BIBLIOTEKA „HORIZONTI" Naslov originala: MANN MOSES UND DIE MONOTHEISTISCHE RELIGION, 1975. Fischer Taschenbuch Verlag, ...
41 downloads
484 Views
804KB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
BIBLIOTEKA „HORIZONTI" Naslov originala: MANN MOSES UND DIE MONOTHEISTISCHE RELIGION, 1975. Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main
DER
UREDNIK: VITO MARKOVIĆ* RECENZENT: VITO MARKOVIĆ * KORICE: VOJA MIL1Ć * GRAFIČKA OPREMA: MIŠA POPOVIĆ * KOREKTOR: MILICA SEKICKI * IZDAVAČ: IROI .GRAFOS", BEO GRAD, SIMINA 9a • ZA IZDAVAČA: VIKTOR ŠEĆEROVSKI * ŠTAMPA: .GRAFIČAR" TUZLA ŠTAMPANO u 3.000 PRIMERAKA ISBN-86-7157—046—0
SIGMUND FROJD
MOJSIJE I MONOTEIZAM Preveo BOZIDAR ZEC
GRAFOS • BEOGRAD 1988.
MOJSIJE I MONOTEIZAM
I MOJSIJE — EGIPĆANIN
Oduzeti jednom narodu čoveka koga slavi kao najvećeg među svojim sinovima — nije nešto što će čovek rado* ili olako preduzeti, pogotovo kada i sam pripada tom narodu. No, ne možemo dopu stiti da nas gane bilo kakav primer pa da u prilog tobožnjih nacionalnih interesa zapostavimo istinu, a imamo razloga da od razjašnjavanja stanja stvari očekujemo i nekakvu korist za naš uvid. Ćovek Mojsije koji je jevrejskom narodu bio oslobodilac, zakonodavac i osnivač vere — pripada tako dalekim vremenima da nismo kadri da zaobi đemo pretpitamje: da li je on neka istorijska lič nost ili tvorevina legende. Ako je živeo, onda je to bilo u trinaestom, možda četrnaestom stoleću pre naše ere; o njemu nemamo nikakvih drugih poda taka sem onih iz svetih knjiga i jevrejskin pisanih >redanja. Ako je zato i odgovor na gornje pitanje išen poslednje pouzdanosti, onda se, ipak, pretež na većina istoričara izjasnila za činjenicu da je Moj sije stvarno živeo i da se zbilja odigrao s njim po vezani Izlazak iz Egipta. S punim pravom se tvrdi kako bi poznija istorija Izrailjaca bila nerazumljiva ukoliko se ne bi pridodala ta pretpostavka. Da našnja nauka je uopšte postala obazrivija i daleko opreznije postupa s predanjima nego u početnim periodima istorijske kritike. Prvo što privlači našu pažnju na Mojsijevu lič nost jeste ime koje na hebrejskom, glasi „Moše". ćovek može zapitati: otkud ono potiče? Šta znači?
{
7
Kao što je poznato, već nam priča u drugom po glavlju Eksodusa daje odgovor. Tu se iznosi kako mu je egipatska princeza koja je dečaka spasla ostavljenog u Nilu, dala to ime s etimološkom mo tivacijom: „jer ga iz vode izvadih." Jedino što je takvo objašnjenje očito nedovoljno. „Biblijska in terpretacija imena ,onaj što je iz vode izvučen'", misli jedan autor u Jüdisches Lexikonu1, „jeste na rodna etimologija s kojom se već ne može uskla diti aktivni hebrejski oblik (,Moše' može u najbolju ruku značiti .izvaditelj')." čovek je u stanju da to neprihvatanje podupre s dva dalja argumenta; pr vo, da je besmisleno pripisivati egipatskoj princezi izvođenje imena iz hebrejskog jezika, i, drugo, da voda iz koje je dete izvučeno najverovatnije nije bila voda Nila. Naprotiv, odavno je s različitih strana iznošena pretpostavka kako ime „Moj sije" vuče poreklo iz egipatskog jezičkog blaga. Umesto da se navode svi autori koji su u tom smislu nešto rekli — navešću odgovarajuće mesto prevedeno iz jedne no vije knjige Dž. H. Brestida 2 , autora čije se delo History oj Egypt (1906) smatra merodavnim. „Vredno je pažnje što je njegovo (tog vođa) ime ,Mojsije' bilo egipatsko. To je prosto egipatska reč ,mose' koja znači ,dete', i skraćenica je za puniji oblik kao što je na primer ,Amon,mose' što znači ,Amon-dete', Hi ,Ptah-mose' što znači ,Ptah-dete'; i ta sama imena su opet skraćenice dužnih izraza: 'Amon (je poklonio) dete', ili ,Ptah (je poklonio) dete'. Ubrzo je ime ,dete' postalo pogodna zamena za opširno, puno ime, i oblik imena ,Mose' nalazi se ne retko na egipatskim spomenicima. Sigurno je Mojsijev otac svom sinu dao ime spojeno s Amon ili Ptah, i ime boga je u svakodnevnom životu po stepeno izostajalo, dok dečaka jednostavno nisu zvali ,Mose'. (Ono ,s' na kraju Mojsijeva imena ' Jüdisches Lexikon, b e g r ü n d e t . von Herlitz und Klr«chncr, Bd. IV, 1930, Judischer Verlag Berlin. 1 J. H. Breasted The Dawn of Conscience, London 1934, i l i . 350.
8
/Moses/ potiče iz grčkog prevoda Starog zaveta. To ne pripada ni hebrejskom jeziku gde ime glasi ,Moše'.)" Ovo mesto sam doslovno reprodukovao i ni u kom slučaju nisam spreman da delim odgo vornost za njegove detalje. Donekle se čudim što je Brestid u svom nabrajanju propustio upravo analogna teoforična imena koja se zatiču ina listi egipatskih kraljeva kao Ah-mose, Tut-mose (Totmes) i Ra-mose (Ramzes). Sad bi trebalo očekivati da neko od mnogih koji su uvideli da je ime „Mojsije" egipatskog po rekla, izvuče i zaključak ili barem razmisli o mo gućnosti kako je sam nosilac egipatskog imena bio Egipćanin. Za moderna vremena sebi dopuštamo, ne dvoumeći se, takve zaključke, iako danas ljudi nose ne jedno nego dva imena: porodično i lično, i mada nisu isključene promene imena i ujednača vanja pod novim uslovima. Ni u kom slučaju tada nismo iznenađeni što nalazimo potvrđenim da je pesnik Šamiso francuskog porekla dok je Napoleon Bonaparte — italijanskog, a da je Bendžamin Dizraeli stvarno italijanski Jevrejin kao što se to može zaključiti po njegovom imenu. Čovek bi trebalo da pomisli kako bi i za stara i rana vremena jedan takav zaključak u kome se na osnovu imena govori o pripadnosti nekom narodu, morao biti još dale ko pouzdaniji i činiti se zapravo neizbežnim. Ipak, koliko znam, nijedan istoričar nije izvukao takav zaključak u Mojsijevom slučaju, i niko od onih koji su upravo kao Brestid spremni da pretpostave kako je Mojsije bio upućen ,,u svu egipatsku mu drost"3. Šta je tome stajalo na putu — ne može se po uzdano odgonetnuti. Možda je uvažavanje biblijske tradicije bilo neprevladivo. Možda se učinila mon struoznom pomisao kako bi trebalo da je čovek Moj sije bio nekog drugog porekla a ne hebrejskog. U 3 1. c, str. 334. Mada se pretpostavka da je Mojsije bio Egipćanin dovoljno često i bez pozivanja na ime iz nosila od najranijih vremena do danas.
9
svakom slučaju se ispostavlja da se priznavanje egipatskog imena ne smatra presudnim za ocenu Mojsijeva porekla, da se iz tog priznavanja ne može ništa drugo zaključiti. Ako se pitanje o nacional nosti tog velikog čoveka smatra značajnim, onda bi svakako bilo poželjno da se predloži novi ma terijal za njegovo rešavanje. To preduzima moja mala rasprava. Njen zahtev za mestom u časopisu Imago temelji se na tome što njen prilog ima za sadržaj primenu psi hoanalize. Tako zadobijen argument sigurno će os taviti utisak na onaj mali broj čitalaca koji je upućen u analitičko mišljenje i čije rezultate zna da ceni. No, po svoj prilici, to će njima izgledati značajno. 1909. godine je O. Rank, tada još pod mojim uticajem, na moj podsticaj objavio spis pod naslo vom Der Mythus von der Geburt des Helden*. Taj spis obrađuje činjenicu da su „gotovo svi značajni kulturni narodi . . . svoje junake, legendarne kra ljeve i kneževe, osnivače vere, dinastije, carstva i gradova — ukratko svoje nacionalne junake — za rana već veličali u pesmama i legendama. Naročito su istorije rođenja i mladosti tih ličnosti ukraša vali fantastičnim crtama čija je zapanjujuća slič nost, čak delimično slaganje u recima kod različi tih, ponekad veoma odvojenih i potpuno nezavisnih naroda odavno poznata, a što su mnogi istraživači već uočili." Ako čovek po Rankovom uzoru konstruiše, recimo, Goltonovom tehnikom, „tipičnu legendu" koja ističe bitne crte svih tih istorija, onda se dobija sledeća slika: „Junak je dete uglednih roditelja, mahom kra ljevski sin. Peta sveska Schriften zur angewandten Seetenkunde. Fr. Deuticke, Wien. Daleko sam od pomisli da uma njim vrednost Rankovih samostalnih doprinosa t o m radu.
10
Njegovom rađanju prethode poteškoće, kao na primer period apstinencije, ili duga neplodnost, ili potajni odnos roditelja usled spoljasnjih zabrana ili prepreka. Za vreme trudnoće ili već ranije sledi predskazanje (san, proročanstvo) koie skreće paž nju na njegovo rođenje i koje najavljuje opasnost koja mahom ugrožava, oca. Zbog toga, novorođenče biva većinom na očev podstrek ili na podstrek lica koje ga zamenjuje — predodređeno za ubijanje ili napuštanje; po pravilu, dete se u nekakvom kovčežiću prepušta vodi. Zatim ga spašavaju životinje ili ljudi' niskog porekla (pastiri), i doji ga ženka ili žena niskog porekla. Odrastavši, ponovo pronalazi ugledne roditelje, doživljavajući pri tom svakojake avanture; s iedne strane, sveti se ocu a, s druge, biva priznat i dospeva do veličine i slave." Najstarija od istorijskih ličnosti za koju je vezan taj mit o rođenju jeste Sargon iz Agade, os nivač Vavilona (oko 2800. godine pre Hrista). Upra vo za nas nije bez značaja da ovde reprodukujemo priču koja je pripisana njemu samom: „Ja sam Sargon, moćni kralj, kralj Agade. Mo ja majka je bila vestalka, svog oca nisam pozna vao, dok je brat mog oca prebivao na planini. U mom gradu Azupirani koji je ležao na obali Eufrata, majka — vestalka — me je zanela. Potajno me rodila. Položila me u trščani sud, zalila poklopac smolom i spustila u reku koja me nije udavila. Struja me je odvukla do Akija, crpača vode. Aki, crpač vode, zbog dobrote svoga srca — izvlači me iz vode. Aki, crpač vode, podizao me je kao sopstvenog sina. Aki, crpač vode, stvorio je od mene svog baštovana. Obavljajući posao baštovana, zavolela me je Istar! Postao sam kralj i četrdeset i pet godina vladao kao kralj." Nama najpoznatija imena u nizu koji počinje Sargonom iz Agade jesu Mojsije, Kir i Romul. Osim toga, Rank je, međutim, sakupio veliki broj junačkih likova što pripadaju poeziji ili legendi i
{
11
0 kojima se pripoveda ista istorija mladosti — bilo u svojoj celini bilo u dobro poznatim odlomcima, likova kao što su: Edip, Kama, Pariš, Telef, Persej, Herakle, Gilgameš, Amfion, Zet i dr. Rankova istraživanja su nas upoznala s izvo rom i tendencijom tog mita. Treba da se samo krat kim aluzijama na to pozovem. Junak je onaj koji se odvažno digao protiv svog oca i na kraju ga pobednički savladao. Naš mit sledi tu borbu sve do u preistoriju jedinke time što dopušta da se dete, uprkos očevoj volji, rodi i da se, uprkos njegovoj zloj nameri, spase. Ostavljanje u kovčežić jeste evi dentan simboličan prikaz rođenja gde je kovčežić majčina utroba, a voda — plodova tečnost. U bez brojnim snovima se odnos između roditelja i deteta prikazuje izvlačenjem ili spašavanjem iz vode. Ako narodna mašta ovde obrađeni mit vezuje za istaknutu ličnost, onda želi da dotičnu ličnost pri zna kao junaka, da oglasi kako je ličnost ostvarila shemu junakova života. Međutim, izvor čitavog mita jeste tzv. „porodični roman" deteta u kojem sin reaguje na promenu osećajnih odnosa prema rodi teljima, posebno ocu. Ogromno precenjivanje oca prožima prve dečje godine. Kralj i kraljica u snu 1 bajci uvek znače samo roditelje. Međutim, kasnije, pod uticajem suparništva i stvarnog razočarenja dete se zalaže za odvajanje od roditelja i prema ocu zauzima kritički stav. Ove porodice mita — ugledna kao i ona niskog porekla — jesu shodno tome dva odraza detetove vlastite porodice kao što su mu se pojavljivale u sukcesivnim periodima njegova ži vota. Covek sme tvrditi da kroz ta objašnjenja po staju potpuno shvatljive raširenost i jednorodnost mita o rođenju junaka. Utoliko .više zaslužuje našu pažnju to što legenda o Mojsijevom rođenju i ostavljanju zauzima naročito mesto i što u nečem bit nom protivreči ostalim legendama. Poći ćemo od dve porodice između kojih se, po legendi, odvija sudbina deteta. Znamo da se one u analitičkom tumačenju poklapaju, samo se vremen-
{
12
ski jedna od druge odvajaju. U tipičnoj formi le gende prva porodica u kojoj se dete rađa, ugledna je i mahom kraljevska; druga, u kojoj dete raste — niskog je porekla ili ponižena, kao što uostalom odgovara odnosima u kojima tumačenje nalazi svoj izvor. Samo je u legendi o Edipu ta razlika izbri sana. Dete koje ostavlja jedna kraljevska porodica, prihvata drugi kraljevski par. Čovek sebi kaže: to jedva može biti slučajno što upravo u tom primeru prvobitna identičnost obeju porodica prosijava i u samu legendu. Socijalni kontrast dveju porodica pribavlja mitu koji, kao što znamo, treba da na glasi junačku prirodu velikog čoveka — drugu funk ciju koja postaje značajna posebno za istorijske ličnosti. Taj kontrast može da se upotrebi i za to da se junaku pribavi plemićka povelja, da ga soci jalno uzdigne. Tako je Kir za Međane strani osva jač; no, zahvaljujući legendi o napuštanju, on po staje unuk međanskog kralja. Slično je s Romulom. Ako je živela neka ličnost koja njemu odgovara, onda je to bio nekakav lutalica nepoznatog porekla, skorojević; posredstvom legende on postaje poto mak i naslednik kraljevske kuće Albe Longe. Mojsijev slučaj je posve drugačiji. Tu je prva porodica, inače ugledna, dovoljno skromna. Mojsije je dete jevrejskih Levita. Međutim, druga po rodica niskog porekla u kojoj inače dete raste — zamenjena je egipatskom kraljevskom kućom; prin ceza ga odgaja kao svog vlastitog sina. To odstupa nje od tipa začudno je delovalo na mnoge. Ed. Majer i ostali za njim su predpostavljali da je legenda prvobitno drugačije glasila: faraona je opomenuo proročki san5 da će sin njegove' kćeri njemu i car stvu doneti opasnost. Zato naređuje da se dete po svom rođenju ostavi u Nil. No, Jevreji ga spašavaju i podižu kao svoje6 dete. Usled „nacionalnih motiva", kako kaže Rank , legenda je prerađena u formu koja nam je poznata. 5 6
Spomenut i u izveštaju Josifa Flavija. 1. c, str 80, Napomena.
13
No, naredno razmišljanje kazuje da takva pr vobitna legenda o Mojsiju koja više ne odstupa od drugih, nije mogla postojati. Jer je ona ili egipat skog ili jevrejskog porekla. Prvi slučaj se isključu je: Egipćani nisu imali nikakav motiv da Mojsija veličaju, za njih on nije bio junak. Znači, trebalo je da je legenda stvorena u jevreiskom narodu, to jest da u svojoj poznatoj formi bude vezana za lič nost vođa. Samo, ova legenda nije bila sasvim pri kladna za tako nešto, jer šta bi narodu trebalo da koristi legenda koja je njegovog velikog čoveka učinila strancem? U formi u kojoj danas legenda o Mojsiju leži pred nama — na način vredan pomena ona ostaje iza svojih skrivenih namera. Ako Mojsije nije kra ljevski izdanak, onda ga ni legenda ne može na praviti junakom; ako on ostaje jevrejsko dete, onda ona nije učinila ništa za njegovo uzdizanje. Samo jedan mali fragment čitavog mita ostaje delatan: potvrđivanje da se dete uprkos snažnim spoljnim silama održalo. Istorija Isusova detinjstva takođe je ponovila tu crtu, istorija u kojoj car Irod pre uzima faraonovu ulogu. Tada stvarno slobodno mo žemo pretpostaviti kako se neki pozni, nevešti pre rađivač legendnog materijala našao podstaknutim da nešto što je slično klasičnoj legendi o napušta nju koja je svojstvena za junaka — smesti i uz svog junaka Mojsija, a što mu nije zbog naročitih od nosa tog slučaja moglo odgovarati. Tim nezadovoljavajućim i povrh toga nepouz danim rezultatom moralo bi se naše istraživanje zadovoljiti, a da ništa nije učinilo za razrešavanje pitanja: da li je Mojsije bio Egipćanin. No, za ocenu legende o napuštanju postoji jedan drugačiji, možda izgledniji pristup. Vratimo se dvema porodicama mita. Znamo: na nivou analitičkog tumačenja one su identične, 14
a na mitskom nivou razlikuju se kao ugledna poro dica i porodica neplemenita porekla. Međutim kada je reč o istorijskoj ličnosti za koju je mit vezan, tada postoji i treći nivo — nivo realnosti. Jedna porodica je realna; u njoj se ličnost, veliki čovek, zbilja rodio i odrastao. Druga je fiktivna koju je izmislio mit sleđeći svoje namere. Po pravilu, real na porodica se podudara s porodicom neplemenita porekla, a. izmišljena s uglednom. Situacija u Mojsijevom slučaju je izgledala nešto drugačije. Možda novo stanovište sada vodi razjašnjenju kako je prva porodica, ona koja napušta dete, u svim slučajevi ma koji se mogu iskoristiti — izmišljena; među tim, ona kasnija koja dete prihvata i "u kojoj ono raste — jeste stvarna. Ako imamo hrabrosti da tu postavku uvažimo kao opštost kojoj podčinjavamo i legendu o Mojsiju, onda jasno saznajemo: Mojsije je — verovatno ugledni — Egipćanin od koga le genda treba da napravi Jevrejina. A to bi bio naš rezultat! Ostavljanje u vodi bilo je na svom pravom mestu; da bi se potčinila novoj tendenciji, namisao ostavljanja se morala — ne bez nasilja — modifikovati; od prepuštanja na milost i nemilost sudbini, ostavljanje je postalo sredstvo spašavanja. Odstupanje legende o Mojsiju, od svih drugih njene vrste moglo se, međutim, svesti na poseb nost Mojsijeve istorije. Dok se inače junak u toku svog života uzdiže iznad svojih niskih početaka, ju nački život velikog čoveka Moj si ja započeo je time što se srozao sa svoje visine, spustio na nivo „sino va Izrailjevih" Ovo malo istraživanje preduzeli smo u nadi da ćemo iz njega dobiti drugi, novi argument za pret postavku da je Mojsije bio Egipćanin. Ćuli smo kako prvi argument koji je izveden iz imena, nije na mnoge ostavio nikakav presudan utisak7 Čovek 7
Tako, n a primer, E d . Meyer u Die Mosessagen und die Leviten, Berliner Sitzbericht, 1905, kaže: „Ime »Moj sije' je verovatno egipatsko, dok je ime .Fines' u sveš-
15
mora biti spreman da ni novi argument, izveden iz analize legende o napuštanju neće imati više sreće. Svakako da će prigovori glasiti kako su odnosi stvaranja i preoblikovanja legendi ipak isuviše ne jasni da bi zaključak poput našeg opravdali, i kako predanja o Mojsijevom junačkom liku u svojoj za mršenosti, svojim protivrečnostima, s očiglednim znacima vekovima postojane, tendenciozne prerade i akumulacije — moraju osujetiti sve napore da se iznese na videlo jezgro istorijske istine što se iza toga krije. Ja sam ne delim takav isključujući stav, no takođe nisam kadar ni da ga odbijem. Ako se više nije mogla dosegnuti pouzdanost, zašto sam onda uopšte ovo istraživanje i saopštio javnosti? Žao mi je što ni moje opravdanje nije kadro da prevaziđe nagoveštavanja. Naime, ako se čovek da zavesti s oba ovde navedena argumenta i pokuša da ozbiljno shvati pretpostavku kako je Mojsije bio ugledni Egipćanin, onda se raskriljuju vrlo zanimljive i dalekosežne perspektive. Uz pomoć izvesnih ne mnogo udaljenih hipoteza čovek veruje da razume motive koji su vodili Mojsija pri nje govom neobičnom poduhvatu, i u uskoj vezi s tim shvata moguće obrazlaganje mnogobrojnih karakte ristika i posebnosti zakona i religije koje je on dao jevrejskom narodu, te čovek čak biva pobuđen na značajna razmišljanja o nastanku monoteističke re ligije uopšte. Samo što se tako važna objašnjenja ne mogu temeljiti jedino na psihološkim verovatnostima. Ako se dopusti da Mojsijevo egipćanstvo važi kao nekakav istorijski oslonac, onda je nužna još barem jedna čvrsta tačka kako bi se obilje pomaljajućih mogućnosti zaštitilo od kritike kako su one i proizvod mašte i predaleko od stvarnosti. Objek tivan dokaz o vremenu Mojsijeva života i Izlaska iz Egipta zadovoljio bi, recimo, tu potrebu. Ali, teničkom rodu iz S i l o m a . . . nema sumnje naravno, ne dakazuje da su ti rodovi bili rekla, no svakako da su imali odnose s 651)." Razume se da čovek može zapitati odnosa pri tom treba misliti.
16
egipatsko, š t o , egipatskog po Egiptom (str. na koju vrstu
takav dokaz se nije našao, i zato treba bolje da izostane saopštavanje svih daljih zaključaka nastalih iz uvida da je Moj sije bio Egipćanin.
2 Mojsije i monoteizam
II AKO JE MOJSIJE BIO EGIPĆANIN .
U jednom ranijem prilogu za ovaj časopis' po kušao sam pretpostavku da čovek Mojsije, oslo bodilac i zakonodavac jevrejskog naroda, nije bio Jevrejin nego Egipćanin — da potkrepim novim ar gumentom. Da njegovo ime potiče iz egipatskog jezičkog blaga, odavno je bilo uočeno, mada ne i od govarajuće ocenjeno; ja sam dodao da-tumačenje mita o napuštanju koji je povezan s Mojsijem na goni na zaključak kako je on bio Egipćanin koga je potreba jednog naroda želela da učini Jevrejinom. Na kraju svoje rasprave sam rekao da se iz pretpostavke da je Mojsije bio Egipćanin izvlače važni i dalekosežni zaključci; međutim, da nisam spreman da se javno za njih zauzmem jer počivaju samo na psihološkim verovatnostima i lišeni su ne kog objektivnog dokaza. Ukoliko su značajniji tako dobijeni uvidi, utoliko čovek upozorenje da ih bez solidnog utemeljenja ne izlaže kritičkom napadu okoline — oseća snažnije, gotovo kao bronzanu statuu na glinenom postolju. Nijedna ma kako za vodljiva verovatnost ne štiti od zablude; čak ako se čini da se svi delovi nekog problema postavljaju na svoje mesto poput komada u igri sklapanja, on da bi čovek morao misliti kako ono što je verovatno nije neminovno i istinito, a da istina nije uvek verovatna. I, najzad, da nije primamljujuće 1 Imago, Bd. 23 (1937), Heft 1: „Moses, ein Ägypter". /Prva rasprava u ovoj knjizi. (Prim. prev.)/
18
biti ubrojan u sholastičare i talmudiste koji se za dovoljavaju time što dopuštaju da se njihova oštroumnost poigrava, bez obzira na to koliko njihova tvrdnja može biti daleko od stvarnosti. Bez obzira na premišljanja koja i danas imaju svoje opravdanje, iz sukoba mojih motiva proistek la je odluka da onom prvom saopštenju usledi ovaj nastavak. No, ovo opet nije celina niti njen naj važniji deo. (1) Znači, ako je Mojsije bio Egipćanin"— onda je prva korist od te pretpostavke novo zagonetno pi tanje na koje se teško može odgovoriti. Kad se na rod ili pleme2 sprema na kakav velik poduhvat, ta da se ne može ništa drugo očekivati nego da se je dan od sunarodnika uzdigne do vođa ili da se pu tem izbora odredi za tu ulogu. No, šta je trebalo da uglednog Egipćanina — možda princa, sveštenika, visokog nameštenika — pokrene pa da se stavi na čelo gomile doseljenih, kulturno zaostalih došlja ka i s njima napusti zemlju — to se ne da lako odgonetnuti. Poznati prezir Egipćanina prema nje mu stranom narodu čini takav slučaj posebno neverovatnim. Mogao bih poverovati da upravo zato čak ni istoričari koji su priznavali ime kao egipat sko i čoveku pripisivali svu egipatsku mudrost — ne žele da prihvate verovatnu mogućnost da je Moj sije bio Egipćanin. Uz tu prvu poteškoću ubrzo iskrsava i druga. Ne smemo smetnuti s uma da Mojsije nije bio samo politički vođ Jevreja nastanjenih u Egiptu; on je takođe bio njihov zakonodavac i vaspitač; prisilio ih da služe novoj religiji koja se još i danas po njemu naziva mojsijevskom. No, dolazi li poje dinac tako lako na misao da stvori novu religiju? I 2 Nemamo pojma o kakvom je broju reč prilikom Izlaska iz Egipta.
19
ako neko želi da utiče na religiju drugog, nije li najprirodnije da ga preobrati u svoju vlastitu? Jevreji u Egiptu sigurno nisu bili bez nekakvog obli ka religije, i ako je Mojsije koji im je dao novu religiju — bio Egipćanin, onda se ne može odbaciti pretpostavka da je i ta druga nova religija bila egipatska. Toj mogućnosti stoji nešto na putu: činjenica najoštrije suprotnosti između jevrejske religije koja se pripisuje Mojsiju i egipatske. Prva je veličanstve no kruti monoteizam; postoji samo jedan Bog, on je jedini, svemoćan, nedokučiv; čovek ne izdržava njegov pogled, ne srne da pravi njegov lik, niti da izgovori njegovo ime. U egipatskoj religiji postoji jedva pregledna gomila božanstava različitog dosto janstva i porekla, nekoliko personifikacija velikih prirodnih sila kao što su nebo i zemlja, sunce i mesec, čak i apstrakcija poput Maata (istina, pra vednost), ili nakaza poput patuljastog Besa. No, većina su lokalni bogovi iz vremena kada se zemlja bila raspala na mnogobrojne oblasti; životinjskog su oblika kao da još nisu prevladali razvoj iz sta rih totemskih životinja; ne razlikuju se oštro jedan od drugog i jedva da su pojedinima dodeljene po sebne tunkcije. Himne u slavu tih bogova kazuju o svakom isto, bez premišljanja identifikuju jednog s drugim na način koji bi nas očajno zbunjivao. Božja imena se kombinuju jedno s drugim tako da se jedno srozava do epiteta drugog; tako se u doba procvata Novog carstva glavni bog grada Tebe zove Amon-Ra, u čijem sklopu prvi deo označava grad skog boga s ovnujskom glavom, dok je Ra onski bog sunca s glavom kopca. Magijske i ceremonijalne radnje, čarobne izreke i amuleti dominirali su bož jom službom kao svakodnevnim životpm Egipćanina. Neke od tih razlika mogu se lako izvesti iz na čelne suprotnosti strogog monoteizma prema ne ograničenom politeizmu. Druge su očito posledice diferencijacije u duhovnom nivou, pošto je jedna religija vrlo bliska primitivnim fazama razvoja, dok 20
se druga uzvinula do visina sublimne apstrakcije. Može pripadati i jednom i drugom momentu to što se pokatkad ima utisak da je suprotnost između mojsijevske i egipatske religije hotimična i namerno pooštrena; na primer, kada jedna religija najod lučnije odbacuje svaku vrstu magije i vradžbine koje ipak najraskošnije bujaju u drugoj. Ili kada se nasuprot nezasitoj želji Egipćana da svoje bogove otelotvoruju u glini, kamenu i metalu i kojoj da nas naši muzeji tako mnogo zahvaljuju — postav lja surova zabrana da se bilo koje živo ili imagi narno biće prikazuje u nekakvom liku. Međutim, postoji i druga suprotnost između dveju religija koju ne dodiruju objašnjenja, koja pokušavamo dati. Nijedan drugi narod starog veka nije toliko učinio da bi opovrgao smrt, toliko se mučno starao da omogući egzistenciju u onostranom — kao Egip ćani, i shodno tome bog mrtvih Oziris, gospodar tog drugog sveta, bio je najpopularniji i najneosporniji od svih egipatskih bogova. Naprotiv, starojevrejska religija se potpuno odrekla besmrtnosti; nigde i nikad se ne spominje mogućnost nastavka života posle smrti. A to je utoliko čudnije kada su kasnija iskustva pokazala da se vera u onostrano bivstvovanje može vrlo dobro usaglasiti s monoteističkom religijom. Ponadali smo se da će se pretpostavka kako je Mojsije bio Egipćanin, u različitim pravcima po kazati kao plodonosna i razjašnjavajuća. No, naš prvi zaključak iz te pretpostavke da je nova religija koju je Mojsije dao Jevrejima, bila njegova vlasti ta, egipatska — razbio se o saznanje da između tih dveju religija postoji različitost, čak suprotnost.
E
(2) Čudna činjenica istorije egipatske religije — činjenica koja je tek kasnije bila saznata i ocenjena, pruža nam još jednu nadu. Ostaje moguće da je religija koju je Mojsije dao svojim Jevrejima 21
ipak bila njegova vlastita, neka egipatska religija, mada ne i određena egipatska religija. Za vreme slavne XVIII dinastije, pod kojom je Egipat najpre postao svetsko carstvo, oko 1375. godine pre Hrista ustoličio se mladi faraon koji se u prvi mah zvao kao i njegov otac Amenhotep (IV), mo kasnije je promenio svoje ime, i ne samo ime. Taj kralj je pokušao da svojim Egipćanima namet ne novu religiju koja je bila u protivrečnosti s nji hovim hiljadugodišnjim tradicijama i svim njiho vim poznatim životnim običajima. Bio je to strogi monoteizam, prvi pokušaj te vrste u svetskoj istoriji — koliko doseže naše poznavanje, a sa verovanjem u jednog jedinog boga neminovno se rodila religiozna netrpeljivost koja je pre toga — i još dugo potom, ostala nepoznata starom veku. No, vladavina Amenhotepa trajala je samo sedamnaest godina; vrlo brzo posle njegove smrti koja je usledila 1358. godine p.n.e, nova religija je bila proskribovana a uspomena na jeretičkog kralja zatrvena. Od silnih ruševina nove rezidencije koju je podigao i posvetio svom bogu, od natpisa na kame nim grobnicama koje su pripadale toj rezidenciji potiče ono malo što o njemu znamo. Sve ono što možemo saznati o toj čudnoj, čak jedinstvenoj lič nosti dostojno je najvećeg zanimanja 3 . Sve novo mora svoje pripreme i preduslove imati u onom što mu prethodi. Izvori egipatskog monoteizma se mogu s nešto pouzdanosti slediti još donekle unazad 4 . U svešteničkoj školi hrama Sunca u Onu (Heliopolisu) već duže vremena su bile prisutne tendencije da se razvije predstava univerzalnog boga i naglasi etička strana njegova 3
„The first individual in h u m a n history" („Prva ličnost u ljudskoj istoriji.") — tako ga naziva J. H. Breas ted. 4 Ono što sledi poglavito je bazirano na prikazima J. H. Breasteda u njegovoj History of Egypt, 1906, k a o i u The Dawn of Conscience, 1934, i odgovarajućim odeljcima u The Cambridge Ancient History, t. I I .
22
bića. Maat, boginja istine, reda i pravednosti, bila je kćerka boga sunca Raa. Već za vladavine Amenhotepa III, reformatorovog oca i preteče, obožava nje boga sunca dobilo je novi zamah, verovatno u suparništvu prema tebanskom Amonu koji je po stao premoćan. Prastaro ime boga sunca Aton ili Atum biva ponovo izneseno, i u toj Atonovoj religiji mladi kralj je našao pokret koji nije morao da on prvi inspiriše i kome je mogao da se priključi. U to vreme politički odnosi u Egiptu su počeli trajno uticati na egipatsku religiju. Preko vojničkih dela velikog osvajača Tutmesa III Egipat je postao svetska sila. Na jugu Nubija, na severu Palestina, Sirija i deo Mesopotamije bili su pripojeni carstvu. Taj imperijalizam odslikavao se sada u religiji kao univerzalizam i monoteizam. Pošto je sada faraonovo staranje sem Egipta obuhvatalo takođe Nubiju i Siriju, moralo je i božanstvo napustiti svoj nacionalni okvir i, kao što je faraon bio jedini i apsolutni gospodar Egipćaninu poznatog sveta, ta kvo je svakako moralo postati i novo božanstvo Egipćana. Osim toga, bilo je prirodno što je s pro širivanjem granica carstva Egipat postao pogodan 5 za strane uticaje; neke od kraljevih žena bile su azijske princeze i možda su čak neposredni podsticaji za monoteizam prodrli iz Sirije. Amenhotep nije nikad poricao svoju privrženost onskom kultu sunca. U dvema himnama posveće nim Atonu koje su nam ostale očuvane u natpisima kamenih grobnica i koje je verovatno on spevao, Amenhotep sunce kao stvoritelja i zaštitnika sveg živog u Egiptu i van Egipta slavi sa takvim žarom koji se tek mnogo stoleća kasnije vraća u psalmima posvećenim slavi jevrejskog Boga Jahvea. No, on se nije zadovoljio tom začuđujućom anticipacijom naučnog saznanja o uticaju sunčevog zračenja. Ne ma sumnje da je načinio korak dalje, da je sunce slavio ne samo kao materijalni objekt nego kao 5 Možda
čak
i
Amenhotepova
voljena
žena
Nefertita.
23
simbol božanskog bića 6 čija se energija manifestovala u sunčevim zracima . Ali, bićemo nepravedni prema kralju ako ga posmatramo samo kao pristalicu i pokrovitelja jed ne pre njega već postojeće religije Atona. Njegova delatnost je bila daleko odlučnija. Pridoneo je ne što novo i tek time je učenje o univerzalnom bogu postalo monoteizam. Bio je to moment isključivo sti. U jednoj od njegovih himni neposredno se kaže: „O Ti, jedini Bože kraj koga ne postoji nijedan drugi"7. I mi nećemo zaboraviti kako za ocenu no vog učenja nije dovoljno samo poznavanje njenog pozitivnog sadržaja; gotovo isto tako je važna nje na negativna strana, poznavanje onog što ona od bacuje. Bilo bi takođe pogrešno pretpostaviti kako je nova religija odjednom bila gotova i kako se, potpuno spremna, uzvinula u život kao Atina iz Zevsove glave. Štaviše, sve govori da je ona za Amenhotepove vladavine ojačala u smislu sve veće jasno će, doslednosti, oštrine i netrpeljivosti. Verovatno se taj razvoj odvijao pod uticajem žestoke opozicije koja se podigla među Amonovim sveštenicima pro tiv kraljeve reforme. U šestoj godini Amenhotepove vladavine neprijateljstvo je bilo toliko rašireno da • Breasted, History of Egypt, str. 360.: „But however evident the Heliopolitan orgin of the new state religion might be, it was not merely sun-worship; the word Aton was employed in the place of the old word for 'god' (nuter) and the (»od is clearly distinguished from t h e material sun." „It is evident t h a t what t h e king was deify ing was the force, by which the Sun m a d e itself felt on e a r t h " (The Dawn of Conscience, str. 279). /„Ali bez obzira koliko bi heliopolisko poreklo nove državne religije moglo biti očigledno, to nije bio samo kult sunca; reč Aton se upotrebljavala u m e s t o s t a r e reči za ,bogä' (nuter), a bog se jasno razlikuje od materijalnog sunca." „Očigledno je da je ono što je kralj obožavao bila sila kojom se sunce osecalo na zemlji."/ Sličan sud o formuli u slavu boga nalazimo kod A. E r m a n a (Die Ägyptische, Religion, 1905): „To s u . . . reči koje t r e b a da što je moguće više apstrakt no izraze kako se ne veliča s a m a zvezda nego biće što se u njoj pojavljuje." 7
24
1. c, History of Egypt, str. 374.
ie kralj promenio svoje ime u kojem je jedan deo bilo sada zabranjeno božje ime Amon. Sebe je na zvao umesto Amenhotepom — Ihnatonom*. Među tim, nije samo iz svog imena izbrisao ime omraže nog boga, nego ga je uklonio i iz svih natpisa, pa čak i tamo gde se to ime nalazilo u imenu njegova oca Amenhotepa III. Ubrzo posle promene imena, Ihnaton je napustio Tebu pokornu Amonu, i sebi nizvodno podigao novu prestonicu koju je nazvao Ahetaton (Atonov horizont). Razvaline tog grada danas se zovu Tel-el-Amarna9. Kraljevo proganjanje najteže je pogodilo Amo na, no ne samo njega. Svuda po carstvu se zatvara ju hramovi, zabranjuje se božja služba, konfiskuje se blago po hramovima. Kraljeva revnost je išla toliko daleko da je naredio da se brižljivo istraže stari spomenici kako bi se na njima uništila reč „bog" ako je bila upotrebljena u množini10. Nije nikakvo čudo što su te Ihnatonove mere izazvale kod potlačenog sveštenstva i nezadovoljnog naroda raspoloženje fanatične osvetoljubivosti koja se po sle kraljeve smrti mogla slobodno dokazati na delu. Atonova religija nije postala popularna; verovatno je ostala ograničena na malu grupu oko kralja. Ihnatonov kraj ostaje za nas skriven u tami. Sazna jemo za nekolicinu kratkovečnih, nerazgovetnih naslednika iz njegove porodice. Već je njegov zet Tutanhaton bio primoran da se vrati u Tebu i da u svom imenu boga Atoma zameni bogom Amonom. Zatim je usledio period anarhije sve dok vojsko vođi Haremhabu 1350. godine pre Hrista nije pošlo za rukom da ponovo uspostavi red. Slavna XVIII dinastija je bila ugašena; istovremeno je izgubila * Kod tog imena sledim engleski način pisanja (kao alternativa — Ehnaton). Novo kraljevo ime znači otprili ke isto što i njegovo ranije: „Bog j"e zadovoljan." Upor. naša imena Gothold („Bog je milostiv"), Gotfrid („Bog je zadovoljan"). 9 Tamo je 1887. otkrivena korespodencija' egipatskih kraljeva s prijateljima i vazalima u Aziji i koja je t a k o važna za poznavanje istorije. 10 Id., History of Egypt, str. 363.
