire u Poljsku preko Rige i Revela, odakle dolaze propovednici i trgovci. Njihov uticaj meĊu seljaš tvom je zanemarljiv. Pokušaj Sigismunda II Avgusta (1548--1572) da se obraĉu na sa protestantima ne uspeva. Sejm se nalazi u rukama prote stantske šljahte, pa nastojanje da se izmeni zakon protiv hereze (1552) izaziva oštar otpor. Stanje se smiruje kad kralj obećava da će suspendovati delatnost crkvenih sudova za godinu dana. Kralj i sejm priznaju versku slobodu protestantima. To slabi cr kvenu disciplinu i sputava preostalo kulturno jedinstvo. Poste peno se uspostavlja verska koegzistencija, a potom i to lerancija. Reformacija se ne uĉvršćuje u Poljskoj; šljahta je prihvata kao oruĊe u borbi protiv kraljevske vlasti, a kad postig ne svoj cilj, ne pokazuje interesovanje za budućnost nove vere. Dolazak jezuita dovodi do postepenog preokreta (1565). Krajem veka u Poljskoj deluje dvanaest jezuitskih škola u kojima se obrazuju deca krupnih plemićkih porodica i šljahte. Sredinom XVII veka katoliĉanstvo vraća svoju snagu i uticaj. Sigismund I (1506-1548) pokušava da umanji vlast plem stva, ali u tome ne uspeva. Ono se ne odriĉe svojih prava i naĉela izbora vladara. Sigismundova nastojanja navode krupno plemstvo da ne dozvoli da neki novi vladar ugrozi njegove pri vilegije. Sigismund II Avgust suoĉava se sa ruskom agresijom na Narvu (1558), glavnu luku za trgovinu sa zapadnom Evro pom. Poljska nastoji da izbegne sukob sa Ivanom IV Groznim. Veliki majstor tevtonskog reda pristaje (1561) na uniju Livo nije sa Litvanijom. Krupno litvansko plemstvo, većim delom polonizovano, traţi pomoć Poljske da se odbrani od nasrtaja Rusije. Sigismund II Avgust, poslednji Jagelonac, privoljava litvansko plemstvo da prihvati Lublinsku uniju (1569). L'nija dovodi do ujedinjenja vladajuće klase, zajedniĉkih ustanova i politike. Litvansko plemstvo stiĉe velike ekonomske, politiĉke i pravne privilegije. Dokumenat predstavlja teţak udarac mo narhiji. Smrt Sigismunda II Avgusta (1572) otvara pitanje nasleĊa, pošto se Jagelonci sa njim gase. Javlja se više kandidata (kneţevi Anţujski, Alenson, don Huan Austrijski, nadvojvoda Ernest). Sukobi unutar poljskog plemstva dovode do izbora stranca. Oštar sukob izbija izmeĊu katoliĉkih i protestantskih magnata oko vere budućeg vladara. U maju 1573. šljahta bir'a vojvodu Anţujskog pod uslovom da pristane na ograniĉenje kraljevske vlasti i davanje garancije da će poštovati verske slobode i mir. Njih uţiva samo plemstvo, dok se seljaci i graĊani iskljuĉuju.

113

Kad saznaje za smrt Šarla IX (1574), poljski kralj beţi iz Varšave i postaje francuski kralj Anri III. Krajem 1575. sejm bira za kralja erdeljskog kneza Stefana Batorija, koji se obavezuje da će poštovati Lublinski sporazum. Batori je snaţna liĉnost i iskusni vojnik. Zalaţe se za sreĊivanje unutrašnjih prilika; meĊu njima se nalazi i versko pitanje, koje smatra najosetljivijim. Batori se okreće protiv Ivana IV, koji 1575. zauzima severnu Livoniju. Posle ĉetiri godine rata (1578 1581) Batori pobeĊuje i nameće ruskom caru poniţavajuće uslo ve mira. Rusija se odriĉe onih delova Livonije koji nisu u rukama Švedske. Ivanova smrt (1584) oslobaĊa Poljsku pritiska iz Rusi je, pa se Batori okreće protiv Turske, sa ciljem da pripoji Ugar sku i Rusiju. On umire 1586. Pod njegovom vlašću Poljska dosti ţe vrhunac moći - odbija spoljne neprijatelje, spreĉava graĊan-ski i verski rat i pomaţe uĉvršćivanje katoliĉke crkve. Poljsko i litvansko plemstvo bira za kralja Sigismunda Va zu, švedskog kralja (1587). Njega podrţavaju Batorijeve pristalice u nadi da će time obezbediti podršku Švedske u sukobu sa Rusijom. Takva oĉekivanja se ne ostvaruju zbog gradanskog rata u Svedskoj. Rusija. - Istoĉno od Poljske prostire se ogromno Rusko Carstvo. U vreme stupanja na presto Ivana IV Groznog (1533 1584) Rusija obuhvata teritorije od Smolenska na zapadu do Urala na istoku, prostor pribliţno pet puta veći od Francuske. Ivan IV skoro udvostruĉuje evropsku teritoriju pripajanjem obla sti u slivu reka Dona i Volge. Rusi prodiru preko Urala u Sibir i naseljavaju Tobolsk (1587). Na tom ogromnom prostoru smenju ju se artiĉke zime, topla leta sa kratkim razdobljima pogodnim za poljoprivredne delatnosti. Broj stanovnika nije moguće utvr diti: prema najniţoj proceni ima svega ĉetiri miliona, a najvišoj šesnaest miliona. Gustina naseljenosti je mnogo manja nego u zapadnoj Evropi. Veze Rusije sa zapadnom Evropom su veoma slabe. Tokom veka Švedska spreĉava izlaz Rusije na Baltik, a Turska na Crno more. Retki putnici, mahom Englezi, opisuju Rusiju kao varvar sku i egzotiĉnu zemlju, opasnu zbog velike armije i agresivne po litike prema susedima. Engleski trgovci opširno opisuju verske i crkvene ceremonije, neobiĉnu arhitekturu, odeću i hranu; uoĉa vaju velike razlike izmedu bogatstva vladajuće klase (boljari) i osiromašenih seljaka, ogromna prostranstva. Ruska klima izazi va strah mnogih, a nju ne moţe da iz obiĉan ĉovek. Za vreme zime „videćete kako mnogi padaju mrtvi na ulicama, mnoge put nike donose u gradove ukrućene i mrtve na r_jihovim sankama. Medvedi i vukovi, prisiljeni gladu, izlaze iz šuma u ĉoporima, ulaze u sela, kolju i uništavaju sve što nadu“, piše jedan putnik. Rusi piju neobiĉna pića - kvas i medovinu i ţive u drvenim pri mitivnim kućama koje ĉesto nestaju u poţarima. Prilikom napa da Tatara na Moskvu (1571) grad za nekoliko ĉasova nestaje u poţaru. Jedan engleski pesnik opisuje ljude kao surove, zemlju

114

prepunu kaludera, kaluderica i sveštenika, crkve ispunjene mnogim ikonama i freskama. To je neobiĉan svet, razliĉit od za padnoevropskog, na ivici civilizacije. Uprkos zlata, brilijanata i odeće vladari su polucivilizovani. Biĉevanje i maĉevanje pred stavljaju normalne pojave. S obzirom na velika prostranstva i obilje plodne zemlje, njena obrada je primitivna. Seljaci obraduju nekoliko godina jednu njivu, a potom prelaze na drugu. Oni su pokretljivi, prela ze velika rastojanja u potrazi za plodnijom zemljom i boljim rad nim uslovima; nekada ih prinudno preseljavaju na boljarska i carska imanja. To prouzrokuje nestajanje ĉitavih sela. Jedan putnik opisuje mnoga sela izmeĊu Moskve i Jaroslavlja (1553); SEVERNA I ISTOĈNA EVROPA 135 trideset pet godina kasnije tih sela više nema, a prostor postaje šuma. Povremeni udari krimskih Tatara završavaju se odvo denjem hiljada seljaka u ropstvo. Razvitak kmetstva u Rusiji ide svojim putevima. Za razliku od zemalja srednje Evrope (Poljska, Litvanija, Pruska), Rusija nije veliki izvoznik ţitarica u zapadnu Evropu. Trgovina se odvi ja preko Arhangelska, na Belom moru, ili Baltika, i veoma je ograniĉena. Ţitarice se izvoze u malim koliĉinama. Ipak, potraţ nja za njima stalno raste. Teritorijalno širenje Rusije i povećanje stanovništva stvaraju veliko unutrašnje trţište. Potraţnja u gra dovima raste, jer oni tokom veka rastu po broju i znaĉaju. Zem ljoposednici odgovaraju na to obradom novih površina i poja ĉanim pritiskom na seljaštvo. Istovremeno, snaga drţave raste, što nije sluĉaj u najvećem delu srednje Evrope, gde ona slabi. Ivan IV nareĊuje 1556. da svi zemljoposednici moraju da udu u drţavnu sluţbu. Ovo ĉinovniĉko plemstvo - dvorjani - koji svoje posede dobijaju od cara, zavisi od rada seljaka na njima. To do vodi do donošenja više zakona. kojima se kmetstvo uĉvršćuje do kraja veka. Rusko kmetstvo je svet za sebe; ono se ekonomski ne povezuje sa evropskim zemljama, ali svojim radom omogućava porast birokratije i vojne snage Rusije. Trijumf plemstva ima negativne posledice. Opterećeni kmetovi ĉesto beţe u pograniĉne oblasti nad kojima drţava nema vlasti. Krajem veka beţanje kmetova, najĉešće u daleki Sibir ili oblasti pod kontrolom kozaka, na jugu i jugozapadu, dostiţe vrhunac. „Mnoga sela i varoši su napušteni“, piše engleski pu topisac, „jer je narod pobegao u druge krajeve pod pritiskom krajnje teških nameta i rabota.“ Poĉetkom XVII veka drţava uspeva da smanji beţanje na minimum. Do tada u mnogim kra jevima seljaci uţivaju liĉne slobode, plaćaju porez i obavljaju vojnu sluţbu. Posle toga su vezani za zemlju i nemaju nikakva prava, nasuprot plemstvu koje uţiva skoro potpunu jurisdik ciju nad njihovim ţivotima. Plemstvo je sve: poslodavac, otac, sudija, car. Veliki slobodni prostori dovode do stvaranja najoštrijih društvenih razlika. Istovremeno, carevi ne dozvoljavaju plem stvu da stvara autonomne feudalne kneţevine i ponaša se kao

115

šljahta u Poljskoj. Oni uklanjaju nepouzdane, oduzimaju krupne posede; dodeljuju ih kao nagradu pojedincima za sluţbu u vojsci i administraciji. Tako se stvara klasa pomešĉika. Borba izmedu careva i krupnog plemstva - boljara - ima neke sliĉnosti sa politiĉkim borbama u zapadnoj Evropi. Osla njajući se na svoje velike posede, boljari nastoje da uĉvrste i pro šire svoja prava i privilegije na raĉun vladara. Carevi teţe da na metnu svoju vlast u zemlji. Upravljaju zemljom i ljudima kao privatnom svojinom. Ukidaju lokalne i provincijske autonomije i privilegije slobodnih gradova. Tamo gde ih ima, kao u sluĉaju Novgoroda, oni ih uništavaju (1478). Odsustvo lokalnih autono mija i slobodnih gradova olakšava trijumf apsolutizma. Ni crkva nije izuzetak. Na crkvenom saboru odrţanom 1503. crkva uspeva da odbrani svoju imovinu od sekularizacije koju predlaţe Ivan III (1462-1505). U ostalim pitanjima (izbor mitropolita, pravo sazivanja sabora, jurisdikcija u pitanju hereze) crkva priznaje apsolutnu vlast vladara. Obraĉun izmedu careva i boljara je neminovan. Sukob iz meĊu boljara i dvorana oko vlasti nad kmetovima ubrzava taj obraĉun. Već za vladavine Vasilija III (1505-1533) prava i privi legije krupnog plemstva i crkve poĉinju da se smanjuju. Taj pro ces dobija oštre vidove za vladavine Ivana IV Groznog. Prvi kru nisani „car svih Rusa“, Ivan IV, ima liĉne razloge za obraĉun sa boljarima. Za vreme svog maloletstva (1533-1547) on podnosi njihova poniţavanja i uvrede. Ivanov karakter pomaţe da se ob jasne njegovi postupci prema podanicima, ukljuĉujući boljare. On ima ĉeste nastupe ludila, zaslepljenosti, osvetoljubivosti. Du boka religioznost ga ne spreĉava da biĉuje i muĉi sveštenike ili ubija svoje ţrtve za vreme bogosluţenja. Ubija sina naslednika, a ponekad pada u duge nastupe melanholije. Nemilosrdno pljaĉka Novgorod, drugi grad po veliĉini, na glas o nelojalnosti njegovih stanovnika. Ivan IV ima odreden stav o apsolutnoj poslušnosti vladaru,, uveren da boţanska vlast uĉi da „sluga mora da sluša gospodara“ (1564). U takvim postupcima postoji jasna namera. Ivan podstiĉe svirepost sa ciljem da uspostavi premoć centralne vlasti. Stvara 1565. posebnu organizaciju - opriĉnina - koju saĉinjava oko šest hiljada njegovih pristalica, kojima deli zemlju otetu od boljara. Otimanje njihove zemlje i progoni odvijaju se sa krajnjom suro vošću; hiljade njih su pobijeni i proterani sa svojih imanja; neki dobijaju zemlju u udaljenim pograniĉnim oblastima. Takva poli tika krši moć boljara i jaĉa poloţaj ĉinovniĉkog plemstva. Otuda njegov naziv Grozni. U oblastima pod kontrolom opriĉnine, tj. oko polovine drţavne teritorije, Ivan IV zavodi apsolutistiĉku vlast. U drugoj polovini, boljarska duma - Zemšĉina - nastavlja sa radom. Ivan saziva Zemski sabor, predstavniĉko telo sliĉno onima u zapadnoj Evropi. Njegovi ĉlanovi su mahom vladini slu ţbenici. U ekonomskom pogledu Ivanova politika ima katastrofal ne posledice. Ona ubrzava raspad ruskog sela i seljaštva; se

116

ljaci beţe izvan domašaja zakona, pa neki krajevi ostaju pusti. Opriĉnina nije centralna vlada koja upravlja zemljom. Ona slabi vojnu moć Rusije i objašnjava tatarski upad u Moskvu (1571). Ivanova autokratska vladavina izaziva „veliko neraspoloţenje i smrtne mrţnje“, piše engleski ambasador (1588). Ivanov sin Fjo dor (1584-1598) je maloumnik, za ĉije vladavine poĉinje „vreme nemira“, epoha aristokratske reakcije protiv carskog samodr ţavlja. Ona traje od 1584. do 1613. Fjodorov ujak Boris Godunov upravlja Rusijom ĉvrstom rukom. Posle Fjodorove smrti u zemlji vlada anarhija, i poĉinje graĊanski rat izmeĊu dvora i boljara. Oni ţele da upravljaju Rusijom kao šijahta u Poljskoj. Zemski sabor bira nove careve, dok Poljaci i kozaci upadaju u Rusiju, pljaĉkaju i nameću za careve svoje ljude. Najznaĉajnija veza Rusije sa zapadnom Evropom je hriš ćanstvo. Ruska pravoslavna crkva gleda na katoliĉanstvo sa ve likom sumnjiĉavošću. Ona priznaje carigradskog patrijarha za svog poglavara. Posle pada Vizantije (1453) ruska crkva se pred stavlja kao duhovni naslednik pravoslavlja i istinskog hrišćan stva. Iz toga proistiĉu univerzalne pretenzije ruskog carstva. Njih razvija pravoslavna crkva i one dobijaju potpuni izraz u pi smima monaha Filoteja u prvim decenijama XVI veka. Filotej tvrdi da je Vizantija izdala hrišćansku veru potpisivanjem unije sa Rimom. Ruska crkva je jedini pravi naslednik hrišćanstva, ĉiji se centar nalazi u Moskvi. Ona je „treći Rim“ i „grad boţji“. Raz vija se mitologija koja treba da potvrdi takve pretenzije. Cari gradski patrijarh prihvata krunisanje moskovskog mitropolita za patrijarha (1588). Zbog neprijateljstva prema papstvu, Rusi pokazuju veće naklonosti prema protestantskim trgovcima i di plomatima (Englezi, Nizozemci, Skandinavci, Nemci) nego pre ma katolicima. Iako oprezno, ruski carevi prihvataju univerzalistiĉke pre tenzije. Velike sile (Nemaĉko Carstvo, Turska, Poljska) odbacuju takve pretenzije, Engleska ih ne uzima obziljno, dok ih male drţave (Hanza, Livonski red) priznaju. Ivan III ima na svom pe ĉatu vizantijskog dvoglavog orla; on prvi upotrebljava carsku ti tulu. Takve pretenzije ĉesto se opravdavaju verskim razlozima. Ivan III pravda napad na Novgorod (1471) namerom da spreĉi da nravoslavni ţitelji priznaju vlast katoliĉkog kralja. Sliĉno postu pa Ivan IV u sluĉaju Kazana. Uzdizanje Rusije u XV i XVI veku izaziva primetne terito rijalne promene i poremećaj ravnoteţe sila u pojedinim oblasti ma. Već Ivan III pokazuje naglašene teritorijalne pretenzije. Pri paja Ruskoj drţavi Novgorod (1478-1484), osvaja Tver (1478), uništava moć kazanskih Tatara na Volgi i upada u Ukrajinu (1503) sa ciljem da zauzme Kijev. Njegov sin Vasilije III (1503 1533) nastavlja Ivanovu ekspanzivnu politiku. Vasilije zauzima Pskov (1510), Rjazan (1521) i Smolensk (1533). On pretvara Rusi ju u veliku silu. Najambicioznije osvajaĉke planove i uspehe ima Ivan IV Grozni. Nakon obraĉuna sa svojim protivnicima u zemlji, Ivan

