budu}nost sovjetske pro{losti priredio: milan suboti}
tre}i program
8
ZIMA–PROLE]E 2009.
Tre}i program Radio Beogr...
56 downloads
763 Views
971KB Size
Report
This content was uploaded by our users and we assume good faith they have the permission to share this book. If you own the copyright to this book and it is wrongfully on our website, we offer a simple DMCA procedure to remove your content from our site. Start by pressing the button below!
Report copyright / DMCA form
budu}nost sovjetske pro{losti priredio: milan suboti}
tre}i program
8
ZIMA–PROLE]E 2009.
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009 UDK 94(470):141.7 ; 94(47):929
MILAN SUBOTI]
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI: NAPOMENE UZ IZBOR TEKSTOVA* Navo|enjem razloga za prire|ivanje ovog izbora tekstova ameri~kih istori~ara o sovjetskoj pro{losti, u radu je obrazlo`en smisao tvrdnje o njenoj „budu}nosti“. Razli~ita tuma~enja komunisti~ke pro{losti povezana su sa smenom istoriografskih paradigmi – dominacijom politi~ke, socijalne ili kulturne istorije. Ukazuju}i kako su tri generacije istori~ara formulisale razli~ite teorijsko-metodolo{ke pristupe sovjetskom komunizmu, autor njihove teorijske stavove dovodi u vezu sa {irim socijalno-politi~kim kontekstom (Hladnim ratom, detantom i slomom komunizma). Na kraju, dati su osnovni bio-bibliografski podaci o autorima ~iji su tekstovi prevedeni u ovom tematu. Klju~ne re~i: istorija, komunizam, politika, totalitarizam, revizionizam, diskurs
Navr{avanje dvadeset godina od uru{avanja realsocijalisti~kih poredaka isto~ne Evrope za kojim je usledio raspad sovjetske komunisti~ke metropole ostalo je gotovo nezabele`eno u ovda{njoj javnosti. Jedan od razloga za to svakako je ~injenica da ova istorijska zbivanja prevashodno sagledavamo iz perspektive dugog i krvavog sloma socijalisti~ke Jugoslavije. Ma koliko ~inili delove jedinstvenog procesa, miting na Gazimestanu i pad Berlinskog zida u na{em istorijskom pam}enju imaju razli~it status, a ono {to je usledilo posle 1989. godine nije odredilo samo na{e saznajne prioritete, ve} i na{ `ivot tokom protekle dve decenije. Stoga, na{ manjak interesovanja za {iri kontekst istorijskih zbivanja nije bio samo plod parohijalne kulture i narcisti~ke usmerenosti na „sopstveno dvori{te“, ve} je u izvesnoj meri predstavljao razumljivu reakcija na pritisak dramati~nih okolnosti raspada biv{e dr`ave. U te`nji da se on objasni napisane su brojne knjige i studije koje su, nejednake po svojoj ubedljivosti, saznajnim dometima i ispoljavanju politi~ke pristrasnosti njihovih autora, tematski usmerene ka „jugoslovenskom slu~aju“. * Rad je napisan u okviru projekta Instituta za evropske studije (br. 149026) koji finansira Ministarstvo nauke Republike Srbije.
9
tre}i program
10
ZIMA–PROLE]E 2009.
U mnogim od njih nagla{avana je njegova „izuzetnost“ u odnosu na druge postkomunisti~ke zemlje (exceptionalism thesis), te isticane posebnosti istorijskog puta razvoja ovda{njih nacija (Sonderweg) ~ije su esencijalisti~ki shva}ene karakteristike tuma~ene kao uzrok neuspeha odr`anja stabilne vi{enacionalne dr`avne zajednice. Ne komentari{u}i ovde takve teorijske i publicisti~ke radove, u njima mo`emo videti paradoksalni odraz ranijih poku{aja afirmacije posebnosti jugoslovenskog (samoupravnog) socijalizma koji su od pedesetih do sedamdesetih godina pro{log veka (istina, s obrnutim vrednosnim predznakom) dominirali doma}om i stranom literaturom. Naime, kao {to nam je u pro{losti „sovjetski model“ slu`io za isticanje originalnosti jugoslovenskog „puta u socijalizam“, tako nam sada „postkomunisti~ko“ okru`enje predstavlja normativni okvir procene neuspe{nosti „demokratske tranzicije“ ve}ine dr`ava nastalih raspadom Jugoslavije. U oba slu~aja, fokusirani na sebe, skloni smo da ne tematizujemo ovaj {iri kontekst koji nam, kao svojevrsni background, slu`i kao samorazumljivo polazi{te traganja za distinktivnim karakteristikama sopstvenog dru{tva. Uprkos sli~noj funkciji, statusi pomenutih konteksta radikalno su razli~iti – prvi pripada pro{losti, dok drugi ~ini svojevrsnu „gramatiku“ diskursa savremenosti. Iako se danas, usred teku}e ekonomske krize, euforija iz 1989. godine ~ini kratkotrajnim i varljivim utopijskim snom o „kraju istorije“, retko ko u povratku na realni socijalizam sovjetskog tipa vidi po`eljnu i odr`ivu alternativu. Ispoljavanje nostalgije prema „starim, dobrim vremenima“ to samo potvr|uje jer se, poput svake druge, i nostalgija za „socijalizmom“ pothranjuje sve{}u o nemogu}nosti povratka u pro{lost. Svest o uzaludnosti i besplodnosti te`nje ka restauraciji jedne zavr{ene epohe dele i oni koji je retori~ki odr`avaju u `ivotu reprodukovanjem njenih simbola i kategorija koje, ispra`njene od smisla, referi{u na sebe same. U tom pogledu, naslov ove zbirke tekstova – Budu}nost sovjetske pro{losti – ne ozna~ava uverenje prire|iva~a da je ta pro{lost podlo`na „o`ivljavanju“, te da je mogu} njen „drugi dolazak“ koji bi poni{tio odbacivanje „doga|anja spasa“ zapo~etog davne 1917. godine. Bez ove eshatolo{ke vere, ipak se mo`e tvrditi da sovjetska pro{lost svojom „otvoreno{}u“ za nova tuma~enja ima osiguranu „budu}nost“ u kojoj }e se menjati na~ini njenog razumevanja i predstavljanja. Ta pro{lost koju u svom iskustvu dele generacije savremenika nije udaljena „druga obala“ na koju se iskrcavaju arheolozi u potrazi za materijalnim tragovima negda{njeg `ivota ili pusta, nepoznata zemlja koju istoriografi nastoje da mapiraju i opi{u. Se}anje na nju je jo{ `ivo, tragovi i uticaj te pro{losti lako su uo~ljivi u savremenosti, a zadatak njenog razumevanja ne mo`e se otkloniti ~estim ponavljanjem poziva da se „okrenemo budu}nosti“. Prefiks „post“ u odre|enju „postkomunisti~ke“ savremenosti osim puke vremenske oznake, ne podrazu-
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
meva da je ono {to dolazi „posle“ slobodno od onoga {to je bilo „pre“. Naprotiv, brojna post-stanja karakteri{u upravo heterogene konfiguracije (novih i starih) elemenata i konstitutivnih principa, te samosvesno napu{tanje vere u mogu}nost radikalnog „reza“ kojim se uspostavlja apsolutno novi po~etak.1 Zato bavljenje komunizmom nije zavr{ena akademska pri~a uprkos tome {to ta epoha pripada pro{losti, a debate o sovjetskom iskustvu koje je obele`ilo XX vek ne predstavljaju plod ispoljavanja uobi~ajene istoriografske znati`elje koja se zadovoljava istra`ivanjem pro{losti kao takve. Da tuma~enja sovjetske pro{losti imaju „budu}nost“ svedo~e debate koje se vode o teorijskim pretpostavkama i saznajnim dometima nepregledno obimne literature nastale tokom postojanja Sovjetskog Saveza. Njegov iznenadni nestanak sa istorijske scene suo~io je ~itavu armiju „sovjetologa“ ne samo sa gubitkom predmeta istra`ivanja2 ve} i sa ~injenicom da taj gubitak nisu uspeli da predvide. S jedne strane, ovaj neuspeh vodi uvidu o potrebi kriti~kog razmatranja i autoistorizacije same „sovjetologije“, a s druge, formulisanju novih istra`iva~kih programa „postsovjetskih studija“3. U okviru ovih studija (koje su po~etno obuhvatale dr`ave biv{eg Sovjetskog Saveza, a tematski bile usmerene ka pra}enju procesa njihove „demokratske tranzicije“), ubrzo su izdvojene geografski u`e odre|ene oblasti istra`ivanja i jasnije su razgrani~eni razli~iti posebno-nau~ni pristupi. Multidisciplinarni karakter biv{e „sovjetologije“ zamenjen je (politikolo{kim, sociolo{kim, ekonomskim, istorijskim, antropolo{kim...) istra`ivanjem „evroazijskog podru~ja“ u kome se interes za nekada{nju sovjetsku „periferiju“ gotovo izjedna~io sa ranijim bavljenjem (ruskim) „centrom“. Za razliku od nekada{njeg politi~kog zna~aja koje su U tom pogledu, postkomunisti~ka epoha ne sledi komunisti~ku koja je, sasvim u duhu Moderne, sebe razumevala kao stvaranje „Novog sveta“ i „Novog ~oveka“ koji nastaju na ru{evinama starog. Stoga se ~esto privla~nost komunisti~kog pokreta obja{njava njegovim obe}anjem radikalne realizacije te`nji i obe}anja Moderne. 2 Kako je to ve} 1992. godine istakao jedan od „sovjetologa“: „Slave}i smrt komunizma, sovjetologija je, u stvari, u~estvovala na sopstvenoj sahrani“ (Burawoy, 1992: 774). 3 „Nijedna grupa nije do{la pod udar kritike vi{e od politi~kih nau~nika koji su bili izlo`eni napadima zbog svog neuspeha da predvide kraj komunizma i Sovjetskog Saveza. Dok su brojni politi~ki nau~nici starije generacije – poznatiji pod imenom ’sovjetolozi’ koji su sami izabrali – ostali zauzeti reagovanjem na likovanje medija koji su portretisali krizu te profesije, mla|i nau~nici su predvodili njenu impresivnu revitalizaciju. Intenzivna terenska istra`ivanja, regionalne studije i primena novih metodolo{kih pristupa zajedni~kih istra`ivanjima drugih regiona, primetno su uticale ne samo na rast obima podataka ve} i na podizanje nivoa diskusija“ (Kotkin, 1998: 385). 1
11
tre}i program
12
ZIMA–PROLE]E 2009.
imale „studije (sovjetskog) komunizma“, sada je Sovjetski Savez postao predmet istorije koja, u zavisnosti od teritorijalnog odre|enja podru~ja istra`ivanja, biva uklju~ena u programe univerzitetskih katedri za ruske, slovenske ili evroazijske studije. Ovaj povratak teme „komunizma“ u „akademske vode“ (iz kojih je po~etkom Hladnog rata „izronila“ sovjetologija kao nauka o biv{em savezniku i novom neprijatelju „Slobodnog sveta“), svedo~i neposredno o gubitku politi~kog interesa za tu temu, ali je ne li{ava saznajno-teorijske va`nosti.4 Naprotiv, sada kada je oslobo|eno od imperativa (pro et contra) ideolo{kog anga`mana, istra`ivanje komunisti~ke pro{losti mo`e da se pozove na Hegelovu izreku prema kojoj „Minervina sova pole}e u sumrak“, te da iznova tematizuje teorijske paradigme, konceptualni aparat i sopstvenu istoriju bavljenja epohom komunizma iz perspektive njenog kraja. Stoga je u pravu Ketrin Verderi kada isti~e da uprkos tome {to bi „~ovek mogao da pomisli da je posle uru{avanja sovjetskog sistema svako interesovanje za njega postalo suvi{no“, pred nama tek stoji zadatak da se upustimo „u potpunije razumevanje onoga {ta je postoje}i socijalizam stvarno bio“ (Verderi, 2005: 23; 25). Tim pre {to bez tog razumevanja, kako ona to isti~e ve} u naslovu svoje knjige, te{ko mo`emo odgovoriti na pitanje koje je za nas, naslednike te epohe, od `ivotne va`nosti: „[ta dolazi posle njega“? Uverenje da se bez ponovnog kriti~kog preispitivanja sovjetske pro{losti nije mogu}e razumeti savremenost i budu}nost Rusije i drugih zemalja biv{eg sveta socijalizma dele autori tekstova koje objavljujemo u ovom broju ~asopisa. Iako su u pitanju radovi istori~ara, oni ne sadr`e klasi~ne istorijske naracije o doga|ajima iz pro{losti, ve} prevashodno tematizuju saznajno-teorijske, socijalno-politi~ke i ideolo{ke pretpostavke interpretacija i obja{njenja sovjetske epohe („komunizma“) u ameri~koj akademskoj istoriografiji. Po{to su primarno usmereni ka problemima na~ina saznavanja i tuma~enja pro{losti, ti tekstovi su u `anrovskom smislu vi{e teorijsko-metodolo{ki, nego istoriografski. Stoga njihov ~italac ne}e saznati „kakva je (zaista) bila sovjetska stvarnost“, ve} kako je ona u razli~itim periodima (re)produkovana pomo} istorijskog znanja i njegovih narativnih strategija. Drugim re~ima, u skladu sa konstruktivisti~kim stanovi{tem i vladaju}im trendom (samo)istorizacije nau~nog znanja, autori ovde objavljenih tekstova te`i{te svojih istra`ivanja pomeraju sa narativne reprodukcije sovjetske pro{loAmeri~ki istori~ar Majkl Dejvid-Foks (Michael David-Fox) u tekstu pisanom za ruske ~itaoce nagla{ava: „Ironijom sudbine, okon~anjem Hladnog rata... istoriografija sovjetskog perioda je u {irim krugovima ameri~kog dru{tva u velikoj meri izgubila svoju politi~ku aktuelnost i, sledstveno tome, prestala da izaziva nekada{nji dru{tveni odjek. Ali, mo`e se re}i da je upravo ovaj gubitak politi~ke aktuelnosti bio cena za mogu}nost razvoja novog nau~nog usmerenja“ (Dûvid-Foks, 2000: 8). 4
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
sti („objekt-nivo“) ka „meta-nivou“ na kome problematizuju teorijske paradigme unutar kojih se ta pro{lost konstituisala kao predmet saznanja. Stoga su ovi radovi u istoj meri posve}eni sovjetskoj pro{losti koliko i ameri~koj istoriografiji koja je, polaze}i od promenljivih teorijskih, ideolo{kih i politi~kih okolnosti, decenijama bila usredsre|ena na temu „komunizam“. Njen dominantni uticaj u svetskoj nau~noj zajednici (zasnovan na hegemoniji engleskog jezika, razvijenoj istra`iva~koj infrastrukturi i ogromnoj izdava~koj produkciji) te{ko mo`e biti doveden u pitanje, uprkos ~injenici da su na njen nastanak i razvoj veliki uticaj imali autori formirani u drugim kulturnim tradicijama.5 Ipak, presudni impuls razvoju sovjetskih studija i istra`ivanja ruske istorije do{ao je posle Drugog svetskog rata iz sfere politike – ideolo{ko i vojno suparni{tvo dve supersile uticalo je da se jedna specijalisti~ko-akademska oblast istorijskog istra`ivanja pretvori u posebnu disciplinu od presudne va`nosti za ameri~ki establi{ment i {iru javnost. Proces transformacije (ratnog) saveznika u novog (mirnodopskog) neprijatelja6 bio je pra}en {irenjem mre`e univerzitetskih katedri za rusku i sovjetsku istoriju, organizovanjem kurseva ruskog jezika, pove}anjem broja doktoranata, izdavanjem specijalizovanih ~asopisa, osnivanjem instituta, finansiranjem istra`ivanja i pisanjem brojnih politikolo{kih studija o sovjetskom sistemu. ^injenicu da je u svom nastanku i razvoju (ameri~ka) „sovjetologija“ bila pod neposrednim uticajem politi~ke i ideolo{ke atmosfere Hladnog rata niko vi{e ne dovodi u pitanje. Ipak, sporovi o dometima i posledicama uticaja hladnoratovske ideologije na saznajnu vrednost radova prve generacije „sovjetologa“ nisu ni danas okon~ani. Kako to 5 Pre svega, pripadnici prvog talasa ruske emigracije koji su bili profesori ruske istorije na vode}im ameri~kim univerzitetima, pre i neposredno posle Drugog svetskog rata, poput: M. Karpovi~a (Karpovich, 1888–1959; Harvard University), G. Vernandskog (Vernandsky, 1887–1973; Yale University), M. Florinskog (M. Florinsky, 1895–1981; Columbia University), A. Mazura (A. Mazour, 1900–1982; Stanford University). Tako|e, zna~ajan uticaj na istoriju i dru{tvene nauke u Americi imale su nema~ke i (isto~no) evropske izbeglice koje su u SAD do{le nakon Hitlerovog osvajanja vlasti ili po~etkom rata. (O uticaju Amerikanaca poljskog porekla – B`e`inski, Pajps, Ulam, Lebedz – videti u: Nowak, 2004: 237–259). 6 Pored slavnog ^er~ilovog govora „The Sinews of Peace“(Fulton, Missouri, March 5, 1946), ova posleratna promena je najjasnije artikulisana u izve{taju D`ord`a Kenana (George F. Kennan) iz Ameri~ke ambasade u Moskvi („The Long Telegram“, 22. II 1946), kao i u njegovom radu objavljenom pod pseudonimom (X) 1947. godine u ~asopisu Foreign Affairs. U njima Kenan upozorava ameri~ku administraciju i javnost da sovjetsko rukovodstvo, usled ruskih nacionalnih karakteristika i marksisti~ke ideologije, te`i agresivnom {irenju komunizma, te ukazuje na neophodnost ameri~ke politike aktivnog „obuzdavanja“ te ambicije (vid. Kennan, 1947: 566–582).
13
tre}i program
14
ZIMA–PROLE]E 2009.
~italac ovog izbora radova mo`e videti iz tekstova Martina Malije (Malia), [ile Ficpatrik (Fitzpatrick) i Ronalda Sunija (Suny), ti sporovi usresre|eni su na problem saznajne (ne)produktivnosti „totalitaristi~ke paradigme“ koja je do kraja {ezdesetih godina predstavljala dominantno teorijsko polazi{te za istra`ivanja sovjetske istorije i savremenosti. Ostavljaju}i po strani izlaganje nastanka i razli~itih verzija teorija totalitarizma7, kao i debatu o saznajnim potencijalima „T-modela“ koje su vo|ene posle uru{avanja sovjetskog re`ima, nije na odmet upozoriti na ~injenicu da su se brojni zagovornici tuma~enja ruske i sovjetske istorije u „totalitarnom klju~u“ (poput Ri~arda Pajsa i Martina Malije) me|usobno ~esto razlikovali. Ipak, uprkos razlikama, gotovo ~itava prva posleratna generaciju ameri~kih istori~ara Sovjetskog Saveza delila je niz stavova izvedenih iz te paradigme, me|u kojima su najva`niji: nagla{avanje su{tinske dihotomije izme|u „slobodnog sveta“ i „komunizma“; ve}a zainteresovanost za istra`ivanje ideologije i politike nego za dru{tvene strukture i procese; uverenost u nemogu}nost reformisanja i radikalne promene sovjetskog sistema; teza o vladavini komunisti~ke manjine nad pasivnom ve}inom stanovni{tva koju masovnim terorom dr`i u poslu{nosti, te tuma~enje sovjetske istorije kao (razli~itim faktorima uslovljenog) skretanja sa glavnog (zapadnog) puta razvoja. U ovom poslednjem uverenju zagovornici paradigme totalitarizma sledili su svoje ruske profesore-emigrante koji su Oktobar smatrali tragi~nim prekidom evolucije ruskog dru{tva i dr`ave na putu njihovog pribli`avanja liberalnom politi~kom i ekonomskom „zapadnom modelu“. Identifikuju}i u bolj{evicima konspirativno organizovanu teroristi~ku grupu sa mesijanskom ideologijom oni su, kao i njihovi u~enici, Oktobarsku revoluciju smatrali „dr`avnim udarom“ i „izdajom“ demokratskih ideala Februarske revolucije iz 1905. godine. Prema njihovoj oceni, sovjetski re`im koji je aktom politi~kog voluntarizma ro|en u ratnim okolnostima svoj opstanak zasnivao je samo na kombinovanju prakse dr`avnog terora i ideolo{ke indoktrinacije, a analogija sa fa{izmom i nacizmom, omogu}ila je identifikovanje njegovih karakteristika kao „totalitarnih“. Dominacija politike u odnosu na sve sfere `ivota koja se ispoljavala u neograni~enoj diktaturi dr`avepartije nad „dru{tvom“ logi~no je vodila primatu politikolo{kog pristupa u analizama savremenosti8, a politi~ke istorije u interpretacijama Osim klasi~nih radova: H. Arendt, The Origins of Totalitarianism (1951; srpski prevod – 1988); C. Friedrich and Z. Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy (1956); C. Friedrich (ed.), Totalitarianism (1954), videti: Abbot Gleason, Totalitarianism. The Inner History of the Cold War (1995). 8 Vid. na primer, knjigu M. Fren{oa (Merle Fainsod, 1907–1972): How Russia is Ruled (Harvard University Press, 1953). 7
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
sovjetske pro{losti. Upravo usmerenost tada{nje istoriografije ka politi~kim doga|ajima, idejama i li~nostima ~inila je op{tiji teorijski kontekst u koji se ova prva generacija istori~ara Sovjetskog Saveza sa svojom paradigmom totalitarizma potpuno uklapala. Ukoliko, slede}i Dejvida-Foksa (David-Fox), ovu prvu generaciju istori~ara Sovjetskog Saveza nazovemo „o~evima-osniva~ima“ onda, kao u romanu Turgenjeva, narednu generaciju mo`emo smatrati „decom“ koja sopstveni teorijski i politi~ki identitet grade u protivstavu spram svojih „roditelja“.9 Kriti~ki stav prema prethodnicima vidljiv je ve} iz ~injenice da se od kraja {ezdesetih godina pro{log veka novi pristup istoriji Sovjetskog Saveza naziva „revizionizmom“, te se na taj na~in (sa negativnom ili pozitivnom vrednosnom konotacijom), isti~e „revizija“ do tada uobi~ajenog tuma~enja komunizma i njegove istorije.10 Ipak, uz sve razlike, teorijska stanovi{ta obe generacije bila su pod sna`nim uticajem socijalno-politi~kog konteksta u kome su delovale – na „o~eve“ formativno je uticao Hladni rat, a na „decu“ kulturna i politi~ka pobuna mladih (1968)11, te kasnija politika popu{tanja napetosti („detant“) i „mirne koegzistencije“ dva sistema. Tako|e, obe generacije nisu bile slobodne od nasle|a ruske istoriografske tradicije: „totalitaristi“ su obrazovani pod uticajem liberalne ruske istoriografije, dok su 9 „Tamo gde su ’o~evi’ pisali istoriju ’odozgo’, ’deca’ su je pisala ’odozdo’. Ako su ’o~evi’ isticali odlu~uju}u ulogu politike, istaknutih li~nosti i ideologije (posebno u analizi revolucionarnog i sovjetskog perioda), ’deca’ su svoj sistem interpretacije gradila oko koncepta ’dru{tvenih snaga’. Ako je neodvojivi deo pogleda na svet ’o~eva’ bilo podrazumevano akcentiranje alternativa koje su stajale pred Rusijom i bolj{evizmom 1917. godine, ’deca’ su govorila o mogu}nosti – pa ~ak i socijalnoj nu`nosti – Revolucije, nagla{avaju}i me|usobni uticaj naroda, revolucionarnih partija i socijal-demokrata“ (Dûvid-Foks, 2000:11). Videti i: Dûvid-Foks, (2001); David-Fox, (2004) 10 Na po~etku negativna kvalifikacija novog pristupa kao „revizionisti~kog“ vremenom je prihva}ena kao neutralna ili ~ak pozitivna: „’Revizionizam’ u principu mo`e biti neutralna re~ za inovativni rad, ali po mom iskustvu, to je obi~no pe`orativna oznaka – re~ se koristi kao oznaka za one koji osporavaju konvencionalnu mudrost, te stoga na sebe navla~e kako osudu, tako i neslaganje unutar profesionalnih krugova, a cenzuru spolja. U istoriji Sovjetskog Saveza ’revizionisti’ iz sedamdesetih godina prvo su nerado koristili tu re~, naj~e{}e je stavljaju}i pod navodnike, ali su je na kraju prihvatili“ (Fitzpatick, 2007: 79). 11„Istori~ari ove generacije (okupljeni oko [ile Ficpatrik) sazrevali su tokom Vijetnamskog rata i unutra{njih politi~kih sporova koji su uzdrmali ameri~ko ose}anje samozadovoljstva i superiornosti iz perioda posle Drugog svetskog rata. Te`e}i vi{e metodama socijalne istorije i koriste}i mnogo ve}u koli~inu sovjetskih izvora, uklju~uju}i i neke arhivske materijale, ova grupa opravdano je tvrdila da se staljinizam ne mo`e obja{njavati samo prinudom i latila se da poka`e kako je mnogo ljudi prihvatalo vrednosti i ideale Staljinove revolucije“ (Kotkin, 1995: 3).
15
tre}i program
16
ZIMA–PROLE]E 2009.
„revizionisti“ inspiraciju nalazili u radovima ruske emigracije ~iji su ~lanovi pripadali pora`enim frakcijama levice.12 Ovi razli~iti uticaji najjasnije su se ispoljavali u stavovima prema samoj Revoluciji, kao i u pogledu na svet dve generacije. Za ve}inu „revizionista“ Oktobar je bio socijalna revolucija, a ne „dr`avni udar“; Lenjinova i Staljinova vladavina su{tinski su se razlikovale; sovjetski re`im imao je sna`nu podr{ku masa; tokom bolj{evi~ke vladavine izvr{ena je ubrzana modernizacija tradicionalnog selja~kog dru{tva; brojne `rtve re`ima bile su plod „ekscesa“ ili (staljinisti~kog) „skretanja“ sa izvornog kursa na koji se sovjetsko dru{tvo mo`e vratiti putem politi~ke demokratizacije i ekonomskim reformama. Ova (pojednostavljena) karakterizacija revizionisti~kog narativa nagla{ava njegove sadr`inske, a ne teorijsko-metodolo{ke razlike spram rekonstrukcije sovjetske pro{losti iz perspektive totalitarne paradigme. Za razumevanje teorijsko-metodolo{kih stavova revizionista (njihovog „meta-narativa“) od su{tinske va`nosti je pomeranje fokusa istorijskog istra`ivanja sa sfere politike na „dru{tvo“, tj. sa politi~ke na socijalnu istoriju. Ideolo{ki razli~iti, kasnije i generacijski nehomogeni (uprkos po~etnoj dominaciji mla|ih istori~ara, nov pristup su prihvatili i pripadnici starije generacije, poput Mo{e Levina /Lewine/ i Roberta Takera /Tucker/) – „revizionisti“ su prevashodno istori~ari dru{tva koji nastoje da ga razumeju „odozdo“, tj. marksisti~ki re~eno, iz „dru{tvene baze“. Ovaj op{ti trend od politi~ke ka socijalnoj istoriji u istoriografiji sedamdesetih godina pretpostavljao je prihvatanje neke op{tije socijalne teorije i kategorijalnog aparata kojima se opisuju i obja{njavaju dru{tvene strukture i procesi. Ako sada ostavimo po strani razli~ite verzije „neomarksizma“, onda u teorijama modernizacije mo`emo identifikovati klju~ni element revizionisti~ke paradigme. Razli~ite verzije teorija modernizacije omogu}avale su tuma~enje socijalizma kao alternativnog, „nekapitalisti~kog puta razvoja“ koji, u krajnjoj liniji, vodi ostvarenju kompleksnog – industrijalizovanog, urbanizovanog, mobilnog, obrazovanog – modernog dru{tva. Iz te perspektive, sedamdesetih i osamdesetih godina izgledalo je da „socijalisti~ka modernizacija“, po cenu velikih `rtava i napora, daje rezultate koji su, s jedne strane, opravdavali o~ekivanje budu}eg procesa „konvergencije“ kapitalisti~kog i socijalisti~kog sistema ili, s druge (sa stanovi{ta neomarksizma) budili nadu u ostvarenje jednog boljeg „socijalizma sa ljudskim likom“. Ali, nezavisno od ideolo{ko-politi~kih razlika izme|u pripadnika „revizionisti~kog pokreta“, njegov identitet je bio utemeljen na projektu Jedan od mogu}ih na~ina ~itanja spora „totalitarista“ i „revizionista“ bio bi usmeren ka njegovom situiranju u kontekstu ruske emigracije, tj. ka tematizovanju tog spora kao nastavka debata izme|u liberalnih istori~ara (kadeta) i njihovih revolucionarnih oponenata (menj{evika i esera) u emigraciji. 12
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
socijalne istorije koja istra`ivanju dru{tvenih grupa i procesa daje primat u odnosu na politi~ke aktere i ideolo{ka pitanja. Paradoksalno, kako isti~e Dejvid-Foks, totalitarna i revizionisti~ka paradigma su u izvesnom smislu bili „konceptualni blizanci“ – „U svom odbijanju totalitaristi~ke ’teze’ revizionisti~ka ’antiteza’ usvojila je logiku svog totalitarnog oca: revizionisti su zamenili primat ideologije i politike, primatom ’dru{tvenih snaga’“ (David-Fox, 2004: 101). Navedena hegelijanska shema „teze“ i „antiteze“ u interpretaciji stavova generacija „o~eva“ i „dece“ u sovjetskim studijama, podsti~e o~ekivanje „sinteze“ koja bi, „prevazilaze}i“ ih i ~uvaju}i njihove „momente istine“, ukinula jednostranosti politi~ke i socijalne istorije. Ali, nestanak Sovjetskog Saveza istori~arima starije generacije poslu`io je kao kona~na potvrda ispravnosti „totalitarne paradigme“, a ve}ina „revizionista“ pristupila je „reviziji“ sopstvenih teorija, dok su malobrojni (poput S. Koena/Stephen Cohen/)13, ostali verni traganju za „propu{tenim {ansama“ za reformu realno postoje}eg socijalizma. Decenijama polemi~ki sukobljene, obe strane su posle 1991. godine proglasile sopstvenu pobedu: „totalitaristi“ – politi~ku, a „revizionisti“ – teorijsku.14 U obe ocene sadr`an je deo istine: uru{avanjem sovjetskog komunizma potvr|ena je teza o nemogu}nosti njegovog reformisanja, dok je pristup istra`iva~a otvorenim arhivima potkrepljivao predstavu o kompleksnosti sovjetskog dru{tva i istorije koju je nemogu}e redukovati na tezu o svemo}i dr`ave i politike. Ipak, faza „sinteze“ bila je zadatak slede}e generacije istori~ara za koju su ideolo{ke strasti koje su pothranjivale sukobe „totalitarista“ i „revizionista“ bile stvar pro{losti. Re~ju, krajem osamdesetih i po~etkom devedesetih godina stasala je nova generacija – „generacija unuka“ – koja je iz druga~ije dru{tvene i teorijske perspektive tematizovala sovjetsku pro{lost. Na njenu pojavu nije toliko uticalo otkri}e nekih potpuno novih i nepoznatih ~injenica u sovjetskim arhivima (mada su novodostupni izvori u znatnoj meri pro{irili tematski opseg istra`iva~kog rada), koliko teorijske promene u samoj istoriografiji koje se obi~no ozna~avaju sintagmom „kulturnog“ ili „jezi~kog obrta“. Kako to isti~e jedna ruska istori~arka: „Tre}e pokoljenje u{lo je u nauku krajem 80-ih i po~etkom 90-ih godina kada je u prvi Vid. Cohen (2004). Videti argumentaciju u ovde objavljenim tekstovima Martina Malije i [ile Ficpatrik. Uprkos popularnosti „totalitarne paradigme“ u Rusiji i biv{im socijalisti~kim zemljama, Ficpatrikova u jednom drugom radu isti~e: „U okviru istra`ivanja sovjetske istorije na Zapadu je do{lo do promene paradigmi: antitotalitaristi~ki pristup ’odozdo’ postao je sada dominantna paradigma. Kao u staroj {ali, do{lo je vreme da se prestane govoriti kako su revizionisti~ki argumenti pogre{ni, ve} da se govori kako su dosadni jer su ve} svi upoznati sa njima“ (Fitzpatrick, 2007: 87). 13 14
17
tre}i program
18
ZIMA–PROLE]E 2009.
plan istorijskih istra`ivanja do{la nova kulturna istorija. Za generaciju unuka koja se formirala posle okon~anja ideolo{kog suprotstavljanja dve dr`ave karakteristi~an je kriti~ki odnos prema pristupima prethodnih generacija, obnova ’savremene intelektualne tematike’ pod uticajem op{tijeg obrta u istorijskoj nauci ka humanitarnom znanju, kao i izgra|eni interes za politi~ke aspekte dru{tvenog `ivota. Oni se zala`u za pogled sa strane“ (Bolú{akova, 2007: 10). Iako se nikada nije ozbiljnije bavio ruskom istorijom i komunizmom15, Mi{el Fuko (Michel Foucault) je svojim filozofskim analizama diskursa izvr{io presudan uticaj na formiranje ove nove generacije istori~ara Rusije i Sovjetskog Saveza. O recepciji Fukoove analize diskursa, njegove „arheologije“ i „genealogije“ znanja, shvatanja „mo}i“ i „disciplinovanja“, te same kategorije sopstva“ (Self) vo|ene su brojne debate kako me|u zapadnim istori~arima, tako i u samoj Rusiji. Ne ulaze}i ovde u njihov prikaz, kao ni u tematizaciju pitanja da li istori~ari razumeju „pravog“ Fukoa i koliko je uop{te njegova teorija primenjiva na rusku istoriju16, treba imati u vidu da je najzna~ajnije delo nove „post-revizionisti~ke“ generacije istori~ara Sovjetskog Saveza – Kotkinova (Kotkin) knjiga Magnetna planina (Magnetic Mountain), posve}ena upravo Mi{elu Fukou.17 Tema ove knjige je izgradnja i razvoj sovjetskog industrijskog grada Magnitogorska (Magnitogorsk) koji je Kotkinu poslu`io kao primer (case study) za 15 Teorijski predmet Fukoovog interesovanja i kritike je moderna liberalna epoha, a ne komunizam: „Glavni pravac Fukoove kriti~ke energije bio je usmeren ka identifikovanju ’malih’ tiranija nastalih bur`oaskim poretkom koji je smenio ’velike’ tiranije Starog re`ima obe}avaju}i gra|anske slobode. On je tvrdio da fundamentalna dru{tvena kategorija koja je centralna za bur`oasku politi~ku zajednicu – autonomna individua – ne funkcioni{e kao uslov slobode i sre}e, ve} kao mehanizam dominacije, agent i objekt discipline koju dru{tvo primenjuje na sebe samo… ’Velika tiranija’ koja je interesovala Fukoa nije bila moderna ’policijska dr`ava’ nacisti~ke Nema~ke ili sovjetske Rusije, ve} monarhijski sistem rane moderne Evrope koji je ustupio svoje mesto obmanjivim slobodama moderne ere“ (Engelstein, 1993: 339). Teorijska nezainteresovanost za problem komunizma ne zna~i da Fuko svojim politi~kim istupima nije bio na strani kriti~ara sovjetskog re`ima, kao {to se njome ne negira na ~injenica da je on sam kratko vreme, od 1950. do 1953. godine, bio ~lan KPF. 16 O tome videti ovde objavljen pregledni tekst Lore Engel{tajn, kao i polemi~ki rad Svetlane Bojm. O recepciji Fukoa u Rusiji videti zbornik Mi{elú Fuko i Rossið (Pod red. O. Harhordina), Evropeñskiñ universitet v Sankt-Peterburge: Letniñ sad, 2001. 17 Prema Kotkinu: „Ideja da se upustim u istra`ivanje mikro-nivoa vlasti na primeru staljinizma kristalisala se u razgovoru s pokojnim Mi{elom Fukoom koga sam sreo u Berkliju gde je predavao 1982. i 1983. godine. Nema sumnje da bi kona~an rezultat rada bio mnogo bolji da on 1984. godine nije umro. Ali, ono {to je nastalo kao rezultat, posve}ujem uspomeni na njega“ (Kotkin, 1995: xix).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
razvijanje teze o staljinizmu kao (posebnoj) „civilizaciji“. Za razliku od autora iz prve generacije istori~ara (me|u kojima je Martin Malija bio jedan od Kotkinovih u~itelja), ova civilizacijska osobenost staljinizma u Magnetnoj planini nije okarakterisana kao jednozna~no negativa („antimoderna“), ve} je definisana kao poku{aj artikulacije jednog alternativnog oblika moderniteta koji je uticao i na socijalnu transformaciju samog Zapada.18 Ideolo{ko uverenje bolj{evika da komunizam zaista predstavlja superiorni oblik modernosti bilo je od presudne va`nosti za stvaranje i opstanak sovjetskog re`ima (oli~enog u izgradnji Magnitogorska kao simbola socijalisti~ke industrijalizacije i napretka), te je Kotkin reafirmisao staru tezu o primarnoj va`nosti ideologije za razumevanje istorije Sovjetskog Saveza. Ipak, nasuprot totalitarnom modelu obja{njenja, sovjetski gra|ani ovo uverenje nisu, prema njegovom mi{ljenju, prihvatali pod pretnjom golog terora i prinude, ve} usvajanjem vladaju}eg diskursa – u~e}i da „govore po bolj{evi~ki“, tj. da interiorizuju vrednosti artikulisane u tom jeziku.19 Stoga je bolj{evi~ki „totalitarizam“ bio posebne vrste – on je u velikoj meri po~ivao na aktivnoj participaciji gra|ana, a ne na njihovom pasivnom pokoravanju i strahu. Ako su „revizionisti“ sli~nu tezu obrazlagali kategorijama „interesa“ i „socijalne pokretljivosti“, posle „kulturnog obrta“ u prvi plan istaknute su razli~ite „diskurzivne prakse“ i njihovo ispoljavanje u ravni svakodnevnog `ivota – usvajanja i „igranja“ socijalnih i identitetskih „uloga“, konstituisanja sfere privatnosti, razli~itih strategija pre`ivljavanja i osmi{ljavanja sveta u kategorijama usvojenog jezika komunisti~ke ideologije. Na taj na~in, nasuprot totalitaristi~koj paradigmi i njenoj revizionisti~koj kritici, novi pristup predstavljao je poku{aj da se pomo}u ka„Umesto da bude smatran patolo{kim slu~ajem (devijacijom od evropskih normi koja je uslovljena zaostalo{}u ili agrarnom strukturom, dugom istorijom ruskog autoritarizma, iskustvom Gra|anskog rata, marksisti~kom ideologijom, Lenjinovom jednostrano{}u ili Staljinovim zlom), Sovjetski Savez se u pri~i o dr`avi dru{tvene brige (welfare state) mo`e pojaviti kao standard ~iji je neo~ekivani uspeh izazvao ostatak sveta na odgovor“ (Kotkin, 1995: 21). 19 „@ivot u Magnitogorsku ljude je u~io kako cinizmu tako i radnom entuzijazmu, strahu u istoj meri kao i ponosu. Pre svega, on je u~io svakoga kako da se identifikuje i govori u prihvatljivim terminima. Ako je igde postojao slu~aj gde je iznad svega bio va`an diskurs, tj. politi~ko zna~enje re~i koje se govore, onda je to bilo u jezi~koj artikulaciji dru{tvenog identiteta u vreme Staljinove vladavine. Ovaj suptilni mehanizam vlasti, u okolnostima revolucionarnog krsta{kog rata, obja{njava snagu staljinizma. Pedeset godina kasnije, pre`iveli radnici u Magnitogorsku jo{ govore jezikom koji su oni i njihovi savremenici koristili u memoarima iz tridesetih godina. Ipak, krajem osamdesetih njihova predstava o kapitalizmu je radikalno promenjena, a sa njome i njihovo razumevanje socijalizma koji je oli~avao Sovjetski Savez i njihova lojalnost prema njemu“ Kotkin, 1995: 238). 18
19
tre}i program
20
ZIMA–PROLE]E 2009.
