СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ
СРПСКА МИТОЛОГИЈА
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА IV КЊИГА
Др СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ СРПСКА МИТОЛОГИЈА У ПЕТ КЊИГА
САД...
129 downloads
1935 Views
2MB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ
СРПСКА МИТОЛОГИЈА
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА IV КЊИГА
Др СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ СРПСКА МИТОЛОГИЈА У ПЕТ КЊИГА
САДРЖАЈ
ЧЕТВРТА КЊИГА
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА Прво издање, 2000. године Издавач ПРОСВЕТА - НИШ За издавача БОЖИДАР МАРКОВИЋ директор Редакција Др ВЕСЕЛИИ ИЛИЋ ДОБРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ ТИХОМИР НЕШИЋ Уредник Др ВЕСЕЛИИ ИЛИЋ Рецензенти целокупног издања Академик ДРАГОСЛАВ АНТОНИЈЕВИЋ Др НИКОЛА ПАНТЕЛИЋ Др ЛУКА ПРОШИЋ Компјутерски прелом БРАНИСЛАВ МИЈАТОВИЋ ЛАУРА ВАРНА Корице ДРАГАН МОМЧИЛОВИЋ Мапе у књизи 1 и 2 израдио Сретен Петровић. Већину фотографија у 1. 3. 4 и 5. књизи снимио Раде Милисављевић; део фотографија снимили су: Миленко Милијић, Златко Манић и Сретен Петровић Штампа ПРОСВЕТА - НИШ Тираж 500 примерака ISBN 86-7455-415-6 Публикование овог издања финансијски je помогло Савезно министарство за развој, науку и животну средину
УВОД 1. Опште одређење "раскршћа" 2. Хеката богиња "раскршћа" 3. Дионизијско-трачка митологија, лунарни култ и Хермес
5 5 8 17
РАСКРШЋА У МИТОЛОГШИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
23
РАСКРШЋА У СРПСКОЈ ЕТНОЛОГИЈИ, МИТОЛОГШИ И МАГИЈИ .... 23 1. Жртвовање на раскршћима 23 2. Жртвовање умрлима 28 3. Сахрањивање 31 4. Врачање 35 РАСКРШЋА У ГЕРМАНСКОМ МАГИЈСКО-КУЛТНОМ И МИТОЛОШКОМ СИСТЕМУ
38
РАСКРШЋА У "ИСТОЧНОЈ КУЛТУРНОЈ ЗОНИ" НА АУТЕНТИЧНИМ ПРИМЕРИМА 1. Раскршће, тромеђа и моропутина 2. Жена и раскршће 3. Магијске радње у функцији одржања живота, деце и одраслих, предупређења болести и урока, "наврата" 4. Љубавна магија: придобијање вољене особе 5. Магијско лечење стоке; поспешивање рода у пољима 6. Магија за проналажење мајдана са златом 7. Магија у негативно] функцији: против злочиначних радњи других 8. Магијско разбијање посуда и клање на раскршћу 9. Жртвовање на раскршћу, у планини 10. Додатак
54 66 67 69 70 73 76 77
РАСКРШЋА У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 1. Магијско продужење живота деце 2. Врачање болеснима и магијско избављење грешних 3. Сахрањивање умрлих због љубавне чежње 4. Сахрањивање самоубица и умрлих неприродном смрћу 5. Обесни људи испаштају грехове 6. Раскршће - улаз у свет мртвих 7. Епифанија Хекате у ликовима смрти: кума и куга 8. Да ли су виле соларни облик Хекате?
79 79 80 81 84 84 84 85 86
ЗАКЉУЧАК ПРВОГ ДЕЛА ИЗЛАГАЊА
91
49 50 53
ЕДИП НА РАСКРШЋУ - ПРИЛОГ ТУМАЧЕЊУ
95
МИТ О ЕДИПУ ИЗ АУТЕНТИЧНИХ ИЗВОРА 1. Гревоова реконструкција мита 2. Гревсово тумачење неких важних елемената мита 3. Кунова интерпретации мита 4. Из књижевних извора античких писаца 5. Паралеле у српској епској књижевности
95 95 98 101 103 112
ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ МИТА О ЕДИПУ 1. Психоаналитичко тумачење Класична, Фројдова интерпретација Остали психоаналитички покушаји тумачења 2. Културно-историјска, социолошка интерпретација Критике Фројдовог становишта Бахофен и теорија матријархата Фромова анализа Шмитбауер. Покушај нове интерпретације 3. Структуралистичка интерпретација
121 121 121 122 128 128 130 136 140 151
ПОКУШАЈ ЕТНО-КУЛТУРОЛОШКЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ
154
ЛИТЕРАТУРА ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР ИМЕНСКИ РЕГИСТАР
171 173 186
УВОД
1. Оишше одређење "раскршћа " Појам "раскршћа" представља једно од изузетно важних "култних" и "обредних" места у митолошко-магијским системима бројних индоевропских народа. Утолико и у традицији српског и грчког народа, чији се знатан део веровања о "раскршћима", осим у бројним ритуалним и култним радњама, које се и данданс још упражњавају бар код српског народа, налази и у неколиким имагинативно-симболичким формама: у епском, приповедном и драмском стваралаштву. У компаративно] анализи показаћемо да je митолошко-магијска функција "раскршћа" забележена на ширем простору но што га запоседају Индоевропљани. Тиме се долази до закључка да феномен "раскршћа" постаје, унеколико, елементом колективне, архетипске структуре људи најразличитијег порекла и култура, тако да уз култ "камена", "воде", "дрвета", "змије", "мандале", "круга" и "ватре", постаје важна чињеница духовног потенцијала човека. Стеван Јосифовић (1932: 52-53) je забележио да се код "многих народа, раскршћа сматрају као опасна, 'нечиста' места. Ту се скупљају духови и зли демони, немирне душе играју ту дивље игре под месечином, ту се бацају уврачане ствари". Савремени Грци дубоко верују да у "подне зли демони играју по раскршћима". Сматрам, међутим, да се од укупног броја свих веровања, највећи број активности демонских бића одиграва у току ноћи. Или одређеније, врачања и магијске радње најширег спектра врше се на раскршћима у глуво доба ноћи, због чега управо "раскршћа", као и саме магијске чини које су повезане са њима, имају "изразито хтонски" и "лунарни карактер". Али, и то ваља имати на уму, један број магијских и култних радњи обавља се и у току дана, за време сунчева кретаньа. Реч je, на пример, о значајним ритуалима везаним за свадбене и погребне обичаје, a није мали број оних које налазимо у обредима рођења деце, посебно, у магијским поступцима у циљу очувања живота деца у оним породицама у којима се "деца не држе". Јосифовић (1932: 53) je и сам приметно да се "на раскршћима [...] врача поглавито при свадби". Готово код свих примитивних народа постоје "старинска веровања о злим духовима који бораве на путевима и раскршћима". Нема никакве сумње, да "раскршћа" имају исти статус као гробља, због чега се људи на истоветан начин прибојавају ових места, а када je
'ВОД
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
реч о магијским радњама, оне се ритуално изводе по истом сценарију и на гр-обљима и на раскршћима, односно у исто "глуво доба" - у ноћи. Што се, пак, гробља тиче, код српског народа je познато да се низ магијских активности упражњава на гробовима "самоубица", на тзв. "незнаним гробовима". Са изузетком, разуме се, процесија "додола", које део магијског ритуала за добијање кише изводе, такође, на гробљу - али у току дана. Тим поводом наводим и следеће речи Јосифовића, који осим што указује да се људи "боје од раскршћа као од места где се скупљају зли демони", додаје да се као таква места сматрају и гробља, нарочито "гробови самоубица". Разуме се, најинтензивније скупљање демона у току ноћи, односно њихово појављивање на раскршћима одиграва се у време тзв "некрштених дана", од Божића до Богојављања (7. јануара до 19. по новом календару), због чега свако избегава да се у те дане ноћу задеси у близини раскршћа, односно воденица, као места на којима они најчешће обитавају. Посебно се забрањује трудницама и породиљима да у то време напуштају кућу, а посебно не са тек рођеном децом. Ова забрана сасвим добро кореспондира са примером из племена Лулуа и Балуба, да "на раскршпа долазе жене кад од прсију одбију дете и изиђу из раздобља сексуалне забране која прати дојење" (RS, 1987: 550). Другим речима, женама поменутих племена забрањује се да у време трудноће и дојења долазе на раскршћа. Гебрант и Шевалије сматрају да су "раскршћа епифанијска места (места појаве и откровења)", и у том смислу "места прелаза из једног света у други" (RS, 1987: 550). Иако чемо о тој чшъеници говорити у каснијим разматрањима, потребно je имати у виду да "раскршћа" представљају вододелницу бројним магијским дихотомијама: овај-онај свет, наше-туће, унутрашње-спољашње. Дакле, то су места "прелаза" која су, каткада, судбински везана за егзистенцију било појединца или трупе, града или државе. У том смислу се, као веома индикативно место у Софокловом Едииу на Колону може навести казивање гласника, да се Едип, ослешъен и изгоњен из родног града у којем je владао, налази на мећи, граници двеју држава, Тебе и Атине. Ту, на том месту провиђење од Едипа захтева да принесе најпре жртву Еринијама, службеницама моћне подземне богиње Хекате, како би га ове примиле у своја вечна станишта. И оно најважније: при томе се Едип не сме окретати, освртати. Збор (СГТ, 1990: 158) се обрапа Едипу: "Tu моли да ше, како Милосшиве их Зовемо, ирибјегара срца милосна У крыло своје ириме, - и Шо моли сам Ил' за ше други шко, ал' Шихо, не дижи Свога гласа! Тад ошиди, - не окрени се! Дај шако -, Гш Ну уз шебе ирисшаш без сшраха! Иначе, сшранче, ja бих за ше сшрейио".
Како видимо, Ериније су у овом случају приказана као Суђенице, чије се име не сме изговарати; табуисано je. Найме, ове богиње су страшне и срдите, осветнички настројене према прекршиоцима прастарих закона као и према онима који су пролили роћачку крв, повредили материнско право. Оне, као и Хеката кажњавају преступнике лудилом. Када им се, пак, принесе жртва, како he то учинити Едип, оне дарују благостање, живот и посвећење приносиоцу личне жртве, те од осветничких богиња постају милостиве и благонаклоне Еумениде. Отуда у поменутој трагедији израз "Милостиве". Њима je Едип принео тражену жртву, доневши воду са светог врела, рукама чистим, а да при том није гласно говорио, нити се по обављеном жртвеном обреду окретао. Такав je, иначе, и обичај на погребу, чији се учесници, пратња, не смеју окретати. У Едийу на Колону, дакле, Гласных приповеда како je Едип принео жртве оном камену, на йрагу и несшао у иодземље: "А када сшпже оном Прагу иресршном Шшо сшубам' мједеним у земли вријежи се, До раскршћа на једноме иушељку он, Уз ждријело сшаде дубоко, гдје вјечном се Наш Тезеј и Пиришој вјером заклелп; На сриједи сшаде измеђ њих Торичке И шушъе крутке а и гроба каменог".
У фусноти je објашњење синтагме: "праг пресртни": "Пут у подземље, што je био у гају Еуменида". Немци то исто место преводе термином: "zu dem jaehen Rand der Schwelle" (Sophokles: 72). Едип тако стиже до "руба прага" - где ираг означава пут у подземље; ту живе суђенице, демони, али ту се и иреци сахрањују. Због тога се, како изгледа, "праг" и "раскршћа" сматрају границом једног и другог света. О томе говори наша епска песма (Караџић, 1935: Турци на Глибовцу), у којој се на раскршћу разилазе, деле два света: српски и турски. " 'Ja се десик данас на шромеђу, 'На шромеђу шурску и каурску".
" 'Деде сераш у крајину сиремај, 'Да идемо на шромеђу, Мујо ". "Па йоведе на шромеђу војску ".
С обзиромна чињеницу да "раскршће" представља, пре свега, укрштање два пута, од којих постаје један већи, шири пут, те je свагда реч о "тропућу", а не о "четворопућу", о чему сведочи и везивање "раскршћа" за шројну богињу Хекату, најзад - како je то описано у Едииу на Колону будући да на раскршћу Едип силази у Хад, где се укрштају два локална пута, занимљива je једна могућна смисаона аналогија коју налазимо у Хомеровој Одисеји (1968:152-153). Найме, на повратку за Итаку, решавајући низ задатака које му je зла судбина наменила, Одисеј силази у Хад како би посетио душе умрлих. Њему je тачно назначен пут којим треба да се креће, на ком месту he се указати отвор као пут у Хад.
УВОД
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Наводим то место: "Пирифлегешон река у Ахеронш ушиче онде, онде шече и Кокиш, из реке шшо ошиче сшишке, обе се хучне реке код једне спешају сшене. Опамо близу йрисшуйи, јуначе, κακό ши кажем, и шу руйу лакаш широку и дугу искоиај; около руие за све мршваце жршву иринеси: најире меденог uuha, а йошом слашкога вина, најзад воде, и шоме иридодај белого брашна. Много заклињи мршве слабомоћне да heul им краву најбољу јаловку, на своју на Ишаку када ее врашиш, сиалиш' у двору на жршву и вашру обложииш благом; шреба иоеамце обрећи Tupecujn на жршву да ћеш црна сиалиши овна шшо у крас je вашему сшаду. А кад се довољно веће мршвацима намолиш славним, онда жршвуј и овцу црну, ал' шреба Ербу жршве окренуШ', а и сам се лицем окрени гледајућ' куда шече Океан, и шеби ће йошом гусша гомила душа йохишеши од иокојнихљуди".
Дакле, на саставници двеју река je камен, крај кога Одисеј треба да принесе жртву, попут оне коју je Едип учинио нараскршћу, а затим, да ту рупу ископа, како би му се указао пролаз у Хад. Kao да испод два пута "горе", на земљи, који чине један већи, постоји нешто слично испод, "доле" - као пандан овима горе, и где теку две реке, које се уливају у једну, већу. И горе, на "раскршћу", једнако као доле - испод земље, као некој врсти визуелног негатива, ваља најпре принети жртву. За нас je, међутим, значајно то, да je "раскршће", било да je његов "позитив" на земљи, које чине три пута, или je његов "негатив" испод земље, састављено од двеју притока које чине Ахеронт - суштински повезан са "светом мртвих". 2. Хекаша богшьа "раскршћа" Говорећи о "раскршћима" поменули смо богињу Хекату. У грчкој традицији очувано je живо сећање на ову богињу, у митологији и бројним обичајима. Хесиод у својој Теогонији описује генезу Хекате, рекавши да jy je родила Астерија, Аполонова кћи. Она Хекашу заче и Породи, коју надасве Почасши Кронид Зеус иодарив joj дарове сјајне: Он joj додијели часш на земљи и неилодном мору. Њојје иала у дио и часш на звјезданом небу"
Хеката, тако влада морима, земљом и небесима. Моћна Хеката у рату држи страну оној војсци којој je наклоњена, а одмаже оној другој. 8
"Може и коњику она помоћи, којем већ хоће". Помаже и ловцу, али и сељаку да му се плоди стока. "Крда говеда она и сшада расуШа козја, Вунасша сшада оваца - Γιο воли ако je њојзи Сншна умножиши може, од великих мања учиниш'. Сшога, иако она /единица бјеше у мајке, Ииак je иочашћена мед бозима часШима сейма. Кронид учини њу хранишељицом младежи оне Koja угледа за њом Еоје многооке свјешло. Те иак одискона часши имаде и узгаја младеж" (Хесиод, 1975 стих: 412-415; 445-452).
Хеката, богиња ноћи, подземног света и магије поседује хтонски карактер. Она се, као и споменици њој посвећени налазе на гробљима и раскршћима где joj се и жртве приносе и ту господари тим демонима. Стога се и звала Триодишис, код Римљана Тривиа. Хекату прате урличући и лајући стигски пси. Али, Хеката je и богшьа рађања и брака тако да су joj жене на Самосу приносиле на раскршћима жртве (Јосиф., 1932: 54). За разумевање смисла бројних магијских радњи код Срба, које се упражњавају на раскршћима, посебно у циљу лечења епилепсије, као и магија за придобијање вољене особе, потребно je да се има у виду да "Хеката проузрокује и разне болести, посебно епилепсију и лудило, a гааље и лоше снове, ноћне приказе и море. Сва ова зла она и отклања", најзад, она je "заштитница целокупне мађије, посебно чаролија које су у вези са љубавним чинима и призивањем мртвих" (Среј./Цер., 1992: 449, 450). Када je реч о карактеру жртве, она je, свакако, слична жртви која се приноси на гробове умрлих. Али, осим облика жртве који je Одисеј, односно Едип, морао да принесе, било je случајева да се приносно и новац. Тако, на пример, "жртве у новцу се приносе прецима на гробу, раскршћу и бунару, дакле на местима где се те душе замишљају присутнима". Као што знамо у огњишту, седишту хтонских сила, замишљала се и Хеката, па je то "огњиште морала нова млада да дотакне, свакако ради шгодности". Према Куновој (Кун, 1963: 35) интерпретацији изведеној на основи бројних грчких митова, дознајемо како нараскршћима "лута и чудовишна Ламија, која се ноћу прикрада у спаваонице срећних мајки и од њих краде децу да би се напила њихове крви. Свима тим привиђењима и чудовиштима (у Хаду- С.П.) влада велика богшьа Хеката. Она има шри шела и шри главе. У нопи без месечине лута она по путевима и гробовима са свом своЈОМ ужасном свитом, окружена стигијским исима. Она шаље ужасне и тешке снове на Земљу и уништава људе. Хекату позивају за помоћницу у врачању, али она je и једина помоћница против враџбина онима који je поштују и који joj на раскрсницама где се разилазе шри Пуша жртвују uče". Лако се може запазити како су прождрљивост и похотност (Ламије) повезани са раскршчима, и у томе са Хекатом и псима, при чему се вазда
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
провлачи симболика броја шри. Најпре, "раскршћа" имплицирају рачвање шри иуша, затим, богиња Хеката поседује шри главе и шри шела. У том смислу je од значаја и детаљ из Софокловог Краља Едииа. Найме, приповедајући Едипу о давним догађајима, Јокаста напомиње како je на раскршћу, шроиућу, убијен Лај, a дете које je одведено у гору имало je само шри дана од дана рођења: "Ал' њега (Лаја) - шако ши се гласа - убију Једамиуш сшрани лупежи на шроиућу, А чеду (Едииу) ни шри дана не ирошекоше Од Порода ".
У приповести о Хермесу, који се на један нарочит начин доводи у везу са "раскршћима", дакле, и са богињом Хекатом - о чему he касније бити више речи, Кун описује ритуал приношења жртве и изглед саме богиње. "Наступила je ноћ [...] Чим je принео жртву, земља се затресе и појави се велика Хеката. У рукама je држала буктиње које су се димиле; око Хекате су била страшна чудовишта и змајеви који су избацивали ватру, а око ње су лајали и завијали хадски пси" (Кун, 1963: 265 и д.). Сличну драматургију запажамо и онда када Медеја, моћна врачара у служби богиње Хекате, приноси овој жртву, очекујући помоћ а све то у циљу задобијања Јасонове љубави. У тим радњама се Хеката показује као доброчинитељка. "Медеја обећа да he испунити ту молбу ако joj помогне Хеката. Кад je наступио пун месец, у ионоћ, изађе Медеја из дома у шамним хаљинама, боса и расиушшене косе [...]. Ћушећи, Медеја je ишла обасјана месечевом светлошћу. Она се заустави тамо где су се разилазила шри йуша, подиже руке и три пута гласно узвикну [...]. Молила je велику Хекату [...]. Хеката jy je чула и пред Медејом се појавише кола у која беху упрегнути крилаши змајеви". Са Хекатом су, како видимо, уско повезани "крилати змајеви" као и симболика броја шри, као и воља да љубави женској помогне. Дакле, Медеја "три" пута гласно узвикује; све се одиграва у мрклој ноћи, под пуним Месецом, у атмосфери погребног ћутања, а симболика црне боје и расиушшена коса, указују да je реч о појавној димензији саме Хекате. У целини узев, богиња Хеката, као хтонска богиња, доводи се у најближи могућан однос са лунарним култом. Томе иде у прилог и опис боје одеће коју Медеја носи за време полагања жртве, односно портретирање Хекате као мрачне богиње. Медеја je - слично обреду у Хомеровој Одисеји, којом приликом Одисеј приноси жртву пре силаска у Хад - "ископала пред олтарима две јаме и над њима жртвовала црне овце мрачној богињи таме и враџбина Хекати, вршећи обред полевања медом и млеком". Касније ћемо се позабавити смислом жртве леванице. Индикативно je да je млеко узето за врсту жртве, што би свакако упућивало и на то да се Хеката везује за плодност и породшьство.