117

preduzima ratne operacije na raznim stranama. On ruši Kazan ski (1552) i Astrahanski (1556) kanat, poslednje ostatke Zlatne Horde. Time stavlja pod kontrolu Rusije ogromne teritorije u sli vu Volge, otvara trgovaĉke puteve u srednju Aziju i preko Urala u Sibir i Pacifik. Ruski uspesi na jugu izazivaju veliku zabrinu tost u Carigradu. Postaje jasno da se na severoistoku stvara veli ka drţava; ona ugroţava puteve hadţija i trgovinu srednje Azije i preti da poremeti ravnoteţu izmeĊu Turske i Persije. Šezdesetih godina Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir, posvećuje veliku paţnju Rusiji. Turska pokušava, iako bez uspeha, da izgradi ka nal Volga - Don sa ciljem da poveţe Crno sa Kaspijskim morem, olakša napade na Rusiju i Persiju i oslobodi Astrahan. Ivanovi planovi za proširenje na zapadu nailaze na smetnje zbog postojanja snaţnih kozaĉkih odreda i Poljaka. Na severoza padu on ţeli da iskoristi slabosti Livonskog reda i izvede Rusiju na Baltik. To je prilika da se oslobodi posredniĉkog poloţaja Hanze i uspostavi direktan dodir sa zapadnom Evropom. IzmeĊu 1558. i 1582. Rusija ratuje u Livoniji sa razliĉitim uspehom i u savezništvu sa raznim drţavama. To dovodi do poremećaja rav noteţe izmeĊu Švedske, Danske, Poljske i Hanze. Posle poraza kod Vendena (1582), Ivan IV odustaje od daljih borbi. Posle nje gove smrti Turci pokušavaju da iskoriste nemire u Rusiji i povra te izgubljene oblasti. Istovremeno, smanjuju se ruske pretnje na Baltiku. U Poljskoj je primetan strah od ruske moći.

118

IX

OSMANSKO CARSTVO

Počeci. - Po svojoj politiĉkoj i društvenoj strukturi, drţav noj organizaciji i oblicima verskog ţivota, Osmansko Carstvo se bitno razlikuje od ostalih evropskih drţava. Ideja svetog rata predstavlja vaţan ĉinilac u osnivanju i razvitku otoman ske drţave. Sveti rat je verska obaveza, pa su osvajanja oprav dana. Bog nalaţe muslimanima da šire islam oruţjem, a osva-janje i pokoravanje hrišćanskih drţava predstavlja osnovnu duţnost. Osvajanje hrišćanskih naroda ne zahteva njihovo po krštavanje. Iako moraju da plaćaju posebne namete, pravo slavni i muslimani uspevaju da oĉuvaju svoje ustanove, slobode, imovinu i veru. Turski zakoni štite seljaka kao poreskog ob veznika, a lokalni nameti koji postoje u osvojenim zemljama ukidaju se. Politiĉka, ekonomska i vojna struktura izgraduje se sa ciljem osvajanja. Kao vrhovni poglavar, sultan oĉekuje potpunu poslušnost od svojih podanika. Janiĉari (pešadija) i spahije (konjica) saĉinjavaju osnovno jezgro turske vojske. U poĉetku ih ima izmedu dvanaest i pet naest hiljada, a kasnije se njihov broj povećava. Janiĉari, prva stajaća vojska u Evropi, daju veliku prednost Turskoj u njenim osvajaĉkim planovima. Njima se zabranjuje da se ţene, stvaraju porodice, bave trgovinom i zanatima, kako bi svakog trenutka bili spremni za rat. Najveći deo vojske saĉinjavaju nosioci tima ra, imanja koja se daju za vojniĉku sluţbu; oni nisu nasledni i posle smrti njihovih nosilaca daju se drugima. Sultan ima pravo da preprodaje timare, iako vremenom to postaje sve teţe. No sioci timarskih prava imaju interes da stalno ratu u, šire granice Carstva i tako obezbede zemlju za nove timare. Ţitelji Egejskih ostrva sluţe u mornarici. Postoje i pomoćni odredi i neregu larne trupe. Sredinom XIV veka Osmanska drţava se uĉvršćuje na Bal kanskom poluostrvu i prestaje da bude jedna od graniĉnih drţa va u Maloj Aziji; zauzima Galipolje 1354, odakle nastavlja sa prodorima na Balkan i do kraja XIV veka osvaja njegov najveći deo. Mnoge drţave postaju turski vazali i do 1402. priznaju nje nu vlast. Prodor u Evropu prati istovremeno širenje u Aziji. Po raz Bajazita kod Angore (1402) dovodi do kratkotrajnog opada nja osmanske moći. Do sredine XV veka Osmansko Carstvo se potpuno oporavlja i 1453. ruši Vizantiju i osvaja Carigrad. Ubrzo dolazi do pada srpske despotovine (1459) i kraljevine Bosne (1463) pod tursku vlast. Zauzeće Carigrada, koji postaje prestonica Carstva, daje ogroman ugled sultanu Mehmedu Osvajaĉu (1451-1481). On sebe

119

smatra jedinim legitimnim naslednikom Rimskog Carstva. Tvrdi da „svetsko carstvo mora da bude jedno, sa jednom verom i vlašću. Jedino Carigrad moţe da ostvari to jedinstvo.“ S takvim stavom na umu, Sulejman Veliĉanstveni (1520-1566) odbija da prizna Karla V za cara Rimskog Carstva i priznaje ga samo kao kralja Španije. Time osporava Karlove pretenzije nad hrišćan skim svetom. Mehmed Osvajaĉ ţeli da objedini islamske, turske i rimske tradicije univerzalne drţave. Pripajanjem Sirije, Egipta i Arabije, sultan Selim (1512-1520) postaje ĉuvar islamskih tradi cija i uzima titulu kalife. Sulejman se naziva „kalifom muslima na“, ĉime se izdiţe iznad ostalih muslimanskih vladara. Kalifat dobija novo znaĉenje. Uprkos svih nastojanja sultani ne uspeva ju da ujedine islamski svet (Persija, Indija - Mogulsko Carstvo). Selim i Sulejman pruţaju podršku muslimanskim vladarima koji se nalaze u sukobu sa evropskim drţavama (Portugalija, Rusija). Mehmed Osvajaĉ je svestan politiĉkog i strategijskog znaĉa ja Carigrada i ţeli da ga iskoristi. Uklanja sve lokalne vladare na Balkanskom poluostrvu i u Aziji. Na Balkanu nastoji da umanji uticaj Ugarske, ali ne uspeva da zauzme Beograd (1456). Mehmed teţi svetskoj dominaciji. Posle njegove smrti (1481) dolazi do su koba izmeĊu njegovih sinova u kome uĉestvuju elitne janiĉarske trupe. Zemlja je iscrpljena stalnim ratovima, što dovodi do pobu ne janiĉara, koji na presto dovode Bajazita II. On osvaja teritorije na Balkanu i vodi ratove protiv mameluĉkog sultana u Egiptu. Njihov rivalitet dugo traje. Stalni Bajazitovi ratovi dovode do mo dernizacije turske vojske i njenog naoruţavanja vatrenim oruţ jem. Krajem XV veka Bajazit ratuje sa Venecijom, a njegove trupe zauzimaju morejske luke Modon i Koron. Turska kao velika sila. - Krajem XV veka Osmansko Car stvo igra sve znaĉajniju ulogu u evropskoj politici. U prvoj fazi italijanskih ratova, Turci su prisutni kao saveznici Milanskog vojvode i napuljskog kralja protiv Francuske. Za vladavine Bajazita II (1481-1512) Turska znaĉajno ekonomski napreduje. Jedrene i Bursa postaju znaĉajni trgovaĉki centri. Bajazit uĉvr šćuje Mehmedova osvajanja i priprema zemlju za veliku osva jaĉku politiku Selima I i Sulejmana Veliĉanstvenog. On moder nizuje tursku flotu. Selim I sreĊuje unutrašnje prilike u zemlji i uklanja svoje rivale. Nanosi teţak poraz šahu Ismailu u Kaldiranu (1514) i osvaja velika prostranstva od Erzeruma do Dijarbekira. Selim nastavlja rat protiv mameluĉkih sultana (1516) i zauzima Siriju i Palestinu. Iz Sirije turska armija prelazi u Egipat, gde pobeĊuje mameluĉkog sultana Tumanbeja (1517). Egipat i Hedţaz prizna ju Selimovu vlast, a posed nad Mekom i Medinom uĉvršćuje os mansku premoć u arapskom svetu. Islamski verski zakoni domi niraju u politiĉkom ţivotu Turskog Carstva. Selimova osvajanja obezbeĊuju tursku kontrolu nad unosnom tranzitnom trgovinom sa Istokom. Drţavni prihodi se udvostruĉuju, što omogućava no vom sultanu da vodi stalnu osvajaĉku politiku.

120

Svojim prisustvom na Balkanu, Sredozemlju, u Egiptu i osvajanjima u srednjoj Evropi i Podunavlju, Osmansko Carstvo postaje nezaobilazan ĉinilac u evropskoj politici. Vladari iz di nastija Habsburgovaca i Valoa suoĉavaju se sa stalnim turskim prisustvom i oruţanom silom. Rivalitet Habsburgovaca i Valoa (Karlo V, Fransoa I) olakšava turska osvajanja i prodor u Podu navlje i srednju Evropu. Turska vojska zauzima Beograd (1521), a naredne godine ostrvo Rodos (1522). Poraz Francuza kod Pavi je i zarobljavanje Fransoa I (1525) otvaraju put tursko-francu skoj saradnji. Sulejman i Fransoa nastoje da spreĉe dominaciju Nemaĉkog Carstva i oĉuvaju ravnoteţu sila u Evropi. Naredne godine Sulejman predvodi veliku armiju protiv Ugarske, nanosi teţak poraz njenoj vojsci u bici kod Mohaĉa (1526) i zauzima Bu dim. Ugarski sabor bira za kralja Jovana Zapolju, erdeljskog vojvodu. Deo ugarskog plemstva bira nadvojvodu Ferdinanda, Karlovog brata, za kralja Ugarske i proteruje Zapolju iz Budi ma. Sulejman preduzima novi pohod protiv Ugarske i vraća na presto Jovana Zapolju, koji postaje turski vazal (1529). Turci nastavljaju vojne operacije prema Beĉu, opsedaju grad, ali bez uspeha. Borba izmeĊu Habsburgovaca i Turaka se nastavlja. Na kon Ferdinandovog upada u Ugarsku (1531) Sulejman pokreće veliku vojsku i stiţe na oko 100 km od Beĉa (1532). Istovremeno poĉinju borbe na Sredozemlju. Admiral Andrea Dorija, u sluţbi Karla V, zauzima Koron, što navodi Sulejmana da na ĉelo turske flote dovede ĉuvenog gusara i osvajaĉa Alţira, Hajredina Barba rosu. On ima nareĊenja da saraĊuje sa franeuskom flotom. Nekoliko godina kasnije (1536) Turska i Francuska zakljuĉuju ugo vor o savezu. Francuska uţiva poloţaj prijateljske drţave sa pra vom trgovine u Turskom Carstvu. UtvrĊuju se osnovi politiĉke i vojne saradnje. U Evropi se savez sa Turskom smatra izdajom hrišćanstva. Flote dve zemlje saraĊuju u operacijama u Albaniji i Italiji (1537). Naredne godine Barbarosa nanosi poraz neprija teljskoj carskoj floti kod Preveze, posle koga Turska postaje neo sporni gospodar Sredozemlja. Turska i Francuska saraduju u borbama izmeĊu 1541-1544. Posle Zapoljine smrti (1541) Ferdinand osvaja Ugarsku, što navodi Sulejmana da povede novu vojsku protiv Habsburgovaca. Ugarska postaje provincija Turskog Carstva pod upravom begler bega. Novi napad poĉinje 1543. na kopnu i moru. Turska flota pod komandom Hajredina Barbarose operiše duţ juţnih obala Fran cuske. Zbog pogoršanja odnosa sa Persijom, Sulejman zakljuĉuje mir (1547) i prepušta Ferdinandu deo Ugarske pod uslovom da plaća godišnji tribut. Novi rat izbija 1550. zbog Erdelja, a završa va se stvaranjem Temišvarskog beglerbegluka (1552). Naslednici Fransoa I nastavljaju saradnju izmedu Turske i Francuske. Prisustvo Turske u Podunavlju i srednjoj Evropi ima zna ĉajnu ulogu u širenju reformacije u Nemaĉkoj. Sulejman podrţa va nemaĉke kneţeve u borbi protiv Karla V i podstiĉe ih da saraduju sa Francuskom. On smatra protestante bliskim mu