tegorije „diskursa“ uspostavi veza izme|u strategije „dr`ave“ (visoke politike i ideolo{ke doktrine) i taktike `ivotne svakodnevice (habitat) „malog ~oveka“. Dok je ideolo{ko-politi~ka strana ove veze decenijama bila tematizovana, ubrzo je formulisan problem konceptualizacije drugog pola te veze – pojedinca („staljinisti~kog subjekta“) ~iji se „obi~an `ivot“ odvijao u „neobi~nim“, revolucionarnim vremenima. Kotkinovu sklonost da pitanje intimnog (ne)verovanja stanovnika Magnitogorska u jezik kojim govore ostavi po strani kao za istori~ara nere{ivi problem, ubrzo su kritikovali njegovi studenti sa seminara na Univerzitetu Kolumbija, Igal Halfin i Johan Helbek (Halfin and Hellbeck, 1996)20. Prema njihovom mi{ljenju, „~ini se da granice koje Kotkin povla~i izme|u javnog i privatnog, dr`ave i subjekta nedovoljno uzimaju u obzir razmatranje kako su savremenici iskustveno do`ivljavali staljinizam, jer on veruje da se ume}e ’govorenja bolj{evi~ki’ bilo ograni~eno na javnu sferu“ (Halfin and Hellbeck, 1996: 459). Nasuprot tome, obiman materijal slu`benih i privatnih arhiva omogu}io nam je, prema mi{ljenju najmla|e generacije istori~ara bolj{evizma, upravo rekonstrukciju „sovjetske subjektivnosti“, tj. unutra{njeg sveta `ivota „sovjetskog ~oveka“ (Homo sovieticus). Tematizuju}i „subjektivnost“ noviji radovi metodolo{ki polaze od kritike koncepta aistorijskog, samosvesnog i interesno orijentisanog (liberalnog) „subjekta“ koji se re|e herojski oprao, a ~e{}e konformisti~ki prilago|avao diktatu totalitarne „dr`ave“. Osvetljavaju}i razli~ite strategije i tehnike konstituisanja subjektivnosti u dru{tvenom i politi~kom miljeu epohe staljinizma, njihovi zaklju~ci ukazuju na „ljudsko lice“ re`ima ~iji je „univerzum govora“ predstavljao istinski horizont smisla velike ve}ine njegovih podanika. Stoga ne ~udi {to ovo „rastvaranje“ individualiteta (sopstva) kojim se on svodi na socijalni konstrukt, izaziva reakcije poput one koju formuli{e Svetlana Bojm u polemi~kom osvrtu na Helbekov tekst. Skloni da doslovno shvataju jezik dnevni~kih zapisa, pisama (ne)zvani~nih autobiografija, i „samokritika“, istori~ari sovjetske subjektivnosti iz perspektive univerzitetskog kampusa, lako gube iz vida da su „diskurzivne prakse“ tridesetih godina zna~ile kretanje po tankoj i pomeraju}oj liniji `ivota i smrti. Ipak, njihovim istra`ivanjima otvorena su ~itava nova podru~ja koja su bila izvan fokusa totalitarne i modernizacijske paradigme. Daleko od „sinteze“ shva}ene u pomenutom hegelijanskom smislu – samosvesno prihvataju}i postmodernisti~ko insistiranje na fragmentarnosti i kontradiktornosti – radovi najmla|e generacije istori~ara sovjetske pro{losti 20 Pored Halfina i Helbeka, Kotkinov seminar su poha|ali i drugi istaknuti pripadnici najmla|e generacije istori~ara Sovjetskog Saveza – Holkvist (P. Holquist), Koconis (Y. Kotsonis) i Vajner (A. Weiner).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
potvr|uju da je ona „neispri~ana pri~a“ pred kojom je „budu}nost“. Ako se ovde skicirana slika debata o tuma~enju sovjetske pro{losti pro{iri uvidom u rasprave koje se vode u drugim tematskim pravcima – na primer, studijama nacionalnosti, problemima (dis)kontinuiteta ruske istorije, konceptima imperije u ruskoj i sovjetskoj verziji, rodnim studijama i istra`ivanjima istorije marginalnih grupa, prou~avanju religijskih tradicija i grupa tokom sovjetske ere itd. – onda se polazna teza o toj budu}nosti mo`e smatrati dovoljno potvr|enom. Iako na prvi pogled mo`e izgledati kao posledica inercije akademskog rada, bavljenje sovjetskom pro{lo{}u ipak u sebi skriva element ~u|enja nad jednom epohom koja ostaje zagonetna. Kako je to formulisao ruski knji`evnik Viktor Jerofejev: „Staljin je tvorac magijskog totalitarizma. Rusi vole zagonetke. Staljin im je dobrano zagonetnuo jednu. Staljin je posve hermeti~an, zaliven kao podmornica. To je na{a `uta podmornica. Nikada nije rekao {ta zapravo ho}e. Podsmehnuo se svima i umro neodgonetnut“ (Jerofejev, 2005: 106). Izbor tekstova koji slede predstavlja mali doprinos podse}anju na tu zagonetnost koja jo{ tra`i svoju „odgonetku“. * *
*
Posao biranja tekstova pri pravljenju tematskih zbornika prire|iva~a suo~ava sa nizom te{ko}a, prisiljava ga na brojne kompromise i prihvatanje „manje lo{ih“ re{enja. Ranije zami{ljen i planiran u znatno ve}em obimu, ni ovaj temat i njegov pririre|iva~ ne predstavljaju izuzetak od tog pravila. Ogromna koli~ina literature o sovjetskoj pro{losti ote`avala je pravljenje izbora, a problemska usmerenost ka teorijsko-metodolo{kim aspektima interpretacije sovjetske pro{losti u radovima tri generacije ameri~kih istori~ara Sovjetskog Saveza uslovila je suo~avanje sa pitanjem reprezentativnosti njihovih predstavnika. Smatraju}i koncepciju „totalitarizma“ dovoljno poznatom, ograni~io sam svoj izbor na tekst Martina Malije koji u okviru te tradicije zauzima posebno, ali uticajno mesto. „Revizionisti“ su predstavljeni tekstovima [ile Ficpatrik i Ronalda Sunija po{to su to dvoje istori~ara skloni teorijskoj samorefleksiji, pa i kriti~koj reinterpretaciji sopstvenih stanovi{ta. Tekst Lore Engel{tajn uvr{}en je pre svega jer je pisan kao pregledni ~lanak koji ~itaocu daje prikaz teorijskih debata i bibliografske upute neophodne za razumevanje „kulturnog obrta“ u savremenoj istoriografiji. Za razliku od drugih tekstova, rad Johana Helbeka vi{e je posve}en demonstraciji sopstvenog teorijskog stanovi{ta na istoriografskom materijalu nego metodolo{kim raspravama s drugim {kolama mi{ljenja. @anrovski, Halfinov i Helbekov kriti~ki prikaz Kotkinove knjige bio bi bolji izbor, ali sam smatrao da bi to bilo neopravdano bez objavljivanja bar jednog poglavlja iz te knjige. S obzirom na to da Kotkin nije preveden, Helbekov
21
tre}i program
22
ZIMA–PROLE]E 2009.
rad o autobiografskim tekstovima Staljinove ere izabran je kao tekst koji reprezentuje na~in rada „generacije unuka“. Iako radove o „sovjetskoj subjektivnosti“ kriti~ki komentari{u istori~ari koji pripadaju razli~itim generacijama i teorijskim tradicijama, ovde je objavljen tekst Svetlane Bojm za koju, „sovjetska subjektivnost“ ne predstavlja samo teorijski koncept ve} i `ivotno iskustvo. Biografsko-bibliografski podaci o autorima izabranih tekstova nemaju za cilj njihovo detaljnije predstavljanje, ve} su ovde izlo`eni u funkciji olak{avanja recepcije njihovih radova. S obzirom na to da objavljeni tekstovi ve} sadr`e brojne bibliografske upute, odustao sam od pravljenja dodatne bibliografije koja bi znatno uve}ala obim ovog temata.
Martin Malija (Martin Edward Malia) Malija pripada prvoj generaciji „o~eva osniva~a“ ruskih i sovjetskih studija koja je svoju akademsku karijeru po~injala neposredno posle Drugog svetskog rata kada u Americi raste interesovanje za prou~avanje Sovjetskog Saveza. Zajedno s budu}im vode}im autoritetima za rusku i sovjetsku istoriju, poput Pajpsa (Pipes), Rjazanovskog (Riasanovsky), Hejmsona (Haimson), Raeva (Raeff), Tredgolda (Traedgold), studirao je i doktorirao na Harvardu, kod profesora Majkla Karpovi~a (Karpovich). Ro|en je 1924. godine u porodici koja nije imala „ruske korene“, a njegova doktorska teza o Hercenu (Alexander Herzen and the Birth of Russian Socialism, 1812–1855, Harvard University Press, 1961) smatra se danas klasi~nim delom o ruskoj intelektualnoj istoriji XIX veka. Do penzionisanja 1991. godine Malija je predavao rusku istoriju na Berkliju (Berkeley) i u Parizu (École des Hautes Études en Sciences Sociales)21, dok je izvan akademskih krugova bio poznat po brojnim radovima u kojima je tokom osamdesetih i devedesetih godina komentarisao politi~ka zbivanja u Sovjetskom Savezu i Poljskoj. Studijom „To the Stalin Mausoleum“ izazvao je burnu debatu u ameri~koj javnosti naklonjenoj Gorba~ovu jer je, polaze}i od teze o nemogu}nosti reformisanja sovjetskog socijalizma, formulisao kriti~ki stav prema politici „perestrojke“ i predvideo njen neuspeh.22 Posle sloma Sovjetskog Saveza objavio je knjigu The Soviet Tragedy: A History of Socialism in Malijina pariska predavanja o Ruskoj revoluciji objavljena su 1980. godine na francuskom jeziku: Comprendre la révolution russe (Seuil, Paris). Tada{nja dominacija „revizionisti~kog pristupa“ Ruskoj revoluciji u ameri~koj sovjetologiji uticala je na neobjavljivanje ove knjige na engleskom jeziku. 22 Studija, potpisana pseudonimom „Z“, objavljena je 1990. u ~asopisu Daedalus (Vol. 119, No. 1: 295–344), ali su njeni delovi {tampani u vode}im ameri~kim novinama. 21
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Russia (1994) u kojoj je formulisao svoje razumevanje toka i dinamike „sovjetskog eksperimenta“. Njegova obnova „totalitaristi~ke paradigme“ u tuma~enju socijalizma kao „ideokratskog re`ima“ predstavlja deo op{tijeg projekta interpretacije ruske istorije koju je Malija izlo`io u knjizi Russia Under Western Eyes: From the Bronze Horseman to the Lenin Mausoleum (Harvard University Press, 1999). Osnovna teza ove obimne i sjajno napisane knjige posve}ene razmatranju „ve~nog problema“ odnosa Rusije i Evrope, svodi se na odbacivanje zapadnih esencijalisti~kih predstava o radikalnoj „drugosti“ Rusije formiranih tokom tri veka njihove zajedni~ke istorije. Malijino shvatanje jedinstva ruskog i zapadnog istorijskog razvoja utemeljeno je na njegovom shvatanju novovekovnog koncepta revolucije koji je on tematizovao u posthumno objavljenoj knjizi History’s Locomotives: Revolutions and the Making of the Modern World (Yale University Press, 2006). Naime, posle Malijine smrti (19. novembar 2004), njegov nedovr{eni rukopis o „Zapadnom revolucionarnom procesu, 1415–1991“ priredio je za {tampu i objavio Tenrens Ejmons (Terence Emmons)23. Na vrednost i va`nost Malijinog opusa za razvoj ruskih i isto~noevropskih studija skrenuli su pa`nju njegovi u~enici i prijatelji prilozima u njemu posve}enom zborniku 2003. godine: The Cultural Gradient: The Transmission of Ideas in Europe, 1789–1991 (Edited by Catherine Evtuhov and Stephen Kotkin)24. Doma}oj ~itala~koj publici dostupan je samo jedan Malijin rad u prevodu na srpski jezik – njegov prilog debati o odnosu komunizma i nacizma („Judging Nazism and Communism“, The National Interest, Fall, 2002) koji je objavljen u zborniku radova: Manje zlo. Moralni pristupi praksama genocida (priredili H. Dubil i G. Mockin)25.
[ila Ficpatrik (Sheila Fitzpatrick) [ila Ficpatrik je najistaknutiji predstavnik drugog, u odnosu na „totalitarizam“ jasno kriti~ki profilisanog („revizionisti~kog“) toka anglosaksonskih sovjetskih studija. Ro|ena je 1941. godine u Melburnu Radni naslov Malijinog rukopisa bio je: „The Pattern and Escalation of Western Revolution: From the Hussites to Bolsheviks, 1415–1991)“. Prire|iva~ rukopisa promenio je naslov iskoristiv{i Marksovu sintagmu o revolucijama kao „lokomotivama istorije“. 24 Pored urednika, priloge u ovom zborniku objavili su autori poput Turena (Touraine), Le Gofa (Le Goff) Mihnika (Michnik), Valickog (Walicki), Pirumove (Pirumova), Rjazanovskog (Riasanovsky), Meklina (McLean), te biv{i Malijini studenti, sada profesori na ameri~kim univerzitetskim katedrama za rusku istoriju. 25 Videti: Martin Malia, „Nacizam – Komunizam: skica za pore|enje“, Nav. delo, Beograd: Beogradski krug, 2005: 13–42 (prevod Miroslav Zdovc). 23
23
tre}i program
24
ZIMA–PROLE]E 2009.
(Australija), a studirala je i doktorirala na Oksfordu 1969. godine radom o Luna~arskom i Komesarijatu prosvete.26 Na njeno intelektualno formiranje u smeru suprotnom od prethodno dominantnog hladnoratovskog pogleda na svet uticali su njen otac Brajan Ficpatrik (Brian Fitzpatrick), levi~arski aktivista, novinar i istori~ar, kao i politi~ka i kulturna atmosfera {ezdesetih godina.27 Ranih sedamdesetih Ficpatrikova je pre{la u SAD gde je u akademskim krugovima ubrzo, zajedno sa Mo{e Leviniom (Moshe Lewin), stekla status rodona~elnika „revizionisti~ke {kole“ u ameri~kim sovjetskim studijama. Konferencija o sovjetskoj „kulturnoj revoluciji“ koju je organizovala na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University) 1974. godine smatra se jednim od prelomnih doga|aja u formulisanju novog pristupa prema kojem Revoluciju treba tuma~iti „odozdo“, u kategorijama socijalne participacije, mobilnosti i kulturne promene, a ne samo kao „odozgo“ nametnuti politi~ki projekat.28 Ove teme Ficpatrikova je kasnije detaljno obradila u monografijama: Education and Social Mobility in the Soviet Union, 1921–1932 (Cambridge University Press1979); The Cultural Front: Power and Culture in Revolutionary Russia (Cornell University Press, 1992). Njen interes za socijalnu istoriju i rekonstrukciju svakodnevnog `ivota u Sovjetskom Savezu izra`en je u knjigama: Stalin’s Peasants: Resistance and Survival in the Russian Village after Collectivization (Oxford University Press, 1994); Everyday Stalinism: Ordinary Life in Extraordinary Times: Soviet Russia in the 1930s (Oxford University Press, 1999). Ficpatrikova je autorka sinteti~kog pregleda istorije Ruske revolucije (The Russian Revolution. Oxford University Press, 1982; 1994; 2007) koji je stekao ugled klasi~nog priru~nika, a poslednjih godina, pod uticajem „kulturnog obrta“, njeno istra`iva~ko interesovanje se pomera prema istra`ivanjima problemima identiteta (vid. Tear off the Masks! Identity and Imposture in Twentieth-Century Russia, Princeton University Press, 2005). Osim navedenih monografija, Ficpatrikova je urednica brojnih 26 Videti: The Commissariat of Enlightenment. Soviet Organization of Education and the Arts under Lunacharsky, Cambridge University press, 1970 (paper, 2002). 27 Ficpatrikova je najavila objavljivanje autobiografske knjige ~iji je radni naslov My Father’s Daughter (videti: „An Interview with Sheila Fitzpatrick“, Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History, Vol. 8, No. 3, Summer 2007: 479). 28 Videti Zbornik radova s konferencije: Sheila Fitzpatrick (ed.), Cultural Revolution in Russia, 1928–1931, Bloomington: Indiana University Press, 1978. U uvodu Zborika Ficpatrikova nagla{ava: „Umesto da se koncentri{emo isklju~ivo na temu intervencije Partije u kulturu ({to je glavna tema prethodnih zapadnih studija), istra`ili smo {ta se de{avalo unutar oblasti kulture i te`ili da to pove`emo sa savremenim dru{tvenim i politi~kim promenama, uklju~uju}i i pokret za uzdizanje (vydvizhenie) radni{tva u redove inteligencije“ (Nav. delo, p. 4).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
zbornika radova od kojih su najzna~ajniji: Accusatory Practices: Denunciation in Modern European History, 1789–1989 (with R. Gellately, University of Chicago Press, 1997); In the Shadow of Revolution: Life Stories of Russian Women from 1917 to the Second World War (with Y. Slezkine, Princeton University Press, 2000); Stalinism: New Directions. (Routledge, 2000); Beyond Totalitarianism: Stalinism and Nazism Compared (with M. Geyer, Cambridge University Press, 2009). Mno{tvo ~lanaka i studija, profesura na Univerzitetu u ^ikagu, akademske po~asti i uticaj na mla|e generacije istori~ara, kao i njena sklonost da problematizuje sopstveno delo u kontekstu razvoja discipline – sve to ~ini Ficpatrikovu najpoznatijom i najuticajnijom aktivnom istori~arkom Sovjetskog Saveza.
Ronald Suni (Ronald Grigor Suny) Suni je generacijski i teorijski blizak Ficpatrikovoj, uprkos ~injenici da politi~ke nauke predstavlja osnovnu oblast njegovog akademskog rada. Ro|en je 1940. godine u porodici jermenskog porekla, a studirao je i doktorirao na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University, 1968). Suni je profesor emeritus odeljenja za politi~ke nauke Univerzitetu u ^ikagu (University of Chicago) i profesor socijalne i politi~ke istorije na Univerzitetu u Mi~igenu (University of Michigan). Na ovom univerzitetu osnovao je katedru za modernu jermensku istoriju, a njegova istra`iva~ka interesovanja primarno su bila usmerena ka tematizaciji polo`aja i istoriji neruskih nacionalnosti u Ruskoj imperiji i Sovjetskom Savezu. Doktorirao je radom o revoluciji u Azerbejd`anu (The Baku Commune, 1917–1918: Class and Nationality in the Russian Revolution, Princeton University Press, 1972), te objavio niz knjiga o istoriji Jermenije i Gruzije: Armenia in the Twentieth Century (Scholars Press, 1983); The Making of the Georgian Nation (Indiana University Press, 1988, 1994); Looking Toward Ararat: Armenia in Modern History (Indiana University Press, 1993). Posle raspada Sovjetskog Saveza napisao je sinteti~ki prikaz sovjetske istorije – The Structure of Soviet History: Russia, the Soviet Union, and the Successor States in the Twentieth Century (Oxford University Press, 1998), kao i knjigu o ulozi nacionalizma u slomu sovjetskog komunizma: The Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union (Stanford University Press, 1993). Pored brojnih studija, Suni je uredio niz zna~ajnih zbornika radova koji su posve}eni teorijama nacionalizma i „nacionalnom pitanju“ u Sovjetskom Savezu: Becoming National: A Reader (with G. Eley, Oxford University Press, 1996); Intellectuals and the Articulation of the Nation (with M. Kennedy, University of Michigan Press, 1999); A State of Nations: Empire and Nation-making in the Age of Lenin and Sta-
25
tre}i program
26
ZIMA–PROLE]E 2009.
lin (with T. Martin, 2001). „Imperijalnim obrtom“ u istoriografiji Rusije i Sovjetskog Saveza, kao i politi~kim zbivanjima na Kavkazu, akademske teme kojima se Suni godinama bavio dobile su ve}i zna~aj, te se on danas smatra jednim od najistaknutijih eksperata za sovjetsku istoriju, {to se, izme|u ostalog, o~ituje i u ~injenici da je on urednik Istorije Rusije XX veka u izdanju Kembrid`a (The Cambridge History of Russia, volume III: The Twentieth Century, Cambridge University Press, 2006).
Lora Engel{tajn (Laura Engelstein) Za razliku od drugih autora ~iji su radovi ovde objavljeni, Lora Engel{tajn nije prevashodno istori~ar sovjetskog perioda ruske istorije – njena oblast istra`iva~kog interesovanja obuhvata kasni imperijalni period ruske istorije s kraja XIX i po~etka XX veka. Ro|ena je 1946. godine i doktorirala je istoriju na Stanfordu (Stanford University, 1976), predavala je na Kornelu (Cornell University), Prinstonu (Princeton University), a od 2002. godine na Jejlu (Yale University). Na po~etku akademske karijere bavila se socijalnom istorijom – moskovskim radni{tvom u Revoluciji 1905. godine (Moscow, 1905: Working-Class Organization and Political Conflict, Stanford University Press,1982), ali je me|u prvima istra`iva~ka interesovanja usmerila ka temama iz kulturne istorije. Pod uticajem Fukoove Istorije seksualnosti bavila se temom seksualnosti u javnom diskursu kasne imperijalne Rusije – The Keys to Happiness: Sex and the Search for Modernity in Fin-de-Siècle Russia (Cornell University Press, 1992). U ovoj knjizi formulisala je tezu o ograni~enoj mogu}nosti direktne „aplikacije“ Fukoove analize seksualnosti na ruski (neliberalni) kulturni i socijalni kontekst, da bi u sli~nu tezu u pogledu Fukoovog shvatanja „nadziranja i ka`njavanja“ izlo`ila u studiji o ruskoj „kombinovanoj nerazvijenosti“ (vid. Engelstein, 1993). Bavljenje seksualno{}u u ruskoj kulturi nastavila je u knjizi Castration and the Heavenly Kingdom: A Russian Folktale (Cornell University Press 1999), a kao urednik (sa S. Sandler) objavila je zbornik radova Self and Story in Russian History (Cornell University Press 2000) u kojima je tematizovan problem izra`avanja li~nosti u ruskoj kulturi. Pored ovde prevedenog rada, kriti~ki pregled zapadne istoriografije Rusije i Sovjetskog Saveza formulisala je u i studiji „New Thinking about the Old Empire: Post-Soviet Reflections“ (Russian Review, 60, 2001), a svoje istra`ivanje ruske religijske tradicije i njenog odnosa prema Moderni u studiji „Holly Russia in Modern Time: An Essay on Orthodoxy and Cultural Change“ (Past & Present, 2001, No. 173: 129–156).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Johan Helbek (Jochen Hellback) Pripadnik najmla|e generacije („unuka“) sovjetskih i ruskih studija, Helbek je ro|en 1966. godine u Nema~koj gde je zavr{io osnovne studije, a doktorirao je na Kolumbiji (Columbia University). Predavao je na Univerzitetu u Gisenu (Universität Giessen), a od 2003. godine profesor je ruske istorije na Univerzitetu Radgers (Rutgers University). Sa Igalom Halfinom29 autor je prikaza Kotkinove knjige o staljinizmu kao „civilizaciji“ koji se smatra manifestom novog pristupa istra`ivanju „sovjetske subjektivnosti“ (vid. Halfin and Hellbeck, 1996). Od 1990. godine kada je u „Narodnom arhivu“ u Moskvi otkrio sakupljene dnevnike „malih ljudi“ iz tridesetih godina, bavi se istra`ivanjem na~ina oblikovanja subjektivnosti u staljinizmu. Pored brojnih studija, objavio je knjigu Revolution on my Mind: Writing a Diary Under Stalin (Harvard University Press, 2006) u kojoj je analizom nekoliko privatnih dnevnika sovjetskih gra|ana istra`io mehanizme njihovog „rada na sebi“ radi izgradnje sopstvene li~nosti u skladu s vladaju}im ideolo{kim uverenjima. Pored ove knjige, u Nema~koj je objavio zbornik (koautor Klaus Heller), Autobiographical Practices in Russia, (Göttingen, 2004), te niz ~lanaka i studija u vode}im ~asopisima (Kritika; Jahrbücher für Geschichte Osteuropas). Njegovi i Halfinovi radovi izazvali su debate u samoj Rusiji gde je u ~asopisu Ab Imperio objavljen obiman temat „Thinking Theoretically About the Cultural and Linguistic Turn in Soviet Studies“ (2002, No. 3: 217–402) u kome je, pored intervjua sa Helbekom i Halfinom, {tampano niz kriti~kih komentara na njihov teorijsko-metodolo{ki pristup interpretaciji staljinskog „subjekta“, kao i njihovi odgovori kriti~arima.
Svetlana Bojm (Svetlana Boñm / Svetlana Boym) Osim ruskim poreklom (ro|ena je u Lenjingradu 1959. godine), Svetlana Bojm se od ostalih autora objavljenih priloga razlikuje i po tome {to po svom osnovnom obrazovanju nije istori~arka. U Sovjetskom Savezu je studirala {panski jezik, a posle odlaska u SAD magistrirala je u Bostonu (1983), a doktorirala knji`evnost na Harvardu (1988) gde je sada profesor na Odeljenju za komparativnu knji`evnost, te saradnik Dejvis Centra za ruske i evroazijske studije (Davis Center for Russian and Igal Halfin, profesor ruske istorije na Univerzitetu u Tel Avivu (Cummings Center), autor dve zna~ajne knjige o „kaljenju“ sovjetske (komunisti~ke) subjektivnosti: From Darkness to Light. Class, Consciousness and Salvation in Revolutionary Russia, (Pittsburgh: Pittsburgh University Press, 2000); Terror in My Soul. Communist Autobiographies on Trial (Harvard, 2003); te zbornika radova: Language and Revolution. The Making of Modern Political Identity (London: Frank Cass, 2002). 29
27
tre}i program
28
ZIMA–PROLE]E 2009.
Eurasian Studies). Knji`evno-teorijske i {ire shva}ene kulturne studije ~ine osnovne oblasti njenog profesionalnog akademskog interesovanja. Ovda{njim ~itaocima poznata je po knjizi Budu}nost nostalgije koja je prevedena na srpski jezik (Geopolitika: Beograd, 2005). Pre ove knjige koja je prevedena na vi{e jezika, objavila je studiju o statusu pesni{tva u modernoj kulturi – Death in Quotation Marks: Cultural Myths of the Modern Poet (Harvard University Press, 1991); te antropolo{ko-kulturolo{ku istoriju o svakodnevnom `ivotu u Sovjetskom Savezu – Common Places: Mythologies of Everyday Life in Russia (Harvard University Press, 1994). Pored akademskih radova, Bojmova je objavila veoma zapa`en roman Ninochka (Suny Press, 2003), a poznata je i kao multimedijalni umetnik, teoreti~ar fotografije, filma i arhitekture.
Milan Suboti} Future of the Soviet past: remarks with the selection of articles Summary: By explaining the reasons for the preparation of this selection of articles by the American historians dealing with the Soviet past, this editorial explores the notion of the claims on its „future“. Diverse interpretations of the communist past are strongly linked with the shifts of the paradigms of the historiography – those being dominated by diverse understandings of the political, social and/or cultural history. By illustrating the differences in the theoretical and methodological approaches towards Soviet communism between the three generations of the historians, the author explores the embedment of their theoretical views within the wider social and political context (the Cold War, détentes and the collapse of Communism). The basic biographical and bibliographical data on the authors of the translated articles are also attached to this series paper. Key words: history, communism, politics, totalitarianism, revisionism, discourse
Literatura Burawoy, Michael (1992): „The End of Sovietology and the Renaissance of the Modernization Theory“, Contemporary Sociology, Vol. 21, No. 6 (November), 744–785. Cohen, Stephen (2004): „Was the Soviet System Reformable?“ Slavic Review, Vol. 63, No. 3, pp. 459–488. David-Fox, Michael (2004): „On the Primacy of Ideology. Soviet Revisionists and Holocaust Deniers (In Response to Martin Malia)“, Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History, Vol. 5, No. 1: 81–105. Engelstein, Laura. (1993): „Combined Underdevelopment: Discipline and the Law in Imperial and Soviet Russia“, American Historical Review, Vol. 98, No. 2: 338–353. Fitzpatrick, Sheila (2007): „Revisionism in Soviet History“, History and Theory, No. 46: 77–91.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Halfin, Igal; Hellbeck, Jochen (1996): „Rethinking the Stalinist Subject: Stephen Kotkin’s ’Magnetic Mountain’ and the State of Soviet Historical Studies“, Jahrbiicher für Geschichte Osteuropas, Vol. 44, No. 3: 456–463. Jerofejev, Viktor (2005): Dobri Staljin, Beograd: Geopoetika (prevela s ruskog Draginja Ramadanski) Kennan, George. Š„Mr. X“¹ (1947): „The Sources of Soviet Conduct“, Foreign Affairs, Vol. 26, No. 2: 566–582. Kotkin, Stephen. (1995): Magnetic Mountain: Stalinism as a Civilization. Berkeley: University of California Press. Kotkin, Stephen. (1998): „1991 and the Russian Revolution: Sources, Conceptual Categories, Analytical Framework“, Journal for Modern History, Vol. 70, No. 3: 384–425. Nowak, Andrzej. (2004): „A ’Polish Connection’ in American Sovietology, Or the Old Homeland Enmities in the New Host Country Humanities, Ab Imperio, No. 4: 237–259. Verderi, Ketrin. (2005): [ta je bio socijalizam i {ta dolazi posle njega?, Beograd: Fabrika knjiga (prevod s engleskog Veselin Kosti}). Bolú{akova, O. V. (2007): „Russkað revol÷cið glazami treh pokoleniñ amerikanskih istorikov“, 1917. god: Rossið revol÷cionnað, Moskva: RAN, s. 7–35. Dûvid-Foks, Mañkl. (2000): „Vvedenie: Otcù, deti i vnuki v amerikanskoñ istoriografii carskoñ Rossii“ Amerikanskað rusistika: Vehi istoriografii poslednih let. Imperatorskiñ period: Antologið, Sost. M. Dûvid-Foks. Samara: Samarskiñ universitet, s. 5 – 47. Dûvid-Foks, Mañkl. (2001): „Semú podhodov k fenomenu sovetskoñ sistemù“, Amerikanskaú rusistika: Vehi istoriografii poslednih let. Sovetski? period: Antologið. Samara: Samarskiñ universitet, s. 7 – 45.
29
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009
30
UDK 321.64(47) ; 141.82(47) ; 94(470)
MARTIN MALIJA
SOVJETSKA TRAGEDIJA*
Uvod: Istorijska pitanja – vreme su|enja Sovjetska socijalisti~ka revolucija bila je najve}a utopijska avantura modernog doba. Ali, ovaj eksperiment je, poput Janusa ili dvoglavog ruskog orla, pokazivao ~ove~anstvu dva lica. Dok je za milione ljudi ozna~avao nadu u socijalizam, za milione drugih bio je samo totalitarni teror. Ipak, za sve njih predstavljao je izazov i niko nije mogao da izbegne fascinaciju njime. Tokom sedamdeset godina Marksova ’avet komunizma’ zaista se nadvijala nad celim svetom. Ljudi su se svuda morali opredeliti za eksperiment ili protiv eksperimenta koji se odvijao u Rusiji, a sopstvenu doma}u politiku prosu|ivati s obzirom na njegove univerzalisti~ke pretenzije. Stoga je sovjetska sablazan postala najve}a polarizuju}a snaga politike XX veka – ona je davala o{trije, crvenije zna~enje levici i istovremeno sna`no radikalizovala odgovor desnice. Na po~etku, ono pozitivno lice eksperimenta u~inilo je zbivanja u Sovjetskom Savezu va`nim za celo ~ove~anstvo. Jer, posle oktobra 1917. godine Rusija vi{e nije bila samo jedna obi~na zemlja. Ona je bila ’prva proleterska dr`ava’ na svetu i prva ’zemlja socijalizma’ u istoriji. Lenjinova dr`ava je zato dobila univerzalni zna~aj jer je puni socijalizam – a ne njegova polovi~na verzija zapadne socijalne demokratije – bio, bar po svojoj aspiraciji, vrhunac demokratske jednakosti. A ko, u modernom dobu, mo`e da bude protiv jednakosti? Negativno lice sovjetizma pomaljalo se postepeno tokom vremena – kao diktatura proletarijata koja se prvo preobratila u diktaturu partije, pa u diktaturu Staljina, da bi, na kraju, stvorila totalitarni sistem koji je izrastao u super silu koja preti ~itavom svetu. Sovjetski Savez se tokom sedam decenija postojanja nikada nije integrisao u me|unarodni * Izvor: Martin Malia, (1994): The Soviet Tragedy. A History of Socialism in Russia, 1917–1991, New York: Free Press, pp. 1–17; 505–520.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
sistem poput neke obi~ne dr`ave. Stoga su negativne posledice eksperimenta – mada mogu biti obja{njavane pritiskom kapitalisti~kog neprijateljstva, fa{izmom i ratom – ipak podsticale su{tinsko i za mnoge mu~no pitanje o tome da li postoji nu`na veza izme|u socijalisti~kog i totalitarnog lica sovjetskog Janusa. Da li je degeneracija komunizma stvorena neprijateljstvom spolja{njeg okru`enja i ruskom zaostalo{}u ili samom prirodom marksisti~ko-lenjinisti~kog projekta? Da li je eksperiment postao totalitaran uprkos tome {to je bio socijalisti~ki, ili upravo zato {to je bio socijalisti~ki? Zatim je posle sedam decenija napetosti u odnosima sa spolja{njim svetom sovjetski eksperiment, sablastan do kraja, okon~an s najve}om socijalnom katastrofom modernog doba. U slu~aju bez istorijskog presedana, posle pedeset i pet godina mira, sovjetska super sila do`ivela je propast koja je strukturno jednaka porazu u totalnom ratu. Raspala se Komunisti~ka partija koja je bila ki~ma sistema; nestala je sama sovjetska dr`ava, a njena ekonomija ruinirana je poput ekonomije Nema~ke i Japana 1945. godine. Kolaps je zaista imao takve razmere da }e Rusija i svet jo{ dugo biti zaokupljeni posledicama ove katastrofe, kao {to su nekada bili zaokupljeni promenama koje je doneo sam eksperiment. Te{ko nasle|e Oktobra tako obuhvata i u stvari ograni~ava ono {to je Ana Ahmatova nazvala stvarnim XX vekom. Jer vekovi nisu uredno ograni~eni stoletnim datumima, ve} ih pre defini{u dugotrajni politi~ki i kulturni obrasci. Evropski XIX vek op{teg mira, ekonomskog razvoja i demokratskog progresa protezao se od okon~anja velike Francuske revolucije i Napoleonove krize 1815. godine, do izbijanja jo{ ve}e svetske krize 1914. godine. Isto tako, ~esto se tvrdi da je sa Prvim svetskim ratom po~eo na{ mra~ni vek, a da kolaps komunizma i kraj Hladnog rata tokom 1989–1991. godine obelodanjuju njegovo okon~anje. Upravo smo tada shvatili da se na{ kratki XX vek kona~no zavr{io.1 Taj kratki vek bio je tako|e izuzetno nasilan i tragi~an vek. Karakteristi~no, obojici velikih proroka najprivla~nije ideologije na{eg veka – Hegelu i Marksu – omiljeni pisac bio je Eshil, ’otac tragedije’. Pouka Eshilove Orestije je da zlo~in ra|a zlo~in, da nasilje stvara nasilje, sve dok prvi zlo~in u lancu, prvobitni greh roda, ne bude iskupljen brojnim stradanjima. Na sli~an na~in, krv avgusta 1914. godine imala je ulogu poput ’prokletstva Atrida’ u domu moderne Evrope, prokletstva koje je generisalo lanac internacionalnog i dru{tvenog nasilja koje }e dominirati modernim dobom. Jer, nasilje i krvoproli}e rata nisu bili uporedivi ni sa jednim zamislivim dobitkom bilo koje od sukobljenih strana. 1 Za obja{njenje koncepta ’kratkog XX veka’ videti: John Lukacs, The End of the Twentieth Century and the End of the Modern Age (London: Ticknor and Fields, 1993).
31
tre}i program
32
ZIMA–PROLE]E 2009.