10
УВОД Скренимо пажњу на један важан детаљ. Приликом приношења жртве богињи Хекати, очекујући помоћ хтонске богиње као уздарје, Медеја приступа Хекатином олтару, "раскршћу" сасвим боса, успостављајући тако непосредан контакт са хтонским светом. Исти je такав обичај код Срба, када се породиља, заједно са дететом, поставља на земљу, крај огњишта, како би н>у и дете "огањ", односно Хеката, боље сачували од злих демона. А и самртни ковчег, на путу до гробља, када се нараскршћу заусшави иоворка, одлаже се на земљу. Овде je потребно да се само упозори на могућну аналогну позицију Едипа - одојчета, који je, такође, на "раскршћу" био предат "представницима новог дома", коринтском чувару коња краља Полиба, коначно, да je ту добио име "Едип", што значи "отечено стопало". Као да су детету биле откривене ноге, оно je било "босоного", jep се, да je другачије, није могло видети да су му чиодом избушени глежњеви, нити би га нови "кум" могао назвати адекватним именем - а према стању глежњева. На то упуhyje и околност да се ова радња, примопредаја одиграла у време "некрштених дана", дакле, у зимском добу. Најзад, само име "Едип" везује се за онај део тела који належе на Земљу, и тиме симболизује хтонску повезаност човека за тло. Да ли je Едип био постављен на земљу, босоног, док je обављена размена из руку слуге краља Лаја и чувара коња краља Полиба? Taj чин, или обред, обављен нараскршћу као месту "прелаза", могао би се тумачити и као својеврсна супституција, симболична замена: (а) родног краја другим обитавалиштем, (б) једног Бога другим Богом, најзад, (в) једног кума другим кумом. Немачки етнолог Замтер (Samter, 1911: 4) изнео je једну занимљиву чињеницу која се налази у супротности са уобичајеним церемонијалом приношења жртве умрлим прецима и демонима. Найме, каже он, "металним инструментима у Грчкој производи се галама и код приношења жртве, које се на раскршћу приносе богињи демона Хекати". Супротно томе, у оквиру српског ритуала везаног за Бадње вече, који има искључиво хтонско обележје, позивају се душе предака да приступе вечери али се при томе читав ритус одиграва у достојанственој тишини све док не прође тзв. "глуво доба", да би потом, према древном обичају, била испаљена пушка, и тиме најављена следећа светковина, коју je црква ауторизовала, "рођење Христово", долазак Божића. Роберт Гревс je у портретирању Хекатиног лика имао у виду Хесиодов опис поменуте богиње, о чему смо говорили, али je ишао и даље. Гревс (1969: 107) каже: "Хесиод приказује Хекату у ствари као шројну богињу, најмоћнију од свих на небу, земљи или Тартару, али су Хелени стално истицали њену разорну моћ на рачун стваралачке, док je најзад нису свели на недопуштене обреде црне магије, нарочито на раскршћима шрију иушева. То што joj Зевс није никада ускратио стара права и моћ да испуни сваку жељу смртнику, у ствари je попуштање тесалијским вешти-
11
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
цама, којих се свако смртно плашио. Њене три главе - лава, пса и коња свакако се односе на ранију шроделну годину, где je пас био псећа звезда Сиријус; то исто значе и три Керберове главе". Овде je значајно Гревсово упозорење, да се од Хесиодовог доба улога Хекате постепено редуцирала, тако да je од богиње неба, земље и мора, некада најмоћнија, Хеката задржала власт на земљи, оличавајући матријархатско начело, односно постајући заштитница плодности, породила и новорођенчади или, како наш преводилац Хесиода каже, богиња заштитница "младежи". Велики број етнолога с правом упозорава како митски појам "раскршћа" има вишестрану симболику. "Свако je биће у себи раскршће на којем се укрштају и боре различити аспекти његове личности" (RS, 1987: 551). Путник који полази од куће, доспевши на "раскршће", не сме се окретати. На ту чињеницу, приметили смо, упућује и обредна пракса сахрањивања у обичајима бројних народа. Найме, погребна поворка се не сме окретати, посебно када приспе на раскршће. Тако и "путник" кренувши од купе, пошто прескочи праг, не треба да се осврће уназад. Мећу првима je о томе известила традиција везана за Питагорину школу. "А постоје опет и други овакви (симболи): [...}'не окрешаши се нашраг када се йушује', у смислу: не држати се грчевито овога живота када се умире" (Diels, l, 1983: 419). Реч je о следећем: "Када идеш на пут, немој се окретати натраг јер те следе Ериније". Да су Ериније повезане са Хекатом о томе говори и Роберт Гревс. "Хекатине дружбенице Ериније су оличење насиља, непослушности и греха према машери" (Гревс, 1969: 107). У литерарним изворима налазимо два карактеристична одломка који указују на повезаност "раскршћа" са "путевима", односно "огњиштем". Први je из Еурипидове трагедије Зон (СГТ, 1990: 298), а други из његове Медеје. Збор се обраћа Хекати, Деметриној кћери, следећим речима: "Богињо раскршћа, кћери Демешрина, Пушима ноћним, иушима дањим Шшо нам владаш, врч иун, ииће смршно, Свриш сврни, куд крв, каиље Из грла Γορϊβ, Земље чеда ".
Из Еурипидове Медеје (Еурипид: 148), наводимо речи Медејиног упозорења: "Ал' ако другог за ме нема излаза, шад мач иошегнућу, - ми мреши морали, и иобићу их све, са бесном смелошћу. Хекашеми, - шшо највише je иошшујем и коју себи избрах за иомоћницу, крај мога огњишша шшо себи узе сшан,ша нико чишав неће мене вређаши ". 12
УВОД
Занимљиво je да се Хеката везује за Медејино огњишше, будући да су "огњишша", "ираг", "раскршћа" и "гробља" места на којима су сахрањивани преци, али и самоубице, људи умрли неприродном смрћу. Није тешко запазити да се митски портрет Хекате налази у уском кругу са култом плодности. Она je заштитница мајки, породиља и деце. Међутим, хтео бих да скренем пажњу на својеврсну а необичну, и колико знам, до сада неуочену а важну паралелу митолошко-магијског појма "раскршћа" са атрибутима које "раскршће" има у Старом завешу. У Првој књизи Мојсијевој, говори се о неправедном поступку свекра Јуде према снахи Тамари, којој je умро муж Ир. Она, потом, леже са средњим братом, девером, како би зачела, али овај просу семе по земљи, те га Бог уби. Тада Јуда обећа Тамари, снаси, да he joj дати за мужа трећег сина, разуме се, када малолетни Силом буде стасао. Али, не испуни обећање. Утом Јуди умре жена, а он после неког времена крене на пут за својим послом. Тамара je, дакле, дуго чекала да свекар испуни обећање, али то се није догодило. Тада се она послужи лукаврстом. "И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје. А она скиде са себе удовичко рухо своје, и сједе на раскршће на путу који води у Тамну. Јер виде да je Силом одрастао a њу још не удаше за њ". И даље: "A Јуда кад je видје, помисли да je курва, јер беше покрила лице своје" (Библија, 1874:1, Moj, 38, 13, 14, 15). Тако je Јуда обљубио снаху. Касније се сазнало да je дете које се родило уистину његово, имајући у виду белег који je Јуда оставио спавајући са снахом. Тако му се снаха осветила. Пре коментарисања поменутог става из Сшарог завеша, навешћемо још два карактерстична места из Прича Соломоновых, односно из Књиге иророка Језекиља. "Не виче ли мудрост? и разум не пушта ли глас свој? Наврх висина, на иушу, на расиушицама стоји" (Библија, 1874: Прич. Сол., 9, 1, 2). Овај нас став обавештава о локацији "раскршha", или у преводу Ђуре Даничића - "распутница", найме, да су се она налазила на висинама, превојима, који представљају границу држава, округа. У следећем ставу се, доиста, говори о изопачености, проституцији, који се везују зараскршћа. "Кад су градили курварску кућу на свакој расиушници и чинила висину на свакој улици! А ни као курва нијеси, јер нијеси марила за плату; Него као жена прељубочиница, која мјесто мужа свога прима друге" (Библија, 1874: Језек., 16. 31-32) Овде je значајнотодасујавнекуће смештене на раскршћима, у којима су жене варале своје мужеве. Уосталом, није случајно што je Јуда и помислио да je Тамара курва, будућидасе обрела на раскршћу, дакле, на месту које je одређено за јавну кућу. Можемо само наслућивати како мора постојати извесна повезаност богиње Хекате, која одобрава превареним женама, попут Тамаре, право на освету, чиме се демонстрира материнско право како га je још Бахофен одредио, везујући га за хтонска божанства,
13
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
УВОД
дакле, и за богињу Хекату. И то право се, пре свега, остварује на раскршћима. О томе говори и једна наша народна песма (Караџић, 1935: "Кадуна Асан-аге Куне"). Найме, неверног мужа жена управо дочекује са наоружаном пратњом на раскршћу, где му се свети због прељубништва. "Води чешу повыше Кунаре, Ђено јесу млоге раскрснице, Па намјесши и у ваши кланце" "Па ухваши Куну Асан-агу, Све га вуче, а ногами шуче, Па му б'јеле свезала руке. Све га бије дрвљем и камењем"
"Tada кода иоче бесједиши: 'Јесам ли ιΤιιι бесједила Куна, Да не идем у ашиковање, Зло Ши добро донијеши неће. 'Ja сам шеби Бога, вјеру дала, Да се оћу шебе освешиши, 'Да ши врашим жао за срамошу' Па му живу очи изводила".
Дакле, слична асоцијативна фигура односа Едипа и Лаја. Уосталом, и пример из Сшарог завеша указује да су на распутницама постављане јавне куће, а све у цшъу одбране материнског, женског принципа, који, разуме се, не важи за мушкарце - прељубнике. Исто тако, елемент тог материнског права може се довести у везу и са обредном и магијском праксом код Срба, да се у породици у којој деца једно за другим умиру, последње новорођено дете "износи на раскршће", где га случани пролазник, намерник, свакако руковођен магијско-митолошком благотворношћу богиње Хекате - заштитнице мајки, проналази и детету "даје" нови живот, кроз у овом случају симболичко-магијски ритуал приписивања находу новог имена. Стари кум се напушта, што je истовремено и критика и пораз патријархалног става, при чему долази до ревизије кумства заснованог по патријархалној линији. Овде се преузимају "стара божанства", по свему судећи материнског модела, у лику жена. Можемо само претпоставити да, због могућности да пролазник буде "жена", Бременом je у патријархалним срединама дошло до замене. Дакле, раскршће се сматра епифанијским местом на коме богиња Хеката преузима улогу заштитнице породиља, односно деце која he одсада живети под благотворним дејством својих богиња заштитница (кума). Дакле, како мени изгледа, ова ритуална замена "кумства", у свој својој основи представља повратак матријархатског начела. На томе трагу ћемо настојати да са ешнолошког гледишта осветлимо и сам мистериј Едиповог удеса. Томе иде у прилог и један значајан детаљ из наше етнолошке литературе, који није до краја теоријски разјашњен. Найме, познато je када умре домаћин куће или који одрасли ожењени или удати члан домаћинства у патријархалној српској породици, у ранијим временима из куће би га износили синови, најужа родбина; исто тако, када умре момак, односно девојка, њих би износили њихови вршњаци из села. Мећутим, и то je битно, ако умре дете, свакако некрштено, њега би, по правилу из куће износио ујак, рођени брат мајке детета. Дакле, "некрштено дете", по древној патријархатској институцији још није припадало "култу очевом", дакле, није прошло "ри-
14
туал прелаза", кроз ритуално стрижење, због чега je и постојао обичај да се такво дете не закопава у "хришћанском гробљу", већ изван: у ћубришту, испод прага, у воћњаку. Дакле, "ујак" овде симболизира саприпадност роћеног детета "материнском принципу", речју, више припада култу предака мајчиног дома, но прецима очеве куће. Можда je то управо један од разлога што су деца на овај или онај начин "повезана" са раскршћима, било да их тамо износе ради (а) продужења живота, или да би (б) задобила други или нови живот, односно будући (в) тамо "рођена", на начин на који je Тамара "прељубница" зачела, изборила би тако право на егзистенцију према матријархатском начелу, те су, дакле, таква деца, према "патријархалној обичајности" оглашена као рођена на "ванзаконски" начин, тачније из потпуне слободе жена које бирају или варају мушкараце по жељи. Найме, из таквог односа постаје једино извесно ко je мајка детету, но не и отац. Нови кум je истовремено супституција не само новог оца, већ и новог Бога, можда матријархатске провенијенције. У Рјечнику символа налазимо индикативан пример да старци Бамбаре "одлазе на раскршћа полагати новорођенчад у чију се законитост посумњало; онде се сахрањују ненормална деца". Дакле, децу без очева штити моћна Хеката, једина заштитница материнског права. Односно, према материнском начелу, код раћања једино je битна мајка, као што Аполон, представник патријархалног начела, сматра да Атена, рођена из главе бога Зевса, своје рођење заснива само и једино по очевој линији. Према Итману, у Камеруну су "раскршћа у вези с генијима култова плодности". То je свакако повезано и са чињеницом што je у грчкој митологији и обредној пракси, поред осталог, Хеката ботња рађања и брака, због чега су joj жене приносиле на раскршћима жртве. И код Астека je постојало веровање "да се на раскршћима, у сумрак [...] појављују жене умрле у породу, које су постале опасни духови" (RS, 1987: 550). Укратко, са "раскршћима" се повезује матријархални култ, дакле и судбина свих оних жена чији je статус, на овај или онај начин, доведен у питање. Било да су ванбрачно зачеле (попут Тамаре), било да се у породици не држе "деца", односно која једно за другим умиру, па je позиција жене у том патријархатски заснованом браку ослабљена; најзад, било да je нека слободнија жена зачела у ванбрачном сагрешењу, у јавној кући. Тек, све њих не само да штити моћна богиња Хеката, већ њиховим духовима, било да je реч о умрлим женама на порођају или уколико им je "првенче" умрло, Хеката даје снажну моћ, готово волшебну. Овоме желимо да придодамо још нешто: изношењем деце на раскршће, свекрва устаје у одбрану права снахе, жене, ударајући тиме по главној патријархалној полузи: кумству; то je борба за право жена на слободан, дакле и ванбрачан живот, потомства ради. У том смислу можемо разјаснити и позицију Јокасте, којој je Лај отргао са груди прворођеног сина, пославши га у гору да га тамо убију, од-
15
УВОД
МИТОЛОГША РАСКРШЋА
носно велику моћ коју у српској традицији, нарочито у погребном култу има жена која je изгубила првенца. Она меси обредне хлебове, а након одношења мртваца из куће, чисти собу у којој je умрли био изложен, укива ексер у земљу/под, разбија земљани суд антропоидног облика, односно живо jaje на месту где je глава умрлога додиривала земљу/под, најзад и најважније, та иста жена износи из куће сакупљено смеће на "раскршће" да би га тамо одложила. Има се утисак да je овај чин повезан са идејом "двоструког сахрањивања", при чему се ово друго обављало на раскршћима, што je реликт древније праксе. Тачније речено, одношењс поломљених ствари и смећа - "ђубрета", који се везују за демоне доњег света, као да представлю "симболичко" путовање, или као да се на најефикаснији начин, преко Хекатиних службеница, обавља "превођење" "душе умрлога" у доњи свет. У нашем случају поменуту улогу обавља жена која je изгубила "првенца" и тиме стекле магијску везу са богињом подземља, Хекатом, која je, иначе, и сама била јединица мајке Астерије. Што се грчког мита тиче, остаје отворено питање: да ли je Јокаста својевољно отпослала роћеног сина, Едипа на раскршће и тиме симболички, индиректно затражила помоћ богиње Хекате, и,ли га je тамо упутио Лај. У Еурипидовим Феничанкама (СГТ, 1990), а према Јокастином казивању, Лај je послао Едипа у гору Китерон. "Ал' спасши иресвоје га, üuhy ода се И сина uocuja; код чедо uocuja, Грнјех онда сиозна свој и божју сйозна рщеч. Пасширим' иреда дијеше, да га изломе У Хериној дрази, Кишерону на хриди ".
Децу која на било који начин имају везе са "раскршћима", попут Тамариног сина, коју je свекар затекао на "распутници", или Едипа, кога пијани отац зачшъе, прати проклетство да им je отац обманут, преварен, било уз помоћ пића, као Лај, било тако што се жена (снаха) прерушава и показује попут оних лаких у јавним кућама. У сваком случају мушкарац или муж није у стању да открије прави идентитет жене коју обљубљује, па унеколико да ово митско зачеће на "раскршћима" минимизира, а може бити и негира улогу мушкарца као творца, о чему речито сведочи спор око суђења Орестију. Укажимо на важну опаску Гебранта и Шевалијеа, найме, поводом троструког аспекта Афродите, уранске, океанске и хтонске богиње, како се ова богиња показује у трима димензијама, као "чедна, плодна и похотна богиња. На раскршћима постаје богиња ниских и нечистих љубави. Занимљиво je да од латинске речи шривиум долази појам шривијалног. Богиња која се на раскршћима задржава, Афродита раскршћа, симболизује пролазне љубави" (СГТ, 1990: 551). Ово запажање добро корелира са примерима из Сшарог завеша, према којима се на раскршћима допушта "еротска слобода жена", тзв. "ружичасти морал" жене, па je тако, разлика између строгог, аскетског и пуританског мора16
ла, с једне, и "лаког морала" јавне куће, једнак односу "праве, врхунске уметности" и оне "тривијалног типа", чија je најнижа варијанта "кич", а "ружичасто" атрибут "лакоће" и "профаности". 3. Дионизијско-шрачка мишологија, лунарни кулш и Хермес У овоме поглављу настојимо компаративним захватом да осветлимо феномен "раскршћа" у индоевропској традицији, са посебним освртом на религије балканских народа, првенствено српске и грчке митологије. Због тога je веома значајно да се већ сада нагласи како je дионизијски култ, за разлику од аполонијског, своју дејственост имао управо на простору древне Тракије, то he рећи и на простору садашње југоисточне и источне Србије. О овој чињеници, о повезаности трачког и дионизијског сегмента културе сачшъене су бројне расправе културолога, етнолога и филозофа религије. Тако je у Филозофији симболичких формы (1985: 183) Ернст Касирер, говорећи о култној снази слике бога који умире и васкрсава упозорио да се таква представа налази код многих народа. "Упоредимо ли култове вегетације код примитивних народа са Тамузкултом у Вавилону, Адонис-култом у Феникији, фригијском службом Атису и тракијском службом Дионизису, у њима свима ћемо запазити једну исту основну линију развитка". Нема никакве сумње да je дионизијски култ у својој основи лунарни и да je непосредно повезан са матријархатском идеологијом, која постулира владавину женског права. Овим поводом навешћу гледиште Мирча Елијадеа (II, 1991: 140), данас, свакако, најмеродавнијег проучаваоца древних митова и религија. "Изгледа да je слична злосрећна судбина пратила и религисјко стваралаштво Трачана и Гето-Дачана. Грци су доста рано упознали оригиналност, као и снагу утицаја трачанске религиозности. Према неким предањима, почеци дионизијског покрета, заједно с великим делом митологије о Орфеју, локализовани су у Тракији (или Фригији)". Елијаде још каже како Ареј, бог рата, Дионис и Артемида, који су хтонска божанства, чине веома узак смисаони круг односа. Додао бих томе и следеће: они представљају круг богова старог материнског права, који су са Мајком земљом најнепосредније повезани. Наводећи запажања грчког историчара Херодота, Елијаде (II, 1991: 140-141) тврди како су "Трачани обожавали 'Ареја, Диониса и Артемиду'; но, њихови краљеви су славили 'Хермеса', којег су сматрали својим претком [...]. Од Хомера (Илијада, XIII, 301 итд), па све до Вергилија (Енејида, III, 357), отаџбина Ареја, бога рата, по традицији се смешта у Тракију. Осим тога Трачани су били иознаши као добри рашници који се нису бојали смрти; према томе, могло би се прихватитидајеначелуњиховог пантеона био бог 'Арејевог' кова [...] могуће je да je трачански 'Ареј' најпре био небески бог, па je затим постао бог 17
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
олује и рата. У том случају, 'Артемида' je, првобитно била неко хтонско божанство, подударно трачанским богињама Бендис или Котити." У прилог тези да je бог Ареј близак хтонским божанствима, говори, поред осталог, и чињеница што je за чување његовог светог извора био одређен змај/змија, којег je, да приметимо, убио Кадмо оснивач града Тебе. Уосталом, због тога светогрђа, што je Кадмо убио змаја, чувара Арејевог извора, Дионис пророкује да ће се и сам Кадмо, али и његова жена Хармонија, иначе кћи Аресова, претворити у змије - у хтонска чудовишта. О томе налазимо обавештења у Еурипидовој драми Бакхе (СГТ, 1990: 324). Наводимо одломак Дионисовог обраћања Кадму: " Tu змајем ћеш се сшвориш, a иодивљаш ће И жена швоја, ликом змија йосшаш he, Кћи Аресова, Хармонија, с којом се Tu смршник вјенча. Кола, јунце гониш ћеш Са женом - Зеус шо каже, - варварами ћеш Вођ биши".
Дакле, у структури амбивалентног Кадмовог бића на крају ће преовладати хтонски, змијски елемент, који ће код цивилизованих л>уди вишег социјалног статуса свагда бити тумачен као варварски и примитиван, који je с оне стране аполонске профињености. Тако he и два рођена брата, Аполон и Дионис, које je створио исти отац, моћни громовник Зевс, своје духовно обележје профилисати кроз супротан пар категорија: Дан/Höh, Сунце/Месец, Небо/Земља, Дух/Материја, Разум/Воља, Култура/Варварство. У наставку Кадмо са горчином говори о судбини коју му je пророштво дојавило: "Још иророшшво ми каже, да на Хеладу Поведем шару војску - чеше варварске; И жену Хармонију, Аресову кћер, Ja змај ћу водиш као змију сшрахошну До жршвеника, гробова нам хеленских ".
Дакле, код "најстаријих Трачана постојао je узорни мит о хијерогамији измећу бога олује и Мајке-Земље', при томе би плод овог сједињавања био 'Дионис. Грци су знали и трачанска имена Диониса: највише су употребљавана Сабос и Сабазиос. Трачански култ 'Диониса' подсећа на обреде које Еурипид приказује у Баханшкињама. Церемоније су се одвијале ноћу, у планинама, уз светлост бакљи; дивља музика [...] изазивала je код верника радосну вриску и помамну игру у усковитланом колу. 'Углавном су се жене предавале овим разузданим и исцрпљујућим играма [...]'. У рукама су држале змије посвећене Сабазиосу, ножеве и тирсе. Доспевши до врхунца, до стања 'божанске лудости', оне би грабиле животиње намењене жртвовању и комадајући их и кидајући, прождирале њихово сирово месо. Ритуална омофагија се завршавала идентификацијом с бо-
18
УВОД гом; учесници су почињали да се називају Сабос или Сабазиос" (Елијаде, 11,1991:141). Сада се јасније оцртава хтонска конфигурација: Ареја, змија, Диониса, ноћних церемонија, "божанске лудосши", тачније ирационалносши. Исто тако, у овим ноћним церемонијама, знатна je магијска улога жене која чини смисаони круг са трачким божанством Сабазиосом. Занимљиво je да се у источној Србији још и данас може чути израз "саблаз", којим се именује човек махнита понашања. Шта би, мећутим, једна строжија етимологија из овога поменутог "дијалекатског израза" могла установити, остављам стручњацима. Па ипак, зачућујућа je сагласност ове речи са смисаоном структуром, односно звучним сигнансом који имплицира демонски Сабазиос, чија се фреквентност у језичкој употреби везује за трачко-дионизијски ареал. Исто тако не сме бити превиђена залажена улога жена и девојака у бројним ноћним церемонијама у источној Србији, а посебно уочиЂурћевдана. Томе иде у прилог и чињеница да je неупоредиво већи број врачарица, пророчица, него мушкараца у сличној улози. Потребно je да овде споменем још један важан детаљ из сложеног погребног ритуала који се код Срба у подједнакој мери везује за дионизијско-хтонични култ као и за обред сахрањивања. Према Дилсовом извештају, питагорејци су забрањивали да се мртви сахрањују у вуненој одећи. додајући како ту забрану, истовремено, прописује и сам Бах, односно Дионис, а она одговара и правилима орфичког култа. Найме, вуна je "нечиста". И код обреда сахрањивања, код Срба, посебно у источној Србији, забрањено je сахранити умрлога у вуненој одећи, са кожухом или шубаром на глави. Мртвац мора имати одећу од дана; посебно би морао покров бити сачињен од ове, религијски "чисте" материје. О томе je, yocталом говорио и Веселии Чајкановић. За нас je овде од нарочитог значаја чињеница да je такав пропис важно код Египћана, код којих je матријархатски принцип био доминантан. Тим поводом, са позивањем на Херодотов извештај, Дилс каже: "Ипак се у светиште Египћана не улази у вуненој одећи, нити се у њој сахрањује: грешно je найме; а у томе се слажу с такозваним орфичким и баховским назорима, - који су опет египатски, и питагоровскима: јер ко суделује у таквим тајнама такоће не сме бити сахрањен у вуненој одећи" (Diels, l, 1983: 92-93). O матријархатском начелу као владајућем, говори Бахофен у своме чувеном раду Das Mutterrecht. Разуме се, Бахофен се са своје стране, такође, ослањао на описе самога Херодота. '"Жене су, прича Херодот, на тржници, баве се трговином и занатством, мушкарци седе код купе и ткаjy". "Синови не морају да хране своје родитеље, a кћере морају, хтеле-не хтеле'" (Bachofen, 1827: 203). Тим поводом je и Везел прихватио становиште Бахофена о материнском праву у Египту, чија je, мећутим, паралела У трачко-дионизијском култу више но очигледна. "Брак измећу брата и сестре био je на египатском двору доста чест. Принц и принцеза, брат и
19
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
сестра, склапали су брак". Све je то трајало до времена Птоломејаца. Све у свему у "египатском миту Изида заиста заузима виши положај", због чега Бахофен овај "историјски обичај сматра материнско-правним" (Везел, 1983: 51). Друго важно културно средиште матријархатског права, према Бахофену, представља Крит. Како Везел тумачи ову чињеницу? Нема никакве "сумње да су Грци класичног доба познавали митове о матријархату, нпр. митове о Амазонкама и Есхилов приказ у 'Орестији'", при чему je главно средиште Амазонки био град Ефес.