25
oblasti osvojene u Nubiji i Aziji. U tom mračnom interegnumu ponovo su bile uvedene stare egipat ske religije. Atonova religija je bila ukinuta. Ihnatonov grad rozoren i poharan, a uspomena na kra lja proganjana kao uspomena na zločinca. Služi određenoj nameri kad sada ističemo neke tačke među negativnim karakteristikama Atonove religije. Najpre, što je iz nje isključeno sve mitsko, magijsko i vradžbinsko 11 . Zatim, način prikazivanja boga sunca ne ostva ruje se više kao ranije malom piramidom i soko lom, nego — što se može nazvati razboritim — diskom od kojeg polaze zraci koji se završavaju ljudskim rukama. Uprkos svom cvetanju umetnosti amarnskog perioda, drugačiji prikaz boga sunca — neka slika samog Atona — nije pronađen i čovek može pouzdano reći: neće se ni pronaći 12 . Najzad, potpuno ćutanje o bogu mrtvih Ozirisu i carstvu mrtvih. Ni himne ni nadgrobni natpisi ne znaju ništa o onom što je možda bilo nabliže Egipćaninovu srcu. Suprotnost prema narodnoj re ligiji ne može se jasnije predočiti 13 . 11 Weigall (The Life and Time of Ikhnaton, 1923, str. 121.) kaže da I h n a t o n nije hteo da zna bilo šta o paklu; od paklenih strahota trebalo se štititi bezbrojnim čarob nim formulama. „Akhnaton flung all these formulae into the fire. Djins, bogies, spirits, monsters, demigods and Osiris himself with all his court, were swept into the blaze and reduced to ashes." /„Ehnaton je bacio sve izreke u vatru. Demoni, aveti, duhovi, čudovišta i sam Oziris sa svom svojom svitom bili su gurnuti u plamen i pretvoreni u pepeo."/ 12 A. Weigall, 1. c, 103: „Iknaton did not permit any graven image to be made of the Aton. The true God, said the King, h a d no form; and he held to this opinion througout his life." /„Ihnaton nije dozvolio da se pravi bilo kakav urezani Atonov lik. Pravi bog, reče kralj, nema oblik; i držao se tog mišljenja tokom celog svog života."/ 11 Erman, 1. c, str. 70: „0 Ozirisu i njegovom carstvu se nije trebalo ništa više znati." — Breasted, The Dawn of Conscience, str. 291: „Osiris is completely ignored. He is never mentioned in any record of Ikhnaton or in any of the tombs at Amarna." /„Oziris je potpuno ifmorisan. On se nikad ne pommje ni u jednoj Ihnatonovoj belešci ili na bilo kom nadgrobnom spomeniku u Amarni."/
26
(3) Sad bismo želeli da se odvažimo na zaključak: ako je Mojsije bio Egipćanin i ako je Jevrejima predao svoju vlastitu religiju, onda je to bila ona Ihnatonova — religija posvećena bogu Atonu. Malopre smo jevrejsku religiju uporedili s egi patskom narodnom religijom i utvrdili suprotnosti među njima. Sada treba da uporedimo jevrejsku religiju s Atonovom, u nadi da ćemo dokazati pr vobitnu identičnost tih dveju religija. Znamo da nam nije postavljen nikakav lak zadatak. Zahva ljujući osvetoljubivosti Amonovih sveštemka, možda premalo znamo o Atonovoj religiji. Mojsijevsku veru poznajemo samo u konačnom obliku, u ka kvom ju je, recimo, osamsto godina kasnije u pe riodu posle Izalska iz Egipta fiksiralo jevrejsko sveštenstvo. Ako bi trebalo da uprkos toj nedovoljnosti dokumenata pronađemo neke indicije koje su podesne za našu pretpostavku, onda ćemo imati razloga da ih visoko cenimo. Postojao bi kratak put za dokazivanje naše teze kako Mojsijeva religija nije ništa drugo do Atonova, naime ako bismo imali verski kredo, neku proklamaciju. 1 N 0 , plašim se da će nam reći kako taj put nije prohodan. Kao što je poznato, jevrejski kredo glasi: „Šema Jisroel Adonaj Elohenu Adonaj Ehod." Ako ime egipatskog Atona (ili Atuma) ne podseća samo slučajno na hebrejsku reč Adonaj i sirijsko božansko ime Adonis, nego usled jezičke i značenjske srodnosti, onda bi se ona jevrejska izre ka mogla prevesti: „Čuj, o Izrailju, naš bog Aton (Adonaj) jeste jedini bog." Na žalost, potpuno sam nekompetentan da odgovorim na to pitanje; o tome sam u literaturi mogao naći nešto malo 14 , no vero14
Samo nekoliko mesta kod VVeigalla, I. 19: „Bog Atum koji je označavao boga Raa lazećeg sunca, bio je možda istog porekla kao Siriji opšte slavljeni Aton, i otuda su se neka ljica i njena pratnja osećale više privučene nego Tebi."
c, str. 12, u vidu zau severnoj strana kra Heliopolisu
27
vatno da se s tim i ne može tako lako postupati. Uostalom, moraćemo se još jednom vratiti proble mu božjeg imena. Sličnosti kao i razlike obeju religija lako su uočljive, a što nam malo toga objašnjava. Obe su forme strogog monoteizma, i čovek će a priori biti sklon da ono što u njima odgovara jedno drugom svede na taj osnovni karakter. Jevrejski monoteizam se u nekim tačkama ponaša još kruće nego egipatski: na primer, kada uopšte zabranjuje pri kazivanje u slikama. Najhitnija razlika, ne uzima jući u obzir božje ime, pokazuje se u tome Što jevrejska religija potpuno napušta kult sunca, a na koji se egipatska još oslanjala. Pri upoređivanju s egipatskom narodnom religijom stekli smo utisak kako bi sem načelne suprotnosti i moment namerne protivrečnosti učestvovao u razlici obeju reli gija. Taj utisak se sada pokazuje kao opravdan, kada u paraleli jevrejsku religiju zamenimo Atonovom koju je Ihnaton, kao što znamo, razvio u namernom neprijateljstvu prema narodnoj religiji. S pravom smo se čudili što jevrejska vera ne želi da zna išta o onostranom i o životu posle smrti, pošto bi takvo učenje bilo spojivo s najstrožim monoteizmom. To čuđenje se gubi kada se od jevrejske religije povratimo na Atonovu i usvojimo da je ta negacija odatle preuzeta, jer je ona za Ihnatona bila nužnost pri suzbijanju narodne religije u kojoj je bog mrtvih Oziris igrao možda veću ulogu nego bilo koji bog gornjeg sveta. Podudarnost jevrejske religije s Atonovom religijom u toj važnoj tački prvi je snažni argument u prilog naše teze. Videćemo da nije i jedini. Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju; s jednakom pouzdanošću se takođe može tvrditi da je kod njih uveo običaj obrezivanja. Ta činjenica ima odlučujući značaj za naš problem i jedva da je ikad ocenjena. Istina, biblijska priča joj više struko protivreči; s jedne strane, ona obrezivanje vraća u doba praotaca kao znak povezanosti između Boga i Avrama, s druge, iznosi na jednom naročito
28
nejasnom mestu kako je Mojsije razgnevio Boga jer je zanemario sveti običaj, te kako ga je zato ovaj hteo ubiti i kako je Moj sijeva žena, Madijanka, brzim izvođenjem operacije spasla ugroženog muža od božjeg gneva. No, to su deformacije koje nas ne smeju zavesti; kasnije ćemo uvideti njihove motive. Ostaje da i dalje postoji činjenica kako na pitanje otkud je Jevrejima došao običaj obrezivanja — ima samo jedan odgovor: iz Egipta. Herodot, „otac istorije' saopštava nam kako je običaj obrezivanja u Egiptu odavno bio odomaćen i nje govi podaci su potvrđeni nalazima na mumijama, čak crtežima na zidovima grobnica. Koliko znamo, nijedan drugi narod istočnog Mediterana nije praktikovao taj običaj; za Semite, Vavilonce, Sumerce se pouzdano može pretpostaviti da su bili neobre zani. Za žitelje Hanana to kaže sama Biblija, a što je pretpostavka za ishod avanture Jakovljeve kćerke s princom Sihemom15. Mogućnost da su Jevreji koji su boravili u Egiptu, običaj obrezivanja usvojili drugim putem a ne u vezi s Mojsijevim osnovanjem vere — možemo odbaciti kao potpuno neosnovanu. Kad se čvrsto držimo toga da se obrezivanje kao opšti narodni običaj praktikovalo u Egiptu i usvo jimo, za trenutak, pretpostavku da je Mojsije bio Jevrejin koji je želeo da svoje sunarodnike oslobodi od prinudnog rada za Egipćane, da ih povede ka razvijanju samostalnog i samosvesnog opstanka van Egipta — kao što se zbilja dogodilo, kakvog je onda smisla moglo imati to što im je u isto vre15 Ako s biblijskom tradicijom postupamo t a k o na silno i samovoljno pa je koristimo za potkrepljivan je gde nam to odgovara, a slobodno odbacujemo gde n a m protivreči, tada vrlo dobro znamo da time sebe izlažemo ozbiljnoj metodološkoj kritici i da slabimo dokaznu moć naših izvođenja. No, to je jedini način kako se može ob rađivati materijal za koji se sigurno zna da je uticaj izopačavajučih tendencija teško oštetio njegovu pouzda nost, čovek se nada da će kasnije steći izvesno opravda nje ako dođe na trag onim skrivenim motivima. Pouz danost se uopšte ne može doseći, a uostalom smemo da kažemo kako su svi ostali autori isto tako postupali.
29
me naturao mučan običaj koji ih je u neku ruku čak činio Egipćanima, koji je morao uvek održa vati živim njihovo sećanje na Egipat, dok je ipak njegovo stremljenje moglo biti upravljeno u suprot nom pravcu: njegov narod je trebalo da se otuđi od zemlje ropstva i prevlada čežnju za minulim blagostanjem? N 0 , činjenica od koje smo pošli i pretpostavka koju smo joj pridodali toliko su ne spojive jedna s drugom da nalazimo odvažnosti za zaključak: ako Mojsije nije Jevrejima dao samo novu religiju nego i zapovest za obrezivanjem, tada on nije bio Jevrejin već Egipćanin, a onda je i mojsijevska religija verovatno bila neka egipatska i to, zbog suprotnosti prema narodnoj religiji, religija Atona s kojom se kasnija jevrejska vera takođe slaže u nekim značajnim tačkama. Uočili smo kako naša pretpostavka da Mojsije nije Jevrejin već Egipćanin, stvara novu zagonet ku. Način ponašanja koji se kod Jevreja činio lako razumljivim, postaje nepojmljiv kod Egipćana. Me đutim, ako Mojsija premestimo u vreme Ihnatona i povežemo s tim faraonom, onda se ta zagonetka gubi i pojavljuje se mogućnost nekakve motivacije koja daje odgovor na naše pitanje. Pođimo od pret postavke da je Mojsije bio ugledan i značajan čovek, možda zbilja član kraljevske kuće kao što za njega tvrdi legenda. On je sigurno bio svestan svo jih velikih sposobnosti, ambiciozan i energičan; možda je njemu samom pokatkad lebdeo pred oči ma cilj da jednog dana vodi narod, da zavlada car stvom. Blizak faraonu, bio je ubođeni pristalica nove religije čije je glavne ideje, usvojio. Kraljevom smrću i zavođenjem reakcije, video je gde se rasplinjuju sve njegove nade i izgledi; ako nije želeo da se odrekne njemu dragih ubeđenja, u tom slu čaju Egipat nije imao ništa više da mu ponudi — izgubio je svoju otadžbinu. U tom očajnom polo žaju našao je neobičan izlaz. Sanjar Ihnaton se otuđio od svog naroda i dopustio da se razdrobi njegovo svetsko carstvo. Mojsijeva energična pri roda odgovarala je planu da se zasnuje novo car30
»Ivo, da nađe novi narod kome je želeo da religiju koju je Egipat prezreo, pokloni za uvažavanje. Bio Jc to, kao što se zna, junački pokušaj boriti se sa sudbinom, u dva pravca nadoknađivati gubitke koje mu je dónela Ihnatonova katastrofa. Možda je u to vreme bio namesnik one granične provincije (Gesem) u kojoj su se (još u vreme Hiksa?) nasta nila izvesna semitska plemena. Njih je odabrao da budu njegov novi narod. Jedna istorijška odluka od svetskog značaja 16 ! On se s njima sporazumeo, stao im na čelo, „krepkom rukom" se starao za njihovo preseljavanje. U potpunoj suprotnosti sa biblijskom tradicijom, trebalo bi pretpostaviti kako se Izlazak odvijao mirno i bez proganjanja. Omogućio ga je Mojsijev autoritet; nekakva centralna vlast koja bi bila kadra da spreči Eksodus tada nije posto jala. Prema našoj konstrukciji Izlazak iz Egipta pa dao bi u vreme između 1358. i 1350. pre Hrista, to jest posle Ihnatonove smrti a pre Haremhaba 1 7 ko ji je obnovio autoritet države. Cilj seobe je mogla biti samo hananska zemlja. Posle sloma egipatske moći u Hanansu prodrle ratoborne horde Aramejaca, osvajajući i pljačkajući, i tako pokazale gde je jedan sposoban narod mogao dobiti novu zemlju za sebe. Te ratnike poznajemo iz pisama što su na đena 1887. godine u arhivu grada razvalina — Amar16
Ako je Mojsije bio visoki nameštenik, onda to olakšava naše razumevanje uloge vođa koju je kod Jevreja preuzeo; ukoliko je bio sveštenik, tada je shvatljivo što nastupa kao osnivač vere. U oba slučaja to bi bio nastavak njegovog dotadašnjeg poziva. Princ kraljevske kuće lako je mogao biti i jedno i drugo: namesnik i sveštenik. U priči Josifa Flavija (Antigu. jud.) koji usvaja legendu o napuštanju, no izgleda da poznaje druga pre dan ja a ne biblijska — Mojsije je kao egipatski vojsko vođa izveo uspešan pohod u Etiopiji. 17 Izlazak bi, recimo, bio jedno stoleće ranije kao što pretpostavlja većina istorićara koji ga premeštaju u de; vetnaestu dinastiju, u doba Merneptahove vladavine. Ili možda nešto kasnije jer se čini da je službeno pisanje istorije interegnum uračunalo u Haremhabov period vla danja.
31
ni. Oni se nazivaju „Habiru" i to ime je, ne zna se j na koji način, prešlo na jevrejske osvajače koji kasnije dolaze: Hebrejce. Nije moguće da se u pis mima iz Amarne misli na te potonje. Južno od Pa lestine — u Hananu — živela su takođe plemena koja su bila u najbližem srodstvu s Jevrejima koji u to vreme napuštaju Egipat. Motivi koje smo otkrili za čitav Izlazak odnose se takođe na uvođenje obrezivanja. Znamo na koji se način ljudi — narodi kao i pojedinci — ponaša ju prema tom' prastarom, jedva više shvatljivom običaju. Onima koji ga ne praktikuju, taj običaj iz gleda vrlo čudan i donekle ga se groze; međutim, oni drugi koji su obrezivanje prihvatili — ponosni su na to, osećaju se njime uzdignutim, oplemenje nim, i s prezirom gledaju na ostale koji su za njih nečisti. Još i danas Turčin psuje hrišćanina kao „neobrezanog psa". Verovatno da je Mojsije koji je i sam kao Egipćanin bio obrezan — delio taj stav. Jevreji s kojima je napustio otadžbinu trebalo je da mu budu bolja zamena za one Egipćane koje je ostavio za sobom u zemlji. Ni u kom slučaju oni nisu smeli za njima zaostajati. Želeo je da od njih napravi „sveti narod", kako se još izričito kaže u biblijskom tekstu, i kao znak takvog posvećivanja uveo je i kod njih običaj koji ih je barem izjedna čavao s Egipćanima. Takođe mu je to moglo samo koristiti ako ih je takav znak izdvajao i onemogu ćavao im mešanje s drugim narodima među koje bi trebalo da ih odvede njihova seoba, slično kao što su se sami Egipćani odvajali od svih stranaca 18 . 18 Herodot koji je oko 450. godine p r e Hrista posetio Egipat, u svom putopisu navodi' jednu karakteristiku egipatskog naroda koja pokazuje začuđujuću sličnost s poznatim crtama kasnijeg jevrejstva: „Oni su uopšte u svakom pogledu pobožniji nego ostali ljudi od kojih se takođe već nekim svojim običajima odvajaju. Tako obrezivanjem koje su prvi uveli i to zbog održanja čistoće; zatim svojim zaziranjem od svinja koje je sigurno pove zano s tim što je Set kao crna svinja ranio Horusa, i, najzad, i najviše svojim dubokim poštovanjem krava koje nikad ne bi jeli ili žrtvovali j e r bi time uvredili kravorogu
32
Međutim, kasnije se jevrejska tradicija ponašala kao da ju je opterećivao zaključak koji smo maločas izveli. Ako smo priznali da je obrezivanje bilo egipatski običaj koji je Mojsije uveo kod Jevieja, onda je to gotovo jednako priznanju da je i religija koju im on predaje bila egipatska. No, po stojali su dobri razlozi da se negira ta činjenica; stoga se takođe moralo protivrečiti i stanju stvari koje se tiče obrezivanja. (4) Na ovom mestu očekujem prigovor kako sam svoju konstrukciju koja Mojsija, Egipćanina, premešta u Ihnatonovo vreme, njegovu odluku da se stara o jevrejskom narodu izvodi iz tadašnjih po litičkih prilika u zemlji, a religiju koju on poklanja ili nameće svojim štićenicima razaznaje kao Atonovu religiju koja je upravo u samom Egiptu bila srušena, znači tu hipotetičku strukturu izneo s pre velikom pouzdanošću koja nije utemeljena na ma terijalu. Mislim da je prigovor neopravdan. Već u uvodu sam istakao moment sumnje, gotovo ga iz vukao ispred zagrade što me je moglo poštedeti od njegovog ponavljanja u zagradama na svakom mestu. Nekoliko mojih vlastitih kritičkih napomena može da produži objašnjavanje. Ono što je bitno u Iziđu. Zato Egipćanin ili Egipćanka ne bi nikad poljubili nekog Grka ili upotrebili njegov nož, ražanj ili kotao, ili jeli meso (inače) čistog vola koje bi se seklo grčkim n o ž e m . . . U nadmenoj ograničenosti gledali su na druge narode koji su bili nečisti i nisu bili tako bliski bogo vima kao oni." (Po Erman, Die Ägyptische Religion, str. 181 i dalje). Osim toga, nećemo zaboraviti paralele iz života Indusa. Ko je H. Hajneu, uostalom jevrejskom pesniku, u de vetnaestom veku posle Hrista, sugerisao da svoju religiju oplakuje kao „zlo dovučeno iz doline Nila, kao nezdravu veru starog Egipta?" 3 Mojsije i monoteizam
33
našoj tezi — zavisnost jevrejskog monoteizma od monoteističke epizode u istoriji Egipta — nasluti! su i naznačili razni autori. Poštedeću sebe da ovdje ponavljam sva ta mišljenja pošto ni jedno od nji ne ume pokazati kojim se putem mogao odvijati taj uticaj. Ostaje li on za nas povezan s Mojsijevom ličnošću, onda možemo razmisliti i o drugim mogućnostima kojima smo dali prevagu. Ne mora sef pretpostaviti kako je slom službene Atonove religije potpuno priveo kraju monoteističko strujanje! u Egiptu. Sveštenička škola u Onu odakle je monoteizam potekao, preživela je katastrofu i mogla da | još generacije posle Ihnatona uvuče u oblast mono teističkih misaonih tokova. Time je zamislivo Mojsijevo delo čak ako i nije živeo u Ihnatanovo vreme i iskusio njegov lični uticaj; ukoliko je bio samo pristalica ili čak član škole u Onu. Ta mogućnost bi pomerila vreme Izlaska i približila ga obično pretpostavljenom datumu (XIII veku); no, ona nema ništa drugo što je preporučuje. Uvid u Mojsijeve molitve bi nestao a olakšavajuće okolnosti za Izlazak zbog vladajuće anarhije u zemlji — ot pale bi. Kraljevi devetnaeste dinastije koji su došli posle Ihnatona, zaveli su strogu vladavinu. Svi spoljašnji i unutrašnji povoljni uslovi slivaju se samo u vreme neposredno posle smrti kralja jeretika. Jevreji poseduju obilatu, vanbiblijsku literatu ru u kojoj se nalaze legende i mitovi koji su se tokom stoleća formirali oko veličanstvene ličnosti prvog vođa i osnivača religije, i koji su tu ličnost deformisali i gurnuli u tamu. Možda su u tom ma terijalu razbacani fragmenti valjane tradicije koji nisu našli nikakvog mesta u Petoknjižju. Jedna tak va legenda na privlačan način opisuje kako se sla voljublje čoveka Mojsija ispoljavalo već u njego vom detinjstvu. Jednom kad ga je faraon uzeo u naručje i u igri visoko podigao, trogodišnji dečak se dočepao krune i stavio je na svoju glavu. Kralj se uplašio tog predznaka i nije propustio da o tome 34
zapita svoje mudrace". Drugom prilikom se pričalo o uspešnim ratnim pohodima koje on kao egi patski vojskovođa izvodi u Etiopiji i, s tim u vezi, o tome kako je pobegao iz Egipta jer je mo rao da strepi zbog zavisti neke buntovničke dvorske grupacije ili samog faraona. Sam biblijski opis Mojsiju pridaje nekoliko crta za koje bi čovek mogao reći da su verodostojne. Tako ga Biblija opisuje kao naprasita, lako razgnevljiva, kako u srdžbi ubi ja brutalnog Čuvara koji zlostavlja jevrejskog rad nika, kako ogorčen zbog otpadništva svog naroda razbija ploče sa zakonima koje je doneo sa Sinajske gore; čak ga na kraju sam Bog kažnjava zbog dela nestrpljenja; ne kaže se kakve prirode je bilo to delo. 'Pošto takve crte ne služe njegovoj slavi, mogle bi se one slagati s istorijskom istinom. Ne može se takođe odbaciti mogućnost da su neke ka rakterne crte koje su Jevreji uneli u ranu predstavu o svom Bogu — time što su ga opisali kao sujetna, stroga i neumoljiva — u osnovu crpane iz sećanja na Mojsija jer ih je, u stvari, iz Egipta izveo čovek Mojsije a ne nekakav nevidljiv bog. Jedna druga crta pripisana Mojsiju posebno pobuđuje našu pažnju. Priča se da je bio „težak na jeziku"; znači, da je navodno imao govornu inhibiciju ili manu tako da mu je pri tobožnjim dis kusijama s faraonom bila neophodna podrška Arona koga su nazvali njegovim bratom. To može biti opet istorijska istina a što bi svakako doprinelo oživljavanju psihognomije velikog čoveka. Među tim, to može da ima jedno drugo i važnije značenje. Priča verovatno namerava da u blagom izvrtanju činjenice, pokaže kako je Mojsije bio stranac koji bez tumača nije bio kadar da komunicira sa svojim semitskim Novo-Egipćanima, barem ne u početku njihovih odnosa. Znači, nova potvrda teze da je Mojsije bio Egipćanin. 19 Ista anegdota s a m o u neznatnoj izmeni nalazi se kod Josifa Flavija.
35
No, čini se da je naš rad došao do nekakvog privremenog kraja. Iz naše hipoteze da je Mojsije bio Egipćanin — svejedno da li je dokazana ili nije, zasada ne možemo izvesti nikakav dalji zaklju čak. Nijedan istoričar nije u stanju da misli kako su biblijska priča o Mojsiju i Izlazak nešto drugo a ne tvorevina bogobojažljive mašte, tvorevina koja je jedno daleko predanje preradila kako bi služilo njenim vlastitim tendencijama. Kako je prvobitno glasilo to predanje — nije nam poznato; šta su bile izopačavajuće tendencije — rado bismo hteli odgonetnuti; no zbog nepoznavanja istorijskih do gađaja i dalje ostajemo u tami. Što u našoj rekon strukciji nema mesta za toliko dragocenosti biblij ske priče kao što su deset patnji, prelazak preko Crvenog mora, svečana predaja zakona na Sinajskoj gori — ta suprotnost nas ne može zbuniti. No, ne može nas ostaviti ravnodušnim ako otkrijemo da se ne slažemo s rezultatima savremenog objektivnog istorijskog istraživanja. Ti savremeni istoričari, kao njihovog predstav nika možemo priznati Ed. Majera20, slažu se s biblij skom pričom u jednoj presudnoj tački. I oni misle kako su jevrejska plemena iz kojih je kasnije pro istekao izrailjski narod, usvojila u određenom tre nutku novu religiju. Međutim, taj se događaj nije zbio u Egiptu niti u podnožju neke gore na Sinajskom poluostrvu, nego na mestu koje se zove Merivat-Kadis, oazi s mnogobrojnim izvorima i bunari ma koja se nalazi u predelu južno od Palestine između istočnog kraja Sinajskog poluostrva i arabijske zapadne granice. Tu su oni preuzeli kult boga Jahvea verovatno od arabijskog plemena Madijanaca koji su živeli sasvim blizu. Možda su i ostala susedna plemena bila pristalice tog boga. Jahve je sigurno bio bog vulkana. Kao što je poznato, u Egiptu nema vulkana, a ni planine Si najskog poluostrva nisu nikad bile vulkanske; me20
Ed. me, 1906.
36
Meyer,
Die
Israeliten
und
ihre
Nachbarstam-
đutim, vulkani koji su možda i kasnije bili aktivni nalaze se duž arabijske zapadne granice. Mora da je, dakle, jedna od tih planina bila Sinaj-Horiv koja se zamišljala kao prebivalište Jahvea 21 . Uprkos svim preradama koje je biblijska priča pretrpela, može se prema Ed. Majeru rekonstruisati prvobitni portret boga: on je bio strašan, krvoločni demon koji se noću pojavljuje dok zazire od dnevne svetlosti22. Posrednika između boga i naroda pri osnivanju religije nazivaju Mojsijem. On je zet madijamskog sveštenika Jotora čija stada je čuvao kada je začuo božji poziv. I u Kadisu ga posećuje Jotor koji mu daje nekoliko pouka. Doduše, Ed. Majer kaže da nikad nije sumnjao da priča o boravku u Egiptu i katastrofi Egipćana sadrži u sebi nekakvo istorijsko jezgro23, ali očito ne zna kako treba da činjenicu koju priznaje — situira i korisno upotrebi. Spreman je da samo obi čaju obrezivanja prizna egipatsko poreklo. On obo gaćuje našu raniju argumentaciju s dva važna po datka. Prvo time da Isus Navin poziva narod na obrezivanje „kako bi sa sebe svalili porugu Egip ćana", zatim citatom iz Herodota da Feničani (sva kako Jevreji) i sami Sirijci iz Palestine priznaju 24 kako su obrezivanje naučili od Egipćana . No, ide ju o egipatskom Mojsiju malo je spreman da pri hvati. „Mojsije koga poznajemo, predak je kadiskih sveštenika, znači lik iz rodoslovne legende koji je povezan s kultom, te i nije istorijska ličnost. Jer takođe (ne uzimajući u obzir one koji predanje sasvim prihvataju kao istorijsku istinu) još niko od onih koji ga tretiraju kao istorijski lik nije us peo da ga ispuni bilo kakvim sadržajem, da ga prikaže kao konkretnu individualnost ili navede 21
Na nekoliko mesta u biblijskom tekstu još uvek stoji 22kako je Jahve sišao sa Sinaja u Merivat-Kadis. 1. c , str. 38, 58. 23 I. c , str. 49. 24 1. c , str. 449.
37
nešto što bi on stvorio i što bi bilo njegovo istorijsko d e l o 2 5 . Međutim, Ed. Majer ne sustaje u isticanju Mojsijeve povezanosti s Kadisom i Madijamom. „Mojsijev lik je tesno srastao s Madijamom i kul turnim mestima u pustinji 26 ." „Taj lik Mojsija je neraskidivo povezan s Kadisom (Masom i Merivom); orođavanje s madijamskim sveštenikom oja čava tu povezanost. Međutim, veza s Eksodusom i čitava istorija njegovog detinjstva jesu potpuno se kundarni i samo posledica uklapanja Mojsija u ko herentnu i neprekidnu bajoslovnu priču >27. On takođe ukazuje na to kako se kasnije odreda napu štaju teme sadržane u istoriji Mojsijeva detinjstva. ,,U Madijamu Mojsije više nije Egipćanin i faraonov unuk, nego pastir kome se pokazuje Jahve. U pričama o deset patnji nije više reč o njegovim sta rim vezama, ma koliko lako da su se mogle efektno i korisno upotrebiti, i naređenje da se pobiju izrailjska novorođenčad potpuno je zaboravljeno. U Eksodusu i propasti Egipćana Mojsije uopšte ne igra nikakvu ulogu; nijednom se ne spominje. Ju nački karakter koji legenda o njegovom detinjstvu pretpostavlja potpuno nedostaje poznom Mojsiju; on je još samo božji stvor, čudotvorac koga je Jah ve obdario natprirodnim moćima .. 2 8 . Nismo kadri da se otmemo utisku kako je taj Mojsije iz Kadisa i Madijama kome je sama tradi cija smela pripisati uvođenje bronzane zmije kao boga iscelenja, posve neko drugi a ne veličanstveni Egipćanin do koga smo mi došli, koji je narodu dao religiju u kojoj su najstrože bili zabranjeni sva magija i vračanje. Možda se naš egipatski Mojsije ne razlikuje ništa manje od madijamskog, nego što se univerzalni bog Aton razlikuje od demona Jahvea koji prebiva na svetoj planini. I ako nalazima savremenih istoričara poklanjamo bilo koju dozu 25 1. c , str. 451. 26 1. c , str. 49. 27 1. c , str. 72. 28 1. c , str. 47.
38
moramo sebi priznati da je nit koju smo (poverenja, hteli uplesti polazeći od pretpostavke da je Mojsije
bio Egipćanin — po drugi put prekinuta. Ovog pu tu, kako se čini, bez nade u ponovno vezivanje. (5) Neočekivano se i tu nalazi nekakav izlaz. Ni posle Ed. Majera, Gresmana i dr. nisu prestali da se čine napori kako bi se u Mojsiju prepoznao lik koji premašuje kadiskog sveštcnika i potvrdila ve ličina koju u njemu slavi tradicija. 1922. godine je Ed. Zelin došao do otkrića koje odlučujuće utiče na naš problem 29 . On je kod proroka Osije (druga polovina osmog veka pre Hrista) našao očigledne znake predanja koje kazuje kako je osnivač religije, Mojsije, umro nasilnom smrću u jednoj pobuni svog nepokornog i tvrdoglavog naroda. Istovreme no biva odbačena religija koju je on uveo. Međutim, to predanje nije ograničeno na Osiju; ponavlja se kod većine kasnijih proroka i — prema Zelinu — ono je postalo osnov svim kasnijim mesijanskim nadama. Na kraju vavilonskog progonstva u jevrejskom narodu se rodila nada kako će sc onaj što je tako sramotno ubijen vratiti iz mrtvih i svoj po kajnički narod, i možda ne samo njega, povesti u carstvo večitog blaženstva. Ne smetaju nam bliske veze sa sudbinom kasnijeg osnivača religije. Naravno, opet nisam u stanju da odlučim da li je Zelin tačno interpretirao mesta kod proroka. No, ako je u pravu, onda se predan ju do koga je on došao može pridati istorijska verodostojnost, jer se takve stvari ne izmišljaju lako. Nedostaje ne kakav opipljiv motiv za događaje iz predanja; me đutim, ako su se oni stvarno zbili, onda se lako shvata što ih čovek želi zaboraviti. Ne treba da pri hvatimo sve pojedinosti iz tog predanja. Zelin mi29 E d . S c l l i n , Mose und seine elitisch-jiidisclic Religionsgeschichte,
Bedeutung 1922.
fiir die isra-
39
sli da se Sitim u istočnom Jordanu može označit kao pozornica nasilja na Mojsiju. Ubrzo ćemo uvi deti da je takvo mesto neprihvatljivo za naša razmišljanja. Od Zelina pozajmljujemo pretpostavku da su Jevreji ubili egipatskog Mojsija i napustili religiju koju je on uveo. Ona nam dopušta da i dalje upredamo naše niti a da pri tom ne protivrečimo verodostojnim rezultatima istorijskog istraživanja. No, usuđujemo se da se inače držimo nezavisno od mi šljenja drugih autora, da samostalno „sledimo vla stiti trag". Izlazak iz Egipta ostaje naše ishodište. Mora da je postojao znatan broj onih koji su s Mojsijem napustili zemlju; omanja grupa ne bi is platila trud slavoljubivom čoveku koji smera na nešto veliko. Verovamo su doseljenici dovoljno du go boravili u Egiptu kako bi u znatnoj meri pora stao njihov broj. Međutim, sigurno nećemo pogrešiti ako s većinom autora pretpostavimo da je sa mo deo jevrejskog naroda koji se kasnije oformio, iskusio svoju sudbinu u Egiptu. Drugim recima, pleme koje se vratilo iz Egipta kasnije se u predelu između Egipta i Hanana spojilo s drugim srodnim plemenima koja su tu već duže vremena bila na seljena. Izraz tog ujedinjenja iz kojeg je proistekao izrailjski narod — bio je usvajanje nove religije koja je bila zajednička za sva plemena — usvajanje Jahveove religije. Taj događaj se, prema Ed. Majeru, pod madijanskim uticajem zbio u Kadisu. Po tom je narod osetio da je dovoljno jak da prodre u Hanan. S tim tokom događaja se ne slaže to da se katastrofa Mojsija i njegove religije desila u is točnom Jordanu; slom se morao dogoditi daleko pre ujedinjenja. Izvesno je da su vrlo različiti elementi sadejstvovali u formiranju jevrejskog naroda; no, mora da je među tim plemenima stvorilo veliku razliku to da li su boravak u Egiptu i ono što je potom usledilo — zajedno doživeli ili ne. S obzirom na tu tačku čovek može reći kako je nacija nastala uje-
40
dinjavanjem dvaju elemenata, a toj činjenici je od govaralo da se ona posle kratkog perioda političkog jedinstva raspala na dva dela: Izrailjevo i Judino carstvo. Istorija voli takve restauracije u kojima se poznija spajanja poništavaju i ponovo stupaju ra nija odvajanja. Kao što je poznato, najupečatljiviji primer te vrste stvorila je reformacija kada je po sle perioda dužeg od hiljadu godina ponovo obelodanila graničnu liniju između Germanije koja je nekad bila rimska i Germanije koja je ostala neza visna. U slučaju jevrejskog naroda ne bismo bili kadri da izvedemo tako vernu reprodukciju starog stanja stvari; naše poznavanje tih vremena isuviše je nepouzdano da bi dopustilo tvrdnju kako su se u Severnom carstvu ponovo okupila plemena koja su bili starosedeoci, a u Južnom ona koja su se vra tila iz Egipta; međutim, ni tu se kasniji raspad nije mogao desiti bez povezanosti s prethodnim ujedinjenjem. Verovatno su nekadašnji Egipćani bili malobrojniji od ostalih, no pokazali su se kao kulturno jači; snažnije su uticali na dalji razvoj naroda jer su sa sobom doneli tradiciju koja je ostalima nedostajala. Možda su doneli i nešto drugo što je bilo opipljivije od bilo kakve tradicije. Najvećim zagonetka ma jevrejske istorije pripada poreklo Levita. Oni se izvode iz jednog od dvanaest Izrailjevih plemena, iz Levijeva plemena; ali nikakvo predanje se nije usudilo da naznači gde je to pleme prvobitno pre bivalo i koji mu je deo osvojenog Hanana bio dodeljen. Oni zauzimaju najvažnija sveštenička mesta; no, ipak se razlikuju od sveštenika: Levit nije nužno sveštenik; to nije ime nekakve kaste. Naša hipoteza o Mojsijevoj ličnosti sugeriše nam objaš njenje. Nije verovatno da se ugledna ličnost, kao što je Egipćanin Mojsije, sama uputila narodu koji mu je stran. Sigurno je poveo svoju pratnju: naj bliže pristalice, pisare, sluge. To su bili prvobitni Leviti. Tvrdnja predanja da je Mojsije bio Levit deluje kao evidentno izobličavanje stanja stvari; Leviti su bili Mojsijevi ljudi. Tu tezu podupire u
41
mojoj ranijoj raspravi već pomenuta činjenica da se kasnije još 30jedino među Levitima pojavljuju egipatska imena . Može se pretpostaviti da je zna tan broj tih Mojsijevih ljudi umakao katastrofi koja je pogodila njega samog i religiju koju je os novao. Oni su se u narednim generacijama umno žili, spojili se s narodom u kom su živeli, no ostali su verni svom vođu, čuvali uspomenu na njega i negovali tradiciju njegovih učenja. U vreme ujedi njenja s onima koji su verovali u Jahvea, Leviti su činili uticajnu manjinu, kulturno nadmoćnu na spram ostalih. Zasad pretpostavljam kako su između Mojsijeva kraja i osnivanja religije u Kadisu minule dve eneracije, možda čak jedno stoleće. Ne vidim niakav način na koji bi se odlučilo da li su se Novo-Egipćani — kako bih hteo da ih ovde za razliku od ostalih Jevreja nazovem — znači, povratnici, sreli sa svojim plemenskim srodnicima pošto su ovi već prihvatili Jahveovu religiju ili još ranije. Može se smatrati da je verovatnija druga moguć nost. No, za konačan rezultat to i nije od nekog značaja. Ono što se dogodilo u Kadisu bio je kom promis u kojem je udeo Mojsijeva plemena očigle dan. Tu se opet možemo pozvati na običaj obrezivanja koji nam je ponovo, tako reći kao ključni fosil, učinio najhitnije usluge. Taj običaj je i u Jahveovoj religiji postao zapovest, a pošto je neraskidivo vezan s Egiptom, to je njegovo usvajanje mo glo biti samo ustupak Mojsijevim ljudima koji — ili Leviti među njima — nisu hteli da se odreknu tog znaka svoje svetosti. Toliko su želeli da spasu od svoje stare religije, i bili su spremni da usvoje novo božanstvo i ono što su madijamski sveštenici o njemu pričali. Možda uspevaju da se izbore i za
g
30 Ta pretpostavka se dobro slaže s Jahudinim poda cima o egipatskom uticani na ranojevrejsku književnost. Vidi: A. S. Yahuda, Die Sprache des Pentateuch in ihren Beziehungen zum Ägyptischem, 1929.