Sam rat proizveo je Rusku revoluciju i bolj{evi~ko zauzimanje vlasti; njegov rezultat je vodio poni`enoj, revan{isti~koj i na kraju nacisti~koj Nema~koj, kao i fa{isti~koj Italiji. Po~etkom tridesetih godina ove tri ’diktature’ (kako su onda nazivane) su na do tada nezamisliv na~in ideologizovale i polarizovale svetsku politiku, dok su istovremeno umanjivale mo} i stvarale unutra{nje podele u dru{tvima iznurenih konstitucionalnih demokratija atlantskog Zapada. Drugi svetski rat bio je direktna posledica Prvog i nastavio je ovu smrtonosnu spiralu. Po~ev{i kao Hitlerov poku{aj poni{tavanja poraza iz 1918. godine, ova nova runda krvoproli}a dovela je Staljina na vlast u srcu Evrope, a po{to je istovremeno vodila komunisti~kim pobedama u Isto~noj Aziji, u~inila je lenjinizam globalnom snagom. Taj veliki ’crveni proboj’ uzrokovao je da SAD postane glavna sila suprotstavljena komunizmu te je, na taj na~in, stvorena jo{ jedna polarizovana ideolo{ka bitka – Hladni rat. Na kraju, to suparni{tvo koje je bilo nenasilno ali na samoj ivici oru`anog sukoba SAD i Nato, s jedne strane, a sledbenika sada imperijalnog Oktobra, s druge strane, proteglo se tokom ~etrdeset pet godina – sve dok pod njegovim pritiskom sovjetski sistem nije ispustio du{u. Tako su demoni koji su oslobo|eni 1914. godine na kraju na{eg jednovekovnog ciklusa (1918–1991) kona~no umireni. Scena je sada oslobo|ena za jo{ nepoznate sile XXI veka koje }e, bez obzira na to kakve jesu, bar biti postkomunisti~ke. Ali, mo`emo biti sigurni da }e postkomunisti~kim po~etkom dominirati – da iskoristim Sol`enjicinovu metaforu – izvla~enje ispod ru{evina ostalih posle eksperimenta. A veli~ina tog poduhvata bi}e po svojoj grandioznosti samerljiva s onim ranijim sovjetskim naporom. Zajedno sa na{im kratkim XX vekom tako|e je okon~ana i sovjetska istorija. Naravno, postkomunisti~ka Rusija }e ostati va`na evropska dr`ava i me|unarodna sila, ali je lenjinizmu sa njegovim svetsko-istorijskim pretenzijama do{ao kraj. Prvi put mo`emo sagledati sovjetski komunizam kao zavr{enu istorijsku epizodu s jasnim po~etkom, sredinom i krajem. U procenjivanju sovjetske enigme mi smo sve do perioda izme|u 1989. i 1991. godine uvek bili negde in medias res i na{e analize sovjetskog razvitka bile su odre|ene pravcem na{ih o~ekivanja u pogledu budu}nosti tog eksperimenta. Sada kada znamo stvarni rasplet drame, igra naga|anja je gotova, a ono {to smo verovali da razumemo od njene pri~e na po~etku i u sredini – sada se ~ini daleko od istine. Kona~no, sada stvarni proces ocene sovjetske avanture mo`e da po~ne jer, prema Hegelovoj istoricisti~koj mudrosti, „Minervina sova pole}e u sumrak“. Po{to je sovjetska avantura okon~ana katastrofom, njen tok od 1917. godine mo`e se shvatiti samo kao tragedija. Oktobar je bio u is-
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
toj meri „prokletstvo Atrida“ kao i avgust 1914. godine: po~etno nasilje bolj{evi~kog osvajanja vlasti bilo je vi{e puta uve}ano dok je re`im stalnom prinudom odozgo preoblikovao neposlu{nu rusku realnost. Tragedija koja je usledila vi{e je nego potpuna, jer je bila stvorena traganjem za „socijalizmom“ kao savr{enom pravdom, jednako{}u i mirom, kao i za krajnjim dobrom prometejske tehnolo{ke mo}i kojom se defini{e „modernost“. Ne smemo zaboraviti da cilj Oktobra nije bio ni{ta manje nego izvo|enje ~ove~anstva, kako je to Marks nazna~io, „iz carstva nu`nosti u carstvo slobode“. Sovjetsku tragediju mo`emo razumeti samo u svetlu tog paradoksa da je nu`an veliki ideal kako bi se izvr{io veliki zlo~in. [ta smo mislili da razumemo o sovjetskoj istoriji pre nego je ona okon~ana? Stara je istina da svet posmatramo kroz filter na{ih analiti~kih koncepata i kategorija. S obzirom na to da je direktni uvid u samoizolovani Sovjetski Savez bio tako ote`an, dodatno smo bili skloni da ga sagledavamo kroz zatamnjena stakla. Zapravo, kroz stakla koja su bila dvostruko zatamnjena – kako politi~kom ideologijom, tako i metodologijom dru{tvenih nauka. U pogledu metodologije, zapadna sovjetologija tokom ~etrdeset pet godina posle Drugog svetskog rata izrasla je u ogromni, multidisciplinarni poduhvat koji je rukovo|en idejom nauke ’slobodne od vrednosti’. Ti istra`iva~ki napori doveli su do zaista impresivnih empirijskih rezultata. Do kraja osamdesetih godina stvorena je obimna literatura u kojoj su detaljno razmatrani sovjetski podaci iz svih oblasti – od ekonomije do kulture. U stvari, bili smo tako uspe{ni da su tokom Gorba~ovljeve glasnosti sovjetski izdava~i prevodili najva`nija dela zapadne sovjetologije kako bi pomogli da se popune slepe mrlje njihovog sopstvenog saznanja. Ipak, sovjetologija nije uspela da sa detalja pre|e ka razumevanju dublje dinamike koja je upravljala sovjetskom realno{}u. Ukratko, Sovjetski Savez koji je zapadna dru{tvena nauka opisivala predstavljao je jednu varijantu ’modernosti’ – bez sumnje grube i neotesane, ali u znatnoj meri uspe{ne. Tako|e, ve}ina specijalista tvrdila je kako je sistem ’stabilan’ i smatrala je normalnim to {to on predstavlja jedan od dva velika pola me|unarodnih odnosa. [tavi{e, po{to ideologija nikada ne mo`e biti sasvim isklju~ena iz vrednosno neutralne dru{tvene nauke, mnogi eksperti sugerisali su da je Sovjetski Savez ’zrelo industrijsko dru{tvo’ koje jo{ mo`e ostvariti svoj fundamentalni socijalisti~ki potencijal. Sa`eto, predstavljao nam je vi|enje Sovjetskog Saveza kao `ivotno sposobnog, trajnog i, po nekima, sasvim obe}avaju}eg sistema, te je iz toga jasno sledilo kako se moramo prilagoditi da zauvek `ivimo sa njim. Sledstveno tome, niko nije bio pripremljen za njegovu naglu smrt.
33
tre}i program
34
ZIMA–PROLE]E 2009.
Previ{e bi bilo o~ekivati da je bilo ko mogao da predvidi detaljni scenario sloma iz 1989–1991. godine – to zaista niko nije ni u~inio. ^ak su i isto~noevropski disidenti koji su, poput vo|a poljske Solidarnosti poznavali kakav je zaista sistem, bili iznena|eni kada je do{ao trenutak njihovog oslobo|enja. Ali, nije preterano o~ekivati da na{e analiti~ke kategorije budu u stanju da objasne kolaps komunizma po{to se on desio, a upravo je u tom pogledu glavni tok sovjetologije potpuno podbacio. Jo{ gore, pre sloma, sovjetolo{ke teorije ~esto su nagove{tavale, a ponekad i eksplicitno predvi|ale sasvim suprotno od onoga {to se dogodilo. Prema ve}ini na{ih uobi~ajenih ’modela’ sovjetski sistem bio je, ako ne ve~an, onda bar trajan: on je predstavljan kao jedno ’urbano, industrijsko, visoko obrazovano’ dru{tvo koje – kako se ~esto ponavljalo – zahteva isto interesovanje poput njegovog ’kapitalisti~kog’ neprijatelja. Svakako, jedan broj posmatra~a, posebno disidenata koji su `iveli u tom sistemu, opa`ali su da sistem pati od tako te{kih nedostatka zbog kojih ne mo`e biti reformisan, ali njihove stavove je sovjetologija kao dru{tvena nauka obi~no odbacivala. Tako su gotovo svi, kako na levici, tako i na desnici, sovjetsku ve{tinu shvatali sasvim ozbiljno – jedni kao ideal, drugi kao protivnika. Kako su tako dugo mnogi mogli da gre{e kad je re~ o toliko mnogo stvari? Najop{tiji odgovor na ovo pitanje ne mo`e biti na|en u samoj sovjetologiji, ve} u {iroj kulturi dru{tvenih nauka kroz koju je sovjetologija posmatrala svoj predmet. Po~etak sistematskog prou~avanja sovjetskog sistema u vreme posle Drugog svetskog rata poklapao se sa onim {to mo`emo nazvati bihevioristi~kom revolucijom na zapadnim univerzitetima. Ekonomija, politi~ke nauke, antropologija i sociologija – nau~ne discipline koje su bile u povoju tokom XIX i ranog XX veka – na kraju su objedinjene u okviru posebnih fakulteta dru{tvenih nauka i specijalizovanih nau~nih instituta. Na taj na~in one su, pored prirodnih i humanisti~kih nauka, formirale tre}u veliku oblast znanja ~iji je razvoj uticao i na staru disciplinu dostojnu po{tovanja – istoriju. Sve ove discipline u izvesnom stupnju su delile ambiciju da prou~avanje ~oveka i dru{tva u~ine {to egzaktnijim i nau~nijim, {to je bilo sasvim u skladu s pozitivisti~kim duhom Ogista Konta, mada naravno ne i sa sadr`ajem njegove doktrine. Metodologije iz ovog arsenala nau~nih disciplina brzo su preuzete i iskori{}ene za naglo razvijaju}e studije sovjetskog ’dru{tva’. Kao {to smo videli, postignuti rezultati bili su potpuno neodgovaraju}i. Prvi uzrok tog neuspeha jeste u ~injenici da su sve velike teorije dru{tvenih nauka bile smi{ljene pre nego {to se sovjetski sistem pojavio na istorijskoj sceni. Ako po~nemo sa Marksom, onda nema goreg vodi~a za razumevanje sovjetske stvarnosti od njegove podele dru{tva na
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
dominantnu dru{tveno-ekonomsku bazu i iz nje izvedenu politi~ku i kulturnu nadgradnju, jer je u sovjetskom slu~aju odnos izme|u baze i nadgradnje bio upravo suprotan. Ni Emil Dirkem, uprkos svojoj privr`enosti socijalizmu, nije mnogo vi{e od pomo}i sa svojim kategorijama ’organske solidarnosti’ i ’moralne’ dru{tvene organizacije kao odgovora na modernu ’anomiju’. Maks Veber, iako je bio potpuno svestan zna~aja tr`i{ta, ipak se vi{e dr`ao pruske ideje da je su{tina kapitalizma ’proceduralno-racionalna birokratija’. Zato je o~ekivao da socijalizam, kada i ako bude ostvaren, bude samo korak napred u unapre|enju racionalnog modernog poretka tako {to }e zameniti tr`i{te i privatno vlasni{tvo hiperbirokratskim planiranjem – {to je, u najboljem slu~aju, polovi~no ta~an uvid.2 Jedini od klasi~nih teoreti~ara koji je zaista relevantan za sovjetsko iskustvo je Aleksis Tokvil, ali o razlozima njegove relevantnosti bi}e re~i u slede}em poglavlju. Kada je po~etkom i sredinom XX veka delo velikih osniva~a dopunjeno i institucionalizovano u proizvodima akademske socijalne nauke, stvari se nisu pobolj{ale u pogledu razumevanja sovjetskog fenomena. Razlog je, pre svega, u tome {to oskudne ~injenice o Sovjetskom Savezu nisu bile dovoljne za novu me{avinu nau~nih disciplina. A jo{ va`niji razlog povezan je s osnovnim premisama nove bihevioristi~ke kulture. Grubo govore}i, ideja socijalne nauke polazi od toga da, uprkos o~iglednim razlikama izme|u odvojenih dru{tvenih formacija, ne{to {to se naziva ’dru{tvom’ predstavlja fundamentalnu ljudsku realnost, te da je to ’dru{tvo’ u osnovi svuda isto – kako u pro{losti, tako i u sada{njosti. Drugim re~ima, uprkos tome {to postoje ogromne razlike u vremenu i mestu izme|u razli~itih civilizacija, u krajnjoj liniji svim dru{tvima vladaju isti op{ti zakoni strukture, funkcije i razvoja. Da je druga~ije, ne bi postojala nauka o dru{tvu ve} samo zbrka na{ih ad hoc opservacija. Iz ove osnovne tvrdnje proisti~u dve posledice. Prvo, kultura je skup ’sistema vrednosti’ i stoga je, su{tinski, u funkciji interesa – prema tome, ideologija i politika su podskupovi dru{tva kao bazi~nijeg globalnog entiteta. Marksisti~ka dihotomija nadgradnje i baze jednostavno je samo jedan, mada verovatno najuticajniji, izraz takve perspektive. Jer, sama ideja dru{tvene nauke je u izvesnoj meri redukcionisti~ka: politika i ideologija predstavljaju samo odraz ’dru{tvene baze’. Drugo, obrazac sovjetskog razvoja ne mo`e biti jedinstven ni sui generis, ve} u su{tini sli~an razvoju drugih ’modernih’ dru{tava. A to stanovi{te, ponovo, ideologiju i politiku podre|uje socijalnim procesima. Stoga je sovjetologija kao socijalna nauka u velikoj meri odbacivala deklarisani cilj re`i2 Max Weber, Economy and Society, vol. I (New York: Bedminster Press, 1968), pp. 223–225; Emile Durkheim, La socialisme, sa définition, ses débuts, la doctrine Saint-Simonienne (Paris, no pub., 1925).
35
tre}i program
36
ZIMA–PROLE]E 2009.
ma – izgradnju socijalizma – kao prolaznu utopiju ili ~istu propagandu. Kao {to se isti~e u jednom slavnom eseju, ono na {ta se stvarno svodila sovjetska istorija bio je proces sazrevanja – ’Od utopije ka razvoju’3. Zapadna sovjetologija je na taj na~in nastavila da u sovjetsku realnost neopravdano uvodi kategorije izvedene iz veoma razli~itog zapadnog iskustva. Lenjinisti~ki fenomen li{en je svoje prirode, a fantasti~no i nadrealno sovjetsko iskustvo u~injeno je banalnim do ta~ke trivijalnosti. U o~ima ve}ine zapadnih dru{tvenih nau~nika Sovjetski Savez je izgledao kao ’samo jo{ jedno dru{tvo’ koje se razlikuje jedino u stepenu, ali ne i po vrsti od drugih ’modernih’ dr`ava. Ipak, dr`ave koje su istinski modernizovane ne raspadaju se usled pukog nastupa reformi kao {to se sovjetski sistem raspao 1989–1991. godine. To {to je trebalo da bude velika dru{tveno-nau~na „studija slu~aja“ (case study) modernog doba pokazalo se kao proma{aj i nadamo se da }e sada poslu`iti kao polazna ta~ka za ponovno ispitivanje socijalno-nau~nih premisa. Tako je sofisticirana dru{tvena nauka obrnula sovjetsku realnost naglava~ke, a ono {to je pozadi, istakla je u prvi plan. Kao {to su biv{i sovjetski gra|ani obi~no govorili, njihov svet bio je „svet u ogledalu“ – obrnuti odraz modernosti zapadnog „kapitalizma“. Ili, usvajaju}i Marksovu karakterizaciju Hegelovog idealizma, sovjetski svet bio je „izokrenuti svet“, svet „koji stoji na svojoj glavi“. Mo`e se re}i da je to bio svet u kome su (suprotno Marksovoj sociologiji) ideologija i politika predstavljale „bazu“ sistema, a ne njegovu „nadgradnju“, svet u kome su socijalno-ekonomski odnosi bili sekundarni i izvedeni iz te partijske „baze“. Zapadna dru{tvena nauka koja se oslanjala na zdrav razum stoga je u svom nastojanju da sovjetski sistem postavi na njegove dru{tveno-ekonomske noge, ~inila upravo suprotno – okretala ga je na glavu. Cilj ove knjige je postavljanje preokrenutog sovjetskog sveta u pravilan polo`aj tako {to }e se taj svet tretirati kao struktura koja je po svojoj prirodi bila ustrojena od gore prema dole. Jer, u svetu nastalom Oktobarskom revolucijom nikada nismo prevashodno imali posla sa dru{tvom, ve} uvek s jednim ideokratskim re`imom. Da je Zapad polazio od naopake perspektive u sagledavanju sovjetizma najbolje ilustruje istorija zapadne sovjetologije. Kada su posle Drugog svetskog rata po~ele ozbiljne sovjetske studije i dok je Staljin jo{ bio u Kremlju, problem razumevanja Sovjetskog Saveza ~inio se jaRichard Lowenthal, „Development versus Utopia in Communist Policy“, in Change in Communist Systems, ed. Chalmers Johnson (Stanford: Stanford University Press, 1970). O poreklu takvog pristupa videti: W. W. Rostow, The Dynamics of Soviet Society (New York: Norton, 1952); C. E. Black, The Dynamics of Modernization: A Study in Comparative History (New York: Harper and Row, 1966). 3
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
snim i jednostavnim. Preovla|uju}i pristup koji su razvili ruski liberalni istori~ari-emigranti svodio se na tvrdnju da Oktobar nije bio proleterska revolucija ve} dr`avni udar koji je izvela monolitna i disciplinovana Bolj{evi~ka partija. Ova manjina je mogla da osvoji vlast samo uz pomo} destruktivnog uticaja Prvog svetskog rata na klimave politi~ke i socijalne strukture imperijalne Rusije. Stoga, Revolucija nije bila plod logike ruskog istorijskog procesa, kao {to je to tvrdio sovjetski marksizam, ve} brutalni prekid procesa razvoja Rusije u pravcu konstitucionalne demokratije. Razaranje je pove}ano time {to je diktatura Lenjinove partije logi~ki vodila staljinizmu sa njegovom nasilnom kolektivizacijom i institucionalizovanim terorom. Po{to je sovjetska praksa li~ila na praksu njoj savremenih „diktatura“ u Italiji i Nema~koj, pojam totalitarizam (koji je s pozitivnim zna~enjem skovao Musolini da bi ozna~io novi poredak, a u negativnom zna~enju prvi primenio Trocki na Staljinovu Rusiju) preuzeli su Hana Arent i druge izbeglice iz Nema~ke da bi formulisali op{tu teoriju o izopa~enoj modernosti i degenerisanoj demokratiji.4 Oni su to u~inili jer je termin autoritarni bio previ{e blag, prikladan za, recimo, Salazara ili ^ang Kaj [eka, ali jednostavno neprimenjiv za u`asavaju}e veli~ine poput Staljina, Hitlera ili Maoa. Sa Hru{~ovljevom destaljinizacijom Sovjetski Savez se kasnije ~inio prozai~nijim – tokom {ezdesetih godina „totalitarni model“ zamenjen je teorijom modernizacije. Prema tom pristupu (koji je Rajmond Aron jednom opisao kao „marksizam iz koga je izba~ena klasna borba“), sovjetski re`im je, iza svoje socijalisti~ke retorike i smrtonosnih zamki staljinizma, bio pokreta~ „razvoja“ – industrijalizacije, urbanizacije i masovnog obrazovanja – poput „autoritarnih“ re`ima u drugim zaostalim zemljama. U stvari, sovjetski slu~aj se mo`e smatrati modelom „razvojne ekonomije“ za Tre}i svet. Neki eksperti-sovjetolozi ~ak su tvrdili da }e Sovjetski Savez jednog dana „konvergirati“ zapadnim industrijskim dru{tvima i da }e time kona~no ostvariti svoj demokratski potencijal i u demokratiju uneti novi element socijalisti~ke osetljivosti za ljudske potrebe koji je nedostajao kapitalisti~kom Zapadu. U najmanju ruku, Rusija bi mogla to da ostvari ako bi se oslobodila tereta Hladnog rata i njegovog ideolo{kog opravdanja – „totalitarnog modela“ – koji bi, sa njegovim klevetni~kim izjedna~avanjem komunizma i nacizma, bio kona~no odba~en. Na taj na~in teorija modernizacije uronila je u senku jedne vi{e ideolo{ke perspektive, a klasna borba se ponovo u{unjala nazad. To je u~i4 Za kompleksniju genealogiju ovog koncepta videti: Abbot Gleason, „Totalitarianism in 1984“, Russian Review, 43 (1984): 145–159; i Leonard Schapiro, Totalitarianism (New York: Preager, 1972).
37
tre}i program
38
ZIMA–PROLE]E 2009.
njeno prikriveno jer je novi dru{tveno-ekonomski pristup koji je izbegavao svaki otvoreno vrednosni sud bio prozai~no akademski i pozitivisti~ki. Novo gledi{te delimi~no je nastalo kao posledica {ire promene u nauci toga vremena koja se sve vi{e usmeravala ka prou~avanju osnova dru{tva i `ivota obi~nih ljudi, {to je generalno, kako svedo~i primer {kole Anala, bilo veoma plodno tle za {irenje istoriografskih horizonata. Ipak, ova izmena fokusa istra`ivanja bila je podstaknuta nadama nastalim destaljinizacijom i detantom, kao i potrebom za sigurnim sovjetskim partnerom u procesu kontrole naoru`anja. Tako je ubrzo postalo o~igledno da s teorijom modernizacije, ni{ta manje nego s modelom totalitarizma, stvaranje vrednosno neutralnog pristupa sovjetskom eksperimentu (koji je sam vo|en vrednosnim pretenzijama) predstavlja jedan kontradiktoran poku{aj. U krajnjem, bilo je: za Sablasti komunizma ili protiv toga. Ispostavilo se da je, uprkos svoj strogoj, empiricisti~koj spolja{njosti, ve}i deo nove socijalne istorije {ezdesetih i sedamdesetih godina jedan ideolo{ki poku{aj da se sovjetski sistem objasni kao proizvod delovanja naroda i, na taj na~in, kao demokratski legitiman. To je iziskivalo da se s velikom `estinom odbaci totalitarni model usredsre|en na dr`avu. Preokrenuv{i prethodno nagla{avanje zna~aja politike i ideologije, novonastali „revizionizam“ dao je prioritet istra`ivanju socijalnih i ekonomskih snaga – on je zamenio „studije re`ima“ s „dru{tvenim studijama“, pretenduju}i tako da sovjetski razvitak objasni „odozdo“, kao izraz dru{tva, a ne „odozgo“, kao ne{to {to je nametala dr`ava. U ovoj novoj istoriografiji na kocki su bila dva osnovna problema. Prvi se odnosio na legitimnost osniva~kog akta samog re`ima – „Velikog oktobra“ kao proleterske i socijalisti~ke revolucije. Drugi se odnosio na pitanje kontinuiteta ili diskontinuiteta izme|u Lenjinove i Staljinove vladavine. Oba su podsticala dalja pitanja o kapacitetu re`ima za demokratske reforme posle Staljina – pitanja koja su se, tako|e, doticala dileme o `ivotnoj sposobnosti socijalizma kao takvog, bez obzira na to gde se gradi. Ako je sovjetski re`im nastao kao izvorna narodna revolucija, onda je Staljin bio „skretanje“ od lenjinisti~ke norme i sistem je, stoga, posedovao kapacitet da se, uprkos privremenom skretanju u u`as, vrati demokratskom i humanisti~kom socijalizmu. Ali, ako je sistem ro|en u zavereni~kom dr`avnom udaru, a ako je Staljin bio poput Lenjina (samo sa ve}im ovla{}enjima), te ako nema demokratskog ishodi{ta kome bi se mogli vratiti – onda komunizam nije mogu}e reformisati ve} ga treba odbaciti. Po~etkom {ezdesetih godina pro{log veka anglo-ameri~ka istoriografija u velikoj meri je usvojila onu prvu, ili „optimisti~ku“ perspektivu, pa je, shodno tome, bila usredsre|ena prema odgovorima
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
na slede}a pitanja: Za{to su stvari krenule pogre{no? Kada se to desilo? Kako se to mo`e popraviti? Ta istoriografija ignorisala je mogu}nost da to mogu biti pogre{na pitanja – da se ni{ta nije desilo lo{e s Revolucijom, ve} pre da je ona sama, od po~etka, jednostavno bila gre{ka. U drugoj polovini {ezdesetih godina na Zapadu je sovjetska istorija ponovno pisana iz ove „optimisti~ke“ dru{tvene perspektive. Ukratko, zaklju~ci ovog poduhvata bili su slede}i: Oktobar je bio autenti~na proleterska revolucija nastala usled klasne „polarizacije“ radnika i kapitalista, a ne dr`avni udar jedne manjine koji je bio mogu} kao „slu~ajna“ posledica Prvog svetskog rata5. Bolj{evi~ka partija 1917. godine nije bila monolitna ve}, suprotno, nedisciplinovana, raznorodna i, stoga, „demokrati~na“6. Lenjinovo pribegavanje teroru i sveop{toj nacionalizaciji tokom Ratnog komunizma 1918–1921. godine bilo je privremeno sredstvo ~ija je neophodnost bila uslovljena izbijanjem Gra|anskog rata. Njegovo istinsko nasle|e je „me{ovita“ ekonomija NEP-a dvadesetih godina, a Nikolaj Buharin bio je njen legitimni ba{tinik.7 Po{to lenjinizam nije bio totalitaran, Staljin je isklju~en iz autenti~nog kanona bolj{evi~ke teorije. U stvari, jedinstvo komunisti~kog fenomena jednostavno je nestalo, pa smo suo~eni sa dva potpuno odvojena entiteta – bolj{evizmom i lenjinizmom, s jedne strane, a staljinizmom, s druge strane – kao da nikada nije ni postojala Partija kao trajna institucija, niti obavezuju}e u~enje kakvo je marksizam-lenjinizam.8 U krajnjoj liniji, to je bila glavna struja unutar revizionizma i u njenom sredi{tu bilo je potpuno odvajanje Lenjina i Oktobra od Staljina. Me|utim, postojala je i ekstremnija revizionisti~ka {kola prema kojoj je staljinizam, ako se verno protuma~i i o~isti od nekih svojih ekscesa, bio 5 Leopold Haimson., „The Problem of Social Stability in Urban Russia, 1905–1917“, Slavic Review, 23 (1964): 619–642 i 23 (1965): 1–22; William Rosenberg, „Conclusion: Understanding the Russian Revolution“, in: The Worker’s Revolution in Russia, 1917: The View from Below, ed. Daniel Kaiser (Cambridge: Harvard University Press, 1987), pp. 132–141; Ronald Suny, „Towards a Social History of the October Revolution“, American Historical Review, 88 (1983): 31–52. 6 Alexander Rabinowitch, The Bolsheviks Come to Power: The Revolution of 1917 in Petrograd (New York: Norton, 1978). 7 Moshe Lewin, Lenin’s Last Struggle, trans. A. M. Sheridan Smith (New York: Random House, 1978); Stephen F. Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution: A Political Biography, 1888–1938 (New York: Knopf, 1973); Stephen F. Cohen, Rethinking the Soviet Experience: Politics and History Since 1917 (New York: Oxford University Press, 1985), posebno poglavlja 2 i 3. 8 Moshe Lewin, The Making of the Soviet System: Essays in the Social History of Interwar Russia (New York: Pantheon, 1985), poglavlje 12; Cohen, Bukharin, str. 378 i str. 382.
39
tre}i program
40
ZIMA–PROLE]E 2009.
istinsko ispunjenje lenjinizma. Pobornici ove {kole smatrali su da je Staljinov Prvi petogodi{nji plan tako|e imao demokratsko poreklo u formi „kulturne revolucije“ potekle od partijskog ~lanstva i radni~ke klase protiv dominacije „bur`oaskih specijalista“. [tavi{e, posledica ostvarenja plana bila je masovna „vertikalna mobilnost“ koja je socijalno uzdigla obi~ne radnike i kulminirala „Bre`njevljevom generacijom“. Prema tom stanovi{tu, celokupni revolucionarni proces mo`e biti sumiran kao „teror, progres i dru{tvena pokretljivost“, proces za koji je pla}ena umerena cena u ~istkama ~iji broj `rtava pada na „stotine hiljada“.9 Kona~no, politika zrelog Sovjetskog Saveza okarakterisana je kao me|usobno ograni~avanje „interesnih grupa“ u formi „institucionalnog pluralizma“ nalik onome u svim drugim „razvijenim dr`avama“10. Prema tome, ova druga revizionisti~ka {kola pridru`ila se totalitarnom modelu u isticanju kontinuiteta izme|u Lenjina i Staljina, samo s pozitivnim vrednovanjem njihove su{tinske sli~nosti. Ali, nezavisno od razlika, oba osnovna toka revizionizma sjedinjavala su se u jednoj ta~ki: veri u Gorba~ovljevu perestrojku koja }e na kraju biti kruna sovjetskog modernizma i, samim tim, povratak istinskom Oktobru u kome }e sva skretanja biti prevladana i sve gre{ke ostavljene po strani.11 Oko tih teolo{kih tema vrtela se u~enost „revizionista“ tokom dve i po decenije, sve do sloma sovjetskog sistema. U uvodu svake nove monografije totalitarni model bio je ritualno osu|ivan, a sama re~ totalitarizam izba~ena je iz pristojnog akademskog diskursa jer je njena upotreba podsticala hladnoratovsko neprijateljstvo prema Carstvu zla. Po~etkom perestrojke 1985. godine senka politi~ke korektnosti nadvila se nad ~itavo podru~je sovjetskih studija. Da bi nas umirio, revizionizam nam je Rusiju XX veka predstavljao prakti~no bez komunizma – kao sovjetskog Hamleta bez princa kao glavnog lika, ali tako|e i bez tragedije. 9 Sheila Fitzpatrick, The Russian Revolution 1917–1932 (New York: Oxford University Press, 1982), str. 8, 157. 10 Jerry F. Hough and Merle Fainsod, How the Soviet Union Is Governed (Cambridge: Harvard University Press, 1979). Ova knjiga je radikalna revizija ranije knjige Merle Fainsod, How Russia Is Ruled (Cambridge: Harvard University Press, 1974) u kojoj je dato klasi~no izlaganje totalitarnog modela. 11 Moshe Lewin, Stalinism and the Seeds of Soviet Reform: The Debates of 1960s (London and Armornk, New York: Pluto Press and M. E. Sharpe, 1991). Ova Levinova knjiga prvo je objavljena pod naslovom: The Political Undercurrents of Soviet Economics Debates: From Bukharin to the Modern Reformers (Princeton: Princeton University Press, 1974). Videti tako|e njegovu knjigu: Gorbachev Phenomenon (Berkeley: University of California Press, 1988), kao i obnovljeno i dopunjeno izdanje iz 1991. godine.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Posle Velikog sloma 1989–1991 godine, postalo je jasno da je do{lo vreme za ponovnu procenu osnovnih polazi{ta i klasi~nih problema sovjetologije. Za novi po~etak najbolje je krenuti od evaluacije komunizma nastale na Istoku kada se sovjetski svet po~eo uru{avati. Ironi~no, upravo kada je sedamdesetih godina re~ totalitarizam izgnana iz zapadne sovjetologije, postala je aktuelna u isto~noj Evropi. Hana Arent je prevedena u samizdatu, a krajem osamdesetih, oznaka koju su nekada u Moskvi smatrali klevetni~kom, otvoreno su koristili sovjetski intelektualci kako bi ozna~ili celokupan sistem, uklju~uju}i i njegovu lenjinisti~ku fazu. ^ak je i Gorba~ov, posle svog pada, usvojio tu re~ da bi opisao ono {to je poku{avao da ukine. ^injenica da se posle sedamdesetih ovaj zabranjeni termin uop{te mogao da koristi ukazuje na to da sistem vi{e nije bio totalan. Priznaju}i tu o~iglednu ~injenicu, isto~noevropski intelektualci su pravili razliku izme|u onoga {to se mo`e nazvati „razvijenim totalitarizmom“ – doba Staljina i „klasi~nim“ ili rutiniziranim totalitarizmom Bre`njeva koji je, prema Mihnjikovoj sintagmi, nazivan i „totalitarizmom bez zuba“12. Drugim re~ima, oni su definisanju tog spornog pojma pristupili istorijski jer su shvatali da ~ak ni zna~ajne promene ne mogu dovesti do fundamentalne transformacije komunizma. Sporove o totalitarizmu u zapadnoj sovjetologiji nije krasio takav smisao za nijanse – debata je bila iznena|uju}e povr{na. Izvori spora le`ali su u okolnostima koje su postojale u vreme Staljinove smrti. Polazni istorijski i filozofski pristup Hane Arent bio je 1956. godine kodifikovan i pretvoren u apstraktni „model“ Karla Fridriha i Zbignjeva B`e`inskog.13 U {est poznatih ta~aka oni su definisali totalitarnu diktaturu kao sistem koji se zasniva na: razra|enoj ideologiji; jednoj masovnoj partiji; teroru; tehnolo{ki uslovljenom monopolu nad komunikacijama; monopolu nad oru`anim snagama i centralno kontrolisanoj ekonomiji. Ovaj opis je, razume se, sasvim ta~an – posebno za razvijeni totalitarizam – mada je o~igledno da spisak nije potpun. Tako|e, njihova karakterizacija „totalitarizma“ je stati~na – delimi~no zbog toga {to su dru{tveno-nau~ni modeli po svojoj prirodi stati~ni, a delimi~no zato {to je sistem krajem Staljinove vladavine stvarno izgledao okamenjen. Osim toga, op{ti totalitarni model nije omogu}avao pravljenje adekvatnih razlika izme|u ideologija levice i desnice i njihovih veoma razli~itih posledica. Bez obzira na sve to, model je mogao biti lako istorizovan i 12 Adam Michnik, „Towards a Civil Society: Hopes for Polish Democracy“, Times Literary Supplement (February, 19–25, 1988), str. 188; 198–199. 13 Ovaj model se mo`e na}i u: Carl J. Fridrich and Zbigniew K. Brzezinsky, Totalitarian Dictatorship and Autocracy (Cambridge: Harvard University Press, 1956).
41
tre}i program
42
ZIMA–PROLE]E 2009.
onda plodno primenjen na konkretne situacije – kao {to je slu~aj u radovima tri najistaknutija empiri~ara totalitarnog pristupa: Merla Fen{oa (Merle Fainsod), Leonarda [apira (Leonard Schapiro) i Adama Ulama (Adam Ulam)14. Ipak, u decenijama posle Staljinove smrti, stati~nost op{teg koncepta „totalitarizma“ ~inila ga je podlo`nog kritici usled o~iglednog smek{avanja sovjetskog sistema. Ali revizionizam je oti{ao predaleko u isticanju ove slabosti „totalitarizma“, pa je ispravljaju}i jednu gre{ku, napravio drugu, jo{ goru. Ona je bila posledica pojmovne konfuzije kvantiteta i kvaliteta, tj. stepena sovjetske kontrole i prirode samog sistema. Po{to su se obim represije i razmere Gulaga drasti~no smanjivali od Staljina, preko Hru{~ova, do Bre`njeva, izveden je zaklju~ak da je sam re`im evoluirao od totalitarizma ka nekoj formi autoritarizma – nalik modelu Gr~ke pod pukovnicima ili Pino~eovom ^ileu. Na osnovu toga {to Hru{~ov i Bre`njev nisu vi{e mogli da terori{u svoje privrednike i oficire na na~in na koji je to ~inio Staljin, zaklju~eno je da je totalitarizam ustupio mesto „pluralizmu“, a da je monolitna partija postala „koalicija interesa“. Zna~ajne promene posle Staljinove smrti svakako su bile realne i posebno dobrodo{le onima koji su morali da `ive pod sovjetskim re`imom. Bez obzira na to, te promene nisu se ticale klju~ne ~injenice da su fundamentalne strukture sistema ostale iste: partijska dr`ava, centralni plan i politi~ka policija funkcionisali su i dalje pomo}u zatvorenog direktorijuma partijskih }elija koje je na svim nivoima usmeravao sveprisutni agitprop. ^itavo dru{tvo bilo je podre|eno jednom cilju – izgradnji i odbrani „realnog socijalizma“. Koncept totalitarizma koji je odba~en na Zapadu preuzeli su stanovnici isto~ne Evrope da bi imenovali upravo takav totalni sistem. Za njih „totalitarizam“ nije podrazumevao tvrdnju da takvi re`imi stvarno ostvaruju totalnu kontrolu nad stanovni{tvom (jer je to nemogu}e), ve} je zna~io da je ta vrsta kontrole osnovna te`nja pomenutih re`ima. Dakle, to je zna~ilo da su po svojoj institucionalnoj strukturi ti re`imi bili nadle`ni za sve, a ne da su po svojim u~incima bili svemo}ni. Ukratko, nije sovjetsko dru{tvo bilo totalitarno, ve} je to bila sovjetska dr`ava. Zato je revizionizam u velikoj meri svoje napade usmeravao ka karikaturi koncepta totalitarizma, kritikuju}i tako samo jedno stra{ilo. Rezultat njihove kritike je bilo potpuno pogre{no razumevanje su{tine komunizma i zamena „realno postoje}e“ pojave zami{ljenim, verom stvoreVideti, na primer: Merle Fainsod, Smolensk Under Soviet Rule (Cambridge: Harvard University Press, 1958); Leonard Schapiro, The Communist Party of the Soviet Union (New York: Random House, 1960); Adam Ulam, The Bolsheviks: The Intellectual and Political History of the Triumph of Communism in Russia (New York: Macmillan, 1965). 14
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
nim Sovjetskim Savezom. To je bilo mnogo gore od gre{aka modela totalitarizma – precenjivanja obima kontrole re`ima nad dru{tvom ili stepena o~uvanja njegove mo}i tokom vremena. Sam ovaj spor o terminologiji nije se svodio na pitanje etiketa. Jedna od glavnih tema isto~noevropskog i sovjetskog disidentstva posle Staljinove smrti bila je oslobo|enje jezika od ideolo{kog re~nika partije. Za Sol`enjicina u Rusiji, kao i za Adama Mihnjika u Poljskoj, prvi korak u oslobo|enju dru{tva bio je „odbijanje da se `ivi u la`i“, tj. zahtev da se stvari nazovu pravim imenima, a ne njihovim ideolo{kim eufemizmima. Sli~no tome, autoritarizam, pluralizam, razvojna diktatura i tutti quanti termini dru{tvene nauke nisu bili odgovaraju}i za ozna~avanje neobi~nog, totalnog fenomena kakav je bio sovjetski komunizam. Jedinstvenost tog fenomena zahteva odvojenu i jasnu oznaku, a surovo iskustvo XX veka dalo je takav termin – totalitarizam. Koristiti bilo koji lak{i, bla`i termin zna~i li{iti tu realnost njene prirode i pogre{no predstavljati ono o ~emu govorimo. Isto tako, a opet u skladu s isto~noevropskim iskustvom, od Oktobra pa nadalje sovjetizam se mora sagledavati kao jedinstven fenomen i, tako|e, kao ne{to radikalno druga~ije u odnosu na sve {to mu je prethodilo – bilo u Rusiji bilo na Zapadu. On je bio vremenski jedinstven fenomen, kao {to je bio jedinstven u tipologiji dru{tava. Ta jedinstvenost sovjetizma njegovim biv{im podanicima potpuno se jasno o~itovala u neobi~nom na~inu njegovog nestanka. Prvo, ve} u ideolo{kom, politi~kom i ekonomskom kolapsu re`ima implicirana je njegova totalnost – totalitarni sistem mo`e se okon~ati samo totalnim slomom. Drugo, totalnost je sadr`ana i u poricanju koji je taj slom proizveo: sve institucije – partija, plan, policija, kao i sve ikone (od Lenjina i Oktobra) – bile su osu|ene i odba~ene. Na sve strane moglo se ~uti da ljudi `ele povratak „normalnom dru{tvu“. Ova `elja zna~ila je priznanje ljudi da su prethodnih sedamdesetak godina `iveli u nenormalnom dru{tvu, u institucionalizovanoj fantazmagoriji „razvijenog socijalizma“ koji je u stvari bio teatar apsurda. Upravo to ose}anje izuzetnosti sovjetskog iskustva mo`da je i glavna tema najve}ih dela „sovjetske“ knji`evnosti. To je o~igledno u delima velikih majstora fantastike, stvaraocima koji slede Gogolja, poput Mihaila Bulgakova, Andreja Platonova, Abrama Terca i Aleksandra Zinovjeva, ali je tako|e istinito i u slu~aju novih klasika kakvi su Ana Ahmatova i Boris Pasternak – svih onih ~ija su dela postala slavna i zvani~no priznata u trenutku sloma sistema. Posmatraju}i stvari iz te perspektive, sasvim je o~igledno da je Rusija tokom poslednjih sedam decenija bila sve drugo samo ne obi~na zemlja u procesu modernizacije. Pre }e biti da je bila ovaplo}enje jedne
43
tre}i program
44
ZIMA–PROLE]E 2009.