Слика 1: "Проклетија". На слици се види нагорели стуб зграде, затим трупа одраслих мушкараца, по један представник из сваког сеоског домаћинства. Свако од њих, пошто се прекрсти и изговори клетву упућену на рачун злочинца, отпија ракију из кондира и баца камен на "проклетију". На слици се виде оборене и изокренуте "сане" (саонице) на којима je пре овог догађаја - прављења "проклетије" - мртвац вожен на гробље. Сане остају на раскршћу до 40 дана од дана сахране умрлога.
Следеће важно питање за проблем који намеравамо да расветлимо односи се на место и улогу коју Хермес заузима у грчкој митологији, посебно због његове знатне повезаности са "раскршћима". Ко je, заправо Хермес? Кун je реконструишући мит према сачуваном предању упозорио како се "у пећини планине Килене, у Аркадији, роди Зевсов и Мајин син Хермес, посланик богова. Брзином мисли он лети с Олимпа у најудаљенији крај света у својим крилатим сандалама и са жезлом - гласничком палицом у рукама. Хермес чува путеве, и херме које су посвећене њему могу се видети украј пута нараскрсницама и на улазима у куће свуда по древној Грчкој. Онштити путника на путовима за живота; он води душе умрлихнањиховпоследњи пут - у тужно Хадово царство" (Кун, 1963: 54-55). Херме су "камени стубови на чијим je врховима исклесана Хермесова глава". Лако се може запазити да je Хермес у непосредној вези са "рас-
20
кршћима" и хтонским светом. Његов je задатак да мртве одводи у Хал Он лети на крилатим сандалама, a људи му подижу камене споменике херме - што се доводи у даљњу везу с путницима. У српској традицији ме' ђутим, као смисаони пандан овоме митском основу, јесте обичајна прак са у форми народног суда: ироклињање злочинаца и символично камено вање "криваца" којима се регуларним путем не може ући у траг Таквим "преступницима" се "праве проклетије". Найме, на раскршћима се пободе стожер од нагорелог дрвета неке паљевине коју je починио "непознати , при чему je сада обавеза да свако од позваних укућана из села проклињући - уз обавезно отпијање ракије - баца камен. Исто тако he и свако од путника, пролазника, обавезно добацити ЈОШ по КОЈИ камен на ову громадну купу. Тиме се жели на магијско-симболичан начин да "окамени" душа преступника, да се прикује под каменом. Овим поводом je интересантна пракса становника у Перуанским Андима КОЈИ су "на раскрсницама зидале праве пирамиде од заветних каменова што су их онде обредно полагали путници" (RS 1987- 550) У на шем случају, сврха ових каменова je сасвим јасна; реч je о томе да се прикуЈе" још увек слободна, a некажњена преступничка душа. Према Иберу и Марселу Мосу, "каменовање je обредно приношење жртве" (Mauss, Hubert, 1968: 290). Додајмо томе да Ериније, а исто важи и за Хекату, из живих тела својих жртава сишу крв и стога радо бораве на меΪΞαΓ/^ У** НабиМУ на КОЛи1<" «аменују, убијају или сакаше" (Среј., ЈУУ2: 143). Уосталом, осакаћени Едип је, такоће, симболички принет на жртву. Мирча Елијаде je на свој начин артикулисао став о Хермесу Али, штитећи крађе и галантне ноћне авантуре, он није ништа мање заштитник стада и окаснелих йушника на иушевима. 'Ниједан други бог не показуЈе такву бригу за стада и њихово умножавање', пише Паузаније UH je бог путева, а име je добио по гомилама камења (хермаион) које су се налазиле дуж путева: сваки пролазник je бацао по један камен на го-шлу [...]. Грци су Хермесова древна својства и углед тумачили у дубљем смислу. Он влада иушевима зато што хода брзо (има 'златне сандале') ноћу не залута пошто иознаје иуш. Због тога je он истовремено водич заштитник стада и иокровишељ лоиова. Зато je постао и гласник богова" ^лиЈаде I, 1991: 234). Није ли, можда, управо због овог митског трага найме, да je Хермес "покровитељ лопова", у српској традицији дошло до «-интезе две ЈУ представа: да се на раскршћима - где преступници и лопови ДобиЈаЈу моћ (од Хермеса) - треба да затре, да окамени њихов траг, односно, да путници, који, потом, туда пролазе, и сами имају обавезу да се подаете зла, те добаце још по један камен. Дакле, и иушници су, једнако као и лоиови повезани са Хермесом, али у једној нарочитој вези чији смисао, међутим, није до краја транспарентан. У интерпретацијама митског лика Хермеса, теоретичари се суштински не разликују. Тако he и Роберт Гревс назначити исте а битне сас-
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
тавне елементе мита о Хермесу, које су аналитички предочили Кун и Елијаде. Према Гревсу Хермесов отац бог Зеус подарио je сину Хермесу, следеће моћи. '"Ипак, ja ћу у твоје дужности уврстити и склапање уговора, унапређење трговине и заштићивање иушника на сейм йушевима широм свеша1". Уз то он примећује како се "Хермес убраја у богове фалистичког каменог култа, који je био прехеленски култ плодности", док су, на другој страни, "Хекатине дружбенице Ериније оличење насиља, непослушности и греха према машери" (Гревс, 1969: 59, и д.). Мирча Елијаде сматра сумњивом тезу према којој je Хермес код Трачана заправо лунарно божанство. "Што се тиче 'Хермеса' којег су, према Херодоту, славили искључиво 'краљеви', то јест војна аристократија, њега je тешко идентификовати. Херодот не прави никакву алузију на бога сунца, мада се у многобројним изворима наводи постојање једног таквог бога. Трачански 'Хермес' би, дакле, могао бити неко соларно божанство. Неколико векова касније, ио целом Балкану иочињу да се умножавају сиоменици названа 'Хероји-коњаници'; a Херој-коњаник je иденшификован с Аиолоном. Међутим, реч je o једној познијој концепцији која уопште не разјашњава 'краљевску' теологију коју помиње Херодот" (Елијаде, II, 1991: 142-143). У већ поменутом огледу о "раскршћима", односно о каменитим гомилама, Стефан Јосифовић je забележио да су код Грка и Римљана биле познате "lapides unguine delibuti. То се камење (Хермесове гомиле) налазило на раскршћима и њега су побожни пролазници помазивали уљем, који има нарочит значај у мртвачком култу. Вероватно да су и то били првобитно надгробии споменици" (Јосиф., 1932: 58). Овај исказ у знатној мери коинцидира са гомилама камења на раскршћима код Срба, које имају карактер "проклетија", и којима сваки пролазник, придодајући још један камен, приноси својеврсну жртву оним богињама које брину о томе да злочинац - коме су проклетије прављене - не угледа светло дана, односно ако je реч о Хермесу који преводи душу умрлог (злочинца) у Хад, тада се жртва нужно односи на Хермеса. Разуме се, на простору источне Србије, у оном делу Сврљига који географски граничи са Алексинцем и Сокобањом, и у коме има досељеника са Косова, институт ироклешија je боље очуван но у тзв. "шопском ареалу" - делу Сврљига који граничи са "Бунаком", Белом Паланком или Нишавом. Дакле, и утицај западног, динарског културног ареала нешто je изразитији у крајевима према Алексинцу, него зони "шопског" културног модела. Но, када je о "каменовању" реч, латински термин за камен: "lapides" звучно бар, а и смисаоно кореспондира са праксом "лаиоша", каменовања стараца и изнемоглих људи, пошто наврше педесет година, а која je, пракса, добро још очувана у сећању народа сада "источне културне зоне" Сврљига, према Белој Паланци, Пироту и Буџаку. 22
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
РАСКРШЋА У СРПСКОЈ ЕТНОЛОГИЈИ, МИТОЛОГИЈИ И МАГИЈИ
1. Жршвовање на раскршћима Потребно je да се најпре укаже на примере сличне култне и обичајне праксе на простору древног трачког, односно балканског тла, пре света грчког и бугарског народа. У опису познатог места у Хомеровој Одисеји, у правом смислу хтоничног подземног "раскршћа" састављеног од двеју река које се код камене стене уливају у Ахеронт, Одисеј je, како смо показали, жртвовао "за све мртваце": "медено пиће, а потом слатко вино, најзад воду, и томе je придодао бело брашно". Дакле, медено пиће, слатко вино, воду и брашно. Овим je, укратко, описана жршва леваница. Код Срба, као и Бугара, вода у којој je окупай болесник, излива се на раскршће. У време Ђурђевдана, када су траве нарочито лековите, постоји магијска пракса у Бугарској да се сакупе разне траве и биље, затим се све то стави у воду, а потом се магијски обави купање болесних чланова. Све то произлази из веровања да je биље у "време око Ђурђевдана издашно, па су и те биљке најлековитије. Са тим je повезано и иоливање купање болесника водом у којој се налазе различите траве, после чега се вода проспе на раскршће" (Василев, 1985: 124). О детаљима из богате праксе српског народа види у каснијем прегледу ритуала у "источној културној зони". У Бугарској je, уосталом као и у источној Србији, на снази један занимљив обичај који се упражњава у обреду сахрањивања. Найме, "покојника носе на носилима на рукама, но често га возе колима и само у одређеним насељима у западној Бугарској возе га санама (саонице), независно од годишњег доба. На путу до цркве, где he се обавити хришћанско опело и опраштање, све до гробља, поворка застаје на неколико места: на раскршће, крај воде и др., на местима куда je умрли ходао" (Василев, 1985: 199). Ту, крај раскршћа, река и извора, поворка застаје, а свештеник чита молитву умрломе, прелива раскршће и кади. Ту се смењују носиоци леса, бацају се метални новци, оставља се неко хлепче-просфора, које се касније све до 40 дана прелива. 23
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
На основи богатог етнографског материјала, који je забележен на целокупном српском културном простору, покушаћу да назначим парадигматичне примере култне и магијске праксе повезане са раскршћима. 1) У својој студији о "раскршћима" Јосифовски je показао да у свадбеним обичајима код Срба невеста прилаже новац на "раскршће". "Taj новац представља несумњиво врсту жртве, коју млада, улазећи у нов култ, приноси новом божанству претка, од кога очекује потомство, које ће тај његов култ наставити" (Јосиф., 1932: 59-60). 2) Опште je познато да у источној Србији пратња застаје код раскршћа, али и крај река, врела, чесме, код "мршвог камена", "камена станца". Каткада се објашњење за застајање поред река тумачи као превентива од могућног повратка са гробља покојника у лику "вампира", тако да би, када би овај, не дај Боже, и кренуо у глуво доба са гробља, морао да се у реку утопи, односно дошавши до "раскршћа", кренуо би супротним смером који води беспућу. О томе говоре и примери из германске погребне праксе. Тако je Замтер(1911:145-146) пронашаовишеслучајева, не само заустављања погребне поворке, већ и спуштања самог ковчега на земљу, дајући томе занимљиво образложење. "Када се, према томе, на овоме месту, на раскршће, спусти мртвачки ковчег, онда овом обичају у основи лежи изворно схватање, да се душа умрлог, који he бити сахрањен, бар један тренутак заустави и одлута на раскршпе, које he она одсада често посећивати. Али, пошто je сада праг, како смо видели, и место задржавања духова, смислено je претпоставити, да се полагање ковчега на праг исто тако може објаснити у реченом смислу (найме, да су и под прагом сахрањени мртви - СП.)". У додатку изврсне студије: Geburt, Hochzeit, Tod (1911: 218) Замтер даје неколико карактеристичних информација које откривају специфичну позицију "раскршћа" као границе: наше-туће, овострано-онострано, доле-горе. "Када се вози леш преко границе села у правцу гробља, тада се на граници, на туђој области, оставља један свежањ сламе, на који се ковчег спусти, да одстоји неко време. Када умрли у глуво доба нопи устане из гроба, опседнут идејом да посети старо место становања, слама га тада опчињава и присшьава да се на ььу спусти и одмори - ту на раскршhy, граници, тако да није у стању да своје ближње узнемирава. Овде je тај нарочити разлог због којег се слама оставља на раскршћу, још увек живо сачуван у народним веровањима. Исто се тако може закључити и о поступку спуштања ковчега на раскршће, односно йраг: найме, душа треба да остане, заустави се крај раскршћа, дакле, далеко ван куће, или, ако се она ипак одлучи да крене купи, да буде заустављена и задржана код Прага, не ступивши у унушрашњосш куће". 3) Раскршћа су и места на којима се изводи сложена и разноврсна магијска пракса, од лечења, до приношења жртве, истицања захтева го-
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
лемог репертоара жеља и молби, пре свега, повезана са животом и смрћу, плодношћу и уклањањем несреће. У селу Гулијану и Извору (Сврљиг) када краставци почну да цветају, тада жене шри таква поменута цвета, који нису "везали" (јалове Цветове), односно понели род, откину и баце на раскршће како би остали цветови "везали". Овде je смисао више него очигледан. О томе види и у каснијој аутентичној верзији ритуса у "источној културној зони". 4) Исто тако и "нероткшъе" траже помоћ на раскршћу од богиње плодности (Хекате)! Уосталом, видећемо, како се вода у којој су у кући купали болесно деше мора просути на раскршће, и то у глуво доба ноћи. У источној Србији je раширена обредна пракса да се у оној породици у којој се потомство не може сачувати, да се последње роћено дете "баца", "врља на раскрсје". Због тога су имена такве деце, коју би какав срећни пролазник пронашао и тиме постао нови породични кум, најчешће одговарала функционалном, митолошко-магијском или ситуационом разлогу, и гласила би: Најда или Најден, Наход, односно Вук, Вукадин, Вукадинка, али и Грлица, Гроздана, Гвозденија, Стамена, Стојана. У каснијим примерима, још једном ћемо се позабавити митолошко-магијским смислом "вука", односно магијом речи: "Стојан", "Стаменија" и ел. 5) Многи етнолози, укључив ту и наше, указивали су на постојање значајних магијских церемонија на раскршћима: избацивање смећа из купе, нарочито после изношења мртваца, затим, на раскршћима се приносе жртве, при чему највећи део ових ритуалних радњи изводе жене. "Скоро искључиво учествовање женских при томе карактеристика je култова појединих хтонских и аграрно - тезморфорских божанстава" (Јосиф., 1932:59), односно да додамо: карактеристика машеринског иринцшш. Као пример посебних ритуалних и жртвених радњи наводим опис Петра Костића. "У Великом Извору месе 'коњски колач', украшен фигурама коња. У поноћ уочи Тодорове суботе пале ватре - 'ране', које обилазе трупе од пет до шест момака и прескачу их, ржући као коњи. [...] Домаћица која умеси колач, износи га на раскршће и даје по парче момцима и девојкама. Када коња врате купи, уведу га до огњишша, а домапица, чивтајући се као коњ, даје му парче колача" (Костић, 1978: 425). 6) Шпиро Кулишић (1973: 199) обелоданио je податак да су Бадње вечери стари Словени на "раскршпима" приносили жртву у храни демонском бићу вуку. "Извори XV вијека у западних Словена спомињу обичај позивања вука на објед, како би на тај начин сачували овце од вукова [...]. И у неким крајевима Србије био je обичај да се о Божићу изнесе на раскршће вуку вечера од свих јела са трпезе. На Косову су на Бадњи дан спремали за вука нарочити колач који би навечер домапин износио на кућна врата и нудио га вуку". О улози вука и његовој митолошко-магијској повезаности са раскршпима, говорићу касније.
25
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Видимо да je у динарским пределима у којима живе Срби, приносилац жртве домаћин, мушкарац, док се у неточно] Србији, на простору трачко-дионизијског култа, жена појављује у улози субјекта, извршиоца ритуалних и култних радњи. Тако се и обичај "додола" који се изводи као магијски чин за изазивање кише, у источној Србији састоји од девојчица, као учесница у процесији, док je у динарским пределима овај ритуал познат под именом "прпоруше" и изводе га пре свега мушкарци. Поменимо још један детаљ. Приношење жртве вуку на раскршће - како не би нападао овце - треба тумачити у смислу замене: найме, приноси се жртва "псима" богшье Хекате. Пас и вук стоје у блиској структурно] и митолошкој вези.
Слика 2: На слици се види "путник" - човек који одлази од куће. Он прелази преко раскршћа, не осврћући се.
7) Код Срба je познат обичај да се човек који je кренуо на пут, пошто би изашао из куће, не сме натраг враћати, на пример, по случајно заборављену ствар. Исто тако, ступивши на раскршће забрањено je окретати се, односно освртати уназад. Ова пракса je широко распространена. Замтер je забележио занимљив пример. Найме "у покрајини Казан, кум, на путу за крштење, баца преко десног рамена на раскршће један свежњић, у коме се налази пумур и нешто сиечене иловаче из кућне пепи, и при томе, а да се не окрепе, каже: 'Госиоде Исусу Хрисше, смилуј нам се'" (Samter, 1911: 148). За ову прилику je од важности оно што je већ речено о феномену "окретања", тачније о забрани окретања. Сада je поменути та-
26
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
бу проширен и на сам чин приношења жртве. Разуме се, у обредној пракси коју описује Замтер, ствар je добила христијанизирану форму. У наставку Замтер још додаје. Многи покушаји који се нуде у цшьу објашњења забране окретања, плод су "каснијих умовања и немају никакву вредност. Али шта забрана стварно има да значи, о томе не може бити никакве сумње". Замтер овде понавља гледиште да се у "Грчкој душама нараскршћу приноси жртва, а да се При шоме не окреће. Овај пропис важи за све жртве које се приносе подземним демонима, које je истоветно код свих врста врачања древних Грка и Римљана, али и Индуса, и који важи и у сујејерју новијег датума". При томе, ову забрану Замтер даље радикализује наводећи како се "не избегава упућивање погледа духовима само приликом врачања. Један грчки захтев, који спада у такозване питагорејске симболе, међутим, као и сви ови, припада старом народном веровању, гласи: 'Када шреба да ошиушујеш од куће, не осврћи се, јер су иза шебе Ериније". Овде je разлог забране окретања још јасније изражен: ако би се онај који из купе одлази у свет, окренуо, он би тада угледао духове ко]и га следе, прате. Природно, на исти начин се објашњава и забрана освртања, окретања и код свадбе и приликом одласка на крштење: найме, супружнички пар као и дете вазда прате духови". Опште je познат пример да невеста која полази на венчање, кренувши из своје, очеве куће не сме да се окрепе, како, наводно, њена деца не би личила на рођаке њене, односно очеве породице. Ово "наивно" објашњење, разумљиво, има дубл>у позадину и налази се у митологији "освртања" уопште. 8) На раскршћа, осим што се избацује смеће са остацима поломљених земљаних посуда из собе у којој je мртвац био изложен, ломе се и саме посуде. О томе говори и немачки етнолог Вутке. Овај чин директног ломљења посуда на раскршћу има "апотропејски смисао да спречи долазак духова" (упор.: Јосиф., 1932: 59). 9) Међутим, како се на раскршпима, из бројних магијских разлога cycpehe велик број "предмета" и ствари, поставља се питање какво je н>ихово потоње, магијско дејство на обичне људе, намернике, који туда пролазе. Касније ћу изложити значајне примере, који се одликују ексклузивношћу, језиком аутентичног исказа. За сада, међутим, издвајам оне случајеве магијске праксе које сам, такође у Сврљигу, али на ширем простору пронашао и забележио. Найме, "уврачане ствари", тј. оне које се у циљу магијских функција одлажу на раскршћу (марамица, део одеће, вода која се просипа, разбијене чиније, jaja и ел.), уколико преко тих предмета није прешла каква животиња: пас, мачка, зец, или уколико их није прелетела птица пре него што какав намерник наиђе на њих, томе човеку he се, поуздано, десити нешто непријатно, болеет или смрт у купи. Обично се каже: "такав несрепник се на раскршћу 'намерио на более"'. 10) Исто тако, кала на раскршћу погребна поворка застаје, да би се одржало опело, потребно je одмах затим, пошто поворка крене, да преко
27
РАСКРШЋД У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
тог места на коме су биле сане, односно ковчег на земљи, најпре пређе каква животиња. Никако човек! Јер би се, у супротном, учеснику погребне поворке који први наиђе на то место, могла десити несрећа само зато што се "намерио на мртвачко опело". Овде се, очигледно, улога животиње сагледава у функцији грчких "фармакоса", који пре жртвовања треба да буду проведени кроз све делове града како би у себе упили сву градску "религијску нечистоћу" и тако, пре но што их спале, а затим, са самим чином спаљивања, магијским путем, прочистили духовни простор осталима. Није тешко докучити дубљи митолошко-магијски смисао овога веровања. Найме, све што je имало везе са "раскршћима" магијски je "инфицирано". Како се на овим местима, најчешће, лече болесни, затим, ту се мртви заустављају, опела ради, нема никакве сумње да су та места, као и предмети одложени на њима, попримили "магијски негативна", дакле, и сасвим неугодна делотворна својства. Преласком какве животиње преко њих, пре свих "пса", "мачке" или "птице" - животиње са демонским својствима, претпоставља се да оне са собом "односе" и магијски негативан супстрат "инфицираних" предмета и чини.
на гробље, по повратку са гробл,а остављају на раскршће, односно запрета се уопште не сме користити нити саонице додиривати до 40 дана. Дакле, оне су табуисане због религијске "нечистоће". Међутим, не мало изненађује чињеница да се слична пракса cycpehe код народа дијаметрално различитих култура, несличних обичајима народа проистеклих из индоевропског корена. Тако, "Бамбаре на раскршћима остављају и предмете који су припадали покојницима", a чији je смисао да се преко ових религијски нечистих предмета, "под заштитом анонимности ослободи" заједница од "отпадних, негативних, неупотребљивих и опасних снага по заједницу: Бамбаре одлажу онде сеоско смеће које je набијено нечистом снагом" (RS, 1987: 550).