121

slimanima, koji se bore protiv idola i papstva. Podrška pro testantima je vaţan ĉinilac u Sulejmanovoj politici u Evropi. Ona podstiĉe njeno politiĉko nejedinstvo i slabi unutrašnju snagu Habsburške drţave. To olakšava širenje kalvinizma u Ugarskoj. Turski pritisak olakšava priznanje protestantizma. Savezništvo i ratovi Sulejmana dovode do znaĉajnog širenja sistema ravnoteţe sila u Evropi. Na vrhuncu moći granice Osmanskog Carstva pro teţu se od Dona i Dunava do Adenskog zaliva i Tigra, od Persij skog zaliva do Sahare i Atlaskih planina. Opadanje turske moći. - U poslednjirn godinama Sulejma nove vladavine opadanje turske moći postaje oĉevidno, a njegova namera da obezbedi dominaciju Turske u svetu doţivljava poraz. Ugovor u Kato-Kambreziju (1559) i poĉetak verskog rata u Fran cuskoj lišavaju Tursku i Sulejmana najvaţnijeg saveznika. Neu spesi kod Malte (1565) i Sigeta (1566) su prvi znaci slabosti Car stva. Sulejmanova smrt to potvrduje, iako osvajanje Kipra (1571) podstiĉe nove nade. Istovremeno evropske sile stvaraju Sv. ligu, ĉija flota pod komandom don-Huana Austrijskog nanosi teţak po raz turskoj floti u bici kod Lepanta (1571). Od ukupno 230 brodo va, Turska gubi oko 200. Ona brzo nadoknaduje izgubljene brodo ve i gradi novu flotu, što pokazuje njenu finansijsku snagu. Do poĉetka XVII veka Osmansko Carstvo vodi dugotrajne i teške ratove protiv Persije i Nemaĉkog Carstva u Evropi. Pogra niĉni sukobi dovode do rata 1593. On traje do 1606, kada Turska zbog iscrpljenosti, nemira u zemlji i pritiska Persije zakljuĉuje mir u Ţitvi. Odriĉe se prava nad delom Ugarske i Austrija pre staje da plaća godišnji tribut od 30.000 dukata. U istom raz doblju Turska gubi svoj nadmoćni poloţaj u Sredozemlju. Filip II je snaţan protivnik, iako sve više okreće paţnju na Atlantski okean. Pomorci iz severne Afrike (Tripoli, Tunis, Alţir) sve ma nje saĉinjavaju deo pomorskih snaga, već poĉinju da se bave gu sarstvom. Gusari hrišćanskih zemalja (Englezi, Nizozemci, vite zovi Jovanovci) ugroţavaju saobraćaj izmedu turskih oblasti na Levantu. Jaĉanje mameluĉkih sultana u Egiptu i drugim krajevi ma ukazuje na slabljenje centralne vlasti u udaljenim delovima Carstva. Neprekidni ratovi i ogromni rashodi prevazilaze finan sijske i materijalne mogućnosti Carstva. U sukobu oko domina cije nad trgovinom zaĉinima u Indijskom okeanu Turska gubi svoj dotadašnji poloţaj, a prelazak glavnih puteva svetske trgo vine na Atlantik dovodi do njene politiĉke i ekonomske izolacije. Glavni razlozi opadanja turske moći nalaze se u unutra šnjim slabostima. Do osamdesetih godina XVI veka postoji rav noteţa u turskom društvu, koje ne teţi promenama već oĉuvanju postojećeg stanja. Svi društveni slojevi znaju svoja prava, obave ze i prihode; proizvodaĉi uţivaju zaštitu vlasti, društvo zadovo ljava svoje osnovne potrebe, a uvoz je mali (tkanine, svila, zaĉini, krzna). Krajem XVI veka stanje se potpuno menja, pa osmanski sistem zapada u krizu. Raste otpor sultanu, zanemaruju se zako ni, pljaĉka se drţavna imovina i otima od naroda. Svirepost, ko

122

rupcija, podmitljivost postaju normalna pojava. Pored ovih, po stoje i drugi razlozi koji objašnjavaju opadanje otomanske drţa ve. Porast stanovništva od 40% u selima i 80`% u gradovima zna ĉajno je opteretio zemljišni posed i doveo do povećanja nezapo slenosti u gradovima. Krajem XVI veka timarski sistem, koji odreduje vojni i politiĉki poredak i poreski sistem, brzo propada. Raja, poreski obveznik, ulazi u vojsku, prestaje da obraduje zemlju i plaća porez. Broj timara se smanjuje, a time i broj spahi ja, temelja turske vojske. Prestanak osvajanja dovodi do poste penog propadanja društvenog i vojnog sistema Carstva. Timari postaju nagrade koje provincijski guverneri daju svojim štićeni cima i prijateljima, koji ne obavljaju vojne duţnosti. Janiĉari po ĉinju da se ţene, bave trgovinom i zanatima, postepeno poĉinju da se upliću u politiku. Oni prisiljavaju Murata III (1574-1595) da ţrtvuje svoje ministre, a 1622. ubijaju Selima II. Stari turski pisci pripisuju propadanje drţave slabljenju sultanove vlasti, što je naroĉito vidljivo u vreme slabih sultana, koji svojim vezirima i savetnicima ustupaju velika ovlašćenja. Korupcija je jedan od glavnih razloga opadanja drţavne struk ture i administracije. Za stare pisce sultan predstavlja oliĉenje liĉne i drţavne vlasti, oni traţe njihovu obnovu, kao i primenu starih zakona i propisa. Pravi razlozi nemira i slabljenja drţave su drukĉiji. Spahije nisu u stanju da se nose sa vatrenim oruţjem evropskih armija. Porta preduzima mere da janiĉare naoruţa vatrenim oruţjem; njihov broj se stalno povećava, od 16 na 37 hiljada ljudi u vreme Sulejmana i njegovih naslednika; istovremeno, broj spahija opa da sa 87 na 45 hiljada. Posle 1590. najelitnije turske jedinice su naoruţane vatrenim oruţjem, a stare strukture gube znaĉaj (vojnuci, muselimi, spahije). To remeti strukturu drţave i dru štva. Plate trupama zahtevaju nove izvore prihoda i uvoĊenje poreskih daţbina. Mnogi timari postaju vakufi, što dovodi do smanjenja drţavnih prihoda. To stvara stalni deficit i dovo di do kvarenja novca. Prihod drţavne blagajne iznosi polovinu onog iz 1534. Vlada nameće nove poreze (dţizija). To izaziva nove probleme jer lokalni komandanti i beglerbegovi pljaĉ kaju narod. Posledica toga su mnoge pobune i nemiri širom Carstva, a najviše u Anadoliji. Razbojništvo postaje normal na pojava. Uticaj Evrope dovodi do raspada osnovnih ustanova Os manskog Carstva. Njegovi vladajući slojevi, sputani tradici onalnim shvatanjima o drţavi, ne shvataju moderne privredne tokove i probleme. Turska otvara svoje trţište evropskim proi zvodima, što dovodi do njene ekonomske zavisnosti od Evrope. Porta ne podstiĉe izvoz. Turska nije u stanju da se oslobodi vred nosti i shvatanja Bliskog istoka, a njeni drţavnici ne razumeju evropske duhovne procese. Krajem XVI veka klasiĉna osmanska drţava se raspada, a prilagoĊavanje novim okolnostima dovodi do još dublje krize.

123

Temelji Osmanske drţave. Razvitak drţave dovodi do promene njenog osnovnog koncepta. Odbrana i širenje islama zahtevaju doslednu primenu šerijatskog (verskog) prava. Admi nistrativni i pravni poslovi nalaze se u rukama ulema koji su tumaĉi šerijatskog prava. Svaka novina nailazi na oštru kritiku pristalica bliskoistoĉnog shvatanja drţavništva i uprave u drţavi koja se nalazi u naglom usponu. Osnovi tog shvatanja su snaţna vojska i bogatstvo. To zahteva da narod stalno napreduje i da ze maljski zakoni budu pravedni. Podanik mora biti zaštićen od ne zakonitog oporezivanja, u ĉemu sultan ima posebnu duţnost. Ta kva politika odrţava i jaĉa sultanovu moć, koja se smatra osno vom društvenog sistema. Osmanski sultani smatraju svoje podanike rajom kojom mora da se upravlja u skladu sa šerijatskim pravom. Društvo se deli na dve grupe: oni koji ne plaćaju poreze (sulta, ministri, guverneri) i oni koji ih plaćaju-raja. U osvojenim oblastima na rod se deli na vojnu klasu i raju. Prvi se nalaze u sultanovoj slu ţbi i obuhvataju verska lica, ĉinovnike, njihove porodice, rodake i robove. Oni uţivaju poreska izuzeća i olakšice za svoje sluţbe drţavi. Oni koji se bave trgovinom i poljoprivredom, hrišćani i muslimani, na Balkanu i Anadoliji, smatraju se rajom i plaćaju poreze. Moguć je prelazak iz poloţaja raje u vojnu klasu, ali je to veoma retka pojava. Pored šerijatskog prava, postoji i sultanovo pravo - kanun, zakoni koje oni donose po svojoj ţelji. Ono je odvojeno od šerijat skog prava i temelji se na racionalnim osnovama. Kanuni odre duju pitanja iz javnog i upravnog prava. Kodifikacija ka nun-nama obavlja se krajem XV veka, a u preambuli se istiĉe da je to potrebno za napredak u svetovnim pitanjima i uredivanje odnosa medu ljudima. Kanun-name su u skladu sa naĉelima še rijata, odnose se na odredena pitanja društvenih grupa i Carstva u celini. Najveći deo izdaje drţavna vlast uz sultanovu sagla snost. Porezi i popisi stanovništva podstiĉu izdavanje kanun-na ma. To naroĉito vaţi za novoosvojene zemlje. U njima se opisuju lokalni obiĉaji i zakoni, ukidaju se oni koji su u suprotnosti sa šerijatskim pravom i osmanskim zakonima. To vaţi za sve osvo jene zemlje (Anadolija, Egipat, Sirija, Ugarska). Mnogi raniji za koni ostaju na snazi. U Srbiji i Bosni ostaju na snazi srednjove kovni rudarski zakoni, dok Vlasi zadrţavaju svoj raniji poloţaj. Nadzire se stanje u svakom sandţaku, glavnoj upravnoj je dinici u Carstvu. Svaka ima posebne propise, koji se vremenom ujednaĉuju sa kanun-namama. Najveći deo odredbi odnosi se na prikupljanje poreza, timare, poloţaj raje, izuzeća od plaćanja poreza. Mehmed Osvajaĉ objavljuje dve kanun-name (1454, 1476); u njima su sakupljeni svi propisi u vezi ovih pitanja. Dru ga kanun-nama opisuje drţavnu organizaciju, funkcije, zvanja, prerogative, protokol, kaţnjavanje. Kasniji dodaci dopunjuju Mehmedove kanun-name. Osnovno naĉelo je da „raja i zemlja pripadaju sultanu“, ĉime mu se obezbeduje apsolutna vlast nad njima. To omogućava stvaranje timarskog sistema i kontrolu nad

124

vakufima i privatnim posedima. Mnoge odredbe štite raju (selja ke) od pritiska vojnih starešina i preteranih poreskih davanja. Kriminalni zakon jedinstven je za ĉitavo Carstvo. Za krup ne prestupe (ubistvo, silovanje, pljaĉka) predvidaju se smrtne kazne i sakaćenja, dok se za braĉna neverstva, pijenje vina, sitne krade propisuju novĉane kazne, batinjanje, veslanje na galijama. Kadije sprovode zakone i sude u skladu sa šerijatskim pravom. Muĉenje se dozvoljava, a kaţnjavanje ĉitavih sela se primenjuje kada se ne pronaĊe krivac. Svaka presuda mora da bude pisana. Moć kadije i njegova odluka su presudni. Centar drţavne vlasti je sultanova palata. U njoj se donose najvaţnije odluke, o ratu i miru, politici, nasledstvu. Sultanova reĉ je presudna: on moţe da uzdigne i uništi svakog svog sarad nika. Imenuje vezire kao najbliţe saradnike i na njih prenosi ši roka ovlašćenja. Ustanova devširme - prikupljanje hrišćanske dece i njiho vo prevoĊenje u islam - predstavlja poseban vid obezbeĊenja bi rokrata, ĉinovnika i vojnika. To se smatra vanrednim nametom na raju. Deca stiĉu posebno obrazovanje u Carigradu i Jedrenu, a izuzetno sposobni stiĉu visoke politiĉke i vojne poloţaje u Car stvu (Mehmed-paša Sokolović). Godišnje odlazi u Carigrad iz meĊu 1000 i 3000 dece, a Evropljani sa uznemirenošću posma traju ovu obavezu raje. Carski savet, prvobitno zamišljen kao vrhovni sud, je naj više vladino telo. Porta je mesto u kome sultan sluša ţalbe i obavlja drţavne poslove. Svi gradani, bez obzira na poloţaj, mogu izneti svoje zahteve savetu. Ispitivanje tuţbi i ţalbi smat ra se najvaţnijom obavezom saveta. Najvećim delom se ras pravlja o prikupljanju poreza, njihovoj visini i pritiscima lo kalnih ĉinovnika na raju. Od sultana se oĉekuje da ispravi sve zloupotrebe. Carski savet obavlja poslove kabineta, raspravlja i donosi odluke o svim drţavnim pitanjima. Snaţenje drţavne vlasti, oĉu vanje unutrašnje bezbednosti i zaštita od spoljašnjih neprijatelja spadaju u duţnosti vezira. Sednicama vezira u savetu prisustvu je i rumelijski beglerbeg i veliki admiral - kapudan-paša. Veziri sprovode sultanova ovlašćenja u politiĉkim pitanjima. Veliki ve zir istupa kao sultanov zamenik. On ima pravo da sasluša i odlu ĉuje o svim prigovorima i zahtevima, a neke odluke moţe da do nosi bez dogovora sa sultanom. Kad predvodi armiju na bojnom polju, veliki vezir ima najveća ovlašćenja. Pre nego što donese neku vaţnu odluku, veliki vezir mora da se konsultuje sa drugim ĉlanovima saveta. Ima pravo da vrši nadzor nad svim drţavnim nadleštvima. Privreda i društvo. - Već u srednjem veku odvija se, preko Anadolije, ţiva trgovina izmedu Istoka i Zapada. Razliĉitim putevima prenose se luksuzne tkanine iz Flandrije i Firence i svila iz Kine i Persije. Kasnije, najvaţnije mesto zauzima trgo vina zaĉinima. Javljaju se znaĉajni centri (Bursa, Efes, Smir

125

na), u kojima Mleĉani i Đenovljani imaju svoja trgovaĉka pred stavništva. Carigrad, Damask, Alep, Aleksandrija postaju vaţne luke preko kojih se odvija trgovina svilom, brokatima, vunenim tkaninama i zaĉinima. Karavanski putevi poĉinju i završavaju se u tim gradovima i lukama. Trgovina zaĉinima obavlja se direktno sa Indijom i Indone zijom. Turska flota štiti krajeve kroz koje prolaze karavanski putevi od pokušaja Portugalaca da se u njima uĉvrste. Intenziv na trgovina zaĉinima donosi Turskoj znaĉajne prihode od carine. Damask dobija 1562. na ime carine sumu od 120.000 dukata. Po red zaĉina, trguje se drvetom, gvoţdem, tepisima, opijumom, su vim voćem, krznima, voskom, katranom. U ekonomskom ţivotu Carstva Sirija i Egipat igraju vaţnu ulogu. Egipat snabdeva hra nom Carigrad, koji ima preko 100.000 stanovnika. Sirija i Egipat obezbeduju 1528. jednu trećinu budţetskih prihoda Carstva. Uprkos ĉestih ratova sa Venecijom, ona dugo ostaje glavni trgovaĉki partner Carstva. Venecija uţiva odreĊene privilegije u trgovini i dominira u prometu zaĉinima. Svojim izobiljem i bo gatstvom levantsko trţište privlaĉi trgovce Engleske, Francuske i Nizozemske. Francuzi uţivaju široke trgovaĉke privilegije u Carstvu, što dovodi do ugroţavanja poloţaja Venecije. Poĉetkom XVII veka obim francuske trgovine sa Carstvom dostiţe trideset miliona livri. Engleska Levantska kompanija (1581) trguje na Levantu i postepeno stiĉe snaţan poloţaj, prevazilazeći Francu sku i Veneciju. Sultani ulaţu velike napore da svoje prestonice (Bursa, Je drene, Carigrad) pretvore u velike gradove i trgovaĉke centre. Posle zauzeća Carigrada (1453), Mehmed Osvajaĉ privlaĉi u nje ga stanovništvo, vraća oduzetu imovinu, daje verske slobode, na reĊuje doseljavanje stanovnika iz provincija, pre svega bogatih trgovaca i zanatlija. Tokom XV i XVI veka sultani podstiĉu useljavanje Jevreja u Carigrad. U gradu postoje potrebne usta nove - mošeje, medrese, bolnice, vodovod, putevi, mostovi kao i karavan-saraji, kupatila, mlinovi, klanice. Gradeći mnoge usta nove, trgove, bolnice i drugo sultani pretvaraju Carigrad u me tropolu, koja u drugoj polovini XVI veka dostiţe 800.000 ljudi. Porast stanovništva je tako brz da u XVII veku sultani moraju da kontrolišu njegov priliv u grad. Problem snabdevanja grada, dvora i vojske hranom, sirovinama i vodom postaje sve pri metniji. Drţava odreduje cene dobara, a njih mogu da uvoze odre deni trgovci; zabranjuje se krijumĉarenje. Potrebe Carigrada do vode do stvaranja integrisane privrede u Carstvu. U gradu se razvija industrija za preradu vune, svile i pamuka. Kao centar Carstva, Carigrad se povezuje mreţom puteva sa najudaljenijim krajevima: Balkan, Anadolija, Arabija. Njima se kreću trgovaĉki karavani, putnici, vojske. Putevi se odrţavaju u dobrom stanju. Putovanje kolima izmeĊu Carigrada i Beograda traje mesec dana. Pored puteva se nalaze karavan-saraji za smeštaj putnika i robe. Bezbednost na putevima odrţavaju derbendţije.