neobi~ne avanture, poku{aj da se prvi put u zapadnoj istoriji ustoli~i „utopija na vlasti“15. Naravno, utopija nije nikada ostvarena, ali to nije najva`nije. Poku{aji ostvarenja utopija ne propadaju jednostavno i bez posledica, samim njihovim nestankom, ve}, prema zakonu ne`eljenih posledica, dovode do stvaranja monstruoznih, nadrealnih karikatura stvarnosti. Rezultat sovjetskog eksperimenta zato mo`emo najbolje razumeti kao izopa~enu manifestaciju onoga {to je Hegel nazivao „lukavstvom uma“ pod kojim je podrazumevao da istorijski akteri bivaju nesvesno, ali svrhovito vo|eni „logikom“ istorijskih doga|aja koju sami ne razumevaju. Tako se i lenjinisti~ka avantura preobratila u ono {to se naziva „Kolumbovom gre{kom“: partija se otisnula u traganje za socijalizmom, ali se u stvari nasukala na sovjetizam, te tako Rusiju iskrcala na obalu naopake modernosti. Otkri}e te neo~ekivane obale vodilo je stvaranju nove politike, nove ekonomije i (gotovo) novog sovjetskog ~oveka. To je stvarno bilo, kako bi Hegel rekao, dostignu}e od „svetsko-istorijskog“ zna~aja, ali ne onoga koji su o~ekivali njegovi u~enici – Marks i Lenjin. Sovjetsku istoriju na njenom najdubljem nivou mo`emo shvatiti samo u skladu sa tim paradoksom. Jer biv{i Sovjetski Savez ne samo {to je bio neuspela utopija ve} nije bio ni razvijena, moderna dr`ava. On je pre bio ne{to sui generis – fenomen kvalitativno druga~iji od svih drugih oblika despotizma u ovom ili svim prethodnim vekovima. Upravo nas ta ~injenica vra}a ve} prime}enom paradoksu da je sve do samog kraja ve}ina sovjetologa u Sovjetskom Savezu videla ne{to sasvim drugo – tvorevinu ~iji je bilans bio uglavnom pozitivan. Ovde se suo~avamo s krajnjim i jo{ dubljim problemom: Kako su uop{te Sovjeti mogli tako dugo i pred o~ima celog sveta uspe{no da opstaju sa ne~im {to je od po~etka bila svetsko-istorijska obmana? I kako su mogli tako dugo da obmanjuju sami sebe da }e fantasti~ni bolj{evi~ki poduhvat stvoriti svetsko-istorijsku alternativu kapitalizmu? Zaista, najve}i paradoks tog eksperimenta jeste da nikada pre u zapadnoj istoriji jedan tako monumentalni neuspeh nije predstavljan kao neodoljivo privla~an uspeh. Re{enje svih ovih paradoksa ipak je iznena|uju}e jednostavno. Utopija koju je Oktobar doveo na vlast bila je ideolo{ko kolektivno vlasni{tvo modernog doba, a eksperiment se nije ticao samo Rusije, ve} celog ~ove~anstva. Jer da je sovjetska Rusija bila samo poku{aj razvitka jedne zaostale zemlje, ona nikada ne bi hipnotisala ~itav svet. Pi{u}i o 15 Mikhail Heller and Aleksandr Nekrich, Utopia in Power: The History of the Soviet Union from 1917 to the Present, trans. Phillis B. Carlos (New York: Summit Books, 1980).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
sovjetskom iskustvu zapadni posmatra~i su zato uvek posredno komentarisali sopstveno dru{tvo i, istovremeno, projektovali zapadna politi~ka interesovanja na sovjetsku realnost. Ta okolnost je samo dodatno osna`ivala postoje}u metodolo{ku sklonost dru{tvene nauke da izjedna~ava sovjetizam sa ostatkom planete. Na taj na~in, pozitivisti~ka fasada sovjetolo{ke debate ~esto je skrivala unutra{nju zabrinutost za o~uvanje vrednosti univerzalnog socijalizma. Ne u manjoj meri nego sam model razvoja, upravo je ta briga podsticala veru da }e „eksperiment“ jednog dana ipak kona~no uspeti. Ovo ve~no vra}anje utopijske nade koja se probija kroz fasadu strogosti dru{tvene nauke, vra}a nas polaznoj tvrdnji da je ideologija klju~ za razumevanje sovjetskog fenomena. Samo ako se dr`imo sovjetske ideologije, ako njenu socijalisti~ku utopiju tretiramo s doslovnom ozbiljno{}u, samo onda mo`emo shvatiti tragediju do koje je ona dovela. Konkretni zadatak ove knjige je zato ponovna potvrda primata politike i ideologije nad socijalnim i ekonomskim snagama u razumevanju sovjetskog fenomena. Njen zadatak je i rehabilitacija istorije „odozgo“ umesto istorije „odozdo“, jer je to snaga koja je pokretala sovjetski razvitak. Kona~no, njome se vaskrsava perspektiva totalitarizma, ali u njenom istorijskom i dinami~kom, a ne stati~nom modalitetu, zato {to su upravo sveobuhvatne pretenzije sovjetske utopije stvorile to {to se mo`e nazvati „geneti~kim kodom“ tragedije. S obzirom na navedene zadatke, poglavlja koja slede prevashodno }e biti usmerena ka analizama i interpretacijama. Pri~a o samim doga|ajima koji su sa tim nu`no povezani vi{e pretenduje na podr`avanje osnovnog teorijskog argumenta, nego na iscrpnost. Osim toga, samo izlaganje }e se razlikovati po detaljima, odnosno po tome da li je posve}eno ranijim ili kasnijim periodima sovjetske istorije. Zbivanja iz razdoblja od 1917. do 1939. godine najtemeljnije su istra`ena u zapadnoj istoriografiji i zahtevaju najmanje prepri~avanja. Izlaganje }e postajati obimnije kada je re~ o doga|ajima posle 1939. godine i posebno tokom Bre`njevljeve ere jer mi jo{ sklapamo osnovne konture tog perioda. Ipak, jo{ nedovoljno strukturirano Gorba~ovljevo finale zahteva najdetaljniju analizu. Kao zaklju~no metodolo{ko uputstvo treba ista}i da }e ovo istra`ivanje ~esto govoriti o „logici“ sovjetizma. Da niko ne bi pomislio odmah na determinizam, trebalo bi objasniti da se ovde ovaj termin upotrebljava u obi~nom zna~enju, poput onoga kada govorimo o logici tr`i{ta, nuklearnog naoru`anja ili izbornih borbi – to jest, o logici neke konkretne situacije, nasuprot logici same istorije. Jer ako ne bismo mogli da govorimo o takvim situacionim logikama, ni{ta smisleno ne bismo ni mogli da ka`emo o istoriji uop{te.
45
tre}i program
46
ZIMA–PROLE]E 2009.
Ipak, u ovom istra`ivanju „logika“ se upotrebljava kao {iri i vremenski obuhvatniji (mada ne i metafizi~ki) termin. Postoji samoo~igledna logika modernog doba – ona koja je definisana duhom prosvetiteljstva i Francuske revolucije kada je ~ovek prvi put do{ao na ideju da istorija ima sekularni cilj ili telos – pojam koji se uop{teno ozna~ava kao progres. Taj obrazac progresa ima dva osnovna aspekta: prvi, po kome istorija vodi racionalno-nau~nom gospodarenju ~oveka nad prirodom i drugi, po kome vodi stvaranju racionalnog, egalitarnog dru{tva. Pretpostavljalo se da je sovjetski eksperiment vrhunac te logike progresa, ali ta pretpostavka se pokazala iluzornom. Ta iluzija bila je mogu}a (kako na Istoku, tako i na Zapadu), samo zato {to je istorija fakti~ki bila konstantno i sve br`e kretanje ka ve}oj jednakosti i nau~nom ume}u. Upravo je ideolo{ko hipostaziranje ovog dvostrukog kretanja u liku socijalizma u~inilo mogu}im sovjetski eksperiment. Zato odgovaraju}i osnovni koncept ovog istra`ivanja nije ni modernizacija, ni totalitarizam, ve} socijalizam. Da bi se razumela na{a pri~a, nikakav drugi „model“ nije potreban.
Epilog: Nasle|e Rusija posle socijalizma Kraj „realnog socijalizma“ 1989. godine u centralnoj Evropi, a zatim 1991. godine i u Rusiji, izazvao je u tim zemljama i u svetu talas euforije koji je li~io na ponavljanje „Prole}a naroda“ iz 1848. godine. Gra|ani na Istoku o~ekivali su da }e kona~no `iveti u „normalnom dru{tvu“ – {to za njih nije zna~ilo samo u dru{tvu zapadnja~kog obilja (mada je delimi~no i to zna~ilo), ve} i `ivot u dru{tvu slobodnom od sveprisutne ideologizovane politike. Zapad je zapljusnuo talas trijumfalizma no{en o~ekivanjem univerzalne pobede liberalne „tr`i{ne ekonomije“. Ali, u centralnoj Evropi euforija je trajala samo godinu i po dana, u biv{em Sovjetskom Savezu ~ak ni pola godine, a Zapad se ujedinio pozivaju}i na uzbunu. Komunizam se jo{ nije ni ohladio u grobu, a ve} su se ~ula proro~anstva o pomaljanju fa{isti~ke budu}nosti – scenario „Vajmarske Rusije“ postao je novi omiljeni refren. Problemi su zaista potresali ~itav biv{i sovjetski svet: propast ekonomije je nastavljen; u nekim oblastima su opaki naboji nacionalizma doveli do krvavih sukoba; stanovni{tvo je bilo dezorijentisano inflacijom, sve ve}im bezakonjem i sveop{tom nesigurno{}u. Trijumfalizam Zapada po~eo je da opada ~im je postalo jasno da ne}e biti lake „tranzicije u demokratiju“, ve} da }e svaka pozitivna promena ko{tati Zapad mnogo novca i glavobolja. ^ak se i Isto~na Nema~ka, oblast koja se nekada smatrala najlak{om za preobra`aj, pokazala kao prete`ak teret
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
koji je jednu tako sna`nu ekonomiju poput zapadno-nema~ke, povukao u duboku recesiju. Ubrzo je bilo o~igledno da okon~anje Hladnog rata ne}e obezbediti naplatu „dividendi mira“, ve} da }e svet uvu}i u nove opasnosti {irenja nuklearnog naoru`anja.16 Ali, uprkos tome {to su svi i na Istoku i na Zapadu bili iznena|eni, ovaj ishod doga|aja ne bi trebalo da ~udi, ako se ima u vidu {ta je svojevremeno zaista bio realni socijalizam. U krajnjoj liniji, sovjetski re`im bio je jedan „mono-organizacioni“ sistem u kome je sve – od partije, preko plana, do politi~ke policije – strukturno i funkcionalno bilo me|usobno tesno povezano. Trebalo je zato o~ekivati da }e takav totalni sistem do`iveti totalnu propast, ostavljaju}i iza sebe totalne probleme: da }e raspad partiju voditi u potpunu administrativnu anarhiju; da }e plan biti zamenjen ne~im nalik na trampu; da }e se federalna dr`ava raspasti u brojne me|usobno sukobljene nacionalne suverenitete – i da }e se, uz sve to, propadanje odvijati istovremeno. Stoga, da bi se izvukli iz te – da iskoristimo Sol`enjicinovu metaforu – gomile ru{evina, sve je trebalo uraditi odjednom, a to je logi~ki nemogu}a situacija u kojoj sve mora biti ura|eno prvo. U tome je istorijska posebnost antisocijalisti~ke revolucije koja se ne odvija u formi „proboja“, ve} „implozije“ – to je i izvor ambivalencije u pogledu revolucionarnog statusa avgusta 1991. godine. Ispalo je da logika sistema nastavlja da deluje ~ak i posle njegove smrti. ^esto citirana dosetka (koja je univerzalno primenjiva na sovjetizam a pripisuje se i Leh Valensi i ruskom satiri~aru Mihailu @vaneckom), dobro ilustruje te{ko}e postkomunizma: Lako je skuvati riblju ~orbu od akvarijuma, ali jo{ niko nije prona{ao na~in da napravi akvarijum od riblje ~orbe. Lenjin je tokom osam meseci ratnog komunizma 1918. godine samleo rusko gra|ansko dru{tvo u jedan „pire“ bez tr`i{ta i zakona; Borisu Jeljcinu i njegovim naslednicima treba}e ~itavo pokolenje da bi Rusiju ponovno pretvorili u „akvarijum“ sa `ivim bi}ima. U svetskoj istoriji ne postoji presedan za takvu situaciju i takvu zagonetku i niko ne zna recept za tu obratnu transformaciju. Zato }e Rusija, dok je jo{ u stanju „~orbe“, morati da improvizuje tra`e}i put povratka u „normalno dru{tvo“. A svet }e morati da se pripremi za saose}anje i pru`anje pomo}i na tom njenom dugom putu. Priroda „normalnog dru{tva“ obi~no se defini{e kao „tr`i{na demokratija“ (uzgredno, ova sintagma zapanjila bi svakog ekonomistu, od Smita do Kejnsa, ili svakog pogovornika demokratije, od D`efersona do Vilsona. Tek slom sovjetskog re`ima daje joj zna~enje). Za savremenu Ru16 Za ranu i ta~nu procenu obima katastrofe videti: Pierre Briançon, Héritiers du désastre: précis de décomposition de l’univers soviétique (Paris: Calmann-Levy, 1992).
47
tre}i program
48
ZIMA–PROLE]E 2009.
siju prelazak u takvo dru{tvo je verovatno mnogo te`i nego {to bi bio za Rusiju iz 1914. godine. Istorija ukazuje da je stvaranje mno{tva institucija koje ~ine zrelo tr`i{no dru{tvo mnogo te`i zadatak nego oblikovanje politi~ke demokratije. Rusija je 1914. godine ve} imala osnovne elemente tr`i{ta i pridodavanje konstitucionalnog re`ima takvom dru{tvu nije bio neizvodiv zadatak sam po sebi, uz pretpostavku da su pregovorima otklonjene opasnosti od revolucionarnog raskida sa autokratijom. Osnovne unutra{nje prepreke uspe{noj tranziciji odnosile su se, kao {to je ve} re~eno, na sociolo{ke nezrelosti tada{njeg ruskog dru{tva, naro~ito velikog zna~aja selja{tva koje u ogromnom broju nije imalo privatnu svojinu ili razvijen smisao za moderno gra|ansko pravo. Taj faktor je, naravno, u sprezi s potresima izazvanim ratom, doveo do odustajanja Rusije od tr`i{ta i gra|anskog dru{tva, tj. omogu}io je bolj{evi~ko osvajanje vlasti. Posle 1991. godine Rusija se suo~ila sa veoma te{kim unutra{njim problemima, znatno te`im nego 1914. godine, iako je, sre}om, li{ena pritiska me|unarodnog rata. Sada je morala da izgradi liberalni ekonomski poredak istovremeno sa demokratskim politi~kim ure|enjem, a povrh svega, da stvori rusku naciju–dr`avu. Jer, ne smemo to zaboraviti, pre sloma komunizma nikada nije postojala dr`ava kakva je dana{nja Ruska federacija. Jo{ od osvajanja Kazanskog i Astrahanskog kanata Ivana Groznog u XVI veku, dr`ava kojom se vladalo iz Moskve i St. Petersburga nikada nije bila nacionalna dr`ava, ve} multinacionalna imperija ~iji je kohezioni princip do 1917. godine bio dinasti~ki, a zatim – partijski. Od tih ostataka imperije formirane su moderne dr`ave koje su istovremeno morale da budu decentralizovane i federalne kako bi poni{tile {tetu nastalu centralizmom sovjetske pseudofederacije. Svi ti zadaci obnove i stvaranja novog poretka funkcionalno su bili povezani i morali su se ostvarivati da bi svaki pojedina~no bio uspe{no re{en. Da bi se ponovo izgradio „akvarijum“ gra|anskog dru{tva, razbijen 1917. godine, nu`ni su bili gigantski poduhvati. Pre~icu autoritarne vladavine kojom bi se u tako te{kim okolnostima osna`ilo kretanje ka tr`i{nom dru{tvu i izgradnji nacije–dr`ave ne treba unapred isklju~ivati – takav pravac razvoja bio je nalik na Pino~eov, ili kineski scenario. Ali, da li bi takva mogu}nost poni{tila nu`nu me|uzavisnost izme|u tr`i{ta i demokratije koju su pobornici slobodnog preduzetni{tva trijumfalno proglasili poukom sovjetskog kolapsa? O tom pitanju vode se `ustre debate po{to su pristalice demokratskog socijalizma kritikovali po~etni brz tempo ekonomske liberalizacije u postkomunisti~koj Evropi i zalo`ili se za sporiji, „centristi~ki“ pristup ekonomskom preobra`aju.17 17 Njihovo stanovi{te koje predstavlja me{avinu nau~nih i politi~kih argumenata prikazano je u prethodnom poglavlju.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
U pogledu ovog spornog pitanja empirijske ~injenice sna`no sugeri{u izvestan broj op{tih zapa`anja. Prvo, sada je o~igledno da nema i ne mo`e biti slu~ajeva postojanja politi~ke demokratije u uslovima komandne ekonomije. Drugo, zaista je bilo primera uspe{nih tr`i{nih ekonomija u autoritarnim re`imima bez politi~ke demokratije, ali to ne dokazuje postojanje organske srodnosti tr`i{ta i autoritarizma, ve} samo da se autoritarni re`imi, za razliku od totalitarnih, mogu da prilagode na neki prostor slobode. Tre}e, ne postoje primeri politi~ke demokratije bez ekonomije zasnovane na tr`i{tu: to uklju~uje i tzv. demokratske socijalizme, poput onog {vedskog, koji samo reguli{u, ali ne ukidaju tr`i{te ili privatno vlasni{tvo. ^etvrto, ekstremna regulacija i mega-programi socijalnog staranja imaju tendenciju da pre|u u potpuno komandovanje privredom i na du`e vreme dokazano {tete njenoj efikasnosti i rastu. Stoga, moramo zaklju~iti da zaista postoji kontinuitet izme|u demokratskog socijalizma i onog s pravim dr`avnim obele`jem. Ali, ako pratimo kontinuum dr`avne intervencije u obrnutom pravcu, onda istorijsko iskustvo od [panije, ^ilea, Ju`ne Koreje do Tajvana, pokazuje da je tr`i{te bez demokratije samo privremeno stanje, te da tr`i{na dru{tva da bi funkcionisala na optimalan na~in dugoro~no zahtevaju konstitucionalizaciju vlasti i politi~ki pluralizam. Pre ili kasnije, gotovo sva dru{tva koja su postigla odr`ivi ekonomski rast tako|e su demokratizovana. Stoga, da bi Rusija postala zaista moderna, ona }e morati da re{i sve zadatke koje je pred nju stavila avgustovska revolucija. Takozvani „centristi~ki“ poku{aji da se obnovi deo sovjetskog iskustva samo }e usporiti, a mo`da i podriti, proces modernizacije Rusije. Pravo pitanje nije da li }e Rusija izabrati liberalni ili „centristi~ki“ izlazak iz komunizma, ve} kakve su joj {anse da postigne logi~nu kombinaciju tr`i{ta i demokratije bez prolaska kroz prelaznu, autoritarnu etapu. U tom poduhvatu osnovna prednost koju Rusija, posle sovjetske „pauze“, poseduje u pore|enju s Rusijom iz 1914. godinu je novi sociolo{ki profil njenog dru{tva. Sada je to industrijalizovana zemlja s pismenim i dvotre}inski urbanim stanovni{tvom, dru{tvo s obu~enom radnom snagom i prvoklasnom tehni~kom inteligencijom. „Srednje klase“ tog dru{tva predstavljaju {iru potencijalnu osnovu tr`i{ne ekonomije od one koja je postojala 1914. godine. U tom pogledu, teorija modernizacije ima smisla. Ali, ona je samo donekle opravdana. Nasuprot pretpostavkama dru{tvene nauke postkomunisti~ka Rusija nije „razvijeno“ ili „moderno“ dru{tvo u onom smislu u kome taj status generalno defini{e teorija modernizacije. Da stvar bude gora, teoriju modernizacije u Rusiji su primenjivali socijalisti polaze}i od shvatanja „razvoja“ prema kome „bazu“ treba staviti pod kontrolu Partije kao „nadgradnje“, da bi se na
49
tre}i program
50
ZIMA–PROLE]E 2009.
kraju dozvolila demokratizacija lenjinizma18 koja se, naravno, nikada nije ni desila. Zato ~itav problem „i{~a{ene“ modernizacije Rusije mora biti promi{ljen iznova. Rusija je zaista industrijalizovana i urbanizovana, ali to ne zna~i da je usvojila modernost u svoj svojoj kompleksnosti. Pre svega, u Rusiji postoji radikalna disproporcija izme|u ogromnog, do „slonovskih dimenzija“ razvijenog industrijskog (posebno vojnog) sektora i nefunkcionalne poljoprivrede, te jedva razvijenog sektora usluga. Istovremeno, industrijski sektor koji je nekada bio glavna prednost Rusije danas nije konkurentan na modernom svetskom tr`i{tu, pa Rusija na tom tr`i{tu ima zna~aj samo kao proizvo|a~ oru`ja ili, poput zemalja Tre}eg sveta, kao izvoznik sirovina. [tavi{e, postkomunisti~ku Rusiju karakteri{e ekolo{ko razaranje bez presedana u modernom dobu, {to nu`no zahteva ogromne investicije za rekonstrukciju proizvodnje. Postsovjetska ekonomija je u stanju takvog globalnog raspada da se mo`e uporediti samo s nema~kom i japanskom ekonomijom posle Drugog svetskog rata. Situacija u Rusiji je ~ak i gora jer su njene zastarele fabrike ostale nedirnute, te nastavljaju da smrtonosno ugro`avaju `ivotnu okolinu. Za funkcionisanje modernog dru{tva neophodna je ~itava mre`a institucija koje Rusiji nedostaju, nezavisno od postojanja samih fabrika. Kratka lista takvih institucija podrazumeva raznovrstan bankarski sistem sa ~ekovima i kreditnim karticama; nezavisne istra`iva~ke i statisti~ke institucije, osiguravaju}a dru{tva i, naravno, odgovaraju}i sektor usluga. Isto tako, va`no je postojanje trgova~kog i ugovornog zakonodavstva, kao i sudskog sistema koji je sposoban da pravo sprovodi u `ivot. Mnogo vremena je potrebno da bi se sve to stvorilo, kao i da bi se ljudi obrazovali odnosno stekli nove mentalne navike koje su neophodne da bi ove institucije funkcionisale. U tom smislu, uticaj re`ima na mentalitet stanovni{tva predstavlja najve}u smetnju i prepreku modernosti: sovjetizam je ostavio iza sebe egalitarizam nadahnut zavi{}u; podozrenje po kome je preduzimljivost „{pekulacija“; naviku da se pre reaguje na administrativne komande, nego na podsticaje tr`i{ta; oslabljenu sposobnost kriti~kog mi{ljenja usled dominacije marksisti~ko-lenjinisti~ke dogme. Svemu tome mora se dodati i depresivno saznanje da su bezgrani~ne `rtve rezultovale nacionalnim neuspehom – da je, narodnim jezikom izra`eno, zemlja pro}erdala „sedamdeset godina na putu koji nije vodio nigde“. U odnosu na ogromne ulo`ene napore sovjetski razvoj ostavio je oskudnu osnovu za izgradnju nove Rusije, a i ono {to je nasle|eno mora se radikalno menjati da bi zemlja funkcionisala. Za ostvarenje tr`i{nog 18
Videti: Moshe Lewin, The Gorbachev Phenomenon
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
dru{tva nije dovoljno osloboditi cene i privatizovati industriju: moraju se izgraditi mnoge nove ekonomske institucije i stvoriti ~itave nove industrijske grane. Pored toga, iako je komunizam nestao, ostali su komunisti – nomenklatura koju ~ine direktori fabrika, upravnici kolhoza i lokalni sovjetski funkcioneri – koji rukovode najve}im delom ekonomije i vladaju velikim delom administrativnog aparata. Stoga, „tranzicija“ ne}e biti kontinuirani prelazak od sovjetskog ka „normalnom“ razvoju: pre treba ra~unati sa gigantskom, generacijski dugom i postepenom zamenom starih postrojenja i kadra, kao i sa istovremenom ponovnom industrijalizacijom zemlje i ponovnim obrazovanjem stanovni{tva u skladu sa „realno-postoje}om“ moderno{}u. Prekomerna cena izgradnje socijalizma je u znatnoj meri pla}ena uzalud, a postsovjetska Rusija (kao i mnogo razvijenija Isto~na Nema~ka i ^e{ka) mora}e, poput Sizifa, da po~nu ~itav posao iznova, polaze}i ponovo sa ta~ke blizu dna brda. * * *
Sve re~eno podsti~e da se zamislimo nad pitanjem kakav bi bio razvoj Rusije bez bolj{evizma. Sada mo`emo nastaviti raspravu19 o tome kako bi sa liberalnog stanovi{ta izgledala zami{ljena (kontra-~injeni~na) istorija Rusije da nije prekinuta 1914. godine ratom i Ruskom revolucijom. Ako po|emo od najboljeg scenarija pobede konstitucionalizma, onda lako mo`emo zamisliti selja{tvo koje ne bi bilo kolektivizovano, ali bi bilo organizovano u poljoprivredne kooperative (o ~emu je pre smrti sanjao Lenjin). Uostalom, takve kooperative su i postojale pre nego {to je Lenjin do{ao na vlast i uni{tio ih. Tako|e, mo`emo pretpostaviti da bi dr`ava usmeravala tr`i{nu industrijalizaciju ka isprobanim programima prevladavanja zaostalosti posredstvom dr`avnih i stranih investicija, programom koji su ve} formulisali Vite i Stolipin. U tim uslovima Rusija bi nastavila svoj razvoj kao zna~ajna industrijska sila i smanjivala bi svoje zaostajanje za Zapadom. ^ak i ako pretpostavimo verovatniji i lo{iji scenario – pojavu ruskog Franka i nacionalnog autoritarizma – ekonomski rezultati bili bi gotovo isti: velike socijalne nejednakosti, ali sa isto tako velikim ekstenzivnim ekonomskim rastom pra}enim, svakako, izvesnim neuspesima i recesijama. Posle sedamdeset i ~etiri godine, kao u „litanijama“ teoreti~ara razvoja, rezultat bi bio stvaranje „urbanog, industrijalizovanog i pismenog“ dru{tva ali, uz sve to, i dru{tva s privatnim vlasni{tvom i pluralizmom – ukratko, istinski moderna kultura. Osim toga, ruski Franko ne bi vladao tokom svih tih decenija i Rusija bi, najverovatnije, sada bila konstitucionalna demokratija poput ve}ine drugih evropskih zemalja. 19
Videti: 3. poglavlje ove knjige.
51
tre}i program
52
ZIMA–PROLE]E 2009.
Sasvim je nemogu}e zamisliti da tako jedna ogromna i prirodnim resursima bogata zemlja s evropskom kulturom kakva je Rusija, uz bilo kakvu nekomunisti~ku vladavinu, ne bi na kraju XX veka postala vode}a industrijska sila. Apsurdno je tvrditi – kao {to se to ~ini ako se polazi od teorije modernizacije, posebno kada ona skriva socijalisti~ka o~ekivanja – kako je komunizam bio nu`an da bi se Rusija izvukla iz zaostalosti i postala moderno dru{tvo. Takvo razmi{ljanje odra`ava osnovnu deterministi~ku gre{ku sovjetologije: po{to se u stvarnosti industrijalizacija odvijala na komunisti~ki na~in, jedino takva je i bila mogu}a! Nasuprot tome, bolj{evi~ki put „razvoja“ bio je samo veoma manjkava imitacija pravog puta: u gotovo svim sferama – ekonomiji, kulturi i moralu – bio je potpuno kontraproduktivan i posle sloma u nasledstvo je ostavio osaka}eno, zakr`ljalo i, prema Jeljcinovoj izjavi, „bolesno dru{tvo“. Istovremeno, pri ostvarenju bilo kog od pomenutih nekomunisti~kih scenarija nemogu}e je zamisliti bilo {ta {to bi bilo tako besmisleno i destruktivno poput sovjetske kolektivizacije i Gulaga, kao ni bilo kakvu formu dr`avne intervencije koja bi tako davila tr`i{te i rasipala resurse poput staljinisti~kog planiranja. Ove zamerke su primenljive i na po~etnu, „menj{evi~ku“ verziju Prvog petogodi{njeg plana koja je, zajedno sa Buharinom, sve do nedavno hvaljena. Jer, posle Staljinove smrti Sovjetski Savez se uglavnom vratio toj verziji ekonomskog planiranja, a rezultati su ipak bili lo{i.20 Da bi se stvorile posebne sovjetske institucije – Plan, kolhoz i Gulag – bile su neophodne iluzije maksimalisti~kog socijalizma i bezakonje lenjinisti~ke Partije. Tako se ponovo vra}amo presudnoj va`nosti ideologije i politike u sovjetskom fenomenu. Sol`enjicin je, osvr}u}i se na jedinstveni obim staljinskog terora, istakao: „Ma{tovitost i unutra{nja snaga [ekspirovih zlo~inaca zaustavljala se na desetak le{eva jer oni nisu imali ideologiju... Zahvaljuju}i toj ideologiji, palo je XX veku u deo da do`ivi zlo~instva milionskih razmera.“21 Naravno, Sol`enjicinove re~i mogu biti primenjene i na Hitlerovo „kona~no re{enje“ i na njegove logore. Ali, u slu~aju komunizma primat ideologije ne odnosi se samo na logor, ve} na ~itav sovjetski poduhvat – od njegove dru{tveno-ekonomske baze, do kulturne nadgradnje. Modelu ideokratske vladavine Partije prigovarano je kako sovjetski funkcioneri, posle prve generacije, nisu vi{e bili ideolozi ve} pragmati~ni politi~ari, te da je besmislena teza po kojoj je re`im Bre`njeva bio moVideti: 5. poglavlje. Solzhenitsyn, Gulag Archipelago, vol. 1, p. 181. (srpski prevod: Arhipelag Gulag 1918–1956. Poku{aj knji`evnog istra`ivanja, Beograd: Rad, 1988, str. 137–138. prev. Vidak Rajkovi}). 20 21
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
tivisan ideologijom.22 Zaista je tokom sovjetske istorije stalno opadao direktni uticaj ideologije na dono{enje prakti~nih odluka, sve do toga da je, na kraju, Bre`njev otvoreno priznao da ne razume u~ene ideolo{ke rasprave Suslova. Ali, posmatranje ideologije sa stanovi{ta njene direktne relevantnosti za teku}u politiku veoma je povr{an na~in procene njene uloge: marksizam-lenjinizam je delovao na mnogo temeljniji na~in. Sve osnovne institucije sovjetskog poretka koje su nastale najkasnije do 1937. godine bile su kreacije ideologije – one nisu bile ni{ta manje do program Partije koji je ovaplo}en u ~eliku, betonu i sveprisutnom aparatu. Kada su te bazi~ne strukture socijalizma jednom „izgra|ene“, one vi{e nisu zahtevale aktivnu ideolo{ku posve}enost (~ak ni obi~nu veru) od ljudi kojima su upravljale pretvoriv{i ih u puke „zavrtnje“. Sve {to je zahtevano da bi se sistem o~uvao bilo je da niko o njemu ne razmi{lja suvi{e kriti~ki, pa su sve do kraja re`ima njegove institucije slavljene, a svest stanovni{tva umirivana nesmanjenim agitpropovskim bara`om proklamacija o putu zemlje u „svetlu budu}nost“. Nikada, do samog kraja, ta oko{tala ideologija nije potpuno umrla. Naprotiv, njeni osnovni postulati – superiornost „socijalizma“ nad „kapitalizmom“; beskrajna klasna borba ta dva sistema, kao i sveprisutnost „neprijatelja“ – delovali su na najvi{im nivoima vlasti i odre|ivali glavne pravce unutra{nje i me|unarodne politike. Ni{ta tako fantasti~no kao realno postoje}i „socizam“ (izraz Aleksandra Zinovjeva) ne bi bilo mogu}e bez sveobuhvatne i institucionalizovane intoksikacije „nau~nim komunizmom“. Slomom ideologije „nau~nog komunizma“ stvorena je velika praznina u verovanjima i vrednostima ruskog dru{tva. Tu prazninu po~eli su popunjavati razli~iti oblici vera i pseudovera – od tradicionalne religije i patriotizma, preko milenijarnih kultova i fanati~nog nacionalizma, agresivnog cinizma i nihilizma, do nekriti~kog odu{evljenja zapadnim modelom demokratije. Kako je euforija doga|ajima iz 1989–1991. godine opadala, zapadni komentari o novoj Rusiji sve vi{e su sredi{te svoje pa`nje pomerali od pozitivnih demokratskih i tradicionalnih elemenata tog zbrkanog spektra, ka onim negativnijim i prete}im. Ali, ne treba preuveli~avati opasnosti koje prete od ovih poslednjih. Nijedan od tih dru{tvenih pokreta nema potencijal za generisanje strasti i energije komunizma, a u bliskoj budu}nosti taj potencijal posebno nema militantni ruski fa{izam. Svi ti pokreti posledica su komunisti~kog iskustva dugog dve tre}ine veka. Jedna od malobrojnih prednosti Rusije u njenom nastojanju da se (kako to demokrate defini{u svoj cilj) „vrati u Evropu“, predstavlja ~i22 Videti, na primer: Alec Nove, „Ideology, Planning and the Market“, Critical Review (Fall, 1991): 559–572.
53
tre}i program
54
ZIMA–PROLE]E 2009.
njenica da je upravo iskustvo sa komunizmom njeno stanovni{tvo u~inilo imunim na svaki oblik ideolo{ke politike i uklonilo isku{enje bilo kakvih daljih totalitarnih avantura. Prvi put posle nastanka radikalne inteligencije u vreme ^erni{evskog i narodnjaka XIX veka, Rusija je post-ideolo{ko, ~ak i anti-ideolo{ko dru{tvo. Taj faktor, zajedno s njenom skupo pla}enom urbanom i obrazovnom socijalnom strukturom, omogu}io bi Rusiji da kona~no suzi rascep koji je deli od Evrope, tj. da nastavi proces koji je prekinut ratom i revolucijom 1917. godine.