2. Жршвовање умрлима О проблему жртвовања умрлима већ je нешто речено. Знаменити етнолог Замтер (1911: 145-146, 34) сматра да се "на раскршћу, према немачком веровању, у глуво доба Нове године призивају душе умрлих", као што на "раскршћу, на месечини, играју дивљи плес душе које се не могу смирити (die der Ruhe beraubten Seelen). Код Ватшага у немачкој источној Африци на раскршћу се приносе жртве 'изгубљеним душама'". Реч je, найме, о "умрлим људима без деце, пре свега о старим нежењама. Пошто им никакав потомак није у стању да принесе одговарајућу жртву [...]. На раскршћима се најсигурније може један такав несмирени дух да сусретне са својом жртвом. На раскршћима, дакле, обитавају душе". Исти смисао овде добија и чин изношења сламе, смећа, метли на раскршће. "У Швајцарској се на Велики петак, усред ноћи или пре сунчева изласка, метлом чисти соба, па се то смеће онда избаци на раскршће, на којем се такве метле сусрећу на гомилама, али се оне никако не остављају у положеном ставу". 11) И у нашој етнологији забележени су слични примери. "Ако спровод пролази поред раскршћа, на њ се баци гомила сламе да би се мртвац имао где да одмори, кад се врати у свој ранији стан. Слама, међутим, као што се види нарочито у индијском култу и код наших божићних обичаја, има, како je то доказао Г. В. Чајкановић, нарочиту привлачну снагу за богове и душе предака" (Јосиф., 1932: 52-53). 12) У источној Србији, а тако je изгледа на читавом тзв. шопском ареалу, позната je обредна пракса да се саоне, у којима je вожен мртвац 28
Слика 3: Домаћин коље петла на раскршћу. Како je у његовом домаћинству за непуну годину дана двоје умрло, овим чином - својеврсним приношењем жртве божанству, односно демонима раскршћа, - жели се предупредит!! смрт трећег члана. Крв закланог петла, као и његова глава морају пасти на земљу.
13) У једном селу код Сврљига (чије je име: "Периш" индикативно већ и због етимолошке везе са српским и словенским божанством Перуном) постоји обичај да се, када за непуну годину двоје умру из једне куће, 29
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
као магијски чин за предупрећење треће - према веровању народа - изгледне смрти у кући, магијски поступа на следећи начин: закоље се на самом раскршћу, на земљи, какав брав (овца или ован, прасе, а може и кокошка или петао), при чему крв мора оросити раскршће, а одсечена глава се, затим, посади на црни глог, који се обавезно има пронаћи на раскршћу, односно како je казивач Славко Голубовић дословце рекао, на "тромеђу". "Тромеће" и "црни глог" сасвим добро кореспондирају са духовном конфигурациям и атрибутима Хекате - шројне богиње, која се вазда замишља у црним одорама. О сличностима и незнатним разликама "тромеђа" и "раскршћа" касније he бити посебно речи. У другој варијанти истог етногема, уколико до 40 дана двоје у кући умру, тада се, такође, на раскршћу коље нека животиња: петао или кокошка, овца, али глава мора пасти на земљу и ту остати као жртва раскршћу, са уверењем да je тиме приложена жртва за будућу "трећу главу", која се овим искупљује. Уосталом, и у Грчкој су жене поменуту богињу Хекату чак и позивале да им помогне приликом врачања. Због тога je, богиња, за узврат, тражила да joj се на раскршћима жртвују пси. Роберт Гревс (1969: 107) je забележио да "Хесиод приказује Хекату у ствари као шројну богињу, најмоћнију од свих на небу, земљи или Тартару, али су Хелени стално истицали њену разорну моћ на рачун стваралачке, док je најзад нису свели на недопуштене обреде црне магије, нарочито нараскршћима шрију иушева". С обзиром на чињеницу да смо "тромеђе" и "тропуће", односно "раскршће" довели у блиску смисаону везу, за прегледније објашњење митолошке функције "тромећа" потребно je да се у помоћ позове римска митологија. Реч je о једном нарочитом божанству Пара. Лари су божанства плодних њива, a доцније и заштитници домаћих огњишта. Сваког пролећа сложеним ритуалом Лари су призивани да обезбеде богату жетву. "Њихова најстарија култна места налазила су се на слободном простору, најчешће на међама која разграничавају посед. Ту су се налазиле н>ихове капеле, са онолико улаза колики je био број мећусобно разграничених поседа. Ларима je посвећен празник Компиталије (Compitalia), светкован у капелама на раскршћима (compitum), у које je остављан дотрајали земљораднички алат" (Строе, 1966: 227, и даље). Ово избацивање свега "трулог", "старог", тачније "смећа", и иначе je добро познат случај који кореспондира са "раскршћима". Дакле, овде je "међа" граница домаћиновог поседа од поседа других, док би "тромеђа" одељивала сеоски атар од атара два суседна села. У сваком случају митолошки смисао je истоветан, и из њега консеквентно происходи операционализација у магијској пракси. Најзад, "култ лара je повезан с домаћим огњишшем и они су постали заштитници свих чланова породице. Жртве су им приношене приликом свих важнијих догаћаја у купи (роћење, свадба, смрт, дужа путовања)". Дакле, "раскршћа", "огњишта" и "тромеђа", код Грка су повезана са Хекатом, код Римљана са Ларима.
30
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСГИ
5. Сахрањивање 14) Да су на раскршћима, или бар близу њих, некада спаљивани умрли, дакле, и сахрањивани, а затим, да су се баш за та места везивали обреди приношења жртве, показује један став из Еурипидових Прибеглица (види: СГТ, 1990: 365). Атена наређује Тезеју шта му ваља чинити, након што je урадио све да се седморица спаде. Следи наредба: "Чуј, Тесеју, Атену, њену заповест". Најпре, аргивци се не смеју са оружјем подићи на Атену. Затим, Тезеј има да принесе жртву Питијском огњишту, и то на следећи начин. Да узме из свога дома шроног гвоздени, и то онај који je Херакло, пошто су раскопани темељи Троје, наредио да се однесе у Питијско светилиште. И даље: "Нож ошшри, KojiiM враш иресијечеш жршвама, Крв иусшши, у земљу дубоко коиај, скриј До оних седом мршвачких ломана! Сшрах он ће, дођу л' једном на град, задаш им. Кад сиазе га, и иоврашак ће Сшш им лош. Кад сврииии шо, из земље мршве оширави! A иоље свешо исшмичко узраскршће, Овдје вашра шијело сиали, њима богу daj! То шеби, - a дјечацим' велим аргивским: Йеменом ћеше град одрасшав йоруишш, Ошаца мршвих крв освешиш иролишу".
Нема никакве сумње: ломача je направљена на раскршћу, крај истмичког поља. Ову обредну праксу прецизније описује казивање гласника у Софокловој Аншигони (види: Антигона: 5): "A ja ко вођ иоведох мужа швојега иољани на вис, гдено Полиников леш још лежите од иаса грдно расшрган. Помолисмо се раскрсница богињи и Плушону, свој гнев да благо уставе, иа, свешом водом најире њега ойравиш, на свежим гранами осшашке сиалисмо "
У трећем делу Софоклове трилогије, у Едииу на Колону (види: СГТ, 1990: 153, 158), о чему je било већ речи, дознајемо како Едип нараскршћу, на коме he га подземне богиње примити к себи, посветиће га, треба најпре да принесе жртву, која се не сме састојати од вина, већ искључиво од воде. "Ja Шријезан а на шријезне не бих на камен Taj севши, нешесани cjeo!".
Дакле, на неошесани камен - који има карактер "светости", као ни на табуисано дрво, не сме се седети. У фусноти се даје објашњење, како 31
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
се боговима подземним "не лије вино за жртву него вода с медом". У наставку Едип каже: "Из врчева да лијем, шшо йомену их? Збор: Три шьуска воде из сваког, a шрећи сав!"
И у источној Србији, како смо показали, вода која je била крај одра умрлога, проспе се на раскршће, као што се чаша, односно антропоидни врч или крчаг, разбије у моменту када погребна поворка застане код раскршћа. Још je Диоген Лаертије упозоравао на древни обичај Грка да се на раскршћима приносила храна, отпаци, мрве. Неспорно je да су ти отпаци, храна, били намењени прецима. "Сличай обичај међутим постојао je и у култу Пара код Римљана. Ларима су младе жене одмах по свадби при ступању у кућу приносиле жртву; њима се напокон жртвује и при смрти". Као објашњење за овај сложени ритуал, Јосифовић, као и други етнолози, наводи једноставан разлог: "Узрок свих веровања која се везују за раскршћа био je, свакако тај, што су на на раскршћима сахрањивани мршваци. Из оног што смо већ споменули, a још више из примера [...]. сматрамо да he се та чињеница несумњиво моћи утврдити" (Јосиф., 1932: 55-56). Када je реч о приношењу жртве Ларима, односно о римском култу Лара, на ту чињеницу указује и Елијаде. Код Римљана, упозорава Елијаде, "све до краја паганизма, домаћи култ - којим je руководио paterfamilias - одржао je своју аутономију и свој значај упоредо са зајсдничким култом, чији су првосвештеници били професионалци зависни од Државе". И управо онако како се то одигравало "у аријској Индији, центар култа je био домаће огњишше: њему су приношене жртве у облику, свакодневне хране, цвеће трипут месечно итд. Култ je био намењен Пенатима и Ларима, митско-обредним персонификацијама предака, као и генијима, неким врстама 'двојника' и заштитницима људских бића као појединаца" (Елијаде, II, 1991: 97). Дакле, обредна пракса се, свакако, изводила крај огњишта, али и на раскршћу. Поменимо и обавештење које се сачувало од Питагоре, и данас још присутно у обичајној пракси многих народа. Найме, када нешто од хране падне на земљу, не сме се подизати, као што се, када прелије вино или ракија из чаше, те се на земљу излије, сматра пожељним. Диоген Лаертије je забележио како je Питагора "својим ученицима забрањивао да подижу са земље оно што je пало доле, или зато да би се навикли да једу умерено, или зато што то указује на нечију смрш. Аристофан у својим Херојима, штавише каже: 'Не једите оно што падне са стола на земљу'" (Лаертије 1985: 275). Исто обавештење налазимо и код Дилса, с тим што се списак забрана проширује и на оне за време церемонија приношења жртве (види:
32
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
Diels 1, 1983: 420, 415). Није тешко овај обичај старих Грка довести у везу са српском обредном праксом која се усталила за време обреда "подушја", а изводи на гробљима, односно на раскршћима, којом приликом се храна положи доле, на саму земљу, како би "умрле" душе, или душе оних којима се жртва приноси, могле непосредно да узму учешће у "гозби". Уосталом, и бадњиданска софра на слами постављеној на земљи, баш као и она на гробљу, има исти смисао: да и душе умрлих предака могу учествовати у припремљеној храни.
Слика 4: На цртежу се види погребна поворка како застаје на раскршћу. Мртвац je у дрвеном сандуку, постављен у санама - дрвеним саоницама. Са леве стране je "проклетија", која je недавно направлена, такође крај раскршћа.
Многи етнолози чињеницу да су на раскршћима сахрањивани људи објашњавају осећањем идентичног страха који људи имају у присуству гробља и раскршпа. "На овакав закључак упућује нас пре свега сличност између народних веровања која се везују за гробља с једне стране а за путеве и раскршћа с друге стране и исти страх који je, близу мртваца, човек осепао и на раскршћима" (Јосиф., 1932: 56).
33
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
15) Јосифовић je на ширем етнолошком материјалу показао како су "баш самоубице сахрањивани на раскршћима; такво je веровање у Енглеској и у Русији, а да оно постоји и у Немачкој, знамо и из Хајнеових стихова Am Kreuzweg wird begraben, Wer selber sich brachte um. - Најзад, то су гробови деце. По Олеарију и Ливонији се некрштена деда сахрањују поглавито на раскршћима. У Јужној Русији се мртви сахрањују на раскршћима [...]. У Ирској, при сахрани, спровод стаје на раскршћу и ту се очита молитва, што представља један сурвивал обичаја сахрањивања на раскршћима [...]. И стари Словени су сахрањивани на раскршћима". У потрази за Јосифовићевим референцама, које се односе на поменуте Хајнеове стихове, пронашао сам и индикативан превод Хајнеових поменутих лирских стихова које je препевао наш лирски песник Алекса Шантић (Хајне, 1923:39): "На раскршћу je гроб леднн За самоубиа свеш; Ту расше грешника бедни' Један нлавешни цвеш.
Ту у ноћ нему сам био, Сав болом обузеш; На месечини се н>и Ό Бедних грешника цвеш"
16) Са своје стране, међутим, желим да скренем пажњу на једну другу Хајнеову песму, која je веома индикативна већ и због самог наслова: На раскрсници, а налази се у циклусу "Лазар" (види: Хајне, 1923). "Нараскрсници шри жене Уједном седе реду; One се кесе и Преду И грдне уздишу сене.
Уруци друге игра врешено, Смешно и охоло Врши се около; Сшаре јк око к'о цреи црвен.
Први кудељу држи крај уха И конце суче, и иази И сваки иљувачком кваса, Сшог доња усна виси joj суха.
Са брадавицом сврх носа наказе, Ту iTipeha Парка сшара Уруци држи макизе И Мисерере мукло бумбара.
О, дај, иресшризи ниш злих шегоша! Парко, Гюсиеши! Извидај ме и реши Овог ужисног бола жиаоша!"
Дакле, песник се у овој песми обраћа трећој, наказној богињи, захтевајући од ње да учини све да га "реши овог ужасног бола живота". Дакле, Хекатине дружбенице, Три Ериније - jep je о њима реч, имају задатак да човека ослобађају мука, да га отправе доле, у хладни и мрачни Хад. И све то одиграва се нараскршћу. 17) Постоји безброј примера у српској обичајној пракси да су се на раскршћима сахрањивала "некрштена деца". Уосталом, митолошки комплекс, који говори о томе да су се у породицама где се "деца нису могла одржати", ова износила на раскршћа, као и саму обредну или магијску праксу - чији деловит смисао остаје скривен њеним учесницима - треба
тумачити и као својеврсно приношење жртве Хекати, ако не и као замену, супститудију за некадашње жртвовање првенаца богињи материнског права, како би остали пород који he уследити могао да преживи. Уосталом, добро je познато да je Хеката повезана са Артемидом, богињом животиња и слободне, дивље природе, али и "богињом освете због убиства невине деце", коју она штити, једнако као и Хеката. И оно најважније: "Артемиду су призивале жене да им дође без смртоносних стрела и иомогне им ири иорођају. Артемида чува одојчад, децу и омладину", а заузврат, њој су жртвовани "не само младунци дивљачи, ирвенци из сшада и ирви илодови са иоља већ и људске жршве. У култу Артемиде Ортије у Спарти можда су најпре жртвована деца" (Среј., 1992: 55). У источној Србији забележио сам низ случајева да се некрштено дете искључиво сахрањује ван гробља, уосталом као и самоубице и утошьеници, иако није мали број примера да се некрштено, тек рођено дете сахрањује испод прага улазних врата (Манојлица, Сврљиг), или у неком делу зграде (Гулијан, Сврљиг), у ђубриште (Жељево). Чињеница да се у већини случајева некрштено дете закопава у "ђубриште" сугерира мисао о томе да je религијски "нечисто", и да као такво бива предато "хтонским демонима", који, иначе, обитавају на ђубриштима, раскршћима, и што je нарочито значајно, веома су покретни ноћу (упор.: Петровић, С., 1992: 154). Наша епска народна поезија препуна je примера који говоре о томе да девојке/младићи управо на раскршћу пресвисну од бола због неостварене љубави. Може бити да je реч о "самоубиствима", "саможртвовању" богињи заштитници љубави и плодности, Хекати. О томе ћемо касније на примерима опширније говорити.
4. Врачање 18) Феномен "врачања на раскршћу" већ je био дотакнут у делу излагања у коме смо говорили о приношењу жртве. "Ипак, враџбине на раскршћима врше се нарочито ноћу; оне имају дакле изразито хтонски карактер. На раскршћима се тамо врача поглавито при свадби". У источној Србији када се догоди каква епидемија, заразна болеет, тада жене, нпр. Влахиње, дају тзв. "даћу за болеет". "Све се оне покупе на синорско раскршће, ту донесу јела и пића [...]. Поред цвећа помећу много јела и пиha - да се болеет прочисти, закити и намирише". Оне, дакле, приносе храну, прирећују на раскршћима даћу, а судове у којима je била храна трајно остављају на раскршћа. "Остављена јела и судове неће нипошто никад више узети, него то пси ноједу, а кола судове поразбијају" (Јосиф., 1932: 53, 59). Разуме се, ово разбијање, поред осталог, има и заштитну магијску функцију. 35
МИТОЛОГИЈЛ РАСКРШЋА
_
РАСКРН1ЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
19) У источној Србији, како рекосмо, постоји још један занимљив магијски поступак. Найме, када je деше болесно, тада га умију у кући, па ту воду избаце на раскршће, са магијским уверењем, да he према принципу: parspro tolo = дајем ти богињо Хеката део ("воду" у којој je дете купано), а ти ми, заузврат, врати Цело, "здраво" биће. Дакле, у позадини овога веровања, иако je свеет о таквом митему сасвим изгубљена из пампења, налази се вера у богињу, као хтонско божанство, у Велику Мајку, заштитницу породиља и нејачи. У том смислу, забележио сам неколико типичних примера у "источној културној зони Сврљига". 20) У сврљишком Извору, децу која дуго болују од епилепсије (у народу познатој као "падаћа болеет") на раскршћу подвргавају сложеној магијској пракси под називом "заклаиања и ошклаиања" у "вучјем железу". Реч je о замкама за хватање вукова. Та се железа на раскршћу ставе на земљу, а болесно дете, приведено у "глуво доба ноћи", стави се унутар обруча "замке". Саговорница je рекла да се болесно дете "у глуво доба" води на место звано "мореиушина" - то јесш "запуштено раскршће", а може бити, по смислу термина, раскршће путева које "мори" људе; то су судбинска раскршћа, те су их људи из тих разлога напустили. Касније Немо предочити једно аутентично тумачење "мороиушине". Дете се, дакле, стави, "заклапа" у железа. Ову магијску операцију "заклаиања" обавља жена из рода - рођака: стрина, баба, односно мајка детета. Дете симболички стављено у "вучју замку" стоји извесно време у магичном кругу обруча железне замке. Тада се жена-рођака удаляй од детета, а затим, детету прилази друга жена, која није у роду, тзв. "шуђинка", која изводи супротну магијску операцију "ошклаиања", тачније избављења детета мука, мора, болести. "Туђинка" добија поклон за овај "успешан" посао избавл>ен>а од болести. Том приликом се детету промени одећа, која, махом, остаје на раскршћу, као "нечиста" и као "двојник болесног бића". Када се дете донесе у кућу тада се измести позиција главе у кревецу, али тако да никако глава детета не дође на "западну страну", будући да je та страна "мртвачка страна". Овде je занимљиво, најпре то, да je реч о "вучјем железу". Познато je, найме, да се вук, као демонска и код Срба култна животшъа, пре свега везује за раскршћа, па утолико има и нарочиту заштитну, апотропејску моћ. Разуме се, "вук" као и "змија" уосталом, носи у себи и амбивалентан карактер. Дакле, овим железом се "болеет прима", али и магијски "одстрањује". Затим, дете мора да стане на земљу, око чијих ногу, тела, се налази железни обруч, магијски круг. И сама повезаност метала са раскршћем, демонским местом, такође указује да je метал овде у амбивалентној функцији, удаљавања злих демона. Познато je, найме, да "демони", у нашем случају "зли демони", беже од метала, али и обратно: чињеницом да се метал сада налази управо на раскршћу он уједно привлачи поменуте демоне. Као да се од вука тражи избавленье, да заштити. У том контексту je и двојна улога жене: као "рођаке" и
"туђинке". Нема никакве сумње да je улога "тувинке" у овом случају епифанијског карактера, од ње се очекује да подари детету "здравље", јер у кући у којој дете живи, од "рођака" помоћи нема! Тако je, онда, улога "туђинке" исцелитељска, слична улози коју има и "промењени кум" онога детета које се, такође, магијских разлога ради износи на раскршће. Овде je од посебне важности то да je улога жене као субјекта исцељења доминантна у ритуалу, што само упућује на закључак да се за раскршћа везује женско божансшво, односно код Грка, богиња Хеката. Њена моћ се пројектује у улогу "туђинке", "непознате" исцелитељке.
Слика 5: Врачара и њена помоћница лече на раскршћу дете од епилепсије - "падаће болести", тако што дете провлаче кроз отвор расклопљених "вучјих железа".
21) Речено je већ: уколико се болесно дете купа у кући, вода се у глуво доба" проспе на раскршће. Постоји низ модалитета, зависно од врете болести, у практичном, магијском лечењу болесне деце. Ако се дете лечи од "жутице", тада се оно купа у води у коју се ставе "жуте" ствари: "жути дукат", "жута рада", "жути багрен". Испод воде која се греје за ову врсту магијског лечења ставе се дрва сакушъена од шрња са шри илоша, при чему власници ових плотова морају носити три различита, несумњиво магијски интонирана имена: Станко, Стојан, Станимир, како би, найме, "болеет стала". 22) У другом селу (Рибаре) исте "културне зоне Сврљига", дете које болује од, у народу познате болести "клинова", тј. од "бруха", "киле", ку-
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
па се у води у коју се ставља тзв. "клиновита трава". Реч je o особеној врсти шиљате траве. Када се вода загреје и сипа у корито, пре но што he се дете у њега положити, шри иуша се гребенима - са шиљцима окренутим "према унутра" провлачи кроз воду, при чему се гребени "збијају", а када се дете окупа, онда се такоће шри иуша гребени "разбијају", провлаче се кроз воду тако што ће метални шиљци бити окренути ка бочним странама корита. Ова, магијским чинима "разбијена" вода, а са њом и "разбијена", уништена болеет, у "глуво доба" проспе се на раскршће.