42
druge ski
ustupke.
ritual
božjeg
imena.
Adonaj. u
Već
naš
smo
Umesto
Razumljivo kontekst,
oslonca.
spomenuli
K a o
no
što
Jahve
je
što
to
je
u'jevrejskom
shvata
se;
uticajem
nije
dna;
taj
je
poznato,
jevrej-
novog se
postavlja
bez
zabrana
da
solidnijeg izgovaranja
obnavlja
se
motiva, ta
izgovarati
tabu. Zašto se ona upra
zakonodavstvu
kako
se
propis
hipoteza
isključeno
nekog
pretpostavlja
moralo
se
je
božjeg i m e n a jeste prastari vo
kako
propisivao izvesna ograničenja u upotrebi
to
ćovek
zabrana
—
ne
dogodilo ne
pod
treba
dosledno
da
sprovo
za stvaranje teoforičnih ličnih imena, znači za
njihovo
sastavljanje,
Jahvea:
moglo
se
koristiti, ime
jedna
posebna
okolnost vezana za
to
je
kritičko
istraživanje
prihvata
da
sana
izvora
i E,
jer
neksateuha.
jedan
Elohim.
Biblije
Oni
upotrebljava
Istina, E l o h i m
a
se
Poznato dva
označavaju
božje ne
ime.
ime
Jahve,
Adonai,
no
imena
su
jasna
oznaka
pi
kao
J
drugi
čovek
može setiti napomene jednog od naših autora: ličita
boga
Johanan, Jehu, Jozua. N o , ipak je postojala
prvobitno
se
„Raz
raznolikih
bogova31-" (Pristali kao
dokaz
smo za
ligije
u
Kadisu
držaj
razabiremo
E, koje, izvora
je
iz
ili
bila
i taj
je
obrezivamja
prilikom priča
važi
osnivanja
kompromis.
saglasnih
usmenog
da
vrednost
moralo
da
Njegov
koje
re sa
daju
/
i
dakle, u t o m p o g l e d u potiču iz zajedničkog
se
događaj
je
veličina
Vodeća i
moć
ten
novog
su Mojsiievi ljudi pridavali tako
svom
z a -delo
lodanjivali
predanja).
se pokaže
boga Jahvea. Pošto veliku
održavanje
napravljen
(zapisa
dencija
da
tvrdnju
doživljaju
oslobađanja
bio
iz
Egipta,
zahvaljivati
Izlaska
Jahveu,
nakićen ukrasima
strahovitu
koji
veličanstvenost
su
boga
obe-
vulka
na, u k r a s i m a k a o š t o s u d i m n i s t u b k o j i s e n o ć u pre tvarao more
u
ognjeni,
tako
da
je
progonioce. Pri 11
bura voda
tom
su
koja koja se
je se
za
trenutak
vraćala
Eksodus
i
—
isušila
podavila
osnivanje
re-
Gressmann, Mose und seine Zeit, 1913.
43
ligije približili jedno drugom, a postojanje dugog intervala između njih nije priznavano; ni donoše nje zakona se nije ostvarilo u Kadisu nego u pod nožju božje gore i u znaku vulkanske erupcije. Me đutim, taj opis je učinio veliku nepravdu prema uspomeni na čoveka Mojsija; on je bio taj a ne bog vulkana, koji je iz Egipta oslobodio narod. Prema tome, bili su mu dužni nekakvu naknadu i našli su je u tome što su Mojsija preneli u Kadiš ili na goru Sinaj-Horiv i postavili ga na mesto madijamskog sveštenika. Da se tim rešenjem zadovoljavala druga neodložna i neumoljiva tendencija — kasnije ćemo objasniti. Na taj način se gotovo načinila neka vr sta kompromisa; dopustilo se da Jahve koji prebi va na nekoj madijamskoj gori, dopre do Egipta, dok su se u zamenu za to Mojsijev život i delatnost raširili na Kadiš i istočni Jordan. Tako je on spo jen s ličnošću kasnijeg osnivača vere, zetom Madijamca Jotora, kome je pozajmio i svoje ime Mojsije. Međutim o tom drugom Mojsiju nismo kadri da saopštimo bilo šta što se tiče njegove ličnosti jer ga potpuno zasenjuje onaj drugi, egipatski Mojsije; sem da čovek sazna protivrečnosti u Mojsijevom karakteru koje se nalaze u biblijskoj priči. U njoj se Mojsije dovoljno često opisuje kao osoran, naprasit, čak nasilan, a ipak se o njemu takođe kaže kako je bio najblaži i najstrpljiviji od svih lju di. Jasno je da bi ta poslednja svojstva malo va žila za Egipćanina Mojsija koji je nameravao da toliko tog velikog i teškog učini sa svojim naro dom; možda su ona pripadala drugom, madijamskom Mojsiju. Verujem da čovek ima pravo da obe ličnosti razdvoji jednu od druge i pretpostavi da egipatski Mojsije nikad nije bio-u Kadisu niti ikad čuo ime Jahve, a da madijamski nikad nije bio u Egiptu niti znao šta o Atonu. U cilju spajanja tih dveju ličnosti predanje (ili legenda) imalo je kao zadatak da egipatskog Mojsija dovede u Madijam, i videli smo da je za to postojalo više od jednog objašnjenja. 44
(6) Spremni smo da opet čujemo prekor kako smo svoju rekonstrukciju praistorije izrailjskog naroda izlagali prevelikom i neopravdanom pouzdanošću. Ta nas kritika neće teško pogoditi, pošto nalazi odziv u našem vlastitom sudu. I sami znamo da naša rekonstrukcija ima svojih slabih mesta, no takođe ima i jakih strana. U celini uzev, preteže utisak da se isplati trud produžiti istraživanje u već određenom pravcu. Biblijska priča koja leži pred nama sadrži vredne, čak neprocenjive podatke, no koje je deformisao uticaj moćnih tendencija i koje su ukrasili produkti pesničke investicije. U to ku naših dosadašnjih napora bih smo u stanju da razotkrijemo jednu od tih izopačavajućih tenden cija. Taj nalaz nam pokazuje dalji put. Treba da otkrijemo i druge takve tendencije. Ako imamo oslonce da bismo saznali deformacije koje su stvo rene tim tendencijama, onda ćemo obelodaniti nove elemente istinitog stanja stvari koji se iza defor macija kriju. Neka nam najpre kritičko istraživanje Biblije iznese ono što zna da kaže o istoriji nastanka Heksateuha (pet Mojsijevih knjiga i knjiga Isusa Navina, koje nas ovde jedino zanimaju)32. Kao najsta riji pisani izvor važi J, jahveist, koga u najnovije vreme čovek želi da identifikuje kao sveštenika Eb33 jatara, savremenika cara Davida . Nešto kasnije, ne zna se koliko,34 pridodaje se elohist koji pripada severnom carstvu . Posle sloma tog carstva 722. go dine pre Hrista, neki jevrejski sveštenik je spojio delove od 7 i E i dodao svoje vlastite priloge. Nje gova kompilacija se označava kao JE. U sedmom stoleću se tome prisajedinjuje Deuteronomijum ili Zakoni ponovljeni, peta Mojsijeva knjiga koja se 32 Encyclopaedia Britannica, XI izdanje 1910. Čla nak: Biblija. 33 Vidi: Auerbach, Wüste und Gelobtes Land, 1932. 34 Astruc je prvi napravio razliku između Jahveista i Elohista.
45
navodno kao celina otkriva u hramu. Nova verzija se situira u period posle razaranja hrama (586. go dine p. H.) za vreme progonstva i posle povratka, i naziva se Sveštenički kodeks; u petom, stoleću delo doživljava svoju konačnu redakciju i otad se nije 35 bitno menjalo . Istorija cara Davida i njegova vremena najverovatnije je delo nekog savremenika. To je tačan istorijski opis, pet vekova pre Herodota, „oca istorije". Čovek se primiče razumevanju tog dela ako u skladu s našom pretpostavkom misli na egipatski uticaj36. Cak se pojavilo nagađanje kako su Izraeliti onog iskonskog doba, znači Mojsijevi pisari, učestvo vali u pronalaženju prvog alfabeta37. Koliko izveštaji 0 prošlim vremenima imaju koren u ranim zapisi ma ili usmenom predanju i koliki vremenski inter vali u pojedinim slučajevima leže između događaja 1 fiksacije — to naravno, izmiče našem znanju. No, tekst onakav kakav danas leži pred nama, dovoljno nam priča i o svojoj vlastitoj sudbini. Dva jedan drugom suprotna tretmana ostavili su na njemu svoje tragove. S jedne strane, dočepale su ga se pre rade koje su ga u skladu sa svojim skrivenim namislima iskrivljavale, sakatile i proširivale sve dok ga nisu preobratile u njegovu suprotnost; s druge 35
36
Istorijski je pouzdano da je konačna fiksacija jevrejskog tipa bila uspeh Jezdrine i Nemijine reforme u petom veku pre Hnsta, znači posle progonstva a pod dominacijom Persijanaca koji su bili blagonakloni prema Jevrejima. Prema našem računanju tada je recimo pro teklo devet stotina godina od Moj sijeva nastupa. U toj reformi ozbiljno su shvaćene odredbe koje su smerale posvećivanju čitavog naroda, zabranjivanjem mešovitih brakova sprovedeno je odvajanje od ostalih ljudi, defi nitivno oblikovano Petoknjižje — istinski zakonik, okon čana ona prerada koja je poznata kao Sveštenički kodeks. Međutim izgleda da se može tvrditi kako reforma nije uvela nikakve nove tendencije, nego ranije podsticaje prihvatila i učvrstila. Upor. Yahuda, 1. c. 37 Ako su bile zabranjene slike, onda su čak imali motiv da napuste hijeroglirsko pismo, dok su svoja slova prilagođavali izražavanju novog jezika. Upor. Auerbach, I. c , str. 142.
46
strane, nad njim je vladao beskrajni pijetet koji je želeo da očuva sve kako je zatekao, svejedno da li se to slagalo ili samo sebe potiralo. Tako su se go tovo u svim deiovima pokazale uočljive praznine, narušavajuća ponavljanja, jasne protivrečnosti, zna ci što nam otkrivaju stvari koje se nisu želele saopštiti. Kod deformacije nekog teksta je slično kao kod ubistva. Poteškoća leži ne u izvođenju čina ne go u otklanjanju njegovih tragova. Čovek bi mogao da.reči Entstellund prida dvostruki smisao na koji ona polaže pravo, mada se to danas ne uobičajava. Ta reč ne bi trebalo da znači samo: modifikovati izgled neke stvari, nego i: postaviti na neko drugo mesto, pomeriti bilo kuda. Prema tome, imamo razloga da u mnogim slučajevima izmene teksta ra čunamo na to da ćemo ipak ono što je suzbijano i poricano — naći negde skriveno, iako izmenjeno i istrgnuto iz konteksta. Samo neće uvek biti lako to saznati. Izopačavajuće tendencije kojima želimo ovlada ti, mora da su već delovale na predanja pre nego što je bilo koje od njih zapisano. Jednu, možda najznačajniju od svih, već smo otkrili. Rekli smo da se postavljanjem u Kadis novog boga Jahvea ukazala potreba da se nešto učini za njegovo uzdi zanje. Može se tačnije reći: čovek ga je morao smestiti, osloboditi za njega mesto, izbrisati tragove ranijih religija. Čini se da je to korenito učinjeno s religijom domaćih plemena; o njoi ništa više ne čujemo. S došljacima se to nije tako lako moglo uraditi; nisu dopustili da im otmu Izlazak iz Egip ta, čoveka Mojsija i običaj obrezivanja. Znači, oni su bili u Egiptu, no ponovo su ga napustili, i od tog trenutka je trebalo da se briše svaki trag egipatskog uticaja. Slučaj čoveka Mojsija je rešen tako što je premešten u Madijam i Kadiš i sjedinjen sa sveštenikom — osnivačem Jahveove religije. Običaj obre zivanja, najkompromitantnija oznaka zavisnosti od Egipta, morao se zadržati; no, nisu izostali ni po kušaji da se taj običaj, uprkos svojoj očiglednosti odvoji od Egipta. Samo kao nameran nesklad s iz47
dajničkim stanjem stvari može se shvatiti zagonet no, nerazumljivo stilizovano mesto u Eksodusu: da se Jahve jednom razgnevio na Mojsija jer je ovaj zanemario običaj obrezivanja i da mu je njegova madijamska žena brzim izvođenjem operacije spasla život! Odmah ćemo saznati za jedno drugo ot kriće kako bismo taj neugodan dokaz učinili bez opasnim. Čovek jedva može da pojavljivanje napora koji neposredno osporavaju da je Jahve bio novi, za Jevreje tuđi bog — označi kao pojavu nove tenden cije; štaviše ona je samo produžetak ranije. U tu svrhu se uključuju legende o narodnim praočevima: Avramu, Isaku i Jakovu. Jahve tvrdi kako je već bio bog tih očeva; naravno, on sam mora priznati da ga nisu obožavali pod tim imenom 38 . On ne do daje pod kojim drugim imenom su ga obožavali. I tu se nalazi povod za odlučujući udarac pro tiv egipatskog porekla običaja obrezivanja: Jahve ga je već od Avrama zahtevao i uspostavio kao znak saveza između sebe i Avramovih potomaka. Među tim, to je bilo naročito neumešno otkriće. Kao beleg koji treba da nekog odvoji od drugih i da mu da prevagu nad drugima — čovek odabire nešto što se ne može zateći kod drugih, a ne nešto što milioni drugih mogu isto pokazati. Izrailjac premešten u Egipat morao bi sve Egipćane priznavati kao braću iz saveza, braću po Jahveu. Činjenica da je običaj obrezivanja bio odomaćen u Egiptu, nije mogla biti nepoznata Izrailjcima koji su stvorili biblijski tekst. Mesto iz Isusa Navina koje navodi Ed. Majer, čak se, ne izazivajući sumnju, slaže s tim; no, upravo bi se ono moralo po svaku cenu poricati. Čovek nema razloga da od religijskih mitskih struktura zahteva da posebno imaju u vidu logičku koherentnost. Inače bi narodno osećanje moglo da protiv ponašanja nekog božanstva opravdano nego38
bivaju
48
Time ograničenja u upotrebi tog novog imena ne razumljivija, nego svakako sumnjivija.
duje, božanstva koje s precima sklapa ugovor uz obostrane obaveze, i koje zatim vekovima ne mari za ljude sve dok mu iznenada ne padne na um da se ponovo pojavi pred potomcima. Još neobičnije deluje ideja da bog sebi odjednom „izabere" narod, proglašava ga svojim a sebe nameće kao boga. Verujem da je to jedini takav slučaj u istoriji ljud skih religija. Inače, bog i narod neraskidivo pripa daju jedno drugom, oni su od samog početka jed no; ponekad se svakako čuje da narod prihvata nekog drugog boga, ali nikad da on traži drugi na rod. Možda se približavamo razumevanju tog je dinstvenog događaja kad pomislimo na odnose iz među Mojsija i jevrejskog naroda. Mojsije se spu stio do Jevreja, učinio ih svojim narodom; oni su bili njegov „izabrani narod" 3 9 . 39 Jahve je nesumnjivo bio bog vulkana. Naravno nisam prvi koji je otkrio istozvučnost imena Jahve s korenom drugog božjeg imena: Jupiter (Jov.). Ime" Johanan koje se sastoji od skraćenice hebrejskog Jahve (na isti. način kao nemačko ime Gothold /Bog je milostiv/ ili punski ekvivalent: Hanibal) postalo je u oblicima Johan, Džon, Žan, Huan najomiljenije ime evropskog hrišćanstva. Kada ga Italijani izgovaraju kao Đovani a zatim i j e d a n dan u nedelji zovu Đovedi, onda ponovo obelodanjuju sličnost koja možda ništa a možda veoma mnogo znači. Tu se otvaraju dalekosežne, ali i vrlo nepouzdane pers pektive. Izgleda da su zemlje oko istočnog basena Medi terana bile u onim mračnim i istorijskom istraživanju jedva dostupnim stolećima pozornica češćih i snažnijih vulkanskih erupcija koje su morale na okolno stanov ništvo ostavljati najsnažniji utisak. Evans pretpostavlja da je i definitivno razaranje Minosove palate u Knososu bilo posledica zemljotresa. Tada je na Kritu, kao verovatno u egejskom svetu uopšte, uvažavan kult Velike maj ke. Uviđanje da ona nije bila kadra da svoj dom zaštiti od napada neke veće sile, možda je doprinelo tome da je ona morala osloboditi mesto nekom muškom božanstvu, a tada je bog vulkana imao prvi pravo da je zameni. Zevs je još uvek „zemljotresac". Gotovo je sigurno da se u onim mračnim vremenima izvršila smena materinskih božanstava muškim bogovima (koji su prvobitno možda bili sinovi?) Posebno je upečatljiva sudbina Atine Palade koja je sigurno bila lokalni oblik materinskog božanstva.
4 Mojsije i monoteizam
49
Uključivanje praotaca služilo je takođe još jed noj nameri. Oni su živeli u Hananu, uspomena na njih bila je vezana za određena mesta te zemlje. Možda su oni sami bili prvobitno hananski junaci ili lokalni bogovi koje su doseljeni Izrailjci prisvo jili za svoju preistoriju. Ako se čovek pozivao na njih, onda je tako reći učvršćivao svoju autohto nost i čuvao se od mržnje koja se vezivala za stra nog osvajača. Bio je to v e s t obrt izjaviti da im je bog Jahve opet dao ono što su jednom njihovi preci posedovali. U kasnijim prilozima biblijskom tekstu sprovodila se namera da se izbegne spominjanje Kadisa. Mesto osnivanja religije postala je konačno sveta gora Sinaj-Horiv. Motiv za to nije jasno vid ljiv; možda čovek nije želeo da se podseća na madijamski uticaj. No, sve kasnije deformacije, naro čito one iz vremena tzv. Svešteničkog kodeksa, slu že drugoj nameri. Više nije trebalo priče o događajima menjati u željenom pravcu, jer se to već odavno zbilo. Nasuprot tome, čovek se trudio da zapovesti i institucije sadašnjosti premesti na zad u ranija vremena, da ih po pravilu utemelji na Mojsijevim zakonima kako bi odatle izveo njihovo pravo na svetost i obaveznost. Ma koliko se na taj način mogla falsifikovati prošlost, taj postupak ne izmiče određenom psihološkom opravdanju. On je održavao činjenicu da je tokom dugih vremena — od Izlaska iz Egipta do fiksacije biblijskog tek sta od strane Jezdre i Nemije proteklo je osam stotina godina — Jahveova religija doživljavala re trogradnu evoluciju koja je išla do slaganja, možda sve do istovetnosti s iskonskom Mojsijevom reli gijom. I to je suštinski rezultat, fatalni sadržaj istorije jevrejske religije. Religijski prevrat je srozava do božanstva-kćerke, lišava njene vlastite majke, a devičanstvo koje j o j je nametnuto, trajno je isključuje iz materinstva.
50
(7) Među svim događajima jevrejske preistorije kojih su se kasniji pesnici, sveštenici i istoričari latili da ih obrade — izdigao se jedan čije su su zbijanje nalagali najneposredniji i najviši ljudski motivi. To je ubistvo velikog vođa i oslobodioca Mojsija koje je Zelin otkrio iz nagoveštaja kod proroka. Njegova hipoteza se ne može nazvati ma štarskom; ona je dovoljno verovatna. Mojsije, po tičući iz Ihnatonove škole, nije se služio nikakvim drugim metodima koji bi se razlikovali od kralje vih; narodu je naredio da prihvati njegovu veru, nametnuo ju je silom40 Možda je Mojsijevo učenje bilo još kruće nego učenje njegovih učitelja; nije mu bilo potrebno da zadrži oslanjanje na boga sunca, a ni škola u Onu nije imala nikakav značaj u očima njegovih tuđinaca. Mojsije je doživeo istu sudbinu kao Ihnaton, sudbinu koja čeka sve prosvećene despote. Njegovi Jevreji su bili isto tako malo kadri kao i Egipćani osamnaeste dinastije da izdrže jednu tako produhovljenu religiju, da u onom što im ona nudi nađu zadovoljenje svojih potreba. U oba slučaja dogodilo se isto: oni kojima je na metnut staratelj i koji su živeli u nemaštini, po digli su se i zbacili teret religije koja im je naturena. Međutim, dok su krotki Egipćani čekali da to učine tek pošto je sudbina uklonila faraonovu sve tu ličnost, divlji Semiti su uzeli sudbinu u svoje ruke i odbacili tiranina41. (Takođe se ne može tvrditi da nas očuvani bi blijski tekst ne priprema za takav Mojsijev kraj. Priča o „Hodu kroz pustinju" — koja može da 40 U onim vremenima jedva da je i bila moguća dru ga vrsta uticanja. 41 Stvarno je vredno pomena koliko se u hiljadama godina dugoj egipatskoj lstoriji malo čuje o nasilnom uklanjanju ili ubijanju nekog faraona. Poređenie, na primer, s asirskom istorijom mora pojačati to divljenje. Na ravno, to može biti posledica toga što je kod Egipćana istorja služila isključivo službenim svrhama.
51
predstavlja istoriju Mojsijeve vladavine — opisuje niz ozbiljnih pobuna protiv njegova autoriteta koje se takođe, po Jahveovoj zapovesti, suzbijaju krva vim kažnjavanjem. Lako se da zamisliti kako je jedan takav ustanak imao drugačiji ishod od onog koji sugeriše tekst. I narodno otpadništvo od nove religije se iznosi u tekstu, naravno kao epizoda. To je istorija o zlatnom teletu u kojoj se veštim obr tom razbijanje ploča sa zakonima, razbijanje koje treba shvatiti simbolično, pripisuje samom Mojsiju („on je pogazio zakon"), i tumači njegovom silnom indignacijom. Došlo je vreme kada je narod zbog Mojsijeva ubistva žalio i pokušao to zaboraviti. Tako je sigur no bilo u vreme ujedinjenja dva dela naroda u Kadisu. Međutim, ako se Eksodus vremenski primakao osnivanju religije u oazi i dopustio da u njemu učestvuje Mojsije namesto nekog drugog, onda se ne samo zadovoljavao zahtev njegovih ljudi nego i uspešno opovrgavala mučna činjenica o prorokovom nasilnom uklanjanju. U stvari, vrlo je neverovatno da bi Mojsije mogao učestvovati u zbivanji ma u Kadisu čak i kada njegov život ne bi bio ra nije okončan. Ovde moramo pokušati da razjasnimo vremen ske odnose tih događaja. Izlazak iz Egipta smo si tuirali u vreme posle gašenja osamnaeste dinastije (1350. godine p. H.). Mora da je usledio tada ili nešto kasnije, jer su egipatski hroničari godine bezvlašća koje su došle posle sloma dinastije, uraču nali u Harmehabov period vladavine; on je okončao bezakonje i vladao do 1315. godine p. n.e Sledeći no i jedini oslonac za hronologiju pružila nam je stela faraona Merneptaha (1225—1215), koja se po nosi pobedom nad Isiraalom (Izrailjem) i zatira njem njegova semena (?). Na žalost, korišćenje tog natpisa je problematično; može da važi kao dokaz da su već tada izrailjska plemena živela u Hananu42. Ed. Majer iz te stele s pravom zaključuje da 42
52
Ed. Meyer, 1. c, str. 222.
Merneptah nije mogao — kao što se ranije rado usvajalo — biti faraon u vreme Eksodusa. Izlazak iz Egipta mora pripadati ranijem vremenu. Pitanje 0 faraonu u vreme Eksodusa izgleda nam izlišnim. Nije postojao nikakav faraon, jer se sve zbilo u periodu interregnuma. No na mogući datum uje dinjenja i prihvatanja religije u Kadisu ne ukazuje ni otkriće Merneptahove stele. Sve ono što s po uzdanošću možemo reći: događaji su se zbili negde između 1350. i 1215. godine pre Hrista. Pretpostav ljamo da se unutar tog stoleća Izlazak iz Egipta može situirati u njegove početke, a događaj u Ka disu nije daleko od njegova kraja. Veći dep vremena hteli bismo da posmatramo kao interval između oba događaja. Naime, protekao je duži period dok su se kod Jevreja koji su se vratili iz Egipta, strasti posle Mojsijeva ubistva stišale, a uticaj Mojsijevih ljudi, Levita, umnogome pojačao, kao što to pret postavlja kompromis u Kadisu. Dve generacije, šezdeset godina, bilo bi za to dovoljno; no, čini se da se i one jedva dotiču. Zaključak dobijen sa Mer neptahove stele izgleda nam preuranjen i pošto uviđamo da se u našoj strukturi jedna hipoteza temelji na drugoj — priznajemo da ova diskusija razotkriva slabu stranu naše konstrukcije. Na ža lost, toliko je nejasno i smršeno sve ono što se po vezuje s nastanjivanjem jevrejskog naroda u Hananu. Možda nam samo ostaje da pretpostavimo da se ime na „izrailjskoj" steli ne odnosi na pleme na čije sudbine s mukom pokušavamo slediti i koja su kasnije obrazovala izrailjski narod. Da li je ipak i ime Habiru (Hebrejac) iz amarnskog perioda pre šlo na taj narod? Bilo kada da se posredstvom usvajanja zajed ničke religije zbilo ujedinjenje plemena u naciju, to je lako moglo postati događaj bez neke važnosti za svetsku istoriju. Novu religiju bi odnela struja događaja, Jahve bi mogao zauzeti svoje mesto u procesiji bivših bogova koju je video pesnik Flober, a od njegova naroda svih dvanaest plemena bi „iščezlo", a ne samo deset koje su Anglosaksonci
53
tako dugo tražili. Bog Jahve kome je madijamski Mojsije priveo novi narod verovatno nije ni u kom pogledu bio nekakvo superiorno biće. Surovi, uskogrudi, lokalni bog, nasilan i krvožedan; obećavao je svojim pristalicama zemlju ,,u kojoj teče mlijeko i med", pozivao ih da njene tadašnje stanovnike istrebe „oštricom mača". Čovek ima razloga da se čudi što se uprkos svim preradama dopustilo da u biblijskim pričama postoji toliko toga kako bi se upoznalo njegovo iskonsko biće. Ćak nije pouzdano da je njegova religija bila stvarni monoteizam, da je ona božanstvima drugih naroda osporavala božju prirodu. Verovatno je bilo dovoljno što je vlastiti bog bio moćniji nego svi strani bogovL Ako je posle sve poprimilo drugačiji tok nego što se moglo pre ma takvim počecima očekivati, onda smo kadri da uzrok tome nađemo u jednoj jedinoj činjenici. Egi patski Mojsije ie jednom delu naroda dao druga čiju, više produhovljenu predstavu boga, ideju jed nog jedinog božanstva koje obuhvata ceo svet, bo žanstva koje nije bilo ništa manje puno ljubavi nego moći, i koje je — nenaklonjeno magiji i vradžbinama — postavljalo ljudima kao najviši cilj život u istini i pravednosti. Jer, ma koliko naše iznoše nje činjenica o etičkoj strani Atonove religije može biti nepotpuno — nije bez značaja podatak da se Ihnaton u svojim napisima redovno prikazivao kao 43 onaj koji „živi u Maatu" (istini i pravednosti) . Na kraju krajeva ništa nije značilo što je narod verovatno posle kratkog vremena odbacio Mojsijevo učenje a njega samog uklonio. Ostala je tradi cija o tome i njen uticaj — doduše tek postepeno kroz stoleća — postigao je ono što je samom Mojsiju bilo uskraćeno. Bog Jahve stekao je nezaslu žen ugled kada se, počev od Kadisa, Mojsijevo delo oslobađanja pripisivao njemu u deo, no zbog tog pri43 Njegove himne ne naglašavaju. samo univerzalnost i jedinstvenost boga, nego i njegovu punu ljubavi brigu za sve stvorove; one pozivaju na radovanje prirodi i uži vanje, u njenoj lepoti. Upor. Breasted, The Dawn of Con science.
54
svajanja imao je teško da ispašta. Senka boga čije mesto je zauzeo, postajala je snažnija nego on; na kraju procesa evolucije iza njegova bića stupilo je na videlo biće zaboravljenog Mojsijevog boga. Niko ne sumnja da je samo ideja tog drugog boga omo gućila da izrailjski narod odoli svim udarcima sud bine i da se održi do naših dana. Kakav su udeo u konačnoj pobedi Mojsijevog boga nad Jahveom imali Leviti — ne može se više odrediti. Oni su se svojevremeno kada se u Kadisu pravio kompromis, u još živom sećanju na gospo dara, zalagali za Mojsija kome su bili pratnja i zemljaci. U stolećima koja su otad usledila, Leviti su se spojili s narodom ili sveštenstvom,a osnovni posao sveštenika bio je da razvijaju i nadgledaju ritual, osim toga da svete napise čuvaju i u skladu sa svojim namislima prerađuju. No, nisu li, narav no, prinošenje žrtvi i svi obredi bili u osnovu samo magija i vradžbine koje je Mojsijevo učenje bezuslovno odbacivalo? Tada je usred naroda ponikao neprekidan niz ljudi koji poreklom nisu bili vezani za Mojsija, no koje je zaokupila velika i moćna tradicija koja je postepeno narastala u tami; ovi ljudi, proroci, bili su ti koji su neumorno objavlji vali Mojsijevo učenje da božanstvo prezire žrtve i obrede, da jedino zahteva verovanje i život u istini i pravednosti (Maat). Napori proroka imali su tra jan uspeh; učenja kojima su obnovili staro verova nje postala su stalan sadržaj jevrejske religije. Za jevrejski narod je dovoljno čast što je bio kadar da očuva takvu tradiciju i stvori ljude koji su bili sposobni da je rašire u narodu, iako je podsticaj za to došao spclja, od velikog tuđinca. 5 tim opisom se ne bih osećao sigurnim, kad se ne bih mogao pozvati na sud drugih stručnih is traživača koji Mojsijev značaj za istoriju jevrejske religije vide u istom svetlu, iako ne priznaju nje govo egipatsko poreklo. Tako, na primer, Zelin kaže: „Prema tome, pravu Mojsijevu religiju, vero vanje u jednog moralnog Boga koga on objavljuje, moramo otada bezuslovno zamišljati kao posed us55
kog kruga ljudi. Nemamo razloga da nužno očeku jemo kako ćemo to verovanje zateći u službenom kultu, religiji sveštenika, verovanju naroda. Od samog početka možemo računati samo s tim da se jednom, čas tu čas tamo, opet pomoli iskra duhov nog plamena koji je Mojsije nekad zapalio, da njegove ideje nisu izumrle nego da su kojegde u tišini delovale na veru i običaje sve dok nisu re cimo, pre ili kasnije, a pod delovanjem naročitih doživljaja ili ličnosti koje je posebno zaokupio njegov duh, opet snažnije izbijale na površinu i uticale na šire narodne mase. S tog stanovišta se od samog početka mora posmatrati is tori ja staroizrailjske religije. Onaj ko bi želeo da prema religiji koju poznajemo na osnovu istorijskih dokumenata iz narodnog života u prvih pet vekova u Hananu — konstruiše recimo mojsijevsku veru, načinio bi najtežu metodološku grešku" 44 A još jasniji je Vole45. On misli da se „Mojsijevo grandiozno delo najpre posve slabo i nedovoljno shvatalo i sprovodilo, sve dok on nije tokom vekova sve više i više prodirao i najzad u velikim prorocima našao isto rodne duhove koji su nastavili delo tog usamlje nika." Time bih dospeo do kraja svog rada koji bi tre balo samo da posluži jedinstvenoj zamisli da se lik egipatskog Mojsija uklopi u kontekst jevrejske istorije. Da bismo naš rezultat izrazili u najsažetijem obliku poznatim dvojstvima te istorije — dve gru pe naroda koje se okupljaju radi obrazovanja na cije, dva carstva na koja se raspada ta nacija, jedno božanstvo a dva imena u izvornim spisima Biblije — dodajemo dva nova: osnivanje dve nove religije, prva potisnuta drugom, a kasnije se ona ipak pobedonosno pojavljuje iza te druge, dva osnivača religije, obojica nazvana istim imenom — Mojsije, i čije ličnosti moramo odvojiti jednu od druge. Sva ta dvojstva su nužne posledice prvih, činjenice da je 44 45
56
Sellin, 1. c, str, 52. Paul Volz, Mose, Tubingen, 1907. str. 64.
jedan deo naroda imao doživljaj koji treba oceniti kao traumatski, doživljaj koji je drugom delu os tao dalek. Sem toga, valjalo bi još mnoge stvari pretresti, razjasniti i utvrditi. Tek tada bi se zapra vo moglo opravdati zanimanje za našu čisto istorijsku naučnu raspravu. U čemu leži istinska pri roda neke tradicije i na čemu počiva njena naročita moć, kako je nemoguće osporavati uticaj nekih ve likih ljudi na svetsku istoriju, kakav zločin čovek čini veličanstvenoj raznolikosti ljudskog života ka da želi da prizna samo motive s osnovom u mate rijalnim potrebama, iz kojih izvora neke — naro čito religijske — ideje crpu svoju moć kojom podjarmljuju kako pojedinca tako i narode — sve to proučavati na posebnom slučaju jevrejske istorije bilo bi primamljiv zadatak. Jedan takav produže tak mog rada nadovezao bi se na izlaganje koje sam pre dvadeset i pet godina pismeno izneo u Totemu i tabuu. No, nemam više u sebi snage da to učinim.