126

Proizvodne klase turskog društva saĉinjavaju zemljoradni ci, zanatlije i trgovci. Svaka klasa nosi odreĊenu odeću. Gradsko stanovništvo se deli, u skladu sa šerijatskim pravom, na musli mansko i nemuslimansko. U suštini, zanatlije i trgovci, bez obzi ra na versku pripadnost, saĉinjavaju jednu društvenu grupu i uţivaju jednaka prava. Pripadnici razliĉitih vera ţive u odvoje nim delovima grada. Na ĉelu njihovih verskih zajednica su ima mi, sveštenici i rabini. 7anatlijski esnafi igraju vaţnu ulogu u ţivotu gradova. Esnafi ne predstavljaju iskljuĉivo privrednu organizaciju i u svom radu se oslanjaju na podršku drţave. Strah od uvoĊenja novina prisiljava drţavne vlasti da podrţavaju tra dicionalnu esnafsku strukturu. Cena, kvalitet roba i drţavni pri hodi objašnjavaju takvo drţanje. To spreĉava raskid sa tradicio nalnim ograniĉenjima i razvitak burţoazije. Esnafi proizvode za ograniĉeno trţište, što uslovljava ograniĉenje proizvodnje i raspodele. Esnafi uţivaju monopolistiĉki poloţaj u gradu ili oblasti. Ulazak u esnaf i sticanje prava da se otvori radionica po vezani su sa mnogim teškoćama. Kulturni ţivot. - Osmanska drţava poklanja posebnu paţ nju verskom obrazovanju. Ono se stiĉe u medresama, gde se po red verskog stiĉu i znanja o naukama i jeziku. Mehmed Osva jaĉ osniva osam velikih medresa (1463-1470). Đaci su duţni da vreme provode u uĉenju. Pored carskih, postoje mnoge privatne medrese u gradovima i provinciji (Jedrene, Bursa, Plovdiv, Skoplje). Sredinom XVI veka Sulejman otvara dve specijalizo vane medrese, jednu za prouĉavanje Prorokove tradicije, a drugu za medicinu. Ulema igra znaĉajnu ulogu u društvenom i politiĉkom ţi votu Carstva. On obavlja duţnost interpretatora i provoditelja islamskih zakona (muftija, kadija). To zahteva posebno školova nje i razumevanje Korana kao vrhovnog zakona drţave. Koran i tradicija su temelji verske uĉenosti. Tradicija spu tava islamsku misao i spreĉava uvoĊenje nekih novina. U svojim tumaĉenjima islama, nauĉnici, mahom kadije, muftije i muderi si, raspravljaju o pravnim pitanjima i politici. Pitanje šiitske sekte privlaĉi posebnu paţnju nauĉnika. Obrazlaţe se opravda nost svetog rata, raspravlja o nadmoćnosti Muhamedovoj nad ostalim prorocima. Enciklopedije islamskih studija su vaţan oblik duhovnog stvaralaštva. Od drugih nauka podstiĉe se pro uĉavanje matematike i filozofije. Pokušaji ispoljavanja slobodne misli oštro se kaţnjavaju kao nešto što dovodi u pitanje tradicionalna mišljenja i vrednosti. Mola Mufti gubi glavu zbog sumnji da je politeista (1494). Turci prihvataju evropsku geografiju, koja se koristi u po litiĉke i vojne svrhe. Prevode se Kolumbove karte, a kasnije i drugi radovi iz toga podruĉja. Evropska medicinska znanja i me todi prodiru u Tursku tek u XVII veku, mahom preko prevoda. Oko Mehmeda Osvajaĉa okuplja se veliki broj uĉenih ljudi i sli

127

kara, meĊu kojima ima i Evropljana (Đentile Belini, Roberto Valturio). Od poĉetka XVI veka, uprkos osmanskoj otvorenosti stra nim uticajima, razvija se verski fanatizam. On se vodi u ime šeri jata, a svako ko dovodi u pitanje reĉi Prorokove smatra se never nikom i moţe se osuditi na smrt. Fanatici smatraju nauke, muzi ku, igre i poeziju neprihvatljivim za islam. Pokreti fanatika ĉesto remete javni mir i red i izazivaju uznemirenost vlade.

128

X

UMETNOST I KNJIŢEVNOST

Slikarstvo, vajarstvo i arhitektura. Uspon evropske umetnosti u XVI veku je izuzetno brz i snaţan. Najveći broj slika su realistiĉki portreti. Portretista je fotograf toga društva i vre mena, on je veoma popularan i traţen. To je naslede renesanse, koje pokazuje veliku raznovrsnost stilskog izraza. Sliĉan napre dak zapaţa se u vajarstvu i arhitekturi. To je izraz kreativnog stvaralaštva ljudi toga vremena. Slikare, vajare i arhitekte vladajući krugovi visoko uvaţa vaju. Oni deluju u sredini koja pogoduje njihovom stvaralaštvu, uţivaju liĉne slobode i visok društveni ugled i poloţaj. Pozna re nesansa i njene slobode poĉinju da nestaju u drugoj polovini XVI veka, kad mnogi istaknuti umetnici (Mikelandelo, Rafael) na puštaju renesansnu formu. Razlozi za to su politiĉko i vojniĉko propadanje gradova drţava (Firenca, Mantova, Ferara, Urbino), pojava masovnih verskih pokreta, napadi na utvrdene vrednosti. Pljaĉka Rima (1527) završava plodni period papskog mecenat stva umetniĉkog stvaralaštva; umiru Rafael i Bramante, Firenca dolazi pod uticaj Španije i prihvata njene vrednosti i forme. To menja i poloţaj umetnika. Odgovor italijanskih umetnika na takve promene nije je dinstven. Jedan od njih je manirizam, postrenesansni stilski iz raz. To je reakcija na umetniĉki izraz renesanse, ali i njegov lo giĉni nastavak. Osnivaĉi manirizma - slikari Pontormo, Roso i Parmidianino i vajari Benvenuto Ĉelini i Đovani Bolonja - uzi maju velikane renesanse kao inspiraciju. Oni istiĉu eleganciju, virtuoznost, izveštaĉenost. Oni zamenjuju renesansni ideal liĉ nosti koja sledi prirodu sa slobodnom vizijom umetnika. Njihove slike su nemirne, gradevine razapete. Manirizam privlaĉi paţnju evropskih umetnika. Isticanje stila nad sadrţajem dovodi do nje govog postepenog opadanja. Sredinom veka katoliĉka reformacija unosi ĉistunstvo i moralizam u umetnost. To dovodi do nje nog gušenja. Prva generacija manirista ostavlja iza sebe novi stil i osećajna i maštovita dela. Potonje generacije padaju u akadem sku skuĉenost i okamenjenost. Krajem XVI veka javljaju se otpori manirizmu. Time poĉi nje barok, umetniĉki oblik u kome se renesansni izraz menja da bi se stvorili izuzetni vizuelni efekti. To se postiţe bogato ukra šenim spoljnim i unutrašnjim površinama. Barok sjedinjuje raz liĉite umetniĉke oblike u teţnji da pojaĉa potpuni efekt nekog dela. On se prihvata i širi po ĉitavoj Evropi; to je izraz verske umetnosti i najefikasnije orude katoliĉke reformacije u borbi protiv protestantizma.

129

Barok, koji dostiţe potpuni izraz u XVII veku, izraţava no vu senzibilnost, podstiĉe na poboţnost i versku emotivnost. Ba rok uspostavlja vezu izmeĊu umetnika i vernika, iako oni nema ju uticaja na njegove odlike i sadrţaj. Najistaknutiji predstavnik ranog baroka je Mikelandelo Meresi, poznat u umetnosti kao Karavado. Umetnik velikog talenta i nepredvidljivih postupaka, KaravaĊo prekida sa manirizmom i u svoje slike znaĉajno unosi realizam. Taj realizam je oĉevidan, a njegove figure izraţavaju emocionalna stanja u kojima se prelamaju svetlosni efekti sa du bokim senkama. Karavadov uticaj na generacije slikara širom Evrope je ogroman; pored velikih tema („Madona iz Loreta“, „Hrist u Emausu“), KaravaĊo slika scene iz svakodnevnog ţivo ta („Kazivaĉica sudbine“, „Bahus“); to su potpuno nove teme. Njegova dela su dokaz umetniĉke vitalnosti Italije. Umetnost Venecije ne sledi italijanske tokove. Ona zadr ţava svoj nezavisni poloţaj grada republike, što utiĉe i na polo ţaj umetnika. Oni kasno prihvataju naĉela i tehniku renesansne umetnosti, kojima dodaju izvanredan smisao za korišćenje boja. Osnivaĉ venecijanskog slikarstva XVI veka je Đovani Belini, ĉija dela najbolje pokazuju njegove karakteristike-senzualnost, slobodan raspored figura, ljubav za boje. Njegovi uĉenici i na slednici, Ticijan i ĐorĊone, dovode taj slikarski izraz do sa vršenstva. Oni slikaju scene iz Novog zaveta, „Pijetu“, „Vaz nesenje Bogorodice“, ali i pohotljive Venere, muški portret, klasiĉne alegorije. Slike Ticijanovog savremenika Đordona („Bura“, „Seoska proslava“) odišu sveţinom i neobiĉnom kom pozicijom. Neke od njih se pripisuju Ticijanu. Venecijansku umetnost nastavljaju Tintoreto i Veroneze, a krajem veka i El Greko, koji pre odlaska u Španiju ţivi i radi u Veneciji. Otpor manirizmu pokazuje i najveći arhitekta veka Pala dio. Njegove vile i crkve, gradene po rimskim uzorima, pokazuju izvanredan smisao za proporciju i harmoniju. U tom stilu mle taĉka aristokratija gradi svoje vile i letnjikovce. Umetnost renesanse nalazi plodno tlo u juţnoj Nemaĉkoj. Trgovaĉke veze izmeĊu gradova na jugu Nemaĉke i Italije, ĉesta putovanja u Rim i studije na italijanskim univerzitetima (Pado va, Bolonja) dovode do širenja italijanske umetnosti. Istovreme no, u Nemaĉkoj dolazi do oţivljavanja poznogotiĉke tradicije, ĉi ji se vrhunac podudara sa poznom renesansom. Veliki broj ne maĉkih slikara, vajara, gravera unosi u svoja dela tehniku i teme italijanske renesanse. Ipak, nemaĉka umetnost ima svoje osobe nosti. Direrovi drvorezi otkrivaju verska previranja. Sliĉnu uz nemirenost sa verskim temama pokazuje Matijas Grinevald u „Raspeću“ na oltaru crkve u Izenhajmu (1512-1515). Albreht Direr, Hans Holbajn mladi i Luka Kranah stariji su najistaknu tiji nemaĉki umetnici. MeĊu slikarima posebno mesto pripada Hijeronimusu Bošu koji prikazuje izmuĉeni i demonima ispunje ni svet patnji i bolesti. Iako svoje znanje o paganskoj antici i pro porciji duguje italijanskim uzorima, Direrova inspiracija je ne maĉka. Njegovi drvorezi, oltarske slike i portreti ispunjeni su te

130

mama iz reformacije. Poznata gravira „Vitez, smrt i davo“ otkri va ljudske patnje i prepuna je uznemirenosti i pokreta. Njegov napor da stvori ikonografsku školu doţivljava neuspeh. Holbaj novi portreti Erazma, engleskih kraljeva i reformatora otkrivaju unutrašnju snagu. Kranah ilustruje Luterovu Bibliju, ĉime potvr Ċuje saznanje da verske teme zamenjuju humanistiĉke i pagan ske motive. U Nemaĉkoj dogaĊaji se razvijaju kao u Italiji. Sredinom veka mnogi gradovi gube svoj dotadašnji ekonomski i politiĉki znaĉaj; imitiranje španske etikete na mnogim kneţevskim dvo rovima, suvoparnost protestantizma i uskogrudost jezuita nano se teške udarce nemaĉkoj umetnosti. Takvo stanje uzrok je nje nog brzog propadanja. Za razliku od Nemaĉke, razvitak umetnosti u Nizozemskoj nema nagle uspone i padove. Tradicija XV veka nastavlja se i ka snije, iako se u slikarstvu osećaju italijanski uticaji. Najveći umetnik epohe je Piter Brojgel stariji, ĉija dela otkrivaju izme njenu sadrţinu umetnosti severne Evrope. Brojgel se vezuje za gradove Flandrije, otkriva njihov realizam. Slika mahom za pri vatna lica u Antverpenu i Briselu, a teme su scene iz svakodnev nog ţivota, seljaci na radu, bogate pojedinostima i savršeno komponovane. Njegova najpoznatija slika je „Masakr nevinih“, delo izuzetne realnosti i oštrine zapaţanja. Nizozemska umet nost doţivljava kratkotrajnu krizu izazvanu ratom za nezavi snost; oko 1600. slikarstvo oţivljava i otkriva razlike izmeĊu se vera i juga nastale kao posledica rata za nezavisnost. U Engleskoj umetnost nema neku duţu tradiciju, a refor macija onemogućava širenje italijanskih uticaja. Crkvena arhitektura zadrţava ranije oblike, dok se uticaj renesanse oseća u sve tovnom gradevinarstvu. U tom pogledu ona podseća na Veneciju. Slikanje minijatura predstavlja izmedu 1570 i 1600. najznaĉajniji umetniĉki izraz. Najistaknutiji minijaturista je Hilijar, koji slika za dvor i ljude oko njega. To je skupa i usko shvaćena umetnost. Italijanski uticaji osećaju se i u Francuskoj. Blizina i prisu stvo istaknutih italijanskih umetnika (Leonardo, Andrea del Sarto) objašnjavaju snagu italijanskih uticaja. Francuski umet nici prihvataju italijanski manirizam i prilagodavaju ga svom duhu. Najznaĉajniji u portretima je Klue a u vajarstvu Gujon i Pilon. GraĊanski rat nanosi teţak udarac umetniĉkom stvarala štvu. Stupanje Anrija IV na presto dovodi do oţivljavanja kla siĉne tradicije i njenog trijumfa u XVII veku. Razvitak španske umetnosti odvija se pod snaţnim utica jem razliĉitih tradicija: gotikom poznog srednjeg veka, umet nošću kordovskog kalifata i kraljevine Granade i italijanske renesanse. Njihova kombinacija u arhitekturi stvara zanimljiv i privlaĉan stil - plateresk, ĉiji je najlepši primer ornamentikom ukrašena fasada crkve San Pablo u Valjadolidu. Primer arhitek ture velikih i klasiĉnih oblika je E1 Eskorijal, rezidencija Filipa II u brdima Sijera de Gvadarama.