РАСКРШЋА У ГЕРМАНСКОМ МАГИЈСКО-КУЛТНОМ И МИТОЛОШКОМ СИСТЕМУ Видели смо да код многих народа, чак и различитог етничког порекла и културе, "раскршће" добија исту митолошко-магијску улогу. Када je реч о поимању "раскршћа" код Немаца, чија се култура од српске разликује и према митолошкој и народносној, језичкој аутохтоности, запажамо, мећутим, бројне додире, ако не и веома упадљиве сличности ових двеју врста древне народне обичајности. Beh и због тога на овоме месту излагање расположивог материјала немачке етнологије о томе проблему заслужује нашу посебну пажњу. Једна од најкомплекснијих презентација "раскршћа" из магијско-митолошке перспективе, како je она сачувана код Немаца, налазимо у етнолошком раду Вуткеа, који je, поред осталог, указивао и на индоевропско порекло овога важног "феномена". "Раскршћа представљају једно од најважнијих места на којима се у току ноћи појављују претежно зли демони. На раскршћима, осим што се овде стварно укрштају путеви, они се ту и рачвају, цепајући се. Како раскршће има код свих народа истоветно значење, које je било на снази код старих Индијаца и Грка, дакле и код нас у најстаријем многобожачком времену, из тога происходи да раскршће нема ничег заједничког са хришћанским значењем крсшсГ. Који су то разлози због којег су раскршћа постала важна митска и култна места. Вутке овде даје, како се мени чини, једно помало наивно психолошко објашњење. Найме, раскршћа су поменуте карактеристике и значај добила због "непријатног осећања беспомоћности, које би ноћне путнике захватило на неком раскршћу; ослоњен на себе сама човек je веровао да he сасвим допасти моћи судбинске снаге или духова; када би залутао, он je веровао да je залутао воћен подмуклим духовима. На раскршћима, дакле, зли духови играју своју игру; ту се они могу и дозвати и са њима општити; ту влада мађија. Раскршће и црква су супротстављени полови у представама народа [...]. Страна сунца, које je у успону и напредује, најповољнија je за срећне магије" (Wuttke, 1900: 89-90, и даље). Раскршћа се у свакој митологији везују за одређена хтонична божанства. Одлике које се у грчкој митологији приписују богињи Хекати,
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
коју прате стигијски пси, и која се показује као тројна богиња у обличју са трима главама: иса, коња и лава, проналазимо и у портретирању старе германске богиње, сличне Хекати, но, која се различито именује: Холда, Госпоћа Холе или Хуле, Вауер, Берта или Перта, Верхе, Харке, али и као Бела Госпођа. То je, може се рећи, главна немачка богитьа, па, као и код Грка и Индоеврошъана, будући да уједно представлю богшьу плодности и кише, она je оличење машеринског иринцииа. Немци je виде и као Воданову богињу. У нордијској религији je њен пандан богиња Фреја или Фрига. Ова богиња се може поредити са индијском крављом богињом која даје обиље млека. Вутке сматра да "ова богиња влада посебно над женском страной живота, кућним послом", па je уједно и "чуварка кућног поретка, то je богиња марљивости, мира и љубави". И управо због тога што она "представлю материнску природу, душе се после смрти изнова враћају њој, тако она постаје и богшьа смрши [...]. Као таква она се појављује на раскршћу и излази испред човека пролазника држећи црну мараму (облаке). Уколико би овај то прихватио, морао би умрети исте године; мећутим, уколико он каже: Тоспоћо Перта, Госпођо Перта, баци мараму на земљу', онда he остати у животу и бити срећан". Нема, дакле, никакве сумње да je реч о богињи која брани машеринско Право. У основи je реч о богињи која има своју несумњиву паралелу у грчкој Хекати. О томе сведоче и нека друга указивања из немачке митологије и традицијске културе. У немачким кажама очувало се сећање на Фригу или Холду у представи о тзв. "Белој Госиођи", која се, да поновимо, зове Берта, и која једним делом представља богињу облака, а другим делом богињу сунчеве топлоте. Уосталом, и богиња Хеката, бар према Хесиоду, добила je најпре од Зевса изузетну власт "на земљи и неплодном мору", али и "на звезданом небу" (Хесиод, 1975: 21). Када je реч о првом модусу богиње Перте, као богиње плодности и кише, она се показује у форми "шри беле жене". У неким, пак, кажама ова се богиња појављује као жена која "пере бело рубл,е у језеру, извору или на врелу и тада зависи од сунчеве топлоте (или од месечеве појаве), или га пак бели на ливади. Она такоће музе белу краву" која није ништа друго до "кишни облак. Као млада сунчева девојка она има златну косу - коју добија око подне, и вретено, будупи да често преде". Овде само скрећемо пажњу да he и у српској магијској пракси везаној за раскршће, улога вретена имати посебно место. Према немачкој митологији поменута богиња се "може видети у подне при светлој сунчевој појави, као и у глуво доба, посебно на Ускрс или Првог маја или око Ивањдана, када су махом олујне кише, а често и при Месечевим светлом, и то на развалинама града, али тек сваке седме године [...]. Каткада je она полу бела, полу црна, зависно од дана и ноћи, над којима небеска богиња влада. Често je поред н>е велики Нас са ужареним
39
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
^
огромним очима, који се улагује богињи, али крај њс се налази и змија". Како видимо, немачка богиња показује бројне сличности са грчком Хекатом. Уосталом и немачка Берта се појавл^ује у шрима ликовима (жена), а прате je ипс и змија. Код Хекате су, додуше, три чудовишне главе: коњска, лавља и исећа, али ту je и змија. Но и за Берту важи да се она "свагда појављује у увек бројним облицима, као змија, аждаја (змај), красшава жаба (Kroete)" (82, 29-30). Показаћемо на аутентичним примерима из наше обредне праксе, a која се везује за раскршћа, како кољ, змија, вук, односно иас, добијају нарочити смисао. За пса којег немачка богиња има уза се, каже се да je "огроман и маљав", да je "златно жут и светлуцав". Мећутим, чињеница која експлиците упућује на стигијске псе богиње Хекате, али и на Кербера, налази се у опису поменутог Бертиног пса. Према предању реч je о "црном псу Беле Госиође, који чува подземне ризнице" и који се "појављује и као 'пас хеленски' (Hellenhund}, као нордијски, али по многим траговима још и код нас. Пси својим урликањем обзњањују смртни случај и у стању су да виде смрт; и аветињски пси у многим крајевима Немачке указују на смрт. У Вестфалији демонски 'Knueppelhund' (пас крај врљике, дворишта) окружи Шри иуша ону кућу у току ноћи у којој следећег дана треба да умре човек и, затим, трчи према црквеном дворишту [...]. Beh код старих Индијаца црни пас je гласник Јаме, бога мртвих". Хтонска и магијска димензија пса се показје, дакле, већ у самој чињеници што шри пута обилази кућу. У једном нашем аутентичном примеру иас који обзнањује "смрт" некога члана домаћинства, у чијој кући и сам борави, одјури на раскршће да тамо завија. Нема никакве сумње да je митолошко-магијски значај раскршћа знатан, и да се његова моћ сагледава и у самој чињеници што je још и данас, трансцсндирајући хришћанску праксу, раскршће успело да сачува своју култно-магијску и религијску позадину. Код Немаца се то посебно може уочити у уобичајеној народској представи, према којој раскршћа представљају "укрштање два пута" под правим углом, те дакле, она творе "четворопуће". Стога се код Немаца, за разлику од "шроиућа" код Срба, ретко, осим у проводима грчких трагичара, cpehe израз: Dreiweg = "тропуће", већ друга два: "Kreuzung" и "Kreuzweg". Додуше и Срби имају представу старинског "крста", који je, у бити антропоид, те ни код Срба, као ни код Немаца, тај "крст" нема директну паралелу у хришћанском крсту, иако на први поглед такву асоцијацију сугерише. Међутим разлика je у томе што Срби под "раскршћем" не замишљају "четворопуће", никако представу "крста", већ "тропуће". Вутке je показао како je у свести немачког народа представа о "раскршћу" "четворопут", али, ограћујући се, тврди, да то "укрштање", иако етимолошки садржи "крст", па je, дакле, "четворокрижје", није ни у каквом односу са хришћанским крстом. Дословце, на раскршћу се путеви укрштају, али и рачвају цепајући се.
И ту се сада појављује она одлучна Вуткеова примедба, найме, да раскршће корене о култном карактеру вуче још из времена старих Индијаца и Грка, те да, према томе, оно нема ничег заједничког са хришћанским значењем крсша. Код Немаца се раскршће појављује као место на коме обитавају зли демони, да се ова места суштински везују за душе умрлих. По свему судећи, она се одрећују и као "гранична места" једног и другог света, као могућна гробља, станишта људи умрлих природном, а касније и насилном смрћу. На једном месту, додуше, поводом магијских радњи које Немци изводе на раскршћу, каже се: "Ако се ускршње ноћи од 11 до 12 часова човек задеси на неком раскршћу, које je истовремено и мртвачки пут, и тамо, било како да га неко или нетто насмеје или ужасне, он отрпи, те се не насмеје нити заплаче, ни моли нити сриче речи, онда ће му се појавити ђаво у облику Ловца, узеће га за руку и даровати га". Исто тако, "ако се у ноћи на дан Св. Андреје или на Никол^дан (6. дед.) човек задеси на неком раскршћу, тада he му доћи ђаво и научити га свакој вештини, даровати га новцем", али под јсдним условом: "да тада не изговори нщедну реч" (Wuttke, 1900: 263). Дакле, раскршћа су пре свега "мртвачки пут", из чега и захтев да се преласком преко н>их вазда буде "миран"; не сме се изазивати "бука", нити се смејати, још мање плакати; овде важи "гробна тишина", слична оној коју запажамо и на нашој Бадњој вечери, када се душе демона призивају a укућани при томе скрушено и тихо моле. Да би се од демона (ђавола) измолила помоћ у каквој вештини, не сме се, дакле, "изговорити ниједна реч"! И многе друге магијске радњс, али са дубљим митолошком позадином, указују на повезаност раскршћа са култом мртвих. "Суд, који je умрли користио, разбије се и баци на раскршће, иначе hc се умрли вратити [...]. Пси и мачке се истерују из собе умрлога или чак и из целе куће у KOJOJ je неко умро". Уосталом, и у обредној пракси Срба, посебно у неточно]' културној зони Сврљига - која гравитира шопском културном ареалу, такав се земљани суд разбије о земљу, управо на месту где je лежала глава мртваца док je овај ритуално био изложен на земљи. Ово обредно разбијање земљане посуде обавља жена којој je "прво дете умрло", и тс тек пошто се мртвац изнесе из куће. Затим, ова иста жена, иначе, са посебним статусом у погребном култу, када почисти кућу по изношењу мртваца, све то ђубре, заједно пометено са разбијеним судом, метлом, износи и избаци на раскршће. Мећутим, код данашњих Срба je из сећања сасвим ишчезао дубљи садржај који се налази у латентном слоју, као темељу ове праксе, иако je у свој својој целовитости извођења сам ритуал изузетно добро очуван, посебно у источној Србији. Вутке je показао, како се након сахрањивања, "у многим крајевимг Немачке, према веровању, сваки умрли појединац бар још једном враћг својој кући (три дана после смрти - у Олденбургу, или деветог дана - у
40
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИ.1И. МАГИЈИ И КЉИЖЕВНОСТИ
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Фојктланду). Ова 'опроштајна посета' непосредно након сахрањивања, на сваки начин значи за умрлога неко олакшање". Раније смо навели да када погребна пратња прелази преко сеоске границе или иреко раскршћа, мора се на тим местима положити хрпа сламе, да би се умрли, када се буде враћао свом ранијем стану, могао да на овој слами одмори. Овај обичај je веома раширен у источној Пруској. Мећутим, "онога ко ову сламу уклони, дуго he узнемиравати овај умрли човек, све док му се слама поновно не врати на раскршће". Код Срба je такође познато да уколико се било намерно, односно ненадано неко "намери" на ове "уврачане ствари" остављене или бачене нараскршће, да га мора снаћи каква невоља. О томе ће касније бити више речи. На готово истоветне примере указао je и Замтер, али и наш етнолог В. Чајкановић. Раскршћа су, речено je, места повезана са нарочитом врстом умрлих људи. Код Срба то су самоубице, утошьеници, али и злочинци који би били каменовани; најзад, ту су сахрањивана "некрштена деца", али и изношена новорођенчад, чија су браћа и сестре рано умрли. Како ствари стоје са обичајном праксом Немаца? Код Немаца срећемо један занимљив пример. "Љубав према онима који су остали у животу, у кући, и чежња према њима и иначе често покреће умрле да се поновно појаве. Девојке, које су умрле као невесте, играју на раскршћу толико дуго док им не умре несуђени вереник, младожења". Дакле, најчешhe долазе на раскршћа несмирени духови умрлих; пре свих, млађи људи, који, чини се, остају у власти подземне богиње, као богиње плодности. Код Срба постоји веровање да би се могли повампирити пре свега млаћи а умрли људи, као и они који тешко умиру, односно људи нечисте савести, злочинци и преступници. Код Немаца постоји веровање да "када се ујутру сусретне стара жена, то представља знак нссреће", као што би сусрет са "дететом, дечаком или девојчицом, млађим човеком, представљао срећан тренутак", а исто je тако благотворан знак "сусрести просјака", jep je време пре сунчева изласка повезано са хтонским божанством, индиректно и са богињом која влада на раскршћима. То јутарње време се код Срба у источним крајевима, у дијалекту, назива: "прећи сунце", односно "прејди с'лнце". Код Срба постоји обичај "додола", који ритуално изводе девојчице. Реч je о учесницама магијске процесије за добијање кише, као особеног ритуала, са циљем магијског умилостивљавања хтонске богиње, можда и воденог демона. Код Немаца je богиња Берта и богиња облака. У овој групи српских "додола" девојчице које учествују у магијској радњи морају бити невина деца, сасвим "боса", како би контакт са земљом био непосредан. Можда je у миту о Едипу, тежиште управо на "отеченом стопалу", будући да се Едип доводи у везу са раскршпем. Найме, сусрет Едипа и раскршпа се чак шри иуша одиграва за време његова живота и то онда када je, према смислу загонетке коју му Сфинга поставља, ишао најпре на четири, за-
42
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
тим, на две и у старости на три "ноге" - ослоњен на руку кћери Антигоне. Као да читава легенда стоји у некој митској вези, у контакту са земљом, дакле и раскршћем. Разуме се, и код Немаца, као и код Срба и Грка, бројне магијске радње на "раскршћима" изводе жене. Уосталом, и магија за добијање кише везује се за раскршћа. "Уколико седам жена стоји на јецном раскршhy, онда he падати киша" (Wuttke, 1900: 208-209). Исто тако, са "душама умрлих" које обитавају на "раскршћима" везује се више магијских активности. "Када се за време Бадње вечери, Нове године и Света Три краља човек у глуво доба наће на раскршћу, тада he бити у стању да види како поред њега пролазе они који су скоро умрли, а може каткада видети и себе сама; дакле, реч je о тзв. 'другом погледу'. Уочи Св. Андреја, као и у глуво доба Бадње вечери, Нове године или света Три крал>а, одлази се на раскршће како би се ослушнуло пророчки глас, будући да je тада човек у стању да чује или види будуће догађаје, нпр. нечију погребну поворку". Исто тако, уколико би "греда на таваници била усмерна ка средишту собних врата или прозорском крсту, онда се и крај собних врата и крај прозора може ослушкивати глас духова". Много je таквих магијских могућности. Нас, мећутим, овде занимају они поступци и обичаји, који су повезани са раскршћима, иако, разуме се, постоји аналогија улазних враша и раскршћа, као места на којима су или испод којих су у ранијем добу људи сахрањивали своје мртве. "Ко се у глуво доба Нове године нађе на раскршћу, тај je у прилици да види отворено небо и догађаје у новој години". Ако се жели да "сагледа" ко he све у наредној години умрети потребно je да "човек за време Нове године у глуво доба седне на свежањ, односно сноп сламе од грашка, који се стави на раскршће". Том приликом, међутим, треба "оборити поглед на земљу, како би човек могао чути одређене кораке смрти која пролази; само се на основу корака може растумачити, одгонетнути, ко he бити тај који he умрети". Занимљиво je и следеће Вуткеово указивање. У Немачкој се, найме, "уместо раскршћа може одабрати и неко место где je граница на којој се сударају, додирују шри землзишта; тамо човек стане на неку метлу и може видети будуће догађаје". Дакле, свагда je реч о глувом добу, о тзв. граничном времену, које дели дан и ноћ, о времену прелаза два света, и свакако, ако je о раскршћу реч, у игри je магијски број шри, односно реч je о "тромеђи". Немци су из сличних разлога и сам феномен видовњаштва везивали за "раскршћа". Найме, може се "видети" и оно "будуће", али и "прошло", jep je "Mitternacht" - "средина ноћи", доба када се додирују: данас/сутра. Тачније, то je "ничије време", "глуво доба", метафизички сусрет овостраног и оностраног. "Онај ко има дар да види 'оно што се већ одиграло', тај мора [...] да устане из кревета и да се запути тамо где треба да угледа те појаве. На првом месту то je могућно нараскршћима". 43
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Када би се "на Божић, при молитви која се гласно изговара, или у глуво доба протресло неко стабло крушке - најбоље je када би се такво дрво нашло на раскршћу - и при том изговорило: 'Дрвце, ja те дрмам, буди љубазно, јави се; а ако нећеш да се јавиш, онда бар допусти да то учини твоје кученце'! Тада се или појави благо, или пас показује правац из којег he се оно појавити". Показаћемо аналогне примере у нашој магијској пракси чији je циљ проналажење скривеног блага. Немачки етнолог je регистровао бројне примере који говоре о томе да се демони који бораве на раскршћу, и који штите интерес жена и девојака (богиња Берта, код Грка Хеката), у пуном сјају показују женама, поклањајући им свакојаке дарове. "Када девојке у глуво доба Нове године или на Бадње вече изађу пред врата или дођу на неко раскршће, поневши са собом чаршав са вечерње трпезе, а са њим и све што je на њему било, посебно са остацима рибљих костију, па све то проспу на раскршће, догодиће се следеће. Први који им у сусрет буде прилазио, уколико je то мушкарац, казаће им да ће добити младожењу почетком нове године, као и то каквог he имовног стања бити; ако би им, међутим, усусрет наишла особа женског пола, рећиће им да he и даље остати девице", односно да се у наступајућој години неће удати. Дакле: налазити се "испред врата" или на "раскршћу", као да указује на то да су умрли сахрањивани "испод кућног прага", у "дворишту", као и на "раскршћима", те се управо на тим местима може очекивати да се хтонска и демонска Богиња, преко својих службеница, појави са вестима и предсказањима која се односе на жене и, нарочито, девојке. Код Срба, нпр. у Сврљигу, забележио сам сличай магијски поступак. Найме, када би девојка, након свршене вечере Бадњега дана, заједно са чаршавом и мрвама од јела изашла из куће у глуво доба, па истресла чаршав у двориште, посадивши се при том на дрвник, и пажл^иво ослушкивала с које стране долази лавеж паса, могла би јасно разабрати да he управо са те стране, из те махале, следеће године добити мужа. С обзиром на то да je трудница у магијском смислу вишеструко повезана са демонским силама, и код самих Немаца су постојале бројне забране, табуи. Једна од таквих забрана je и ограничавање кретања ноћу, као и прилаз местима која се сматрају нарочито опасним. "Трудница не сме да прелази преко раскршћа, jep he у супротном имати тежак порођај". Та иста забрана важи и за породшьу, која се, до извесног времена, сматра религијски "нечистом", дакле и у власти je ноћних демона. "Породиља, све до свог првог одласка у цркву не сме бити ван куће после заласка и пре изласка сунца, нити боравити ван стрехе и, уопште, не сме да напушта просторије свог домаћинства (то важи уопште у целој Немачкој); исто тако не сме да иде у подрум и да хода йо земљи [...] a још мање сме да иде преко раскршћа". Утолико више ова забрана важи за новорођснчад. "Новороћенчад се не смеју преносити преко раскршћа, иначе he умрети 44
РАСК.РШЋА У МИТОЛОГШИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
или бити несрећна". На основу тога можемо само наслућивати какво магијско-митолошко значење има код Срба магијска пракса изношења на раскршћа новороћенчади из оних породица у којима су једно за другим прерано умрла претходно рођена деца. Немачка пракса само сугерише правац интерпретације, найме, да се и последње рођено дете које се износи на раскршће, може рачунати као да je "отписано", као да се свесно жртвује богињи Хекати (код Немаца: Берта), не би ли као уздарје богин>а - заштитница деце и породиља - подарила симболички "жртвованом" детету "нови живот", следећи сад принципе хтонских, материнских божанстава, а не оних наслеђених у домаћиновој кући, према патријархатском начелу. Уосталом, у оној слици о Аврамовом жртвовању Исака, са јасним патријархатским смислом, Бог подарује живот Исаку видевши Аврама спремног да жртвује свога првенца. Због свега тога, можемо само слутити, да су "раскршћа" одређивана као места на којима се изводи сложени магијски обред. Не само за призивање демона, вештица и ћавола - у циљу добијања информација о минулим, односно предстојећим догађањима, већ и за откивање скривеног блага, магијског изнућивање cpehe, и најзад, као места погодна за успешно магијско лечење људи и животиња од многих болести, али и за "одбијања" пошасти које би задесиле насеље. Вутке je изнео један занимљив пример из немачке магијске праксе, који се везује за Велики чешвршак. Ако би при сунчаном времену у цркви човек могао некако да из унутрашњег, црквеног хола баци поглед напоље, могао би препознати све постојеће вештице у тој заједници. Али, исто тако, "ако се, са јајетом у цепу, човек наће караскршћу", такође je у стању да "види" вештице у том селу. Уосталом и Вук Караиип je забележио један занимљив случај. Найме, када би се на Благовести убила змија, па глава осушила и "кроз њене чељусти посадио у земљу чешањ бела лука, и после кад изникне, узме од тога лука и метне, зашије, себи у појас, не може му се ништа украсти испред очију, јер остаје 'видовит', и може познати сваку жену, која je вештица" (види: Караџић, 1969). Занимљиво je да се и код Немаца магијски испреплићу простори везани за "цркву" и "раскршће", са приближно једнаким могућностима које пружају човеку у циљу долажења у контакт са светом "мртвих". О томе говоре и други прим ери. "Ако се прво jaje које je спела црна кокошка носи у цепу, може се разазнати вештица у цркви". Исто тако, "са јајетом у џепу, које je офарбано на Велики четвртак, могу се у цркви на Велики петак, при сунчевом светлу, препознати вештице, или се на раскршћу могу угледати како играју". Скрећемо пажњу на магијско-митолошку везу: црна кокошка = црни иешао = црно jaje. Да иешао и змија, бар код Срба, представљају демонска бића, те да управо стога, постоји унутрашња митолошка паралела, опште je познато. А управо Караџић има у виду змијску главу и њену магијску моћ која даје прилику човеку, 45