III MOJSIJE, NJEGOV NAROD I MONOTEISTIČKA RELIGIJA
Prvi deo PREDGOVOR
(Pisan pre marta 1938, Beč) Odvažnošću onog koji ima malo ili ništa da izgubi, počinjem da po drugi put kršim dobro ute meljenu odluku, i dvema rasparavama o Mojsiju u Imagu* (Bd. XXIII, Heft 1 und 3) pridodam završni deo koji sam u sebi suzdržavao. Svoju poslednju raspravu sam završio s tvrdnjom kako ne bih našao dovoljno snage za tako nešto; naravno, mislio sam na slabljenje stvaralačkih sposobnosti koje nailazi s dubokom starošću 1 , no imao sam u vidu i jednu drugačiju smetnju. Živimo u naročito čudnom vremenu. Sa čuđe njem konstatujemo da je progres sklopio savez s varvarstvom. U sovjetskoj Rusiji se čovek latio po sla da približno sto miliona ljudi, čvrsto držanih pod jarmom, uzdigne do viših, oblika života. Bio je dovoljno drzak da im uskrati religijski „narko tik", i toliko mudar da im da razumljivu meru seksualne slobode; no, pri tom ih je podvrgao naj* Prve dve rasprave u ovoj knjizi. (Prim. prev.) Ne delim mišljenje svog savremenika Bernarda Soa da bi ljudi nešto pravo činili tek tada kad bi mogli da napune trista godina. Ništa se ne bi postiglo produžava njem ljudskog života, j e r bi se mnogo toga u uslovima života moralo iz temelja izmeniti. 1
58
groznijoj prisili i oduzeo svaku mogućnost slobod nog mišljenja. Sličnim nasiljem se italijanski narod odgaja za red i osećanje dužnosti. Oseća se kao olakšanje od tišteće brige kada se u slučaju nemačkog naroda vidi kako povratak u gotovo preistorijsko varvarstvo može da se zbije i bez priklanjanja bilo kojoj naprednoj ideji. Ipak, stvari su se obli kovale tako da su danas konzervativne demokratije postale čuvari kulturnog napretka i da, što je čud no, upravo institucija katoličke crkve postavlja nasuprpt širenju tih opasnosti po kulturu — moćnu odbranu. Ona koja je dosad bila neumoljivi nepri jatelj slobode mišljenja i napretka u saznavanju istine! Živimo ovde u katoličkoj zemlji pod zaštitom crkve, nesigurni u to koliko će dugo ta zaštita tra jati. No, dokle god ona postoji, ustežemo se, narav no, da Činimo nešto što mora pobuditi neprijatelj stvo crkve. To nije kukavičluk nego opreznost; novi neprijatelj kome ne želimo da služimo opasniji je od starog s kojim smo već navikli da živimo u miru. Psihoanalitičko istraživanje koje negujemo ionako je predmet podozrive pažnje od strane katolicizma. Nećemo tvrditi kako je to neopravdano. Kad nas rad dovede do rezultata koji religiju svodi na neu rozu čovečanstva, a njenu veličanstvenu moć objaš njava na isti način kao neurotičku prisilu kod poje dinih naših pacijenata — onda smo uvereni da na sebe navlačimo najsnažnije negodovanje onih sila koje kod nas vladaju. Ne zato što bismo imali reći nešto što bi bilo novo, nešto što nismo još pre četvrt stoleća dovoljno jasno rekli: no, to je u me đuvremenu gurnuto u zaborav, te zato ne može ostati bez dejstva ako danas te činjenice ponavlja mo i ilustrujemo na primeru koji je tipičan za sva ko osnivanje religije. To bi verovatno dovelo do toga da nam se zabrani bavljenje psihoanalizom. Takvi nasilni metodi suzbijanja nisu ni u kom slu čaju strani crkvi, štaviše ona smatra povredom svo jih isključivih prava kada se njima i drugi koriste. Međutim, psihoanaliza koja je tokom mog dugog
59
života prodrla na sve strane još uvek nema dom koji bi za nju bio upravo vredniji od grada u ko jem se rodila i odrasla. Ne samo da mislim, nego i znam da me je ta druga prepreka, spoljašnja opasnost, nagnala da se uzdržim od objavljivanja poslednjeg dela svoje studije o Mojsiju. Načinio sam još jedan pokušaj da uklonim smetnju time što sam sebi rekao da u osnovu strepnje leži precenjivanje mog ličnog zna čaja. Verovatno da će autoritetima biti svejedno šta ja nameravam da pišem o Mojsiju i izvoru mo noteističkih religija. No, ne osećam se sigurnim u tom sudu. Daleko više mi se čini mogućim da će pa kost i uživanje u senzaciji nadoknaditi ono što mi nedostaje u valjanosti suda mojih savremenika. Znači, ovaj rad neću objavljivati, no to ne treba da me spreči u njegovom pisanju. Pogotovo što sam ga već jednom, pre dve godine, napisao, tako da ga moram samo preraditi i pridodati prethod nim raspravama. U tom slučaju, ovaj ogled može ostati potpuno sačuvan dok jednom ne dođe tre nutak u kome će smeti da se bez opasnosti pojavi, ili dok se nekome ko se izjašnjava za iste zaključ ke i mišljenja, ne bude moglo reći: .Jednom je već postojao neko ko je mislio isto kao i ti."
PREDGOVOR II (Pisan juna 1938, London) Sasvim specifične teškoće koje su me optere ćivale za vreme redakcije ove studije povezane s Mojsijevom ličnošću — unutrašnje nedoumice kao i spoljašnje smetnje — uslovljavaju da ova treća završna rasprava započinje s dva različita predgo vora koji jedan drugom protivreče, čak jedan dru gi ukidaju. Jer su se u kratkom periodu koji raz dvaja ta dva predgovora životne prilike pisca te meljno izmenile. Dok sam pisao prvi uvod, živeo sam pod okriljem katoličke crkve i strepeo da bih svojom publikacijom tu zaštitu izgubio i u Austriji izazvao zabranu rada za pristalice i učenike psiho analize. A zatim je iznenada došla nemačka inva zija; katolicizam se, govoreći biblijskim recima, po kazao kao „lelujava trska". Uveren da ću tada ne samo zbog svog načina mišljenja nego i zbog svoje „rase" biti proganjan, napustio sam s mnogim pri jateljima grad koji mi je od ranog detinjstva pa tokom sedamdeset i osam godina bio dom. U lepoj, slobodnoj, širokogrudoj Engleskoj na išao sam na krajnje prijateljski prijem. Sada ovde živim, rado sam viđen gost, odahnuo sam što je s mene uklonjen onaj pritisak, i što opet smem go voriti, pisati — gotovo bih rekao: misliti onako kako želim ili moram. Usuđujem se da poslednji deo svog rada iznesem pred javnost. Više nema bilo kakvih spoljašnjih smetnji ili barem ne takvih pred kojima čovek ima razloga za strepnju. Za svega nekoliko nedelja svog boravka 61
ovde dobio sam bezbroj pozdrava od prijatelja koji su se radovali mom prisustvu; dobio sam ih i od nepoznanika, čak lica nezainteresovanih za celu stvar, koja su jedino poželela da izraze svoje za dovoljstvo što sam ovde našao slobodu i sigurnost. A uz to pristizala su, za jednog stranca često izne nađujuća, pisma drugačije prirode koja su se sta rala za spas moje duše, pokazivala Hristov put i želela da mi razjasne budućnost Izrailja. Ti dobri ljudi koji su tako pisali, nisu mogli da znaju mnogo o meni; no, očekujem da ću, kada ovaj rad o Moj siju preko prevoda postane poznat mojim novim sunarodnicima — kod jednog broja onih koji su mi pisali a i kod drugih prilično izgu biti simpatije koje mi sada izražavaju. U unutrašnjim teškoćama politički preokret i promena mesta prebivanja nisu bili kadri da bilo šta izmene. Kao i ranije osećam se nesigurnim s obzirom na svoj vlastiti rad, primećujem da nedo staje svest o jedinstvu i sapripadnosti koji treba da postoje između autora i njegova dela; nesigurnim ne zato, recimo, što. mi navodno nedostaje ubeđenost u tačnost rezultata — nju sam već stekao pre četvrt stoleća kad sam napisao delo o Totemu i tabuu (1912), i otada se samo pojačala. Od tog trenutka nisam više sumnjao da se jedino na osno vu obrasca neurotičkih simptoma jedinke — simp toma koje podrobno poznajemo — religijski feno meni mogu razumeti kao vraćanje zaboravljenih, značajnih procesa u preistoriji ljudske porodice, da upravo tom izvoru treba da zahvale za svoj pri silni karakter i da, znači, usled svog udela u istorijskoj istini deluju na ljude. Moja nesigurnost se pojavljuje tek onda kada se upitam da li mi je po šlo za rukom da te stavove dokažem na primeru koji sam ovde izabrao: na jevrejskom monoteizmu. Mom kritičkom čulu se taj rad koji polazi od čoveka Moj si ja čini kao igračica koja balansira na vrhu stopala. Ako se ne bih mogao osloniti na ana litičko tumačenje mita o napuštanju i, polazeći odatle, posegnuti za Zelinovom pretpostavkom o 62
Mojsijevom kraju, onda bi celina morala ostati ne napisana. Ipak latimo se neugodna posla. Započeću time što ću rezimirati rezultate svoje dru ge čisto istorijske studije o Mojsiju. Ti rezultati se neće odvrgavati ponovnoj kritici, jer čine prepostavku psiho loških objašnjavanja koja od njih polaze i koja se na njih neprestano vraćaju.
p
A ISTORIJSKA HIPOTEZA Znači, istorijska pozadina događaja koji su za okupili naše zanimanje — jeste sledeća: osvajanji ma osamnaeste dinastije Egipat je postao svetsko carstvo. Novi imperijalizam se odražavao u razvoju religijskih predstava, ako ne kod čitavog naroda a ono ipak kod njegovog vladajućeg i duhovno po kretljivog duhovnog sloja. Pod uticaj sveštenika boga sunca u Onu (Heliopolisu), možda pojačan podsticajima iz Azije, pojavljuje se ideja univerzal nog boga Atona koji više nije ograničen na jednu zemlju i jedan narod. S mladim Amenhotepom IV na presto dolazi faraon koga razvoj te ideje zaokup lja više nego išta drugo. On Atonovu religiju pro glašava državnom, zahvaljujući njemu univerzalni bog postaje jedini bog; sve ono što se priča o dru gim bogovima jeste prevara i laž. Veličanstvenom neumoljivošću on odoleva iskušenjima magijskog mišljenja i odbacuje posebno Egipćaninu tako dra gu iluziju života posle smrti. U zapanjujućem naslu ćivan ju poznijeg naučnog uvida, faraon u energiji sunčevog zračenja otkriva izvor čitavog života na zemlji i slavi je kao simbol moći svog boga. On se ponosio svojom radošću u stvaranju i životom u Maatu (istini i pravednosti). To je prvi i možda najčistiji slučaj monoteistič ke religije u ljudskoj istoriji; dublji uvid u isto rijske i psihološke uslove njegovog nastanka bio bi 63
od neprocenjive vrednosti. No, vodilo se računa o tome da do nas ne bi doprlo isuviše mnogo svedočanstava o Atonovoj religiji. Već za vladavine sla bih Ihnatonovih naslednika srušilo se sve što je on stvorio. Osveta sveštenstva koje je tlačio, besnela je sada protiv njegove uspomene. Atonova religija je bila ukinuta, rezidencija faraona koji je žigosan kao bezbožnik — razorena i poharana. Oko 1350. godine pre Hrista ugasila se osamnaesta dinastija; posle nekog perioda bezvlašća vojskovođa Haremhab koji je vladao do 1315. godine p. n. e., usposta vio je ponovo red. Ihnatonova reforma je izgledala kao epizoda koja je namenjena zaboravu. Do ovog trenutka ono što je istorijski utvrđeno; a sada započinje naš hipotetički nastavak. Među ličnostima koje su bile bliske Ihnatonu nalazio se čovek koji se, kao i mnogi drugi u to vreme, zvao Totmes 2 ; ime nije od velike važnosti, samo što je njegova druga komponenta morala biti — mose. On je bio na visokom položaju, ubeđeni pristalica Atonove religije; no, nasuprot sanjalačkom kralju, bio je energičan i strastven. Ihnatonova smrt i uki danje njegove religije značili su za tog čoveka kraj svih njegovih očekivanja. Samo kao prognanik ili otpadnik mogao je ostati da živi u Egiptu. Možda je kao namesnik granične provincije došao u dodir s nekim semitskim plemenom koje se u nju doselilo nekoliko generacija ranije. Pritisnut svojim razoča ranjem i usamljenošću, on se okrenuo tim stranci ma i kod njih potražio nadoknadu za svoje gubitke. Izabrao ih je za svoj narod, pokušao da na njima ostvari svoje ideale. Pošto je, praćen svojim sledbenicima, skupa s tim narodom napustio Egipat, on ga je znakom obrezivanja učinio svetim, dao mu zakone, uveo ga u učenje Atonove religije koju su Egipćani upravo odbacili. Možda su propisi koje je taj čovek Mojsije dao Jevrejima bili još krući 1
Tako se, na primer, zvao vajar čija je nađena u Tel-el-Amarni.
64
radionica
od onih njegovog gospodara i učitelja Ihnatona; možda je takođe napustio priklanjanje onskom b o gu sunca kojeg se Ihnaton još čvrsto držao. Moramo period interegnuma posle 1350. godine p.n.e. odrediti kao vreme Izlaska iz Egipta. Vremen ski intervali koji su sledili sve do izvršenja zauzi manja hananske zemlje — posebno su nedokučivi. Savremeno istorijsko istraživanje bilo je kadro da iz mraka koji je tu biblijska priča ostavila ili, štaviše, i sama stvprila — izvuče dve činjenice. Prva od njih koju je otkrio E. Zelin, jeste da su se Jevreji koji su čak i po navodima Biblije prema svom zakonodavcu i vođu bili tvrdoglavi i samovoljni — jednog dana pobunili protiv njega, ubili ga, a Atonovu religiju koja im je bila naturena, odbacili kao što su to ranije učinili Egipćani. Druga koju je po kazao Ed. Majer jeste da su se Jevreji koji su se vratili iz Egipta kasnije ujedinili s drugim, njima blisko srodnim plemenima u regionu između Pales tine, Sinajskog poluostrva i Arabije, i da su tu u mestu izdašnom vodom po imenu Kadiš pod uticajem arabijskih Madijamaca prihvatili novu religiju, obožavanje boga vulkana Jahvea. Ubrzo potom su bili spremni da kao osvajači prodru u Hanan. Vremenski ta dva događaja jednog prema dru gom i prema Izlasku iz Egipta prilično su neizvesni. Najbliži istorijski podatak pruža nam stela faraona Merneptaha (koji je vladao do 1215. pre Hrista) koja u izveštaju o ratnom pohodu u Siriji i Palestini među pobeđenima navodi ime „Izrailj". Ako se da tum te stele uzme kao terminus and quem, onda za čitav tok događaja koji su usledili posle Eksodusa ostaje oko stotinak godina (posle 1350. pa do pred 1215). Međutim, moguće je da se ime Izrailj još ne odnosi na plemena čije sudbine pratimo i d a , u stvari, na raspolaganju imamo duži interval. N a seljavanje u Hanan plemena od kojih je k a s n i j e nastao jevrejski narod sigurno nije bilo o s v a j a n j e koje je brzo svršeno, nego proces koji se o d v i j a o na mahove i trajao duži period. Ako se o s l o b o d i m o ograničenja koje nam nameće M e r n e p t a h o v a s t e l a , 5 Mojsije i monoteizam
65
onda možemo utoliko lakše jedno pokolenje3 (tri deset godina) posmatrati kao Mojsijev period i do pustiti da barem dva pokolenja — no, verovatno više — prođu do vremena ujedinjenja u Kadisu4; jedino interval između Kadisa i polaska u Hanan treba da bude kratak; jevrejska tradicija je, kao što je pokazano u prethodnoj raspravi, imala do bre razloge da interval između Izlaska i osnivanja religije u Kadisu skrati. Obrnut slučaj bio bi u in teresu našeg prikaza. No, sve to je još istorija, pokušaj da se popu ne praznine u našem poznavanju istorije i delimično ponavljanje moje druge rasprave u Imagu. Naša znatiželja sledi sudbine Mojsija i njegovih učenja koja je pobuna Jevreja samo na izgled odstranila. Iz priče Jahveista koja je napisana oko 1000. godi ne pre Hrista i koja se sigurno oslanjala na ranije zapise — saznali smo da je s ujedinjenjem i osni vanjem religije u Kadisu bio povezan kompromis u kojem se obe strane mogu još dobro razlikovati. Jednom partneru stalo je samo do toga da bogu Jahveu ospori karakter novog i stranog i da što snažnije istakne svoje pravo na odanost naroda; drugi nije želeo da njemu draga sećanja na oslobo đenje iz Egipta i veličanstveni lik vođa Mojsija na pusti, a takođe mu je pošlo za rukom da kao činje nicu tako i čoveka smesti u novo predstavljanje preistorije, da očuva barem spoljašnji znak Mojsijeve religije — obrezivanje i možda ostvari izvesna ogra ničenja u upotrebi novog božjeg imena. Rekli smo da su predstavnici tih zahteva bili potomci Mojsijevih pristalica, Levita, potomci koje je samo ne koliko pokolenja delilo od njegovih savremenika i sunarodnika i koji su živim sećanjem još bili ve zani za uspomenu na njega. Poetski ulepšani pri kazi koje pripisujemo Jahveistu i njegovom kasni3 To bi odgovaralo četrdesetogodišnjem lutanju pu stinjom o kojem govori biblijski tekst. 4 Znači, imali bismo 1350 (ili 1340) — 1320 (ili 1310) za Mojsijev period; 1260., ili po svoj prilici kasnije, za Kadiš; Merneptahova stela pre 1215. godine p. n. e.
66
jem konkurentu, Elohistu, bili su nadgrobni spo menici pod kojima je trebalo da istinske priče o onim ranim stvarima: prirodi Mojsijeve religije i nasilnom uklanjanju tog velikog čoveka, izmakavši znanju kasnijih generacija — gotovo nađu svoj večiti mir. Ako smo tačno razrešili slučaj, onda takođe u njemu nema ničeg zagonetnog; no, on bi sva kako mogao značiti konačan kraj Mojsijeve epizo de u istoriji jevrejskog naroda. Ipak je neobično što se tako nije dogodilo, što je trebalo da najsnažnije posledice onog narodnog doživljaja tek kasnije izađu na videlo, da postepe no tokom mnogih stoleća prodiru u stvarnost. Nije verovatno da se Jahve po karakteru mnogo razliko vao od bogova naroda i plemena koji su unaokolo živeli; istina, on se s njima rvao kao što se samo narodi među sobom sukobljavaju, no čovek ima razloga da pretpostavi kako je nekom Jahveovom obožavaocu iz tih vremena isto tako malo padalo na um da poriče postojanje bogova Hanana, Moava, Amalika itd., kao i negiranje postojanja naroda koji su u njih verovali. Monoteistička ideja koja je zasvetlela s Ihnatonom, ponovo je bila obavijena tamom i trebalo je još dugo da u njoj ostane. Nalazi na ostrvu Elefantini, neposredno ispred Prvog katarakta na Nilu, dali su iznenađujuću informaciju kako je na nje mu već stolećima postojala jevrejska vojna kolonija u čijem su se hramu pored glavnog boga Jahua po štovala i dva ženska božanstva, jedno od njih na zvano Anat-Jahu. Doduše, ti Jevreji su bili odsečeni od zavičaja te nisu učestvovali u njegovom re ligijskom razvoju; persijska carska vlada (peto stoleće pre Hrista) upoznala ih je s novim pravili ma kulta koje je objavio Jerusalim 5 . Vraćajući se starijim vremenima, smemo reći kako bog Jahve sigurno nije imao nikakve sličnosti s Mojsijevim bogom. Aton je bio pacifist kao i njegov predstav nik na zemlji, zapravo kao njegov prototip — fa5
Auerbach, Wüste und Gelobtes Land, Bd. I I , 1936
67
raon Ihnaton koji je mirno posmatrao kako se ras pada svetsko carstvo koje su stekli njegovi preci, Nema sumnje da je Jahve više odgovarao narodu ' koji se spremao na nasilno zauzimanje nove domo vine. A sve ono što je na Mojsijevom bogu bilo do stojno divljenja sasvim je umaklo razumevanju primitivne mase. Već sam rekao — i pri tom se rado pozivao na saglasnost s drugim autorima — kako je osnovna Činjenica jevrejskog religijskog razvoja bila što je bog Jahve tokom vremena gubio svoj vlastiti karak ter i sve više bivao sličan Mojsijevom starom bogu — Atonu. Istina, ostale su razlike i čovek bi bio sklon da im na prvi pogled prida veliku važnost; no, one se mogu lako razjasniti. Aton je započeo da vlada u Egiptu u jedno srećno vreme u kojem je integritet carstva izgledao nenarušen. Čak kada se carstvo i počelo ljuljati, njegovi obožavaoci su bili kadri da se ne osvrću na tu nesreću te su na stavili da veličaju ono što je on stvorio i da u tome uživaju. Sudbina je jevrejskom narodu donela niz teš kih ispita i bolnih iskustava; njihov bog je postao neumoljiv i strog, kao uvijen u maglu. Zadržao je karakter univerzalnog boga koji vlada nad svim zemljama i narodima; no, činjenica što je njegov kult od Egipćana prešao na Jevreje, našla je svoj izraz u dodatnom verovanju da su Jevreji njegov izabrani narod čije bi posebne obaveze na kraju naišle i na posebnu nagradu. Možda narodu nije bilo tako lako da verovanje u preimućstvo koje mu je dao njegov svemoćni bog uskladi' s nemilim isku stvima svoje nesrećne sudbine. No čovek se nije dao zavesti; pojačao je svoje vlastito osećanje krivice kako bi u sebi ugušio sumnju u Boga i možda, na kraju, ukazao na „nedokučivu odluku proviđenja", kako to još danas čine pobožnjaci. Ako je čovek i hteo da se čudi tome što je Bog dopuštao da naila ze uvek novi tirani — Asirci, Vavilonci, Persijanci — koji su ga tlačili i zlostavljah, ipak je prepoznao 68
njegovu moć u tome što su svi ti neprijatelji i sami opet bili pobeđeni a njihova carstva rasturena. U tri je bitne tačke kasniji jevrejski bog po stao sličan starom Mojsijevom. Prva i odlučujuća jeste što se on stvarno priznavao kao jedini bog; kraj njega se nije mogao zamisliti nijedan drugi. Čitav narod je ozbiljno prihvatio Ihnatonov monoteizam, čak se toliko vezao za tu ideju da je ona postala osnovni sadržaj njegovog duhovnog života te nije pokazivao bilo kakvo zanimanje za nešto drugo. Narod i sveštenstvo što je u njemu vladalo — slagali su se u toj tački; međutim, dok su sveštenici iscrpljivali svoju delatnost u izgradnji ce remonijala za božju službu, došli su u sukob sa snažnim strujanjima u narodu koja su težila da ožive dva druga Mojsijeva učenja o njegovom bo gu. Glasovi proroka su bili neumorni u objavljiva nju kako Bog prezire ceremonijal i prinošenje žr tava i zahteva da čovek veruje u njega i živi u istini i pravednosti. I kada su proroci slavili jednostav nost i svetost života u pustinji, onda su sigurno bili pod uticajem mojsijevskog ideala. Vreme je da se postavi pitanje da li je uopšte neophodno prizivati Mojsijev uticaj kao uzrok ko načnog oblikovanja jevrejske predstave Boga, nije li dovoljno prihvatanje spontanog razvoja ka višoj duhovnosti za vreme kulturnog života koji se pro teže stolećima. O tom mogućem objašnjenju koje bi okončalo čitavo naše nagađanje — mogu se reći dve stvari. Prvo, da ono ništa ne razjašnjava. Slični uslovi kod nesumnjivo najviše obdarenog grčkog naroda nisu doveli do monoteizma, nego do raspa danja njegove politeističke religije i početka filo zofskog mišljenja. Koliko smo kadri da razumemo, monoteizam je u Egiptu ponikao kao uzgredni pro dukt imperijalizma; Bog je bio odraz faraona koji neograničeno vlada velikim svetskim carstvom. Kod Jevreja su političke prilike za razvoj od Ideje ekskluzivnog narodnog boga do ideje u n i v e r z a l n o g
69
svetskog vladaoca — bile krajnje nepovoljne; i ot kud potiče drskost te vrlo male i nemoćne nacije da sebe proglašava omiljenim detetom velikog Go spoda? Pitanje o nastanku monoteizma kod Jevreja ostalo bi tako nerešeno, ili bi se čovek zadovoljio svakidašnjim odgovorom kako je to upravo izraz religijskog genija ovog naroda. Kao što je poznato, genij je neshvatljiv i neodgovoran te ga zato s više razloga ne treba prizivati za objašnjenje sve dok nije zakazalo svako drugo rešenje 6 . Uz to, čovek nailazi na činjenicu da nam jevrejski zapisi i sama istorija pokazuju put time što, ovog puta ne protivrečeći sebi samim — s najvećom odlučnošću tvrde da je ideju jednog jedinog boga u narod doneo Mojsije. Ako postoji nekakav pri govor verodostojnosti te tvrdnje, onda je to zamerka da sveštenička revizija biblijskog teksta koji je pred nama očito premnogo toga svodi na Mojsija. Institucije kao što su obredni propisi koji očigled no pripadaju kasnijim vremenima, objavljuju se kao mojsijevske zapovesti s jasnom namerom da im se obezbedi autoritet. To je za nas sigurno raz log da posumnjamo, no nedovoljan za bilo kakvo odbacivanje. Jer je jasan dublji motiv takvog preterivanja. Sveštenici u svom prikazu žele da izme đu svoje sadašnjosti i zabitog MojsijevOg perioda uspostave kontinuitet; taj prikaz želi da negira upravo ono što smo označili kao najuočljiviju či njenicu istorije jevrejske religije, a to je: da izme đu Mojsijevog predavanja zakona i poznije jevrej ske religije zjapi praznina koju je u prvi mah po punjavao Jahveov kult i koja 'tek kasnije lagano biva popunjavana. Sveštenički prikaz svim sredstvi ma osporava taj tok događaja, mada je njegova istorijska tačnost van svake sumnje pošto su pri zasebnom obrađivanju koje je pretrpeo biblijski tekst ostali obilni podaci koji ga potvrđuju. Tu je sveštenička prerada pokušala nešto slično kao ona 6 Isto razmatranje važi i za neobičan slučaj Viljema Šekspira iz Stratforda.
70
deformišuća tendencija koja je novog boga Jahvea učinila bogom otaca. Ako vodimo računa o tom mo tivu Svešteničkog kodeksa, onda nam je teško da ne poverujemo u tvrdnju kako je stvarno sam Mojsije svojim Jevrejima dao monoteističku ideju. Naša saglasnost bi trebalo da nam bude utoliko lakša pošto možemo reći odakle je ta ideja došla do Mojsija, što sigurno jevrejski sveštenici nisu više znali. Ovde bLneko mogao zapitati: šta dobij amo ako jevrejski monoteizam izvodimo iz egipatskog? Time se problem samo potiskuje donekle u pozadinu; zato i ne znamo ništa više o genezi monoteističke ideje. Odgovor glasi: to nije pitanje dobiti nego istraživanja. I možda ćemo pri tom nešto naučiti ako otkrijemo stvarni tok događaja.
B PERIOD LATENCIJE I TRADICIJA Znači, opredeljujemo se za verovanje da su ideja o jednom jedinom bogu kao i odbacivanje ma gijskih obreda i naglašavanje etičkog zahteva u ime tog boga — stvarno bili mojsijevska učenja koja u prvi mah nisu naišla na odziv, no po isteku dugog intervala stupila su na snagu i najzad bivaju trajno utemeljena. Kako čovek treba da objasni takvo okasnelo dejstvo i gde se sreću slični fenomeni? Odmah nam pada na pamet kako se oni mogu — ne retko — zateći na vrlo različitim područjima i kako se verovatno ostvaruju na različit način koji je više ili manje lako razumljiv. Izaberimo na primer, sudbinu jedne nove naučne teorije kakva je Darvinovo učenje o evoluciji. Ono najpre nailazi na ogorčeno odbacivanje, decenijama se žučno ospora va; no nije prošlo više od jedne generacije d o t r e nutka kada biva priznata kao veliki korak ka i s t i n i . Sam Darvin dostiže još slavu nekakvog g r o b a ili kenotafa u Vestminsterskoj opatiji. Takav slučaj
71
nam dopušta da malo odgonetamo. Nova istina je pobudila afektivne otpore; ovi nalaze izraz u argu-' mentima uz čiju je pomoć čovek kadar da ospori dokaze koji idu u prilog neugodnog učenja. Borba mišljenja traje izvesno vreme; od samog početka postoje pristalice i protivnici; broj kao i važnost onih prvih uvek rastu sve dok na kraju ne prevag nu; za čitavo vreme borbe ni u jednom trenutku se ne zaboravlja o čemu je reč. Jedva da se iščuđavamo što je čitav tok događaja iziskivao duže vreme; verovatno da dovoljno ne uvažavamo to što imamo posla s jednim fenomenom psihologije mase. Ne postoji nikakva poteškoća da se tom feno menu nađe potpuno odgovarajuća analogija u du ševnom životu pojedinca. Takav bi slučaj bio da neko doživljava kao novo nešto što treba da na osnovu izvesnih dokaza prizna kao istinu a što, me đutim, protivreči nekim njegovim željama i vređa neka uverenja koja su du dragocena. Tada će on oklevati, tražiti razloge uz čiju pomoć može posum njati u to novo i, na trenutak, će se sam sa sobom boriti dok sebi ne prizna: „Ipak je to tako, iako mi nije lako da prihvatim, iako mi je mučno što u to moram verovati." Iz toga jedino vidimo da je utro šeno vreme dok razumski rad ega nije prevladao prigovore koji se održavaju snažnim efektivnim in vesticijama. Sličnost između tog slučaja i onog oko čijeg se razumevanja mučimo — nije mnogo velika. Naredni primer kome se posvećujemo ima na izgled još manje tog zajedničkog s našim proble mom. Događa se da čovek prividnq neozleđen na pusti mesto na kome je doživeo užasnu nesreću, na primer sudar vozova. Međutim, tokom narednih nedelja on pokazuje niz teških psihičkih i motoričkih simptoma koji se mogu izvesti jedino iz njegovog šoka, onog potresa ili nečeg drugog što je tada delovalo. Sad on poseduje „traumatsku neurozu". To je jedna potpuno nerazumljiva, znači, i nova činje nica. Vreme koje je proteklo između nesreće i pr vog pojavljivanja simptoma naziva se „inkubacionim periodom", izrazom koji u sebi sadrži jasnu
72
aluziju na patologiju infektivnih bolesti. Naknadno nam mora pasti u oči da ipak uprkos fundamental noj različitosti- između oba slučaja — problema traumatske neuroze i problema jevrejskog monoteizma — postoji podudaranje u jednoj tački. Na ime, u karakteristici koja bi se mogla nazvati latencijom. Prema našoj potkrepljenoj hipotezi, u istoriji jevrejske religije postoji jedan dug period posle otpadništva od Mojsijeve religije u kome ne ma ni traga od monoteističke ideje, prezrivog na puštanja obreda ili prenaglašavanja etike. Tako se pripremamo na mogućnost da ćemo rešenje našeg problema morati da potražimo u jednoj specifično psihološkoj situaciji. Već smo u nekoliko mahova opisali šta se do godilo i Kadisu kada su oba dela od kojih je kasni je oformljen jevrejski narod zajedno pristupila usvajanju nove religije. Među onima koji su bili u Egiptu sećanja na Eksodus i Mojsijev lik bila su još tako snažna i živa da su iziskivala uključivanje u nekakvu priču o drevnoj prošlosti. To su možda bili unuci onih ljudi koji su poznavali samog Mojsija, a neki od njih su se još osećali kao Egipćani i nosili egipatska imena. No, oni su imali dobre motive da potiskuju sećanje na sudbinu koja je za desila njihovog vođa i zakonodavca. Za ostale je odlučujuća bila namera da novog boga obožavaju i osporavaju njegovo tuđinstvo. Oba dela naroda su imala istu korist u negiranju činjenice da je kod njih postojala neka ranija religija i u negiranju pri rode njenog sadržaja. Tako je ostvaren onaj prvi kompromis koji je verovatno ubrzo bio i zabeležen; ljudi koji su došli iz Egipta doneli su sa sobom pismo i želju da beleže istorijske događaje; no, tre balo je još mnogo vremena dok istoričari nisu shvatili da su obavezni na neumoljivu istinitost. U prvi mah nisu smatrali da je stvar savesti što svoje priče oblikuju prema postojećim potrebama i ten dencijama, kao da još nisu stekli pojam o krivo-
73
tvorenju. Usled tih okolnosti mogla se razviti su protnost između zapisa i usmenog prenošenja istog materijala — tradicije. Ono što je u zapisu bilo ispušteno ili izmenjeno, u tradiciji je moglo ostati neokrnjeno. Tradicija je bila dopuna i u isti mah protivrečnost zabeleženom opisu. Ona je bila manje podvrgnuta uticaju izopačavajućih tendencija, mo žda u nekim pojedinostima potpuno oslobođena od njega i zato je mogla biti istinitija nego pisano fik sirana priča. Međutim, njena pouzdanost trpela je od toga što je bila nepostojanija i neodređenija nego napis, što je bila izložena raznolikim promenama i izobličavanjima kada je usmenim saopštavanjem prenošena s kolena na koleno. Takva tra dicija je mogla da ima različite sudbine. Najpre bi trebalo da očekujemo kako je napis ubija, kako nije kadra da se pokraj njega potvrdi, kako sve više postaje nalik na senku i najzad pada u zabo rav. No, i druge sudbine su moguće; jedna od njih jeste da sama tradicija završava u nekakvom pisa nom fiksiranju, a o drugim sudbinama imaćemo da raspravljamo u daljem toku izlaganja. Za fenomen latencije u istoriji jevrejske reli gije, koji nas zaokuplja, nudi se objašnjenje kako se, u stvari, činjenice i sadržaji koje su zvanični istoričari tako reći namerno poricali, nisu nikad izgubili. Informacija o njima je i dalje živela u predanjima koja su se održala u narodu. Prema Zelinovom uveravanju čak je i o Mojsijevom kraju po stojalo predanje koje je otvoreno protivrečilo zvaničnoj verziji i daleko se više primaklo istini. Ima mo razloga da pretpostavimo kako je isto važilo i za druge stvari koje su tobože istovremeno s Mojsijem prestale postojati, za neke sadržaje moj sije vske religije koji su za većinu prorokovih savremenika bili neprihvatljivi. Međutim, neobična činjenica koju tu srećemo jeste da su ta predanja umesto da vremenom slabe, tokom stoleća bivala sve moćnija, te su se ugurala
74
u kasnije obrade službenog izveštaja i najzad se pokazala dovoljno snažnim da bi odlučujuće uticala na mišljenje i delanje naroda. Uslovi koji su omogućili taj ishod doduše izmiču zasad našem znanju. Ta činjenica je tako neobična da osećamo kako s pravom na njoj ponovo zadržavamo našu pažnju. U njoj je sadržan naš problem. Jevrejski narod je napustio Atonovu religiju koju mu je doneo Mojsije, i usvojio kult drugog boga koji se malo razli kovao od Valima susednih naroda. Svim naporima poznijih tendencija nije pošlo za rukom da prekriju tu ponižavajuću činjenicu. No, Mojsijeva religija nije nestala, ne ostavljajući za sobom nikakva tra ga; očuvala se neka vrsta sećanja na nju, možda mračno i izopačeno predanje. I to predanje je bilo ono što je produžilo da iz pozadine deluje, što je postepeno sve više i više sticalo moć nad ljudskim duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea preobrati u Mojsijeva boga i ponovo oživi Mojsijevu religiju koja je pre mnogo vekova bila uspostavljena a za tim napuštena. Nismo kadri da shvatimo kako je neko zaboravljeno predanje trebalo da tako snažno deluje na mentalni život naroda. Tu se nalazimo na području psihologije mase na kojem se ne osećamo kao kod kuće. Pogledom tražimo analogije iako u drugim oblastima, tražimo činjenice koje su barem slične prirode. Mislim da se takve mogu naći. U vreme kada se kod Jevreja pripremao po vratak Mojsijeve religije, Grci su posedovali prekomerno bogatu riznicu plemenskih legendi i mitova o junacima. Verujem da su oba Homerova epa nastala u devetom ili osmom stoleću pre Hrista i da su svoj materijal uzeli iz tog kruga legendi. S našim današnjim psihološkim uvidima čovek bi mogao mnogo pre Slimana i Evansa zapitati: oda kle su Grci uzeli sav legendni materijal koji su Ho mer i veliki dramatičari pretočili u svoja majstor ska dela? Odgovor bi morao glasiti: taj narod je verovatno u svojoj preistoriji doživeo period spoljašnjeg sjaja i kulturnog procvata, period koji je
f
75
nestao u istorijskoj katastrofi i o kojem se u tim legendama očuvalo nekakvo mračno predanje. Savremeno arheološko istraživanje je sada potvrdilo tu pretpostavku koja bi u ono vreme bila isuviše smela. Ono je otkrilo svedočanstvo o veličanstvenoj kritsko-mikenskoj kulturi koja je sa grčkog tla ne stala verovatno već pre 1250. godine pre Hrista. Kod grčkih istoričara iz kasnijeg perioda jedva da se nalazi nekakvo ukazivanje na tu kulturu. U naj boljem slučaju napomena da je postojalo vreme kada su Krićani imali prevlast na moru, zatim ime kralja Minosa i njegove palate — lavirinta. To je sve; od nje nije ostalo ništa drugo do predanja ko jih su se latili pesnici. Narodni epovi i drugih naroda — Nemaca, In dijaca, Finaca — postali su poznati. Posao je knji ževnih istoričara da istraže da li možemo pretpo staviti da za njihov nastanak važe isti uslovi kao u slučaju Grka. Verujem da će istraživanje doneti pozitivan rezultat. Uslov koji mi saznajemo — je ste: postoji- jedan period preistorije koji je nepo sredno posle svog kraja morao izgledati bogat sa držajima, značajan i veličanstven, verovatno uvek junački; no, on leži tako duboko u prošlosti, pripa da tako zabitim vremenima da samo mračno i nedovršeno predanje upoznaje kasnija pokolenja s tim periodom. Čovek se čudio tome što je ep kao umetnička vrsta kasnije nestao. Možda objašnjenje leži u činjenici da više ne postoje uslovi za njegovo nastajanje. Stari materijal je bio iscrpan, a za sve kasnije događaje istorija je stupila na mesto pre danja. Najveća junačka delà naših dana nisu bila kadra da inspirišu ep, i već je Aleksandar Veliki imao pravo da požali što neće naći nikakvog Ho mera. Davno prošla vremena imaju veliku, često za gonetnu privlačnost za ljudsku maštu. Kad su ljudi nezadovoljni svojom sadašnjošću — a to su dovolj no često, okreću se unazad, u prošlost, i nadaju se kako će tog časa biti kadri da na delu opravdaju
76
svoj ugasli san o zlatnom dobu7. Verovatno da su još uvek opčinjeni svojim detinjstvom koje pristrasnim sećanjem biva prikazano kao doba nenarušenog blaženstva. Ako o prošlosti postoje još samo nepotpuna i rasplinuta sećanja koja nazivamo predanje, onda je to za umetnika poseban podstrek, jer u tom slučaju može slobodno i prema prohtevima svoje mašte popunjavati praznine u sećanju, a sliku vremena koju želi da reprodukuje — ob likovati u skladu sa svojim namislima. Gotovo bi čovek mogao reći: ukoliko je predanje bivalo neodređenije utoliko je ono za pesnika postajalo upo trebljive. Znači, nema potrebe da se čudimo zna čenju tradicije za poeziju, a analogija'sa uslovljenošću epa pobudiće našu veću naklonost prema čudnoj hipotezi da je mojsijevska tradicija bila ta koja je, za Jevreje, kult Jahvea izmenila u smislu stare Mojsijeve religije. No, oba slučaja su u dru gom pogledu još isuviše različita. S jedne strane, rezultat je pesma, a s druge — religija; za ovu poslednju smo pretpostavili da se na podstrek predanja reprodukuje s vernošću za koju naravno slu čaj epa ne može pokazati pandan. Prema tome, dovoljno toga preostaje od našeg problema kako bi se opravdala potreba za podesnijim analogijama.