131

Iako uzdrţan, Filip II predstavlja velikog mecenu umetno sti. Uprkos El Grekove ţelje da bude dvorski slikar, Filip II ga ne prihvata, nesposoban da razume njegovu umetnost. Domenikos Teotukopulos Krićanin, poznat kao El Greko, uĉi slikarstvo kod Tintoreta u Veneciji. E1 Greko je najmoderniji i najoriginalniji umetnik mediteranskog sveta. Njegov gotovo mistiĉni tempera menat potpuno odgovara atmosferi XVI veka i Španiji Don-Ki hota. Na renesansnu umetnost gleda kao stranac, a naturalizam i realizam ga ne interesuju. U njegovim izduţenim, izobliĉenim, dvodimenzionalnim figurama nema izveštaĉenosti. One lebde iz medu neba i zemlje. El Grekov verski ţar vidljiv je u njegovom delu „Sahrana vojvode Orgaza“, naslikanom u crkvi Sv. Tome u Toledu, gde El Greko ţivi i stvara. Slika predstavlja duh zajedni ce izmedu Hrista, svetaca i ĉoveka, suštinu hrišćanske umetnosti. Muzika. - U muziĉkom ţivotu XVI veka flamanski stvaraoci zauzimaju vodeće mesto. Ţaken de Pre i njegovi savremenici usa vršavaju polifonijsku tradiciju; oni objedinjuju melodijske linije sa horskim zvucima. Nizozemski crkveni i školski horovi pred njaĉe u širenju muziĉkog obrazovanja, a pevaĉi, kompozitori, ho rovode, orguljaši deluju na dvorovima širom Evrope. Cuvena ca pilla Karla V je najpoznatiji hor u Evropi. Rat za nezavisnost zau stavlja muziĉki razvitak, a istaknuti muzićari, napuštaju zemlju. Orlandus de Lasus, najveći kompozitor, ţivi i radi u Bavarskoj. Nizozemski muziĉari podstiĉu širenje muzike u Italiji. Naj poznatiji majstori (Adrijan Vilaert, Kiprijan de Rore) osnivaju ĉuvenu venecijansku muziĉku školu. Sliĉno je i u Rimu, gde de luje poznati Palestrina. Krajem XVI veka italijanska muzika do minira u Evropi. Muzika se u Italiji razvija veoma rano. Već 1501. stvara se prva muziĉka štamparija. Italijanski dvorovi postaju muziĉki centri. Otkrivanje snage harmonije i polifonijske kompozicije dovode do nastanka muzike madrigalista. Najistaknutiji medu njima je Karlo Đesualdo, koji koristi nova muziĉka znanja da poveća izraţajnost izvodenih dela. Unošenje flamanskih i italijanskih tradicija u crkvenu mu ziku izaziva otpor. Dok pojedinci izraţavaju strah da muzika ima posebnu snagu, Luter tvrdi da je svaka muzika u sluţbi Boga dobra. Kalvin zabranjuje upotrebu muziĉkih instrumenata u cr kvenoj sluţbi, ali dopušta pevanje psalama. Katoliĉka crkva osu duje upotrebu sloţene muzike zbog njenog efekta na vernike. Trentski sabor zahteva da muzika bude potĉinjena reĉi boţjoj. Negde se dopušta samo upotreba orgulja. Uticaj katoliĉke crkve u Veneciji je ograniĉen, otuda domi nacija svetovnih tema. Krajem XVI veka muzika u Veneciji obi luje bogatstvom, raznovrsnošću sadrţaja i tonova. Venecijanci takode razvijaju muziĉku izraţajnost i forme u cilju iskazi vanja odredenih raspoloţenja. Harmonija i tekst moraju da prate ritam.

132

Ţelja da muzika pojaĉa snagu reĉi dovodi do nastanka ope re kao posebnog muziĉkog izraza. Krajem XVI veka grupa fi rentinskih muziĉara postiţe taj cilj (1597) kad nastaje ope ra „Dafne“. Uspon opere je brz. Popularnost opere postaje nesumnjiva kada se muzika spaja sa zadovoljavanjem vizuel nih zahteva. Dvorovi u Italiji doprinose širenju muzike; grupe amatera sakupljaju se po kućama, pevaju madrigale i sviraju kamernu muziku. Muzika stiĉe popularnost kod širokih slojeva stanovni štva, pomaţe da se izraze razliĉita osećanja. U Francuskoj se mu zika razvija na dvoru i oko njega. Kraljevi i plemstvo pozivaju italijanske muziĉare (Fransoa I); od sredine veka humanisti okupljeni oko Plejade utiĉu na francusku muziku. Traţe da cna sluţi reĉima, pre svega poeziji. Kombinacija poezije, muzike i igre doprinosi razvitku dvorskog baleta i zabava iz vremena Ka tarine Mediĉi. To dovodi do stvaranja francuske opere u XVII veku. U Engleskoj se prihvata polifonija i muzika se razvija kao i u drugim zemljama. Centar muziĉkog ţivota je London, gde:na dvoru svira orkestar od osamdeset ljudi. Klavirska muzika I lauta razvijaju poseban muziĉki izraz, dok madrigalisti imitiraju italijanske uzore. U Nemaĉkoj se muzika nejednako razvija. Sporo se prihvataju flamanski uticaji. Tek kad Nizozemci posta ju muziĉki direktori u Minhenu, Beĉu, Pragu i drugim gradovi ma, flamanski uticaj preovlaĊuje. U muziĉkom ţivotu znaĉajnu ulogu igraju grupe zanatlija u gradovima - majstori pevaĉi. Oni šire muziku u široke slojeve stanovništva. Sedamdesetih godina muzika u Nemaĉkoj se brzo razvija. Ona uţiva podršku na dvo rovima i oko njih. Crkvena muzika buja, a Hans Hasler piše tek stove za obe vere, katoliĉku i protestantsku. Postepeno Vizuelne umetnosti ustupaju mesto muzici. Knjiţevnost. Literarno stvaralaštvo epohe predstavlja odraz politiĉkih, Verskih i društvenih zbivanja. Raznovrsnost li terarnog izraza i nacionalnih osobenosti je zaĉudujuća. Brzo ši renje štamparija doprinosi stalnom porastu interesovanja za knjigu. Ĉitalaĉka publika je razliĉita: obrazovani i plemstvo za htevaju knjige drukĉijeg sadrţaja od obiĉnog, najĉešće ne pismenog sveta. Još uvek su prisutne tradicije srednjeg Veka, medu kojima romantiĉni epovi srednjeg Veka zauzimaju naj istaknutije mesto. Interesovanje za takav knjiţevni izraz pokazuje plemstvo, a njegove osnovne teme su Viteška dela i sentimentalne ljubavi. Primer takvog dela je Besni Orlando Ludovika Ariosta, ep koji sadrţi oko trideset hiljada stihova. Drugo ne manje poznato delo je Oslobodeni Jerusalim Torkvata Tasa, u kome se opisuju heroj ski podvizi krstaša. Gotfrid Bujonski koji opseda Jerusalim je poboţna i mudra liĉnost. On je okruţen mladošću, lepotom i skladom, a idealizam je svugde prisutan. To odudara od stvar nosti XVI Veka i pokazuje koliko je naslede srednjeg Veka pri

133

sutno u svesti plemstva. Izraz patriotskih raspoloţenja nalazi mesto u epu Portugalca Luisa de Kamoensa. On opisuje i slavi uspehe portugalskih pomoraca, plovidbu Vaska de Game oko Afrike do Indije. Herojski podvizi nalaze mesto u francuskoj i španskoj knji ţevnosti. Pjer de Ronsar opisuje dela Frankusa, pretka svih Francuza, u delu Fransijada (1572). Mnogo Vrednije je delo Španca Montalva Amadis de Gaula (1508) u kome se opisuju natĉoveĉanska dela, Viteštvo i ljudska odanost. Delo uţiva Veliku popularnost u širokim slojevima španskog društva. Takva dela uobliĉavaju shvatanje ljudi i odreĊuju naĉin ponašanja. Ameri ka je mesto gde ljudi mogu ostvariti takve teţnje i ideale. Pastoralni motivi uţivaju Veliku popularnost kod ĉitalaĉke publike. Oni uspostavljaju Vezu izmedu ĉoveka i prirode. U pitanju su jednostavni ljudi, pastiri i pastirice, koji su oliĉenje iskrene ljubavi. Arkadija Jakopa Sanacara opisuje nesrećnu lju bav Sinćera koji odlazi da ţivi sa pastirima; Zaljubljena Dijana Horge de Montmajora opisuje pastirski ţivot u kome uĉestvuju duhovi i ĉarobnjaci. Pastoralne teme ukazuju na raskorak izme Ċu ideala i stvarnosti, bekstvo u idealizovanu prošlost. U priĉama u prozi (novele) napada se izveštaĉenost roman se i epa, a to znaĉi raskid sa idealizovanom prošlošću. U njima su opisi scena iz svakodnevnog ţivota, ĉesto i opisi svireposti. Ma teo Bandelo, biskup Agena u Francuskoj, autor je mnogih pozna tih sastava. Sliĉno Bandelu piše i Margareta Navarska u delu Sedmodnev (Heptameron). U njima ima i verskih pouka. Posebna vrsta novela nastaje sredinom veka u Spaniji. Ona opisuje raspadanje španskog društva sa svim njegovim posledi cama (nesigurnost, fatalizam, bekstvo od fiziĉkog rada, pljaĉka zlata, banditizam). Liĉnost koja otelovljuje avanturistu, skitni cu, nestalnog ĉoveka naziva se picaro. Najbolje delo ovog ţanra je Don Kihot Miguela Servantesa, objavljeno 1605. Knjiga ima dublje znaĉenje od obiĉne kritike viteških tema. Vitez ţivi u svetu iluzija, ne razume sebe ni svet u kome ţivi. On jaše i napa da vetrenjaĉe, zamkove. Don Kihot i njegov verni pratilac Sanĉo Pansa nisu opreĉni karakteri, već imaju mnogo zajedniĉkog. Don Kihot je ljut samo na viteštvo; on je pametan i zdrav za sve druge stvari. Kad se oslobodi svoje fantazije, on umire. Literatura XVI veka ima još jedan oblik obraĉuna sa vite škom tradicijom srednjeg veka. To su humor i satira. Til Ojlen špigl, nemaĉka priĉa objavljena 1515, opisuje ĉoveka koji uzima ozbiljno sve što ljudi govore. Ojlenšpigl je sliĉan Don-Kihotu, ali za razliku od njega on koristi doskoĉice da razotkrije ljudsku prirodu. Ojlenšpigl je naivan, ali mu humor omogućava da se bo ri sa ljudima oko sebe. Humor i satira u delima Sebastijana Branta Brod ludaka (1494) i Erazma Pohvala ludosti (1511) upereni su direktno protiv sveštenika i kaludera. Posebno mesto u ovoj vrsti literature pripada Fransoa Ra bleu (1495-1553). Njegove knjige Pantagruel (1534) i Gargantua Pantagruel i knjige o Pantagruelu (1534-1553) opisuju avanture

134

Gargantue i njegovog sina Pantagruela sa mnogo ironije, humo ra i maštovitosti. Delo obiluje bogatstvom izraza, što mu stvara veliku popularnost kod savremenika. Njegov humor ĉesto oţiv ljava i dosadne stvari. Rable je humanista koji se zalaţe za obra zovanje, uĉenost, a njegovo oštro pero puno je satire na raĉun cr kve i ţivota pojedinaca. Rable opisuje proţdrljivost, pijanĉe nje, nemoral, grubost izraţavanja, u ĉemu je nenadmašan. Popularnost pozorišta je posledica nepismenosti velikog dela stanovništva. Usmena, kao i vizuelna predstava bliţa je ĉo veku nego pisana reĉ. Pozorišni izraz nalazi se u pantomimi, tragediji i komediji. Uliĉna pozorišta stiĉu veliku popularnost, što znaĉi njihov izlazak iz okrilja crkve ili okvira istorijskih zbi vanja. Pozorište postaje vid zabave, što dovodi do stvaranja Commedia dell'arte ĉiji je cilj da dijalogom i pokretima zabavlja gledaoce. Commedia dell'arte je predstava u kojoj se prepliću iz neverena ljubav, novac, komiĉne situacije, intrige, pohlepa i pre vara. Pored scena iz gradskog ţivota, stalno se igraju i teme iz ţivota seljaka. Improvizacija je stalno prisutna i obezbeduje bliskost ljudima i njihovom svakodnevnom ţivotu. Stalne pozorišne zgrade postepeno zamenjuju uliĉne pred stave. Najviše ih ima u Španiji i Engleskoj. Prvo pozorište u Lon donu gradi se 1576, a u Hesenu 1594. U njima se publika meša, što ranije nije bilo moguće. Najviše se igraju komedije u kojima se govori o savremenim navikama i ludostima. Postepeno se igraju i dela u kojima ima dosta svireposti. Ta se tema ĉesto sreće u delima Lope de Vega i Viljema Sekspira. Pozorišni ţivot epohe Elizabete I u Engleskoj dostiţe vrhu nac u delima Viljema Šekspira, Bena Dţonsona i Kristofora Marlova. Njihove tragedije pune su akcija, strasti, slave, dok su komedije bezoĉne i pune farse. Radnja dela retko se dogada u Engleskoj, a najĉešće u Italiji; izbegavaju se sporna pitanja. Isto rijske teme su veoma popularne; klasiĉne teme sa mogućnošću moralnih pouka, a engleske sa patriotizmom (Henri V), imaju mesto u mnogim radovima. Šekspir (1564-1616) je najveći engle ski pozorišni stvaralac svoga vremena; on je istovremeno i glu mac u Globe Theatre i Blackfriars Theatre. Njegov rad moţe se podeliti u ĉetiri perioda. Poĉev od 1589. piše komedije i istorijske hronike; od 1594. do 1600. sonete, poeme, komedije i drame: Dvanaesta noć, Henri V, Julije Cezar; od 1600. do 1609. nastaju njegova najznaĉajnija dela: Hamlet, Kralj Lir, Otelo, Magbet, Antonije i Kleopatra. Teško je otkriti Šekspirovu „filozofiju“; njegova dela su proizvod mašte u najboljem smislu reĉi. Neka dela (Hamlet) izazivaju protivreĉna mišljenja i ocene: ona mogu da budu psihološke drame i metafiziĉko istraţivanje sveta. Sli ĉan je i Kralj Lir, iako kao celina ostaje jedinstveno delo. Ljud ske strasti imaju vidno mesto u Šekspirovim delima, u ĉemu je Kralj Lir odliĉan primer. Šekspir preuzima mnogo od svojih sa vremenika, izraţava savremena gledišta na ţivot i vodi politiĉku propagandu (Henri V). On jasno iznosi osnovne ideje elizabetan ske Engleske o poreklu u kome svaki ĉovek ima odreĊeno mesto

135

u hijerarhijskoj strukturi društva (Troilus i Kresida). Pre svega, Šekspirova dela imaju izuzetnu literarnu vrednost. Špansko pozorište doţivljava svoj zlatni vek - siglo de oro izmeĊu 1580. i 1640. Najistaknutiji stvaralac je Lope de Vega (1562-1635), Šekspirov savremenik. Pesnik i pisac pozorišnih dela, Lope de Vega se smatra „najvećim knjiţevnim improviza torom svih vremena“. Autor je velikog broja poema i preko 1500 komedija, od kojih je 500 saĉuvano. Većina nema nikakvu vred nost, ali njegova najbolja dela sadrţe mnogo duha, prirodnosti i smisla za dramatiĉno. Njegovo delo Otkriće Novog sveta od Kri stofora Kolumba sadrţi deobu u odredene dramske radnje. Vega piše za obiĉan svet, pa njegove komedije prate prepuna gledali šta. U Italiji poezija ustupa mesto urbanoj prozi (Makijaveli, Aretino) i okoštava se na iscrpljenim uzorima (Petrarka). Njen uticaj širi se na druge zemlje. Predstavnici novog poetskog izra za u Francuskoj okupljaju se oko grupe poznate pod imenom Plejada, na ĉijem ĉelu se nalazi Pjer de Ronsar. Njegove pesme ispunjene su dubokom osećajnošću i maštom. Ĉlan grupe Joakim de Bel objavljuje (1549) program u kome iznosi nove oblike i reĉnik francuske poezije. Nove teţnje ne nailaze na prijem u Ne maĉkoj. Oţivljavanje poezije oseća se u Engleskoj. Italijanski utica ji primećuju se u delima Edmunda Spensera Pastirov kalendar (1579), Filipa Sidnija i Tomasa Vajata.