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
да у сличном контексту, буде кадар да опази вештице. Исто тако, улога црног петла у бројним магијским радњама које се везују са светом умрлих добро je позната. Код Срба, noj петлова у глуво доба, на пример, најављује смрт у кући; код Немаца, такоће. Тако се, на пример, вампир може појавити у бројним формама, "посебно и најчешће као мачор", или као "йас, ован (Јарац), црни иешао [...], сова [...], змија (и ту прелази у змаја)". Разуме се, у магијама које изводе жене, поменуту улогу преузима црна кокошка. "Живошиње погодне за врачање користе се за предсказивање будућности. У четвртак после Бадњег дана девојке поставе црну кокошку у један круг који су саме нацртале, па je онда умртве (успавају). Према којој се сада девојци кокошка примакне после буђења, та he се и удати исте године". Црни петао, посебно код Словена, представља демонску животињу, која објављује дан, предсказује будућност. Ако се жели спознати траг вештица потребно je да се, према Вуткеу уради следеће. "Најбоље je када се за то одабере раскршће, па се стане испод дрљаче, чији су зупци окренути горе", или се пак стане "испод три дрљаче", најзад, ако се "плугом узоре једна бразда око села, па се онда плуг окрене и под њим човек сачека да падне мрак". Али, то je могућно и онда када се "човек наће на раскршћу и стави на главу бусен", најзад, када се у "Валпургиној ноћи нађе унутар оцртаног круга на раскршпу. Тада се може опазити вештица, али се не сме јавно упирати прстом на њу јер би се она могла осветити". Када je реч о раскршћима, нема никакве сумње да се и код Немаца "у глуво доба Бадње вечери обилазе раскршћа (уопште je то код свих у Немачкој)". Раскршћа се користе и као места на којима се магијским путем постиже cpeha, богатство. "Ако се на празник који je посвећен Адаму и Еви (24. дец.) рано иде на исповест и свету причест, и при томе читавог дана пости, а у глуво доба ноћи оде на раскршће, онда he се видети како пролази Дивљи Ловац", при чему he човек бити дариван једним талиром. Да би се стекли новци, иметак, "неопходно je да се у ноћи Светог Андреје, за време упражњавања молитве, стане на раскршће, преко кога су већ превожени мртваци". Већ смо показали да "раскршћа" стоје у сложеној магијско-митолошкој вези са "душама умрлих", али и са "псима", односно у погледу метафизичког времена, са тзв. "глувим добом"; најзад са атрибутом "cpehe". На раскршћима се "разбијају посуде". Исто тако, а паралелу налазимо и у обичајима код Срба, раскршћа су повезана и са "метлом", "кругом". Најпре о псу. "Лас, посвећен богу Водану, и Фриги (Фреји) и Норнана (три нордијске богиње судбине, Сућаје - С.П.) има моћ да нањуши смрт и помоћу свог завијања предсказује несрећу у оној купи у којој he се та несрећа управо догодити (то важи свуда у Немачкој)". Исто тако, "пас има моћ да види смрт или погребну пратњу". Међутим, иако "не сви пси, пси су кадри да виде смрт и духове; такви пси, који су то у стању, радо седе на рас-
46
РАСКРШТгА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
кршћима, тумарају около, заустављају се пред неком купом, и при томе њушкају около, протежу ноге широко раздвојене једне од друге и почињу страховито да урлају, што je предзнак блиске смрти". Или "ако се човек на Божић, за време јутрења, наће на каквом раскршћу, тада долази црни йас са зажареним очима и лисичјим репом, улизује се и обзнањује све лупеже, скривено злато итд." Када je реч о призивању духова, ђавола, све се то, такође, најбоље може обавити на раскршћима. "Призивање ђавола у особеним вештинама врачања, посебно ради добијања новца, често сусрећемо". Међутим, "то се мора одиграти на раскршћу". У ноћи Бадњега дана могу се призвати ћаволи којом приликом he нам сваку жељу испунити. Потребно je само да се "човек затекне у предворју цркве или да нараскршћу у глуво доба ноћи буде унутар једног зачараног круга". Познато je да се и код Срба, након изношења мртваца из куће, заједно са смећем из његове собе, на раскршће баци и метла. Код Немаца je још и више забележених примера обреда у којима се као атрибут појављује метла у магијској функцији. Код Немаца се, мећутим, метле износе на раскршћа другим поводима. На пример, на Велики иешак "у глуво доба или пре сунчева изласка човек се са новом метлом окрене у соби, а онда je баци на раскршће, где се, иначе, такве метле могу наћи у гомилама. Свакако таква се метла оставља на раскршће али тако да се друге не дотичу". Најзад, потребно je да се одреди још једна димензија "раскршћа". Постоји читав низ магијских радњи којима се болесни исцељују а стока лечи од епидемија, или се бројним магијским чинима које се изводе на раскршћу предупрећују могућне пошасти. "Ако се увече иде преко раскршћа, онда се мора скинути капа и кредом нацртати крст, и тада вештица не може човеку ништа да учини". "Отвари које je вештица додиривала, морају се сагорети, најбоље je на раскршћу, и тада je опасност отклоњена". Болеет се може одагнати на два начина: "када се пренесе на друге људе", или на какве важне магијске ствари. Тако се, на пример, "зубобоља лечи помоћу метле, која се положи на под у цркви. Нека болеет се превуче јајетом или целом лимуновом кором, па се онда кора или jaje стави на пут. Онај кобисесагнуоиузеојаје,кору,преузео би на себе и болеет [...]. Ране и чиреви разносе се тако, што се фластер који je био преко болесног места стави на неко раскршће, и тада рана или чир прелазе на дотично место". Како се магијски лечи висока температура? "Празан а окренут лонац болесник би ставио на раскршће и побегао; ко сада први наиђе и удари ногом у лонац, сам he добити температуру, коју онај губи". Овај пример сасвим одговара веровању у Сврљигу (Извор, Жел>ево, Рибаре), према коме уколико би се неки несрећник на раскршпу "намерио на болеет", то јест уколико би "налетео" на "уврачане ствари" остављене на раскршпу, а да пре тога, преко тих ствари није прешла каква животиња, прелетела птица, болеет би прешла са тих ствари на овога намерника. 47
^^__
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Када je реч о магијском поступку за скидање брадавица, у том случају "најбољи успех се постиже са украденим комадом говеђег меса. У сумрак или при месечини - и при томе се мора ћушаши, месо се закона испод стрехе, или на какво раскршће, испод кућног ирага". И овде важи магијско упозорење, да се мора ћутати за време обреда. Магијско лечење брадавица забележили смо и у неточно] културној зони. О томе касније. Код Срба постоји занимљив, веома комплексан магијски обред који се изводи уочи Ђурђевдана. Найме, тада се у мравињак закопавају "jaje, кравај и грумен соли". Следимо обичаје код Немаца. "Када човек добије високу температуру тада се јаше мешла све до раскршћа, оставља се да тамо лежи и hyтећи хита према кући". Или се "после грознице, након сунчева заласка, или пре изласка сунца - a најбоље je да то буде четвртак, носи кошуља болесника на раскршће и тамо обеси о путоказ". Исто тако, у другом поступку, направе се "три смотуљка од ланене кудеље и запал,ене пусте кроз прозор да лете". Код дечјег "грча детету се свуче кошуља, поцепа се и баци на раскршће, али се при томе мора ћутати". Ово магијско цепање кошуље асоцира на цепање кошуље мртваца код Срба, приликом погребног ритуала, припреме за одар. Кошуља je, дакле, религијски "нечиста", једнако као и "кошуља" болесног детата. И иначе, све "нечисто" из куће умрлога, у српској погребној пракси износи се на раскршће: метла којом je кућа чишћена, али и смеће; каткада се спаљује постељина и одеha умрлог. Како се код Немаца лече тзв. спољашње болести, попут кокошјег ока, жул>а? "У време када се Месец једе доће се на раскршће па се онда кокошје око (жуљ) унакрсно притисне једним малим каменчићем [...], свакако зато како би са каменчићем и чир био однет". Обол>ење штитњаче се, пак, лечи на следећи начин: "када Месец расте, тада се ћутећи оде на раскршће, гледа у млад месец, и док се додирује оболела штитњача истовремено се три нута изговоре следеће речи: 'што видим, нека порасте, што опипавам, нека оде"'. Дакле, млад месец који болесник види "нека се повећа", али оно што он "држи, опипава руком", тј. "оболело место, нека оде", изгуби се, смањи. Када je реч о лечењу других, укључив ту и унутрашње болести, на пример, мршављења, уради се следеће. "Испроси се из девет кућа брашно, па се од тога начини колач, који се затим однесе и стави нараскршће." Како се у кући ослободити гамади, пацова? "Сшенице се могу одагнати, ако се на Велики петак у подне, у 12 сати, три незване стенице ставе у текућу воду [...], или се у глуво доба ноћи на Велики петак на раскршће стави пуна кутија (свакако стеница)". Пацови се, међутим, истребљују другим магијским методима. Найме, то се постиже "када би се на неком великом празнику пре сунчева изласка однела на раскршће једна сшара неочишћена цииела, и при том се врх ципеле усмерио у супротном 48
правцу, у коме би требало да се одселе мишеви. При томе се, све време, мора ћутати". Преостаје, најзад, да се скрене пажња и на неколико карактеристичних магијских примера лечења стоке. Од претеће "заразне болести стока се може заштитити, ако се угинула стока сагори на неком раскршћу". Поставља се питање шта учинити како би новокупљена стока прихватила станиште новог домаћина? "Одреже се таквој крави длака унакрсно и однесе на раскршће. Тада he она дати много плодова (млека)". Ако, пак, дође до болесши крава, појави се крв у млеку, тада се предузима низ магијских мера заштите. "Ако крава даје модро млеко, онда се качица (здела) са таквим млеком однесе и постави на раскршће". Овим се врши магијска размена, односно замена, лоше се одлаже да би крава добила ново. Исто тако, ако je "црвено или крваво млеко зачарано, jep су направљене маћије: оно се мора пролити на раскршће на све чешири сшране, како би млеко поново постало исправно". Овде се раскршће, како се види, узима у смислу четворопућа. Неколико карактеристичних магијских примера за постизање успеха у лову. "Успешан погодак у лову постиже се уз помоћ ћавоље вештине. Чаробни метак који никад неће промашити, проспе се у глуво доба ноћи Бадње вечери на раскршће - и при томе се пути."
РАСКРШЋА У "ИСТОЧНОЈ КУЛТУРНОЈ ЗОНИ" НА АУТЕНТИЧНИМ ПРИМЕРИМА Изложио сам општи појам "раскршћа" у обичајима и веровањима бројних народа, а затим, наводећи Примере из наше етнологије, скренуо пажњу на главне митолошке правце у древном српском вероватъу и савременој магијској пракси. Будући да сам у наставку излагања пружио читаоцу уверљиве доказе о сагласности која поводом "раскршћа" постоји у веровањима нашег и неких европских народа, у првом реду у германској и грчкој митологији и етнологији, предочићу, на крају, аутентичан материјал о "раскршћима" у свој његовој комплексности и слојевитости, найме, онако како сам га из "прве руке" забележио на простору тзв. "источне културне зоне Сврљига". О етнолошким и општекултурним, односно лингвистичким особеностима поменуте "зоне" опширно сам говорио у ранијој књизи (Петровић, С., 1992). Читаоца, који he аналитички проћи кроз редове текста који следе, неће бити тешко уверити у смисаоност хипотезе, према којој не само да постоји богатство примера у српској и германској обичајности, посебно у обредима који се изводе на "раскршћима" или су са њима разгранато повезани, већ и неочекивана смисаона блискост наших, грчких и немачких веровања и магијских практика. Управо стога, осим у најштуријим објашњењима и без било какве екстраполације изворног текста, прихватајућиједино интервенцију
49
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
у циљу његове систематизације и граматичке коректности - читљивости ради, понудићу примере које сам забележио у разговору са седамдесетседмогодишњом старицом Вером Антић из села Жељева крај Сврљига (рођ. 1917, у Жељеву). Одлучио сам да ове примере објавим у њиховом аутентичном језичком и дијалекатском облику, како би, временом, могли послужити за сложеније филолошко-етнолошке захвате који ће у будућности бити предузимани са, убеђен сам, развијенијим методичким помагалима, дакле, и омогућити другојачије и продубљеније анализе и закључке, за разлику од понуђених, које je писац ових редова, по образовању филозоф и социолог културе и уметности, успео да растумачи у последњој деценији другога миленијума. После сваког "пакета" примера, само у најкраћим цртама, прокоментарисаћу изложени материјал. Мање упућеном читаоцу приложићу неколико индикативних филолошко-етнолошких назнака како би био у стању да створи елементарну представу о типолошкој карактеристици "источне културне зоне", односно "шопског ареала" - коме моја саговорница, кулуролошки гледано, припада. У употреби су термини: "кросно^ (уместо: вратило), "мирd' (запис), "лозје" (лојзе), "мёчка", "иреџи -слнце" (пређи сунце). За нијансирано одређење културног профила једне заједнице, како je познато, од највећег су значаја управо иогребни обреди. Следе, у вези с тим, најзначајније характеристике "исшочне кулшурне зоне": када се мртвацу везују руке и ноге користи се: "црни конац" (уместо: црвеног); у соби где je лежао мртвац, осим побијања металног клина у земљу, где je овоме лежала глава, разбија се "грне", "земљани суд" (уместо јајета); мртвац се поставља на "земљу" (уместо на клупу, сто, кревет); свећа се не пали умрломе йошшо je издахнуо, већ касније, када je окупай, припремљен и обучен, поставлен на одар - земљу. 1. Раскршће, шромеђа и мороиушина. Поливалентна функција раскршћа 1) Како саговорница, Вера Антић, коментарише разлику између раскршћа и тромеђе. "Тромеиа: има Изворско, Жељевачко u Шљивовачко, шри äuiapa, на шща шри ашара, ако очеш некога да лёчиш, нешшо да урадиш, онда ошйдеш на шромеџно". 2) Моропутина (- пут који више није у употреби, запуштен - најчешће зарастао у траву). Одлагање погребних ствари. "Мороиушина, шуј се баца сев ирљаво, и кад умре човёк, иомешё се, она] мешла и оно] ђубре се баца шуј да се шуј расшури, да ошйде". 1
Акценат je експираторан, без опозиција по квалитету и квантитету, и овде je обележаван знаком '.
50
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
3) Поливалентност магијских функција раскршћа. "Раскрснща je за свенајшеже. Туј можеш и да 'намвриш', шу] можеш и да 'расшуриш'". 4) У које доба дана / ноћи се на раскршћу врача: субота, среда и уторак, у глуво доба. "На раскрсје се врача у субошу, среду и шорник, у глуво доба".
Слика 6: Пошто je мртвац изнесен из куће и поворка кренула ка гробљу, жена која нема "првенче" укива метални клин у земльу собе где je била глава умрлога, на истом месту разбије земљани суд, па све то "грубом метолом" покупи; сакупљено смеће, заједно са метлом избацује на раскршће. На слици се види жена како на раскршће избацује "нечисто" смеће: грубу метлу, разбијено "грне", као и земљане предмете, и све што се било нашло на земљи - у соби умрлога.
5) Када су раскршћа најопаснија? Предохрана против мађијарки. "Најоиасно je на раскрсје у иролеш иред Ђурђовдан, на једнунвдељу, шој je најгоре. Мађијарће иду иреконоч, уочи Ђурђовдан. Ал' кад буде јушре Ђурђовдан, а ши йреконоч облечп нешшо наоиако, никој ши нйшша не може, не ваша ше нишша". 6) Опасно je рано ујутру се кретати преко раскршћа. "На раскрсје има млого и млого врсше. На раскрсницу можеш да намериш да човёк не мож' жив да осшане. Toj се ради у глуво доба. Ако После нека живина иројде иреко шај 'Шежак намер', мож' зёц, мож' шпца, мож' куче, мож' мачка, шо je добро, ал' ако нека живина не иројде, иројде нећи друђи човёк, шај je гошов! Или ако je нешшо некомё 'урађено', може и у кућу, шуј je лекуван, иа онда шој се износи у глуво доба на раскрсје, и ако je нећи 51
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
ирошбл2, одма га оно] 'увашило', или руће, или главу, ил' нође, завйси од κακβό je onaj човек лекуван. Ал' ако иројде живина, она иреузйма шој уврачано. Зашој je ойасно јушром да се ude иреко раскрсницу". Дескрииција и коменшар: Adi 1) На тромеђи, као сусрету трију сеоских атара, као и на раскршћима изводе се бројне магијске радње, укључив и лечење болесних. Видели смо да je сличних примера било и у немачкој, као и у грчкој етнологији. Посебно видети Софоклову драму Едии на Колону. 2) "Моропутина" - запуштено раскршће, најчешће амбис крај самог раскршћа у селу, у који се, осим смећа, одлажу ствари које су биле крај мртваца, затим, постељина и његова стара одећа. У самом изразу може се прва реч идентификовати и као "мора", али и као "море", у смислу дубине - ко] e гута ионако некорисне а "уврачане", "нечисте" ствари. 3) "Намерити", исто што и "навратити" - на "врат" коме што натоварити. Найме, на раскршћима се припремају чини тзв. "негативне или црне магије" којима појединац или село устаје против непожељних напасти, болести, или, пак, против "намера" других појединаца, хотећи их уништити, сломити. Али на раскршћима се могу и "распредати" чини исте и сличне врете које би неки други свесно "натоварили" појединцу или селу, заједници.
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНСХ
4) Магијске радње чији je циљ да се директном интервенцијом сузбије болеет, сломи отпор "противника", изводе се у "глуво доба". Најбоље je да то буду: субота, среда и уторак. Док су срећни дани за почетак сетве, нпр. понедељак и четвртак (види: СМР, 1970: 243). "Највише се бајало у уторак, па онда и других дана, а у петак, недељу и о већим празницима није се бајало." "Уторак je дан мађија: тада се највише баје, врача и набацују чини [...]. Уторником се не приређују венчања и не крсте деца." Субота je "дан мртвих", не почиње се ништа да ради "јер неће напредовати"(СМР, 1970:17,295,278). * * " 5) Како je веома опасно наћи се на раскршћу у току ноћи и јутра и не само на раскршћу - посебно оне седмице пре Ђурђевдана, то се пролазницима, путницима, намерницима као ефикасно средство заштите препоручује следеће: ваља навући на себе изврнуту кошуљу! Са митолошке тачке посматрано кошуља je "симбол заштите. Бити без кошуље" значи бита "морално усамљен и изопштен: нема више заштите коју пружа место, заједница или љубав" (RS, 1987: 287). " 6) Како се по правилу, у глуво доба, на раскршпима "праве чини" против других лица, или се у то доба на раскршћу болесник магијски лечи, најзад, због чињенице да се све те "уврачане ствари" које служе у циљу "врачања" избаце, одлажу на раскршћу, било да се пролије вода, избаци или остављају марамице, пешкир, или се пролије крв заклане животиње у магијске сврхе и ел., постоје две могућности у циљу заштите. Добро je да ујутру преко тих ствари најпре пређе каква животиња, прелети птица - што би било најефикасније у циљу превентиве, али и крајњег ефекта и смисла предузетог магијског лечења. Или, уколико би први пролазник оно човек, тај би, нажалост, магијски упио у се' поменуту "уврачану нечистоћу", а са њом би преузео и одговарајућу болеет којом je, примера ради, марамица" магијски инфицирана. Отуда je најопасније ујутру се кретати преко раскршћа.
2. Жена и раскршће
Слика 7: Пас прелази преко уврачаних ствари, чиме су те исте "ствари", од тога часа, "магијски" постале безопасне по пролазнике. " Полугласник - глас напрегнуте артикулације боје "а", карактеристичан за говор Сврљига, овде обележавамо знаком 6(д6н, сон итд.).
52
Прешходна найомена: највећи број функција обавља жена, посебно на простору трачко-дионизијског и матријархатског културног ареала О ι илу жене која обавља низ обредних и магијских радњи на раскршћима као и о изгледу, видепемо, осим у овом примеру који непосредно следи и У каснщим које ћемо навести. У сваком случају, као што су раскршћа обележена као хтонска места посвећена женском божанству, тако и жена у улози врачаре и првосвештенице обавља сличне радње, посебно оне које су везане за погребни култ, али и магијске обреде. У овој улози жена je на раскршпима вазда гологлава, каткада и расплетене косе. Ако носи мараму, задњи део треба да je пребачен преко чела, а перчин косе у устима
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
7) Магијска улога жене која нема првенче. "Жена /со/о" умрёло ирвенче може свё да ради кад нећп умре. A која пма йрвенче не сме. Жена којо' умрло йрвенче, мушко или жёнско, какво буде, мож си има другу дёцу, шрй чёшри дешёши. Нщглавно да нема йрвенче. Она може свё. Њу шраже да меси, да сирёма, да клинови забща, да грне разбија, да йомешё, йа шбг све шој и мешлу да врљи у моройушину. Она ради свё ирво. Кад шрёба да се шрёби иасуљ, она заиочне; ако шрёба боб да се луии, она ирво, йа ми друђе жене свё осшало. Кад омёси она] крсник, она га исечё и наираји крс, а чешири иарчёши около шшо осшану, она се на гробишша има да иодёле и иоједу да се кући ама йч не врне. Дадё се на онуј жену, овуј жену, ни за лек да се дом не врне. А крсник се горе иокрши". Дескрииција и коменшар: Ad Π 7) Статус жене која je изгубила прво дете има у погребном култу нарочиту улогу: она започиње прва да ради све. Она спрема храну и меси значајне хлебове за сва подушја до године дана, пре свих крсник и поскурнике; после изношења мртваца из куће чисти собу и ритуално разбија земљани суд, укива метални клин у под, избацује смеће на раскршће и дочекује учеснике пратње пред кућом, држећи у једној руци ватраљ са жаром, а у другој воду, како би учесници пратње, у циљу лустрације, ритуално опрали руке водом, а затим пребацивши жар преко рамена уназад, ушли у кућу и сели за софру. Из казивања се види да се "крсник" на гробл>у не сече ножем, већ се "крши", дакле, "ломи се рукама", чиме je метал одстрањен из ритуала. На сличай начин се и обредни хлебови "ломе" на софри Бадње вечери - која такође има хтонски карактер, обележје задушница. Жена која нема првенче, јесте супституција за вољно жртвовање првог детета. Таква жена поседује нарочиту духовну конфигурацију, престиж код хтонских божанстава. Отуда се првенчад не жале "нити родитељи треба да учествују у њиховој сахрани" (СМР, 1970: 123). Исто тако богоугодни су божанствима плодности и свеколиког раста у природи и сви они домаћини који су "првенце најрадије приносили боговима на жртву, као дар захвалности што je род и приплод добро стасао" (Tpoj., 1911:29).
3. Магијске радње у функцији одржања живоша, деце и одраслих, иредуиређења болесши и урока, "навраша" 8) Деца се "врљају на раскрсје". "Там' у некуј кућу где се децане држё, иа се мора врљају на раскрсје, онасу боса, гола, само увщена у нешшо. Такводешёсе врља ним се роди, ал' ночу не, само јушром, 'иреџи-слнце'. Износи си га мајка, шёшка или свекрва. Taj жена која га износи на раскрсницу je гологлава, нема мараму".