Socijalizam posle sovjetizma Ako je Rusija posle socijalizma bila u katastrofalnom stanju, kakav je status socijalizama posle sovjetskog „eksperimenta“? Na prvi pogled izgledalo je da se sada, po{to je socijalizam kao takav diskreditovan, ~ove~anstvo kona~no mo`e okrenuti prakti~nim stvarima – sopstvenom poslu. Zato je neposredno posle doga|aja 1989–1991. godine bilo mnogo trijumfalisti~kih pri~a o tome kako je istorija, po{to je prevladala iluzije fa{izma i komunizma, na kraju kona~no uplovila u mirnu luku tr`i{ne demokratije. Ali ova post-marksisti~ka vizija kraja istorije nije ni{ta ta~nija od svoje prethodne marksisti~ke verzije iz 1917. godine. Socijalisti~ka ideja sigurno }e biti sa nama onoliko dugo koliko i nejednakost – a to }e svakako biti jo{ dugo vremena. Ipak, socijalizam te{ko mo`e opstati u svojoj pre|a{njoj formi. Diskusija o socijalizmu odvijala se u dve velike faze. Prva se protezala od ro|enja moderne ideje socijalizma tridesetih godina XIX veka do poku{aja bolj{evika da je posle 1917. godine prakti~no ostvare. U ovoj fazi stvoren je teorijski diskurs usredsre|en na negaciju postoje}e dru{tvene realnosti, dok je budu}e pravedno dru{tvo samo ovla{ nagove{tavano. Zato je socijalizam, pre svega, zna~io kritiku onoga {to bi Bre`njev mogao nazvati „realno postoje}im kapitalizmom“. Druga faza diskusije o socijalizmu obele`ena je `ivotnim dobom sovjetskog eksperimenta – periodom u kome je prvi put navodno ostvaren postkapitalizam. Ovu fazu karakteri{e mnogo prakti~niji diskurs usmeren ka razmatranju programa ostvarenja sovjetskog eksperimenta jer se on smatrao va`nim za sve oblike socijalizma – onoga na vlasti ili u opoziciji, „demokratskog“ ili diktatorskog. Prakti~ni programi bolj{evika – nacionalizacija, kolektivizacija i planiranje – te{ko su mogli da budu smatrani specifi~nim produktom ruske zaostalosti, ve} su logi~ki sledili iz same ideje socijalizma. Tre}u, nastupaju}u fazu diskusije o socijalizmu upravo stoga obele`ava dilema: kako iza}i na kraj sa ~injenicom da su bolj{evi~ki programi bili izraz same ideje socijalizma, a da su, istovremeno, do`iveli tako monumentalni krah? Vi{e se ne mo`emo vratiti u doba nevinosti pre
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
1917. godine i pretvarati se da sovjetskog eksperimenta nije ni bilo, ili da je on neva`an jer nije predstavljao „istinski socijalizam“. Mnogo tereta mora biti zba~eno s le|a socijalizma, da bi njegove te`nje sa~uvale kredibilitet. Ali, u ovoj ili onoj formi, socijalisti~ke aspiracije ipak }e pre`iveti. Na levici se ve} dogodio veliki revizionisti~ki obrt u odnosu na klju~na pitanja centralnog planiranja i nacionalizacije. Socijalisti~ke partije na Zapadu i u Tre}em svetu brzo su i gotovo bez kolebanja odbacile nekada{nje zagovaranje tih mera. Istovremeno, neposredno posle doga|aja 1989–1991. godine, u celom svetu je gotovo preko no}i i bez diskusija stvoren zapanjuju}i konsenzus prema kome su tr`i{te i privatno vlasni{tvo nezamenljivi faktori svake funkcionalne ekonomije; da su oni osnova konstitucionalne demokratije i vladavine zakona, te da taj amalgam predstavlja prirodni poredak civilizovane modernosti. Svakako, kao {to smo ve} videli, postojale su razlike u stepenu prihvatanja tr`i{ta i privatnog vlasni{tva – neki socijalni teoreti~ari insistirali su na „centristi~kom“ stavu u odbacivanju komunizma jer su se nadali da na njegovim ru{evinama mo`e nastati neki neodre|eni „tre}i put“. Ali, posle sloma 1989–1991. godine, gotovo niko u potpunosti vi{e ne odbacuje privatno vlasni{tvo i tr`i{te. Sindrom „Velike depresije“ u pogledu „kapitalizma“ uveliko je prevladan: stav Karla Polanija ~ini se opovrgnutim, a argument Fridriha Hajeka o integralnom socijalizmu kao obliku novog ropstva izgleda da je su{tinski opravdan. Jasno, ~itava jedna epoha istorije dru{tvene misli sada je okon~ana. Istovremeno, mada manje o~igledno, sada je i zna~enje eluzivnog termina socijalizam postalo jasnije i opipljivije. Ako se osvrnemo u pro{lost, evidentno je da smo sve vreme bili suo~eni s jednim kontinuumom programa koji su se nazivali „socijalisti~kim“, a taj kontinuum protezao se od „demokratskog“ socijalizma do komunizma, u zavisnosti od mere u kojoj je vlasni{tvo i tr`i{te bilo podr`avljeno. Svi ti programi su proizlazili iz jedne iste moralne ideje i razlikovali su se samo po sredstvima njenog ostvarenja – od obi~nih dobrovoljnih kooperativa na „mekom“ kraju spektra, do lenjinisti~ke partije–dr`ave na suprotnom kraju. Uprkos tome, Oktobar je ozna~avao veliki „rez“ tog socijalisti~kog kontinuuma zbog izbora politi~kih sredstava koja su upotrebljena za ostvarenje dugoo~ekivanog izlaska iz kapitalizma. Taj rascep je odvojio konstitucionalnu demokratiju zasnovanu na vladavini ve}ine od „nau~no zasnovane“ revolucije koju predvodi avangarda odozgo, tj. odvojio je socijaldemokratiju od komunizma. Njihov razli~iti izbor politi~kih sredstava uslovio je razlike u stepenu do kojeg mo`e i}i podr`avljenje vlasni{tva i tr`i{nih odnosa. Ukratko, dva krila socijalisti~kog kontinuuma razlikuju se po sredstvima, a ne po ciljevima – upravo je to izvor „ljubavi i mr`nje“ u njihovim odnosima. Za demokratske socijali-
55
tre}i program
56
ZIMA–PROLE]E 2009.
ste komunisti su kori{}enjem prinudnih mera izdali stvar socijalizma, a za komuniste su izdajnici socijaldemokrati jer oni nikada ne}e ostvariti usvojeni cilj. Ali, ne treba da zaboravimo da su od ova dva „brata-neprijatelja“ (frères ennemis) generi~kog socijalizma samo komunisti uspeli da ostvare socijalizam u punom zna~enju te re~i – kao nekapitalizma. Socijaldemokrati celog sveta su, posle jedne ili dve generacije koje su ~ekale na osvajanje izborne ve}ine kako bi ukinuli kapitalizam, izgubili veru i odrekli se ostataka svog marksizma. Na tom putu oni su sledili primer svoje najstarije partije – nema~ke SPD – u kojoj je 1958. godine na Kongresu u Bad Godesbergu privr`enost politi~koj demokratiji kona~no potisnula opredeljenje za pun ekonomski socijalizam. Ma koliko fundamentalne, sve promene stavova unutar socijalisti~kog kontinuuma bile su ipak samo instrumentalne i pragmati~ne: one nisu dovodile u pitanje sredi{nju moralnu ideju svakog oblika socijalizma – primat jednakosti u odre|enju pravednog dru{tva. [tavi{e, ove promene nisu podrile dubinske strukture specifi~no marksisti~ke paradigme socijalizma koja ugnjetene i siroma{ne uzdi`e kao kvintesenciju ~ove~anstva i politiku temelji na samooboga}uju}em, osloba|aju}em karakteru alijenacije i patnje. Stoga, mo`e se o~ekivati da imanentna logika one providencijalne sile koju je Tokvil nazvao „demokratijom“ – tj. dru{tvenim ujedna~avanjem – i dalje nastavi neumoljivo da pokre}e moderni svet, kao {to je to ~inila od 1789. godine. Sve dok bude postojala nejednakost dru{tvo }e ostati podeljeno na levicu i desnicu, na „partiju pokreta“ i „partiju otpora“, na grupaciju koja politiku shvata kao moral, te onu koja se u politici rukovodi etikom umerenosti i pragmatizma. Taj sindrom }e i u budu}nosti biti pra}en istim emocionalnim nabojem i para-religioznom aurom kao {to je to bilo u pro{losti. Prva grupacija }e nastaviti da se naziva „socijalizmom“ jer }e nepoverenje prema toj magi~noj re~i, nastalo neposredno posle sovjetske katastrofe, potrajati samo do slede}e krize „kapitalizma“, tj. do krize realnog sveta. Dakle, u ovom ili onom obliku, lav „kapitalizma“ i jednorog „socijalizma“ sigurno }e nastaviti svoju borbu sve do kraja modernosti. Ali, {ta }e sadr`ati prakti~ni program budu}e faze traganja za „socijalizmom“? Koja socijalna grupa (ili vi{e njih) }e biti izabrana za novu „univerzalnu klasu“? Socijalizam je do sada bio usmeren ka industrijskom proletarijatu, pa otuda i ka programu nacionalizacije i centralizovanog planiranja. Ali ta navodno univerzalna klasa nije, ~ak i u svojim najboljim danima, nikada dosezala do tre}ine stanovni{tva bilo koje industrijske zemlje, a posle Drugog svetskog rata razvoj Zapadnog sveta svedo~i o progresivnoj demonta`i industrijskog dru{tva koja je pra}ena smanjenjem brojnosti proletarijata i njegovim „pobur`oazenjem“ – or-
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ganizovanjem biv{ih proletera u sindikate i njihovim pretvaranjem u ku}evlasnike. Prema tvrdnjama savremene dru{tvene nauke razvijeni svet je sada u „post-industrijskoj“ epohi koju karakteri{e sve ve}i zna~aj „sektora usluga“ u ekonomiji koju pokre}e „informati~ka revolucija“ kompjuterskog doba. U takvom svetu fizi~ki radnik u fabrici ne predstavlja vi{e uverljivog kandidata za primer univerzalne klase. U stvari, on je postao simbol nazadnosti i optere}enosti predrasudama: August Bebel zamenjen je Ar~i Bankerom (Archie Bunker)23 ili dolazi do vlasti u liku poput onog Leha Valense – sasvim ljudskom, ali veoma antisocijalisti~kom. Uprkos svemu, ideja o univerzalnoj klasi koja je ugnjetena i li{ena vlasni{tva, klasi koja }e ukinuti sve klase, i dalje je veoma `iva i uticajna. Istina, ona se vi{e ne vezuje za neku socijalnu grupu u razvijenim ekonomijama i dr`avama blagostanja Zapadne Evrope i Severne Amerike. Stara marksisti~ka paradigma zavr{ila je svoju seobu zapo~etu kada je Lenjin u svojoj teoriji imperijalizma istakao polukolonijalni i kolonijalni svet kao avangardu sve-spasila~kih revolucija (jo{ dalje je u tom pravcu marksizam transformisao Mao). Sada, kada je Lenjinov „Drugi svet“ komunizma prestao da postoji, „Tre}i svet“ se kao `rtva „Prvog sveta“ smatra ovaplo}enjem velike kolektivne „ni`e klase“ celog ~ove~anstva. Na taj na~in je ve~na suprotstavljenost ugnjeta~a i ugnjetenih promenjena od podele na bur`oaziju i proletarijat u dihotomiju severne i ju`ne hemisfere. Ali ova geografska podela izme|u evropske manjine na Severu i mnogobrojnog ostatka planete, prepli}e se sa nejednakostima zasnovanim na rasi i boji ko`e – podeli koja se reprodukuje na samom Severu u njegovom „internom Tre}em svetu“. Ova nejednakost povezana je i sa univerzalnom biolo{ko-rodnom podelom. Tako se krajem XX veka pojavio novi kontinuirani niz oslobodila~kih pokreta koji su polazili od klase, preko rase, do roda – sve do kasnije seksualne orijentacije. Ta {arolikost iznedrila je seriju kapitalizmom i imperijalizmom stvorenih sindroma ugnjetavanja koji su sledili jedan za drugim – klasizam, rasizam i seksizam.24 Ovaj razvoj najdalje je oti{ao u Sjedinjenim Ameri~kim Dr`avama jer je na njegovo ranije sazrevanje delimi~no uticao uspeh politike ameri~kog Pokreta za gra|anska prava {ezdesetih godina. Svi ovi pokreti odra`avaju i dodatno osna`uju onu spasonosnu dijalektiku po kojoj rob trijumfuje nad gospodarom, dijalektiku koju su prvobitno {irili stoicizam i hri{}anstvo, dok je u modernom dobu nju najsna`nije u svojoj „dubokoj strukturi“ sadr`avao marksizam. 23 Archibald „Archie“ Bunker – lik iz popularne ameri~ke TV serije, simbol reakcionarnog, netrpeljivog obi~nog radnika i porodi~nog ~oveka (prim. prevodioca). 24 Videti, na primer: Joan Wallach Scott, „Gender: A Useful Category of Historical Analysis“, American Historical Review, 91 (1986): 1053–1075.
57
tre}i program
58
ZIMA–PROLE]E 2009.
Naravno, ovi novi post-proleterski oslobodila~ki pokreti nisu direktno izvedeni iz marksizma. Bez obzira na to, oni su se razvili u kulturnoj atmosferi pro`etoj ostacima marksisti~kih kategorija – kao u slu~aju Frankfurtske {kole koja je spojila ideje Marksa, Ni~ea i Frojda u „kriti~ku teoriju“ represivnog bur`oaskog dru{tva, ili Fukoovoj poststrukturalisti~koj transformaciji grube ekonomske eksploatacije u jedva primetno otu|enje proizvedeno diskursima dominacije skrivenim u racionalisti~koj bur`oaskoj kulturi. Izvesno je da su svi problemi u vezi sa nejednako{}u i nepravdom kojima su izlo`ene ove nove „manjine“ sasvim realni, kao {to su to u pro{losti bili i problemi industrijske radni~ke klase. Ali istovremeno, ovi problemi bivaju sme{teni u jednu borbenu metafiziku totalne „ljudske emancipacije“ koja nadilazi svaku njihovu konkretnu manifestaciju. Ove seobe marksisti~ke paradigme vode umno`avanju univerzalnih klasa, ali ni jedna od njih nije mo}na ili potencijalno revolucionarna kao nekada{nji „proletarijat“. S obzirom na to, bilo koji socijalisti~ki program zasnovan na ovim novim oblicima alijenacije mo`e biti samo mnogo rasplinutiji i nejasniji u odnosu na staru „diktaturu proletarijata“. Ipak, nije te{ko predvideti da }e svi budu}i socijalisti~ki prakti~ni programi te`iti, poput goluba koji se vra}a ku}i, povratku sumnji~avosti prema vlasni{tvu i tr`i{tu – bogatstvo }e uvek biti mo}, a nejednakosti u bogatstvu utica}e na nejednaku distribuciju vlasti. Stoga }e stalno postojati socijalni pritisak da se politi~ka vlast u ime op{teg dobra upotrebi za korigovanje ekonomske nejednakosti. Istovremeno, dru{tvo }e uvek biti suo~eno s dilemom prema kojoj bez podele rada, pa samim tim i trajne nejednakosti, ne}e biti mogu} ekonomski rast koji je, tako|e, uslov op{teg dobra. Osnovno prakti~no pitanje modernog doba odnosi se na stepen dr`avne intervencije u ekonomskim i dru{tvenim procesima. Nikada nije postojala ~isto tr`i{na ekonomija za kakvu su se zalagali man~esterski liberali XIX veka i o kakvoj savremeni libertarijanci jo{ sanjaju s Hajekovom knjigom u ruci. Takav integralni liberalizam je jedna utopija, kao i integralni socijalizam. Ipak, treba naglasiti da takav ultraliberalizam, s obzirom na njegovu antiautoritarnu prirodu, nikada ne mo`e stvoriti poredak zasnovan na prinudi – poput onog kakvog je socijalizam nu`no stvarao. Zato je u „normalnom“ svetu – a to zna~i onom koji je sme{ten izme|u tih dveju utopija – sovjetski neuspeh pokazao da je tr`i{te deo prirodnog socijalnog poretka. Uprkos svoj }udljivosti ekonomskih ciklusa i periodi~nim krizama i depresijama, tr`i{te je apsolutno nu`no da bismo imali produktivno i funkcionalno dru{tvo, a svaki poku{aj da se oslobodimo od njega vodi kako ekonomskoj propasti, tako i politi~kom ugnjetavanju. Istina, samo tr`i{te nam ne mo`e dati pravedno dru{tvo. Takvo dru{tvo, u meri u kojoj se mo`e dosti}i, mora biti proizvod mo-
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ralne i politi~ke volje zajednice koja uti~e na amoralne sile tr`i{ta. To zna~i da je dr`avna intervencija u delovanje tr`i{ta radi postizanja moralnih i politi~kih ciljeva tako|e deo prirodnog socijalnog poretka. Upravo je taj „srednji put“ (via media) postao normalan u zrelom „kapitalizmu“ razvijenih zemalja posle Velike depresije. (Hitler i Musolini su u tom istom periodu stvorili sopstvenu, sasvim obuhvatnu verziju „dr`ave blagostanja“). Ta novostvorena „normalnost“ modernog doba dostigla je vrhunac tokom „Velikog procvata“ koji je nastao obnovom posle Drugog svetskog rata. Ova „politika normalnosti“ bila je stvar pogodbe izme|u politi~kih snaga levog-centra i desnog-centra oko proporcija ameri~ke „dr`ave blagostanja“, nema~kog „socijalnog tr`i{ta“ ili francuskog „indikativnog plana“. Metaistorijski prelaz iz ideolo{ki shva}enog „kapitalizma“ u „socijalizam“ nije vi{e stvarna tema, bez obzira na ostatke maksimalisti~ke retorike. Otelotvorenje maksimalisti~kog programa socijalizma u instrument prinude kakav je lenjinisti~ki tip partije, ~ini se kona~no diskreditovanim – sve dok traje moderno doba. Zato su se zapadne socijalisti~ke partije odrekle Marksa, ~ak i socijalizma, dok su komunisti~ke partije uglavnom preuzele bla`u „socijalisti~ku“ oznaku. Ali, da li to zna~i da je maksimalisti~ko isku{enje sada, jednom i zauvek, iza nas? Gotovo sigurno, ne. Kandidata za ulogu univerzalne klase ima u obilju. Iako „rodna plus seksualna“ orijentacija ne}e sigurno dobiti glavnu ulogu, za neku kombinaciju mladog, plodnog ali siroma{nog Tre}eg sveta koja se suprotstavlja imu}nom ali sve starijem Severu, zamislivo je da to u~ini. (Peruanski nadrealni Sandero Luminoso nagove{tava tu mogu}nost.) Tako|e, svuda postoji mogu}nost poku{aja povrataka ideji super-dr`ave: uobi~ajeni sporovi oko obima socijalne sigurnosti na Zapadu mogu, ako se pojavi dovoljno sna`na briga za op{te dobro, eskalirati ka sveobuhvatnoj etatizaciji. [tavi{e, ve} postoji mo}ni kandidat za tu kataliti~ku ulogu u svetlom liku ekolo{kog pokreta. To je pokret koji pretenduje da govori u ime kolektivnih, planetarnih interesa ~ove~anstva, a protiv sebi~ne te`nje za profitom i rastom bogatih. Svima ve} poznatim jezikom, ekolo{ki pokret osporava „anarhiju“ tr`i{ta i zahteva podre|ivanje individualnih vlasni~kih prava te`nji ka op{tem dobru, a eko-planiranje ve} je jasno na vidiku. [tavi{e, prakti~ne ekolo{ke stvari se uvek predstavljaju kao moralna pitanja, a u svojoj ekstremnijoj formi, ekologija postaje pokret ~iji cilj nije ni{ta manje nego spas same ljudske vrste.25 O antiliberalnom potencijalu ekolo{kog pokreta videti: Garrett Hardin, Living Within Limits: Ecology, Economics, and Population Taboos (New York: Oxford University Press); Donald Worster, The Wealth of Nature: Environmental History and Ecological Imagination (New York: Oxford University Press). 25
59
tre}i program
60
ZIMA–PROLE]E 2009.
Prakti~ni problemi koje isti~e ekolo{ki pokret svakako su veoma realni – kao {to su to bili raniji problemi radni~ke klase i kao {to su to i nedavno uo~eni problemi socijalnih manjina – pa }e ih politika normalnosti sigurno morati re{avati. Ali ponovo, po ve} poznatom obrascu, ovi prakti~ni problemi podvode se pod jednu metafiziku spasenja koja ih sve transcendira. U nesavr{enom svetu za utopiju je uvek prole}e, pa bi bilo glupo na osnovu toga {to je najve}a utopija na{eg doba okon~ana katastrofom, zaklju~iti da je zauvek okon~ana utopijska politika kao takva. To ne bi bilo ni po`eljno jer utopije su isto toliko nu`ne koliko su i opasne. Uostalom, malo demokratskih reformi bi bilo ostvareno u ovom svetu bez utopijskih nada i velike revnosti. Desnica, bez obzira na povremene prodore torijevske demokratije, obi~no se boji da preuzme inicijativu u ostvarenju nu`nih promena u pravcu egalitarizma, pa taj zadatak pada u deo levici. Neophodna su bila preterivanja vizionarskog socijalizma da bi nastala dr`ava blagostanja u kojoj se danas uravnote`uju dve snage koje defini{u politiku normalnosti. Mo`da }e nas velika sovjetska katastrofa, koja se mo`e kona~no odrediti kao ekstremni oblik opasnosti od utopije, uspe{no imunizovati protiv bilo kakvih sli~nih avantura u budu}nosti. Ali, ko to zna? Jedinstveni „fenomen lenjinizma“ omogu}en je svetskom krizom iz 1914–1918. godine koja je bila bez presedana. Svaka sli~na globalna kriza mo`e ponovo da pokrene uspavane socijalisti~ke programe ka maksimalizmu i, sledstveno tome, ka isku{enju tra`enja apsolutne vlasti radi postizanja apsolutnih ciljeva. Sve dok postoji utopijska aspiracija socijalizma ona }e imati dvostruko lice: jedno koje }e slu`iti kao podsticaj za usavr{avanje ve~no nesavr{enog sveta i drugo, koje }e nuditi isku{enje nasilne zamene tog sveta drugim, navodno savr{enim, svetom. Kao i u pro{losti, izopa~eno lukavstvo slu~ajnosti odredi}e ishod sukoba tih dveju logika. S engleskog preveo Milan Suboti}
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009 UDK: 321.64(47):316.75
[ILA FICPATRIK
SOVJETSKI SAVEZ U DVADESET PRVOM VEKU* Sovjetski Savez je, bar u svesti svojih pristalica, povezivan s budu}no{}u. Danas on pripada pro{losti i predmet ovog eseja je njegovo retrospektivno sagledavanje. Kada umre pojedinac, onda se dr`imo pravila da o pokojniku govorimo sve najbolje (De mortuis nil nisi bonum). Me|utim, smrt re`ima izaziva suprotnu reakciju. Kada re`im nestane, posmatra~i smatraju da je to dokaz njegove neadekvatnosti („bio je nesposoban za opstanak“), tako da, prema nepisanom pravilu, o upravo preminulim re`imima govorimo samo lo{e. To je, u osnovi, na~in na koji su zapadni komentatori i ruski (biv{i sovjetski) stru~njaci za ovo podru~je, tretirali Sovjetski Savez u deceniji posle njegove propasti, mada su istori~ari, kao {to }emo videti, i{li ne{to druga~ijim putem. Nedoumice zapadnih komentatora mogu se sa`eto izraziti pitanjima: „Gde je krenulo naopako u Sovjetskom Savezu?“ i „Kako je sovjetski sistem prestao da funkcioni{e?“. Naravno, ovaj pristup – ’govoriti samo lo{e’– imao je mno{tvo uzroka kada je u pitanju Sovjetski Savez. Hladni rat stvorio je na Zapadu sna`no negativno mi{ljenje o Sovjetskom Savezu (`ivom ili mrtvom). [tavi{e, sovjetske megalomanske tvrdnje o vlastitoj istorijskoj ulozi zna~ile su da }e i relativno neutralni strani posmatra~i pasti u isku{enje da slave njegovu zlu sudbinu. Prema sovjetskoj verziji, Lenjinova politi~ka, a potom i Staljinova ekonomska revolucija, izvele su Rusiju iz njene istorijske zaostalosti do polo`aja istorijske avangarde. Sovjetski Savez vi{e nije bio zemlja koja je kasnila sa razvojem kapitalizma, ve} ga je presko~ila i direktno stupila u socijalizam. Zapad vi{e nije bio model koji vredi podra`avati; upravo je sovjetski model (’veliki socijalisti~ki eksperiment’) predskazivao budu}nost degenerisanog kapitalisti~kog Zapada. Avangardna uloga je najozbiljnije shvatana tridesetih godina pro{log veka. To je bilo vreme kada su stranci dolazili u Sovjetski Savez da * Fitzpatrick, Sheila (2007): „The Soviet Union in the twenty-first century“, Journal of European Studies, Vol. 37; No. 1, pp. 51–71.
61
tre}i program
62
ZIMA–PROLE]E 2009.
posmatraju ’socijalisti~ki eksperiment’ u najve}oj politi~koj laboratoriji na svetu. U Drugom svetskom ratu svest o avangardnoj ulozi bila je privremeno uzdrmana porazima, ali je potom osna`ena pobedom. U posleratnom periodu avangardna dr`ava preoblikovana je u supersilu; u izvesnom smislu bio je to korak napred, mada su postojale dve supersile, a Sovjetski Savez je bio druga. U Hru{~ovljevoj eri situacija je postala pomalo {izoidna: s jedne strane, sve vi{e se insistiralo na avangardnoj ulozi i komunizmu dosti`nom u toku slede}ih dvadeset godina, dok se, s druge strane, u{lo u trku sa Zapadom radi dostizanja njegove potro{nje i nivoa `ivotnog standarda. Ova druga uloga nije dolikovala avangardi, ~ak ni kada bi njena kona~na pobeda bila osigurana. Trka sa Zapadom zavr{ena je porazom; komunizam se nije ostvario. Kada je sovjetski re`im propao 1991. godine, veru u vode}u ulogu Sovjetskog Saveza zadr`ao je jo{ manji broj gra|ana od onog koji je sa~uvao staru veru u vode}u ulogu partije. ’Neumoljivi hod istorije’ nastavio se i posle 1991. godine, ali u suprotnom pravcu: on vi{e nije vodio iz kapitalizma, ve} ka njemu. Tako preoblikovana, Rusija je iz statusa supersile pala u stanje koje se nije mnogo razlikovalo od polo`aja neke zemlje Tre}eg sveta koja se beznade`no trudi da sustigne Zapad. To je za Rusiju bio povratak na status zemlje koja je ’zakasnila sa razvojem kapitalizma’, ali je sada, vek posle prvog odlo`enog priklju~enja, bilo stvarno kasno.
Godina 1991. i interpretacija sovjetske istorije Sredinom devedesetih godina, D`on Gadis (John Gaddis) naslovio je svoju knjigu o sovjetskoj diplomatskoj istoriji i Hladnom ratu – Mi danas znamo, misle}i da su sa otvaranjem arhiva sva pitanja istori~ara dobila definitivne odgovore (Gaddis, 1997). Me|utim, stvari nisu uvek tako jednostavne. Arhivi retko daju nedvosmislene odgovore na pitanja koja istori~ari postavljaju, ~ak i u slu~ajevima jednostavnih fakti~kih pitanja. Na primer, na pitanje „Da li je Staljin odgovoran za ubistvo Kirova?“, odgovor arhiva je: „Verovatno nije, ali ne postoji nedvosmisleno svedo~anstvo ni za jedan odgovor.“1 [tavi{e, podaci nisu jedina pokreta~ka sila razvoja istorijske interpretacije; nisu ~ak ni najva`nija. Mo`da postoji jedna su{tinska, potpuna i istinita istorija ~ove~anstva, ali ako je tako, onda je ona dostupna samo Bogu. Ono {to mi normalno nazivamo istorijom su pri~e koje su sa~inili istori~ari u skladu s profesionalnim konvencijama i na osnovu interpretacije podataka koji su im bili dostupni. Stoga je pri~a o promeni istorijske interpretacije posle 1991. godine koju ovde `elim da skiciram, samo delimi~no pri~a o onome ’{ta 1
Vidi razli~ite interpretacije svedo~anstava u Knight (1999) i Lenoe (2002).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
smo na{li u arhivima’. Jednako va`ne bile su i reakcije istori~ara na teku}a kulturna i politi~ka zbivanja, kao i promene metodolo{ke i interpretativne mode unutar njihove profesije. Uprkos svemu tome, mo`emo po~eti onim {to je na|eno u arhivi2 ma. Materijal koji je postao dostupan zapadnim istori~arima devedesetih godina sadr`avao je centralne i lokalne partijske arhive3, arhive Kominterne, ali ne i KGB-a ni njegovih prete~a4 niti, u velikoj meri, arhive Ministarstva spoljnih poslova. Va`an segment partijskih arhiva Gorba~ov je prebacio u poseban Predsedni~ki arhiv koji je ostao nedostupan skoro svim istra`iva~ima i svim strancima. Kada je re~ o dr`avnim arhivima, najve}i deo materijala Dr`avnog arhiva Ruske federacije (GARF) koji nije nosio oznaku tajnosti bio je dostupan ve} sredinom osamdesetih godina, ali deo koji je nosio oznaku dr`avne tajne, za koji se pokazalo da je veliki, otvoren je (sigurno ne u celini) s propa{}u Sovjetskog Saveza. Isto va`i i za Ruski dr`avni arhiv ekonomije (RGAÆ)5. Novi arhivski materijali naro~ito su osvetljavali visoku politiku od Revolucije do sredine pedesetih godina, naro~ito po{to je Predsedni~ki arhiv predao u Ruski dr`avni arhiv socijalno-politi~ke istorije (RGASPI) li~ne arhive Staljina, Kaganovi~a, Molotova i ostalih klju~nih li~nosti iz Staljinovog perioda. Prva stvar koju je trebalo rasvetliti bio je Gulag i razmere represije u Staljinovom periodu – stari ’spor o brojevima’ iz osamdesetih godina koji se sada, na osnovu arhivske gra|e, mogao razre{iti na vi{e ili manje zadovoljavaju}i na~in (Gettty and Naumov, 1999: 587–594; Getty et al. 1993). Arhivska gra|a je pokazala da 2 Ovo je striktno impresionisti~ki pregled. Za detaljne ekspertske informacije i njihovu dostupnost, ~itaoci treba da pretra`i mnoge publikacije Patricije Grimsted (Patricia Grimsted), naro~ito Grimsted (2000), koja je dostupna i na ruskom kao Kozlov and Grimsted (1997). 3 Postoje dva centralna arhiva Komunisti~ke partije, oba su vi{e puta menjala ime. Prvi, koji se sada zove Ruski dr`avni arhiv socijalno-politi~ke istorije (Rossiñskiñ gosudarstvennùñ arhiv socialùno-politi~eskoñ istorii – RGASPI), pokriva period do 1953. godine i u velikoj meri je otvoren istra`iva~ima. U drugom, koji sada nosi naziv Ruski dr`avni arhiv novije istorije (Rossiñskiñ gosudarstvennùñ arhiv noveñ{eñ istorii – RGANI), a pokriva period posle 1953, mnogi materijali su ozna~eni kao dr`avna tajna. 4 Treba primetiti, da su neki materijali NKVD/MGB, uklju~uju}i i arhiv Gulaga, umesto u arhivu NKVD/ KGB slu~ajno zavr{ili u Dr`avnom arhivu Ruske federacije (Gosudarstvennùñ arhiv Rossiñskoñ Federacii – GARF). 5 Bez ikakvog logi~kog razloga, arhivi ekonomskih ministarstava (industrije, poljoprivrede, statisti~ke administracije dr`ani u Ruskom dr`avnom arhivu ekonomije – RGAÆ) odvojeni su od arhiva drugih ministarstava koji su pohranjeni u Dr`avnom arhivu Ruske federacije (GARF), mada su oba sme{tena u istoj zgradi i imaju zajedni~ku ~itaonicu.
63
tre}i program
64
ZIMA–PROLE]E 2009.
nije bila ta~na ni najvi{a (desetine miliona), ni najni`a (stotine hiljada) procena broja zatvorenika Gulaga: godine 1939. ukupan broj zatvorenika u radnim logorima Gulaga iznosio je milion trista hiljada, dok je ukupna populacija zato~enika (koja uklju~uje i zatvore i radne logore) brojala oko dva miliona (Getty and Naumov, 1999: 590; Getty et al., 1993: 1019). Drugo arhivsko otkri}e (iako generalno poznato ~itaocima memoara iz Gulaga) jeste da su ’politi~ki’ zatvorenici, osu|eni za kontrarevolucionarne prestupe, predstavljali samo tre}inu zatvorenika (Getty et al., 1993: 1030). Za razumevanje razmera i oblika represije najva`nije je bilo otkri}e masovnih pogubljenja u vreme Velike ~istke (oko 700000 ljudi) (Getty and Naumov, 1999: 591) i saznanje da su u Staljinovom periodu razli~iti oblici administrativnog progonstva predstavljali najrasprostranjeniji oblik represije. (Brojevi, u komplikovanim i razbacanim dosijeima, jo{ nisu razvrstani, za razliku od Gulaga gde je postojala centralna institucija koja je zbog potreba bud`eta i snabdevanja morala da zna svoje brojno stanje.) Otkri}e da je tokom Velike ~istke bilo vi{e istovremenih kampanja terora od kojih je samo jedna bila vidljiva (ona usmerena ka komunisti~koj eliti) bilo je najinteresantnije. Najve}a „nevidljiva kampanja“ bila je ona usmerena ka „~istki“ marginalnih dru{tvenih grupa (raskula~enih seljaka koji su se vratili iz progonstva ili pobegli iz Gulaga, obi~nih kriminalaca, pripadnika verskih sekti, konjokradica). Svaki region zemlje dobijao je kvotu u desetinama hiljada za pogubljenje i utamni~enje u Gulagu ({to su sprovodile administrativne trojke, van normalnih sudskih postupaka). To je bilo ono {to je, da citiramo naslov glavne knjige o ovoj temi, teror stvarno ~inilo ’velikim’ (Iunge and Binner, 2003). Tako|e, zna~ajan po obimu je bio i teror usmeren protiv nacionalnih „dijaspora“ – onih nacionalnih manjina (poput Poljaka, Nemaca, Finaca i Grka) ~ije su mati~ne dr`ave van Sovjetskog Saveza predstavljale potencijalno konkurentsko sredi{te lojalnosti (Martin, 1998; 2001). Arhivi su otkrili mnogo novog i interesantnog o visokoj politici.6 Otkri}a o Lenjinovoj beskompromisnosti i sklonosti prolivanju krvi (Pipes, 1996; Volkogonov, 1994) obezvredila su stare argumente7 prema kojima se njegova vladavina u tom pogledu su{tinski razlikovala od Staljinove, a biografski detalji iz arhiva prikazali su ga kao osetljiviju i neuroti~niju li~nost, sklonu obeshrabrenju i hroni~no bolesnu, u mnogo Uz mno{tvo interpretativnih radova o kojima se dole diskutuje, postoji i mno{tvo publikacija na ruskom jeziku u arhivskoj dokumentaciji o politici. Za pregled i selektivnu listu, vidi Fitzpatrick (2004a) 7 Sedamdesetih godina, to je bio va`an argument sovjetskih destaljinizatora (Medvedev, 1971) i jednog krila zapadnih ’revizionista’ (Cohen, 1977; Lewin, 1968). 6
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ve}oj meri nego {to je to ranije bilo poznato (Service, 2000). Otkri}a o Staljinu bila su druge vrste (budu}i da njegova beskompromisnost i sklonost ka prolivanju krvi nisu dovo|ene u pitanje). Pored dobro poznate paranoidne crte, biografije zasnovane na arhivskoj gra|i, koje su se pojavljivale jedna za drugom, pokazale su: intelektualca koji je nastavio da ozbiljno ~ita ~ak i kada je bio na vlasti; osobu koja je dominirala nad svojim saradnicima dosta lako, kako svojom intelektualnom superiorno{}u, tako i politi~kom ume{no{}u; ~oveka koji je imao problem sa svojom suprugom te{ke naravi i koji je te{ko podneo njeno samoubistvo; posle njene smrti uglavnom je `iveo u presa|enom dru{tvenom miljeu Gruzije koji se raspao kada su mnogi njegovi ~lanovi u vreme Velike ~istke – svakako uz njegov pristanak – pohap{eni, te je zbog toga ostao li~no izolovan i usamljen (Montefiore, 2004; Service, 2004; Volkogonov, 1989). Kada je re~ o Staljinovom na~inu vladavine arhivi su pokazali neodr`ivost nekoliko ranijih hipoteza. Staljin nije bio ni~ija marioneta, niti je bio lenji harizmatski vo|a Hitlerovog tipa; pre je bio prakti~an, vredan, dobro informisan vladar koji je (zajedno s Molotovom, svojim alter egom tridesetih godina) li~no u~estvovao u dono{enju skoro svih va`nih politi~kih odluka. Posle poraza desnice po~etkom tridesetih godina, u njegovom Politbirou nije bilo ustaljenih frakcija zasnovanih na politi~kim stavovima, mada je zastupanje institucionalnih interesa bilo dozvoljeno. Status Politbiroa kao nezavisne institucije neprestano je opadao, osobito posle rata, kada ga je Staljin zamenjivao raznolikim ad-hoc telima (’grupa petorice’ i ’grupa devetorice’) u funkciji savetodavnih i vanrednih izvr{nih komisija (Khlevniuk, 1996). U provincijama, regionalni partijski lideri imali su svoje male feude i politi~ke ’porodice’ koje su se uzajamno {titile, uprkos stalnim naporima centra da ih razbije (Harris, 1999). Staljinovo zdravlje i paranoja pogor{ali su se posle rata, a obim njegovog posla se smanjio. Autoritativne studije (zasnovane na arhivskoj gra|i) o posleratnoj visokoj politici daju sliku razgranatog sistema vlasti sa Staljinovim Politbiroom/Prezidijumom, na jednoj strani, koji funkcioni{e vi{e prema modelu dvorske politike, i dr`avnom birokratijom, na drugoj strani. Upravlja~ka birokratija predvo|ena Savetom ministara (koji je dugo bio Molotovljeva oblast) postajala je sve slo`enija, efikasnija i podre|enija pravilima i znanju: ukratko, gotovo veberovska (Gorlizki and Khlevniuk, 2004). Izgleda da su u poslednjim godinama Staljinove vladavine njegovi saradnici (i naslednici) izgradili za~u|uju}e visok stepen kolegijalnosti, generalno se suprotstavljaju}i njegovim poku{ajima da ih okrene jedne protiv drugih; izgradili su i pre}utan konsenzus o po`eljnosti ve}ih reformi koje, prema njihovom shvatanju, verovatno nisu mogle biti ostvarene dok je Staljin `iv. (Gorlizki and Khlevniuk, 2004: 166–167)
65
tre}i program
66
ZIMA–PROLE]E 2009.
Kada su u pitanju ni`i nivoi vlasti, ima zapanjuju}ih nagove{taja o pojavi ’prosve}enih birokrata’ (seni Nikolaja I!) (Hessler, 1998). Savremene studije koje se bave nizom socijalno-politi~kih pitanja nagove{tavaju da 1953. godina nije bila tako o{tra prekretnica kao {to je to ranije izgledalo (Fürst, 2006). To sugeri{e da mo`e do}i do nekih ozbiljnih otkri}a o reformskim inicijativama unutar birokratije (kao i uvek prisutnog birokratskog otpora reformi) kada se istra`iva~i ozbiljno late prou~avanja politike i vladavine u Hru{~ovljevom periodu. Na podru~ju socijalno-istorijskih istra`ivanja (koja su se neko vreme i pre 1991. godine zasnivala na arhivskoj gra|i ~ak i kada su u pitanju strani istra`iva~i), otvaranje arhiva podjednako je potvr|ivalo postoje}e hipoteze kao {to je i sugerisalo nove puteve istra`ivanja. Osnovni zaklju~ci radova socijalnih istori~ara sedamdesetih godina izdr`ali su proveru novodostupne arhivske gra|e: na primer, teza o postojanju podr{ke radni~ke klase bolj{evicima 1917. godine i o kasnijoj manje jednozna~noj situaciji; teza o ’poselja~enju’ radni~ke klase usled masovne migracije sa sela za vreme kolektivizacije; o stvaranju nove elite posredstvom vertikalne pokretljivosti radni~ke klase i selja{tva za vreme kolektivizacije; o privilegijama nove klase; o neprijateljskom odgovoru seljaka na kolektivizaciju; o licemernoj prirodi etikete ’kulak’, posebno kada se primenjivala u ka`njavanju tokom ’raskula~enja’. Istovremeno, dostupnost provincijskih i regionalnih arhiva pro{irila je istra`iva~ke perspektive i poslu`ila je kao korektiv dotada{njoj dominaciji prestonica u imaginaciji istori~ara (Baberowski, 2003; Harris, 1999; Kotkin, 1995; Kuromya, 1998). Postalo je mogu}e pratiti slo`ene modele sovjetske trgovine u legalnoj i neformalnoj ekonomiji (Hessler, 2004) i rasvetliti bedan polo`aj velikog broja radnika u posleratnom periodu, {to je verovatno otu|ilo od vlasti mnoge od onih koji su ~etrdesetih godina postali deo fizi~ke radne snage (Filtzer, 2002). U arhivama je bilo i iznena|enja za socijalne istori~are. Jedno od njih bilo je otkri}e velikog broja pisama (molbi, denuncijacija, `albi) koje su vlastima upu}ivali pojedinci, obi~ni gra|ani. Ova pisma u arhivima odgovaraju}ih institucija rutinski su ozna~avana kao ’dr`avna tajna’ (za razliku od pisama formalnih grupa iz {kola, kolhoza itd. u kojima se izra`avala ’zahvalnost drugu Staljinu’ i koja su bila u otvorenim arhivama)8. Jedan istra`iva~ otkrio je desetine hiljada molbi koje su tridesetih godina Vrhovnom Sovjetu uputili pojedinci li{eni gra|anskih prava i koje su bile odlo`ene u jedan opskurni depozit u Jaluturovsku, u zapadnom Sibiru (Alexopulos, 2003). Molbe su izuzetno zna~ajan iz8 Za tipologiju tih materijala, vidi Fitzpatrick (2005: 155–181); za analizu jedne bogate zbirke pisama gra|ana, vidi Davies (1997). O denuncijacijama, vidi Fitzpatrick and Gellately (1997).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
vor za socijalnu istoriju jer obezbe|uju do tada nedostupan uvid u `ivot i preokupacije obi~nih ljudi, te pru`aju i interesantan, bar delimi~an uvid u odgovore birokratije. Istovremeno, njihova neo~ekivana rasprostranjenost – {to, izgleda, ukazuje na sistematsku potrebu za individualnom komunikacijom sa vlastima kao metodom re{avanja problema – vodila je novom poimanju su{tine staljinisti~kog dru{tva, koje neki danas ozna~avaju kao „neotradicionalno“ zbog zna~aja praksi kao {to su podno{enje molbi i protekcija (Fitzpatrick, 2005: 153–202; Lenoe, 2004: 248–54; Martin, 2000). Druga oblast istra`ivanja koja je postala istaknuta posle otvaranja arhiva je `ivot marginalnih dru{tvenih grupa (skitnica, prosjaka, prostitutki, izbeglica, oslobo|enih zatvorenika, begunaca i drugih ljudi bez korena i krova nad glavom). U izvesnom stepenu, to je bilo posledica otvaranja arhiva (po{to su marginalni slojevi predmet policijskog posla, a sve vrste policijskih arhiva bile su formalno zatvorene), mada ono prirodno sledi i iz interesovanja za socijalnu klasifikaciju koje se u sovjetologiji razvilo kada je opalo poverenje u analiti~ku upotrebljivost marksisti~kih klasnih kategorija (Fitzpatrick, 2005: 3–87). Posebna pa`nja nau~nika bila je posve}ena deportovanim kulacima (Viola, 2001. i njeno novo delo u pripremi), kao i temi policijskog rada, s posebnim naglaskom na tretman marginalnih grupa (Hagenloh, 2000; Shearer, 2001). Novi istra`iva~ki pristup podse}a nas na ~injenicu da postoje veliki regioni – sever Rusije, Sibir i Kazahstan – u kojima je populacija koju ~ine osu|enici, biv{i osu|enici, izgnani i deportovani bila toliko velika (u apsolutnim brojevima, kao i u odnosu na ’slobodno’ stanovni{tvo), da nju nije mogu}e (kao {to to ~ine Sol`enjicin i raniji socijalni istori~ari) odvojiti s druge strane nevidljive linije svakodnevice sovjetskog sveta. Socijalna istorija Kazahstana, na primer, ne mo`e se napisati bez prou~avanja te populacije (Pohl, u {tampi).