C ANALOGIJA
Jedina zadovoljavajuća analogija za č u d n o v a t tok događaja koji smo otkrili u istoriji j e v r e j s k e religije, nalazi se na jednom naoko u d a l j e n o m p o 7 To je situacija na kojoj je Macaulay temeljio svoje Lays of Ancient Rome. On se stavlja u ulogu pevača koji, skršen zbog konfuznih partijskih borbi svoje epohe — pred svojim slušaocima uzdiže duh samopožrtvovanja, jedinstvenost i patriotizam njihovih predaka.
77
dručju; no, ona je veoma potpuna, primiče se istovetnosti. U njoj ponovo srećemo fenomen latencije, pomaljanje nerazumljivih pojava koje iziskuju ob jašnjenje, i rani — kasnije zaboravljeni — doživljaj kao neophodan uslov. Isto tako tu, nalazimo i ka rakteristiku prisile koja se pobedom logičkog mi šljenja nameće psihi, obeležje koje, na primer, kod geneze epa nije dolazilo u obzir. Ta analogija se sreće u psihopatologiji, u ge nezi ljudskih neuroza; znači, u oblasti koja pripada individualnoj psihologiji, dok se religijski fenomeni moraju ubrojati u psihologiju mase. Pokazaće se da ta analogija nije tako iznenađujuća kao što bi se u prvi mah pomislilo; ona pre odgovara neka kvom postulatu. Rano doživljene pa kasnije zaboravljene utiske kojima pridajemo tako veliko značenje za etiologiju neuroza — nazivamo traumama. Možemo sta viti na stranu pitanje da li se etiologija neuroza uopšte sme posmatrati kao etiologija koja jedino u traumama vidi uzroke. Jasan prigovor tome jeste što se u svim slučajevima ne može iz predistorije neurotične jedinke izvući očevidna trauma. Često čovek mora sebi skromno reći kako ne postoji ni šta drugo do neobična, izuzetna reakcija na doživ ljaje i zahteve koji pogađaju svaku individuu, no koje drugi ljudi na drugačiji — može se nazvati normalan — način prerađuju i otklanjaju. Gde za objašnjenje ne stoji na raspolaganju ništa drugo nego hereditarne i konstitucionalne dispozicije — čovek je, razume se, pokušao reći da se neuroza ne stiče već razvija. (No, s tim u vezi se moraju podvući dva momen ta. Prvi, da geneza neuroze svuda i uvek zadire sve do vrlo ranih utisaka iz detinjstva*. Drugi, tačno je da postoje slučajevi koje čovek označava kao „traumat* Tako da je, znači, besmisleno trvrditi kako neko praktikuje psihoanalizu ako upravo te najranije periode isključuje iz istraživanja i o njima ne vodi računa, kao što to biva na nekim s t r a n a m a .
78
ske" jer posledice očigledno vuku koren iz jednog ili više snažnih utisaka u tom ranom periodu, uti saka koji su umakli normalnom otklanjanju, tako da bi čovek mogao misliti: da se ti utisci nisu doživeli, neuroza se ne bi pojavila. Bilo bi dovoljno za naše namisli ako bismo morali traženu analogiju ograničiti na traumatske slučajeve. Međutim, po nor između obe grupe slučajeva ne izgleda neprev mostiv. Veoma je moguće da se obe etiološke de terminante združe u jednu koncepciju; problem je samo u tome šta se definiše kao „traumatsko". Ako smemo pretpostaviti da doživljaj traumatski ka rakter stiče samo usled kvantitativnog faktora, da je, znači, u svim slučajevima kada doživljaj izaziva neobične, patološke reakcije — krivica u prekomernosti zahteva, onda lako dolazimo do zaključka da kod neke konstitucije kao trauma deluje nešto što kod druge ne bi imalo takvo dejstvo. Na taj način dolazimo do koncepta tzv. .pomičnog komplementar nog niza u kojem se dva faktora približavaju jedan drugom u ispunjavanju etiološkog uslova. Manjak jednog faktora nadoknađuje se viškom drugog; uopšte, oba faktora deluju skupa i samo na oba kraja niza može biti govora o jednostavnoj moti vaciji. Posle ovog razmišljanja možemo razliku iz među traumatske i ne-traumatske etiologije zane mariti kao nebitnu za analogiju koju tražimo. Možda je uprkos opasnosti ponavljanja, svrsi shodno da ovde sakupimo činjenice koje sadrže analogiju koja je za nas značajna« To su sledeće činjenice: naše istraživanje je pokazalo da su ono što nazivamo fenomenima (simptomima) neuroze — posledice izvesnih doživljaja i utisaka koje upra vo zato priznajemo kao etiološke traume. Sada ima mo pred sobom dva zadatka: prvi, da potražimo zajednički karakter tih doživljaja i, drugi, da takođe potražimo zajednički karakter neurotskih simptoma, pri čemu ne treba da se izbegavaju od ređene shematizacije.
79
(I) (a) Sve te traume pripadaju ranom detinjstvu, do recimo pete godine. Utisci iz perioda kada dete započinje da govori — izdvajaju se kao poseb no zanimljivi; vremenski interval između druge i četvrte godine izgleda najvažniji; ne može se pouz dano utvrditi kada posle rođenja započinje taj pe riod prijemljivosti. (b) Dotični doživljaji su, po pravilu, potpuno zaboravljeni, nisu pristupačni sećanju, pripadaju periodu infantilne amnezije koju narušavaju pojedinačni mnemički reziduumi, tzv. sećanja pokrića, (c) Oni se odnose na utiske sek sualne i agresivne prirode, sigurno i na rana ošte ćenja ega (narcističke ozlede). Uz to valja primetiti da tako mlada deca ne prave oštru razliku između seksualnih i čisto agresivnih postupaka (shvatanje seksualnog čina kao sadističkog akta) kao što to čine kasnije. Naravno, prevaga seksualnog momenta vr lo je uočljiva i iziskuje teorijsko objašnjenje. Te tri tačke — rano pojavljivanje tih doživljaja (tokom prvih pet godina života), njihovo zaborav ljanje, seksualno-agresivni sadržaj — tesno pripa daju jedna drugoj. Traume su ili doživljaji na vla stitom telu ili čulni opažaj i mahom nečeg što se videlo i čulo, znači — doživljaji i utisci. Povezanost tih triju tačaka ostvaruje se teorijom koja je re zultat analitičkog rada. Jedino taj rad može posre dovati u poznavanju zaboravljenih doživljaja; slo bodnije ali i netačnije izraženo: on je kadar da po vrati te doživljaje u sećanje. Teorija glasi: da na suprot popularnom mišljenju čovekov polni život — ili ono što mu odgovara u kasnijem periodu — pokazuje rani procvat koji se oko pete godine okon čava; posle toga sve do puberteta traje tzv. period latencije u kojem se ne odvija dalji razvoj seksu alnosti, čak se ono što je postignuto upropašćuje. Anatomsko istraživanje rasta unutrašnjih genitalija potvrđuje to učenje koje nas vodi do pretpostavke da čovek potiče od životinjske vrste koja je s pet godina postala polno zrela, i izaziva sumnju da je odgađanje seksualnog života i dvofaznost njegova započinjanja najdublje povezana s istorijom očo80
večenja. Izgleda da je čovek jedina životinja s tak vom latencijom i seksualnom retardacijom. Istra živanja na primatima koja koliko znam ne postoje — bila bi neophodna za p^overu ove teorije. Psiho loški ne može biti svejedno što se period infantilne amnezije poklapa s ranim razvojem seksualnosti. Možda to stanje stvari donosi stvarni uslov za mo gućnost neuroze koja je u izvesnom smislu čovekova privilegija i, s tog stanovišta, kao ostatak (survival) drevnog vremena pojavljuje se slično određe nim sastavnim delovima anatomije našeg tela. (II) Moraju se istaći dve tačke s obzirom na zajednička svojstva ili osobenosti neurotičkih feno mena: (a) posledice traume su dvojake vrste — pozitivne i negativne. Prve su nastojanja da se traumi ponovo prida vrednost, da se podseti na za boravljeni doživljaj ili, još bolje, da se doživljaj učini realnim, da se njegovo ponavljanje iznova do živi, ili — iako je to bila samo ranija afektivna ve za, dopustiti da se ta ista veza oživi u analognom odnosu sa drugom ličnošću. Ta nastojanja ukratko prikazujemo kao fiksaciju za traumu i prisilno po navljanje. Takozvano normalno ego može ih prihva titi a ova, kao njegove permanentne tendencije, po zajmiti mu neizmenljive karakterne crte, iako ili štaviše upravo zato što je njihov istinski osnov, njihovo isto rij sko poreklo zaboravljeno. Tako može čovek koji je svoje detinjstvo proveo u prekomernoj i danas zaboravljenoj povezanosti s majkom — provesti čitav život u traženju žene prema kojoj može sebe učiniti zavisnim, dopustiti da ga ona hrani i izdržava. Devojka koja je u ranom detinjstvu bila objekt seksualnog zavođenja, može svoj kasniji seksualni život organizovati na tome da stalno provocira takve napade. Lako se može pogo diti da takvim uvidima preko problema neuroze prodiremo ka razumevanju obrazovanja karaktera uopšte. 6 Mojsije i monoteizam
81
Negativne reakcije teže suprotnom cilju: kako se ne treba ničeg sećati ili ponavljati iz zaborav ljenih trauma. Možemo ih objediniti kao odbrambene reakcije. Njihov osnovni izraz su takozvana izbegavanja koja se mogu pojačati do inhibicija i fobija. Takođe te negativne reakcije u najvećoj meri doprinose oblikovanju karaktera; u osnovu, one su isto tako kao i njihovi protivnici fiksacije za traumu, samo što su to fiksacije sa suprotnom ten dencijom. Simptomi neuroze su u užem smislu kompromisne tvorevine u koje se slivaju težnje i jedne i druge vrste koje ističu iz trauma, tako da udeo čas jednog čas drugog pravca nalazi u njima snažniji izraz. Tom suprotnošću reakcija stvaraju se konflikti koji se ne mogu na uobičajeni način razrešiti. (b) Svi ti fenomeni, simptomi kao ograničenja ega i stalne promene karaktera imaju kompulzivni karakter, to jest pri velikom psihičkom intenzitetu oni pokazuju značajnu samostalnost od organiza cije drugih duševnih procesa koji su se prilagodili zahtevima spoljašnje realnosti i koji se pokoravaju zakonima logičkog mišljenja. Spoljašnja realnost ne utiče na njih, ili ne utiče dovoljno; oni ne vode ra čuna o njoj i njenim psihičkim predstavnicima tako da lako zapadaju u aktivnu protivrečnost u odnosu na oboje. Oni su tako reći država u državi, nedostupna i za saradnju nepogodna partija kojoj, međutim, može poći za rukom da ono drugo tako zvano normalno prevlada i prisili da joj služi. Ako se to desi, onda je time ostvarena vlast unutrašnje psihičke realnosti nad realnošću spoljašnjeg sveta te je put ka psihozi otvoren. Gde stvari i nisu tako daleko otišle, praktično značenje tih odnosa jedva se može preceniti. Inhibicija i životna nesposobnost lica kojim gospodari neuroza čine u ljudskom dru štvu vrlo značajan faktor; mi možemo u neurozi prepoznati neposredan izraz njihove fikcije za rani period svoje prošlosti. 82
A sada pitamo šta je s latencijom koja nas mora s obzirom na analogiju posebno zanimati? Na traumu u detinjstvu može se neposredno nado vezati neurotični izliv, infantilna neuroza ispunjena odbrambenim nastojanjima i praćena obrazovanjem simptoma. Ta neuroza može potrajati duže vreme na, prouzrokovati uočljive smetnje, no ona može i skriveno proteći i da bude previđena. Po pravilu, u njoj gospodari odbrana; u svakom slučaju ostaju promene ega koje se mogu uporediti s ožiljcima. Samo se retko dečja ne,uroza produžava — bez pre kida — u neurozu odraslog čoveka. Daleko češće za njom sledi period na izgled nesmetanog razvoja, proces koji se podupire ili omogućava' intervenci jom psihološkog perioda latencije. Tek kasnije na stupa promena kojom se konačna neuroza očituje kao okasnela posledica traume. To se zbija ili s na stupom puberteta ili nešto kasnije. U prvom slučaju to se događa zato što sada nagoni mogu da — oja čani fizičkom zrelošću — prihvate borbu u kojoj su u početku podlegli odbrani; u drugom zato što se u odbrani stvorene reakcije i promene ega sada pokazuju kao nešto što smeta izvršavanju novih životnih zadataka tako da dolazi do teških kon flikata između zahteva realnog spoljašnjeg sveta i ega koje želi da očuva svoju u odbrambenoj borbi mučno stečenu organizaciju. Fenomen latencije ne uroze između prvih reakcija na traumu i kasnijeg izbijanja oboljenja mora se priznati kao tipičan. Čovek sme da to oboljenje posmatra i kao pokušaj lečenja, kao napor da se delovi ega koji su se pod uticajem traume otcepili ponovo izmire s preosta lim delom i da se udruže u moćnu celinu vis-a-vis spoljašnjeg sveta. Međutim, takav pokušaj uspeva samo retko ukoliko ne pritekne u pomoć analitički rad, pa i tada ne uvek, i vrlo često se završava pot punim opustošenjem i rascepkavanjem ega ili nje govim prevladavanjem od strane dela koji se ranije otcepio i kojim je ovladala trauma. Da bi se steklo čitaočevo poverenje, bilo bi neophodno iscrpno saopštavanje životnih istorija 83
mnogobrojnih neurotičara. Ali uz opširnost i teško ću predmeta, to bi potpuno dokinulo karakter ovog rada. On bi se pretvorio u raspravu posvećenu teo riji neuroza, a i tada bi verovatno delovala na mali broj onih koji su studiranje i bavljenje psihoanali zom izabrali kao svoj životni poziv. Pošto se ovde obraćam širem krugu, ne mogu ništa drugo da uči nim nego da čitaoca zamolim da izvodima koji se ukratko saopštavaju u onom što je već ranije ka zano — prizna izvesnu privremenu verodostojnost, s čime je, dakle, povezan ustupak s moje strane da on treba zaključke do kojih ga vodim samo tada da prihvati ako se teorije na kojima se oni zasni vaju, pokažu kao tačne. Ipak mogu pokušati da iznesem jedan zaseban slučaj koji naročito jasno pokazuje neke od pomenutih karakteristika neuroza. Naravno, ne sme se od jednog jedinog slučaja očekivati da će pokazati sve, i ne treba biti razočaran ako se on sadržajno mnogo udalji od onog za šta tražimo analogiju. Dečačić koji je — kao što je to tako često u malograđanskim porodicama — u prvim godinama života delio spavaću sobu s roditeljima, imao je u više mahova, čak redovno priliku da u vreme kada jedva da je progovorio, posmatra seksualni čin iz među roditelja, da ponešto vidi a još više čuje. U njegovoj kasnijoj neurozi koja se pojavljuje nepo sredno posle prve spontane polucije, najraniji i najtegobniji simptom jeste nesanica. On postaje ne obično osetljiv na noćne šumove i, jednom razbu đen, nije kadar da ponovo zaspi. Ta nesanica je bila pravi simptom-kompromis: s jedne strane, on je izraz njegove odbrane protiv onih noćnih opažaj * , s druge, pokušaj da se ponovo vrati u budno stanje gde je bio kadar da prisluškuje one znakove. Takvo posmatranje je pre vremena probudilo u detetu muškost te je počelo da rukom nadražuje svoj mali penis i da, identifikujući se s ocem, preduzima različite seksualne napade na majku, pri 84
čemu se stavljao na njegovo mesto. To je trajalo tako sve dok majka, najzad, nije zabranila da do diruje svoje spolovilo i zapretila da će reći ocu koji će mu za kaznu odrezati grešni ud. Ta pretnja kastracijom imala je neobično snažno traumatsko dejstvo na dečaka. Odustao je od svoje seksualne aktivnosti i izmenio svoj karakter. Umesto da se identifikuje s ocem, on ga se plašio, postavljao se pasivno prema' njemu i pokojom neposlušnošću ga izazivao da primenjuje telesna kažnjavanja koja su za njega imala seksualno značenje tako da se pri tom mogao identifikovati sa zlostavljanom majkom. Uz samu majku se priljubljivao sve bojažljivije kao da se ni za trenutak nije mogao lišiti njene ljubavi u kojoj je ugledao zaštitu od opasnosti ka stracije kojom mu je otac pretio. U toj modifika ciji Edipovog kompleksa proveo je period latencije koji je ostao slobodan od bilo kakvih uočljivih smetnji. On je postao uzoran dečak, imao je dobar uspeh u školi. Do ovog trenutka smo sledili neposredno dej stvo traume i potvrdili činjenicu latencije. Nastupanje puberteta donelo je sa sobom ma nifestnu neurozu i obelodanilo njen drugi glavni simptom — seksualnu impotenciju. On je izgubio osetljivost svog spolovila, nije pokušavao da ga do diruje, niti se usuđivao da se sa seksualnom namerom približi nekoj ženi. Njegova seksualna aktiv nost ostala je ograničena na psihičku onaniju sa sadističko-mazohističkim fantazmima u kojima nije bilo teško prepoznati izdanke onih ranih posmatranja koitusa između roditelja. Talas očajne muškosti koji se rađa s pubertetom, koristio se za pomamnu mržnju prema ocu i nepokornost njemu. Taj ekstreman, do samouništenja bezobziran odnos prema ocu, bio je kriv i za njegov neuspeh u životu i njegove konflikte sa spoljašnjim svetom. U svom pozivu nije bio kadar da išta postigne jer ga je otac na njega prisilio. Takođe se nije sa bilo kim sprijateljio, nikad nije stajao dobro sa svojim pret postavljenima.
85
Kada je najzad — zahvaćen tim simptomima i nesposobnostima — posle očeve smrti našao neku ženu, izbile su kod njega na videlo, kao da su bile jezgro njegova bića — karakterne crte koje su kon takt s njim pretvorile u težak zadatak za sve oko njega. On je razvio apsolutno egoističku, despotsku i brutalnu ličnost koja je očito imala potrebu da druge kinji i vređa. To je bila verna kopija oca, onakva kakvu je oblikovao u svom pamćenju, znači oživljavanje identifikacije s ocem u koju se svoje vremeno kao mali dečak upustio iz seksualnih mo tiva. U tom delu priče prepoznajemo vraćanje po tisnutog, vraćanje koje smo pored neposrednih dejstava traume i fenomena latencije svrstali među bitne karakteristike neuroze. D PRIMENA Rana trauma — odbrana — latencija — izbi janje neuroze — delimično vraćanje potisnutog: tako je glasila formula koju smo postavili za raz voj neuroze. Sada se čitalac poziva da načini korak ka pretpostavci da su se u životu ljudske vrste do godile slične stvari kao i u životu jedinke. Znači, da su i tu postojali procesi seksualno-agresivnog sadržaja koji su za sobom ostavili trajne posledice, no koji su velikim delom odstranjeni i zaboravljeni, koji su kasnije — posle dugog perioda latencije — dejstvovali i stvorili fenomene koji su svojom struk turom i tendencijom slični simptomima. Verujemo da ćemo biti kadri da odgonetnemo te procese i nameravamo pokazati kako su njihove posledice koje su slične simptomima — religijski fenomeni. Pošto se od pojavljivanja ideje evolucije ne može više sumnjati da ljudski rod ima preistoriju, i pošto je ona nepoznata to jest zaboravljena — zaključak takve vrste gotovo da ima težinu po stulata. Kad saznamo da se u oba slučaja delujuće
86
a zaboravljene traume odnose na život u ljudskoj poroditi — to ćemo pozdraviti kao mnogo očekiva nu, nepredviđenu informaciju koju nisu iziskivale naše dosadašnje diskusije. Već pre nešto više od četvrt stoleća u svojoj knjizi Totem i tabu (1912) postavio sam te tvrdnje i ovde treba samo da ih ponovim. Moja konstruk cija polazi od jednog podatka Č. Darvina i obuhva ta jednu Etkinsonovu pretpostavku; ona kazuje da je u pradavnim vremenima pračovek živeo u ma lim hordama, svaka pod vlašću silnog mužjaka. Ka da je to bilo — teško je reći; nadovezivanje na geo loške epohe koje su nam poznate — ne. donosi ni šta; verovatno da ta ljudska bića još " nisu bila daleko odmakla u govornom razvoju. Bitan deo te konstrukcije jeste pretpostavka da su sudbine koje valja opisati, zadesile sve praljude, znači sve naše pretke. Ta istorija se pripoveda u veličanstvenoj zgusnutosti, kao da se jedan jedini put dogodilo ono što se protezalo hiljadama godina, i što se u tom dugom periodu bezbroj puta ponavljalo. Snažan mužjak je bio gospodar i otac čitave horde, nespu tan u svojoj moći koju je nasilnički upotrebljavao. Sve žene su bile njegova svojina — žene i kćerke njegove vlastite horde, kao možda i one otete iz drugih hordi. Sudbina sinova je bila teška; ako bi izazvali ljubomoru kod svog oca, ubijali su ih, ili kastrirali, ili proterivali. Bili su prinuđeni da žive skupa u malim zajednicama i da otmicom sebi pri bavljaju žene; i da zatim, gde je to jednom ili dru gom moglo poći za rukom, probiju sebi put do sličnog položaja kakav je očev u prahordi. Naravno, najmlađi sinovi su imali izuzetan položaj. Oni su bili zaštićeni majčinom ljubavlju, koristili se oče vom starošću i mogli su ga posle smrti naslediti. Čovek veruje da se u legendama i bajkama nalaze tragovi kako proterivanja starijih tako i davanja prevage najmlađim sinovima. Naredni odlučujući korak ka promeni te prve vrste „društvene" organizacije treba da je bio ovaj: 87
prognana braća koja su živela u zajednici, udružila su se, savladali oca i, prema običaju onih vremena, sirova ga pojeli. Čovek nema potrebe da negoduje zbog tog kanibalizma; on zadire duboko i u kasni ja vremena. Međutim, bitno je što tim praljudima pripisujemo iste emocionalne stavove kakve anali tičkim istraživanjem možemo konstatovati kod da našnjih primitivaca — naše dece. Znači, da oni oca nisu samo mrzeli i plašili ga se, nego su ga kao uzor poštovali, i da je svaki od njih, u stvari, želeo da zauzme njegovo mesto. U tom slučaju kanibalistički čin možemo shvatiti kao pokušaj da se inkorporacijom jednog komada očevog tela obezbedi identifikacija s njim. Mora se pretpostaviti da je posle očevog ubistva usledio duži period u kojem su se braća jedan s drugim svađali oko nasleđivanja oca, što je svaki želeo da postigne jedino za sebe. Uvid u opasnosti i bezuspešnost tih borbi, sećanje na zajednički iz veden čin oslobađanja i emocionalne veze jednog s drugim koje su bile nastale za vreme njihovog iz gona — doveli su najzad do ujedinjenja među njima, do neke vrste društvenog ugovora. Nastao je prvo oblik društvene organizacije s odricanjem od nagona, priznavanjem uzajamnih obaveza, uvo đenjem određenih institucija koje su proglašene nepovredivim (svetim), znači počeci morala i prava. Svaki pojedinac se odrekao ideala sticanja očevog mesta i posedovanja svoje majke i sestara. Time su bili uvedeni tabu incesta i zakon egzogamije. Dobar deo neograničene vlasti koja se oslobodila uklanja njem oca, prešao je na žene; došao je period ma trijarhata. Sećanje na oca jednako je živelo u tom periodu „bratskog saveza". Kao zamena za oca iz nalazila se snažna, možda u prvi mah uvek i zastra šujuća životinja. Takav izbor može nam se činiti čudnim, no bezdan koju je čovek stvorio između sebe i Životinje, nije postojala za primitivce, a ne postoji ni za našu decu čije smo fobije od životinja mogli razumeti kao strah od oca. U odnosu prema totemskoj životinji bila je potpuno očuvana podvo-
88
jenost (ambivalencija) u emocionalnom odnosu prema ocu. S jedne strane, totem je važio kao telesni predak i duh-zaštitnik klana, koji se morao poštovati i čuvati, s druge, zaveden je praznik kada mu se pripremala ista sudbina koja je zadesila praoca. Tog pretka zajednički su svi pripadnici ple mena ubijali i jeli (totemski obed prema Robertsonu Smitu). Taj. praznik je, u stvari, bio trijumfalno slavljenje pobede udruženih sinova nad ocem.
f
Gde je u toj povezanosti mesto religije? Mi slim da smo potpuno u pravu, što u totemizmu s njegovim dubokim uvažavanjem očevog supstituta, ambivalehcijom koju pokazuje totemski obed, uvo đenjem memorijalne svečanosti i zabrana čije se kršenje kažnjava smrću — imamo razloga, kažem, što u totemizmu prepoznajemo prvi oblik u kojem se religija pojavila u ljudskoj istoriji; što potvrđu jemo njenu povezanost s društvenim pravilima i moralnim obavezama, koja postoji od samog počet ka. Ovde možemo dati najkraći pregled daljeg raz voja religije. On bez sumnje teče naporedo s kultur nim naprecima ljudskog roda i promenama u struk turi ljudske zajednice. Prvi korak dalje od totemizma jeste očovečenje poštovanog bića. Na mesto životinja stupaju ljudski bogovi čije se izvođenje iz totema ne pri kriva. Ili se bog još predstavlja životinjskim obli kom ili barem s licem životinje,, ili totem postaje povlašćeni pratilac boga, od njega neodvojiv, ili legenda dopušta da bog ubije upravo tu životinju koja je ipak bila samo njegov predstupanj. U jed nom ne lako odredivom trenutku tog razvoja po javljuju se velika materinska božanstva, verovatno još pre muških bogova, koja se zatim dugo održa vaju pored njih. U međuvremenu se odigrala velika socijalna revolucija. Matrijarhat biva zamenjen po novo uspostavljenim patrijarhalnim poretkom. Na ravno, novi očevi nisu nikad dostigli svemoć praoca;
89
bilo ih je mnogo koji su jedni s drugima živeli u skupinama koje su bile veće nego horda; morali su se između sebe dobro slagati i bili su sputavani soci jalnim odredbama. Verovatno su materinska božan stva nastala u vreme ograničenja matrijarhata kao kompenzacija za zapostavljene majke. Muška bo žanstva se pojavljuju najpre kao sinovi pokraj ve likih majki, i tek kasnije jasno poprimaju crte očevog lika. Ti muški bogovi politeizma odražavaju odnose patrijarhalnog doba. Oni se bezbrojni, uza jamno ograničavaju, ponekad se podređuju ne kom nadmoćnom vrhovnom bogu. Međutim, nared ni korak nas vodi ka temi koja nas ovde zaokuplja, ka povratku jednog jedinog boga-oca koji neogra ničeno vlada. Mora se priznati da taj istorijski pregled ima praznina i da je u nekim tačkama nepouzdan. Ali, onaj ko bi poželeo da našu konstrukciju preistorije proglasi pukom fantazijom — silno bi potcenio bogatstvo i dokaznu moć materijala koji je ušao u nju. Veliki delovi prošlosti koji se ovde povezuju u celinu, istorijski su potvrđeni: na primer, totemizam i muški savezi. Drugi delovi su se održali u izvanrednim replikama. Tako je nekom autoru u više mahova padalo u oči kako običaj hrišćanskog pričešćivanja u kojem vernik na simboličan način inkorporira krv i meso svog boga — verno ponavlja smisao i sadržaj starog totemskog obeda. Mnogo brojni ostaci zaboravljenog iskona očuvali su se u narodnim legendama i bajkama, i u neočekivanoj izdašnosti nam je analitičko proučavanje dečjeg duševnog života isporučilo materijal da bismo praz nine u našem poznavanju drevnih vremena popu nili. Kao priloge razumevanja tako značajnog od nosa između sinova i oca treba samo da navedem fobije od životinja, strah koji nas tako neobično obuzima da će nas otac proždrati, i nesaglediv in tenzitet kastracionog straha. U našoj konstrukciji nema ničeg što bi bilo plod mašte, što se ne bi mo glo podupreti solidnim osnovima. 90
Ako se naš prikaz preistorije prihvati kao u celini verodostojan, onda se u religijskim učenjima i ritualima prepoznaju dve vrste elemenata: s jed ne strane, fiksacije za staru porodičnu istoriju i ostaci istih, s druge, oživljavanje prošlosti i vraća nje, posle dugih intervala, onoga što je zaboravlje no. Taj poslednji deo koji je dosad previđan i zato nije shvaćen, treba da se ovde na barem jednom upečatljivom primeru pokaže. Treba posebno istaći činjenicu da svaki deo koji se vraća iz zaborava prodire čudnom snagom, neuporedivo snažno utiče na ljudske mase i neodo ljivo postavlja zahtev za istinom spram koga lo gički prigovor ostaje bespomoćan: neka"vrsta credo quia absurdum. Taj čudan karakter može se razumeti samo po obrazcu manije psihotičara. Odavno smo shvatili da se u manijakalnoj ideji nalazi skri ven deo istine koji je pri svom povratku morao pretrpeti izopačavanja i nesporazume, i da kompulzivno ubeđenje koje se pridružuje ludilu — proističe iz tog jezgra istine i proširuje se na zablude koje obavijaju jezgro. Takav sadržaj istine koju možemo nazvati istorijskom moramo priznati i dog mama religije koja, doduše, u sebi nosi karakter psihotičkih simptoma, ali je kao masovni fenomen izmakla prokletstvu izolacije. iNijedan drugi deo istorije religije nije nam po stao tako jasan kao uvođenje monoteizma u jevrejstvu i njegov nastavak u hrišćanstvu — ako na stranu ostavimo sličan razvoj koji bez prekida mo žemo slediti: razvoj od životinjskog totema do ljud skog boga s njegovim redovnim pratiocem. (Još svaki od četvorice hrišćanskih jevanđelista ima svoju omiljenu životinju.) Ako zasad dopustimo da faraonovo svetsko carstvo važi kao povod za pojav ljivanje monoteističke ideje, onda ćemo videti da se ta ideja odvaja od svog tla i prenosi na drugi narod, a taj je narod — posle dugog perioda latencije — prisvaja i kao dragoceno imanje čuva, dok ga ona sa svoje strane održava u životu time što mu poklanja ponos izabranog naroda. To je religija 91
praotaca za koju se vezuje nada u nagradu, odličje i najzad dominaciju nad svetom. Taj. poslednji fantazam želje koji je jevrejski narod odavno napu stio, još i danas jednako živi kod narodnih nepri jatelja u verovanju u zaveru „sionskih mudraca". Namenili smo kasniji odeljak za diskusiju o tome kako su posebna svojstva monoteističke religije koja je pozajmljena od Egipta, morala delovati na jevrejski narod i svojim odbacivanjem magije i misticizma, podstrekom za napredovanjem u duhov nosti, pozivanjem na sublimacije — oblikovati nje gov karakter; kako je narod ushićen posedovanjem istine, nadvladan svešću o svojoj izabranosti dospeo do posebnog uvažavanja onog što je intelektu alno i do naglašavanja onog moralnog; i kako su tužna sudbina, realna razočaranja tog naroda mogli pojačati sve ,te tendencije. Zasad želimo da razvoj sledimo u drugom pravcu. Ponovno vraćanje praocu njegovog istorijskog prava bilo je veliki napredak, ali to nije mogao biti kraj. I drugi delovi preistorijske tragedije težili su priznavanju. Ne može se lako odgonetnuti šta je taj proces pokrenulo. Čini se da je rastuća svest o krivici obuzela jevrejski narod, možda i čitav ta dašnji kulturni svet, kao glasnik povratka potisnu tog sadržaja. Sve dok neko iz jevrejskog naroda u pogubljenju političko-religijskog agitatora nije na šao povoda za odvajanje nove — hrišćanske — re ligije od jevrejske. Pavle, rimski Jevrejin iz Tarsa, uzeo je tu svest o krivici i tačno je sveo na njen praistorijski izvor. On je taj izvor nazvao „praotačkim grehom": bio je to zločin protiv Boga koji se jedino mogao okajati smrću. S praotačkim grehom smrt je došla u svet. U stvari, taj zločin što zaslu žuje smrt, bilo je ubistvo praoca koji je kasnije obogotvoren. No, ubistvo nije ostalo u sećanju: umesto toga postojao je fantazam o njegovom is kupljenju i zato se taj fantazam mogao pozdraviti kao poruka spasenja (Jevanđelje). Neki božji sin
E
92
je dopustio da ga ubiju i time je na sebe preuzeo krivicu svih ljudi. Morao je biti sin jer je ubistvo počinjeno na ocu. Verovatno su predanja iz orijen talnih i grčkih misterija uticala, na izgradnju fan tazma o izbavljenju. Ono što je bitno u tom fan tazmu izgleda da je bio Pavlov vlastiti doprinos. On je u najistinskijem smislu bio religijski obda ren čovek; mračni tragovi prošlosti nestrpljivo su iščekivali u njegovoj duši, spremni da prodru u oblasti bliže svesti. To što se izbavitelj nevin žrtvovao očito je bilo tendenciozno izopačenje koje je logičkom razumevanju pričinjavalo teškoće jer kako treba da neko ko nije učestvovao u ubistvu bude kadar da na sebe preuzme krivicu ubica time što će dopustiti da ubiju i njega samog? U istorijskoj stvarnosti nije postojala takva kontradikcija. „Izbavitelj" nije mo gao biti niko drugi do glavni krivac, kolovođa bratske družine koja je nadvladala oca. Da li je takav šef pobune ili kolovođa postojao — mora se, po mom mišljenju, ostaviti nerešenim. To je svaka ko veoma moguće, no mora se uzeti u obzir da je svaki pojedinac te bratske družine sigurno želeo da za sebe samog počini delo i da tako sebi stvori izuzetan položaj i nađe supstitut za svoju identifi kaciju s ocem koju je trebalo napustiti i koja je nestajala u zajednici. Ako nije postojao nikakav ko lovođa, onda je iHrist naslednik fantazma želje koji je ostao neispunjen; ako je takav postojao, onda je Hrist njegov naslednik i reinkarnacija. No, sve jedno da li je .tu pred nama fantazam ili vraćanje zaboravljene realnosti, u svakom slučaju na tom mestu se može naći izvor koncepcije junaka — junaka koji se uvek buni protiv oca i ubija ga u bilo kom obliku*. Tu je takođe i istinit osnov za „tragičnu krivicu" junaka u drami, krivicu koja se inače teško može dokazati. Jedva se može posum9 Ernest Jones skreće pažnju da bi bog Mitra koji ubija bika mogao predstavljati tog kolovođu koji se po nosi svojim delom. Poznato je koliko se Mitrin kult nadmetao s mlađim hrišćanstvom oko konačne pobede.