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
9) Лечење болесне деце. "Ако се болесно дешёувечер окуиа, вода се увечер одма upocuue на раскрсје ночу да се раскрсне оно], и ујушро KOJU иројдерано да га он иредузне". 10) Магијска улога мушке кошуље у одстрањивању дечјег плача. "Раскрсје, шуј су шри иуша, шуј млого људи иду. Туј се свё расшура. Ако дешё млого илаче, ши си сбг, кажимо, маши, има да га изнесёш увечер, у глуво доба, да га увщеш у башшину кошуљу, кажеш си сам 'Добровече' - на раскрсје, и ћимаш с дешё: 'Слнце зашло виклови ) однёло, ноч дошбл, сбн донёл шуј смо допели, шуј смо оставили нараскрсницу сморасшурйли'.
И шој ми урадимо, врнемо дешё, дешё сии цёлу ноч. 'Виклови' шо je шај дешињи илач". 11) Кум/кума пронађеног детета на раскрсју поштује се као род рођени. "Кад иозовёш неку жену, као иријашељицу, да ши нешшо уради на раскрсје. Она оче да ши уради. Ал с њу млого лёио да живит, да ше сушра не би унишшила. Она ши je иобрашим. Не смвш да jy уврёдиш. Она може да ши задоји дешё. Или кад иосшаје кумйца. Нарочишо однаиред кад се у кућу раџало. И на једну жену шри јо у мрела. Чешвршо смо 'врљали'. Оно се родило, ja сам јо казала: 'Загорће узимај дешё и исшурај на раскрсје. И увимо га у иешћирбк, голоод мајће, и глёдамо KOJU че иројде, да не одзёбне, не умре дешёнцено. И ешеју ude жена, ал им онароднина, и она га најде, узе га у-руће и донёсе га у кућу, и кад га донёсе у кућу, она кумйца, и Шакоијес'. Сшари кум се расшура. Крсшйла га Најден, ешёга комшща, Најден, иевач". 12) Змијска глава и кошульица у магијској функцији лечења кожних болести новорођенчади и од големог страха одраслих. "Змијска кошуља. Ако се неко дешё роди, йа ио њега искака нешшо, ши га сас онуј кошуљицу шуриш у воду, мало, иусшиш, и окуиаш. А сас змщску главу се ради на раскрсје, кад човёк има голём сшра'. Туј ши шрёба она] убијена змија око Панаџури*. Tu онуј главу однеси на раскрсје и набијеш јо ексёр у главу, и cäc онај ексёр jy закоиаш у зёмл>у. И наираши После као крс. Сов онщ сшра од човёка ошишбл je на онуј змијину главу". 13) Лечење од епилепсије уз помоћ "вучјих железа". "Йсшо од иадявицу се дешё лекује у вучја железа на раскрсје. Позовёш некога доброг иријашеља да ши дешёоднесёна раскрсје. Прво дешё ировучу кроз клоику, йа се дешё измакне, нећи га држи, йа се заклойи клойка. Па ако сбг 3 Змија која се убија између Панађура, je време од Велике Госпојине - 28. августа, када je велики вашар у Сврљигу, и 21. септембра, када je Мала Госпојина.
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
иројде нека живина, шица, зец, јел куче, мачка, шо je добро, она je иреузела более. Где си деше ировукбл, шуј си оставил более". 14) Лечење болесних од епилепсије помоћу свињске главе. "Ко им а uadähy более. У кој се мёсец деше родило, да се најде upäce ко je се у шај мёсец ойрасйло. И мушко деше, мушко upäce. И ши шој upäce закољеш, и само онуј голу главу, од мајће, ирекувану, мен донесет. И ja расклоиим онуј главу, и извадим изнушра, из мозак два зуба, и назгорим на вашру, са йрисад дрво, и са cehupy засечём, и наиојим сас оно] скувано, шшо je најдено у мозак, она] два зуба, и где сам наиојила шу сам более осшавйла. Милајарде сам са шој олечила. А глава се врља". 15) Коњ у функцији магијског лечења оболелих. "Ако ймаш, кажимо, неку муку, ймаш у дванес саши увечер, у глуво доба да одведеш коња на раскрсје, и имаш да му шурши да он ирерйии јел дрво, јел јуже, ланче. E', шој je иосле лековйшо. И ши сбг имаш да ошйдеш код некога. Hehuje оболёл, и ши имаш да омщеш ланче и да он шуј воду uouuje и кажеш: 'Κακό она; кон, шшо je брзо ршшул, шакоод опта более ошшибл'".
16) Магијско дозивање коња да приступи раскршћу у глуво доба. "Едно време кад je било. Кон, се мора у дванес саши ноћум да изведё на раскрсје. Ако га не изведё човгк, она] кон, вришшй. Као да су вйле нешшоучинйле. И кад кон, ошиде шам, оно вйле све рачйсше. И коњ, кад га врнеш, он не вришшй вйше". 17) Коњска потковица у функцији магијског лечења. "Неје важно од коју ногу je йошковица, само je важно да шуј иошковицу узнеш, и кад шуј йошковицу узнеш, можеш ироз шуј йошковицу воду да иросииеш, можеш да куиаш деше, можеш свода радши, шај je йошковица млого важна. Али, ако шуј йошковицу најдеш на раскрсје, или не, ал' на раскрсје мораш шуј дйдеш, болног човека, јел деше с њу лечиш. Ймаш да кажеш, у шај и шај дбн, у шорник, идем ујушру, α ей сас деше да дојдеше шам, Проз шуј йошковицу да йросииамо воду и шам че га мало умщемо, окуйемо, да 'иребацимо' иреко њега: 'Κακό онај вода иреко њвг шшо брзо ude, шакооно од њег да ошиде Као шшо коњ без йошковицу не миже, шако да не може нико вшие да му нишша учини'".
18) Коњска длака у функцији лечења од страха и нервозе. "Коњсће длаће лёче само од велићи сшра. Кад има деше нећи сшра или муж или неку нервозу, или найас, онда се он иокади на раскрсје с шеј длаће, у глуво доба. Туј га иокаде. Субоша, шорник и среда, у глуво доба".
Слика 8: У глуво доба протера се коњ преко ланца, конопца, који, ланац/конопац постаје изврсно средство у бројним магијским лечењима болести. Найме, преко тог предмета (ланца, конопца) проспе се вода, која тим чином поприма "лековита" својства и коју, потом, болесник пије.
Т9) Пас у магијској функцији лечења брадавица. "Не däj боже, ако нећи ими брадавице ио руће. Йма руће да намаже с маз, u да у дванес саши ночум да искочи и иоведе куче на раскрсницу, и шам да му куче лизне руку; шуј где je лизнуло шуј брадавица ociuäje. И на вёдро, на нёбо, се каже: 'Колко звезде на нёбо шолко ово да се скине', и куче да га лизне, и свешоју дванес саши ночум, на раскрсје". 20) Лечење од епилепсије и "велике намере" уз помоћ кучина. "На раскрсје се лекује од иадавицу и од велићи намер. Нећи се болесник води иреџи-слнце, јушром, да После иде све наиред, а увечер се не лекује од шо]. И одеш шам и уиалиш кучина, шуриш. Ако je сшареји, он квёкне. Tu шуриш ред кучина около н>ёг, у круг, и са шйбицу заиалиш она] кучина; и κακό она] кучина шшо су изгорела шако од њега онај бољћа осшала. Ако je Но млад, деше, ja шурим она] кучинца на ашовче иа и' заиалим, а њега држё, a ja га шри иуш обиколим, и 'шу сам ойалила, шу сим осшавила'.
Taj жена мора да буде гологлава, и да мало од Шуј њену косу шури у усша. А ако неје гологлава, шај жена мора да зазврне мараму, да крај од Позади ирешури наиред - на чело, да на дешёмож' да одврне бољћу".
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
21) Гребени и вода од одврате у магијској функцији широког спектра. "Ja шој радим. Ja шурим шраве, иа скувам, иа шурим од одврашу воду - шој je вода од воденйцу, йа с гребенци разгребём. По шри йуш разгребем сас гребенци ал' ирви иуш су њини шиљцп сиоља, йа шри йуш разгребем сас шшъци унушра, и још шри йуш шиљци сиоља. Тридевешиушја шој разгребем. 'Κακό сам с онија гребенци разгребла шакосам од њега более однапа'.
И окуиаш деше, онуј воду насйиеш, мож' и у влашу, йа на раскрсницу однесёш и распиеш, у глуво доба, и све ошйде. С шој се лечи од свё. Ако има иор'кошину, ио њега, неће врђе, или свраб, или има да млого йлаче, или има нећи 'намери', ja шој разгребём, и расшурим, и шој деше више нема". 22) Гребени, навала, расковник, деветосиљ и вода са девет извора у функцији придобијања за брак окорелих нежења. "С гребенци. Koju се не жени, којасе не одава, ио шрщес годин, чешерёс [...]. Идем на девеш воде, на девеш извора воду да заванем. И у шеј девеш воде шуј, шурим навалу, расковник и девешосиљ и йрилёй, шще шеј шраве шурим и сварим, и иреκό-ноч иреседе гребенци у онуј воду, и бурђија, и врешёно и борове шишарће. И онуј воду ујушру разгребем, и шурим кучина около онщ кошбл, и заиалим и шад дојде она] човек, шшо се не могол ожени, и ја му дадём онуј воду. Он се окуйе, не мора на раскрсје, али шам ју на раскрсје мора иросйие и врљи влашу".
Слика 9: Лечење одрасле деце од епилепсије помоћу запаљене кучине. Врачара, која држи на ватраљу запаљену кучину, обилази три пута око главе дечака, изговарајући за ту прилику одговарајућу басму.
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
23) Магијско лечење божуровим пупуљцима убраним на Ђурђевдан, рано ујутру. "И ујушру на Ђурђовдан, усшанеш и ошћинеш шри иоиурка божур, иреџи-слнце, и кад шща шри йойурка осшавиш, йа ако на некога цури крв на нос, ако се нећи иосёкбл, само сас оно] да ийинеш и гошово". Дескрииција и коменшар: Ad III 8) Када се здраво, тек рођено дете, које се у интересу промене кума из раније наведених разлога износи на раскршће пре изласка сунца, али никако у глуво доба, ова магијска радња има за циљ наставак и напредовање живота; превентивног je карактера. Найме, н>ом се не претпоставља постојање "болести детета", већ се предупређује могућност да новорођено дете не сустигне "урок", као у случају његове претходно умрле браће и сестре. Супротно томе, магијске чини које се изводе у "глуво доба" имају за циљ да "суспендују", одагнају "болеет", или да се болеет и урок некоме "натоваре". Жена која износи дете на раскршпе, било ујутру, или ноћу, мора бити вазда гологлава, или са марамом која je пребачена преко чела, а перчин држи у устима. Исто тако и дете које се "баца на раскрсје" je голо; оно има на се' само пешкир, то значи да стопалима додирује земљу.
Слика 10: У глуво доба одводе на раскршће какво дете, дечака или девојчицу, који су нечим застрашени те много плачу. Преко детета je навучена очева, дакле, мушка - ланена - кошуља. Врачара би, поред магијске радње, изговорила и одговарајућу басму у циљу "одстрањења" плача, односно страха. Жена je пребацила мараму на чело, а у устима држи прамен косе, као средство против "злих демона". СП
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
9) Болесно дете се, пак, лечи у "глуво доба", када се, иначе, избацују уврачане ствари, како би неко ко рано ујутру пролази раскршћем, "упио у себе", "предузео", оно "нечисто", уврачано. 10) "Раскршће" je "тропуће", на којем се креће велик број људи. На њему се све "рашчињава" ("растура"): плач дететов, болеет, урок који je неког ухватио. Мајка таквог детета у глуво доба изнесе дете на раскршhe. Дете je голо, само увијено мушком, очевом кошуљом. Тада се изговара поменута басма. "Виклови" - израз у басми, као да води порекло од: "плакало" (дете), или "викало" дете. 11) Када "туђинка" у циљу магијског "садејства" учествује у ритуалу, и која у народу има статус религијски "здраве жене", то значи да су TOJ жени у кући сви живи и здрави. Супротан томе je статус жене којој je умрло првенче, и која има значајну улогу у погребном ритуалу. Обе имају знатну магијску предност: једној je "прво мртво"; другој je "прво и све остало живо". Када "здрава жена", "туђинка" учествује у магијској операцији излечења детета, провлачећи га кроз "вучје железо", она у ствари, као и приликом наиласка намерника на уврачане ствари "преузима" на себе и један део "болести" детета, подаривши му нови "живот" или "здравље", а као уздарје очекује поштовање породице, посебно вечну и трајну захвалност самог детета. У истом смислу и жена која пронађе "дете на раскршћу", постаје његов духовни патрон. Реч je о улози коју, иначе, традиционално има кум у српској породици. Уколико новорођено дете, опет из магијских разлога, треба да задоји, такође, "здрава жена", ова постаје детету "помајка". Ако се таквим женама не би узвраћало на прави начин, оне би, јер су вазда у "магијској", животној вези с дететом - у последнем случају реч je о "сродству по млеку", могле више но друге особе да поменуто дете "врати у претходно" неизлечиво или пак по живот опасно стање. Још један детаљ: дете које се износи на раскршће мора бити "голо од мајке". Шта значи "голотиња"? "На Западу je голо тело често знак сензуалности, спуштања на раван материјалног". "Голо тело je нека врста повратка у првобитно стање, у средишњи положај". Најзад, "голотиња значи да човек више није одвојен од света који га окружује и да, према томе, природне силе могу без препрека прелазити из једнога у друго". Отуда и врачаре, као Медеја на раскршћу, будући боса, одоздо, као и Едип, који стопалом належе на земљу, добија волшебну снагу одоздо, из сфере хтоничног. У Рјечнику символа се још напомиње да су и "неки врачеви нарочито осетљиви на утицаје одоздо кад су голи" (RS, 1987: 167, 167-168). 12) Када дете има по телу оштре длаке, белеге, тада се окупа у води у којој je змијска кошуљица - чија je кожа такође "шарена". Kao да he "змија заштитница" преузети на се' шаренило. Могућно je да купање детета у води у којој се истовремено налази и змијска кошуља, стоји у неком односу са "жртвовањем" детета змијском демону, будупи да су змија
и вук древни, тотемистички облици, форме духа предака, као и облици древног српског божанства. У "домаћој змији je сен домаћег умрлог чељадета" (СМР, 1970: 145). Други пример. Укивање ексера у змијску главу, а затим њено закопавање, односно стављање крста изнад "гроба", над земљом, примери су који кореспондирају са следећом праксом. Када се, случајно, у властитој њиви изоре змија, домаћин je дужан да je ритуално сахрани, jep je реч о демону поља, о благотворном духу. Тиме се исказује поштовање. Укивање ексера, метала у тело "демона" - који, иначе, не воле метал, гвожђе, има сада контрадикторну функцију; найме, реч je о другом лику змије, која се убија око панађура, у доба када je она најљућа, па би укивање ексера требало да joj магијским путем зада снажан ударац, окамени je, а уплашеном разбије страх. Други благотворан лик змије познат je у његовој двојакој артикулацији, као: "чуваркућа" и "пољарка"; прва чува кућу, друга поље. Обе змије се не убијају, у њима je, верује се, сен каквог кућног или сеоског духа. Дакле, будупи да се читава магијска радња обавља на раскршћу, сахрањивање змије, њено симболичко предавање "богињи подземља", мора бити изведено у складу са "ликовним символизмом" - "крстом" = "раскршће", коме три крака, "тропупе", вири над земљом. 13) О "вучјем железу" je било речи. Овде je важно да га нека друга особа, пријатељ, провуче кроз "железо". "Вук", као и раније "змија" - као демонска бића у нашој религији, добро кореспондирају. У наведеном поступку "вучје железо" као и магијски круг железа, имају апотропејски, заштитни карактер. Магијско провлачење детета кроз метални обруч, односно вучје железо, примењује се у ситуацијама када je потребно да се од детета одагнају "епидемичне болести и уроци" (СМР, 1970: 246). У неким крајевима су новорођенчад штитили од демона "бабица" "провлачењем испод дршке од бакрача или испод верига" (Зечевић, 1981: 90). Раније смо показали да се за "раскршћа" у Грчкој везује "лудило", али и могућност излечења од епилепсије - у нашем народу "падаће болести". 14) У српској митологији постоји веровање, да живот тек рођеног детета има двојника у каквој биљки, али и пре свега у животињи која je и сама тога часа или дана, месеца дошла на свет. Живот детета судбински зависи од живота и напредовања двојника, алшер ега. У овом примеру постоји сагласност са животом "свиње"; касније ћемо видети да се и 'мечка" појављује као двојник, будући да je "медвед углавном фигурирао као митски -еквивалент, то јест као митски двојник човека" (Бандић, 1991: 35). Бајалица очигледно настоји да магијским путем, тј. жртовањем прасета, а нарочито његове главе - будући да je глава физиолошки повезана са епилепсијом - као и уз помоћ лустративне функције ватре, произведе "просветљење" ума несрећно оболелог детета. 15) Овде није могућно посебно говорити о томе да je у "источној културној зони" веома добро очуван "култ трачког коњаника" (види:
61
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Петровић, С., 1992), а то значи да се "коњ", као и делови који су с њим повезани, потковица и длаке, појављују у бројним магијским радњама. Овај пример показује да "коњ" и "раскршћа" митолошки, а затим и магијски, добро кореспондирају. Уосталом, једна Хекатина глава je управо коњска, друга псећа, трећа лавља. Овде je важно само то да "коњ" у "глуво доба" буде на раскршћу, како би преласком преко каквог предмета тај предмет стекао "исцелитељску", односно апотропејску снагу. "Коњ" je овде, малте не, у некој улози експонента, првосвештеника саме богшье. Предмет који прескаче непосредно je стављен на земљу, као што коњ, ногама додирујући раскрсје и преласком преко предмета, овоме улива волшебну снагу. 16) Томе иде у прилог и речена "магијска присила" којом коњ бива "нагнан", "призван" демонским гласом подземља да приступи раскршћу у глуво доба. Као какав "милитарни обвезник", који се на дати сигнал трубе прикључује фронту (демонских снага).
Слика 11: Уторком, рано ујутру - "пређи сунце", доведу болесника на раскршће. Врачара преко коњске потковице - случајно пронађене на путу, дакле, и већ коришћене - пролије воду али тако што ову исту воду одмах и сакупља у какав земљани суд постављен испод потковице. Том водом се - на раскршћу - окупа оболели, затим се обрише убрусом, марамицом, које се окаче о какав три, најчешће о црни глог (crataegus nigra).
17) Према магијском принципу: par s pro tofo, потковица je, најпре замена за "коња", а затим, она je морала бити у функцији, тј. налазити се на коњској нози, због чега je једним делом похабана, "истрошена". Зашто
62
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
баш потковица а не "улар"? Зато што je потковица непосредно додиривала земљу и хтонско лежиште, она je, найме, прелазила и преко "раскршћа", и тиме упила у себе "магијску снагу" демонске богиње. Отуда je "потковица" у функцији апотрепејона. И, што je посебно важно, том потковицом се управо на самом раскршћу обавља чин "магијског лечења", како би се она раније успостављена веза: кон, - йошковица = иодземна богиња = раскршћа, могла да реактивира, и тиме дејственост излечења подигла на највиши могућан степей. Уосталом, у многим крајевима, нпр. у Сврљигу и јужном Поморављу, коњу се на Тодорову суботу спрема "обредни хлеб у облику потковице" (Зечевић, 1981: 159). 18) Видимо да "коњске длаке" - део коња, демонске животиње, односно раније "змијска кошуљица" и "лобања" - као делови змије, на магијски начин лече од "страха" и од свакојаких напасти. И дете са таквим недостацима кади се, такође, у "глуво доба". 19) На другом месту говорио сам (види: Петровип, С., 1992) о митолошкој вези "пса" и "вука", као два контрадикторна, али и смисаоно сагласна лика: а) пас = "доброхотни" лик (чувар и пратилац човека) и б) вук = "злотворни" лик (који уништава стадо). Ова паралела има свој аналогон (а) у оном ирвом лику змије = као "чуваркуће" и "пољарке", према KOJOJ се човек односи са највећом пажњом; Бадње вечери joj приноси жртву обредним хлебом ("њива") и (б) у другом, у "отровници" - коју ваља убити, пре свега између панађура. Дакле, "пас" се појављује у бројним магијским радњама са наглашеном исцелитељском функцијом, у доброчинитељној улози. Његово везивање за "раскршћа", на коме борави тројна богиња подземља, чија je једна глава псећа, и коју, иначе, прате бројни стигијски пси, међу њима нарочити хадски пас Кербер, добро je познато. 20) "Велика намера" = када се неко на неког "намери", направи му чини! Какав je смисао магијског лечења помоћу "кучина", лана? "Лан" у нашој традицији има карактер "свете", "чисте" материје, а "вуна" "нечисте". Лан je посебно значајан у погребном култу. Да би демони, хтонска божанства, укључив ту и умрле претке, примили у своје царство душу новоумрлог, у погребним обичајима се избегава "вуна", а користи искључиво ланена одећа. Ствари од коже и вуне, кожух, а делом и шубара, избегавају се. Паљење "кучина" у магијском кругу око болесника на раскршћу, својеврсно je ритуално призивање и умилостивљење богиње, која и иначе своје благотворно дејство показује онима који joj приносе жртве. Стога коњ, пас (вук) и змија управо на раскршћу имају велику магијску моћ. Бајалица која обавља чини мора бити гологлава, баш као и Медеја, која je приступила својој првосвештеници, односно као и сама Хеката. Шта значи када жена у улози врачарице, намеснице велике Хекате, стави прамен косе у уста? Реч je найме, о истом смислу који се придаје обичајној пракси код Срба у којој породиља до 40 дана све време у току ноћу мора у устима држати прамен косе. Као да тиме успоставља магијски
63
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
контакт са богињом ноћи, чуварицом младежи и породиља, а против "злих демона". С друге стране, ако врачара има мараму, њен задњи "шроугласши" (= "тропуће") део треба да покрије чело. Исти je поступак и онда када човек ноћу пролази поред гробља: мора да навуче капу преко чела, а ако je жена да то учини са марамом, будући да огољено чело представља најслабију тачку на коју се "вампири", "осење" и друге "наваде" могу да окоме, односно да "осење" стоку - уколико човек гони запрегу. Наша врачара тиме магијски одстрањује "зле" демоне. У источној Србији "све до дечјег крштења" породиља je "држала прамен своје косе у устима", јер коса има моћ да заштити од "злих демона" (Зечевић, 1981: 91). Кружење врачаре око болесника, као и магијски круг уопште, има функцију да оне "што се налазе у том кругу, штити од злих утицаја" (Шневајс, 1927: 21-27). "Преко линије круга нису могли да пређу ни демони болести. И за њих je то била непремостива баријера" (Бандић, 1991: 110).
Слика 12: Лечење одраслих од епилепсије. "Оболели" je у кругу запаљене кучине. Види се врачара која изводи магијски ритуал, обилазећи три пута око оболелог младог човека. После њеног трећег обиласка болесник прескаче запаљену ватру чиме "излази" из зачараног круга у којем "болеет" остаје у пламену.