Razvoj discipline: totalitarizam, revizionizam, postrevizionizam Pristup novim podacima nije bio jedina stvar koja je uticala na izbor predmeta istra`ivanja i interpretacije istori~ara. Jednako va`na bila je promena u op{toj politi~koj klimi (kraj Hladnog rata) i razvoj akademske istoriografije (sve ve}e prihvatanje „teorije“ i „kulturnog zaokreta“) Od pedesetih do osamdesetih godina, Hladni rat je imao zna~ajan uticaj na sovjetske studije, posebno u Sjedinjenim Ameri~kim Dr`avama. Po{to je Sovjetski Savez kao ideolo{ki neprijatelj i politi~ki takmac liberalnih demokratija nasledio nacisti~ku Nema~ku, mnogi zapadni nau~nici prihvatili su totalitarizam kao okvir za razumevanje sovjetskog sistema (Gleason, 1995: 121–42). Totalitaristi~ki model osvetljavao je
67
tre}i program
68
ZIMA–PROLE]E 2009.
sli~nosti re`ima koji su izgledali kao polarne suprotnosti na kontinuumu levica–desnica, posebno sli~nosti nacisti~kog re`ima u Nema~koj i staljinizma u Sovjetskom Savezu. Vrhunac njegove popularnosti u Sjedinjenim Ameri~kim Dr`avama odgovarao je dominaciji politi~ke nauke nad drugim disciplinama u okviru sovjetskih studija; a s obzirom na status Sovjetskog Saveza kao neprijatelja – ovaj model bio je tesno povezan sa studijama bezbednosti. Sovjetska ideologija i propaganda, visoka politika (kojom se bavila ’kremljologija’), politi~ke promene u razli~itim oblastima koje su artikulisane u centralnim organima – to su bile glavne teme ovog modela, a Pravda i drugi glasnogovornici re`ima njegovi glavni izvori. Sedamdesetih godina ’totalitarnoj’ {koli suprotstavili su se takozvani ’revizionosti’, koji su joj zamerali hladnoratovsku pristrasnost, pretpostavku o monolitnoj kontroli odozgo i zanemarivanje socijalnih sila. Mnogi revizionisti bili su u stvari socijalni istori~ari ~iji je problem sa ’tradicionalnom’ sovjetologijom delimi~no proizlazio iz disciplinarnih razlika s politikolozima: posao socijalnog istori~ara je da gleda na istoriju ’odozdo’, dok su politikolozi i politi~ki istori~ari skloni da se usredsrede na centre mo}i, tj. da gledaju ’odozgo’. Me|utim, rasprava izme|u tih dveju grupa vo|ena je mnogo godina s maksimalnom netrpeljivo{}u; revizionisti su svoje oponente nazivali ’hladnoratovcima’, a ovi su im uzvra}ali optu`bama za ’prosovjetizam i ’saputni{tvo’. Sedamdesetih i osamdesetih godina socijalni istori~ari bavili su se uglavnom temama socijalne podr{ke re`imu (mada ponekad i njegovom suprotno{}u, otporom), radni~kom i selja~kom istorijom i dru{tvenom pokretljivo{}u. Za mnoge, mada ne i sve ove istra`iva~ke teme, mogli su se koristiti sovjetski arhivi osamdesetih godina, mada su sovjetski politi~ki arhivi, pre svega Centralnog komiteta Komunisti~ke partije, bili ~vrsto zatvoreni za zapadne istra`iva~e. Centralno pitanje za nau~nike koji su polazili od totalitarnog modela bilo je kako re`im mo`e da pokori podanike, da ograni~i ’gra|ansko dru{tvo’ i li{i gra|ane individualnih prava; dr`avni teror i propaganda su zato bili njihove glavne preokupacije. Nasuprot tome, revizionisti su sumnjali da je sam teror mogao odr`avati re`im na vlasti, posebno tokom Drugog svetskog rata, te su tragali za socijalnom podr{kom koju je re`im u`ivao. Me|u razli~itim mogu}im izvorima podr{ke, o kojima se diskutovalo sedamdesetih i osamdesetih godina, najva`nijim su smatrani: industrijska radni~ka klasa (posebno u revolucionarnom periodu); nova administrativna i profesionalna elita formirana tridesetih godina regrutovanjem, u najve}oj meri, iz radni~ke klase i selja{tva; ’siroma{ni seljaci’ (bedniaki) koje je re`im smatrao prirodnim saveznicima na selu dvadesetih godina i omladina. Istra`ivanja prva dva izvora podr{ke pokazala su se kao najplodnija, mada su kriti~ari doveli
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
u pitanje pretpostavku da se podr{ka radni~ke klase bolj{evicima 1917. godine mo`e ekstrapolirati u neku vrstu permanentne, bezrezervne lojalnosti (Brovkin, 1994). Kada je re~ o vertikalnoj dru{tvenoj pokretljivosti kao procesu koji je generisao podr{ku re`imu, usredsre|enost na radnike i seljake sedamdesetih godina (Fitzpatrick, 1979) dopunjena je nedavno novom interpretacijom iskustva Jevreja u Sovjetskom Savezu koje sugeri{e da je posle Revolucije vertikalna pokretljivost Jevreja iz malih jevrejskih naselja (shtetl) u velike gradove i redove nove sovjetske inteligencije sa~injavala jednako va`an izvor socijalne podr{ke re`imu (Slezkine, 2004). Argumenti o „socijalnoj podr{ci“ sedamdesetih godina bili su krajnje kontroverzni, a njihovi autori bili su izlo`eni velikoj kritici u godinama hladnog rata. Sredinom osamdesetih godina, mo`da kao rezultat tih kritika, ~inilo se da revizionisti u izvesnoj meri odstupaju od teze o socijalnoj podr{ci. Do toga je svakako do{lo i zbog pomeranja istra`iva~ke pa`nje na selja{tvo gde je, zbog velike nepopularnosti kolektivizacije posle dvadesetih godina, bilo te{ko na}i pokazatelje socijalne podr{ke re`imu.9 Posle 1991. godine, socijalna podr{ka skoro da je u potpunosti izba~ena iz plana rada socijalnih istori~ara, a socijalno-istorijska istra`ivanja usmerena su ka otporu (Fitzpatrick, 1994; Rossman, 2005; Viola, 1996; Viola 2002) i aspektima svakodnevice (Thurston,1996; Lebina, 1999; Fitzpatrick, 1999; Vikhavaine, 2000; Alexopoulos, 2003). Otpor je, tako|e, bio tema istorije ’odozdo’, ali mnogo manje provokativna i kontroverznija od ’socijalne podr{ke’.10 On je postao preovla|uju}a tema u studijama svakodnevnog `ivota koje su se naglo razvile kasnih devedesetih godina usredsre|uju}i se posebno na strategije pre`ivljavanja kao {to su molbe, denuncijacije, veze i protekcija (blat – recipro~ni aran`mani za nabavljanje retkih dobara) i klijentelizam (Alexopoulos, 2003; Fitzpatrick, 1999; Nérard, 2004). Tako|e su istaknuti problemi neudobnosti svakodnevnog `ivota u Sovjetskom 9 U jednom eseju napisanom ranih devedesetih godina (objavljenom kao Fitzpatrick, 2004b) ja dokazujem kako je podr{ka ’siroma{nih seljaka’, evidentna dvadesetih godina, nestala jer su ’siroma{ni seljaci’ (me|u kojima su mnogi bili pe~albari – othodniki sa vezama u gradovima i mladi ljudi koji su zbog nesta{ice industrijskih poslova u vreme NEP-a bili frustrirani u `elji da odu iz sela) iskoristili priliku koju im je pru`ila brza industrijalizacija i pozitivna diskriminacija vlasti, te napustili selo. 10 Pretpostavka kriti~ara revizionizma bila je da su svi koji pi{u o socijalnoj podr{ci i vertikalnoj pokretljivosti sami nu`no pristalice sovjetskog re`ima. Prezentuju}i otpor kao bezbedniju opciju, ne mislim da sam ja, ili bilo ko od ostalih revizionista, napravila prora~unati izbor. Ovakvo obja{njenje onoga {to je u svoje vreme izgledalo kao prirodan razvoj istra`iva~kih interesa palo mi je na pamet tek naknadno.
69
tre}i program
70
ZIMA–PROLE]E 2009.
Savezu, posebno ukazivanjem na `ivot u zajedni~kim stanovima (Oberteis, 2004; Utekhin, 2004). Nagli razvoj antropolo{kih studija postkomunisti~kih promena u svakodnevnoj praksi biv{eg Sovjetskog Saveza, kao i drugih zemalja Isto~ne Evrope i DDR, uticao je na istori~are da prou~avaju svakodnevicu (Humphrey, 2002; Schevchenko, 2002). Usmeno predanje – ~ija se mogu}nost, kao i mogu}nost terenskog rada antropologa, otvorila tek s propa{}u sovjetskog re`ima – postalo je va`an izvor za istori~are (Engel and Posadskaya-Vanderbeck, 1997; Kovalev, 1996; Ransel, 2000; Vitukhanovskaia, 2000). Sporno je da li nau~ni argumenti u humanisti~kim i dru{tvenim naukama mogu ikada u intelektualnom smislu definitivno ’pobediti’. Svakako, postoje promene paradigme, ali su one ~e{}e povezane sa spolja{njim promenama perspektive i mode, te generacijskim menama, nego s definitivnim dokazivanjem pomo}u ~injenica (eksperimentom) da je jedan argument bio ’ispravan’, a drugi ’pogre{an’.11 U slu~aju spora izme|u revizionista i totalitarista u sovjetskim studijama, pobedili su socijalni istori~ari poznih osamdesetih godina, {to je zna~ilo da je konvencionalna mudrost nau~ne discipline sada prihvatila mnoge njihove stavove, a ve}ina mladih istra`iva~a u ovoj nau~noj disciplini usmerila se ka pitanjima kojima su se oni bavili. Istovremeno, mnogi revizionisti koji su u dvadesetim godinama bili ’Mladoturci’, sada su postali profesori i nastavnici, dok je stara garda ’totalitarista’ postepeno napu{tala scenu. Kada je re~ o zapadnim sovjetskim studijama, totalitarizam je va`io za zastareo pojam. Me|utim, u Rusiji je bilo druga~ije: propast Sovjetskog Saveza i odbacivanje vrednosti koje su sa njime bile povezane, zna~io je da }e proskribovani pojam ’totalitarizma’ zadobiti veliku privla~nu mo} (Gleason, 1995: 211–216). Zaista, prema jednom komentatoru u Rusiji, ovaj termin je „zauvek osvojio pravo na status najboljeg eksplanatornog modela na{e nedavne pro{losti“ (Kara-Murza and Voskresenskii, 1989: 5). Svakako, postojala je konfuzija u pogledu toga {ta totalitarizam stvarno zna~i: mada je bilo „potpuno jasno svakom obi~nom ~oveku na{e zemlje da je totalitarizam ono {to smo imali“, „simbol lo{eg u svakom pogledu“, ipak niko nije ta~no znao u ~emu se to „zlo“ sastoji (Verchenov and Igritskii, 1993: 7,15). Dok su u ranijem zapadnom nau~nom re~niku, dr`avni teror, ideologija i partija kao instrument mobilizacije (dakle, u osnovi staljinisti~ki model) bili u sredi{tu analize Sovjetskog Saveza kao totalitarnog re`ima, postsovjetski Rusi su se vi{e interesovali To je, svakako, na~in na koji Kun (Kuhn) (1962) vidi promene paradigme u prirodnim naukama, ali mnogi prirodnjaci – veruju}i da su njihove discipline kumulativne a generalizacije opovrgljive u na~elu i u praksi novim eksperimentalnim podacima – imaju problem s Kunovim argumentom, mada se on dopada istra`iva~ima u humanisti~kim i dru{tvenim naukama. 11
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
za ometanje privatnog `ivota i povredu prava na privatnost (Zamkovoi, 1994: 2) {to je, u stvari, vi{e karakterisalo period Hru{~ova nego njegovog prethodnika.12 Kada je Sovjetski Savez propao, neki pre`iveli ’totalitaristi’ – pre svega, Ri~ard Pajps (Richard Pipes), Martin Malija (Martin Malia) i Robert Konkvest (Robert Conquest) – tvrdili su da je njihovo shvatanje sovjetske istorije potvr|eno propa{}u ’Carstva zla’ i njegovom osudom od strane postsovjetskih Rusa.13 Ipak, to je imalo samo marginalan uticaj unutar nau~ne discipline. Devedesetih godina, vrhunac socijalne istorije pro{ao je u modernim ruskim (sovjetskim) studijama, kao i u istoriji uop{te. Ali na Zapadu (nasuprot situaciji u biv{em Sovjetskom Savezu) to nije zna~ilo usvajanje poziva ’natrag totalitarizmu’. Pojavila se nova generacija koja je dovela u pitanje paradigme i roditelja i praroditelja.14 Za ovu novu generaciju, na repertoaru su bile kulturna i intelektualna istorija, a ideologija – sada ~esto pod vidom ’diskursa’ – vratila se u sredi{te pozornice. Ovo je delimi~no odra`avalo promenu unutar cele istorijske discipline osamdesetih godina koja je pogodila sovjetsku istoriju kasnije nego druge oblasti. Glavni intelektualni uticaj izvr{io je Mi{el Fuko (Michael Foucault), posebno svojim delom Nadzirati i ka`njavati, ~iji se interes za nadziranje i razli~ite oblike spolja{nje i unutra{nje discipline reflektuje u brojnim uticajnim radovima (Halfin, 2003; Holquist, 1997; Kharkhordin, 1999). Kotkinovo delo Magnetna planina (Magnetic Mountain) u kome je zagovarana tvrdnja da zanemarivanje ideologije ({to su ~inili revizionisti) nema smisla kada je u pitanju period tako pro`et interesom za ideologiju kao {to je bio period staljinizma, odredilo je pravac istra`ivanja mno{tvu mladih istori~ara. Kotkin je staljinizam video kao utopijski projekat koji vodi poreklo iz evropskog prosvetiteljstva i stvara ’alternativnu’ modernost u odnosu na liberalnu modernost dvadesetovekovne Evrope i Severne Amerike. On je odbacio ideju ’Velikog povla~enja’ u tridesetim godinama (Timasheff, 1946), po{to je Staljinov period, prema njegovom uverenju, ostvarenje Revolucije u realnom `ivotu. Kotkin je primenio Fukoovo shvataVidi, na primer, Harris (2006); Shlapentokh (1989) La Pierre (2006) pokazuje kako se, u Hru{~ovljevom periodu, definiciji ’huliganizma’, prvobitno ograni~enoj na lo{e pona{anje na javnim mestima, pro{iruje zna~enje na r|avo pona{anje u ku}i. 13 Veliki deo tih napisa pojavio se u `urnalisti~koj formi, u publikacijama kao {to je The Times Literrary Supplement i Commentary, ali vidi tako|e i Pipes (2003: 221–234). 14 Izvanredan ~asopis Kritika bio je glavni organ ’nove generacije’. Kako pripadnici ’nove generacije’ kritikuju i ’totalitariste’ i ’revizioniste’, vidi u: David-Fox (2004). 12
71
tre}i program
72
ZIMA–PROLE]E 2009.
nje mo}i kao ne~ega {to je difuzno i stalno podlo`no prilago|avanju, pa je na taj na~in uspe{no izbegao stari spor izme|u istorije ’odozgo’ ili ’odozdo’. Prema njegovom gledi{tu, staljinizam nije bio prosto projekat re`ima koji je nametnut sovjetskim gra|anima; on je tako|e bio i projekat samih sovjetskih gra|ana. Kao i neki revizionisti, Kotkin je imao sna`no uverenje da je ljudsko pona{anje vo|eno individualnim sebi~nim interesima. Zato je problem motivacije ljudi za u~enje i usvajanje ’bolj{evi~kog govora’ smatrao pitanjem verovanja ili neverovanja, pa ga je ostavio po strani kao nesaznatljivo (Kotkin, 1995: 225–230). Neki mla|i istori~ari, koji su bili pod njegovim uticajem, zamerili su mu zbog toga kao i zbog zanemarivanja subjektivnog aspekta staljinizma (Halfin and Hellbeck, 1996). Cela {kola studija ’staljinisti~ke subjektivnosti’ nastala posle Kotkina, najve}im delom je prou~avala {to je iz gledi{ta iskustva zna~ilo biti sovjetski gra|anin tridesetih godina, s naglaskom na individualnoj internalizaciji sovjetskih vrednosti (tj. verovanja) i bolj{evi~kog jezika, kao projekta pojedinca (Haflin, 2000; Hellbeck, 2006; Hoffman, 2003). Na drugom koloseku, britanski nau~nici na podru~ju kulturnih studija dali su svoj va`an doprinos sovjetskoj kulturnoj i socijalnoj istoriji.15 Ima pomalo ironije u tome {to su studije staljinisti~ke subjektivnosti, koje su postale popularne me|u mla|im istra`iva~ima u drugoj polovini devedesetih godina, bile oblast nauke u kojoj su arhivi – sada kona~no otvoreni zapadnim istra`iva~ima – bili od sekundarnog zna~aja, a arhivska otkri}a relativno neva`na. Kao i u slu~aju starih studija ideologije, {tampa i drugi publikovani izvori kao {to su memoari mogli su da obezbede materijal za analizu diskursa. Izuzetak su bili dnevnici ~ije je sakupljanje (uglavnom izvan sistema dr`avnih arhiva) bilo jedno od koristi perioda posle 1991. godine. Jo{ ve}a ironija, ipak je u ~injenici da je po{to su revizionisti odustali od argumenata o socijalnoj podr{ci re`imu zbog politi~kih strasti koje su izazivali, na scenu stupila postrevizionisti~ka generacija koja je bez problema, zahvaljuju}i okon~anju hladnog rata, formulisala jo{ smeliji i op{tiji argument iste vrste. Dok su se revizionisti u svome radu devedesetih godina usredsredili na otpor, postrevizionisti su sledili stari revizionisti~ki put ’socijalne podr{ke’ slu`e}i se novim re~nikom i novom teorijskom osnovom. Kotkinov podnaslov, „Staljinizam kao civilizacija“ bio je takav da se, u pro{lim godinama, nijedan revizionista ne bi usudio da ga upotrebi iz straha da ne bude optu`en (koliko god neta~no i nepravedno) za staljinizam. Zbilja, tvrdnje koje se danas iznose o masovnoj identifikaciji stanovni{tva sa sovjetskim vrednostima mnogo su 15 Vidi posebno rad Catriona Kelly (2001, 2005: Kelly and Shepherd, 1998); Stephen Lovell (2003) i Susan Reid (Reid, 2002: Crwley and Reid, (2002).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
{ire (a neko bi mogao pomisliti i manje odre|ene) nego one iz ranijih revizionisti~kih istra`ivanja podr{ke koju su re`imu davale posebne socijalne grupe. U stvari, mnogo od rada na ’staljinisti~koj subjektivnosti’ mo`e biti reinterpretirano kao specifi~an oblik podr{ke re`imu mladih. Ovo saglasje interpretativnih tendencija poma`e da se objasni ina~e zbunjuju}i fakt da su revizionisti generalno pozdravili rad postrevizionista, ~ak i kada se on predstavlja kao izazov i kritika revizionizma.
Nostalgija Posle 1991. godine, u mno{tvu ruskih komentara koji su se bavili neuspehom Sovjetskog Saveza, pojavio se zna~ajan diskurs nostalgije za starim poretkom ili bar nekim njegovim tekovinama, kako u Rusiji tako verovatno i u drugim biv{im sovjetskim republikama. Od svog nestanka, sovjetski na~in `ivota postao je nostalgi~no privla~an mnogim `iteljima biv{eg Sovjetskog Saveza, uklju~uju}i, bez sumnje, i delo onih koji su osu|ivali njegovu monotoniju i restriktivnost. U tako zapam}enom sovjetskom svetu, posao je bio zagarantovan, kao i zarada neophodna za `ivot i krov nad glavom, a niko nije morao mnogo da radi za to. Postojalo je drugarstvo na radnom mestu, garantovana podr{ka i lojalnost prijatelja (nepomu}ena nov~anim odnosima), kao i podr{ka porodice; deca su po{tovala svoje roditelje; ulice su bile bezbedne; nauka i kultura su po{tovane i velikodu{no finansirane; obrazovanje je bilo sredi{nja vrednost, a dr`ava je {titila svoje gra|ane od pornografije i drugih oblika moralne izopa~enosti. Sovjetski Savez je bio ponosna multinacionalna dr`ava sa civilizacijskom misijom, organizovana kod ku}e na principu ’prijateljstva naroda’, i pru`ala je ’veliku bratsku’ ruku socijalisti~kim zemljama Isto~ne Evrope i zemljama Tre}eg sveta. Bio je supersila koju je po{tovao ~itav svet, ~ijim je uspesima u istra`ivanju svemira zavidela ~ak i Amerika. Preokre}u}i vrednosti poznog sovjetskog perioda kada je zapadna potro{a~ka roba vi{e cenjena od sovjetske, postsovjetska era proizvela je bar delimi~nu reakciju u korist lokalnih proizvoda i nostalgiju za onim koji su nestali (Schevchenko, 2002). To nije bilo ba{ na nivou isto~ne Nema~ke kao {to je opisano u filmu Goodbye Lenin: „Moskvi~“ nije kao „Trabant“ zadobio retrospektivnu slavu. Ipak, kroz ~itave devedesete godine izuzetno popularna televizijska serija „Stari stan“ (Staraia kvartira) ponovo je, godinu za godinom, uz entuzijasti~ko u~e{}e publike u studiju, podsetila gledaoce na sovjetsku pro{lost i stvari povezane sa njom (od kobasica i }ilima do popularnih pesama). Milioni ljudi su gledali stare sovjetske filmove koji su se ponovo prikazivali, a pesme iz Drugog svetskog rata pojavile su se i na CD. Mada deo teku}e sovjetske nostalgije sigurno predstavlja puko ulep{avanje i idealizaciju pro{losti, druge njene verzije su, iako li{ene `aljenja,
73
tre}i program
74
ZIMA–PROLE]E 2009.
setan osvrt i podse}anje na pro{lost, sa svim njenim nevoljama i neprijatnostima. Svetlana Bojm (Boym), emigrantska knji`evna teoreti~arka, u tom pogledu prednja~i svojim upe~atljivim se}anjima na neprijatnosti `ivota u zajedni~kom stanu u svojoj prvoj knjizi, kao i drugom knjigom koja je u celini posve}ena temi nostalgije (Boym, 1994; 121–167; Boym, 2001). Nostalgija za do`ivljajima iz mladosti je skoro univerzalno ose}anje, kao {to je i nostalgija za zavi~ajem u svetu koji karakteri{u sve brojnije dijaspore. Kada je o nau~noj zajednici re~, to je svet u kome stara o{tra podela na ruske (sovjetske) i zapadne nau~nike u humanisti~kim i dru{tvenim naukama vi{e ne postoji. To je rezultat obnove u~e{}a mladih Rusa u zapadnoj teoriji i akademskoj praksi, emigracije i njihovog zapo{ljavanja na akademskim poslovima u Evropi i Severnoj Americi, kao i zajedni~kih projekata. [tavi{e, zapadni nau~nici mogu biti nostalgi~ni za lo{im starim vremenima, kada su studenti iz me|unarodne razmene u neredu utr~avali u studentske spavaonice u Moskvi, borili se sa birokratama za pristup arhivama i terenska putovanja, sklapali prijateljstva sa Rusima (koji su uvek gledali preko ramena da li ih neko posmatra), u~ili da piju votku i u~estvuju u ’ruskom razgovoru’ za kuhinjskim stolom (Baron and Frierson, 2003; Fitzpatrck, 2003; Graham, 2006). Mada postoje radovi poput onih Bojmove i [ev~enka, nostalgi~no raspolo`enje i uvidi koji su s njime povezani nemaju odjeka u nau~noj literaturi. Jedan mogu}i izuzetak je iznenadna pojava nau~nih radova o sovjetskoj dr`avi blagostanja, konceptu koji se uzima kao ne{to dato („kao {to svi znamo“), a ne kao otkri}e. Nema sumnje da smo svi pone{to znali o sovjetskoj dr`avi blagostanja, ali je o njoj retko pisano pre 1991. godine; a interes socijalnih nau~nika za ’prava na beneficije’ i zahteve za ostvarenjem beneficija razli~itih grupa kao {to su veterani je fenomen postsovjetske ere.16 To ne zna~i da sugeri{em kako je nau~no istra`ivanje (izgubljenih) beneficija samo po sebi nostalgi~no, ve} da pojava ove teme duguje ne{to istaknutosti dr`ave blagostanja u diskursu nostalgije – ’sveta koji smo izgubili’ – posle 1991. godine. (Sli~na me|uzavisnost razvoja realnog sveta i nauke mo`e se opaziti na primeru termina imperija koji se pre propasti Sovjetskog Saveza upotrebljavao veoma retko, pre svega u antisovjetskom kontekstu, dok je posle 1991. godine u{ao u op{tu upotrebu.)
Kako pro{lost mo`e izgledati u budu}nosti Nema nikakvih izgleda da }emo u nekoliko narednih decenija imati nova velika otkri}a i novi dotok podataka kakvi su, ve} ranih devedesetih 16 Za motiv ponovnog otkri}a dr`ave blagostanja, vidi Kotkin (1995: 18/21); kao primer novijeg rada koji osvetljava prava na beneficije vidi Edele (2004).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
godina, postali gotovo rutinski. Ali, kao {to sam pokazala u ovom eseju, novi podaci, ma koliko im broj bio veliki, nisu nu`no glavni pokreta~ istorijskog razumevanja. Nema sumnje da }e se istorijsko razumevanje menjati. Pojavi}e se nova istorijska moda i nova paradigma. Istori~ari }e dovesti u pitanje tradicionalnu mudrost, ali {ta }e otkriti? Nijedan razuman istori~ar ne}e se upustiti u predvi|anje jer su istoriografija i istorija haoti~ni sistemi. Zato }u ponuditi samo nekoliko zavr{nih napomena o obliku budu}e istoriografije u sasvim spekulativnom duhu. Ako je na{a sada{nja preokupacija, grubo re~eno, da prona|emo {ta nije bilo u redu sa Sovjetskim Savezom cikli~na (usu|uje li se neko da ka`e „dijalekti~ka“?), priroda istorijskog istra`ivanja sugeri{e da bi slede}e pitanje moglo da bude „{ta je u njemu bilo dobro“. Ve} se mogu videti prvi rani znaci, posebno u radovima ruskih nau~nika koji su sada, sre}om (bilo da rade u Rusiji bilo u inostranstvu) deo internacionalne nau~ne zajednice: na primer, u radu koji eksplicitno ili implicitno dovodi u pitanje zapadnja~ke pretpostavke o Sovjetskom Savezu, poput one prema kojoj su svi sovjetski gra|ani Bre`njevljevog perioda bili prikriveni disidenti ~ije je javno iskazivanje po{tovanja sovjetskim vrednostima bila hipokrizija (Yurchak, 2006), ili one prema kojoj je istorija Jevreja u Sovjetskom Savezu isklju~ivo istorija `rtve (Slezkine, 2004)17. Drugi interesantni nagove{taji dolaze iz ekonomske oblasti. Posle nekoliko decenija razumevanja sovjetske ekonomije prema obrascu disfunkcionalnosti i zavisnosti „prve“(oficijelne) privrede od „druge“ neoficijelne (Kornai, 1992), danas nalazimo ruske ekonomske istori~are koji tvrde da je sovjetski privredni razvoj do`iveo kulminaciju u posleratnom periodu pedesetih godina i da je bio rezultat dr`avnog planiranja u vreme kada je bio poduprt bestidnom represijom (Khanin, 2003). Jedan mladi istori~ar nauke, koji sada radi u Severnoj Americi, nedavno mi je rekao da planira da isproba „obrnuti mekkartizam“ u svom slede}em projektu; on misli da istra`i uticaj sovjetskih ideja i prakse – Velike nauke (Kojevnikov, 2002), dr`ave blagostanja i afirmativne akcije za po~etnike – na Zapadu. Ovaj projekat nije plod nostalgije. On polazi od pretpostavke da }e dovesti do interesantnih otkri}a, jer je uticaj Sovjetskog Saveza bio zabranjena oblast za zapadne nau~nike (koji su se pla{ili reprodukcije direktnog mekkartizma). Ovaj pristup je privla~an i zbog toga {to remeti stereotipe prema kojima kulturna transmisija nu`no ide sa Zapada na Istok. Godinama smo slu{ali toliko toga o zapadnom uticaju i ~vrsto se dr`ali pretpostavke da je Rusija uvek zaostala, a Evropa (Amerika) uvek me|unarodna metropola, da bi ne{to od duha 17 Jur~ak (Yurchak) je odrastao u Rusiji, a devedesetih je stekao fakultetsko obrazovanje u Americi gde i sada `ivi. Sljoskin (Slezkine) je profesor sovjetske istorije na Berkliju, emigrirao je osamdesetih godina iz Sovjetskog Saveza.
75
tre}i program
76
ZIMA–PROLE]E 2009.
„provincijalizacije Zapada“18 iz duha sovjetske istorije bilo dobrodo{lo. Ako je to put kojim ide nauka, ima}emo jo{ jedno gledi{te u dvadeset prvom veku – ne samo o Sovjetskom Savezu ve}, tako|e, i o intelektualnoj istoriji Evrope i Severne Amerike u dvadesetom veku. S engleskog preveo Goran Bjedov
Literatura Alexopoulos, Golfo (2003): Stalin’s Outcast: Aliens, Citizens, and the Soviet State,1926–1936. Ithaca, NY: Cornell University Press. Baberowski, Jörg (2003): Der Feind ist überall. Stalinismus im Kaukasus. Munich: DVA. Baron, Samuel H. and Frierson, Cathy A. (2003): Adventures in Russian Historical Research: Reminiscences of American Scholars from the Cold War to the Present. Armonk, NY: M. E. Sharpe. Boym, Svetlana (1994): Common Places. Mythologies of Everyday Life in Russia. Cambridge, MA: Harvard University Press. Boym, Svetlana (2001): The Future of Nostalgia. New York: Basic Books. Brovkin, Vladimir (1994): Behind the Front Lines of the Civil War: Political Parties and Social Movements in Russia. Princeton, Nj: Princeton University Press. Chakrabarty, Dipesh (2000): Provincializing Europe. Postcolonial Thought and Historical Difference. Princeton, Nj: Princeton University Press. Cohen, Stephen F. (1977): ’Bolshevism and Stalinism’, in Robert C. Tucker (ed.), Stalinism. Essays in Historical Interpretation. New York: Norton. Crowley, David and Reid, Susan E. (eds) (2002): Socialist Spaces. Sites of Everyday Life in the Eastern Bloc. Oxford: Berg. David-Fox, Michael (2004): ’On the Primacy of Ideology. Soviet Revisionists and Holocaust Deniers (in Response to Martin Malia)’, Kritika. Explorations inRussian and Eurasian History, 5(1): 81–105. Davies, Sarah (1997): Popular Opinion in Stalin’s Russia. Terror, Propaganda and Dissent, 1934–1941. Cambridge: Cambridge University Press. Edele, Mark (2004): „A Generation of Victors?“ Soviet Second World War Veterans from Demobilization to Organization, 1941–1956’, PhD dissertation, University of Chicago. Engel, Barbara A. and Posadskaya-Vanderbeck, Anastasia (eds) (1997): A Revolution of their Own. Voices of Women in Soviet History. Boulder, CO: Westview Press. Filtzer, Donald (2002): Soviet Workers and Late Stalinism: Labour and the Restorationof the Stalinist System after World War II. Cambridge: Cambridge University Press. Fitzpatrick, Sheila (1979): Education and Social Mobility in the Soviet Union, 1921–1934. Cambridge: Cambridge University Press. Fitzpatrick, Sheila (1994): Stalin’s Peasants. Resistance and Survival in the Russian Village after Collectivization. New York: Oxford University Press. Fitzpatrick, Sheila (1999): Everyday Stalinism. Ordinary Life in Extraordinary Times: Soviet Russia in the 1930s. New York: Oxford University Press. Fitzpatrick, Sheila (2003): ’The Good Old Days’, London Review of Books, 25(19): 18–20. Fitzpatrick, Sheila (2004a): ’Politics as Practice. Thoughts on a New Soviet Political History’, Kritika: Explorations in Russian and Soviet History, 5(1): 27–54. 18
Odnosi se na Chakrabarty (2000).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Fitzpatrick, Sheila (2004b): ’Vopros sotsial’noi podderzhki kollektivizatsii’, in Otechestvennaia istoriia XX Veka: Ekonomicheskaia, politicheskaia i sotsialnaia zhizn’. V pamiati V. Z. Drobizheva. Moscow. Fitzpatrick, Sheila (2005): Tear off the Masks! Identity and Imposture in Twentieth-Century Russia. Princeton, Nj: Princeton University Press. Fitzpatrick, Sheila and Gellately, Robert (Editors) (1997): Accusatory Practices. Denunciation in Modern European History 1789–1989. Chicago: University of Chicago Press. Fürst, Juliane (2006): Late Stalinist Russia: Society between Reconstruction and Reinvention. London: Routledge. Gaddis, John Lewis (1997): We Now Know. Rethinking Cold War History. Oxford: Clarendon Press. Getty, J. Arch and Naumov, Oleg V. (1999): The Road to Terror. Stalin and the Self-Destruction of the Bolsheviks, 1932–1939. New Haven, CT: Yale University Press. Getty, J. Arch, Rittersporn, Gabor T. and Zemskov, V. N. (1993): ’Victims of the Soviet Penal System in the Prewar Years: A First Approach on the Basis of Archival Evidence’, American Historical Review, 98(4): 1017–1049. Gleason, Abbott (1995): Totalitarianism. The Inner History of the Cold War. New York: Oxford University Press. Gorlizki, Yoram and Khlevniuk, Oleg (2004): Cold Peace. Stalin and the Soviet Ruling Circle, 1945–1953. Oxford: Oxford University Press. Graham, Loren R. (2006): Moscow Stories. Bloomington, IN: Indiana University Press. Grimsted, P. K. (ed.) (2000): Archives of Russia: A Directory and Bibliographical Guide to Holdings in Moscow and St. Petersburg. Armonk, NY: M. E. Sharpe. Hagenloh, Paul (2000): ’Socially-Harmful Elements and the Great Terror’, in S. Fitzpatrick (ed.), Stalinism: New Directions. London: Routledge. Halfin, Igal (2000): From Darkness to Light. Class Consciousness and Salvation in Revolutionary Russia. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press. Halfin, Igal (2003): Terror in My Soul. Communist Autobiographies on Trial. Cambridge, MA: Harvard University Press. Halfin, Igal and Hellbeck, Jochen (1996): ’Rethinking the Stalinist Subject: Stephen Kotkin’s „Magnetic Mountain“ and the State of Soviet Historical Studies’, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, 44(3): 456–63. Harris, James R. (1999): The Great Urals. Regionalism and the Evolution of the SovietSystem. Ithaca, NY: Cornell University Press. Harris, Steven E. (2006): ’„I Know all the Secrets of My Neighbors“: The Quest for Privacy in the Era of the Separate Apartment’, in Lewis H. Siegelbaum (ed.), Borders of Socialism. Private Spheres of Soviet Russia. London: Palgrave Macmillan. Hellbeck, Jochen (2006): Revolution on My Mind. Writing a Diary under Stalin. Cambridge, MA: Harvard University Press. Hessler, Julie (1998): ’A Postwar Perestroika? Toward a History of Private Enterprise in the USSR’, Slavic Review, 57(3): 516–542. Hessler, Julie (2004): A Social History of Soviet Trade. Princeton, Nj: Princeton University Press. Hoffmann David L. (2003): Stalinist Values: The Cultural Norms of Soviet Modernity, 1917–1941. Ithaca, NY: Cornell University Press. Holquist, Peter (1997) ’„Information is the Alpha and Omega of our Work“:Bolshevik Surveillance in its Pan-European Context’, Journal of Modern History, 69(3): 415–450. Humphrey, Caroline (2002): The Unmaking of Soviet Life. Everyday Economies after Socialism. Ithaca, NY: Cornell University Press. Iunge, Mark and Binner, Rolf (2003): Kak terror stal ’bol’shim’. Sekretnyi prikaz No. 00447 i tekhnologiia ego ispolneniia. Moscow: AIRO–XX.
77
tre}i program
78
ZIMA–PROLE]E 2009.