93
njati da junak i hor u grčkoj drami predstavljaju samog tog buntovnog junaka i bratsku družinu, i nije lišeno značenja to što u srednjem veku pozorište iznova započinje s prikazivanjem Kristova stradanja. Već smo rekli da hrišćanska ceremonija svetog pričešćivanja u kojoj vernik inkorporira spasiteljevu krv i meso — ponavlja sadržaj starog totemskog obeda, svakako u njegovom blažem značenju, izražavajući obožavanje, a ne u njegovom agresiv nom značenju. Ambivalencija koja prožima odnos prema ocu pokazuje se, međutim, jasno u konač nom rezultatu religijske reforme. Navodno određe na za izmirenje s Bogom Ocem, ta se reforma za vršila u njegovoj detronizaciji i uklanjanju. Juda izam je bio religija oca; hrišćanstvo je postalo re ligija sina. Stari Bog Otac se povukao iza Hrista; Hrist, sin, došao je na njegovo mesto upravo tako kao što je to u ono prastaro vreme priželjkivao svaki sin. Pavle, nastavljač judaizma, postao je takođe njegov rušilac. Svoj uspeh je sigurno dugovao u prvom redu činjenici što je idejom spasenja pro budio čovekovu svest o krivici, no pored toga i okolnosti što je izabranost svog naroda i njen vid ljiv znak, obrezivanje — napustio, tako da je nova religija mogla postati univerzalna, obuhvatajući sve ljude. Možda je u tom Pavlovom koraku imala udela i njegova lična žudnja za osvetom zbog ne slaganja koje je u jevrejskim krugovima izazvala njegova nova doktrina; ipak je time obnovljen ka rakter stare Atonove religije, dokinuto sužavanje koje je ona stekla pri prelasku na novog nosioca — jevrejski narod. Nova religija je u nekim pogledima značila kul turnu regresiju spram starije, jevrejske, kao što je to redovno slučaj pri prodiranju ili pripuštanju novih narodnih masa nižeg nivoa. Hrišćanska reli gija nije zadržala visok nivo produhovljenja do kojeg se uzdigao judaizam. Ona više nije bila strogo monoteistička, preuzela je od okolnih naroda mno gobrojne simbolične obrede, obnovila kult Velike 94
majke i našla prostora za smeštanje mnogih bogo va politeizma samo prividno skrivenih, mada na podređena mesta. Pre svega nije se poput Atonove religije i mojsijevske koja joj je sledila, opirala rodiranju elementa praznoverja, magije i mistike oji je trebalo da za duhovni razvoj dva naredna milenij uma znače teške prepreke. Trijumf hrišćanstva je bio obnovljena pobeda Amonovih sveštćnika nad Ihnatonovim bogom posle hiljadugodišnjeg intervala i na proširenoj pozornici. Pa ipak, u istoriji religije — to jest u odnosu na vraćanje potisnutog — hrišćanstvo je bilo napre dak, a jevrejska religija od tog trenutka u neku ruku fosil. Bilo bi vredno truda shvatiti kako je došlo do toga da je monoteistička ideja bila kadra da upra vo na jevrejski narod ostavi tako dubok utisak i da je taj narod mogao tako žilavo da se nje drži. Verujem da se na to pitanje može odgovoriti. Sud bina je veliko delo i nedelo iskona — oceubistvo — približila jevrejskom narodu time što ga je podstakla da isto ponovi na Mojsijevoj ličnosti, istak nutom očevom supstitutu. Bio je to slučaj „dejstvovanja" umesto sećanja, slučaj koji se tako često događa s neurotičarima za vreme analitičkog rada. Na podsticaj da se sete, podsticaj koji im je donelo Mojsijevo učenje, Jevreji su, međutim, reagovali poricanjem svoje akcije; oni su ostali pri priznava nju velikog oca i tako sebi zakrčili pristup mestu od kojeg je kasnije Pavle pošao sa svojim nastav kom preistorije. Jedva da je svejedno ili slučajno što je nasilno ubistvo drugog velikog čoveka takođe postalo ishodište nove religije koju je stvorio Pa vle. Čoveka koga je mali broj pristalica u Judeji smatrao božjim sinom i objavljenim Mesijom, na koga je takođe prešao jedan deo istorije detinjstva koja je bila izmišljena za Mojsija, no o kome, u stvari, znamo jedva nešto pouzdanije nego o samom Mojsiju: ne znamo da li je on stvarno bio veliki učitelj koga opisuju Jevanđelja, ili nisu li štaviše činjenice i okolnosti njegove smrti postale presudne
E
95
za značaj koji je njegova ličnost stekla. Pavle koji je postao njegov apostol nije ga lično poznavao. Mojsijevo ubistvo od strane jevrejskog naro da 10 koje je Zelin prepoznao iz njegovih tragova u predanju i koje je začudo i mladi Gete bez bilo ka kvog dokaza prihvatio — postaje tako preko po treban deo naše konstrukcije, važna veza između zaboravljenog događaja prastarog doba i njegovog kasnijeg ponovnog pojavljivanja u obliku mono teističkih religija11. Privlačna je hipoteza da je ka janje zbog Mojsijeva ubistva izazvalo fantazam že lje o Mesiji koji bi trebalo da se vrati i svom na rodu donese izbavljenje i obećano gospodstvo nad svetom. Ako je Mojsije bio taj prvi Mesija, onda je Hrist njegov supstitut i naslednik, u tom slučaju je i Pavle mogao s izvesnim istorijskim opravda njem doviknuti narodu: „Pogledajte! Mesija je stvarno došao, pred vašim očima je ubijen!" Za tim i u Hristovom vaskrsnuću postoji deo istorijske istine, jer je on povraćeni praotac primitivne hor de, preobražen i kao sin postavljen na očevo mesto. Ubogi jevrejski narod koji je uobičajenom tvrdoglavošću nastavio da poriče ubistvo oca — stolećima je zato teško ispaštao. Stalno mu se zameralo: „Vi ste ubili našeg Gospoda!" I taj prigovor je opravdan ako ga čovek tacno prevede. Doveden u vezu s istorijom religija, on glasi: „Vi ne želite priznati da ste ubili svog Boga (božju prasliku, raoca i njegove kasnije reinkarnacije)." Trebalo bi dodati: „Naravno, i mi smo isto učinili, no pri znali smo, te smo zato očišćeni od greha." Ne mogu se svi prigovori kojima antisemitizam proganja po tomke jevrejskog naroda pozivati na neko slično opravdanje. Fenomen istrajne i intenzivne mržnje naroda prema Jevrejima mora, razume se, imati
g
10 Israel in der Wüste, Bd. 7 der Weimarer Ausgabe, 170. 11 Upor. uz taj siže poznata raspravljanja iž Frazer, The Golden Bough, vol. I l i , „The Dying God".
str.
96
više od jednog razloga. Može se naći čitav niz mo tiva, neki očevidno izvedeni iz stvarnosti koji ne iziskuju nikakvo tumačenje, drugi koji leže dublje, potičući iz tajanstvenih izvora, a koje bi čovek hteo da prizna kao specifične razloge. Od prvih, najsla biji je prigovor zbog nepripadanja nekoj zemlji jer u mnogim mestima kojima je danas ovladao anti semitizam, Jevreji pripadaju najstarijim delovima stanovništva ili su u njima bili čak ranije nego sa dašnji žitelji. Na primer, to važi za Keln u koji su Jevreji došli s Rimljanima pre nego što su ga Ger mani okupirali. Ostali motivi mržnje prema Jevrejima su jači; tako okolnost što oni među ostalim narodima mahom žive kao manjina, jer je osećanju za zajednicu, da bi se upotpunilo, neophodno nepri jateljstvo prema stranoj manjini, a brojčana sla bost tih izopštenika podstrekavala je njihovo tla čenje. Međutim, dva druga svojstva Jevreja neopro stiva su. Prvo, što se oni u izvesnim pogledima raz likuju od svojih nacija — „domaćina". Nije to temeljna razlika, jer oni nisu Azijati tuđe rase kako tvrde njihovi neprijatelji, nego su mahom sastav ljeni od ostataka mediteranskih naroda i baštinici su mediteranske civilizacije. No ipak oni su druga čiji, često na neodrediv način drugačiji, pogotovu od nordijskih naroda, a netrpeljivost masa se za čudo snažnije ispoljava protiv neznatnih razlika nego protiv fundamentalnih. Drugo svojstvo ima veće posledice; naime, da Jevreji prkose svim tla čenjima, da najbespoštednijim proganjanjima nije pošlo za rukom da ih istrebe, da — šta-više — po kazuju sposobnost da se održe u borbi za zaradu i, tamo gde im se dopušta, da ostvare vredne do prinose svakom obliku kulturne aktivnosti. Dublji motivi mržnje prema Jevrejima imaju svoje korene u vremenima što su daleko za nama; oni deluju iz nesvesnog u narodima, i spreman sam da mislim kako na prvi pogled ti motivi neće izgle dati verodostojni. Usuđujem se na tvrdnju da za vist prema narodu koji sebe smatra prvorođenim, 7 Mojsije i monoteizam
97
omiljenim detetpm Boga Oca — još ni danas kod drugih naroda nije prevladana: kao da veruju u njihovo pravo na prvorodstvo i omiljenost. Zatim, među običajima kroz koje su se Jevreji izdvojili — običaj obrezivanja je ostavio neprijatan, sablastan utisak koji se svakako objašnjava podsećanjem na groznu kastraciju i time se dodiruje sa rado zabo ravljenim delom pradavne prošlosti. I najzad poslednji motiv tog niza: čovek ne bi trebalo da za boravi kako su svi ti narodi koji se danas ističu mržnjom prema Jevrejima, tek u poznoistorijskim vremenima postali hrišćani, često na to gonjeni kr vavom prisilom. Moglo bi se reći da su svi oni „rđavo kršteni", da su ispod tankog hrišćanskog premaza ostali ono što su bili njihovi preci koji su se klanjali varvarskom politeizmu. Nisu u sebi pre vladali kivnost prema novoj njima nametnutoj reli giji, no pomakli su se ka izvoru iz kojeg je hrišćanstvo došlo do njih. Činjenica što Jevanđelja pripovedaju istoriju koja se događa među Jevrejima i zapravo samo s njima ima posla, olakšala im je takvo pomicanje. Njihova mržnja prema Jevreji ma jeste u osnovi mržnja prema hrišćanima te čo vek nema potrebe da se čudi što se u nemačkoj nacional-socijalističkoj revoluciji taj prisan odnos dveju monoteističkih religija tako jasno izražava u neprijateljskom tretmanu obeju. E TEŠKOĆE Možda sam u prethodnom poglavlju uspeo da između neurotičkih procesa i religijskih događaja uspostavim analogiju i time ukazem na neočekiva no poreklo ovih zadnjih. Pri tom prenošenju poj mova iz individualne psihologije u psihologiju ma se izlaze na videlo dve teškoće različite prirode i važnosti, kojima se sada moramo posvetiti. Prva 98
je što nismo, obradivši ovde samo jedan slučaj iz obilate fenomenologije religije, bacili nikakvo svetio na ostale. Sa žaljenjem moram priznati kako nisam kadar da dam više od tog primera, da moje stručno znanje nije dovoljno da bi upotpunilo istraživanje. Iz svog skučenog poznavanja mogu još recimo, do dati da mi slučaj osnivanja muhamedanske vere izgleda poput skraćenog ponavljanja osnivanja jevrejske; ona je nastupila kao njeno podražavanje. Čini se da je Prorok prvobitno nameravao da za sebe i svoj narod potpuno prihvati judaizam. Po novno dobijanje jedinog i velikog praoca neobično je uzdiglo samosvest kod Arapa; to uzdizanje vodilo je velikim svetskim uspesima, ali se i iscrpljivalo u njima. Alah se prema svom izabranom narodu pokazao daleko blagodarnijim nego što je to svoje vremeno bio Jahve prema svome. No, ubrzo je u unutrašnjem razvoju nove religije došlo do zastoja jer je nedostajalo produbljivanje koje je u jevrejskom slučaju prouzrokovano ubistvom osnivača vere. Na izgled racionalističke, religije Istoka su u svojoj suštini kult predaka, znači, takođe se zau stavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro šlosti. Ako je tačno da se kod današnjih primitiv nih naroda priznavanje jednog najvišeg bića otkri va kao jedini sadržaj njihove religije, onda to čovek može shvatiti samo kao zakržljavanje religijskog razvoja i dovesti u vezu s bezbrojnim slučajevima rudimentarnih neuroza koje se konstatuju na onom drugom području. Zašto tu kao ni tamo razvoj nije tekao dalje — za to nam u oba slučaja nedostaje razumevanja. Čovek mora pomisliti da odgovornost za tako nešto pripiše individualnoj obdarenosti na roda, pravcu njihove delatnosti i njihovih opštih socijalnih prilika. Uostalom, dobro je pravilo u analitičkom radu: zadovoljiti se objašnjenjem po stojećeg i ne truditi se oko objašnjenja onog što se nije dogodilo. Druga teškoća pri tom prenošenju pojmova na psihologiju mase jeste daleko značajnija jer name-
99
će problem načelne prirode. Postavlja se pitanje u kakvom obliku delatna tradicija postoji u životu naroda, pitanje koje ne postoji kod jedinke jer je ono tu razrešeno postojanjem mnemičkih tragova u mesvesnom. Vratimo se našem istorijskom primeru. Kompromis u Kadisu smo utemeljili na da ljem postojanju moćne tradicije kod onih što su se vratili iz Egipta. Taj slučaj ne skriva nikakav problem. U skladu s našom teorijom, takva tradi cija se temeljila na svesnom sećanju usmenih saopštavanja koja su oni što su tada živeli, samo dva ili tri pokolenja ranije, primili od svojih predaka koji su bili učesnici i očevici dotičnih događaja. No, možemo li o kasnijim stolećima misliti isto: da je tradicija imala za osnov na uobičajeni način saopšteno znanje koje se prenosilo s deda na unuka? Ne može se više kao u ranijem slučaju navesti koji su to ljudi bili što su sačuvali takvo znanje i usme no ga dalje prenosili. Prema Zelinu, predanje o Mojsijevom ubistvu uvek je postojalo u svešteničkim krugovima dok najzad nije našlo svoj pisani izraz koji je Zelinu samo omogućio da iznova pro nađe to zagubljeno predanje. Ono je moglo oiti poznato samo malom broju ljudi; nije bilo narodno dobro. A da li je to dovoljno da bi se objasnilo njegovo dejstvo? Može li se znanju tog malog broja ljudi pripisati moć koja tako postojano zahvata mase kada prodre u njihovu svest? Ipak, pre će biti da bi i u neukoj masi moralo postojati nešto što je na bilo koji način srodno znanju one neko licine i da mu ide u susret kada se to znanje iska zuje. Prosuđivanje biva još teže ako se okrenemo analognom slučaju iz pradavnog vremena. Sigurno se tokom hiljada godina potpuno zaboravilo da je postojao praotac s poznatim svojstvima i kakva ga je sudbina zadesila; ne možemo pretpostaviti da je postojalo nekakvo usmeno predanje o tome kao što to možemo u Mojsijevom slučaju. U kojem smi slu, dakle, uopšte dolazi u obzir neko predanje? U kakvom obliku je ono moglo postojati? 100
Kako bi se olakšalo čitaocima koji nisu voljni ili pripremljeni da se udube u složeno psihološko stanje stvari, unapred ću predočiti rezultat istraži vanja koje sada sledi. Mislim da je slaganje između jedinke i mase u tom pogledu gotovo savršeno; i u masama utisak prošlosti ostaje sačuvan u nesvesnim mnemičkim tragovima. U slučaju jedinke verujemo da možemo videti jasno. Mnemički trag onog što je rano doživljeno ostao je u njoj sačuvan, samo u jednom posebnom psihološkom stanju. Može se reći da je jedinka to uvek znala, upravo onako kao što se zna za potis nuto. Tu smo stvorili određene predstave koje se lako mogu potkrepiti analizom, predstave o tome kako se nešto može zaboraviti i kako to opet može posle izvesnog vremena izaći na videlo. Ono što je zaboravljeno nije izbrisano, nego samo „potisnuto", njegovi mnemički tragovi postoje u svoj svežini, no izolovani su „kontra-investicijama". Oni nisu ka dri da komuniciraju s ostalim intelektualnim pro cesima; oni su nesvesni, nedostupni svesti. Takođe je moguće da izvesni delovi potisnutog — umakavši procesu suzbijanja — ostaju dostupni sećanju, po katkad se pomaljaju u svesti; no i tada su izolovani poput stranih tela bez povezanosti s preostalim delom. Može biti tako ali i ne mora; potiskivanje može takođe biti potpuno i tog slučaja ćemo se dr žati u onom što sledi. Ono potisnuto sadrži svoj impuls, svoju težnju da bi prodrlo u svest. Tri uslova su potrebna da bi ono doseglo svoj cilj: 1. ako jačina kontra-investicije oslabi patološkim procesima koji zahvataju drugi deo, takozvani ego, ili drugačijom podelom investicionih energija u tom egu, kao što se redov no događa u snu; 2. ako nagonski elementi koji prijanjaju uz potisnuto pretrpe naročito pojačanje, za šta nam najbolji primer daju procesi u vreme pu berteta; 3. ako se u bilo koje vreme u onom što je skoro doživljeno pomole utisci, iskustva koja su toliko slična potisnutom da su kadra da ga pro101
bude. U poslednjem slučaju recentni materijal se pojačava latentnom energijom potisnutog, i potis nuto stupa u dejstvo iza recentnog materijala a uz njegovu pomoć. Ni u jednom od ta tri slučaja ono što je dotad potisnuto ne pojavljuje se u svesti bez otpora i neizmenjeno, nego uvek mora trpeti izo pačavanja koja dokazuju uticaj ne sasvim prevla danog otpora što potiče iz kontra-investicije, ili modifikovani uticaj recentnog doživljaja ili oba. Razlika da li je neki psihički proces svestan ili nesvestan poslužila nam je kao oznaka i oslonac za orijentaciju. Potisnuto je nesvesno. Sad bi bilo pri jatno pojednostavljenje ako bi ta rečenica mogla glasiti obrnuto, znači ako bi se razlika između kva liteta svestan (sv.) i nesvestan (nsv.) poklapala s razdvajanjem: „pripadan egu" i „potisnut". Činje nica što u našem psihičkom životu postoje takve izolovane i nesvesne stvari bila bi dovoljno nova i važna. No, u stvarnosti je to složenije. Tačno je da je sve ono što je potisnuto — nesvesno, ali više nije tačno da je sve ono što pripada egu — svesno. Primećujemo da je svest nestalan kvalitet koji sa mo kratkotrajno prijanja uz neki psihički proces. Otuda za naše svrhe moramo termin „svestan" zameniti frazom „sposoban da postane svestan", i taj kvalitet nazvati „predšvestan" (psv). U tom slu čaju ćemo se izraziti tačnije ako kažemo da je ego u suštini predsvesno (virtuelno svesno), no da su njegovi delovi — nesvesni. Ta poslednja konstatacija »nam pokazuje da kvaliteti kojih smo se dosad držali nisu dovoljni za orijentaciju u tami psihičkog života, Moramo uvesti neku drugu distinkciju koja više nije kvalitativna nego topička i, ono što joj pridaje naročitu vrednost, u isti mah i genetička. Sad u našem psihič kom životu koji shvatamo kao kakav aparat sa stavljen od više instanci, okruga, provincija — odeljujemo oblast koju nazivamo istinskim egom, od druge koju nazivamo idom. Id je starije; ego se iz njega poput korastog sloja, razvilo pod uticajem spoljašnjeg sveta. U idu deluju naši iskonski nago102
ni; svi procesi u njemu odvijaju se nesvesno. Ego se, kao što smo već spomenuli, poklapa s oblašću predsvesnog i sadrži delove koji, razume se, ostaju nesvesni. Za psihičke procese u idu važe posve dru gačiji zakoni odvijanja i uzajamnog uticaja, za raz liku od onih koji vladaju u egu. To je, u stvari, otkriće tih razlika koje nas je dovelo do novog shvatanja i opravdalo ga. Potisnuto može uračunati u id, i takođe podIeže njegovim mehanizmima; ono se od njega raz likuje samo u pogledu svoje geneze. Diferencijacija se vrši u ranom periodu života dok se ego razvija iz ida. Tada ego prihvata jedan deo sadržaja ida i uzdiže ga u stanje predsvesnosti; to premeštanje ne pogađa drugi deo i on ostaje u idu kao istinsko nesvesno. Međutim, u daljem toku oblikovanja ega određeni psihički utisci i procesi u egu bivaju is ključeni mehanizmom odbrane; karakter predsve snog im izmiče tako da se opet srozavaju na sa stavne delove ida. Znači, to je „ono potisnuto" u idu. Što se tiče međusobnog opštenja između te dve oblasti psihe usvajamo, dakle, da se, s jedne stra ne, nesvestan proces u idu uzdiže na nivo pred svesnog i inkorporira u ego, a da, s druge, predsvesno u egu može preći obrnut put i biti premešteno nazad u id. Činjenica što se kasnije u egu izdvaja posebna oblast — oblast ,,super-ega" — ostaje van našeg sadašnjeg zanimanja. Sve to može izgledati daleko od jednostavnog; međutim, kad je čoveku postalo prisno neobično prostorno shvatanje psihičkog aparata, to ipak ne može predstavljati nikakvu teškoću zamišljanju. Dodajem još napomenu da psihička topika koju sam ovde razvio nema nikakve veze s anatomijom mozga, zapravo dotiče je samo na jednom mestu. Nezadovoljavajuće u toj slici, koje osećam isto tako jasno kao i svako drugi, proističe iz našeg potpu nog nepoznavanja dinamičke prirode psihičkih pro cesa. Mi sebi kažemo da ono što svesnu ideju raz likuje od predsvesne a ovu od nesvesne — ne može biti ništa drugo do modifikacija, možda takođe dru103
gačija raspodela psihičke energije. Govorimo o investicijama i nad-investicijama, no pored toga ne dostaje nam bilo kakvo znanje pa čak i bilo kakvo polazište za neku upotrebljivu radnu hipotezu. O fenomenu svesti možemo još dodati da ona prvo bitno prijanja uz percepciju. Sve senzacije koje na staju opažanjem bolnih, taktilnih, auditivnih i vizuelnih nadražaja jesu ono što najpre dopire do svesti. Misaoni procesi i ono što im u idu može biti analogno, jesu po sebi nesvesni i pristup u svest stiču povezivanjem s mnemičkim ostacima vizuelnih i auditivnih percepcija putem govorne funkcije. Kod životinje kojoj nedostaje govor ti odnosi moraju biti jednostavniji. lUtisci ranih trauma od kojih smo pošli ili se ne premeštaju u predsvesno ili se potiskivanjem br zo vraćaju u stanje ida. U tom slučaju njihovi mnemički ostaci su nesvesni i deluju polazeći iz ida. Verujemo da ćemo biti kadri da lako pratimo nji hovu dalju sudbinu dokle god se kod njih radi o onom što je subjekt sam doživeo. No, pomalja se nova teškoća kada postanemo svesni verovatnosti da mogu biti delatni ne samo sadržaji koji su lično doživljeni nego i oni sa rođenjem doneseni, delovi filogenetskog porekla, arhaiozno nasleđe. Tada na staju pitanja: u čemu ono postoji, šta sadrži, šta su njegovi dokazi? Najneposredniji i najpouzdaniji odgovor glasi da se ono sastoji u određenim dispozicijama koje su svojstvene svim živim bićima; znači, u sposob nostima i sklonostima da se krene određenim raz vojnim pravcima i da se na poseban način reaguje na izvesne emocije,'utiske i podražaje. Pošto isku stvo pokazuje da u tom pogledu postoje razlike između jedinki ljudske vrste, onda arhaiozno na sleđe mora uključivati te razlike; one predstavljaju ono što se priznaje kao konstitucionalni faktor u jedinki. Sada, kako svi ljudi barem u detinjstvu imaju ista iskustva, oni i na veoma sličan način 104
reaguju na njih, te se zato mogla roditi sumnja: ne treba li čovek te reakcije zajedno s razlikama izme đu ljudskih jedinki da uračuna u arhaiozno nasleđe. Sumnja se može odbaciti: naše poznavanje arhaioznog nasleđa nije obogaćeno činjenicom o toj sličnosti. Uprkos tome, analitičko istraživanje je donelo neke rezultate koji nam daju povoda za razmišlja nje. Tu je na prvom mestu opštost jezičke simbo like. Simbolično predstavljanje jednog predmeta nekim drugim — isto vredi i za radnje — dobro je poznato svoj našoj deci, i jeste nešto što im se čini sasvim prirodnim. Nismo kadri da im pokažemo kako su to naučili i prinuđeni smo da u mnogim slučajevima priznamo da je učenje toga nemoguće. Reč je o prvobitnom znanju koje je odrastao čovek kasnije zaboravio. Doduše, on u svojim snovima koristi iste simbole, ali ih ne razume ako mu ih analitičar ne protumači, pa i tada nerado veruje u prevod. Ukoliko se on poslužio nekom od tako če stih fraza u kojima se ta simbolika nalazi fiksirana, onda mora priznati da mu je njen pravi smisao potpuno umakao. Simbolika ne vodi računa o jezičkim različitostima; istraživanje bi verovatno poka zalo da je ona ubikvitantna, kod svih naroda ista. Znači, tu izgleda imamo obezbeđen primer arhaioznog nasleđa iz perioda u kojem se razvijao jezik; međutim, čovek bi mogao pokušati s nekim drugim objašnjenjem. Moglo bi se reći da je reč o misao nim vezama između ideja — vezama koje su se us postavile za vreme govornog razvoja i koje se sada jednako moraju ponavljati tamo gde se individual no proživljava govorni razvoj. Prema tome, to bi bio slučaj nasleđivanja intelektualne dispozicije sličan uobičajenom nasleđivanju nagonske, i ponovo nikakav novi prilog našem problemu. Međutim, analitički rad je obelodanio i nešto drugo što svojim značajem premašuje o n o o čemu smo dosad razmišljali. Kada proučavamo reakcije na rane traume, dovoljno često smo iznenađeni što nalazimo da nisu striktno o g r a n i č e n e n a ono što je 105
subjekt stvarno sam doživeo, nego se od toga uda ljavaju na način koji daleko više odgovara modelu filogenetskog zbivanja i koji se može u posve opštim crtama objasniti samo uticajem tog zbivanja. Ponašanje neurotičnog deteta prema svoiim rodi teljima kada je pod uticajem Edipovog i kastracionog kompleksa preobilno je takvim reakcijama ko je se gledane u jedinki čine neopravdanim i tek filogenetski — povezanošću s iskustvom ranijih pokolenja — postaju razumljive. Bilo bi apsolutno vredno truda taj materijal na koji se ovde mogu pozvati — izneti pred javnost u sređenom obliku. Njegova dokazna moć mi se čini dovoljno velikom da bismo se usudili na daljni korak i postavili tvrd nju kako čovekovo arhaiozno nasleđe ne obuhvata samo dispozicije nego i sadržaje tragova sećanja na iskustvo ranijih generacija. Na taj bi način kako obim tako i značaj arhaioznog nasleđa bitno po rasli. (Pri pobližem razmišljanju moramo sebi prizna ti kako smo se odavno ponašali kao da nije u pita nju nasleđivanje mnemičkih tragova iskustva pre daka, nasleđivanje koje je nezavisno od neposredne komunikacije i vaspitnog uticaja primerom. Kad smo govorili o daljem postojanju nekog starog predanja u narodu, o oblikovanju narodnog karaktera mahom smo imali na umu takvo nasleđeno predanje a ne neko preneseno saopštavanjem. Ili barem nismo pravili razliku između njih i nismo sebi ob jasnili kakvu drskost činimo takvim zanemariva njem. Razume se, naš položaj je otežan sadašnjim stavom biologije koja ne želi da zna bilo šta o ste čenim osobinama koje se prenose na potomke. No, u svojoj skromnosti, priznajemo da uprkos tome nismo kadri da se lišimo tog faktora u biološkom razvoju. Istina, u oba slučaja nije reč o istom: u jednom — o stečenim osobinama koje se teško mogu shvatiti, u drugom — o mnemičkim tragovi ma spoljašnjih utisaka, tako reći nečem opipljivom. Međutim, može biti od koristi što u osnovu nismo kadri da jedno zamislimo bez drugog. Ako prihva106
timo postojanje takvih mnemičkih tragova u arhaiznom nasleđu, onda smo premostili ponor izme đu individualne psihologije i psihologije mase: narode možemo tretirdti kao posebne neurotičare. Priznavši da sada za prisutnost mnemičkih tragova u arhaioznom nasleđu nemamo nikakav snažniji dokaz do onih rezidualnih fenomena otkrivenih analitičkim radom, fenomena koji iziskuju izvođe nje iz filogeneze, onda nam se ipak taj dokaz čini dovoljno jakim da bismo postulirali takvo stanje stvari. Ako je pak drugačije, nećemo ni u analizi ni u psihologiji mase načiniti nijedan korak dalje na putu kojim smo krenuli. Tu je drskost neizbežna. Tim postulatom činimo još i nešto drugo: sma njujemo ponor između čoveka i životinje koji su raniji periodi ljudske arogancije napravili isuviše širokim. Ako takozvani instinkti životinja koji im dopuštaju da se u novoj životnoj situaciji od sa mog početka ponašaju kao da je ona neka stara, odavno njima poznata, ako taj instinktivni život životinja uopšte dopušta neko objašnjenje, onda to može samo biti da one iskustvo svoje vrste do nose sa sobom u novu vlastitu egzistenciju; znači, i!a su u sebi sačuvale sećanje na ono što su doživeli njihovi preci. Kod ljudske životinje stvar u osnovu ne bi bila drugačija. Životinjskim instinkti ma odgovara njeno arhaiozno nasleđe, pa neka je ono i drugačijeg obima i sadržaja. Posle ovih pretresanja ne dvoumim se da ka žem da su ljudi — na taj poseban način — uvek znali da su jednom imali i ubili praoca. Sad treba odgovoriti na dva dalja pitanja. Pr vo, pod kojim uslovima jedno takvo sećanje ulazi u arhaiozno nasleđe? Drugo, pod kojim okolnosti ma ono može postati aktivno, to jest — mada izmenjeno i izopačeno — prodreti iz svog nesvesnog stanja u idu ka svesti? Odgovor na prvo pitanje da se lako formulisati: ako je događaj bio dovoljno važan ili dovoljno često ponavljan, ili i jedno i dru go. Za slučaj oceubistva ispunjena su oba uslova. Na drugo treba primetiti: u obzir može doći čitav 107
niz uticaja koji ne treba svi da budu poznati; zamisliv je takođe spontan razvoj, analogno procesu kod nekih neuroza. Međutim, sigurno je od presud nog značaja buđenje zaboravljenog mnemičkog tra ga recentnim realnim ponavljanjem događaja. Tak vo ponavljanje je bilo ubistvo Mojsija i, kasnije, tobože pravno ubistvo Hrista, tako da ti događaji stupaju u prvi plan kao uzroci. Izgleda kao da se geneza monoteizma ne bi mogla lišiti tih zbivanja. Sećamo se pesnikovih reči: „Ono što treba u pesmi besmrtno da živi, mora u životu propasti" 1 2 . Za kraj napomena koja donosi jedan psiholo ški argument. Tradicija koja bi bila zasnovana sa mo na usmenom prenošenju ne bi mogla da stvori kompulzivni karakter koji pripada religijskim feno menima. Ona bi se saslušala, procenila, eventualno odbacila kao svaka druga informacija spolja; ni kad ne bi dosegla privilegiju oslobođenja od prisile logičkog mišljenja. Tradicija mora da je prvo isku sila sudbinu potiskivanja, stanje prebivanja u nesvesnom pre nego Što je pri svom povratku mogla razviti tako snažno dejstvo, opčiniti mase, kao što smo to s čuđenjem i dosad bez razumevanja videli u slučaju religijskog predanja. I ovo razmišljanje ide u prilog našeg verovanja kako su se stvari za ista desile tako kako smo se mi potrudili da ih opišemo, ili barem na neki sličan način.
11
Schiller, Die Götter Griechentands.
Drugi deo REZIME I REKAPITULACIJA
Deo ove studije što sada sledi ne može se pred staviti javnosti bez opširnih objašnjenja i isprika. Naime, on nije ništa drugo do verno, često doslov no ponavljanje prvog dela, skraćen u nekim kri tičkim istraživanjima i uvećan dodacima koji se odnose na problem: kako je nastao poseban karak ter jevrejskog naroda. Znam da je takav metod pri kazivanja isto toliko nesvrsishodan koliko i neumetnički: sam ga ne odobravam bezuslovno. Zašto ga nisam izbegao? Nije mi teško da na đem odgovor, ali to nije lako priznati. Nisam bio kadar da izbrišem tragove ipak neobične istorije nastanka ovog rada. U stvari, on je napisan dvaput: najpre pre ne koliko godina u Beču, gde nisam verovao u moguć nost njegova objavljivanja. Odlučio sam da ga na pustim, ali me je mučio poput nesmirenog duha, i našao sam izlaz praveći od njega dva samostalna dela i objavljujući ih u našem časopisu Jmago: psi hoanalitički uvod celine Mojsije — Egipćanin i na tome podignuta istorijska konstrukcija — Ako je Mojsije bio Egipćanin.... Ostatak koji je sadržao ono što zaista izaziva negodovanje i što je opasno — primena tih nalaza na genezu monoteizma i shvatanje religije uopšte, zadržao sam — kako sam mislio — zauvek. Tada je u martu 1938. godine došla neočekivana nemačka invazija koja me je pri nudila da napustim otadžbinu, no takođe me je oslobodila brige da će objavljivanje mog rada iza109
zvati zabranu psihoanalize tu gde se još uvek tolerisala. Jedva da sam stigao u Englesku kada sam otkrio da je iskušenje: učiniti svetu dostupnim svo je zadržano znanje, neodoljivo, te sam počeo da u vezi s dva već objavljena prerađujem i treći deo svoje studije. Naravno, s tim je bilo povezano delimično preuređivanje materijala. Međutim, nije mi pošlo za rukom da celokupan taj materijal uključim u ovu drugu verziju; s druge strane, nisam se mo gao odlučiti da se potpuno odreknem ranijih ver zija. Tako se dogodilo da sam čitav jedan deo prvog prikaza, neizmenjen, priključio drugom a što je imalo kao posledicu opsežno ponavljanje. No, mogao bih se utešiti razmišljanjem da su stvari koje obrađujem u svakom slučaju toliko no ve i značajne da bez obzira na to u kojoj meri je moj prikaz tačan, ne može biti nikakva nesreća ako se čitaoci navedu da dvaput o njima čitaju isto. Postoje stvari koje treba da se kažu više nego jedanput i koje se ne mogu dovoljno često reći. No, čitalac mora sam slobodno odlučiti da li će ostati kod nekog predmeta ili će se na njega vra ćati. Ne sme se lukavstvom težiti tome da mu se u istoj knjizi dvaput nudi ista stvar. To ostaje nevičnost, i prekor zbog nje autor preuzima na sebe. Na žalost, stvaralačka snaga nekog autora ne sledi uvek njegovu volju: delo se dalje probija kako mo že i često se spram stvaraoca postavlja kao neza visno, čak strano. a) Izrailjski narod Ako nam je jasno da postupak poput našeg: uzimanje od nasleđenog materijala onog što nam se čini upotrebljivim, a odbacivanje onog što nam ne koristi i slaganje pojedinih delova prema psihološ koj verovatnosti — da jedna takva tehnika nije pouzdana u otkrivanju istine, onda s pravom pita mo: čemu uopšte preduzimati takav posao. Odgovor se poziva na rezultat tog posla Ako se u velikoj 110
meri ublaži strogost zahteva postavljenih istorijsko-psihološkom istraživanju, možda će biti moguće razjasniti probleme koji su uvek izgledali dostojni pažnje i koji se usled recentnih događaja iznova nameću posmatraču. Zna se da je od svih naroda koji su u starom veku živeli oko Sredozemnog basena, jevrejski gotovo jedini koji je još i danas sačuvao svoje ime a i svoju prirodu. Besprimernom sposobnošću u"pružanju otpora on je prkosio ne srećama i surovim postupanjima; razvio je poseb ne karakterne crte i uzgred stekao duševnu nenaklonost svih drugih naroda. Otkud potiče ta život na sposobnost Jevreja i na koji način je njihov karakter povezan s njihovom istorijom — od toga bismo rado hteli da nešto više razumemo. Može se poći od neke karakterne crte Jevreja koja dominira njihovim odnosom prema drugima. Nema sumnje da oni o sebi imaju posebno visoko mišljenje, da sebe smatraju uzvišenijim, uglednijim, da su superiorni u odnosu na druge narode od kojih su takođe odvojeni silnim svojim običaji ma". U isto vreme ih nadahnjuje posebna vera u život kao da je ona crpe iz tajnog posedovanja ne kog dragocenog dobra, jedna vrsta optimizma; po božni ljudi bi to nazvali pouzdanjem u Boga. Poznajemo razlog tog ponašanja i znamo šta je njilovo blago. Oni sebe zaista smatraju narodom koji je Bog izabrao, veruju da mu stoje veoma blizu, a što ih čini ponositim i punim pouzdanja. Prema neospornim izveštajima, oni su se već u he lenističkim vremenima ponašali isto kao i danas; znači, Jevrejin je već tada bio gotov, a Grci među kojima i kraj kojih su oni živeli — reagovali su na jevrejski karakter na isti način kao i njihovi da našnji nacije-„domaćini". Moglo bi se pomisliti da su reagovali kao da su i sami poverovali u privi legiju koju je za sebe zahtevao izrailjski narod.
i
11
U starim vremenima tako učestala pogrda da su Jevreji „gubavci" (v. Manetho) — ima svakako smisao projekcije: „Oni se od nas drže tako daleko kao da s m o gubavci.'