136

DRUGI DEO (1598 – 1713)

137

I

PRIVREDA I DRUŠTVO

Demografske promene. - Tokom XVII veka ne dolazi do vidnijeg povećanja broja stanovništva. Statistiĉki podaci ne po stoje, iako pojedine zemlje ĉine napore da sprovedu popise sta novništva (Rusija 1678). Sliĉno ĉine pojedinci (Riĉioli, Voban). Osnovni izvori su razliĉiti: popisi domaćinstava., vojnika, rode nih, venĉanih, umrlih, zemljišne knjige, poreska zaduţenja. Ukupni podaci pokazuju da se evropsko stanovništvo, iako ne ravnomerno, povećava. Gustina naseljenosti je razliĉita: najniţa u Poljskoj, Rusiji i Skandinaviji, a najveća u urbanim oblastima Nizozemske i Italije. Duţina ljudskog veka je kratka zbog zara za, gladi i ratova. Mali broj novorodenih preţivliava, a smrtnost je velika. Pojedini delovi Evrope povećavaju, a drugi gube stanovni štvo. U širokom pojasu (Engleska, Nizozemska, Francuska, kra jevi oko Rajne i gornjeg Dunava, severna Italija, Napuljska Kra ljevina) stanovništvo se povećava. U Francuskoj raste od 16 mi liona (1600) na 19 miliona (1700), u Engleskoj i Irskoj sa 4 (1600) na 5,5 miliona (1700), u Austriji sa 5,5 (1600) na 7,5 miliona ljudi (1700). Raĉuna se da porast stanovništva u Engleskoj, Francu skoj i Nizozemskoj dostiţe krajem veka oko 30%. S druge strane, Španija, delovi Nemaĉke i Italije i Poljska gube stanovništvo. To se objašnjava ekonomskim i politiĉkim propadanjem tih drţava, ratovima, migracijama. Do opadanja stanovništva u Nemaĉkoj dolazi zbog tridesetogodišnjeg rata, smanjenja privredne delat nosti, zastarelog sistema privredivanja (Hanza, gilde) i nekonku rentnosti njihovih dobara. Sliĉni razlozi vaţe i za Italiju, iako ona ne doţivljava ratna razaranja. Dotadašnji privredni centri slabe (Firenca); Venecija gubi svoj udeo u trgovini i ne moţe da izdrţi konkurenciju velikih drţava. Najteţe gubitke trpi Španija, posebno Kastilja. Njena privreda je u krizi, a seljaci hrle u velike gradove u potrazi za zaradom. Zaraze i slabe ţetve dovode do depopulacije ĉitavih oblasti, pa Španija mora da uvozi ţitari ce. Srnanjenje stanovništva od 25% objašnjava politiĉko i eko nomsko slabljenje Španije. Procenjuje se da je ukupan broj sta novnika u Evropi oko 1700. iznosio izmedu 100 i 110 miliona. Gradovi. Evropski gradovi pokazuju sliĉnu tendenciju. Doseljavanjem i širenjem pojedini gradovi rastu. London i Pariz imaju 1600. oko 100.000 stanovnika, a sto godina kasnije taj broj dostiţe 500.000; Amsterdam dostiţe oko 100.000 i postaje jedan od najvećih trgovaĉkih centara. Sliĉno je sa Beĉom. U Evropi ima 13-14 gradova sa više od 100.000 stanovnika. Uspon ovih

138

gradova pokazuje privrednu snagu Francuske, Engleske i Nizo zemske. One imaju najveći obim agrarne i industrijske proizvod nje, trgovine, promet kapitala i akumulaciju bogatstva. Opadaju Lisabon, Napulj i drugi severnoitalijanski gradovi. Venecija po vlaĉi svoje kapitale iz spoljne trgovine. Milano, Firenca i Napulj pokazuju negativan stav prema trgovini i industriji. Ţivot u gradovima, kao i u unutrašnjosti, ugroţavaju ĉeste gladne godine, epidemije zaraznih bolesti i poţari. Glad i epide mije usporavaju porast stanovništva. Obradivo zemljište ne daje dovoljno hrane, pa se pojedini gradovi i oblasti nalaze na ivici opstanka. Slaba ţetva izaziva glad i smanjenje stanovništva. Gladne godine ĉesto se podudaraju sa širenjem zaraznih bolesti (Španija 1597-1602). Epidemije imaju teţe posledice. Najĉešća je bubonska kuga, a njene ţrtve su obiĉno veliki gradovi i vojska. Velike epidemije su u Spaniji 1599, Švajcarskoj 1610. i 1615, Ne maĉkoj 1623-4, Nizozemskoj 1634-5, severnoj Italiji 1630, 1656 7. Kuga iz Turske 1661. širi se na ĉitavu Evropu: Nizozemsku (1663-4), London (1665), Austriju (1668). Poboljšanje higijen skih uslova ţivota u gradovima smanjuje uĉestalost i snagu zara ze. Pored kuge, najopasniji je tifus ĉijem širenju pogoduju po kreti velikih armija. Sifilis i deĉije boginje su prisutne, iako ne toliko opasne zaraze. Poţari su takoĊe veoma ĉesti. Veliki poţari u Magdeburgu (1631), Londonu (1666) i Rajnskom palatinatu (1688) nanose og romne štete. Sve ove nesreće dovode do uništenja radne snage, rasturanja porodica, gubitka kapitala i sirovina. Uništavanje ljudskog i materijalnog potencijala usporava prosperitet, a ubi janje i sakaćenje u ratovima stvara veliku nesrazmeru izmeĊu muškaraca i ţena. Krajem XVII veka radni uslovi i zarade ţitelja gradova lošiji su nego sredinom prethodnog veka. Tokom XVII veka većina gradova uspeva da oĉuva svoja prava, naplaćuje namete i donosi propise (Seviija, Antverpen, Nirnberg. Frankfurt). Mnogi slobodni gradovi u Nemaĉkoj po staju plen okolnih drţava. Đenova i Venecija, iako oslabljene, odrţavaju kontrolu nad okolnim teritorijama i obalom. Rim uţi va prosperitet zahvaljujući unosnom poslu - veri, ali je njegova okolina krajnje siromašna. Švajcarski gradovi poĉinju da se pre tvaraju u znaĉajne finansijske centre. Za bogatije slojeve razlike izmedu grada i sela postaju ma nje primetne i znaĉajne. Mnogi gradani kupuju zemlju, a plem stvo postaje urbanizovano. Prihod od gradskih zanimanja posta je znaĉajan za odrţavanje društvenog poloţaja plemstva. Poli tiĉki ambiciozno plemstvo odrţava kuće u gradovima, koji bez obzira na nedostatke (prljavština, zarazne bolesti, neurednost), postaju kulturni centri. U njima mladi sinovi plemića traţe svoja zanimanja, u njima su vladine ustanove. Zemljoposednik ĉesto provodi deo godine u gradu i ne razlikuje se bitno od graĊanina koji u njemu stalno ţivi. Vlast u gradovima i varošima drţe male grupe, predstavni ci trgovine i manufakture, bankari, pravnici, ĉinovnici. Oni

139

odrţavaju bliske veze sa dvorom i plemstvom. Mogućnosti koje pruţa grad predstavljaju izazov za mnoge, koji ĉesto napuštaju stara i prihvataju nova zanimanja. Ĉlanovi parlamenta (sudije) u Francuskoj bore se protiv onih koji ţele da udu u njihove redove; trgovci i industrijalci u Parizu nastoje da uspostave vezu sa viso kim drţavnim ĉinovnicima. Za niţe slojeve gradanskog stanovništva izgledi na uspeh nisu veliki. Gradska oligarhija ljubomorno ĉuva svoj poloţaj i ne dozvoljava ambicioznima i sposobnim da im se pridruţe. Majstor se ne postaje samo kvalitetom rada već i nasledstvom. Kalfe te ško postaju majstori, a radnici, izrabljivani i rĊavo plaćeni, stal no se bune. Ţalbe i protesti kalfi i šegrta isti su širom Evrope: majstori koriste esnafe da drţe niske zarade, naplaćuju poreze i kazne i ograniĉavaju broj zaposlenih. Povremeno dolazi do izliva nezadovoljstva koji se mogu nazvati vrstom štrajka. U Nizozem skoj se donose zakoni protiv njihovih organizatora. Gradsku sirotinju saĉinjavaju kalfe, šegrti i sezonski rad nici. Zanatlije se bune protiv pritiska esnafa i njihovih privilegi ja, a nezaposlenost, depresija i glad dovode nezadovoljstvo do vrhunca. Gradsko podzemlje okuplja se oko njih. Dok industrija odlazi izvan gradskih zidina, sirotinja stalno dolazi u gradove i povećava broj onih beskućnika koji ţive bez posla i doma. Savre menici tvrde da u gradovima raste broj i jaz izmedu bogatih i si romašnih. Gradske vlasti u Londonu i Parizu nastoje bezuspešno da ograniĉe gradnju kuća i regulišu gradski saobraćaj. U Rusiji za kon donet 1649. zabranjuje ţiteljima gradova da menjaju mesto boravka. GraĊani se sele da izbegnu poreze i druga ograniĉenja na svoju delatnost. Grad i ţivot u njemu imaju ista obeleţja ši rom Evrope. Zavisni, oporezovani od drţave, pljaĉkani od vojski i pod kontrolom bogatih, gradovi postaju centri otpora. Selo i seljaštvo. - Najveći deo evropskog stanovništva ţivi na zemlji i od nje. Obrada zemlje je primitivna, a seljaci ulaţu velike napore da proizvedu dovoljno hrane za svoje potrebe; ma lo se proizvodi za trţište. Ishod njihovih napora zavisi od vre menskih prilika. Povremene slabe ţetve pogadaju sve delove Evrope (1649, 1660, 1661, 1690). Poĉetkom XVII veka u Rusiji vlada glad, a slabe ţetve povremeno pogadaju i zemlje u zapad noj Evropi - Francuska (1629, 1630). Ratne operacije i prisustvo vojske uništavaju letinu i ometaju obradu zemlje. Naĉin korišćenja zemlje je jedan od razloga slabih prinosa i gladnih godina. U severnoj i istoĉnoj Evropi i delovima Rusije obraĊuju se krĉevine, koje se posle nekoliko godina ostavljaju na ugaru. Najviše se proizvode ţitarice, od kojih je raţ osnovna hra na stanovništva. One se izvoze u zapadnu Evropu. Postepeno raste proizvodnja pšenice, iako se retko jede. Kukuruz se najviše jede na jugu Evrope. Površine pod ţitom se ne povećavaju pošto se njegova cena ne povećava. Poĉetkom veka istoĉna Evropa ras polaţe viškovima hrane i stalno ih povećava. U Sredozemlju

140

proizvodnja hrane opada, pa italijanski gradovi i Španija kupu ju ţitarice na Levantu i Baltiku. U Francuskoj velike površine obradive zemlje ostaju neobradene; Engleska i Francuska pro izvode dovoljno hrane za svoje potrebe. Oko 1700. ţitarice iz is toĉne Evrope dovoze se u sve manjim koliĉinama. Poboljšanja u naĉinu obrade zemlje su mala. Od novih kul tura širi se krompir a uvodi se i rotacija plodoreda. U Nizozem skoj se postiţe najveći napredak, što dovodi do povećanja prino sa: zemlja se Ċubri, a seme i izbor plodova se poboljšavaju. Gaji se industrijsko bilje (uljana repa, konoplja, broć). Nizozemski inţenjeri uvode novu tehniku isušivanja moĉvara i to primetno povećava obradive površine. Uvodenje novih kultura i metoda izaziva paţnju mnogih posmatraĉa, koji o njima pišu knjige i rasprave. Podsticaji za to dolaze od zemljoposednika, koji šire obradive površine na raĉun seljaĉkog poseda. UvoĊenje novih kultura i metoda izaziva nesporazume. Za seljaka to znaĉi sma njenje hrane i ogreva. On nerado gleda na isušivanje moĉvara, nove pasmine stoke i eventualno nove namete. U Španiji otpor irigaciji suvih prostora dolazi od katoliĉke crkve. Finansijski problemi su primetni zbog povećanih potreba za investicijama. To je preduslov povećanja proizvodnje. U tome zapadna Evropa irna prednost nad istoĉnom. Širenje institucije kmetstva je jedna od najznaĉajnijih dru štvenih promena u istoĉnoj Evropi. Kmetstvo znaĉi ograniĉava nje slobode kretanja i vezanost za zemlju, a ne potpuno potĉinja vanje gospodaru. Uz njega idu i druge obaveze i nameti - pove ćanje radnih daţbina, neograniĉeno sudsko pravo gospodara, nameti prilikom rodenja, venĉanja, smrti, nasledstva i drugi. Ta kva opterećenja mogu postojati i bez kmetskog poloţaja. Odbegli kmet ĉesto je u boljem poloţaju od slobodnog, ali zaduţenog se ljaka. Ponekad se deoba na istok i zapad Evrope pojednostavlju je - kmetstvo na istoku a slobodan i napredan seljak na zapadu. U stvari, veliki broj seljaka u Italiji i Španiji ne ţivi bolje od onih u Rusiji. Sliĉno je i u Danskoj i Svajcarskoj. Jednom reĉju, svi koji su vezani za zemlju teško ţive. Sliĉno vaţi za seljaka u Irskoj i Švedskoj, koga posle više generacija provedenih na posedu vla snik moţe da protera bez upozorenja. Kmetstvo u Rusiji pokazuje kako drţava i zemljoposednik koriste svoj poloţaj. Stvaranje opriĉnine dovodi do deobe zemlje na carsku i feudalnu, na dve vrste poseda. To pruţa priliku opriĉniku i zemljoposednicima da eksploatišu seljake više nego njihovi prethodnici. Sliĉno se dogada i na manjim posedima koji se daju pojedincima za drţavnu sluţbu - pomjestije. Takav po sed nije nasledan, dok je votĉina potpuno nasledna. Vlasnici po mjestija ţele da njihov posed postane nasledan. Od sredine XVII veka sve vaţniju ulogu igraju dvorani, drţavni ĉinovnici koji do bijaju posede zbog sluţbe drţavi. To dovodi do slabljenja onih grupa starog plemstva i crkvene hijerarhije koja se ne vezuje za sluţbu drţavi.