Kara-Murza, A. A. and Voskresenskii, A. K. (eds) (1989): Totalitarizm kak istoricheskii fenomen. Moscow: Filosofskoe obshchestvo SSSR. Kelly, Catriona (2001): Refining Russia. Advice Literature, Polite Culture, and Gender from Catherine to Yeltsin. Oxford: Oxford University Press. Kelly, Catriona (2005): Comrade Pavlik. The Rise and Fall of a Soviet Boy Hero. London: Granta Books. Kelly, Catriona and Shepherd, David (1998): Constructing Russian Culture in then Age of Revolution: 1881–1940. Oxford: Oxford University Press. Khanin, G. I. (2003): ’The 1950s – the Triumph of the Soviet Economy’, Europe-Asia Studies, 55(8): 1187–1212. Kharkhordin, Oleg (1999): The Collective and the Individual in Russia. Berkeley: University of California Press. Khlevniuk, O. V. (1996): Politbiuro. Mekhanizmy politicheskoi vlasti v 1930-e gody. Moscow: ROSSPEN. Knight, Amy (1999): Who Killed Kirov? The Kremlin’s Greatest Mystery. New York: Hill and Wang. Kojevnikov, Alexei (2002): ’The Great War, the Russian Civil War and the Invention of Big Science’, Science in Context, 15(2): 239–275. Kornai, Janos (1992): The Socialist System: The Political Economics of Communism. Princeton, Nj: Princeton University Press. Kotkin, Stephen (1995): Magnetic Mountain. Stalinism as a Civilization. Berkeley: University of California Press. Kovalev, E. M. (1996): Golosa kres’tian. Sel’skaia Rossiia XX veka v krest’ianskikh memuarakh. Moscow: Aspekt Press. Kozlov, V. P. and Grimsted, P. K. (1997): Arkhivy Rossii. Moskva i Sankt-Peterburg. Spravochnik-obozrenie bibliografi cheskii ukazatel. Moscow: Arkheografi cheskii tsentr. Kuhn, Thomas S. (1962): The Structure of Scientifi c Revolutions. Chicago: University of Chicago Press. Kuromiya, Hiroaki (1998): Freedom and Terror in the Donbas, A Ukrainian–RussianBorderland, 1870s–1990s. Cambridge: Cambridge University Press. La Pierre, Brian (2006): ’Private Matters or Public Crimes: The Emergence of Domestic Hooliganism in the Soviet Union, 1939–1966’, in Lewis H. Siegelbaum (ed.), Borders of Socialism. Private Spheres of Soviet Russia. London: Palgrave Macmillan. Lebina, N. B. (1999): Povsednevnaia zhizn’ sovetskogo goroda 1920/1930 gody. St Petersburg: Neva. Lenoe, Matthew (2002): ’Did Stalin Kill Kirov and Does it Matter?’, Journal of Modern History, 74(2): 352–380. Lenoe, Matthew (2004): Closer to the Masses. Stalinist Culture, Social Revolution, and Soviet Newspapers. Cambridge, MA: Harvard University Press. Lewin, Moshe (1968): Lenin’s Last Struggle. New York: Random House. Lovell, Stephen (2003): Summerfolk. A History of the Dacha, 1710–2000. Ithaca, NY: Cornell University Press. Martin, Terry (1998): ’The Origins of Soviet Ethnic Cleansing’, Journal of Modern History, 70(4): 813–861. Martin, Terry (2000): ’Modernization or Neo-traditionalism? Ascribed Nationality and Soviet Primordialism’, in Sheila Fitzpatrick (ed.), Stalinism: New Directions. London: Routledge. Martin, Terry (2001): The Affirmative Action Empire. Nations and ationalism in theSoviet Union, 1923–1939. Ithaca, NY: Cornell University Press. Medvedev, Roy A. (1971): Let History Judge. The Origins and Consequences of Stalinism. New York: Knopf.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Montefiore, Simon Sebag (2004): Stalin. The Court of the Red Tsar. New York: Knopf. Nérard, François-Xavier (2004): 5% de vérité. La dénonciation dans l’URSS de Staline. Paris: Tallandier. Obertreis, Julia (2004): Tränen des Sozialismus. Wohnen in Leningrad zwischen Alltag und Utopie 1917–1937. Cologne: Böhlau Verlag. Pipes, Richard (ed.) (1996): The Unknown Lenin. From the Secret Archive. New Haven, CT: Yale University Press. Pipes, Richard (2003): Vixi. Memoirs of a Non-Belonger. New Haven, CT: Yale University Press. Pohl, Michaela (forthcoming): Opening the Virgin Lands: Society and Reform in Kazakhstan in the Khrushchev Era. Bloomington, IN: Indiana University Press. Ransel, David L. (2000): Village Mothers. Three Generations of Change in Russia and Tataria. Bloomington, IN: Indiana University Press. Reid, Susan E. (2002): ’Cold War in the Kitchen: Gender and the De-Stalinization of Consumer Taste in the Soviet Union under Khrushchev’, Slavic Review, 61(2): 211–252. Rossman, Jeffrey J. (2005): Worker Resistance under Stalin: Class and Revolution on the Shop Floor. Cambridge, MA: Harvard University Press. Service, Robert (2000): Lenin. A Biography. Cambridge, MA: Harvard University Press. Service, Robert (2004): Stalin. A Biography. Cambridge, MA: Belknap Press. Shearer, David (2001): ’Social Disorder, Mass Repression and the NKVD during the 1930s’, Cahiers du monde russe, 42(2–4): 503–534. Shevchenko, Olga (2002): ’Between the Holes: Emerging Identities and Hybrid Patterns of Consumption in Post-Socialist Russia’, Europe-Asia Studies, 54(6):841–866. Shlapentokh, Vladimir (1989): The Public and Private Life of the Soviet People. Changing Values in Post-Stalin Russia. New York: Oxford University Press. Slezkine, Yuri (2004): The Jewish Century. Princeton, Nj: Princeton UniversityPress. Thurston, Robert (1996): Life and Terror in Stalin’s Russia, 1934–1941. New Haven, CT: Yale University Press. Timasheff, Nicholas S. (1946): The Great Retreat. The Growth and Decline of Communism in Russia. New York: E. P. Dutton. Utekhin, Ilia (2004): Ocherki kommunal’nogo byta. Moscow: OGI. Verchenov, L. N. and Igritskii, Iu. I. (eds) (1993): Totalitarizm: chto eto takoe? Issledovaniia zarubezhnykh politologov. Sbornik statei, obzorov, referatov, perevodov, part 1. Moscow: INION RAN. Vikhavainen, T. (ed.) (2000): Normy i tsennosti posvsednevnoi zhizni 1920–1930-e gody. St Petersburg: Neva. Viola, Lynne (1996): Peasant Rebels under Stalin. Collectivization and the Culture of Peasant Resistance. New York: Oxford University Press. Viola, Lynne (2001): ’The Other Archipelago: Kulak Deportations to the North in 1930’, Slavic Review, 60(4): 730–755. Viola, Lynne (ed.) (2002): Contending with Stalinism. Soviet Power and Popular Resistance in the 1930s. Ithaca, NY: Cornell University Press. Viola, Lynne (forthcoming): The Unknown Gulag. The Lost World of Stalin’s Special Settlements. New York: Oxford University Press. Vitukhnovskaia, M. (ed.) (2000): Na korme vremeni. Interv’iu s leningradtsami 1930khgodov. St Petersburg: Neva. Volkogonov, D. (1989): Triumf i tragediia. Politicheskii portret I. V. Stalina v 2-kh kn. Moscow: Novosti. Volkogonov, D. (1994): Lenin. Politicheskii portret. Moscow: Novosti. Yurchak, Aleksei (2006): Everything Was Forever, Until It Was No More: The Last Soviet Generation. Princeton, Nj: Princeton University Press. Zamkovoi, V. (1994): Totalitarizm. Sushchnost’ i kontseptsii. Moscow: Institute mezhdunarodnogo prava i ekonomiki.
79
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009
80
UDK: 94(47):930 321.64(47):316.75
RONALD SUNI
SOCIJALIZAM, POSTSOCIJALIZAM I NORMATIVNA MODERNOST: RAZMI[LJANJA O ISTORIJI SOVJETSKOG SAVEZA* U svojoj najnovijoj knjizi D`ejms Skot (James C. Scott) tvrdi da su u poslednja dva veka najtragi~niji momenti u istoriji razvoja dr`ave bili povezani s fenomenom koji autor naziva „visokim modernizmom“. Pogubna te`nja za administriranjem `ivota dru{tva i prirode dopunjavala se „neograni~enim kori{}enjem resursa vlasti savremene dr`ave kao instrumenta za dostizanje postavljenih ciljeva“ na pozadini „oslabljenog ili potisnutog gra|anskog dru{tva, koje nije bilo sposobno da se usprotivi ostvarenju datih planova“.1 S o~iglednim `aljenjem Skot konstatuje da je ve}ina grandioznih projekata dr`avnog in`enjeringa XX veka bila delo ruku progresivnih ili revolucionarnih elita koje su u promeni savremenog dru{tva videle svoj zadatak i u mnogim slu~ajevima nisu delile privr`enost ka demokratiji ili gra|anskim pravima. Prorocima visokog modernizma smatraju se Valter Ratenau (Walter Rathenau), Vladimir Lenjin, Josif Staljin, Le Korbizije (Le Corbusier), Julius Njerere (Julius Nyerere) koji su u Skotovoj knjizi prikazani kao zli geniji. Istovremeno, autor kao dostojne oponente ideolozima visokog modernizma isti~e Rozu Luksemburg, Aleksandru Kolontaj, D`ejn D`ejkobs (Jane Jacobs) i E. F. [umahera (E.F.Schumacher). Nije te{ko primetiti kako sve malo, li~no, idiosinkrati~no, lokalno i spontano izaziva Skotovu simpatiju. Nasuprot tome, svi poku{aji da se ustroji zaokru`en, precizan model moderne dr`ave dovode, prema mi{ljenju autora, do izopa~enih rezultata tipa sovjetskih kolhoza, tanzanijskih ujama-sela, Brazili* Izvor: Ronalúd Suni „Socializm, postsocializm i normativnað modernostú: Razmù{lenið ob istorii SSSR“, Ab Imperio, 2002, No. 2 (kra}a verzija teksta na engleskom jeziku dostupna je u: The Journal of the International Institute, University of Michigan, Ann Arbor, Voll. 6, No. 2, Winter 1999). 1 James C. Scott. Seeing Like a State: How Certain Schemes to Improve the Human Condition Have Failed. New Haven and London, 1998, pp. 88–89.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
je, koncentracionih logora i vijetnamskih strate{kih naselja. Planiranju koje ostvaruju sveznaju}e i svevide}e elite odozgo i spolja Skot suprotstavlja praksu „metizacije“ (metis) koja podrazumeva prakti~no iskustvo i ste~eno znanje koji se menjaju u skladu s neprekidnim promenama u prirodnom i socijalnom okru`enju. Skotova teza zaslu`uje ozbiljno razmatranje. Njegova knjiga je upozorenje protiv intelektualne umi{ljenosti ukorenjene u racionalisti~kom socijalnom in`enjeringu koji ignori{e raznovrsnost i partikularnost stvarnog ljudskog `ivota. Sli~an kriti~ki odnos prema socijalnom in`enjeringu posebno je poznat istori~arima Sovjetskog Saveza jer su unutar profesije konzervativni kriti~ari, poput Ri~arda Pajpsa i Martina Malije, iznosili sli~ne argumente o prosve}enosti i intelektualnim izvorima ruske revolucije, sovjetskoj diktaturi i u`asima staljinizma. U svojoj knjizi Skot poku{ava da odbaci primedbe da je njegova argumentacija lako svodiva na konzervativnu apologetiku poput Berkove koja nekriti~ki preuzima argumente iz pro{losti. Ipak, te{ko je ne primetiti da se glavni Skotovi protivnici nalaze na levom krilu politi~kog spektra, a u situaciji kada je put ka tr`i{tu zakr~en postkomunisti~kim ru{evinama, mete na koje je on usmerio kritiku sasvim lako se poga|aju. U Sovjetskom Savezu Skot polemi{e u dva poglavlja koja su posve}ena revolucionarnoj partiji i sovjetskoj kolektivizaciji. Oslanjaju}i se na poglede Luksemburgove i Kolontajeve, on tvrdi da je lenjinska koncepcija revolucionarne avangarde prakti~no isklju~ila samoinicijativu (praksu „metizacije“) radnika i seljaka, a tako|e nije ostavljala {anse „drugom Lenjinu“ – onom koji je u odre|enim periodima revolucije podsticao samoinicijativu odozdo. U poglavljima koja su posve}ena Brazilu, kolektivizaciji i ujama-selima, Skot pokazuje kako je ~ak i u te{kim uslovima nametnute shematizacije i racionalizacije `ivota, obi~nim ljudima polazilo za rukom da poremete planove visokog modernizma i da uspostave sopstvene improvizovane na~ine prilago|avanja represivnom re`imu koji su im omogu}avali da pre`ive. Po{to je Skotova knjiga bogata idejama i argumentima ona podsti~e na debatu sa autorom. U osnovi, primeri koje Skot koristi uzeti su iz istorije neuspelih projekata pobolj{anja ljudske egzistencije „odozgo“. Istovremeno, istorija poznaje i druga~ije primere tragi~nih neuspeha modernosti koji su, poput ameri~ke gradske krize, vi{e bili rezultat dejstva tr`i{nih mehanizama modifikovanih rasizmom, nego {to su bili uslovljeni racionalisti~kim planiranjem. S druge strane, mo`emo se zapitati nisu li odozgo nametnuti programi privatizacije i prelaska na tr`i{ne odnose koji su u biv{em Sovjetskom Savezu izazvali toliko haosa i problema povezani s fenomenom visokog modernizma? U kom stepenu je sovjetski projekat bio realizacija racionalisti~ke modernosti odozgo, a ne, recimo, rezultat neotradicionalisti~kih te`nji mo}nih graditelja dr-
81
tre}i program
82
ZIMA–PROLE]E 2009.
`ave i obi~nih gra|ana? Mada je Skot zapazio odre|enu patologiju u istoriji i praksi izgradnje dr`ave, on ipak priznaje ~injenicu da je ~ove~anstvo osu|eno na `ivot u dr`avnim okvirima, te da su dr`ave „osnova kako na{ih sloboda, tako i nesloboda“.2 Te{ko je ne saglasiti se s tvrdnjom da je „autoritarno nipoda{tavanje vrednosti, `elja i prigovora sopstvenih podanika“ nanelo {tetu pojedinim savremenim dr`avama, ali ostaje pitanje da li treba tako o{tro predstavljati sukob lokalnog znanja i utopijskih shema kao {to to ~ini Skot? Njegova privr`enost taktici „metizacije“ ponegde se ~ini suvi{e romanti~nom. Istovremeno, Skotova osuda racionalnog planiranja u autoritarnim re`imima ~ini se jednostranom jer nije pra}ena analizom primene racionalnog planiranja u demokratskijim politi~kim re`imima. Knjiga je dosledna u normativnom tonu i sadr`i va`no upozorenje. Me|utim, u doba kada se svi pozivaju na sovjetsko istorijsko iskustvo da bi pokazali utopi~nost alternative kapitalizmu (pri tom, kapitalizmu odre|enog tipa), neophodan je „iscrpniji opis“ (thick description) raznolikih tipova modernosti ispoljenih tokom kratkog istorijskog postojanja Sovjetskog Saveza. Jedna takva analiza mogla bi da smanji bezna|e u savremenom poimanju, na prvi pogled, nerazre{ivih socijalnih problema s po~etka novog milenijuma.
Kratak ekskurs u istoriografiju sovjetskog perioda Tokom poslednjih nekoliko decenija {tampa i profesionalni sovjetolozi formulisali su dve paradigme da bi objasnili sovjetsku pro{lost i razloge propasti evropskog komunizma. Na jednom polu nalaze se oni koji smatraju da je sovjetsko iskustvo bilo opasan, pogre{an i ~ak izopa~eni eksperiment nad ljudskim bi}ima. Re~ima Martina Malije, istorija Sovjetskog Saveza bila je „velika utopijska avantura na{eg stole}a“.3 Iako nisu uspele da ostrvare sopstvenu utopiju, sovjetske vlasti su ipak stvorile „~udovi{nu antirealnost ili izokrenuti svet“ koji je bio rezultat ideolo{ki motivisanog poku{aja da se izgradi „integralni revolucionarni socijalizam“ ili „potpuni ne-kapitalizam“.4 Saglasno s datom paradigmom, komunisti~ka partija je do{la na vlast pomo}u politi~kog prevrata, dr`avnim udarom ostvarenim iza le|a narodnih masa. Po{to je bio vlast manjine, bolj{evi~kom re`imu je bio neophodan ogroman propagandni aparat i monopol nad sredstvima komunikacije i kulturne produkcije radi ovekove~enja „Velike la`i“, te sveprisutna tajna policija raIbid., p. 7. Martin Malia. The Soviet Tragedy: A History of Socialism in Russia, 1917–1991. New York, 1994. p. 1. 4 Ibid., p. 8; 34. 2 3
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
di obezbe|enja njegovog opstanka na vlasti.5 Saglasno datom mi{ljenju, pro{lost Rusije i samouverenost sovjetskih rukovodilaca predodredili su njenu sudbinu. U okviru te paradigme sovjetsko dru{tvo i svemo}na sovjetska dr`ava razmatrani su kao reinkarnacija najgorih ruskih tradicija minulih vremena – samodr`avlja, aristokratske tradicije, krepostnog prava i sibirskog progonstva.6 Postoje razlike izme|u liberalnih i konzervativnih kriti~ara sovjetskog eksperimenta: jedni uzrok sovjetske tragedije pronalaze u ljudskoj prirodi, drugi su skloni da okrive prosvetiteljstvo, tre}i – ruski nacionalni karakter i tip ruskog dru{tva. Najuticajnija „ideokratska“ verzija ruske istorije na{la je svoj izraz u takozvanoj koncepciji totalitarizma. Ta koncepcija povezuje sovjetski komunizam sa fa{izmom i oba re`ima osu|uje kao teroristi~ka i sklona osvajanju celog sveta.7 U osnovi ovog modela jeste ube|enje da je totalitarna dr`ava atomizirala dru{tvo i u~inila ga nesposobnim da se efikasno suprotstavi. Za razliku od autoritarnih re`ima s kojima su zapadne demokratije mogle da sara|uju, totalitarni re`imi su postojani i nepromenljivi – izuzev njihovog potpunog uni{tenja koje mo`e da bude izazvano spoljnim me{anjem ili razvojem unutra{njih protivre~nosti. Iz perspektive takvog stanovi{ta koje je bilo karakteristi~no za period Hladnog rata, potkopavaju se granice izme|u razli~itih perioda sovjetske istorije. Tako se Staljin ne smatra grobarom lenjinizma, ve} utelovljenjem lenjinskih zaveta. Revolucija, ro|ena iz idealizma i demokratskih stremljenja, sagledava se kao karika u logi~kom lancu koji je doveo do staljinisti~kog terora. O~igledne promene sovjetskog dru{tva posle smrti Staljina u okviru te logike shvataju se samo kao promena dekoracije; reforme se ne shvataju ozbiljno, ~ak i kaMogu}e je uputiti na L. [apiroa koji se kao istori~ar pridr`avao sli~nog stanovi{ta: L. Schapiro. The Origin of the Communist Autocracy: Political Opposition in the Soviet State: First Phase, 1917–1922. Cambridge, MA., 1955; Idem. The Communist Party of the Soviet Union. New York, 1960; Videti i: R. Pipes. The Russian Revolution. New York, 1990; Idem. Russia Under the Bolshevik Regime, New York, 1993. 6 Izlo`ene stavove karakteristi~ne za „{kolu kontinuiteta“ videti u: Nicholas S. Timasheff. The Great Retreat: The Growth and Decline of Communism in Russia. New York, 1946; Edward L. Keenan. „Muscovite Political Folkways“, Russian Review. 1986. Vol. XLV, No. 2, pp. 115–181; Robert C. Tucker. Stalin as Revolution, 1879–1929: A Study in History and Personality. New York, 1973; Idem. Stalin in Power: The Revolution From Above, 1928–1941, New York, 1990. 7 Osnovni postulati „totalitaristi~ke {kole“ formulisani su u: Hannah Arendt. The Origins of Totalitarianism. New York, 1951; Barrington Moore, Jr. Terror and Progress USSR: Some Sources of Change and Stability in the Soviet Dictatorship. Cambridge, MA., 1954; Carl J. Friedrich and Zbigniew K. Brzezinski. Totalitarian Dictatorship and Autocracy. Cambridge, MA., 1956 5
83
tre}i program
84
ZIMA–PROLE]E 2009.
da ogoljuju one mehanizme koji obezbe|uju postojanje sistema; ideja „demokratskog socijalizma“ karakteri{e se kao oksimoron – re~ima Martina Malije kao – „demokratski staljinizam“.8 Ova paradigma je cvetala u godinama Hladnog rata, zatim je tokom perioda detanta i mirne koegzistencije {ezdesetih i sedamdesetih godina bila u povla~enju, da bi, pretrpev{i neznatne izmene, iznova stekla pre|a{nju snagu posle sloma Sovjetskog Saveza i postala vladaju}a interpretacija su{tine, evolucije i kraha sovjetskog sistema. Oni koji su do{li na vlast u Rusiji 1991. godine delili su uverenje da je revolucija koja je dovela do stvaranja Sovjetskog Saveza bila zavereni~ki dr`avni udar koji je skrenuo zemlju sa koloseka demokratije, prosperiteta i modernosti, te da je trebalo da pro|e jo{ sedamdeset i ~etiri godine, da bi Rusija si{la s te tragi~ne putanje i vratila se na pravi put. Takvo shvatanje sovjetske istorije najbolje se izra`ava terminima poput: tragedije, utopije i, posebno, eksperimenta – u zna~enju ne~ega {to se odvijalo potpuno pogre{no. U Rusiji se upravo te re~i upotrebljavaju sve ~e{}e kada se opisuje sovjetska pro{lost.9 S druge strane, za mnoge zapadne eksperte sovjetsko iskustvo slu`i kao dokaz da su sada alternative kapitalizmu odba~ene na smetli{te istorije. Znatan deo postsovjetske ruske elite usvojio je stavove Zapada iz vremena Hladnog rata izra`ene kroz dve osnovne teze: marksizam neizostavno vodi ka totalitarizmu, a istinski socijalizam je staljinizam. U svesti mnogih Rusa koji su u to vreme bili okru`eni haosom raspadaju}eg starog dru{tva Sovjetski Savez je bio primer izopa~ene modernosti koju je trebalo prevladati. Jedno kratko vreme predstava Zapada postala je primer alternativne modernosti, ~ija su obele`ja bila i slobodno tr`i{te, demokratija, ekonomski prosperitet i privatna svojina. Tokom tog kratkog perioda zapadni liberali i konzervativci, s jedne strane, i ruska politi~ka elita, s druge strane, podudarali su se u pogledima na pro{lost i jednako su shvatali svoje budu}e zadatke. Ali, to jedinstvo je krajem devedesetih godina i{~ezlo kako 8 Sam Malija se kriti~ki odnosi prema pojedinim aspektima koncepcije totalitarizma i smatra da nije nu`no kori{}enje te koncepcije da bi se razumela istorija Sovjetskog Saveza. Mesto te koncepcije, Malija u analizu uvodi svoj pojam integralni socijalizam, te govori o nemogu}nosti ostvarenja te utopije i o tome da je poku{aj njenog ovaplo}enja uslovio nu`no skretanje u teror. Kao primer revizije teorije totalitarizma unutar „totalitarne {kole“ videti: Merle Fainsod. How Russia Is Ruled. Revised edition. Cambridge, MA., 1963; Adam B. Ulam. The New Face of Soviet Totalitarianism, New York, 1965. 9 M. Malia, op. cit.; Orlando Figes. A People’s Tragedy: A History of the Russian Revolution. New York, 1996; Mikhail Heller, Aleksandr M. Nekrich. Utopia in Power: The History of the Soviet Union from 1917 to the Present. New York, 1986; Ronald Grigor Suny. The Soviet Experiment: Russia, the USSR, and the Successor States, New York, 1998.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
pod uticajem ekonomske krize, kriminalizacije i korupcije u vi{im redovima ruske vlasti, tako i odnosom Zapada prema Rusiji koji je shvatan kao demonstracija sopstvene vojne i kulturne nadmo}i. Druga uticajna interpretacija sovjetske istorije nastala je u poslednjoj fazi Hladnog rata (od {ezdesetih do osamdesetih godina) i tokom devedesetih je podvrgnuta ozbiljnom preispitivanju. Po~etkom {ezdesetih godina mnogi dru{tveni nau~nici po~eli su da razmatraju Sovjetski Savez kao alternativan put dru{tveno-ekonomskog razvoja. Za razliku od ranijih pristalica socijalizma sovjetskog tipa, „{kola dru{tveno-ekonomskog razvoja“ (developmentalist school), koja se tada formirala, priznavala je te{ke ekscese staljinisti~kog re`ima. Ipak, njeni sledbenici bili su ube|eni da je Sovjetski Savez posle 1953. godine napustio praksu masovnog terora, da je ponavljanje terora malo verovatno i da se sovjetsko dru{tvo lagano kre}e putem urbanizovanog, samoinicijativnog dru{tva savremenog tipa koje karakteri{e razvijene zemlje. U godinama formiranja {kole „dru{tveno-ekonomskog razvoja“ dru{tvene nauke nalazile su se pod uticajem teorije modernizacije i njenog ogranka – teorije konvergencije. Te teorije izmenile su kod zapadnih istra`iva~a percepciju Sovjetskog Saveza: u pore|enju s predstavama hladnoratovskih vitezova lik neprijateljske dr`ave sada je podno{ljiviji, a lik dru{tva manje okrutan.10 S razvojem socijalne istorije krajem {ezdesetih, po~elo je na Zapadu izu~avanje nastanka sovjetskog re`ima pri ~emu je posebna pa`nja posve}ivana 1917. godini. Istori~ari novog usmerenja, odbaciv{i interpretaciju zavereni~kog karaktera Revolucije i tezu o nepostojanju masovne podr{ke, predlo`ili su principijelno druga~iju sliku doga|aja i procesa Oktobarske revolucije. Nova istra`ivanja ustanovila su ~injenicu radikalizacije vojnika i radnika u Petrogradu i okolini tokom 1917. godine pod uticajem dugotrajnog rata, ekonomskog kolapsa, saradnje umerenih socijalista s „bur`oaskom“ privremenom vladom i uspe{ne bolj{evi~ke mobilizacije oko, prema svom socijalnom sastavu, demokratskijih organa sovjetske vlasti.11 Drugi „revizionisti“ doveli su u pitanje tezu o sveobu10 Kao radove predstavnika „{kole modernizacije“ mogu se navesti: Raymond A. Bauer, Alex Inkeles, Clyde Kluckhohn. How the Soviet System Works: Cultural, Psychological and Social Themes. Cambridge, MA., 1956; New York, 1961; Alex Inkeles, Raymond A. Bauer. The Soviet Citizen: Daily Life in a Totalitarian Society. Cambridge, MA., 1961; Moshe Lewin. Political Undercurrents of Soviet Economic Debates: From Bukharin to the Modern Reformers, Princeton, 1974. 11 U spisak primera revizionisti~kih radova o istoriji Ruske revolucije mogu se uklju~iti: William G. Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution: The Constitutional Democratic Party, 1917–1921. Princeton, 1974; Alexander Rabinowitch, The Bolsheviks Come to Power: The Revolution of 1917 in Petrograd, New York, 1976; S. A. Smith. Petrograd 1917. Cambridge, 1980; Allan K. Wildman, The End
85
tre}i program
86
ZIMA–PROLE]E 2009.
hvatnosti dr`avne kontrole nad sovjetskim dru{tvom u periodu Staljinove vladavine i usmerili su pa`nju ka mehanizmima pomo}u kojih su radnici i drugi slojevi sovjetskog stanovni{tva uspevali da o~uvaju izvesnu autonomiju sopstvenog `ivota pred licem sveprisutne dr`ave.12 Postepeno je slabio uticaj totalitarne paradigme i predstavnici novog pokolenja istori~ara odbacili su je jer nije mogla da objasni promene u Sovjetskom Savezu posle 1953. godine, potpuno je ignorisala dru{tvene procese i imala je tendenciju da poistoveti komunizam i fa{izam. Upravo izlo`ena, druga paradigma zapadne sovjetologije mogla bi se nazvati paradigmom razvoja ili modernizacije. Ona se pojavila kao po`eljna alternativa antikomunisti~koj koncepciji totalitarizma. U okvirima te paradigme Sovjetski Savez se ne smatra stati~nim ili stagniraju}im dru{tvom ve}, naprotiv, dru{tvom koje je prolazilo kroz neprekidne reforme, ~ak i kroz revolucionarne transformacije. Predstavnici revizionisti~ke {kole odbacivali su tezu o kontinuitetu lenjinisti~kog i staljinisti~kog perioda. U staljinisti~kom periodu oni su videli obele`ja dubokog raskida s lenjinisti~kim ciljevima i metodima – odricanje od internacionalisti~kog programa, smanjenje podr{ke razvoja nacionalnih kultura unutar Sovjetskog Saveza, odbacivanje umerene politike u odnosu na selja{tvo u ime nasilne kolektivizacije. Sve je to u~inilo neophodnim fizi~ko uni{tenje ve}ine bliskih Lenjinovih saradnika tokom tridesetih godina. ^inilo se da su mogu}nosti demokratske evolucije re`ima potvr|ene Gorba~ovljevim naporima usmerenim ka ograni~avanju vlasti komunisti~ke partije, bu|enjem javnog mnjenja i politi~ke participacije pomo}u „glasnosti“ i {irenjem autonomije neruskih naroda na obodima Sovjetskog Saveza. of the Russian Imperial Army: The Old Army and the Soldiers Revolt. March-April 1917. Princeton, 1980; Diane Koenker. Moscow Workers and the 1917 Revolution. Princeton, 1981; Ronald Grigor Suny. „Toward a Social History of the October Revolution“, American Historical Review. 1983. Vol. LXXXVIII, No. 1, pp. 31–52. 12 Za ilustraciju revizionisti~kog pristupa istoriji tridesetih godina videti: Sheila Fitzpatrick, „New Perspectives on Stalinism“, Russian Review. 1986. Vol. XIV, No. 4. pp. 357–373, i replike u~esnika u toj diskusiji; Sh. Fitzpatrick. Cultural Revolution in Russia, 1928–1931. Bloomington, IN., 1978; J. Arch Getty. Origins of the Great Purges: The Soviet Communist Party Reconsidered, 1933–1938. Cambridge, 1985; Lynn Viola. The Best Sons of the Fatherland: Workers in the Vanguard of Soviet Collectivization. New York, 1987; Hiroaki Kuromiya. Stalin’s Industrial Revolution: Politics and Workers, 1928–1932. Cambridge, 1988; Lewis H. Siegelbaum. Stakhanovism and the Politics of Productivity in the USSR, 1935–1941. Cambridge, 1988; Gabor Tamas Rittersporn. Stalinist Simplifications and Soviet Complications: Social Tensions and Political Conflicts in the USSR, 1933–1953. Chur, Switzerland, 1991 ŠSimplifications Staliniennes et Complications Sovietique: Tensions sociales et conflits politiques en URSS, 1933–1953, Paris, 1988¹.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Modernost Problem modernosti je kamen spoticanja za izu~avaoce Sovjetskog Saveza. Prema shvatanju revizionista, modernizacija je neizostavan faktor istorijskog procesa, istorijska zakonomernost koju je prakti~no nemogu}e izbe}i, a modernizacija je, u celini, pozitivan proces. Kako u periodu sovjetskog kolapsa, tako i u vreme takozvanog „prelaza u demokratiju“ („transition to democracy“), istori~ari su taj pojam po~eli da koriste u mnogo {irem i neodre|enijem smislu, pozajmljuju}i ponekad postavke postmodernisti~ke kritike. Oni su povezivali sovjetski program dru{tvenih preobra`aja s intelektualnim i politi~kim uticajima prosvetiteljstva, te su u bolj{evicima videli rusku varijantu modernizatora koji su preduzeli poku{aj stvaranja savremenog dru{tva pomo}u nau~nog izu~avanja dru{tvenih procesa, kategorizacije i evidentiranja stanovni{tva, te primenjivanjem metoda planiranja i administriranja. Parametri „modernosti“ postali su osnova za sveobuhvatno uporedno izu~avanje dru{tava, a sovjetski eksperiment je smatran posebnim slu~ajem pogre{ne modernizacije koja je dovela do ne~uvenog nasilja i dr`avnog terora. Nagla{avaju}i procese modernizacije prethodno pokolenje istori~ara „normalizovalo“ je istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza jer je procese ruske i sovjetske istorije opisivalo kao deo univerzalne teleologije progresivnog kretanja ka industrijskom i urbanizovanom dru{tvu. Nova generacija istori~ara iz devedesetih godina je, tako|e, na svoj na~in „normalizovala“ istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza koriste}i koncepciju „modernosti“. Njihova „normalizacija“ se sastojala u demonstraciji jedinstvenog nasle|a prosvetiteljstva, nasle|a koje dele kako Rusija i Sovjetski Savez, tako i zapadna Evropa. Radovi postsovjetskog pokolenja istori~ara odlikuju se promenom smera analize: umesto izu~avanja karakteristika po kojima se Rusija i Sovjetski Savez posmatraju kao primeri nedovr{ene modernizacije, postavlja se zadatak izu~avanja zajedni~kog konteksta koji dele razli~ite dr`ave i sistemi. Samim tim, odbacuje se teza o su{tinskoj razlici Rusije i Evrope.13 Istori~ari novog pokolenja tako|e su podvrgli reviziji u istoriografiji prihva}enu predstavu o radikalnim razlikama izme|u tradicionalne carske Rusije i modernizuju}eg Sovjetskog Saveza. Oni su prou~avali za~etke modernizatorskih praksi tokom dorevolucionarnog perioda koje su obuhvatale kategorizaciju stanovni{tva, racionalizaciju proizvodnje i podvrgavanje dru{tva nau~noj ekspertizi savremenih profesionalaca. 13 Videti radove napisane u duhu koncepcije zajedni~ke modernosti: David L. Hoffmann, Yanni Kotsonis (Eds.). Russian Modernity: Politics, Knowledge, Practices, New York, 2000.
87
tre}i program
88
ZIMA–PROLE]E 2009.
Koncepcija modernost predstavlja izvanredno bogato polje za interpretacije. Ona se koristi za obja{njenje razli~itih istorijskih fenomena, po~ev od ljudskih prava do Holokausta. S jedne strane, modernost ozna~ava svu raznolikost procesa savremenog (modernog) sveta, uklju~uju}i i one koji se su{tinski razlikuju, pa ~ak i protivre~e jedni drugima. Iz tog stanovi{ta, cela etapa savremene istorije suprotstavlja se pro{lim epohama kao monolitan fenomen. Termin moderno suprotstavlja se drevnom, srednjovekovnom ili tradicionalnom. Istovremeno, u nau~nim radovima termin moderno koristi se selektivno, kao opis kompleksa ideja i orijentacija formulisanih prosvetiteljstvom – ideja nadmo}i razuma nad verom, oslanjanja na nauku i mnogih drugih. U tom u`em tuma~enju termina, projekat prosvetiteljstva je idealan tip, svojevrsna utopija u odnosu na koju se porede i ocenjuju realni procesi savremene epohe (novog i modernog doba). U analizi istorijskih procesa te epohe podvla~i se borba modernih i tradicionalnih elemenata (me|u poslednjima – religija ili tradicionalni na~in `ivota ovaplo}en u seoskoj zajednici). Ako se pretpostavi da je cilj prosvetiteljstva bio da se izgradi racionalni socijalni poredak, onda bi sovjetski „socijalizam“ trebalo prihvatiti kao jedan od poku{aja ostvarenja tog cilja. Ipak, produktivnija bi bila analiza raznorodnih adaptacija, istorijski izniklih kao odgovor na izazov modernosti koji je do{ao sa razvijenog Zapada. Umesto da se industrijalizovani, urbanizovani i kapitalisti~ki Zapad smatra jedinim ovaplo}enjem modernosti, mogu}e je analizirati i druge adekvatne trajektorije modernosti koje mogu kako prihvatati, tako i odbacivati odre|ene aspekte zapadnog iskustva i programe prosvetiteljstva. U okviru takvog pristupa, postsovjetska Rusija ili revolucionarni Iran mogu se analizirati kao adaptacije dominantnog zapadnog tipa modernosti, kao poku{aji rekonfiguracije zapadnog modela pomo}u sinteze zapadnog iskustva i lokalnih ili tradicionalnih elemenata. Mogu}e je ~ak i pretpostaviti da pomenute zemlje daju primere potpunije realizacije nekih aspekata zapadnog tipa modernosti, nego sam Zapad. Oslonimo se na re~i Malije koji, slede}i Tokvila, tvrdi (mada u negativnom smislu) da „ako se ideja demokratije dovede do logi~kog vrhunca, u njenom zna~enju jednakosti, neizbe`no se dobija koncepcija socijalizma“14. ^ak je i avganistanski pokret „Talibana“ koji je na prvi pogled najnepomirljiviji sa svim {to je savremeno, iskoristio instrumente modernosti u vidu automata AK-47 i savremenih sredstava komunikacije da bi vratio Avganistan u idealnu pro{lost. Talibani su tokom celog perioda svoje vlasti u Avganistanu poku{avali da na|u politi~ku for14 U tom istom duhu pisao je Tokvil: „Da li je mogu}e verovati da }e se, nakon {to je svrgla aristokratiju i kralja, demokratija zaustaviti pred bur`oazijom i bogata{ima?“ (M. Malia, op. cit., p. 33).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
mulu za ostvarenje uzajamnog odnosa s ostatkom „savremenog sveta“. Bolje nego drugima, teoreti~arima postkolonijalnog sveta poznata je dilema nemogu}nosti izbegavanja zapadne modernosti sa njoj svojstvenim fenomenima nacije i nacionalizma i istovremenog imperativa da se na|u putevi selektivnog prilago|avanja sopstvenih tradicija trajektoriji istog tog modernog razvoja.15 Napokon, modernost nije materijalni objekt, ve} je visoko normativan diskurs koji prosu|uje, ocenjuje i raspore|uje dru{tva, sisteme i dr`ave prema stepenima hijerarhije. Drugim re~ima, modernost je savremeni diskurs. Pre nego {to se pre|e na razmatranje sovjetskih varijanti modernosti, treba odrediti kompleks intelektualnih i politi~kih praksi koje su nastale u XVII i XVIII veku i postavile tako mo}an diskurs politike i dru{tva. Vremenom je taj diskurs postao toliko dominantan da se njegove osnovne premise ~esto prihvataju kao datosti i ne podvrgavaju sumnji. Bila je neophodna samorefleksija – ono {to nazivamo postmodernizmom – da bi se shvatila relativnost veza izme|u komponenata tog diskursa, komponenata koje su tesno me|usobno povezane institucijama i praksom. Mogu se izdvojiti slede}i elementi koji sa~injavaju fenomen modernosti: – pojava ideje socijalnog kao izdvojene i osobite sfere ljudske aktivnosti, koja mo`e biti shva}ena bez pozivanja na bo`ansko, to jest, u terminima materijalnosti i uz pomo} racionalnog izu~avanja i obja{njenja. Konstituisanjem te sfere omogu}en je po~etak razvoja „socijalnih nauka“; – prevlast sekularnih oblika politi~ke vlasti i upravljanja. Moderna politi~ka vlast organizovana je u okviru teritorijalnih nacionalnih dr`ava koje postoje u me|unarodnom sistemu „suverenih“ dr`ava. Prvobitno se prosve}enost di~ila svojim kosmopolitizmom, ali u periodu od nekoliko decenija nacija je zauzela mesto relevantne politi~ke zajednice koja daje legitimitet dr`avi; – kapitalisti~ka tr`i{na ekonomija, utemeljena na velikoj proizvodnji i potro{nji tr`i{ne robe, uslovljena privatnom svojinom; tako|e i socijalizam, kao principijelni izazov kapitalizmu i privatnoj svojini, u su{tini – alternativna modernost; – zamena tradicionalnog dru{tvenog poretka koji se odlikuje fiksiranom socijalnom hijerarhijom dinami~nom podelom rada prema socijalnom i polnom obele`ju; zamena stale`a klasama i, s dolaskom sociTa dilema je posebno o~igledna u radovima indijskog politikologa ^eterd`ija. Videti: Partha Chatterjee. Nationalist Thought and the Colonial World: A Derivitive Discourse. Minneapolis, 1986; Idem. The Nation and Its Fragments: Colonial and Postcolonial Histories. Princeton, 1993. 15
89
tre}i program
90
ZIMA–PROLE]E 2009.
jalizma, razvoj (1) klasne politike i (2) te`nje ka prevladavanju klasne podele dru{tva; – slabljenje religioznog pogleda na svet i ja~anje sekularizma i materijalizma, shvatanje nauke po kome ona treba da bude slobodna od religijskih ortodoksija; – ideja progresa prema kojoj se prirodni i dru{tveni uslovi ljudske egzistencije mogu pobolj{avati, a sre}a i blagostanje naroda uve}avati uz pomo} dostignu}a razuma i nauke; – individualizam – ideja, u odnosu na koju se individualnost smatra izvorom svih znanja i delatnosti, razum ~oveka nije pot~injen nikakvom vi{em autoritetu, a dru{tvo smatra zbirom misaone i prakti~ne delatnosti ve}eg dela pojedinaca. Drugim re~ima, to je ideja subjektivnog i personifikovanog delatnika; – racionalizam koji pretpostavlja da svaka misle}a individua poseduje sposobnost racionalnog mi{ljenja zasnovanog na ~istim, apriornim idejama, koje ne zavise od iskustva; – empirizam, to jest, ube|enje da nauka mora biti zasnovana na ~injenicama koje su dostupne preko organa percepcije; – tolerancija, to jest, vera u to da su svi ljudi jednaki i da zaslu`uju po{tovanje, slobodu i jednako postupanje; – sloboda, koja se shvata kao odbacivanje tradicionalnih sistema prinude, uslovljenih vla{}u ili religijom. Tokom postojanja datog sistema ideja njima su se suprotstavljali antimodernizam, iracionalizam, tribalizam, ali i oni su, sa svoje strane, tako|e bili deo savremenog sveta i neizbe`no su delili neke op{te karakteristike sa onim {to su negirali. ^ak se i romantizam ili nacionalizam, koji sebe protivstavljaju ve}ini samoprogla{enih ciljeva prosvetiteljstva, mogu shvatiti samo u saodnosu s racionalizmom i kosmopolitizmom. Piter Gej (Peter Gay) je pisao da se zajednica filozofa-prosvetitelja „ujedinila na osnovi obimnog i ambicioznog programa – programa sekularizma, humanizma, kosmopolitizma i slobode“. Taj program nisu blagonaklono gledali kriti~ari poput Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera koji u njemu uvi|aju unutra{nju logiku vladavine i ugnjetavanja. @elja da se gospodari prirodom dovela je do vladavine nad ljudskim bi}ima.16 Osnovne ideje i ideali koji su dominirali u shvatanjima racionalisti~kih intelektualaca tokom dva veka, bili su podvrgnuti kriti~kom razmatranju jer su umesto oslobo|enja stvorili svet ugnjetavanja i nasilja. Lik nau~nika-heroja zamenjen je likom nau~nika-manijaka. Tako|e, 16 Max Horkheimer and Theodor Adorno, The Dialectic of Enlightenment. New York, 1972; David Harvey. The Condition of Postmodernity. Oxford, 1989. p. 13.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
promenio se odnos prema ideji znanja zasnovanog na eksperimentu i verifikaciji. Predstava o tome da }e eksperimentalna provera i testiranje znanja dovesti do njegovog umno`avanja, po~ela se shvatati kao pretenzija na apsolutnu i nepromenljivu istinu, kao otvoren i opasan politi~ki projekt koji podrazumeva univerzalnu primenu razuma i nauke i izradu op{tih zakona za celu Vasionu – za prirodu i dru{tvo. Kako iz stanovi{ta prosve}enosti, tako i iz ugla posmodernizma koji kritikuje modernu te`nju ka kontroli, o~igledno je da socijalizam, a naro~ito sovjetski dr`avni socijalizam, predstavlja moderni projekat ~ije se ostvarivanje sprovodilo krajnje uporno. Neki istori~ari (na primer, Pajps i Malija), pronalaze agens modernizacije u liku intelektualca; drugi, poput Skota, vide ga u liku dr`ave – „moderne dr`ave fokusirane na zakonodavstvo, identifikaciju, strukturizaciju, segregaciju, klasifikaciju, kontrolisanje i univerzalizaciju, dr`ave koja odra`ava velelepnost sveop{tih i apsolutnih standarda istine“17. Na taj na~in se pred istori~are Sovjetskog Saveza postavljaju slede}a pitanja: u kom stepenu savremeno znanje o modernosti uti~e na razumevanje takvog dru{tva i dr`ave kakav je bio Sovjetski Savez? U kom stepenu se modernost javlja kao uzro~no-stvarala~ko ili deterministi~ko na~elo? Kakve mogu}nosti su s obzirom na raznolikost modernosti sadr`ane u sovjetskom eksperimentu? Ako posmatramo sovjetski eksperiment kao su{tinski povezan s modernizacijskom logikom, {ta je u tom slu~aju predstavljao sam socijalizam kao alternativa? Drugim re~ima, da li je socijalizam bio alternativna modernost ili je bio alternativa modernosti?