111
Ako je neko nesumnjivi miljenik strašnog oca, ne ma potrebe da se čudi ljubomori braće i sestara, a do čega ona može dovesti vrlo lepo pokazuje jevrejska legenda o Josifu i njegovoj braći. Izgle dalo je, zatim da tok svetske istorije opravdava jevrejski preteran zahtev, jer kada je kasnije Go spodu bilo po volji da ljudima pošalje Mesiju i izbavitelja, izbarao ga je opet iz jevrejskog naroda. U tom slučaju bi ostali narodi imali povoda da sebi kažu: „Doista, imali su pravo, oni su Bogom iza brani narod." Ali umesto toga se dogodilo da je spasenje kroz Isusa Hrista samo ojačalo njihovu mržnju prema Jevrejima, dok sami Jevreji iz te druge predilekcije nisu izvukli nikakvu korist pošto nisu priznavali spasitelja. Na osnovu naših ranijih izlaganja sada imamo razloga da tvrdimo da je čovek Mojsije bio onaj koji je jevrejskom narodu utisnuo tu za sva vreme na značajnu crtu. On je uzdigao njihovo samoosećanje jamčenjem da su oni božji izabrani narod; nametnuo im je osvećenje i obavezao ih na odva janje od drugih. Ne, recimo, što bi ostalim narodi ma nedostajalo samoosećanje. Upravo kao danas, i onda je svaka nacija sebe smatrala boljom nego bilo koja druga. No, samoosećanje Jevreja doživelo je kroz Mojsija religijsko ukotvljivanje: ono je po stalo deo njihove vere. Svojim posebno prisnim odnosom prema Bogu učestvovali su u njegovoj veličanstvenosti. A pošto znamo da iza Boga koji je Jevreje izabrao i oslobodio iz Egipta, stoji Mojsijeva ličnost koja je upravo to — navodno po božjem nalogu — učinila, usuđujemo se reći da je čovek Mojsija bio taj koji je stvorio Jevreje. Nje mu ovaj narod duguje svoju životnu žilavost, ali i mnogo toga od neprijateljstva koje je doživeo i još doživljava. b)
Veliki
čovek
Kako je moguće da jedan čovek razvije tako ogromnu delatnost, da od indiferentnih jedinki j 112
porodica formira narod, utisne mu konačni karak ter i odredi njegovu sudbinu za hiljade godina? Nije li takva hipoteza povratak na način mišljenja koji je vodio mitovima o stvoritelju i bogotvorenju junaka, na vremena u kojima se pisanje istorije iscrpljivalo u izveštajima o delima i sudbinama posebnih jedinki, vladara ili osvajača? Naprotiv, savremena tendencija ide za tim da događaje ljud ske istorije svede na prikrivanje opšte i bezlične momente, na prisilni uticaj ekonomskih odnosa, promenu u načinu ishrane, napretke u upotrebi ma terijala i oruđa, na migracije podstaknute porastom broja stanovništva i klimatskim promenama. Pri tom, pojedincima ne pripada nikakva druga uloga do da budu eksponenti i predstavnici težnji masa — težnji koje su morale naći svoj izraz i našle su ga, više slučajno, u tim ličnostima. To su potpuno opravdana gledišta, no daju nam povoda da skrenemo pažnju na nesklad izme đu stava zauzetog našim organom mišljenja i or ganizacije stvari u svetu koje treba da dokučimo svojim mišljenjem. Istina, našoj neodložnoj potrebi za kauzalnošću je dovoljno ako svaka pojava ima jedan dokaziv uzrok. Međutim, u stvarnosti koja leži izvan nas jedva da je to slučaj; štaviše, čini se da je svaki događaj predeterminiran, pokazuje se kao posledica više konvergirajućih uzroka. Zaplašeno neizmernom složenošću zbivanja, naše istraži vanje se opredeljuje za jednu povezanost a protiv druge, postavlja protivrečnosti koje ne postoje i koje su nastale sama kidanjem iz obuhvatnijih re lacija14. Znači, kada nam istraživanje nekog odre đenog slučaja dokaže ogroman uticaj posebne lič nosti, nema potrebe da nam savest prigovara kako 14 Međutim, protestujem protiv nesporazuma: kao da sam ja hteo reći kako je svet toliko složen da svaka tvrdnja koja se postavi m o r a negde naići na deo istine. Ne, naše mišljenje je sačuvalo slobodu da otkriva zavis nosti i veze kojima ništa ne odgovara u stvarnosti, i tom daru očito pridaje veliku vrednost j e r ga kako u n u t a r tako i van nauka tako izdašno upotrebljava.
8 Mojsije i monoteizam
113
smo
se
čaju
onih
mesta
tom i
hipotezom
opštih
za
jedno
i
monoteizma nismo drugi
spoljašnji
—
je
da
taj
njih veza kog
suprotstavili
bezličnih za
drugo.
kadri
moment
razvoj
između
učenju
faktora.
da
o
zna
Načelno,
ima
Doduše,
kod
ukažemo
do
na
povezan
onaj
s
ni
geneze
na
već
jedan
spomenuti
uspostavljanjem
različitih
nacija
i
podizanja
„velikom
čoveku"
tešveli
carstva. Prema tome,
čuvamo
mesto
u n i z u ili, štaviše, u m r e ž i u z r o k a . N o , m o ž d a n e ć e biti
posve
besmisleno
dodeljujemo
taj
zapitati
počasni
pod
naziv.
kojim
nalazimo da nije sasvim lako odgovoriti nje. P r v a formulacija:
ako
meri poseduje
koja visoko
svojstva
neko
u
mišićna
snaga
ma
koliko
mogle
smo
što
n a t o pita
naročito
velikoj
cenimo — očito
trpi neuspeh u s v a k o m pogledu. Lepota, i
uslovima
Iznenađeni
biti
na
primer,
zavidne,
ne
polažu pravo na „veličinu". Znači, to bi morali biti duhovni
kvaliteti,
psihička
o b z i r o m n a njih, m i s l i m o zato
što
dručju,
je
neobično
i
umna
sposoban
na
u
slučaju
nekog
šahovskog
tuoza na muzičkom instrumentu; lako
naučnika. kažemo
u
slučaju
Odgovara
da je
on
nekog nam
veliki
da
se
u
priznavanju
Kada, na primer, tovena,
Getea,
ne premišljajući,
dima, mora nas krenuti
sem
nim delima.
u
tom
divljenja K a d
u
ili
umetnika
takvim slikar,
da
je
veliki
Vinčija, velikim
nešto
njihovim
no
čovek.
da
upravo takvi
ili
matematičar delatnosti,
i
Leonarda
prema
vir
slučajevima
proglašavamo
slučaju još
ne bi
po
nećemo
majstora
ili fizičar, p i o n i r n a p o l j u o v e ili o n e uzdržavamo
to
no, to neće biti ni
izvrsnog
pesnik,
S
nekoga
određenom
o d m a h nazvali velikim. Sigurno
učiniti tako
preimućstva.
da ipak ne bismo
drugo
Belju po
veličanstve
primeri
stajali
na putu, verovatno bi č o v e k došao na pomisao k a k o je
naziv
„veliki
ljude od akcije,
čovek" znači:
rezervisan
prvenstveno
osvajače, vojskovođe,
re i da prizna veličinu n j i h o v o g p o s t i g n u ć a
i
dejstva
to
koje
su
zadovoljavajuće toliko
114
ništavnih
oni i
prouzrokovati.
biva
opovrgnuto
ličnosti
kojima
se
No,
ni
našom ipak
za
vlada snagu nije
osudom ne
može
osporiti uticaj na savremenike i buduća pokolenja. Neće biti razloga ni da se uspeh bira kao oznaka veličine ako se pomisli na prekomeran broj velikih ljudi koji su, umesto da imaju uspeha, bili satrveni u nesreći. Tako za trenutak čovek naginje odluci kako se ne isplati tragati za jednoznačno određenim sadržajem pojma „veliki čovek". Da je to samo labavo upotrebljeno i dosta, samovoljno dodeljeno priznavanje preteranog razvoja izvesnih ljudskih svojstava, s priličnim približavanjem iskonskom značenju reči „veličina". Možemo se takođe prisetiti da nas ne zanima toliko suština velikog čoveka koliko pitanje čime on deluje na bližnje. No, to ćemo istraživanje što je moguće više skratiti jer preti da nas odvuče daleko od našeg cilja. Dopustimo, dakle, neka važi da veliki čovek na svoju okolinu deluje na dva način: svojom lično šću i idejom za koju se zalaže. Ta ideja može na glašavati staru željenu sliku masa ili im pokazati neki novi cilj za kojim se žudi, ili na nekakav dru gačiji način opčiniti masu. Ponekad — a što je ra zume se prvobitniji slučaj — ličnost deluje sama dok ideja igra vrlo neznatnu ulogu. Zašto bi veliki čovek uopšte trebalo da postane značajan — to nam ni za trenutak nije nejasno. Znamo da kod ljudi postoji snažna potreba za autoritetom kome se mogu diviti, kojem se čovek priklanja, koji go spodari nad njim i možda ga čak zlostavlja. Iz in dividualne psihologije smo saznali otkud potiče ta potreba mase. To je čežnja za ocem koja je svako me od detinjstva svojstvena, za istim ocem koga je nadvladao junak iz legende koji se time ponosi. A sad, može nam se nejasno pomaljati saznanje kako su sve crte kojima snabdevamo velikog čoveka — crte oca, da u tom poklapanju leži suština velikog čoveka koju smo uzalud tražili. Postojanost u mi slima, snaga volje, silina u akciji pripadaju slici oca, no pre svega samostalnost i nezavisnost velikog čoveka, njegova božanska nehajnost koja može porasti do bezobzirnosti. Čovek je prinuđen 115
da mu se divi, može se u njega pouzdati, ali nije kadar da ga se i ne plaši. Trebalo bi dopustiti da nas razumevanju toga vodi sama reč: ko drugi tre ba da je u detinjstvu bio „veliki čovek" nego otac! Nema sumnje da je to bio moćan prototip oca koji se u Mojsijevom liku spustio do ubogih jevrejskih kulučara kako bi im zajamčio da su oni nje gova mila deca. A mora da je na njih ništa slabije delovala ideja o jednom jedinom, večnom, svemoć nom Bogu, za koga oni nisu bili isuviše ništavni da s njima ne bi sklopio savez i koji je obećao da će se brinuti o njima ako bi ostali verni njegovom obožavanju. Verovatno im nije bilo lako da lik čoveka Mojsija razluče od lika njegova Boga; to je bila opravdana intuicija, jer je Mojsije crte svoje vlastite ličnosti — kao što su naprasitost i neumo ljivost — mogao uneti u karakter svog Boga. I ako su jednom tog svog velikog čoveka ubili, onda su samo ponovili nedelo koje se u praiskonskim vre menima poput zakona uperilo protiv božanskog kralja i koje je, koliko znamo, imalo svoje korene u još starijem prauzoru 15 . Ako je tako, s jedne strane, lik velikog čoveka izrastao do božanskih razmera, onda je, s druge, vreme da se setimo kako je i otac nekad bio dete. Velika religijska ideja koju je zastupao čovek Mojsije, nije, prema našim izvodima, bila njegova svo jina; preuzeo ju je od svog kralja Ihnatona. A taj poslednji, čija je veličina kao osnivača vere nedvo smisleno potvrđena, sledio je možda podsticaje koji su posredstvom njegove majke ili nekim drugim putevima — iz bližeg ili udaljenijeg dela Azije — doprli do nejga. Dalje nismo kadri da sledimo splet događaja, no ako su tačno razaznati ti prvi delovi, tada se monoteistička ideja poput bumeranga vratila u zemlju odakle je potekla. Tako se čini jalovom tež nja da se odredi zasluga pojedinca za neku novu ideju. Mnogi su očigledno učestvovali u njenom 15
116
Upor. Frazer, 1. c.
razvoju i dali joj svoje doprinose. S druge strane, bila bi očita nepravda kod Mojsija prekinuti lanac uzroka i zanemariti ono što su njegovi naslednici i nastavljači — jevrejski proroci — učinili. Seme monoteizma nije proklijalo u Egiptu. Isto se moglo dogoditi u Izrailju pošto je narod odbacio tegobnu religiju koja je bila puna zahteva. Međutim, u jevrejskom narodu su se uvek podizali ljudi koji su izbledelu tradiciju osvežavali, Mojsijeve opomene i zahteve obnavljali i nisu otpočinuli pre nego što je bilo obnovljeno ono što se izgubilo. Posle stalnih nastojanja koja su se protezala stolećima i najzad dvema velikim reformama — jedna pre a druga posle vavilonskog progonstva — zbio se' preobražaj boga vulkana Jahvea u Boga čije je obožavanje Mojsije nametnuo Jevrejima. A to je dokaz za po stojanje posebne psihičke dispozicije u masi koja je postala jevrejski narod, kada je bila kadra da stvori toliko ličnosti koje su bile spremne da na sebe preuzmu tegobe Mojsijeve religije zato što će biti od Boga izabrani narod i možda za još neke druge slične nagrade. c)
Napredak
u
duhovnosti
Da bi se kod nekog naroda ostvarili trajni psi hički učinci, očito da nije dovoljno jamčiti mu da ga je božanstvo izabralo. To mu se mora takođe na neki način dokazati, ako treba da u to veruje i da iz vere izvuče konsekvence. U Mojsijevoj religiji Izlazak iz Egipta je poslužio kao taj dokaz; Bog ili Mojsije u njegovo ime nije se umorio pozivajući se na naklonost koja je tim delom pokazana. Uve dena je svečanost pashe kako bi se održalo sećanje na taj događaj ili je, štaviše, nekakva svečanost koja je odavno postojala — bila ispunjena sadrža jem tog sećanja. Međutim, to je ipak bilo samo se ćanje da je Izlazak pripadao nerazgovetnoj prošlo sti. U periodu koji nas zanima znaci božje naklo nosti su bili vrlo oskudni; sudbine što su zade-
117
sile narod pre su ukazivale na njegovu nemilost. Primitivni narodi su uobičavali da svoje bogove svrgnu ili čak kazne ako nisu ispunjavali svoju oba vezu da im osiguraju pobedu, sreću i ugodnost. U svim vremenima kraljevi nisu drugačije tretirani nego kao bogovi; u tome se pokazuje stara iden tičnost: nastanak iz zajedničkog korena. 1 moderni narodi imaju, dakle, običaj da proteraju svoje kra ljeve ako je sjaj njihove vladavine narušen pora zima i odgovarajućim gubicima u teritoriji i novcu. Zašto je, međutim, izrailjski narod svog Boga sve pokornije sledio ukoliko ga je ovaj sve gore tretirao — to je problem koji za trenutak moramo ostaviti po strani. Sve nas to može podstaći da istražimo da li Moj sijeva religija narodu nije donela ništa drugo do uzdizanja njegovog samoosećanja kroz svest da je Bogu izabrani narod. I zaista se drugi moment lako može naći. Religija je takođe Jevrejima donela daleko veličanstveniju koncepciju Boga ili, kao što bi se moglo razložnije reći, koncepciju veličanstvenijeg Boga. Ko je verovao u tog Boga imao je ude1a u njegovoj veličini, mogao je i sam da se oseća uzdignutim. Za nevernika to nije nešto što se po sebi potpuno razume; no, možda se to lakše shvata ako ukaŽemo na osećanje superiornosti nekog Bri tanca u stranoj zemlji koja je nesigurna zbog ne reda — na osećanje koje potpuno nedostaje pripad niku bilo koje male kontinentalne države. Naime, Britanac računa da će njegov Government poslati ratni brod ako mu se dirne i dlačica na glavi, a što ustanici vrlo dobro znaju, budući da mala država uopšte ne poseduje nikakav ratni brod. Znači, po nos na veličinu British Empirea ima takođe koren u svesti o većoj sigurnosti, zaštiti koju uživa jedan Britanac. To kod koncepcije veličanstvenog Boga može biti slično. I, pošto teško da će čovek zahtevati da pomaže Bogu u upravljanju svetom — po nos zbog božje veličine se sliva s ponosom zbog izabranosti od strane Boga.
118
Među propisima Mojsijeve religije nalazi se jedan koji je od veće važnosti nego Što se u prvi mah uviđa. To je zabrana pravljenja božjeg lika, znači prisila da se klanja Bogu koji se ne može videti. Pretpostavljam da je Mojsije u toj tački pre mašio strogost Atonove religije; možda je samo želeo da bude dosledan: u tom slučaju, njegov Bog nije imao ni imena ni lica; možda je to bila nova mera protiv magijskih zloupotreba. No, kada se ta zabrana prihvatila — morala je duboko delovati. Jer je to značilo zapostavljanje senzorne percepci je spram ideje koja se može nazvati apstraktnom, trijumf duhovnosti nad čulnošću, strogo uzev, od ricanje od nagona sa svojim psihološko nužnim posledicama. Da bi se smatralo verodostojnim ono što se na prvi pogled ne čini jasnim, čovek se mora setiti drugih procesa istog karaktera u razvoju ljudske kulture. Najraniji među njima, možda najvažniji, rasplinjava se u tami prastarog doba. Njegove za čuđujuće posledice nas nagone da ga potvrdimo. Kod naše dece, kod neurotičara među odraslima, kao kod primitivnih naroda nalazimo mentalni fe nomen koji označavamo kao verovanje u „svemoć misli". Prema našem mišljenju, to je precenjivanje uticaja koji mogu da naši mentalni, u ovom slučaju intelektualni, akti vrše na promenu spoljašnjeg sve ta. U osnovu, čitava magija, prethodnica naše teh nike, počiva na toj pretpostavci. I celokupna ma gija reči ima tu svoje mesto kao i uverenost u moć koja je povezana s poznavanjem i izgovaranjem ne kog imena. Pretpostavljamo da je „svemoć misli" bila izraz čovekovog ponosa na govorni razvoj koji je imao kao posledicu tako izvanredan napredaš intelektualnih delatnosti. Otvorilo se novo carstvo duhovnosti u kojem su pojmovi, sećanja i procesi zaključivanja postali merodavni nasuprot nižoj psi hičkoj delatnosti koja je kao sadržaj imala nepo sredne percepcije čulnih organa. To je svakako bila jedna od najvažnijih etapa na putu ka postajanju čovekom. 119
Daleko lakše možemo shvatiti jedan drugačiji proces kasnijeg datuma. Pod uticajem spoljašnjih faktora koje nema potrebe da ovde sledimo, koji delom i nisu dovoljno poznati — dešava se da matrijarhalno društveno uređenje biva zamenjeno pa trijarhalnim, s čime je, naravno, bilo povezano ru šenje dotadašnjih pravnih odnosa. Izgleda da se odjek te revolucije još čuje u Eshilovoj Orestiji. No, osim toga, okretanje od majke ka ocu označa va pobedu duhovnosti nad čulnošću, dakle — na predak u kulturi, jer je materinstvo dokazano svedočenjem čula, dok je očinstvo hipoteza utemeljena na zaključku i premisi. Pristajanje uz stranu koja misaoni proces uzdiže iznad čulne percepcije poka zuje se kao koban korak. Nekad, između oba prethodno pomenuta do gađaja, zbio se neki drugi koji najveću srodnost pokazuje s onim što smo istražili u istoriji religije. Čovek se našao pobuđenim da uopšte prizna po stojanje „duhovnih" moći, to jest takvih moći koje se čulima — posebno vidom — ne mogu pojmiti, no koje ipak ispoljavaju nesumnjiva, čak prejaka dejstva. Ako bismo se smeli pouzdati u svedočanstvo jezika, to je bio pokretni vazduh kojeg je ispu štao prototip duhovnosti jer duh pozajmljuje svo je ime od daha vetra (animus, spiritus i na hebrej skom: ruach — dah). To je takođe vodilo otkriću duše kao otkriću duhovnog načela u jedinki. Posmatranje je u čovekovom disanju ponovo našlo po kretni vazduh — disanju koje smrću prestaje; još i danas samrtnici ispuštaju svoju dušu. No, sada je čoveku bilo otvoreno carstvo duha; bio je spreman da dušu koju je otkrio u sebi prida svemu ostalom u prirodi. Čitav svet je bio animiran, i nauka koja je toliko kasnije došla, imala je dovoljno posla kako bi jedan deo sveta opet lišila duše, a još ni danas nije gotova s tim zadatkom. Mojsijevska zabrana je uzdigla Boga na viši stupanj duhovnosti, otvorila je put za dalje promene u predstavi Boga o kojima valja još govoriti. No, najpre imamo razloga da se pozabavimo jednim
i
120
drugim učinkom te zabrane. Svi takvi napreci u du hovnosti imaju kao svoju posledicu pojačavanje samoosećanja jedinke, čine je ponosnom tako da se oseća nadmoćnom u odnosu na druge koji su ostali opčinjeni čulnošcu. Znamo da je Mojsije ulio Jevrejima uzvišeno osećanje da će biti izabrani na rod; dematerijalizacijom Boga u njihovu tajnu riz nicu dospela je nova vredna stvar. Jevreji su na stavili da se zanimaju za duhovne elemente. Poli tička nesreća nacije ih je poučila da ono što im je jedino preostalo — njihovi pisani dokumenti — procenjuju prema njihovoj vrednosti. Neposredno pošto je Tit razorio hram u Jerusalimu, izmolio je rabin Johanan ben Zakaj dozvolu da u Jabneu otvori prvu školu posvećenu proučavanju Tore. Ota da su Sveto pismo i njegovo proučavanje bili ono što je povezivalo rastureni narod. Toliko je uopšte poznato i prihvaćeno. Hteo sam jedino dodati da je taj karakteristični razvoj jevrejskog bića bio pripremljen Mojsijevom zabra nom klanjanja Bogu u vidljivom obliku. Prednost koja je otprilike dve hiljade godina u životu jevrejskog naroda bila dodeljena duhov nim stremljenjima — imala je, naravno, dejstva. Ona je pomogla da se obuzdaju surovost i sklonost ka nasilju koje se obično pojavljuju tamo gde je narodni ideal razvoj mišićne snage. Harmonija u oblikovanju duhovne i telesne aktivnosti, kao što su to ostvarili Grci — ostala je Jevrejima uskraće na. Utom konfliktu opredelili su se barem za al ternativu koja je bila kulturno značajnija. d) Odricanje od nagona
Nije po sebi razumljivo i ne može se odmah uvideti zašto bi napredak u duhovnosti, zapostavljenje čulnosti trebalo da podiže samosvest kako jedinke tako i naroda. To izgleda da pretpostavlja postojanje određenog vrednosnog merila i n e k e druge ličnosti ili instance koja se njime služi. Za 121
objašnjenje obratimo se analognom slučaju iz psi hologije jedinke koji nam je postao razumljiv. Ako id u ljudskom biću postavi zahtev erotske ili agresivne prirode, onda je najjednostavnije i naj prirodnije da ga ego kojem stoje na raspolaganju misaoni i mišićni aparat — akcijom zadovolji. To zadovoljavanje nagona ego oseća kao zadovoljstvo, kao što bi nezadovoljavanje nesumnjivo postalo izvor nezadovoljstva. Može se dogoditi da se ego s obzi rom na spoljašnje prepreke uzdrži od zadovoljenja nagona, naime u slučaju kada uvidi da bi dotična akcija prouzrokovala ozbiljnu opasnost po njega. Takvo odustajanje od zadovoljenja, odricanje od nagona usled spoljašnje prepreke ili kako kažemo — usled povinovanja principu realnosti — nije ni u kom slučaju prijatno. Odricanje od nagona vodi lo bi trajnoj napetosti usled nezadovoljstva, ukoli ko ne bi bilo moguće pomeranjima energije redukovati samu snagu nagona.' Međutim, odricanje od nagona može se takođe iz drugih razloga iznuditi — razlog koje s pravom nazivamo unutrašnjim. Tokom individualnog razvoja deo inhibitornih sna ga u spoljašnjem svetu biva internalizovan i u egu se stvara instanca koja se, posmatrajući, kritikujući i zabranjujući — suprotstavlja ostalom delu ega. Tu novu instancu nazivamo super-ego. Odsada ego, pre nego što ostvari zadovoljavanje nagona ko je iziskuje id, mora uzimati u obzir ne samo opas nosti spoljašnjeg sveta nego i prigovor super-ega i imaće utoliko više povoda da se uzdrži od zadovo ljenja nagona. Međutim, dok je odricanje od nagona usled spoljašnjih razloga samo neprijatno, odrica nje od nagona uslovljeno unutrašnjim razlozima, povinovanjem super-egu, ima drugačije ekonomsko dejstvo. Ono sem neizbežnih posledica nezadovolj stva egu donosi i dobitak u zadovoljstvu, tako reći supstitutivno zadovoljenje. Ego se oseća uzvišenim; ponosi se odricanjem od nagona kao nekakvim vrednim postignućem. Verujemo da možemo razumeti mehanizam tog dobitka u zadovoljstvu. Super-ego je naslednik i predstavnik roditelja (i vaspita122
č a ) koji su nadzirali postupke jedinke u prvom pe riodu njenog života; ta instanca gotovo bez promene nastavlja njihove funkcije; drži ego u trajnoj zavisnosti i na njega vrši stalan pritisak. Baš kao u detinjstvu, ego strepi da ne stavi na kocku ljubav vrhovnog gospodara; njegovo odobravanje oseća kao oslobođenje i.zadovoljenje a prigovore kao gri zu savesti. Kad je ego kao žrtvu prineo super-egu odricanje od nagona, kao nagradu za to očekuje da će ga ovaj više voleti. Svest da se ta ljubav zaslu žuje ego oseća kao ponos. U periodu kada autoritet još nije bio internalizovan kao super-ego, odnos između pretećeg gubitka ljubavi i nagonskog zahteva mogao je biti isti: postojalo je osećanje sigur nosti i zadovoljenja kada se iz ljubavi prema rodi teljima postiglo odricanje od nagona. No, to srećno osećanje moglo je poprimiti čudno narcistički ka rakter ponosa tek pošto je sam autoritet postao deo ega. Šta nam to objašnjenje zadovoljenja kroz od ricanje od nagona pruža za razumevanje procesa koje želimo da proučavamo — za shvatanje podi zanja samosvesti kada postoje napreci u duhovno sti? Prividno vrlo malo. Okolnosti su posve druga čije. iNije reč ni o kakvom odricanju od nagona i ne postoji nikakvo drugo lice ili instanca radi ko jih se prinosi žrtva. Ubrzo ćemo se pokolebati u ovoj drugoj tvrdnji. Može se reći da je veliki čovek upravo autoritet radi koga se izvodi neko postig nuće, i pošto sam veliki čovek deluje zahvaljujući sličnosti s ocem, onda nema razloga da se čudi ako mu u psihologiji mase pripadne uloga super-ega. Znači, to bi važilo i za čoveka Mojsija u njegovoj vezi s jevrejskim narodom. Međutim, u ostalim tačkama se neće uspostaviti nikakva tačna analogija. Napredak u duhovnosti sastoji se u tome što se odlučuje protiv neposredne čulne percepcije a u korist takozvanih viših intelektualnih procesa, zna či: sećanja, razmišljanja, procesa zaključivanja; što se, na primer, odlučuje da je očinstvo važnije od materinstva iako se ono za razliku od ovog posled123
v
njeg ne može dokazati svedočanstvom čula. Zato dete treba da nosi očevo ime i da bude njegov naslednik. Ili: naš Bog je najveći i najmoćniji mada je nevidljiv poput vetra ili duše. Odbacivanje ne kog seksualnog ili agresivnog nagonskog zahteva čini se da je nešto potpuno različito od toga. Ni kod nekog napretka u duhovnosti, na primer, kod pobede patrijarhata, ne može se ukazati na autori tet koji je dao merilo za ono što treba da se sma tra višim. U ovom slučaju to ne može biti otac, jer se on tek napretkom uzdiže do autoriteta. Znači, suočeni smo s fenomenom da je u razvoju čovečanstva duhovnost postepeno prevladavala čulnost i da su se ljudi svakim takvim napretkom osećali po nositim i uzdignutim. No, mi nismo kadri da kaže mo zašto bi tako trebalo da bude. Kasnije se još događa da posve zagonetni emocionalni fenomen verovanja prevladava samu duhovnost. To je ono čuveno Credo quia absurdum, a onaj ko je u tom pogledu uspeo — smatra to najvišim dostignućem. Možda je zajednički element u svim tim psihološ kim situacijama nešto drugo. Možda čovek jedno stavno proglašava višim ono što je teže, a njegov ponos je puki narcizam pojačan svešću o prevla danoj teškoći. Ovo sigurno nisu mnogo plodna raspravljanja i čovek bi mogao pomisliti da ona s našim istraži vanjem: što je odredilo karakter jevrejskog naroda, nemaju uopšte nikakve veze. To bi za nas bila samo prednost: međutim, ipak se izvesno pripadanje na šem problemu otkriva činjenicom koja će nas kas nije još više zanimati. Religija koja je počela za branom pravljenja božjeg lika, tokom hiljada go dina sve se više razvija u religiju odricanja od nagona. I to ne što bi zahtevala seksualnu apstinenciju; ona se zadovoljava primetnim sužavanjem seksualne slobode. Međutim, Bog se potpuno ukla nja od seksualnosti i uzdiže do ideala etičkog savr šenstva. No, etika je ograničenje nagona. Proroci su neumorni u opominjanju kako Bog od svog na roda ne zahteva ništa drugo do pravedno i čedno
124
vođenje života, dakle uzdržavanje od svih zadovo ljenja nagona — zadovoljenja koja još i naš današ nji moral osuđuje kao poročna. Pa čak i zahtev da se veruje u njega izgleda da zauzima drugo mesto u poređenju s ozbiljnošću tih etičkih postulata. Na taj način, čini se da odricanje od nagona igra is taknutu ulogu u religiji, mada se ono u njoj ne po javljuje od samog početka. No, ovde je mesto za interpolaciju kako bi se izbegao nesporazum. Makar i moglo izgledati da odricanje od nagona i etika koja se na odricanju temelji — ne pripadaju suštinskom sadržaju reli gije, ipak su oni genetski najprisnije s njom pove zani. Totemizam, prvi oblik religije koji znamo, do nosi sa sobom kao neizbežne konstituente svog sistema niz zapovesti i zabrana koje naravno ne znače ništa drugo do odricanje od nagona; klanja nje totemu koje uključuje zabranu njegovog ozleđivanja ili ubijanja, egzogamiju — dakle, odricanje od strasno priželjkivanih majki i sestara u hordi, priznavanje istih prava za sve članove bratskog saveza — znači, sputavanje težnje ka nasilničkom nadmetanju među njima. U tim odredbama mo ramo videti prve početke moralnog i socijalnog poretka. Ne promiče nam da se ovde pojavljuju dva motiva: obe prve zabrane se slažu sa željom odstranjenog oca, one tako reći nastavljaju njegovu volju; treća zapovest koja se tiče garancije jedna kih prava udruženoj braći — ne uzima u obzir oče vu volju; ona se opravdava pozivanjem na nužnost da se novi poredak koji je nastao posle očevog od stranjivanja, trajno održi. Inače bi povratak na ra nije stanje postao neizbežan. Tu se socijalne zapo vesti izdvajaju od ostalih koje, kao što smemo reći, potiču neposredno iz religijskih odnosa. Suštinski deo tog toka događaja ponavlja se u skraćenom razvoju ljudskog bića. I tu je autoritet roditelja, u suštini autoritet daspotskog oca koji preti da će svojom snagom kažnjavati — onaj koji od deteta zahteva odricanje od nagona i koji za njega odlučuje šta mu je dopušteno a šta zabra125
njeno. Ono što se kod deteta imenuje kao „va ljano" ili „rđavo", kasnije se kada su društvo i super-ego stupili na mesto roditelja, naziva „do brim" i „zlim", „vrlim" ili „poročnim". Ali, to je još uvek ono isto — odricanje od nagona pod pri tiskom autoriteta koji zamenjuje i produžava auto ritet oca. Ti uvidi doživljavaju dalje produbljivanje kada se latimo istraživanja neobičnog pojma svetosti. Šta nam se zapravo čini „svetim" u isticanju nečeg drugog što visoko cenimo i priznajemo kao važno i značajno? S jedne strane, veza svetog s onim što je religijsko ne može se prevideti; ona se nametlji vo naglašava: sve religijsko jeste sveto, ono je up ravo jezgro svetosti. S druge strane, naš sud naru šavaju mnogobrojni pokušaji da se karakter sveto sti koristi za toliko toga drugog — ljude, institucije, funkcije koji nemaju mnogo veze s religijom. Ti napori očito služe tendencioznim namerama. Poći ćemo od karaktera zabrane koji tako čvrsto prijanjaju uz sveto. Ono je očito nešto što se ne srne dodirivati.-Sveta zabrana je vrlo snažno afektivno naglašena, ali zapravo nema racionalnog osnova. Jer zašto bi, na primer, trebalo da je posebno tako težak zločin ako se počini incest s kćerkom ili se strom, zašto bi bio toliko odvratniji od- svakog dru gog seksualnog odnosa? Ako se zapitamo za racio nalni osnov, sigurno će se čuti kako se tome opiru sva naša osećanja. No, to samo znači da se zabrana smatra kao nešto po sebi razumljivo, da čovek ne ume da je obrazloži. Ništavost takvog objašnjenja dovoljno lako se da pokazati. Ono što navodno' vređa naša najsvetija osećanja bilo je u vladajućim porodicama starog Egipta i drugih naroda drevnog doba opšti — čovek bi mogao reći — sveti običaj. Bilo je samo po sebi razumljivo što je faraon u svojoj sestri nalazio prvu i glavnu ženu; i kasniji naslednici faraona, grčki Ptolomeji, nisu se ustezali da oponašaju taj primer. Utoliko pre nam se nameće misao da je incest — u ovom slučaju između brata i sestre — bio privile126
volja, međutim, nije bila samo nešto što se nije smelo dirati, nešto što se moralo veoma poštovati, nego i nešto čega se čovek užasavao jer je iziskivalo bolno odricanje od nagona. Kad čujemo da je Mojsije uvođenjem običaja obrezivanja svoj narod „po svetio" — sada razumemo duboki smisao te tvrd nje. Obrezivanje je simbolički supstitut za kastra ciju koju je praotac nekad, u punoći svoje apsolut ne vlasti, dosudio sinovima; i onaj ko je prihvatio taj simbol time je pokazao da je bio spreman da se potčini očevoj volji mada mu je nametao najbolniju žrtvu. Da bismo se vratili na etiku, možemo — zaklju čujući — reći: deo njenih propisa se racionalno opravdava neophodnošću da se ograniče prava dru štva prema pojedincu, prava pojedinca prema dru štvu i prava jedinki jedinih prema drugima. Među tim, ono što nam se u etici čini veličanstvenim, tajanstvenim i na mističan način samo po sebi ra zumljivim — za te karakteristike ima da zahvali svojoj vezi s religijom, svom poreklu iz očeve volje. e)
Sadržaj
istine
u
religiji
Koliko se nama, siromašnima u veri, čine do stojnim zavisti oni istraživači koji su ubeđeni u I postojanje vrhovnog bića! Tom velikom duhu svet ne zadaje nikakve probleme jer je on sam stvorio sve njegove institucije. Koliko su obuhvatna, iscrp na i definitivna učenja onih što veruju u poređenju s mučnim, jadnim i fragmentarnim pokušajima objašnjavanja koji su ono krajnje što smo mi kadri da postignemo! Božanski duh koji je sam ideal etičkog savršenstva, usadio je ljudima poznavanje tog ideala i u isti mah težnju da svoje biće ujedna čavaju s njim. Oni neosporno osećaju šta je više i plemenitije, a šta niže i prostije. Njihov afektivni život je podešen u skladu sa svagdašnjom distan com od ideala. Kada mu se bliže primaknu — dođu tako reći u perihel, to im donosi veliko zadovolje128
nje; kada su se udaljili — došli u afel,to se kažnja va dubokim nezadovoljstvom. Sve je tako lako i nepokolebljivo utvrđeno. Možemo samo požaliti što nam izvesna životna iskustva i posmatranja sveta onemogućuju prihvatanje pretpostavke o postojanju takvog najvišeg bića. Svet kao da nema dovoljno zagonetki te mi postavljamo novi problem da se shvati kako su oni drugi mogli steći veru u božansko biće i otkud ta vera prima čudovišnu moć koja nadvladava „razum i nauku". Vratimo se skromnijem problemu koji nas je dosad zaokupljao. Hteli smo objasniti poreklo oso bitog karaktera jevrejskog naroda — karaktera koji je verovatno omogućio i održanje tog-naroda do dana današnjeg. Našli smo da im je čovek Mojsije utisnuo karakter time što im je dao religiju koja je njihovo samoosećanje toliko uzdigla da su sebe smatrali nadmoćnim u odnosu na sve druge naro de. Zatim, održali su se na taj način što su se držali daleko od ostalih. Pri tom je mešanje krvi malo smetalo jer je ono što ih je držalo na okupu bio idealan moment: posedovanje određenih intelektu alnih i emocionalnih dobara. Moj sijeva religija je dovela do tog rezultata: 1. jer je dopustila da narod učestvuje u veličanstvenosti nove ideje Boga, 2. jer je tvrdila da je narod bio izabran od tog velikog Boga i određen da prima dokaze njegove naročite naklonosti, i 3. jer je narodu nametnula napredak u duhovnosti koji je, sam po sebi dovoljno znača jan, osim toga otvorio put ka visokpm uvažavanju umnog rada i daljim odricanjima od nagona. To je naš rezultat, i mada ne želimo da išta od toga povučemo, ipak sebi ne prikrivamo da je on na neki način nedovoljan. Uzrok tako reći ne po kriva posledicu; činjenica koju želimo objasniti, čini se da potiče iz drugačijeg poretka veličina nego sve ono čime je objašnjavamo. Da li bi bilo moguće da sva naša dosadašnja istraživanja nisu razotkrila celokupnu motivaciju, nego samo u neku ruku po vršinski sloj, a iza toga neki drugi, vrlo značajan faktor čeka na otkrivanje. S obzirom na izvanrednu 129
složenost čitave kauzalnosti u životu i istoriji, mo ralo se očekivati nešto slično. Pristup toj dubljoj motivaciji ukazao bi se na određenom mestu u prethodnim raspravljanjima. Mojsijeva religija nije vršila svoje uticaje nepo sredno, nego na čudno posredan način. To n e ć e značiti da ona nije odmah delovala, da je upotrebila duge vremenske periode, stoleća, kako bi razvila svoje puno dejstvo, jer se toliko razume samo po sebi kada je reč o formiranju narodnog karaktera. Nego se ograničenje odnosi na činjenicu koju smo uzeli iz istorije jevrejske religije ili — ako hoćete — u nju uneli. Rekli smo da je jevrejski narod po sle izvesnog vremena ponovo odbacio Mojsijevu religiju — da li sasvim ili zadržavši neki od njenih propisa, nismo kadri da odgonetnemo. Ako pretpo stavimo da se u dugom periodu zauzimanja Hanana i borbe s narodima koji su tu živeli, Jahveova reli gija nije bitno razlikovala od Valimove, onda se nalazimo na istorijskom tlu uprkos svim kasnijim tendencioznim nastojanjima da se prikrije sramot no stanje stvari. Međutim, Mojsijeva religija nije bez traga nestala. Održala se neka vrsta sećanja na nju, zatamnjenog i izopačenog, možda kod nekih članova svešteničke kaste, poduprto starim zapisi ma. I ta tradicija velike prošlosti je bila ono što je tako reći iz pozadine nastavilo da deluje, što je postepeno sve više zadobijalo vlast nad ljudskim duhovima i najzad uspelo da boga Jahvea pretvori u Mojsijeva boga i opet prizove u život Mojsijevu religiju koja je pre mnogo stoleća bila uvedena a zatim napuštena. U jednom ranijem odeljku ove rasprave izložili smo koja se hipoteza čini nepobitnom ako treba da takvo postignuće tradicije smatramo pojmljivim. f)
Vraćanje
potisnutog
Postoji veliki broj sličnih procesa među onima s kojima nas je upoznalo analitičko istraživanje du130
lovnog života. Neki od njih su opisani kao pato loški, drugi se razmatraju kao normalni. No, to nije od neke važnosti jer granice između njih nisu oštro povučene njihovi mehanizmi su u velikoj meri isti tc je daleko važnije da li se dotične promene dešavnju na samom egu ili mu se one suprotstavljaju kao strane — u tom slučaju su poznate kao simp tomi. Iz obilja materijala najpre izdvajam one slu čajeve koji se odnose na razvoj karaktera. Uzmimo, na primer, devojčicu koja se najodlučnije protivila svojoj majci, koja je negovala sva svojstva što ne dostaju majci a izbegavala sve ono što na nju podNeća. To možemo dopuniti ako kažemo da se ona u ranim godinama svog života kao svako žensko dete, identifikovala s majkom i da se sada svom snagom opirala takvoj identifikaciji. Međutim, kada se ova devojčiča uda, čak postane žena i majka, ne treba da budemo iznenađeni što otkrivamo da ona postaje sve sličnija svojoj napadanoj majci sve dok se najzad nije očevidno uspostavila identifika cija s njom — identifikacija koju je prebrodila. Isto se događa i kod dečaka; i čak je veliki Gete koji je u periodu svoje genijalnosti sigurno potcenjivao krutog i pedantnog oca, u starosti razvio crte koje su činile deo očeva karaktera. Ishod može postati još uočljiviji tamo gde je suprotnost između dveju ličnosti oštrija. Mlad muškarac čija je sudbi na bila da raste kraj ništavnog oca, najpre se nasu prot njemu razvio u valjanog, pouzdanog i čestitog Čoveka. Na vrhuncu života njegov se karakter promenio i od tada se ponašao tako da je sebi za uzor uzeo tog istog oca. Da ne bismo izgubili vezu s na šom temom, moramo zapamtiti činjenicu da na po četku takvog toka događaja uvek stoji identifika cija s ocem u ranom detinjstvu. Ona se zatim odbacuje, čak natkompenzuje da bi se na kraju opet uspostavila. Odavno je postalo opšte dobro da doživljaji pr vih pet godina vrše određujući uticaj na život — uticaj kome se ne može odupreti ništa od onog što se kasnije doživljava. O načinu kako se ti rani 131
utisci održavaju uprkos svim uticajima iz zrelijih perioda život, moglo bi se reći mnogo toga vrednog što ovde ne pripada. Međutim, moglo bi biti manje poznato da najsnažniji prisilni uticaj potiče od onih utisaka koji dete pogađaju u periodu kad moramo misliti da njegov psihički aparat nije još sasvim sposoban da prima. U samu činjenicu se ne može sumnjati; ali ona je toliko začudna da njeno razumevanje možemo sebi olakšati poređenjem s foto grafskim snimkom koji se posle bilo kog vremen skog intervala razvija te se može preobratiti u sli ku. Ipak se rado ukazuje na to kako je neki mašto vit pisac s odvažnošću koja je dopuštena pesnicima, anticipirao naše neugodno otkriće. E.T.A. Hofman je običavao da bogatstvo likova koji su mu za nje gova dela stajali na raspolaganju otkriva u promeni slika i utisaka koje je još kao odojče na maj činim grudima doživeo za vreme jednog višenedeljnog putovanja poštanskim kolima. Ono što su deca u dobu od dve godine doživela i nisu shvatila — toga ne treba nikad da se sećaju sem u snovima. Tek im psihoanalitičkim tretmanom to može po stati poznato. Međutim, ono što je doživljeno pro dire u nekom kasnijem trenutku u njihov život s prisilnim impulsima, upravlja njihovim radnjama, nameće im simpatije i antipatije, dovoljno često odlučuje o njihovom izboru ljubavnog objekta — izboru koji se tako često ne može racionalno obraz ložiti. Ne može se pogrešno shvatiti u kojim dvema tačkama te činjenice dodiruju naš problem. Prvo, u vremenskoj udaljenosti16 koja se tu prepoznaje kao zaista određujući faktor — u naročitom stanju sećanja, na primer; sećanja koje u slučaju tih do življaja iz detinjstva klasifikujemo kao „nesvesno". očekujemo da ćemo u tome naći analogiju sa sta njem koje bismo hteli pripisati tradiciji u dušev16 I tu pesnik može govoriti. Da bi objasnio svoju vezanost, on izmišlja: „ T i si mi u preživelim vremenima bila sestra ili žena." (Goethe, Bd. IV der Weimarer Aus gabe, str. 97.)