21) "Као и за друге оштре предмете (нож, бритву, ножице, косу), и за гребене се веровало да су добро средство у заштиту од злих демона, нарочито од вештица, бабица, 'злих очију' и др." (СМР, 1970: 93). Гребенима, који су од метала, и често црне боје, у магијским радњама се, дакле, одстрањују "зли демони". Ову операцију изводи врачара. Она сама
64
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
проналази одговарајућу воду са места "одврате" - део воденице на коме се преусмерава вода из једне "букве" (у народу "бука" или "цивун") у другу. Дакле, овде je битан језички смисао магијске радње: "да одврати", одагна болеет. Бајалица, три пута шиљцима гребена окренутим споља "растура", припрема воду за тај чин, затим их три пута "сажима", привлачи воду центру; најзад, још три пута "развлачи" гребене споља, и тиме магијски припрема терен како би поменути чин ритуалног купања дао резултате. На крају се употребљена, "уврачана" вода стави у боцу и проспе на раскршће. На овај се магијски начин посебно лече кожне болести деце. Реч je о томе што "вода има нарочиту привлачну снагу за душе мртвих" (Чајк., 1973: 187). То je разлог што врачара узима "нарочиту" воду, како би њоме да "одврати" од "злих душа".
Слика 13: Пример "љубавне магије". Девојка на раскршћу кроз пробушени камен, једном згодном приликом прогледава" жељеног младића. Исто тако када би се на раскршћу у току дана неко прогледао кроз исти такав камен, онда би се таквом човеку морала догодити каква несрећа. У сваком случају, онај који гледа "кроз" рупу камена, односно кроз прстен скунут са руку умрлога човека, има моћ да оствари одређени наум, изазове жељене последице на човеку који je био мета његовог прогледавања.
22) Да би се у љубавној магији окорели нежења приволео на женидбу, бајалица пронађе воду са девет извора "живе воде"; затим, набере одговарајуће траве чија су имена парадигматична, найме, повезана са смислом самог магијског чина: "навала" - да "навали" нова снага, "расковник" да раскине са стањем ствари, "деветосшъ" - трава са снажним дејством, и УЗ све то језички кореспондира са водама захвапеним са девеш извора; најзад, "прилеп" како би се нежења "прилепио" за будућу изабраницу, и
65
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
обратно. Што се магијске функције броја "девет" тиче, бар у српској традицији и веровањима народа, уобичајено je да се после "девет" година одиграва прелом у животу јунака. О томе ће касније бити више речи кроз примере из епске поезије. 23) Непосредно пре Ђурђевдана, као и самог тог дана и ноћи, бшъни свет поприма нарочиту магијску снагу, те се користе у бројним облицима "мађијскога лечења". Уочи Ђурђевдана беру се свакојаке траве јер стичу лековитост па се стога "убране траве дају стоци о Ђурђевдану и Спасовдану" (СМР, 1970: 23). Беру се, углавном "лала, селен, пелен, здравац, дебелица, ружа, копитац, петров крст" (Трој., 1911: 177). Такву снагу имају и пупољци божура, који се користе код прављења венаца у оквиру магијског поступка "прве муже оваца" - "Музигруде", а у цшъу поспешивања плодности у стоци. 4. Љубавна магија: иридобијање вољене особе 24) Магија за придобијање вољеног мушкарца. "Девојћа коју нече момбк. Да оде у глуво d оба на раскрсје, ионесе славску свечицу с коју се месил колач, и шуј свечицу да заиали, иа да омще иазуће и очи и да коже: 'као овај восак шшо се за све лаш, шако oeäj момбк за мен да се лёии, као шшо јане могу без очи и без дојће, шако он без мене'.
И она шој у ради, и момбк ју сушра иозовёи заврши се рабоша". 25) Како се момак ослобађа магијских наврата. "Ако je на њега нешшоучињено, он мора да ude у глуво доба ночум на раскрсје даму се рашчйне навраше; да однесё кошуљу, иарчёлёб, сол из кућу, кућну воду: 'Без кошуљћу не живим, Без лёб не живим, без сол не живим, без воду не живим'.
Toj му се уради на раскрсје, и шој му се расшури, расчйни ". 26) Магија за придобијање вољеног момка/ девојке. "Кроз мршвачћи ирсшен, мршвачћи конбц, наирави се конбц шако, увршка се, иа се улёйи сас славку свечу, и увије се у колце - дође као ирсшенче, иа се ироглёда. Toj ради нека жена којашој знаје. Ошиде се код н>у: у среду, субошу и кад су йщачни обнови. Исшо се ироглёда момак u девојћа Проз upoвршен лёб. Taj je лёб од соборњак. Узме се оно) колце, средњо, u иробуuiuiu га, мож га чуваш шрщес године, само га ошушиш, и лёио га уважеш u ироглёдаш. Мож да глёдаш кад очеш".
^
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
Дескрииција и коменшар: AdlV 24) Чињеница да се у глуво доба на раскршће носи остатак славске свеће и тамо запали, стоји у везу са "умрлим" прецима и демонима, али и са Хекатом, богињом заштитницом брака, породшъа и новорођенчади. 25) Со je један од често коришћених елемената у магијским радњама. Проливање кућне воде je чин који се обавља са веровањем да вода може бити "сеновита", "уврачана" те je стога корисно просути je, једнако као и воду која je у чаши стајала поред мртваца изложеног на одру. Изношење кошуље - као "човековог двојника", има симболички смисао жртвовања, како би се сачувала егзистенција њеног носиоца, а према формули: pars pro toto. Код Срба je кошуља "изразита замена људске жртве" (СМР, 1970: 126), а према келтској митологији, бити без кошуље јесте "знак изопштења: нема више заштите коју пружа место, заједница или љубав" (RS, 1987: 287). 26) Овде je славска свећа у магијској функцији придобијања вољене особе. Круг, као и мртвачки прстен треба да одиграју улогу "смртног заљубљивања". Пробушени хлеб, узет од "саборњака", већ по наменском смислу обредног хлеба, одговара функцији за коју се користи. Као што су младенци успешно започели породични живот, тако ће и део који je парадигматично везан за почетак њиховог брака, омогућити наставак исте "праксе" код других. Познато je код Срба да "девојка умеси бушан колач, прогледа кроз њега на младића којег je заволела, и ако успе да га обнесе око ньега, онда ће га придобити за себе" (СМР, 1970: 216). Уосталом, из упоредне митологије je познато да "круг симболизује чаробну границу нейремосшивог" (RS, 1987: 322). Што се прстена тиче, уюъучив овде и "мртвачки", његова je функција да "обележи везу, да иривеже", па je знак "савеза, завета, заједнице и заједничке судбине". Средишњи "отвор прстена стециште je и место пролаза небеског утицаја" (RS, 1987: 537). Мртвачки прстен садржи још и додатни елемент језичке магије: да се жељена особа "смртно заљуби". Тако je и када "просилац девојке обнесе слепог миша око купе девојчиних родитеља да би се девојка слеио заљубила у младића који je проси" (СМР, 1970: 216). 5. Магијско лечење сшоке; иосиешивање poda y иољима 27) Камен, со и чешаљ у магијском лечењу крава. "Ако заболи краву виме, ши има da узнеш сол, чешаљ, шшо се жене чамљају, и да узнеш камен, где си га узел шуј ци га врнеш, и узнеш и овщеш виме шри йуш, и ошидеш шам на раскрсје у вечер, и: 'шам сам однёла шам сам на раскрсје оставила, од краву сам све отклонила'.
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
И шам се cee осшави. Узме се сол, камен и неки чсшаљ - крнда'к, не најбољ', и шам га врљим. Ујушру код краву све добро". 28) Магијске радње за поспешивање берићета у пољу. "Цвешйчи од красшавице. Наберёш ји, наберёш, иа ји ујушру, иреџи-слнце, шам нараскрсје бациш и кажеш: 'Κακό шам народ шшо ude шако красшавице да врзују'.
А народ ude бёли-свеш! Јушром се ради за све шшо je младо нешшо, шшо шреба да наиредује, као деца кад се врљају, шако и у исмъе да врзује". Дескрииција и коменшар: AdV 27) Камен, и у томе "камен станац", имају важну улогу у бројним магијским радњама. Њиме се симболички "зауставља" несрећа, болеет; поспешују "здравље" и "нови живот". Со и чешаљ су у комплексно] магијској радњи која се изводи у ђурђевданском ритуалу "Музигруде" и јесу добропознати атрибути који прате ритуале за плодност стоке. 28) Речено je да хтонска богшьа, као и Деметра, брину о плодности у природи уопште, дакле и у пољу. Бацити неколико "јалових" цветића на раскршће, пре сунчева изласка, треба да опомене демонске силе да притекну у помоћ.
Слика 14: Да би краставци обилато "везали" - попели род, истргне се неколико, махом, "јалових" Цветова, па се све то скупа са "лозицом", рано ујутру - "пређи супце", избаци на раскршће. Жена има "сврнуту мараму" преко чела.
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
6. Маща за ироналажење мајдана са злашом. 29) Како наћи злато? "И кад оче Паре да езде, ши ошйдеш на шромвџно и заградиш узокол, и закладёш огаъь, и она/ огањ гори и ши шуриш кошбл и живу мачку шуриш да се кува, и све живине до/ду и Пролазе иреко њег, ал' никој шёбе не дира, ши си кладёт. Е', шщ че Паре да најде у земљу, iua'j који шуј сву живпну види, α нема да се илаши". Дескрииција и коменшар: Ad VI 29) Тромеђа - место додира трију сеоских атара. "Кување мачке" у котлу, управо на тромеђи, могло би значити више ствари. Најпре, сам чин "кувања у котлу магична je радња која ономе ко joj се подвргава прибавља различите способности, почевши од бесмртности" (RS, 1987: 292). А затим, у сврљишком крају постоји веровање, дакле, и развијена магијска пракса према којој када се "закона жива мачка" у земљу значи, поред осталог, да ће престати киша. Међутим, до престанка кише долази и онога часа када je на површину вода избацила ванбрачно убијено и закопано дете, "копыле", често на међи села. Да ли ископавање "копилета" стоји у везу са "ископавањем" блага?
Слика 15: Тромеђа, глуво доба. Кување живе мачке у котлу. Извршилац ове магијске радње очекује да ће сазнати место скривеног блага.
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
Било како било, онај који обавља поменути ритуал постаје екстрасензитиван, у стању je да "види" и оно што смртницима није дато: у којем атару je сакривено благо? Демони, "живина" која прелази преко котла носи бројне информације са простора доњег света, дубине земље, свих атара и обавештава извршиоца магијске радње о скривеном благу. Kao да се овде мачка жртвује управо тим демонима.
РАСКРШТгА У МИТОЛОГШИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
34) Завијање паса на раскршћу - лош предзнак. "Ако завща куче на раскрсницу; оно нще на раскрсницу, оно je на раскрсницу ошишло да завща, мора неки да му у кућу умре. Тако га нешшо шёра, мора да завща· 'Аууууу'".
7. Магија у негашивној функцији: ирошив злочиначних радњи других 30) Петао у магијској функцији уништавања противника. "Ако очеш нешшо на некога да 'наврашиш', ши имаш да изнесеш йешла и да га у глуво даба на раскрсје закољеш, да крв и глава иадну на звмљу, и да кажеш: 'Туј сам заклал, шуј сам на онога врашйл, шуј сам главу осшавйл'! Исто и његова".
31) Магијска уништавање злочинца. "Исиода шрп hyupuje да пдеш, шрп брода. О во] je брод u овоје брод u овоје брод. А ши сас леву ногу исиред сваћи брод ио шри каменчеша сас ногу да узнеш. И да у дванес саши у чешвршбк, сирам иёшак, да ошидеш на раскрсје и шурши онща каменчичи, мож ju и куваш, ал' боље кад се шуцају, и кажеш: 'Госиоде Боже, Свеша ПаПко јушрашња, ко] je мен шша урадёл, ja му шуцам: срце, руће, нође, главу свё'.
И он шлче, шлчё, шлче, иа ju заврже, а она] друђи, ко]и je она] 'намер' урадёл, он цёлу ноч јауче ". 32) Смртоносно прогледавање кроз пробушени камен. "Проз иробушен камен кад некога на раскрсје ироглвдаш, шој je нешшо најшеже шшо мож да буде. Јер од камен се шёшко одбща, шако и од онога човёка. Неиријашељ који ши je - йма да га иазиш, иазши, и када га вйдиш на раскрсје, ако je и дан, кад га ироглёдаш шо je најоиасно". 33) Одбијање магијских чини које су пале на кућу. "Шша се ради на раскрсје? Tu знаш да сол иуца кад га шуриш на вашру. E ua, йма да однесёш на раскрсје мало сол из кућу. И на раскрсје има да га бациш и кажеш: 'Све шшо се ово на моју кућу лоше ради раскрсница да га раскрсне, сол нек исиуца'". 70
Слика 16: Магијска уништавање злочинца. Мушкарац који жели да се неком другом освети због учињеног ружног дела треба да пронађе три камена испод трију ћуприја од тзв. три брода, затим да дође на раскршће у глуво доба, уочи петка, да клекне и почне међусобно да "туца" камен о камен, сва три наизменично, и да при томе изговара одговарајућу басму: "Господе Боже, Света Петко јутрашња, ко je мени шта лоше урадио, томе туцам: срце, руке, ноге, главу". На слици се види сцена на раскршћу.
35) Када je најопасније на раскршћу бити? Понављамо део већ реченог: "Најоиасно je на раскрсје у-иролеш Пред Ђурђовдан на једну нёдел>у, шо] je најгоре. Мађијарке иду иреконоч, уочи Ђурђовдан".
71
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
36) Жива у лешнику, расковник, дете измерено на кантару - предохрана против дејства магијских чини. "Човёк KOJU ирооди иреко раскрсницу, a шам су млого сшвари уврачане иа бачене, ако има неку зашшишу код њега нишша га не ваша. Ако пма код њвга лешник и у лешник шурйл живу; ил' ако носи расковник; ако je деше измерено на каншар, на вагицу - на какво било - шој дешё, шага човека нишша не мож да 'уваши'. Тако сам и ja радела. За ирво деше не бео знала, а друга сам одма измерила и фала Госиоду Богу нишша му ич не фали".
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
време смене "зиме" и "лета", и то управо наведене недеље пре Ђурђевдана, за који се период везују бројне магијске радње које се изводе ради поспешивања плодности у стоци, у пољима, али и да би се произвели негативни ефекти у пољима и торовима стоке добрих домаћина.
Дескрииција и коменшар: Ad Vll 30) Навратити знамо шта значи. Петао je демонска и култна животиња код Срба. Особа која га je жртвовала на раскршћу, у стању je да од подземних божанстава и умрлих предака легитимно захтева номоћ и освету. Петао има важну улогу у погребном ритуалу, jep je он симбол "бога доњег света" (Чајк., 1973: 381). 31) Мост и воденица су у пракси бројних ритуала српског народа. Узети три камена, испод трију бродова "ћуприје", и то ногом, асоцира на магијски поступак који се изводи рано изјутра у дане Благовести и Младенаца, када се, такође једном ногом на другу наваља камен и затим хитне удаљ, како би на том растојању у току лета застала змија. И при томе се затворе очи и уши! Ћути се као за време ритуала који се обавља у "глуво доба" на раскршћу. Другим речима потребно je да се каменом зло одагна. Готово истоветну магијску радњу забележио сам у селу тзв. "западне културне зоне Сврљига" (види: Петровић, С., 1992: 334). 32) Beh je речено: пробушени камен и прстен, пробушени хлеб, на магијски начин мењају стање ствари, односно у реченом примеру придобијају за се' вољу прогледаног човека. Све, међутим, зависи од тога која je жеља у позадини: (a) придобијање особе за брак, или (б) уништавање противника, односно наношење зла. "Скамењеност симболизира казну досуђену због недопуштеног гледања", скамењеност наступа "посредством очију" (RS, 1987: 600). "Пробушени камен" je ефикасна магијска заштита од урока, злих погледа, очију. 33) И овде je со у магијској улози уклањања несреће, одбијање зла и болести од куће, али тек кад се поменута со однесе и расеје по раскршћу. 34) Пас je демонска животшъа, експонент и гласник Хекате - као хадски пас он најављује несрећу. Својим завијањем на раскршћу има недвосмислено значење да je "примио" судбоносну поруку која се односи на породицу у чијој кући живи. Према Дробњаковићу, "знаци који предсказују свежи гроб", поред осталог су: "завијање пса, кукурикање петла под прозором, маукање мачке" (Дроб., 1960: 158). 35) Познато je да су демони најпокретнији и најопаснији у време тзв. "некрштених дана", од Божића до Водица, Богојављања. Али, и у 72
Слика 17: На слици je пас који у глуво доба завија на раскршћу и тиме наговештава, слути несрећу у кући његова домаћина.
36) Измерити дете на кантару, пошто се родило, има заштитну моћ. Уосталом познато je да je "много шта подложно утицају злих очију, а особито све што je младо, напредно и нејако, била то мала деца, момци и девојке". Управо стога се додиривање учесника обреда гвожђем користи у ъ&Ъжипришуала ирелаза, иницијација. Присетимо се улоге гребена који се заједно са секиром и српом стављају крај новорођенчета, у циљу магијске заштите од "бабица", злих демона; или ударање маказама по глави детета за време обреда "стрижења"! Улога "расковника" je добро позната. Лесковина, дакле и лешник "штити од урока", и стока се тиме лечи (СМР, 1970: 142, 193). У том истом сврљишком крају Алекса Васиљевић je с краја XIX века забележио обичај, найме, "ако се измерит на кантару, не може ти се никакво зло направити" (Васиљевић, 1996: 54). 8. Магијско разбијање иосуда и клање на раскршћу 37) Ломљење земљане посуде као предохрана против повампирења умрлог. "Кад се, шам где je на мршавца била глава, разбще земљано грне 73
МИТОЛОГИЈА РАСКРШЋА
и набпва клин. Кад се разбще оно/, ше да се вйше он не шњева, да се ондё не иојављује, не шёнчи. Грне - у њег има земља, ломи се да све ошпде на земљу. Κακό се оно разбща шако се све шо] разбща". 38) Разбијањем земљаних посуда на раскрсју, разбија се свака болеет, несрећа, зло у кући. "На раскрсје се ломи све шшо иосшоји. И влаша с воду од оној лекување; мора да се и влаша разбще да се разбще малер. Грне, ианица земљана и шој се разбща. Са шој грне, ако нешшо у кућу није добро, ошйдеш на раскрсје, а можеш си и дом да радиш. Узнеш йа наиравиш овак. Туј грне сас воду. Па насолиш исиод њег иёиел, йа наиравиш једно, две, шри, чешпри, иеш, шее, седом, асом, девеш вржице. И од шај девеш све узнеш, вашаш од њи йёйел, йа иушшиш у воду у грне, йа заличиш, иоравњаш онај иеиел, све оиеш, йа одошлек узнеш йа йа девеш наирајиш, йа и од њи узнеш, йа иушшиш у онуј воду, йа узнеш још једаниуш, шурши и шој у воду. Три иуш шакој. И одошлек ошйдеш шам на раскрсницу, иросииеш и разбщеш све шоу, 'шам си радел, шам осшало'. Т oj je доброди се све разбще, более, од кућу, добро за од сшоку". 39^Разбијање jaja на раскршћу. "И jaje се разбща на раскрсје. Оној мало шшо се снесё jäje, има као заиршак. Toj мораш на раскрсницу да га разбщеш, шедасешојрасшури, да ju кокошка выше не мож сноси шаква".
Слика 18: Jaje неуобичајено мале величине - "запртак", однесе се у "глуво доба" на раскршће и тамо баци. Цил, je јасан! Найме, како кокоши не би више носиле таква jaja. На слици се види жена која баца jaje и, како то бива код већине радњи које се изводе у "глуво доба", жена преко чела има навучену - "сврнуту" мараму. Често држи и прамен своје косе у устима. 74
РАСКРШЋА У МИТОЛОГИЈИ, МАГИЈИ И КЊИЖЕВНОСТИ
40) За трећу главу се на раскршће коље нека животиња, живина. "Кад за годину дана умру двојица у кућу, да и шрећога овај друђи не би иовлёкбл с њег, за шрећу главу мора нешшо да се закоље. Где се коље да се коље, глава мора да се шури код онога друђега човёка у сандбк. Кад умру два човёка, они узну шшо je врашило било, шкале жене на њега, кросно, и они му одсечу главу на шој кросно и шуре у сандбк код онога друђега човёка шшо умрёл, ал јушре кад га сарањују. А у нећи крајеви кољу живину и сшаве главу. Али у наш крај, кросно сечу и у сандбк шурају, а у Преконогу, йсши смо крај, кољу кокошку. А негде се и на раскрсје коље за шрећу главу. Коље се ил кокошка ил иешбл, може и ирасе. Ако je мушко у мрело, коље се мушка глава, ако je жёнско, мора жёнска глава да буде. Коље га нећи укућанин, али мушка главакоље. Да л' има каиу јел' je гологлав шај шшо коље, шој не би знала. Онај крв од заклано осшане си ондё, ал главамршва мора да иадне на земљу, ше да сей осшали у кућу живё". Дескрииција и коменшар: Ad Vili 37) Казивачица je сама растумачила магијски смисао разбијања земљане посуде: тиме се симболички душа умрлога упокојава, елиминише се њено присуство у сновима преосталих чланова породице, као и могућност претварања душе умрлога у вампира. Коначно, разбијени делови посуде одлажу се на раскршћу. Миленко Филиповић сматра да разбијање земљаних лонаца или стакала треба тумачити као обичајне радње "које треба да одагнају непријатељски расположене демоне" (30, 265). 38) И само ломљење посуда које се врши на раскршћу има исту функцију. Међутим, може се и у купи извести магијски поступак ломљења посуда, међутим, смеће направљено тим чином, као и вода којом се врачало, морају се одложити, бацити на раскршће. "Разбијање" кореспондира са "разбијањем болести", "несреће", зла. "Пепео" - као дериват "опьа", "ватре" вазда се користи у апотропејске и лустративне сврхе. Међутим симболика пепела може "означавати смрт и покоравање" (RS, 1987: 495). Када га врачара користи, може значити и магијску принуду, "покоравање" злих демона њеној моћи. 39) Исти je смисао разбијања јајета ненормалне величине, чиме се симболички уништава његова деформација. 40) Казивачица je дала два примера обичаја у циљу предупређења 'треће главе" - пошто je двоје у кући умрло за непуну годину дана. У основи смисао овога поступка произлази из веровања да би другоумрли могао "повући у смрт" и трећу главу. Но, ако се као жртва закоље замена за "трећу главу", тиме he се демони смрти намирити, задовољити, те неће тражити извршење смрти над трећим чланом домаћинства. Отуда и клање на раскршћу, или у купи. Индикативно je да се и "кросно'Т