141

Za seljaka takav sistem nema nikakav znaĉaj. On ţeli da se oslobodi stalno rastućih obaveza i poreza. To ĉini na razliĉite na ĉine; jedan od njih je da se proda za roba, ĉime se oslobaĊa pore za i vojne sluţbe. Njegov poloţaj je bolji od poloţaja obiĉnog se ljaka. Robovi rade kao domaća posluga, zanatlije ili sitni trgovci. Drţava donosi zakone kojima se zabranjuje povećanje broja ro bova. Bekstvo je mnogo ĉešći povratak u slobodu. Beţanje ne predstavlja novu pojavu. Već u XVI veku seljaci beţe ka severu, istoku, zapadu, u Ukrajinu. U XVII veku to dovodi do velike de populacije pojedinih delova ruske drţave. Posledica toga je po većanje radnih i drugih obaveza onim seljacima koji ostaju u se lima. Oni rade dva-tri dana nedeljno na feudalĉevom imanju. Po rezi i vojna obaveza predstavljaju dodatne namete. To prouzroku je nova beţanja seljaka i smanjenje zemljoposedniĉkih prihoda. Ovaj proces pospešuju elementarne nepogode. Prvih godina XVII veka ţetve u evropskom delu Rusije su rdave. Gomilanje hrane kod posednika i špekulanata i širenje zaraznih bolesti uni štavaju selo. Seljaci napuštaju sela u potrazi za zaradom, a ĉesto se ne libe od napada, pljaĉke i otimanja. Smirivanje prilika i obnova privrednog ţivota pokazuju potpuni nedostatak radne snage. Bogatstvo veleposednika meri se brojem seljaka - „duša“ - na imanju, a ne njegovom novĉanom vrednošću. Takvo stanje i potrebe navode zakonodavce da donesu za kone kojima će se maksimalno ograniĉiti mobilnost seljaka i ukloniti smetnje za nova opterećenja. Zakonom donetim 1649. uvodi se kmetstvo u svim ruskim zemljama. U njemu nema nekih novina; to je skup starih i dopunjenih propisa o odbeglim seljaci ma. Više nema vremenskih granica za njihovo hvatanje i vraća nje vlasnicima. Zemljoposednik koji prihvati odbeglog seljaka mora da ga vrati. Zakon predviĊa da kmet moţe da se prebacuje sa jednog poseda na drugi. Sistem kmetstva uobliĉava se posle 1649. U vreme stupanja na presto Petra I (1689) oko devet desetina seljaka nalazi se u kmetskom poloţaju ili njemu bliskom zavisnom odnosu. Kmet mora da obavlja sve poslove na imanju bez ikakvog ograniĉenja; moţe da ima svoj mali posed, ĉime se liĉno obavezuje zemljopo sedniku. Sprega kmetstva, nesigurnosti i novih oblika zakupa dovodi do smanjenja zajedniĉke seoske zemlje (mir), sa koje se izdrţavaju mnoge porodice. Seoska zajednica igra znaĉajnu ulo gu u ţivotu ljudi, koji prihvataju odluke i mišljenja istaknutih ljudi. Mnogi u njoj vide zaštitu u najteţim vremenima (epidemi je, ratovi, glad). Pokušaj zemljoposednika da izmeni poloţaj kmetova dovodi do pobuna. Pored Rusije, kmetstvo se odrţava i širi u zemljama srednje Evrope (Nemaĉko Carstvo, Austrija, Poljska). To je u uskoj vezi sa snaţenjem plemstva, koje se u severnim i istoĉnim delovima Nemaĉke oseća još od XV veka. U XVII veku ozakonjuje se po stojeća praksa. Potraţnja za ţitaricama sa zapada navodi plem stvo da svoje seljake vezuju za zemlju. Uklanjanjem zakupaca i nametanjem novih radnih obaveza, pruski plemić radi isto što

142

se odvija u Rusiji. Zakoni u Brandenburgu i Pomeraniji zabra njuju beţanje sa zemlje, omogućavaju vezivanje za zemlju, ali i proterivanje sa nje ukoliko to odgovara plemiću. Obaveze seljaka su neograniĉene i on nema pravo nasleĊa. To dovodi do sukoba izmeĊu plemića i gradova, pošto osiromašeni seljaci ne kupuju njihovu robu i time smanjuju trţište. Grad Kenigsberg prihvata izbegle seljake i ne dopušta njihovo izruĉenje plemi ćima. U Saksoniji su seljaĉke obaveze odreĊene zakonima. Drţa va ima interes da seljaštvo raspolaţe većim dohotkom, jer od njih naplaćuju poreze, pošto je plemstvo izuzeto od mnogih poreza. Posle tridesetogodišnjeg rata seljenje seljaka raste; oni odlaze u ratom razorene krajeve, gde ima mnogo napuštene zemlje i gde se radna snaga veoma traţi. Mnogi beţe zbog verskih progona (protestanti iz Ĉeške i Austrije u Saksoniju i istoĉnu Pru sku). U katoliĉkim zemljama kmetstvo postoji sporadiĉno. Ogra niĉena trţišta za njihove proizvode ne podstiĉu plemiće da vezu ju seljake za zemlju. U zemljama u kojima postoji kmetstvo postoje i mnogi slo bodni seljaci. U oblastima ruskog ĉrnozjoma postoje seljaci koji su zavisni samo prema caru ili drţavi; oni nemaju obaveze kme ta, a daju drţavi vojnike. Petar I nastoji da poveća broj „drţav nih“ i „prihodnih“ seljaka, a meĊu njima ima takvih koji pove ćavaju svoja imanja. U Pruskoj postoji veća grupa slobodnih seljaka - kolmer - bogati farmeri, po prihodima i naĉinu ţivota bliski sitnom plemstvu. Iako se poloţaj seljaka na Zapadu razlikuje od onog na Is toku, tu dolazi do povećanja obaveza i smanjenja uslova za ma terijalni prosperitet. Teško je dati opštu sliku za zapadnu Evro pu. Postoje velike razlike izmeĊu engleskog farmera u Midlendu i izgladnelog seljaka u Napulju i Kastilji. Unutar jedne zemlje postoje primetne razlike. U vreme gladi ili ratova seljaci na Za padu lakše preţivljavaju nego oni na Istoku; ĉak imaju moguć nost da poprave svoj poloţaj. Seljaštvo u Francuskoj ima poseban poloţaj, a seljak je svestan svog poloţaja. Oraĉ ima plug i par konja u Boveu, u Poa tjeu je siromašniji, a u Burgundiji imućniji. Reĉ laboureur je op šti izraz za tu kategoriji, koja tokom XVII veka opada. To je znak privredne krize u vreme Luja XIV. Mali broj umešnih stiĉu pose de i nazivaju se fermier, zapošljavaju nadniĉare, daju novac na zajam. Laboureur najĉešće postaje manoeuvrier i saĉinjava veći nu agrarnog stanovništva. Preovladuje odnos metayage - po ko me zemljoposednik daje zemlju, stoku, seme i alatke, a dobija polovinu svih proizvoda. Metayage se primenjuje u Španiji i Ita liji. Takav posed jedva obezbeduje ţivot za porodicu ĉak i u plodnim godinama, kad je hrana raţani hleb i grašak. Posednik dobija deo dohotka od prese za vino i mlina; porezi i crkveni na meti odnose ostatak. Bolje prolaze oni koji ţive u krajevima gde postoji lokalna industrija (predenje, tkanje). Sirotinja najviše trpi od elementarnih nepogoda, gladi, ratova, lovaĉkih grupa,

143

povećanja daţbina. To prisiljava sposobne da odlaze u vojsku, a ostale dovodi na prosjaĉki štap, kraĊu i ubistva. Francuski seljak ne uţiva veće liĉne slobode od onog u Ru siji; vlast senjera u mnogim delovima Francuske je izuzetna. Po red toga, Francuska je prenaseljena, pa se seljak lakše vezuje za zemlju nego što je to sluĉaj u Rusiji. U zapadnim delovima Ne maĉke poloţaj seljaka je sliĉan francuskom; u severnoj Nemaĉ koj slobodni seljak moţe da širi svoj posed; drţava štiti ove selja ke zbog plaćanja poreza i zabranjuje njihovo proterivanje sa zemlje. U Bavarskoj zakup zemlje traje doţivotno, ali regrutova nje i smeštaj trupa opterećuje seljaka. U Kastilji ĉitava sela su prazna zbog teških poreskih davanja. Engleski jomen nalazi se na vrhu lestvica agrarnog dru štva. Kao zakupac zemlje na 99 godina niko ga ne moţe proterati sa zemlje, a na ime zakupa plaća manji deo njene vrednosti. Tru dom i srećom moţe da postane slobodan posednik, što mnogi po stiţu. Zakupac po obiĉajnom pravu (copyholder) moţe izgubiti zemlju ako ne plati zakup i dugove. Poreske obaveze engleskog seljaka znatno su manje od kontinentalnih. Društvena mobilnost. Plemstvo. Problem mobilnosti iza ziva mnoge sporove u nauci. U pitanju je prelazak grupa ili poje dinaca iz jedne društvene grupe u drugu, što dovodi do promene njihovog karaktera. Mnogi teţe da prikriju taj proces: novopeĉe ni plemići istiĉu svoju starinu, a staro plemstvo ukazuje na nji hovu inferiornost. Francuska aristokratija smatra da treba da produ tri generacije pre nego se novom plemstvu prizna takav status. Sticanje titula predstavlja dokaz sigurnosti i prihvaćeno sti. Mobilnost ne predstavlja samo pitanje uspona i pada u dru štvu. Najsigurniji dokaz prestiţa je posed zemlje, pa sve veći broj nizozemskih trgovaca ţeli da poseduje zemlju. Cesto se uspon postiţe sticanjem i posedovanjem zemlje. To je sluĉaj kad feuda lac ima više sinova. Gde postoji primogenitura (Engleska, Kasti lja) mlaĊi sinovi odlaze u gradove. Kretanje je dvosmerno: u grad odlaze siromašni, a vraćaju se kad prilike to zahtevaju (ra tovi). Uspešan trgovac kupuje zemlju da stekne ugled i oslobodi se mnogih opasnosti gradskog ţivota. Bogatstvo i moć plemstva ne potiĉu od vlasništva nad zem ljom. Ukorenjeno je uverenje da posedovanje zemlje donosi veću moć i uticaj. Posedovanje zemlje je put u vladajuću klasu. Upr kos razlika, u mnogim evropskim drţavama osnovne vrednosti i karakteristike zemljoposednika su iste ili sliĉne. Dvoranin sa Volge, engleski skvajer, austrijski frajher i švedski knapar imaju mnogo zajedniĉkog. Organizacija ţivota i rada igra znaĉajnu ulogu. Mali posed vodi vlasnik a ne upravitelj, što nije sluĉaj sa velikim posedima. Plemstvo privlaĉe druge delatnosti: sudstvo, uĉešće u ratovima, lov, dueli, oĉuvanje porodiĉne tradicije. Naĉin na koji se plemići zaruĉuju i stupaju u brak ima veliku ulogu u ţivotu, a moţe zna ĉiti pobedu u društvenoj igri.

144

U zemljoposedniĉkom staleţu razlike izmedu bogatijih i starijih manje su uoĉljive nego što se moţe pretpostaviti. Titula i njen znaĉaj ne mogu se lako proceniti zbog toga što se one mogu kupovati. To je rasprostranjena pojava. Viša titula više novca, i obrnuto (Engleska, Španija). U Francuskoj plemićki patent moţe da se kupi za odredenu sumu. U tome se drţava i podanici razilaze: drţava ţeli da titula zavisi od sluţbe i da je prodaje onom ko ţeli da je kupi; nosilac titule ţeli da je što manji broj ljudi ima. Zemljišno plemstvo sa prezrenj.em gleda na odvajanje titule od zemljišnog poseda. Titule odgovaraju stepenima bogat stva. Oko 1600. u Veneciji ima 25 prinĉeva, 41 vojvoda, 147 mar kiza i grofova i 600 barona. U nekim zemljama razlike izmedu najniţih plemićkih titula i obiĉnog sveta su zanemarljive. U Špa niji to je sluĉaj sa hidalgom, u Poljskoj sa šljahtom. Šljahta uţiva snaţan poloţaj u drţavi zahvaljujući slaboj kraljevskoj vlasti. U mnogim zemljama kupovina titula ima za cilj oslobode nje od plaćanja direktnih poreza i drugih daţbina. U Engleskoj, gde nema poreskih izuzeća, prodaja titula nije ništa manja. Moć i prestiţ su podsticaj za kupovinu titule. Ona je put do uĉešća u vlasti. Odnos drţave i plemstva svodi se na uĉešće plemstva u drţavnoj sluţbi u svim vidovima. Švedski kralj Gustav Adolf ţeli da plemstvo pretvori u slugu drţave, umanjuje mu poreske olak šice i razvija kastinski stav, Kruna zadrţava slobodu da uzme u sluţbu stranca, dodeli mu titulu. Takve pretenzije izazivaju ot por. Stara plemstvo zauzima odbojan stav, uĉvršćuje svoju moć u unutrašnjosti i postaje protivnik kraljevske politike. Oko 1650. švedski dvor poĉinje da deli titule pripadnicima odredenih pro fesija i gradanima, što izaziva sukobe sa starim plemstvom. Evropske zemlje imaju razliĉiti postupak. U Rusiji uloga visokog plemstva rešava se u ratovima, fiziĉkim uništavanjima, oduzimanjetn poseda. Jedino se priznaje kneţevska titula. Bojari tvrde da su savetnici careva, ponašaju se samovoljno i nadmerio. Pokušaj Ivana IV da uništi snagu krupnog plemstva razlog je, posle njegove smrti, poĉetkom XVII veka, da oni pokušaju da po vrate svoju moć i obraĉunaju se sa carem i svojim suparnicima. Nova dinastija - Romanovi - je bojarska kuća koja vlada zem ljom uz pomoć Saveta bojara. Davanje plemićke titule za obav ljanje drţavne sluţbe postaje praksa u vreme Petra I. Sliĉno za padnim zemljama, Petar uvodi nove titule u Rusiju, koje se po pravima izjednaĉuju sa starim plemstvom. U Francuskoj Luja XIV postoje razlike u snazi i uticaju iz medu „vladajuće“ i „nevladajuće“ elite. U pitanju je plemstvo koje ţivi na dvoru i obavlja duţnosti za kralja i ono koje ţivi na posedima u unutrašnjosti. Staro plemstvo ne smatra da politiĉka moć i poloţaj pripadaju samo njima. Ugled i znaĉaj porodice je od izuzetne vaţnosti. Razlika izmedu starog plemstva (noblesse d'epee) i ĉinovniĉkog plemstva (noblesse de robe), iako primetna, ne znaĉi da su ovi drugi inferiorni. Staro plemstvo ne prihvata mirno ulazak novih lica u njihove redove i smanjenje prava. Kol

145

ber priznaje potrebu obezbedenja stva i ustruĉava se od nasrtaja na nje od poreza).

podrške provincijskog plem neka njegova prava (izuzima

Industrija i manufaktura. - Pošto oko 90% stanovništva ţi vi na zemlji, manufakturom se bavi malo ljudi. Oni ĉesto posedu ju malu topionicu, mlin, razboj, alat i rade sa kalfama i šegrtima. Većina njih poseduje svoj kapital. Njihov doprinos prosperitetu je znaĉajan i oni ĉesto p-redstavljaju zaĉetke krupne industrije (Engleska, Rusija). U tome postoje razlike izmedu drţava i regio na. Zapaţa se nastajanje većih industrijskih preduzeća. Tokom veka primetan je porast manufakturne proizvodnje (metalna ro ba, koţa, staklo, grnĉarija, tekstil). Tehnološki napredak je vid ljiv, iako ne svugde. Najznaĉajnija promena je prenošenje manufakturne proi zvodnje iz gradova u unutrašnjost (sela). Esnafi, porezi, zaraze i poţari ometaju brţi razvitak industrije. To vaţi za tekstilnu in dustriju, proizvodnju alkohola, piva i drugog. Proizvodnja tek stila je najveća privredna grana, raširena je u ĉitavoj Evropi. Tehnologija se ne menja vidno, iako zahteva široku organizaciju, kapital i medunarodno trţište. Poĉetkom veka uoĉavaju se postepene promene u proizvodnji i raspodeli. Potraţnja za gru bim tkaninama opada (Nemaĉka, severna Evropa), dok se u Sre dozemlju, Bliskom istoku i zapadnoj Evropi povećava potraţnja za jeftinijim i lakšim tkaninama. To dovodi do propadanja starih centara i nastajanja novih. Povremene krize ugroţavaju stare centre. U nameri da primeni novu tehnologiju, materijale, širi trţište, preţivi krize i koristi prosperitet, tekstilna proizvodnja prelazi u sela. Proizvodaĉi tkanina iznajmljuju seljake da predu, tkaju i boje tekstil, iako ovo poslednje zahteva posebno znanje. Seljaci rade u svojim domovima i tako ostvaruju dodatni dohodak, iako su njihove nadnice niţe nego u gradu. Rad u domaćinstvima utiĉe na ukupnu tekstilnu proizvodnju. Korišćenje rada stotina ruku i ĉitavog procesa pribliţava tekstilnu proizvodnju kapitali stiĉkoj organizaciji. Finije tkanine (svila) proizvode se u grado vima u kojima se nalaze sposobni majstori, skupi materijali i alati. Najpoznatiji centri su Luka, Lion i Amsterdam. Drţava štiti tekstilnu proizvodnju posebnim zakonima. Opadanje tekstilne industrije je najvidnije u severnoj Itali ji. Proizvodnja tkanina u Veneciji smanjuje se na desetinu iz prethodnog veka; sliĉno je u Milanu, Firenci i Đenovi. Nekada napredne oblasti pretvaraju se u siromašne. Italijansku luksuz nu robu (svila, brokati) potiskuju proizvodi Nizozemske i Fran cuske. Sliĉnu sudbinu doţivljava i Kastilja, ĉiji je tekstil skuplji od uvoznog; Španija gubi trţišta u Americi. Španska merino-vu na se svugde traţi. Pojava novih tekstilnih centara u zapadnoj Evropi obja šnjava pad italijanske tekstilne proizvodnje. Sela oko Ciriha po većavaju proizvodnju i dohodak; u Bretanji, Normandiji i Pikar