132
nom životu naroda. Naravno, nije bilo lako pojam nesvesnog uneti u psihologiju mase. Drugo, redovne priloge fenomenima koje istra žujemo — donose mehanizmi koji vode formiranju neuroza. I tu se određujući događaji zbijaju u ra nom detinjstvu, no akcent pri tom ne počiva na vremenu nego na procesu koji se opire događaju, na reakciji protiv njega. U shematskom prikazu se može reći: kao posledica događaja pojavljuje se nagonski zahtev koji žudi za zadovoljenjem. Ego uskraćuje zadovoljenje'ili zato što je paralisan ve ličinom zahteva ili što u njemu prepoznaje opas nost. Prvo od tih objašnjenja jeste iskonskije; oba znače izbegavanje opasne situacije. Ego se od opas nosti brani potiskivanjem. Instinktivni impuls se na neki način inhibira, njegov uzrok se s propratnim percepcijama i idejama zaboravlja. Međutim, time proces nije završen: nagon je ili zadržao svoju moć, ili ga neki novi povod iznova budi. On tada obnavlja svoj zahtev i pošto mu put ka normalnom zadovoljenju ostaje zaprečen onim što možemo na zvati ožiljkom potiskivanja, on bilo gde na nekom slabom mestu krči sebi drugi put ka takozvanom zamenskom zadovoljenju koje izlazi na videlo kao simptom, bez pristanka ega, ali i bez njegova razumevanja. Svi fenomeni formiranja simptoma mo gu se s punim pravom opisati kao „vraćanje potis nutog". Međutim, njihova specifična karakteristika jeste opsežno izopačenje koje je ono što se vraća doživelo u poređenju s izvornim. Možda će se mi sliti kako smo se poslednjom grupom činjenica predaleko udaljili od sličnosti s tradicijom. Nema potrebe da se kajemo ako smo time približili pro blem odricanja od nagona. g)
Istorijska
istina
Sve te psihološke digresije smo preduzeli kako bismo sebi učinili verodostojnijim da je Mojsijeva religija tek kao tradicija delovala na jevrejski na-
133
rod. Po svoj prilici nismo ostvarili ništa više do izvesnog stupnja verovatnosti. No, pretpostavimo da smo uspeli u potpunom dokazivanju toga; ipak bi ostao utisak da smo zadovoljili samo kvalitativ ni faktor onog što se zahtevalo, a ne i kvantitativni. Svemu onom što ima neke veze s nastankom reli gije — naravno i jevrejske pripisuje se nešto veli čanstveno što kroz naša dosadašnja objašnjenja nije obuhvaćeno. Još jedan drugi moment bi morao biti upleten, za koji postoji malo analognog i ništa istovetnog, nešto jedinstveno i istog poretka veli čina kao ono što je od toga postalo — kao sama religija. Pokušajmo da se predmetu približimo sa su protne strane. Razumemo što primitivac ima potre bu za bogom kao stvaraocem sveta, poglavicom plemena, ličnim zaštitnikom. Taj bog ima svoje mesto iza pokojnih očeva klana o kojima tradicija ume još nešto da kaže. Čovek kasnijih vremena, na ših dana, ponaša se na isti način. On čak i kao od rastao ostaje infantilan i onaj kome je potrebna zaštita; misli da nije kadar da liši podrške svog boga. Toliko je neosporno. Međutim, teže je razumeti zašto srne postojati samo jedan jedini bog, zašto upravo prelazak od henoteizma na monoteizam stiče ogromnu važnost. Bez sumnje je istina da — kao što smo objasnili — onaj koji veruje učestvuje u veličini svog boga, i ukoliko je bog veći utoliko je pouzdanija zaštita koju može pružiti. No, moć nekog boga nema za nužnu pretpostavku to što je jedini. Mnogi narodi videli su samo uzdi zanje svog vrhovnog boga u tome ako je zagospo dario nad njemu potčinjenim božanstvima, a ne srozavanje njegove veličine ako su sem njega po stojali i drugi bogovi. Značilo je takođe žrtvu in timnosti ako je taj bog postao univerzalan i brinuo se za sve zemlje i narode. Čovek je tako reći delio svog boga sa strancima te je zato sebe morao obeštetiti time što je tvrdio kako je on u božjoj milosti. Možemo takođe još pokazati da sama ideja
134
o jednom bogu znači napredak u duhovnosti, ali je nemoguće tako visioko ceniti tu tačku. Pobožni vernici, međutim, znaju da dovoljno ispune tu očitu prazninu u motivaciji. Oni kažu da je ideja jednog jedinog boga tako snažno uticala na ljude zato što je ona deo večite istine koja je, dugo prikrivana, najzad izašla na videlo te je tada morala svakog sa sobom povući. Moramo priznati kako je najzad moment te vrste saobrazan kako veličini predmeta tako i uspehu. I mi bismo hteli usvojiti takvo rešenje. No, nailazimo na sumnju. .Pobožni argument počiva na optimističko-idealističkoj premisi. Osim toga, nije se moglo konstatovati da ljudski intelekt poseduje bilo kakav fini njuh za istinu i da ljudski duh po kazuje posebnu naklonost prema priznavanju isti ne. Naprotiv, pre smo saznali da naš intelekt, lišen bilo kakvog upozorenja, vrlo lako zaluta i da ni u šta lakše ne verujemo do u ono što, bez obzira na istinu, ide u susret našim iluzijama želje. Zato našoj saglasnosti moramo pridodati jedno ograničenje. I mi mislimo da rešenje pobožnih sadrži istinu, ali ne materijalnu nego istorijsku, te sebi dajemo za pravo da ispravimo izvesno izopačenje koje je ta istina pretrpela pri svom povratku. To jest, ne veru jemo da danas postoji jedan jedini veliki bog, nego da je u praiskonskim vremenima postojala jedna jedina ličnost koja je tada morala izgledati preve lika i koja se zatim, uzdignuta do božanstva, vra tila u ljudsko sećanje. Pretpostavili smo da je Mojsijeva religija u prvi mah bila odbačena i upola zaboravljena i da se kasnije pojavila kao tradicija. Sada pretpostav ljamo da se taj proces tada ponovio po drugi put. Kada je Mojsije doneo narodu ideju o jedinom bo gu, ona nije bila ništa novo nego je značila ponovno oživljavanje iskustva iz davnog vremena ljudske po rodice, koje je svesnom ljudskom pamćenju izma klo. Međutim, to je bilo tako važno, izazvalo je tako duboke i značajne promené u životu ljudi ili im
135
utrlo put, da čovek ne može a da ne poveruje kako je to u ljudskoj duši ostavilo za sobom bilo kakve tragove koji se daju uporediti s tradicijom. Iz psihoanalize individua smo saznali da pre ili posle, njihovi najraniji utisci koji su doživljeni u vreme kada je dete još jedva bilo kadro da go vori, ispoljavaju deistva prisilnog karaktera a da sami ne bivaju svesno prizvani u sećanje. Verujemo da imamo pravo da isto pretpostavimo o naj ranijim doživljajima čitavog čovečanstva. Jedno od takvih dejstava bilo bi pojavljivanje ideje o jednom jedinom velikom bogu — ideje koja se mora pri znati kao, doduše, izopačeno ali potpuno opravda no sećanje. Takva ideja ima kompulzivni karakter: ona mora naići na verovanje. U meri do koje do seže njeno izopačenje — čovek ima razloga da je označi kao ludilo; ukoliko prouzrokuje povratak prošlosti mora se nazvati istinom. I ludilo psihopa ta sadrži komadić istine i, polazeći od te istine, bolesnikovo ubeđenje se rasprostire na konstruk ciju ludila. Ono što do kraja sledi jeste donekle izmenjeno ponavljanje izvoda u prvom delu. 1912. godine pokušao sam u Totemu i tabuu da staru situaciju iz koje su potekle takve konsekvence rekonstruišem. Pri tom sam se poslužio izvesnim teorijskim mislima Č. Darvina, Etkinsona, no posebno V. Robertsona Smita i kombinovao ih s nalazima i indikacijama iz psihoanalize. Od Dar vina sam pozajmio hipotezu da su ljudi prvobitno živeli u malim hordama, svaka je bila pod despot skom vlašću starijeg mužjaka koji je sebi prisvojio sve ženke a mlade muškarce, takođe svoje sinove, kažnjavao ili odstranjivao. Od Etkinsona sam uzeo — u nastavku tog opisa — ideju da je patrijarhalni sistem našao svoj kraj u pobuni sinova koji su se 136
udružili protiv oca, savladali ga i zajednički poždrali. Oslanjajući se na totemsku teoriju Robertsona Smita, pretpostavio sam da je kasnije očeva horda načinila mesta totemskom klanu braće. Da bi jedan s drugim mogli živeti u miru, pobednička braća su se odrekla žena zbog kojih su ipak ubili oca, i uveli egzogamiju. Očeva moć je bila slomlje na i porodice organizovane na temelju matrijarha ta. Ambivalentni osećajni stav sinova prema ocu ostao je na snazi tokpm čitavog kasnijeg razvoja. Na očevo mesto je kao totem postavljena određena životinja; ona je važila kao predak i duh zaštitnik, nije se smela povrediti ili ubiti; no, jednom godiš nje sastajala se čitava zajednica muškaraca za sve čanu gozbu na kojoj se inače poštovana totemska životinja kidala na komade i zajednički jela. Niko se nije smeo isključiti s te gozbe: to je bilo cere monijalno ponavljanje oceubistva kojim su započeli društveni poredak, moralni zakon i religija. Podu darnost između totemskog obeda Robertsona Smita i hrišćanskog pričešća uočili su neki autori pre inene. Još i danas se čvrsto držim te konstrukcije. Stalno sam nailazio na žestoke prigovore kako u kasnijim izdanjima knjige nisam izmenio svoja mišljenja jer su savremeni etnolozi jednodušno od bacili postavke Robertsona Smita i delimično izneli druge, potpuno različite teorije. Moram da odgovo rim kako su mi ti navodni napreci dobro poznati. No, nisam ubeđen niti u tačnost tih inovacija niti u zablude Robertsona Smita. Nekakvo neslaganje još nije opovrgavanje, inovacija nije nužno i na predak. Ali, pre svega, ja nisam etnolog već psiho analitičar. Imao sam pravo da iz etnološke litera ture izvučem ono što sam mogao da upotrebim za analitički rad. Radovi genijalnog Robertsona Smita dali su mi vredne tačke dodirivanja s psihološkim materijalom analize kao i sugestije za iskorišćavanje tog materijala. Nikad se nisam slagao s njego vim protivnicima. 137
h)
Istorijski razvoj
Ne mogu ovde iscrpno ponavljati sadržaj To tema i tabua, no moram se pobrinuti za popunja vanje širokog prostora između onoga pretpostavlje nog prastarog doba i pobede monoteizma u istorijskim vremenima. Pošto je bila institucionalizovana celina bratskog klana, matrijarhata, egzogamije i totemizma, započeo je razvoj koji se može opisati kao „vraćanje potisnutog". Tu termin „potisnuto" upotrebljavamo u prenosnom značenju. Reč je o nečem prošlom, iščezlom, prevladanom u životu naroda koje se usuđujemo da izjednačimo s potis nutim u duševnom životu jedinke. U kojem psi hološkom obliku je ovo prošlo za vreme svoje bačenosti u zasenak postojalo — nismo kadri da na prvi pogled kažemo. Neće nam biti lako pojmove individualne psihologije preneti na psihologiju ma se i ne mislim da nešto postižemo ako uvodimo po jam „kolektivnog" nesvesnog. Sadržaj nesvesnog zaista je u svakom slučaju kolektivan; on je opšta svojina ljudi. Znači, zasad se ispomažemo upotre bom analogija. Procesi koje ovde proučavamo a koji potiču iz života naroda — vrlo su slučni onima koje poznajemo iz psihopatologije, no ipak nisu potpuno isti. Najzad se odlučujemo za pretpostavku da su psihički taloži onih praiskonskih vremena po stali nasleđe koje je u svakoj novoj generaciji tra žilo jedino buđenje a ne i sticanje. Pri tom mislimo na primer sigurno „urođene" simbolike koja potiče iz perioda govornog razvoja, koja je dobro poznata svoj deci iako nisu u njoj poučavana i koja je kod svih naroda ista uprkos jezičkoj različitosti. Ono što nam recimo još nedostaje u pouzdanosti stičemo iz drugih rezultata psihoanalitičkog istraživanja. Saznajemo da u izvesnom broju značajnih odnosa naša deca ne reaguju onako kao što odgovara nji hovom vlastitom iskustvu, nego instinktivno poput životinja, na način koji se može objasniti jedino filogenetskom tekovinom. 138
mnogo snažniji i neiscrpno dublji nego osećanja odraslih; samo religiozna ekstaza je kadra da ih ponovo vrati. Tako je zanos odanosti Bogu bila prva reakcija na povratak velikog oca. Na taj način je za sva vremena bio utvrđen pravac religije oca. Ipak, time nije bio okončan njen razvoj. Suštini odnosa prema ocu pripada ambivalencija: tokom vremena nije moglo iznositi ni ono neprijateljstvo koje je težilo da se rasplamsa i koje je nekad podstaklo sinove da ubiju obožava nog i zastrašujućeg oca. U okvirima Mojsijeve reli gije nije bilo mesta za izražavanje ubilačke mržnje prema ocu; na videlo je mogla izaći samo moćna reakcija na tu mržnju: osećanje krivice zbog ne prijateljstva, griza savesti što se čovek ogrešio o Boga i što ne prestaje grešiti. To osećanje krivice koje su proroci neprekidno držali budnim, koje je ubrzo stvorilo integrirajući sadržaj religijskog si stema — imalo je i nekakvu drugu, površnu moti vaciju koja je njegovo stvarno poreklo vesto pri krivala. Stvari su se odvijale loše po narod; nade koje su počivale na božjoj naklonosti su se izja lovile; nije bilo lako čvrsto se držati iznad svega voljene iluzije da su oni božji izabrani narod. Ako nisu hteli da se odreknu te sreće, onda je osećanje krivice zbog vlastite grešnosti nudilo dobrodošlo^ sredstvo za oslobođenje Boga od krivice: oni nisu zaslužili ništa bolje nego da ih kazni jer se nisu pridržavali njegovih zapovesti; i nagnani potrebom da osećanje krivice koje je naviralo iz toliko dub ljeg izvora i bilo nezasito — zadovolje, morali su dozvoliti da te zapovesti bivaju sve strože, mučnije a i trivijalnije. 'U novom zanosu moralnog asketizma sebi su nametali uvek nova odricanja od nago na i tako su barem u doktrini i propisu dosegli etič ke visine koje su ostale nepristupačne ostalim sta rim narodima. Mnogi Jevreji u tom razvoju etičkih visina gledaju drugu osnovnu karakteristiku i dru go veliko ostvarenje svoje religije. Iz naših izlaga nja treba da proizađe kako je on bio povezan s onim prvim — razvojem ideje o jedinom bogu. 140
Međutim, ta etika ne može poricati svoje poreklo iz osećanja krivice zbog suzbijanog neprijateljstva prema Bogu. Ona ima nedovršen i nedovršiv karak ter prisilno-neurotskih reaktivnih formacija; takođe možemo pogoditi da ona služi skrivenim namerama kažnjavanja. Dalji razvoj prevazilazi jevrejsku veru. Ostali elementi koji su se povratili iz praočeve tragedije ni na koji način se više nisu mogli sjediniti s Mojsijevom religijom. U ono vreme svest o krivici odav no više nije bila ograničena na jevrejski narod; ona je kao potmula nelagodnost, zlokobna slutnja čiji razlog niko nije znao navesti, zahvalila sve na rode Sredozemlja. Savremeni istoričari govore o nekakvom starenju antičke kulture, no ja pretpo stavljam da su oni obuhvatili samo slučajne i drugostepene uzroke onog depresivnog raspoloženja kod naroda. Razjašnjenje potištenog stanja poteklo je od Zidova. Bez obzira na sva približna određe nja i pripreme u okolnom svetu, ipak je to bio jevrejski čovek, Saul iz Tarsa, koji je_kao rimski građanin sebe nazvao Pavlom, u čiji duh je najpre prodrlo saznanje: „Mi smo tako nesrećni, jer smo ubili Boga oca.' I odveć je razumljivo što nije bio kadar da taj deo istine drugačije obuhvati do u varljivom obliku blagovesti: „Izbavljeni smo od svake krivice pošto je jedan od nas žrtvovao svoj život da bi okajao naše grehe." Naravno, u toj for mulaciji nije bilo pomena o ubistvu Boga, ali zlo čin koji se morao ispaštati žrtvenom smrću, mogao je biti samo ubistvo. Dovođenje u vezu zablude i istorijske istine pouzdano nam kazuje da je žrtva bio božji sin. Snagom koja joj je pritekla iz isto rijske istine, ta nova vera je oborila sve prepreke; na mesto blaženog osećanja izabranosti stupilo je sada oslobađajuće izbavljenje. No, činjenica oceubistva morala je pri svom povratku u sećanje čovečanstva prevladati veće otpore nego ona druga koja je sačinila sadržaj monoteizma; ona je takođe morala pretrpeti snažnije izopačenje. Neizreciv zlo141
čin je bio zamenjen hipotezom o — istinu govoreći — nejasnom naslednom grehu. Nasledni greh i izbavljenje žrtvenom smrću postali su osnovi nove religije koju je utemeljio Pavle. Mora ostati neizvesno da li je u bratskoj hordi koja se pobunila protiv praoca zaista posto jao kolovođa ili začetnik ubilačkog čina ili, da li je taj lik kasnije stvorila uobrazilja pesnika kako bi sebe pretvorili u junake, i zatim uklopljen u predanje. Pošto je hrišćansko učenje razorilo okvire judaizma — ono je prihvatilo komponente iz mno gih drugih izvora, odreklo se nekih crta čistog monoteizma, prilagodilo se u mnogim pojedinostima obredima ostalih naroda Sredozemlja. Izgledalo je kao da se Egipat nanovo svetio Ihnatonovim naslednicima. Vredno je pažnje na koji se način nova religija razračunala sa starom ambivalencijom u odnosu prema ocu. Doduše, njen osnovni sadržaj je bio izmirenje s Bogom ocem, ispaštanje zbog zlo čina počinjenog na njemu; međutim, druga strana emocionalnog odnosa se pokazala u tome što je sin, preuzevši na sebe ispaštanje, i sam postao bog pokraj oca i, zapravo, umesto oca. Proistekavši iz religije oca, hrišćanstvo je postalo religija sina. Ono nije umaklo sudbini da će morati ukloniti oca. Samo je jedan deo jevrejskog naroda prihvatio novo učenje. Oni što su ga odbacili još i danas se zo vu Jevreji.Tim rascepom oni su se još oštrije nego ranije izdvojili od drugih. Bili su prinuđeni da od nove religijske zajednice koja je sem Jevreja obuhvatala Egipćane, Grke, Sirijce, Rimljane a najzad i Germane, slušaju prigovor kako su ubili Boga. Neskraćen, taj prigovor bi glasio: „Oni neće da se pomire s tim da su ubili Boga, dok mi to prizna jemo i bivamo očišćeni od krivice." Tada je lako uvideti koliko se istine krije iza tog prigovora. Za što je Jevrejima bilo nemoguće da uzmu učešća u napretku koji je, uprkos svom izopačenju, sadrža valo priznanje božjeg ubistva — to bi bilo predmet posebnog istraživanja. Time su oni u neku ruku na
142
sebe natovarili tragičnu krivicu; dozvolilo se da zbog toga teško ispaštaju. Možda je naše istraživanje donekle osvetlilo pitanje kako je jevrejski narod stekao svoja svoj stva. Manje svetla je doprlo do problema kako su se oni kao individualnost mogli održati do današ njih dana. No, iscrpna razrešavanja takvih zago netki čovek neće — ako ćemo pravo — imati raz loga da zahteva niti očekuje. Prilog prosuđivanju o ograničenjima koja sam pomenuo na početku je ste sve što sam kadar da ponudim.
POGOVOR
ljudski rod, ubistvom praoca „započinju društveni poredak, moralni zakon i religija", osećanje krivice ukorenjuje se kao faktor napretka kulture, a „subli macija iznuđena kulturom postaje neminovna sud bina nagona".' Ova „porodična drama" ponavljače se kroz istoriju na sve široj pozornici; sećanje na pradavni zločin nije se izgubilo, ono je samo potisnuto i sačuvano u „nesvesnim mnemičkim tragovima" ljudske vrste. Utiskivanjem drevnog oceubistva u filogenetsko „arhaiozno nasleđe" čoveka Frojd za pravo institucionalizuje osnovnu dogmu psihoanali ze — edipov ' kompleks, kao nepromenljivi oblik odnosa individue prema ocu i njegovim supstitutima. U edipovorn kompleksu ne samo da se sreću počeci svih oblika kulture, nego se ovaj javlja i u ontogenezi psihičkog kao konstitutivni faktor, ali i kao „jezgro svih neuroza". Frojdova istraživanja u ovoj oblasti, a na izvestam način i celokupno njegovo stvaralaštvo, za ključuju tri rasprave objavljene četvrt veka kasnije pod zajedničkim naslovom Čovek Mojsije i mono teistička
religija.
Polazna namera autora je da u dve rasprave rekonstruiše istorijsku ličnost „čoveka Mojsija ' kao Egipćanina i preko njega pokaže suštinski uticaj „monoteističke epizode u istoriji Egipta" na posta nak i razvoj judaizma. On odlučno odbacuje starozavetnu verziju istih događaja kao istorijski netačnu i iskrivljenu usled kasnijeg prikrivanja i tenden cioznih prerada. Pozivajući se na jevrejsku vanbiblijsku literaturu, neke protivrečne navode same Biblije i radove pojedinih istoričara, Frojd tvrdi da su Jevreji ubili Mojsija u nekoj pobuni po izlasku iz Egipta. Prema hipotezi koju dalje izlaže, sublimna egipatska vera koju je propovedao Mojsije, pu stila je svoje korene u jevrejskom narodu i pored njegovog otpadništva od „velikog čoveka". Potpo mognuta teškim uslovima života, izbijajući povre meno u patosu proroka, ona kroz čitav niz genera cija polako prevladava unazađujuće paganske ten146
dencije, da bi se najzad nametnula „izabranom na rodu' u formi „njegovog" apstraktnog monoteizma. Shvatanje religije kao „prisilne neuroze čovečanstva" naznačeno je već Totemom i tabuom, ali Frojd se, kako sam kaže, ne usuđuje da ga za svog boravka u Beču ponovi i pokaže na razvoju juda izma i počecima hrišćanstva. Tek kada je prešao u London, prerađuje rukopis trećeg, glavnog i zaključ nog dela Mojsija i monoteizma, i po prvi put ga objavljuje u Holandiji (1939) uz dve ranije ras prave. Ovom raspravom autor nastavlja strategiju To tema i tabua, gde je u podnaslovu odavno zabeležio: „Neke podudarnosti u duševnom životu divljaka i neurotiČara"*. No, dok je tamo ni iz čega trebalo zasnovati prve oblike kulture i stvoriti prototip „porodične drame", novi zadatak je znatno olakšan prethodnim rešenjima. Prvo valja popuniti prazninu u izlaganju nastalu između već „institucionalizovane celine bratskog klana, totemizma i egzogamije" i mnogo kasnije pojave monoteizma u Egiptu. Potom Frojd uspostavlja kontinuitet religije, a preko nje i kulture Zapada, od prvobitnog oceubistva, preko ponovljenog ubistva Mojsija i kasnijeg razapinjanja Hrista. Upravo je mehanizam razvoja religije ono što autor nastoji da objasni na osnovu svojih terapeutskih zapažanja o etiologiji neuroza. Formula: rana trauma — odbrana — period latencije — iz bijanje neuroze — delimično vraćanje potisnutog,
* Zastupanje ovakve analogije izazvalo je niz kritika od strane antropologa. P r e m a B. Malinovskom, Frojdovo terapeutsko iskustvo vezano je za neurotske poremećaje imućnih građana sa početka XX veka; njegovi pacijenti su Evropejci sa već formiranim porodičnim kompleksom u kojem je figura oca dominantna. Ovako ograničena isku stva on prenosi u praistoriju kao model za razumevanje ponašanja, pa „divljacima" iz hipotetične prahorde pripi suje unapred ustanovljenu zapadno-evropsku porodičnu dramu. Najzad, Frojd zatvara krug utvrđivanjem kontinui teta kulture, od navodnog ubistva oca te prahorde, sve do dana u kojima piše Totem i tabu.
147
ključ je, smatra on, za razumevanje religijskih fe nomena kao neurotskih simptoma, a same religije kao prisilne neuroze ljudskog roda. Ubistvo oca prahorde, kao davna trauma čovečanstva, potisnuto iz sećanja u obliku u kojem se stvarno desilo. Na mesto oca, kao predak i duh-zaštitnik klana, uvede na je totemska životinja koju članovi klana jednom godišnje ceremonijalno ubiju i pojedu na totemskoj svečanosti. Ovo je prvi oblik religije i, upravo nje mu, kao fiksaciji za traumu, sva kasnija religijska ispoljavanja duguju svoj kompulzivni karakter i iracionalnu snagu. U religijskim dogmama, uz psihotički iskrivlje ne sadržaje, sačuvan je i deo istine koja se može nazvati istorijskom,** veli Frojd, jer kroz razvoj religije vraća se, kao potisnuti sadržaj, istina o dav našnjem oceubistvu. Ubistvo Moj si ja pokrenulo je duboke slojeve u kojima je sačuvan njegov prauzor; tako je u judaizmu, kao religiji oca, zapravo rekonstruisan nekadašnji položaj praoca, vraćeno mu je njegovo istorijsko pravo. Nova vera institucionalizuje obožavanje oca, ali iz osećajne ambivalencije rađaju se i neprijateljski impulsi prema njemu. Oni ostaju nesvesni i kao takvi uvek iznova stva raju osećanje krivice, što dovodi do nesvesnog od ricanja od tog neprijateljstva i sublimisanja nagon skih impulsa. Tako stalnim odricanjem od nagona, kaže autor, Jevreji u zanosu moralnog asketizma, jednostavno, ostvaruju napredovanje u duhovnosti i dosežu etičke visine nepristupačne drugim naro dima. ** Tek u Mojsiju i monoteizmu Frojd utvrđuje takav sadržaj istorijske istine u religiji. U Totemu i tabuu, govo rio je samo o prisilnoj neurozi kao karikaturi religije (hi sterija bi bila k a r i k a t u r a umetničkog stvaranja, a para noidna sumanutost — k a r i k a t u r a filozofskog sistema), ka rikaturi utoliko što je neuroza asocijalna tvorevina. A u Nelagodnosti u kulturi (1930) kaže: „1 ona (kultura) po kazuje borbu između E r o s a i smrti, nagona života i nagona razaranja, koja se odigrava m e đ u ljudima. Takva borba je najhitniji sadržaj života uopšte, pa se zato i razvoj kul t u r e može kratko označiti kao borba ljudskog roda za
148
Obogotvorenjem oca rekonstrukcija prošlosti kroz religiju nije dovršena. Kao glasnik potisnutog sadržaja potmula svest o krivici zahvata narode Sredozemlja, sve dok neki božji sin nije priznao da je ubio oca. On zbog toga ispašta, ali zatim i sam postaje bog pokraj oca, u stvari, umesto oca. Tako je, u iskrivljenom obliku religijskih dogmi, ostvare no vraćanje potisnutog sadržaja — iskonskog oceubistva, no sada u kulturi koju je čovek stekao*** Na izgradnju hrišćanskog fantazma o izbavlje nju, kaže Frojd, uticala su predanja iz orijentalnih i grčkih misterija, a to što se Hrist žrtvuje nevin i prima na sebe krivicu svih ljudi, posledica je ka snije potrebe da se stvori tajna koja izmiče razum skom poimanju, pa se u nju mora verovati. Uspostavljanjem nove vere judaizam postaje svojevrstan fosil. Proistekavši iz religije oca, hrišćanstvo je postalo religija sina i nije izmaklo sud bini da će morati da ukloni oca. Uz pripadnike dru gih naroda Sredozemlja i deo Jevreja prihvata hrišćanstvo, prema kojem su svi ljudi jednaki; time oni prestaju biti Jevreji. Preostali, koji ne priznaju krivicu zbog ubistva oca i ne prihvataju izbavljenje koje nudi nova vera, žele da sačuvaju povlasticu ocu najbližeg, „izabranog" naroda, i time određuju svoju tragičnu sudbinu u kasnijoj istoriji. život. I ovu borbu giganata žele naše dadilje da ublaže sa ,buji paji s neba'", ( N o v i Sad 1973, str. 330). *** Frojd, izgleda, podrazumeva da je ovaj put bio jedini koji je vodio napred, u istoriju. , X o d primitivnih naroda... zakržljavanje religijskog razvoja može se dove sti u vezu sa slučajevima rudimentarnih neuroza" koji su poznati u psihopatologiji. „ N a izgled racionalističke, reli gije Istoka su u svojoj suštini kult predaka, znači takođe se zaustavljaju na ranijem stupnju u rekonstrukciji pro šlosti". Muhamedanstvo zapravo nastaje podražavanjem judaizma, tvrdi autor, ali u njegovom unutrašnjem razvoju dolazi do zastoja jer nema produbljivanja ubfstvom osni vača vere. Isti uslovi raspada politeizma, kod Jevreja do vode do pojave monoteizma, a kod Grka do početka filo zofskog mišljenja. „Harmonija u oblikovanju duhovne i telesne aktivnosti, kao što su to ostvarili Grci, ostala je Jevrejima uskraćena. U tom konfliktu opredelili su se ba rem za alternativu koja je bila kulturno značajnija".
149
Rasprava Čovek Mojsije i monoteistička religi ja postaje tako Frojdov prilog jevrejskom pitanju. Možda su izuzetni uslovi nastanka rada doprineli da upravo ovde, više nego igde drugde, postaje ja san odnos osnivača psihoanalize prema naciji iz ko je je potekao; a time kao da se nazire i odgovor na ono osetljivo pitanje o odnosu psihoanalize i tra dicije jevrejskog naroda. Sva Frojdova istraživanja imaju koren u praksi psihoanalize. Nesumnjiva otkrića složenosti i dina mičke prirode čovekove ličnosti, pionirski doprinos samoj psihoterapijskoj praksi, dijagnoza nelagod nosti u kulturi kojoj je bio savremenik — proistekli su iz dugogodišnje terapeutske aktivnosti Sigmunda Frojda. S druge strane, sve stramputice na koje zapadaju njegova istraživanja inicirane su iskustvom i ohrabrujućim rezultatima psihoanalitičke prakse. Frojd-naučnik XIX veka, veka obuzetog idea lom „prirodne nauke" — nastojao- je da psihičke fenomene pomiri sa energetsko-fizikalnim modelom onoga vremena i da svoja razmišljanja nadoveže na Darvinova otkrića u biologiji. Tako ostaje nezainteresovan za socijalne aspekte psihičkog razvoja i života individue, dok kao građanin ondašnje Evro pe ne razmatra problem eventualne kulturalne re lativnosti svojih zapažanja. U tumačenjima koja je ponudio kao „filozof kulture" previđa njenu auten tičnu istorijsku dimenziju, pa njegova rešenja i ne izlaze iz ravni svojevrsnog naturalizma. Sigurno je, međutim, da konačni sud o dome tima koje Froid postiže van svoje osnovne oblasti, ne sme biti isključiv. Jer, ako bi se vrednovao uticaj koji ie ostvarila ortodoksna psihoanaliza, nema sumnje da uz lavinu nastavljača, revizionista i inter pretatora koje je inspirisala, u zasluge joj treba ubrojati i one promašaje, pojednostavljenja — po grešne i kratke spojeve koji su je pratili; u zasluge utoliko što su mogli biti provokacija ili povod za nova istraživanja i drugačija tumačenja. Maksim Santini
SADRŽAJ
I MOJSIJE-EGIPĆANIN
7 II
AKO J E MOJSIJE BIO EGIPĆANIN
.
.
.
.
18
III MOJSIJE, RELIGIJA
NJEGOV
NAROD
I
MONOTEISTIČKA
58
POGOVOR FROJD I MONOTEIZAM
145