146

diji proizvode se jeftine tkanine. Postepeno dolazi do specijaliza cije prema vrsti i materijalu. Opadanje starih tekstilnih centara navodi francusku vladu da pozove flamanske tkaĉe i trgovce da rade na njihovoj obnovi. Van Robe u Abevilu ima najveću tek stilnu fabriku svog vremena, a tkaĉnice u Langedoku proizvode za Bliski istok. Ratovi u Nemaĉkoj i Nizozemskoj uništavaju sta re gradske centre, što pogoduje širenju seoske proizvodnje. U Flandriji tkaĉi prelaze u okolinu Lejdena. Nizozemska uţiva prednost nad ostalim zemljama u tehniĉkom pogledu (mašine sa 12 vretena) i završnoj obradi tkanina (šare, beljenje, bojenje). Krupni trgovci igraju najvaţniju ulogu u tekstilnoj in dustriji. Pored tekstilne industrije, rudarstvo i prerada metala su vaţne privredne grane. Potrebe za rudom (gvoţde, bakar) stalno rastu, što dovodi do pojave nove tehnologije, ulaganja velikih kapitala i struĉnog znanja. Krupna preduzeća imaju izglede na uspeh, pa mnogi mali kopaĉi propadaju. U rudnicima uglja po red Tajna (Tyne) ruda se eksploatiše na nov naĉin. Proizvodnja uglja raste od 200.000 (1550) na 3 miliona tona (1680); proizvod nja gvoţĊa raste pet puta u istom razdoblju. Englezi ne koriste ugalj za topljenje gvozdene rude. Proizvodnja gvoţda i ĉelika ostaje ujednaĉena tokom XVII veka, oko 150.000 tona godišnje. Ona opada u Nemaĉkoj, Ĉeškoj i Ugarskoj, a raste u Engleskoj i Švedskoj. Proizvodrija gvozdene rude donosi velike prihode švedskoj drţavi. Holandanin Luj de Gir upravlja švedskim ru darstvom, uvodi nove metode i proizvode. Proizvodi oruţje za sve armije u Evropi (Gustav Adolf, Mansfeld). De Gir ulaţe kapi tal u proizvodnju tekstila, soli, sumpora, hartije. Proizvodnja bakra naglo raste u Švedskoj, a rudnik u Falunu donosi velike prihode drţavnoj blagajni. Drţava ima nadzor nad rudnikom, rudama, struĉnjacima. U poĉetku veka prerada gvozdene rude je u rukama sitnih sopstvenika, a krajem veka prelazi u ruke krup nih proizvoĊaĉa i izvoznika. Zbog stalnih ratova i rasta armija potraţnja za metalima je sve veća. Tokom XVII veka dolazi do poboljšanja saobraćaja na kop nu, što omogućava brţi prenos robe; on je mnogo skuplji od po morskog. Brodovi plove brţe, a nizozemski flut je najpogodniji za prevoz kabastih roba. Gradovi na obalama reka i mora bolje su snabdeveni od onih u unutrašnjosti. Amsterdam. - Ono što je Antverpen u prethodnom, to je Amsterdam u XVII veku. Već 1601. jedan posetilac opisuje ga kao „grad u usponu“. Svoj brzi uspon duguje nizozemskom ratu za nezavisnost, pridolasku izbeglica, poloţaju na severu, kapita lu. Vlast u gradu nalazi se u rukama poslovnih ljudi, koji je kor ste da podstiĉu poslove i tokove kapitala. Već 1598. osiguravaju će društvo daje pomorsko osiguranje, a 1602. Istoĉnoindijska kompanija poĉinje sa radom. Pozajmno-zaloţna banka se otvara 1609. i deluje širom sveta, a 1611. otvara se Berza, gde se obav ljaju najrazliĉitije poslovne transakcije. Grad se pretvara u fi

147

nansijski centar Evrope. Sistem kanala i ţiv saobraćaj privlaĉe mnoge. Amsterdamska luka je centar pomorskog saobraćaja ţito i sirovine sa Baltika, Nemaĉke, Poljske i Rusije i tekstila, vi na, luksuzne robe iz Engleske, Francuske i Sredozemlja. Amster dam je industrijski centar Nizozemske. U njemu rade fabrike za preradu svile, koţe, vune, šećera, duvana, metala, topolivnice. Vaţnost Amsterdama uoĉavaju poslovni ljudi širom Evro pe. Njene banke su uzor za banke širom Evrope, a njihova po slovnost postaje posloviĉna. Banke obezbeduju kapital za nove poduhvate (Istoĉnoindijska kompanija) i industrije. Poslovni krugovi ne prezaju od nasilja u ostvarivanju prihoda. Amster damski trgovac je proraĉunat, pohlepan, neumoljiv. On je spre man za svaki posao, zanemaruje verske obzire, ne pokazuje pa triotizam ili nacionalne obzire. On je svetski kapitalista u mo dernom smislu. Stekavši velike kapitale, bogati graĊani Amster dama pokazuju naklonost za umetnost i slikarstvo i uţivaju u Rembrantovim delima. Pomorstvo i kolonijalizam. Amsterdam i Nizozemska razvijaju veliku delatnost na morima i u prekomorskim teritori jama. Ulov i prerada ribe zauzimaju vidno mesto. Riba iz Sever nog mora, suva i slana, pradaje se širom Evrope; haringe donose velike zarade, a to dobro ilustruje izreka da se „temelji Amster dama nalaze na kostima haringi“. Nizozemski ribari love i pre-raĊuju ribu, ostaju na moru mesecima. Njihova trţišta su Engle ska, Škotska, Baltik. Love u škotskim i engleskim vodama, što dovodi do ĉestih sukoba. U vreme rata ribarske brodove štite ratne flote. Povećanje ulova i prerade ribe zahteva velike koliĉi ne soli, koja se donosi iz prekomorskih teritorija. Obavezni post u katoliĉkim zemljama juţne Evrope pospešuje širenje ribolov nih podruĉja. Tuna, bakalar i druga riba lovi se u Severnoj Ame rici i vodama Islanda. Prisustvo Engleza u Severnoj Americi omogućava im da kontrolišu ribolov u vodama Njufaundlenda, pa krajem veka pretiĉu Nizozemsku u ulovu i preradi ribe. Oni preuzimaju vodeće mesto u lovu kitova i drugih dţinovskih sisara. Kada su kitovi uništeni oko Špicberških ostrva, lov na njih širi se u najudaljenije delove sveta. Još 1700. najveći deo trgovine odvija se unutar Evrope. Izvoz Engleske i Nizozemske iznosi oko 10% u Ameriku i 12% u Aziju. Tokom veka nastaju velike promene. Roba iz prekomorskih zemalja sve više se traţi u Evropi. To su šećer iz zapadne Indije, ĉaj iz Kine, duvan iz Amerike, a kafa, koja je 1700. svakodnevno piće, ĉini naj veći deo trgovine sa Azijom. Priliv jeftinog azijskog tekstila raste, pa Francuska (1686) i Engleska (1696) zabranjuju njegov uvoz. Poĉetkom XVII veka Spanija i Portugalija kontrolišu van evropsku trgovinu i imaju najveća kolonijalna carstva. Portuga lija kontroliše trgovinu sa Istokom (istoĉna Afrika, Kina, Japan). Udaljenost, teškoće plovidbe, nedostatak kapitala, mornara i brodova stvaraju probleme portugalskoj drţavi; iako nema kon kurencije, njena snaga opada. Tome doprinose i neuspešni ratovi

148

sa Nizozemskom i Španijom. Pritisak Nizozemske i Engleske do vodi do slabljenja portugalske snage u Americi (Brazil). Rat i mir prate trgovina i pljaĉka. Spanska moć slabi: srebra je sve manje, kastiljska privreda zaostaje, a ratovi na Atlantiku i pirati podri vaju špansku snagu. Španija i Portugalija uspevaju da oĉuvaju svoje prekomorske posede. U XVII veku u mnogim evropskim drţavama deluju kom panije za trgovinu sa Istokom i Zapadom. Nizozemska Istoĉ noindijska kompanija (1602) deluje kao moderno akcionarsko društvo i uţiva podršku politiĉkih krugova. Ima široka ovlašće nja: pravo da objavljuje rat i sklapa mir, otvara vojne i trgovaĉke baze i obavlja misionarske delatnosti. Ona upravlja nizozem skim posedima, nastoji da potisne druge drţave (Portugalija) i nametne svoju vlast vladarima na Javi i Cejlonu. Njeni sluţbeni ci ĉine mnoge zloĉine, a jedan od direktora, Jan Peterson, tvrdi da „nema trgovine bez rata i rata bez trgovine“. Trgovina sa Is tokom je deficitarna jer se plaća plemenitim metalima. Trgovina sa Amerikom je suficitarna. Engleska Istoĉnoindijska kompanija (1601) se organizuje na istirn naĉelima - akcionarsko društvo koje uţiva podršku drţave. Nastoji da posluje bez gubitaka i uţiva monopolistiĉki poloţaj na trţištu. Uprkos povremenih gubitaka, zarade su veli ke. Kompanija se stalno sukobljava sa Nizozemcima. Posle re stauracije (1660) kompanija ostvaruje svoju politiku primenom sile. Puritanci i vigovci je prikazuju kao oruĊe Stjuarta i zahte vaju da joj se ukine monopolistiĉki poloţaj. Francuske kompanije i njihovo delovanje pokazuje slabosti koje proistiĉu iz njihove politiĉke orijentacije. Anri IV osniva Is toĉnoindijsku kompaniju, ali je ona kratkog veka; sliĉna je nji hova sudbina u vreme Rišeljea; Kolberova kompanija (1664) uţi va finansijsku podršku vladara i monopolistiĉki poloţaj. Severna Amerika pruţa više izgleda na uspeh. Stvara se Kanada (Nova Francuska) kao krunska kolonija (1663) kojom se upravlja iz Pariza. Planovi za naseljavanje i trgovinu veoma su ambiciozni i predstavljaju ujedinjenje severnih i tropskih poseda (Antili). Ljudi i novac nerado odlaze u Kanadu, a drţava, zauze ta evropskim pitanjima, nema sredstava za ulaganje. Malobrojni ţitelji sukobljavaju se sa Englezima na kopnu, u zapadnoj Indiji i drugde. Šećer sa Gvadalupa i trgovina robovima doprinose usponu Nanta. Pored Francuza, u Americi deluju Englezi i Nizozemci. Nji hova delatnost ima drukĉije motive i rezultate. Nizozemci nema ju većih uspeha u severnoj Americi. Napadi na španske srebrne brodove ne donose veće zarade (1628), pa Zapadnoindijska kom panija prestaje sa radom (1654). Nizozemci se okreću zapadnoj Indiji i stvaraju uporište u luci Kirasao. Bave se trgovinom afriĉkim robovima. Engleski kolonijalizam postiţe najveći uspeh. Prvi pokušaj utvrdivanja u Karibima ostaje bez uspeha; zauzeće Jamajke (1653) dovodi do njihovog uĉvršćivanja u zapadnoj Indiji. Plan

149

taţeri sa Jamajke i Barbadosa bave se proizvodnjom šećera i kupuju afriĉke robove za svoje plantaţe. Zapadna Indija je plodno tlo za delovanje gusara. Engleski uspesi u severnoj Americi su trajni. Prvi pokušaji stvaranja kolonija krajem XVI veka završavaju se neuspehom. Virdţinijska kompanija (1609) stvara naseobinu koja, uprkos gladi i borbi sa Indijancima, uspeva da se odrţi i širi. Puritanci osnivaju koloniju Masaĉusets (1629) koja ima 60.000 ţitelja (1660). U ratu Nizozemske i Engleske Novi Amsterdam prelazi u engleske ruke i postaje Njujork (1667), a stvaraju se Juţna Karo lina (1663) i Pensilvanija (1682). Kolonije uţivaju lokalnu samoupravu, imaju skupštine, pravo glasa i predstavljaju meša vinu ekonomskih i verskih tvorevina. Kolber i merkantilizam. - U XVII veku vlada mišljenje da drţava treba da podstiĉe i štiti manufakturnu proizvodnju i trgovinu. Jedan od naĉina da se to postigne je saradnja izmedu vlade i pojedinaca koji dobijaju privilegije i monopolski poloţaj. Mnogo ĉešće je korišćenje drţavne moći za podsticanje ulaganja u proizvodnju od koje drţava dobija odreĊeni deo prihoda. Mno gi vladari i ministri zalaţu se za podsticanje manufakturne proi zvodnje, unapredenje poljoprivrede i saobraćaja, sticanje novih trţišta sa ciljem povećanja drţavnih prihoda. Kao razlozi navode se prosperitet podanika, ugled i snaga drţave, pre svega vojna, zaštita vere. Uspesi vladara Brandenburga i Rusije najbolji su primer. Veliki izbornik obnavlja porušenu zemlju posle tridese togodišnjeg rata, sprovodi reforme u poljoprivredi i manufakturi, stvara trgovaĉke kompanije, gradi kanale i puteve, privlaĉi dose ljenike iz drugih zemalja (hugenoti). Gradovi i plemstvo ne pruţaju podršku takvim naporima. To vladaru obezbeduje veće prihode. U :ome nema nikakvog planiranja, osim uverenja da je prosperitet bolji od nazadovanja. Petar I primenjuje zapadnoevropske uzore u Rusiji i zanemaruje sve osobenosti i razlike. Zeli da privuĉe kapital u zemlju koja nudi osuĊeniĉku radnu snagu, sirovine i opremu. Do maći ljudi treba da zamene strance u dogledno vreme. Najistaknutiji predstavnik drţavnog uĉešća u privrednom ţivotu je Zan-Batist Kolber (1661-1683), francuski ministar. Kolber se ne bavi teorijskim pitanjima, već provodi u ţivot poli tiku da „više novca znaĉi više moći, veliĉine i bogatstva drţave“. liprkos velikih napora, Kolber ne postiţe ţeljene rezultate. Nje govu privrednu politku primenjuju mnoge drţave širom Evrope. Primetno zaostajanje Francuske i potreba za novcem navode Kolbera da pruţa izdašnu podršku i pomoć industriji. Stvara preduzeća i štiti ih od domaće i strane konkurencije; ulaţe drţavni kapital u velika preduzeća kao što je fabrika tekstila Van Robe u Abevilu; u vreme rata nacionalizuje ona preduzeća koja proizvode za vojsku. Pokušava da privuĉe kapital plemstva i uzdiţe istaknute gradane u njegove redove. Nadzornici prisilja vaju radnike da bolje rade, radionice liĉe na vojne poligone, uki daju se verski praznici i proslave u cilju povećanja proizvodnje.

150

Drţava donosi mnoge mere sa ciljem da se poboljša kvali tet, raznovrsnost i potraţnja na trţištima. Kolber dovodi struĉ njake iz drugih zemalja da rade u fabrikama. Unutrašnji saobra ćaj predstavlja stalnu brigu drţave - izgraduje se kanal Lange dok. Putevi, mostovi, luke i drugi objekti grade se i odrţavaju. Kolber vodi i kontroliše privrednu politiku putem vladinih de kreta, uputstava i propisa. Oni se upućuju u provincije, gradove i fabrike zajedno sa inspektorima, ĉesto korumpiranim. Ĉitav proces proizvodnje i prodaje nalazi se pod kontrolom, roba sla bog kvaliteta se uništava a krivci kaţnjavaju. Uprkos tome mno ge Kolberove naredbe se ne sprovode. Njegova nastojanja dovo de do povećanja obima proizvodnje i poboljšanja kvaliteta, ve ćeg ugleda na trţištu; radniĉke zarade su =.-eće u poredenju sa drugim evropskim zemljama. Kolberove teorije o spoljnjoj trgovini pokazuju nerazume vanje privrednih tokova. On tvrdi da je obim svetske trgovine utvrden jednom zasvagda; sliĉno je i sa plemenitim metalima. To znaĉi da se