Modernizacija Postoji ~udna sli~nost izme|u pristalica teorije modernizacije i onih koji, usvojiv{i paradigmu modernosti, odbacuju danas ve} su{tinski dikreditovanu teoriju modernizacije u onom njenom obliku u kome je formulisana u zapadnim dru{tvenim naukama na kraju Hladnog rata. Sledbenici oba usmerenja ustaju protiv egzotizacije Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza i ne prihvataju tezu o posebnom, unikatnom putu ruske istorije. Bez obzira na to, teoreti~ari modernizacije su pretpostavljali da Sovjetski Savez treba razmatrati istovremeno i kao deo op{teg procesa modernizacije i kao devijaciju od op{teg modela modernosti definisane iskustvom Zapada. U okvirima teorije modernizacije postojala je tendencija povezivanja procesa razvoja socijalisti~kih dr`ava s op{tim i nu`nim procesima koji su se odvijali u zemljama prvog i tre}eg sveta. 17 Zygmunt Bauman, Intimations of Postmodernity. London and New York, 1992, p. XIV.
91
tre}i program
92
ZIMA–PROLE]E 2009.
Poput savremenih sledbenika koncepcije modernosti, teoreti~ari modernizacije poku{ali su da sru{e predstavu o ekskluzivnosti sovjetskog istorijskog iskustva. Evo kako je o procesu razvoja u Sovjetskom Savezu pisao jedan od prvih predstavnika {kole modernizacije, Denijel Lerner (Daniel Lerner): „Postoji jedinstven proces modernizacije koji se odvija u svim dru{tvima u razvoju, bez obzira na boju, veru ili podneblje, kao i bez obzira na njihovu istoriju, geografiju i kulturu. To je proces ekonomskog razvoja, a... razvoj ne mo`e biti postojan bez modernizacije“18. Po svom poreklu, teorija modernizacije poti~e od Vebera i bila je formulisana kao alternativa marksizmu koji je, sa svoje strane, tako|e svojevrsna teorija modernizacije koja predvi|a revolucionarno prevladavanje kapitalizma i zapadnog parlamentarizma. I marksizam i teorija modernizacije bili su „modernisti~ki“ jer su se zasnivali na progresivisti~ki shva}enoj teleologiji razvoja i materijalisti~ki verovali u njegovu nu`nost. Kriti~ari primene tih teorija na sovjetsku istoriju ukazivali su da se pomo}u njih opravdavaju najgori problemi sovjetskog socijalizma kao nu`ni za razvitak. Konzervativna kritika marksizma i {kole modernizacije u sovjetskim istra`ivanjima usredsre|ivala se na pitanje ekskluzivnosti sovjetskog iskustva, smatraju}i da odbacivanje te ekskluzivnosti vodi ka potkopavanju apsolutnih razlika izme|u Zapada i sovjetskog bloka i unosi „moralnu uravnilovku“. Zaista, teoreti~ri modernizacije insistirali su na tome da „neprestane promene (izazvane modernizacijom) u svim sferama dru{tvenog `ivota neizbe`no vode do procesa dezorganizacije i naru{avanja dru{tvenog poretka“.19 Socijalni neredi, nasilje, ~ak i genocid, mogu biti obja{njeni kao deo procesa modernizacije. Za neke je i Staljin istorijska nu`nost!
Martin Malija i sovjetska tragedija Bila je potrebna jedna postsovjetska decenija da se u javnom mnjenju u~vrsti aksiom prema kome je sama istorija, na kraju, dokazala tu`nu neosnovanost i propast sovjetskog eksperimenta. Uskoro }e i drugi sli~ni re`imi ~ija se mo} prostire nad milionskim stanovni{tvom Kine, Severne Koreje, Vijetnama i Kube, shvatiti da nemaju budu}nosti. U svetlu tog aksioma ne ~udi {to su se istra`iva~i komunisti~kih „starih re`ima“ (ançien regimes), prate}i na poslednji put tu`nu povorku odumrlih dr`ava koje su prolazile kroz etni~ke konflikte i ratove, sve aktivnije zanimali za sumiranje bilansa nedavne pro{losti. Martin Malija je bio jedan od prvih koji je sproveo takvu autopsiju i predlo`io meta-teoriju 18 Cit. prema: Charles Till,. Big Structures, Large Process, Huge Comparisons, New York, 1984, p. 46. 19Cit. prema: Ch. Tilly, op. cit., p. 54.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
sovjetske pro{losti zasnovanu na odbacivanju modernizacije u korist modernosti. Najpre skicirana u ~lanku za ~asopis Dedalus („Put za Staljinov mauzolej“) ta teorija je kasnije razvijena na vi{e od petsto stranica u knjizi Sovjetska tragedija. U njoj se izdvajaju tri glavne teme koje oslikavaju stvaranje sinteti~ke slike sovjetske istorije. Malija, kako to sugeri{e sam naslov knjige, sovjetsku istoriju smatra tragedijom „koja je proiza{la iz te`nje ka apsolutnoj pravdi, jednakosti i miru – {to i jeste ’socijalizam’, te stremljenja krajnjim dobrom prometejske tehnolo{ke mo}i kojom se defini{e ’modernost’“.20 Drugo, Malija dosledno i beskompromisno kritikuje zapadnu sovjetologiju, koja je, prema njegovom mi{ljenju, doprinosila fundamentalnom nerazumevanju sovjetskog sistema. Ta pseudonauka, izgra|ena na osnovi jezika i metodologije objektivnih dru{tevenih nauka, tvrdila je da je Sovjetski Savez varijanta modernosti, te da je realizacija socijalizma bila jo{ mogu}a u okvirima sovjetskog sistema. Sovjetolozi su dosledno negovali koncepciju dru{tva koja je uklju~ivala iskustvo razli~itih kultura i politi~kih sistema, a umanjivali su va`nost ideologije i politike u korist dru{tveno-ekonomske osnove. Tre}e, Malija vra}a ideologiju u centar uzro~no-posledi~nih veza. On socijalizam (kako ga on razume) shvata ozbiljno i tvrdi da je u toku celog sovjetskog perioda komunisti~ko rukovodstvo dosledno te`ilo ostvarenju potpunog, integralnog socijalizama, to jest, potpunog nekapitalizama – ukidanje tr`i{ta, privatne svojine i profita. Po{to je taj plan principijelno neostvariv, izgra|en je ~udovi{an represivni re`im. Jedna od najupe~atljivijih Malijinih krilatica glasi: „...ne postoji takva stvar kao {to je socijalizam, ali Sovjetski Savez ga je stvorio“.21 Ukoliko je eti~ka ideja socijalizma nedosti`na i neostvariva, jedini na~in njene „realizacije“ je teror kojim su se poslu`ili i Lenjin i Staljin. U kona~nom zbiru, zaklju~uje Malija, kolaps Sovjetskog Saveza bio je neizbe`an, a njegov politi~ki re`im – nelegitiman i od po~etka osu|en na propast. Kraj Sovjetskog Saveza je bio upisan u njegov „genetski kod“. Ambicije Malije ne svode se samo na diskreditaciju sovjetologije i dokazivanje ~injenice da je Sovjetski Savez bio civilizacijska aberacija. Malija te`i da poka`e kako sovjetska tragedija predstavlja univerzalnu pouku: socijalizam, u krajnjoj liniji, ne-tr`i{ni socijalizam – nigde nije mogu}e ostvariti. Bez obzira na to {to upravo ta teza nadahnjuje celu knjigu i, prema mom mi{ljenju, ometa autora u razvijanju ubedljivijih argumenata, stvarna dostignu}a Malije u toj knjizi zaslu`uju pa`nju. Najpre, on ozbiljno pristupa analizi sovjetolo{ke profesije, ~ak i kada je kritikuje. Po tome se razlikuje od drugih konzervativnih kriti~ara sovjetologije koji u osnovi ignori{u argumente svojih oponenata. Drugo, 20 21
M. Malia, op. cit., p. 4. Ibid., p. 496.
93
tre}i program
94
ZIMA–PROLE]E 2009.
Malija vra}a ideologiju i politiku u istra`iva~ko polje sovjetologije, u kome su se vremenom opa`ale te`nje ka redukciji istorijskih procesa na socijalno i ekonomsko – na ono {to se naziva materijalni faktor. Tre}e, Malija predla`e iznijansiran pristup totalitarizmu koji je, u godinama Hladnog rata, bio osnovna paradigma interpretacije staljinizma i SSSR. Malija odbacuje totalitarni model u korist u`eg shvatanja totalitarizma. ^etvrto, Malija odbacuje zaklju~ke „{kole kontinuiteta“ me|u ~ije brojne zastupnike mo`emo ubrojiti Edvarda Kenana (E. Keenana), Ri~arda Pajpsa (R. Pipes) i Roberta Takera (R. Tucker). Ta {kola je pravila paralele izme|u staljinizma i politi~kih sistema Moskovije i pozno-imperijalne Rusije, pronalaze}i svuda postojani autoritarni model politi~ke kulture ~ijeg nasledstva se Sovjetski Savez nije mogao odre}i. Malija prime}uje da sli~an karakter istorijskih fenomena jo{ nije dokaz kontinuiteta, a jo{ manje svedo~i o postojanju uzro~no-posledi~nih veza me|u istorijskim pojavama. Peto, Malija sovjetski projekt situira u {iri kontekst istorije modernosti koja hronolo{ki obuhvata period od prosvetiteljstva do na{ih dana. On tvrdi da je logika novog doba sugerisala ljudima ideju istorije kao procesa dostizanja sekularnog cilja (telosa) koji se manifestuje progresom, ideje racionalnog i nau~nog ovladavanja prirodom, te izgradnje racionalnog i egalitarnog dru{tva. Socijalizam, kao logi~ki nastavak ideje demokratije, bio je vi{i oblik te modernisti~ke iluzije. Bez obzira na ubedljivost kritike upu}ene sovjetologiji, Malijinu koncepciju karakteri{u odre|ena ograni~enja. On sa `aljenjem prime}uje da objektivni, od vrednosnih sudova nezavisan pristup istoriji Sovjetskog Saveza nije mogu}: „Na kraju krajeva, svaki nau~nik je du`an da odredi svoju poziciju – protiv Utvare ili za nju“.22 Glavni objekt Malijine kritike je socijalna istorija – „ideolo{ki poku{aj da se sovjetski fenomen objasni kao rezultat delovanja naroda, to jest, da se poka`e njegova legitimnost s ta~ke gledi{ta demokratskih principa“.23 Ako se prihvati ta logika, onda se Malijina interpretacija pokazuje kao posledica odre|enih vrednosnih orijentacija, mada Malija ne ide do kraja i ne postulira da je sve ideologija. „Ideologija“ samog Malije zasnovana je na ~injenici da je „tr`i{te deo prirodnog socijalnog poretka“.24 Tu ideologiju, koja tr`i{te pretvara u prirodni fenomen, a ne smatra ga proizvodom ljudskog delovanja, Malija ne podvrgava sumnji. On smatra da njegov rad iz osnove menja smer istoriografije Sovjetskog Saveza i ispravlja zablude dotada{nje sovjetologije. U stvari, Malija samo obnavlja, u neposrednijoj formulaciji, staru ortodoksiju sa njenim politi~ko-ideolo{kim pristupom. 22 23 24
Ibid., p. 19. Ibid., p. 10. Ibid., p. 518.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Ranije sam istakao da je zapadna istoriografija Sovjetskog Saveza (ako je upro{}eno predstavimo), bila podeljena na dve velike paradigme – ideokratsku, koja je imala veliki uticaj na formulisanje problematike modernosti, i socijalno-istorijsku {kolu, koja je u sredi{te postavila izu~avanje modernizacije. U okvirima tih paradigmi formirale su se radikalno suprotstavljene interpretacije su{tine i funkcije ideologije. 1. Malija tvrdi da je ideologija relativno stabilna, postojana i sposobna da determini{e procese u drugim sferama; da su sovjetske socijalne, politi~ke i kulturne prakse bile izvedene iz ideolo{kog projekta (koji Malija ocenjuje kao poku{aj izgradnje „integralnog socijalizma“, potpunog ne-kapitalizma); da je staljinizam, u su{tini, predstavljao ne samo produ`etak ve} i vi{e od toga – prakti~no ostvarenje lenjinizma i, ~ak, marksizma. Ironija se sastoji u tome {to se to duboko konzervativno gledi{te zapadnih istra`iva~a skoro u potpunosti podudara s ocenama samih staljinista, prema kojima je staljinizam bio socijalizam, a marksizam-lenjinizam-staljinizam su ~inili jednu celinu – bezuslovnu sintezu, dok je socijalizam ostvaren 1936. godine. Razlika me|u tim gledi{tima izra`ava se u ocenama: ono {to je pozitivno za staljiniste, neprihvatljivo je za Maliju. 2. [kola modernizacije tvrdi da je sama ideologija deo socijalnog procesa; ona se menja, prilago|ava, nju ili upotrebljavaju ili odbacuju. Bez obzira na to {ta je socijalizam bio u svojim ranim oblicima (socijalizam Marksa i Lenjina), on je postao potpuno druga~iji, preobraziv{i se u oficijelni (postlenjinisti~ki) lenjinizam i staljinizam. U tom tuma~enju socijalizam predstavlja ideal ili sveukupnost idealisti~kih pogleda i poku{aja njihovog ovaplo}enja u `ivotu, a staljinizam se pokazuje kao `estok oblik represivnog, nedemokratskog „dr`avnog socijalizma“. Na neki na~in Rusija je skrenula s pravog puta, {to se obja{njava socijalnom zaostalo{}u i me|unarodnom izolacijom. To tuma~enje koje su razradili socijalni istori~ari u najpotpunijem obliku predstavljeno je u radovima Mo{e Levina (Moshe Lewin). ŠMoram priznati, da sebe smatram „marksistom-levinistom“!¹ Malija socijalno-ekonomski determinizam zamenjuje ideolo{kim redukcionizmom {to, u krajnjoj liniji, ~ini njegov rad neistori~nim. Obja{njenje, koje Malija predla`e mo`e biti dobijeno i bez pomo}i istorije, dok u interpretaciji Levina istorijska dinamika igra su{tinsko va`nu ulogu. Sovjetsku istoriju Malija sagledava kao logi~ki razvoj iz zadate premise, pri ~emu se dati razvoj od po~etka do kraja karakteri{e kao neminovan. Ukoliko su se tokom tog razvoja i opa`ale neke aberacije one su bile samo privremena odstupanja od istinskog socijalizma, kako ga shvata Malija. Drugim re~ima, NEP (1921–1928), Hru{~ovljeve refor-
95
tre}i program
96
ZIMA–PROLE]E 2009.
me i, kona~no, revolucionarne promene Gorba~ova su aberacije, dok su „ratni komunizam“ (1918–1921) i staljinizam (1928–1935) primeri istinskog socijalizma. Smatram da ni ratni komunizam, ni NEP, ni staljinizam nisu predstavljali „istinsko“ ovaplo}enje bolj{evi~kog programa, ve} da je svaka od tih etapa politike sovjetskog rukovodstva predstavljala okolnostima uzrokovan poku{aj prilago|avanja situaciji – vi{e ili manje adekvatan, odre|en ograni~eno{}u dostupnih sredstava i ~esto improvizovan. Ti poku{aji su nastajali na pozadini neprekidnih diskusija o su{tini socijalizma ~ije idejno polje je ostajalo {iroko, protivre~no i podlo`no osporavanjima. Ideologija je predstavljala op{tu okosnicu, prizmu kroz koju se haos stvarnosti usvajao i ispunjavao smislom. Me|utim, ideologija nije mogla biti neposredno primenjena u stvarnosti. Malo ko je mogao da predvidi {ta }e se dogoditi sa sovjetskim projektom u budu}nosti, a mnogo je (tu bi se Malija, mo`da, saglasio sa mnom) u toj budu}nosti zavisilo od prihva}enih situacionih re{enja. Evolucija Nikolaja Buharina je u tom smislu indikativna: pristalica vojnog komunizma, koji je, potom, promenio svoju poziciju i postao glavni ideolog NEP-a, a zatim i principijelni protivnik „skoka“ koji je doveo do staljinizma. ^ak su i bolj{evici u~ili na svojim gre{kama. Ljudi su se menjali, menjale su se ideje i ideologije i, u krajnjoj liniji, menjao se i idejni sadr`aj socijalizma. Izlo`eni stavovi ne odri~u zna~aj ideologije, naprotiv, pozivaju na ozbiljniju analizu tog fenomena dru{tvenog `ivota, naro~ito u sovjetskom kontekstu u kome je ideologija, to jest, operativna idejna celina (sistem simboli~kih i drugih poredaka) „radila“ ~ak i u uslovima u kojima ljudi ne veruju u oficijelnu ideologiju ili ne `ele da pripadaju sistemu. U sovjetskom dru{tvu ljudi su mogli da se izraze samo jezikom vladaju}eg diskursa, u protivnom, bili su osu|eni na izop{tenje iz zajednice ili na smrt. Slede}i Malijina uputstva i prihvataju}i ideologiju ozbiljno, trebalo bi je i razumeti na pravi na~in. Na primer, kakav je odnos imala kolektivizacija seoskih doma}instava prema marksizmu ili lenjinizmu? Nasilnu rekviziciju `ita od seljaka mogli su da primenjuju i primenjivali su bolj{evici tokom gra|anskog rata. Ali, nasilna kolektivizacija ili rat protiv selja{tva protivre~ili su Engelsovim pogledima na po`eljnu politiku prema poljoprivrednim proizvo|a~ima. Oni su tako|e protivre~ili Lenjinovoj novoj ekonomskoj politici, na {ta je njegova udovica Nade`da Krupskaja zbunjeno podse}ala lidere partije krajem dvadesetih godina. Za marksizam su fundamentalni bili principi prema kojima je socijalizam mogao biti izgra|en samo (1) uz postojanje visoko razvijenog industrijskog kapitalisti~kog dru{tva, ili (2) uz podr{ku socijalizmu u zaostaloj zemlji od strane revolucionarnog re`ima spolja. Ni jedan od tih uslova nije ispunjen u Sovjetskoj Rusiji, na {ta su Lenjin, a zatim i leva opozicija stalno ukazivali partiji. Veliki deo bolj{evi~ke politike sastojao se u
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
kompromisima s opiru}om realno{}u. Elementi takvog „opiranja realnosti“ bili su selja~ko neprihvatanje programa usmerenih ka obezbe|ivanju industrijalizacije, zatim odsustvo inostrane pomo}i, kao i sve ve}a slo`enost izbora strategije ekonomskog razvoja zemlje. Neki istori~ari su dokazivali da su bolj{evici bili oportunisti koji su stremili ka vlasti, koji su govorili jedno, a radili drugo. Ipak, Malija ne deli to ube|enje. On smatra da su bolj{evici bili fanati~no predani jedinstvenom cilju – ostvarenju integralnog socijalizma. U svojoj duboko deterministi~koj interpretaciji Malija, on bolj{evike, kao subjekte sopstvene politike, li{ava samostalne uloge. Prema njegovoj logici, Staljin je mogao da bude lo{ ~ovek, ali nije zli genije Staljin izrodio taj sistem, nego je zlo sistema izrodilo Staljina. Sli~no prosu|ivanje je upe~atljiva ilustracija Malijevog sle|enja logike s velikim slovom „L“. Logika sovjetske istorije prikazuje se kao svojevrsni refleks, nesvesna sila koja usmerava istorijski proces prema njegovom tragi~nom kraju – u najvi{em stepenu fatalisti~ka interpretacija koja doga|aje izvodi iz tekstova kojima su se rukovodili politi~ki akteri i, na taj na~in, kao suvi{ne odbacuje njene stvarno pro`ivljene istorije.
Stiven Kotkin i sovjetska civilizacija Stiven Kotkin sovjetolo{ku nauku podvrgava kritici koja je po duhu bliska Malijinoj. ^ini se da Kotkin svoj tekst pi{e kao manifest novog pokolenja istori~ara „koji stupaju u zrelo doba u svetu slobodnom od problema komunizma“.25 Kotkin odbacuje pre|a{nji pogled na „Rusku revoluciju kao na ovaplo}enje propale socijaldemokratije ili, obratno, kao na opravdavanje zapadnog dru{tva uz pomo} negativnog primera“. Umesto toga, poredi „Rusku revoluciju s ogledalom u kome se razni elementi modernosti koji se mogu prona}i i izvan granica SSSR naizmeni~no odra`avaju u nerazvijenim, preuveli~anim i poznatim oblicima“.26 Kotkinova razmi{ljanja omogu}avaju da se na socijalizam gleda kao na jedno od ovaplo}enja modernosti – koje se razlikuje i istovremeno je saglasno sa sli~nim ovaplo}enjima na Zapadu. Kotkin predla`e dvojnu strategiju istra`ivanja: s jedne strane, analizu „{ta je socijalizam... zna~io za re`im i stanovni{tvo u raznim vremenskim periodima, sve do 1991. godine“; a s druge strane – pore|enje sovjetskih praksi sa iskustvom drugih savremenih zemalja.27 „Osnovni problem koji je sta25 Stephen Kotkin, „1991 and the Russian Revolution: Sources, Conceptual Categories, Analytical Frameworks“, Journal of Modern History, 1998, Vol. LXX, No. 2, p. 386. 26 Ibid., p. 387. 27 Ibid., p. 400.
97
tre}i program
98
ZIMA–PROLE]E 2009.
jao pred interpretatorima revolucionarne Rusije sastoji se u razumevanju kako su se prosvetiteljski etos nau~nog socijalnog in`enjeringa i njemu svojstvene moderne prakse vladanja pome{ali sa teokratskom dr`avno-partijskom strukturom i kvazireligioznim sistemom dogmi“.28 Kotkinovi zaklju~ci nagla{avaju njegov glavni argument. Ne smemo zaboraviti da su prosvetiteljska nauka o dru{tvu, kao i revolucionarna politika ponikle u Francuskoj; da se jezik klase formirao u Engleskoj – pioniru industrijalizacije zasnovane na uglju; koncepcija etnofederalizma u Habzbur{koj monarhiji; obo`avanje ma{ina u Nema~koj i futuristi~koj Italiji; gigantske korporacije u Americi; a dr`ave socijalne sigurnosti svuda. Kombinuju}i u sebi sve to i jo{ ne{to vi{e, sovjetski socijalizam predstavlja neotu|iv deo zapadne istorije, ma koliko se unikatna ~inila sovjetska „autokratija“ i njeni „ortodoksni“ rituali, ili njegova borba za prevazila`enje kapitalizma koja je delimi~no ukorenjena u rusku tradiciju, a delimi~no inspirisana marksizmom. Da bih okarakterisao te sli~nosti zapadne i sovjetske istorije koristio sam pojam „modernost“ (a ne modernizacija). Danas (a stoga i retrospektivno) modernost se ~ini sinonimnom s parlamentarnom demokratijom i tr`i{tem. Ali, u vreme Ruske revolucije i u celom me|uratnom periodu, eksperimenti sa stvaranjem neparlamentarnih i bar delimi~no netr`i{nih struktura bili su veoma popularni... Prema mom mi{ljenju, sovjetski socijalizam je ne{to vi{e od jednostavne diktature i nekapitalizma. On je su{tinski va`an primer za razumevanje matrica sistema socijalnog blagostanja, pa stoga i modernosti i subjektivnosti ranog XX veka koje su nastale u promenama posle Prvog svetskog rata.29
Kotkin razmatra ideologiju u istom smeru kao i Malija. On smatra, da je „bez obzira na ~este promene, bolj{evi~ka ’ideologija’ imala strukturu izvedenu iz temeljnog uverenja prema kome {ta god socijalizam mo`e biti, on nikada ne}e postati kapitalizam. Kori{}enje kapitalizma u svojstvu ozna~avanja antisveta poma`e da se objasni za{to je, uprkos gotovo totalnoj improvizaciji, socijalizam izgra|en u vreme Staljina oblikovan u sistem koji se lako mo`e objasniti unutar logi~kog okvira Oktobra“.30 Ali, kakva je to „logika Oktobra“ ostaje nerazja{njeno. Tokom prvih pet godina posle Oktobra bolj{evici su isprobali tri sasvim razli~ite ekonomske strategije: „dr`avni kapitalizam“ (novembar 1917 – jun 1918), „ratni komunizam“ (1918 – mart 1921) i NEP (1921–1928). U okviru tog istog perioda, bolj{evici su forsirano pre{li sa radikalne demokratije Sovjeta na jednopartijsku diktaturu. Ukoliko je sam Oktobar i predstavljao celovit fenomen, onda ga je mogu}e opisati kao otvorenu mogu}nost za realizaciju razli~itih, ~esto protivre~nih tuma~enja socija28 29 30
Ibid., p. 403. Ibid., p. 425. Ibid., p. 400.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
lizma. Nije slu~ajno {to se unutra{nja i me|upartijska polemika dvadesetihih godina u najve}em delu vodila oko razumevanja socijalizma i puteva njegovog dostizanja. Kotkin je u~enik Malije i on deli osnovnu tezu svog u~itelja po kojoj je sovjetska dr`ava bila radikalno ovaplo}enje modernisti~kih fantazija. Ipak, Kotkinova detaljna i u istorijski kontekst uronjena rekonstrukcija fenomena sovjetskog socijalizma izgleda kao odstupanje od tradicije koju je trasirao njegov mentor. U svom obimnom istra`ivanju Magnitogorska (Magnetne planine) Kotkin tvrdi da sovjetski projekat nije predstavljao jednostavno nekapitalizam; to je bila nova civilizacija, u najmanju ruku – na nivou samorazumevanja (i prema oceni samog Kotkina). Postojanje sovjetske civilizacije pretpostavljalo je stvaranje novih socijalnih struktura i odnosa svojine, principa socijalne dr`ave, samodovoljne nove kulture, novog tipa dr`avne politike i sopstvenog jezika. Sovjetska civilizacija negovala je uverenje da ~ove~anstvo u bliskoj budu}nosti o~ekuje novi i bolji svet. Kotkinova pozicija se razlikuje kako od pozicije [ile Ficpatrik (Sheila Fitzpatrick) koja je dokazivala da je staljinizam bio konzervativni trijumf nove postrevolucionarne elite, tako i od gledi{ta Mo{e Levina koji je taj trijumf smatrao odstupanjem od izvornih ideja revolucije (~iji ~uvar je bio Lenjin). Levin je insistirao na tezi da je staljinizam primitivna forma modernizacije koja se ne mora bukvalno poistove}ivati sa socijalizmom i moderno{}u. Za Kotkina je sistem koji je stvorio Staljin i bio socijalizam – jedino realno postoje}i u svetu, potpuno nekapitalisti~ko dru{tvo. Ficpatrikova i Levin, vode}i zapadni istori~ari staljinizma, smatraju „da je staljinizam bio zavr{etak revolucije i svojevrsni povratak nerevolucionarnim tradicijama pod dejstvom dubokog stresa“.31 Prema Levinu socijalizam je bio alternativna forma modernosti u odnosu na kapitalizam, humanisti~ki projekat budu}nosti. Staljinizam se pokazao „preprekom“, privremenom „opstrukcijom“ na putu Rusije ka modernosti.32 Umesto da sledi teoriju kontinuiteta koja korene staljinizma izvodi iz tradicije ruskog samodr`avlja, kmetstva i autoritarne politi~ke kulture, Kotkin ukazuje na vezu izme|u staljinizma i Zapada XVII i XVIII veka. „Nemogu}e je razumeti staljinizam – ~itamo u njegovoj knjizi – bez upu}ivanja na evropsko prosvetiteljstvo XVIII veka, period strasnih diskusija ~ije je ishodi{te bio nau~ni prevrat XVII veka“.33 Kotkin tvrdi da su se bolj{evici „naoru`ali“ idejom progresa kao sredstva za dostizanje racionalnog dru{tvenog poretka. Bez obzira na svoje marksisti~ko Stephen Kotkin, Magnetic Mountain: Stalinism as a Civilization. Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1995, p. 5 32 Ibid., p. 379, fn. 21. 33 Ibid., p. 6. 31
99
tre}i program
100
ZIMA–PROLE]E 2009.
poreklo bolj{evici su iskoristili nau~ni re~nik za izgradnju urbanizovanog dru{tva i socijalne dr`ave, koji su umnogome postavili standarde zapadnog razvoja u me|uratnom periodu.34 „Smestiti SSSR u automobil, a mu`ika na traktor“ – to je Staljinova modernisti~ka vizija.35 On je hteo da preokrene sistem vrednovanja po kome se SSSR smatrao zaostalim, a Zapad – naprednim. Kotkin smatra da je sovjetsko iskustvo iskustvo izgradnje socijalizma ~ije je zna~enje bilo jasno sovjetskom rukovodstvu: „Socijalizam je ozna~avao partijski monopol na politi~ku vlast spojen sa burnim rastom te{ke industrije ostvarenim nekapitalisti~kim sredstvima“.36 „Haos“ tr`i{ta trebalo je zameniti ure|eno{}u planiranja. „Socijalizam nije ozna~avao ni{ta drugo, do potpuno prevladavanje kapitalizma“.37 Umesto da isti~e o~iglednu razliku izme|u sovjetskog projekta i kapitalisti~kog sveta, Kotkin obra}a pa`nju na ~injenicu da je marksizam, poput drugih prosvetiteljskih projekata, bio progresivan i samoprogla{en nau~ni sistem. Progres se „pojavljivao kao univerzalni cilj civilizacije“ i nauke, „on je bio osnovni jezik modernosti“.38 Ironija sovjetske istorije sastojala se u slede}em: da bi se razlikovao od Zapada, da bi prevazi{ao kapitalizam, Sovjetski Savez (kako je smatralo njegovo rukovodstvo) morao je da postane „zapadniji“, to jest, morao je da pro|e kroz industrijalizaciju i urbanizaciju, morao je da mobili{e i obrazuje stanovni{tvo. Drugim re~ima, modernost se predstavljala kao nu`an uslov, a modernizacija kao prirodni put ka emancipaciji. Ironija je bila sadr`ana i u tome {to je bolj{evi~ko rukovodstvo, pridr`avaju}i se sopstvenog vi|enja socijalizma, „u svakoj verziji, insistiralo na antikapitalisti~kim elementima tih verzija, ~ime je su{tinski ograni~avalo mogu}e strategije razvoja zemlje“.39 Svakako je ispravna teza Malije i Kotkina o tome da je bolj{evi~ko shvatanje socijalizma podrazumevalo negiranje kapitalizma. Ali, svako ko je upoznat s marksizmom, zna da kapitalizam i tr`i{te nisu identi~ni pojmovi. Realni oblik socijalizma i ~ak nekapitalizma, a da ne govorimo o trajektoriji dugog puta ka njegovom dostizanju, nije predstavljao datost ve} ga je tek trebalo definisati. Negiranje kapitalizma uop{te nije zna~ilo negiranje svih oblika tr`i{nih odnosa u uslovima slabo razvijene selja~ke privrede. Bilo bi pogre{no poistove}ivati nekapitalisti~ku 34 35 36 37 38 39
Ibid., p. 20. Cit. prema: Ibid. p., 29. Ibid., p. 29. Ibid., p. 30. Ibid. Ibid., p. 32.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
su{tinu budu}eg socijalizma s nekapitalisti~kim ili, u najmanju ruku, netr`i{nim putevima njegovog dostizanja. Nerado, ali veoma ubedljivo, Lenjin je dokazivao kako je neophodno da Rusija pro|e kroz period dr`avnog socijalizma, kroz tr`i{te i njegove delatnike. Nesumnjivo, tr`i{ni odnosi i nepmani nailazili su na podozrenje vlasti. Partijske diskusije dvadesetih godina vodile su se oko pitanja – treba li (i ako treba-kada) odlu~no i definitivno pre}i na nasilnu izgradnju „socijalizma“, na put koji je, na kraju krajeva, izabrao Staljin. U svojoj analizi Kotkin je pome{ao metode, sredstva i ciljeve sovjetskog rukovodstva, ne obra}aju}i pa`nju na pitanje kako sredstva uti~u na rezultat. Buharin je razdvajao sredstva i ciljeve i pozivao se, sli~no Lenjinu i Trockom, na nizak stepen razvoja sovjetske ekonomije i na neophodnost o~uvanja saveza sa selja{tvom, kao na faktore koji zahtevaju postepeno kretanje ka socijalizmu. Su{tina pitanja je, u datom slu~aju, u detaljima, a ne u principijelnosti izbora izme|u kapitalizma i socijalizma, kao {to smatraju Malija i Kotkin. U detaljnoj bele{ci, na jednom mestu u svojoj knjizi, Kotkin analizira svoje neslaganje s Levinom, prime}uju}i da se „su{tina sovjetske diskusije dvadesetih godina o industrijalizaciji sastoji u odre|ivanju optimalnog puta ka socijalizmu, to jest, nekapitalizmu“.40 No, Levin u svojim radovima raspravlja o prelazu iz jednog stanja u drugo, ostavljaju}i pri tom otvorenim pitanje, kakav bi oblik dobio socijalizam, ukoliko bi prelaz bio ostvaren drugim sredstvima. U kona~nom zbiru, Kotkin, kao i Malija, izvodi sovjetsku praksu iz ideolo{ke privr`enosti odre|enoj ideji socijalizma, dok Levin analizira proces razvoja socijalizma kroz diskusije, dostignu}a i neuspehe prvih deset godina sovjetske vlasti. Razlika izme|u Malije i Kotkina, s jedne strane, i Levina, s druge strane, sastoji se u njihovoj spremnosti da razumeju razli~ita tuma~enja i strategije socijalizma. Upravo ta vododelnica je uvek postojala u sovjetologiji – podela na one koji su uvi|ali neposrednu vezu izme|u Lenjina i Staljina, samim tim isklju~uju}i mogu}nost alternativnog socijalizma, i na one koji su poku{avali da odvoje lenjinsku od staljinske politike, ostavljaju}i otvorenom mogu}nost ostvarenja druga~ijeg oblika socijalizma. Prema prvom stanovi{tu, svaka evolucija prema socijaldemokratskom prilago|avanju tr`i{nom kapitalizmu poput one koja je nastala u zapadnim marksisti~kim partijama i delimi~no u gorba~ovljevskim reformama, ~inila se nemogu}om. Kao rezultat zaokreta zemlje ka netr`i{nom socijalizmu i uz tada{nji stepen razvoja SSSR, izolaciji od ostalog sveta i {irenju rata protiv ve}ine stanovni{tva, Staljin je izgradio sistem koji je mnogim njegovim biv{im saborcima izgledao kao parodija socijalizma. Postav{i neprikosnoveni lider partije, Staljin je suzio okvire partijske polemike o socijalizmu koja je do tridesetih godina aktivno vo|ena. 40
Ibid., p. 395, Rn. 14.
101
tre}i program
102
ZIMA–PROLE]E 2009.
On je odre|enje socijalizma ograni~io sopstvenim politi~kim izborom. Staljinovi oponenti u Sovjetskom Savezu i u inostranstvu, odbacili su njegov drakonski model, ali, ironijom sudbine, socijalizam je izjedna~en sa staljinizmom. Tome nisu doprineli samo staljinisti, ve} i zapadni liberali i konzervativci. U svojoj knjizi Kotkin prime}uje da je sovjetskom radniku bilo te{ko da uvidi „principijelnu razliku izme|u ideje socijalizma i postoje}eg sovjetskog re`ima“41, ali i on sam vr{i ba{ takvo analiti~ko podmetanje. On objektivizuje socijalizam, dok ga Levin analizira kao trajni diskurs i od istorije datu mogu}nost koja je jo{ otvorena. Kotkina sasvim opravdano interesuje socijalizam u predstavama sovjetskih gra|ana, njegovo zna~enje u izjavama i planovima rukovodstva, kao i u realnosti svakodnevice. Socijalizam je predstavljao „mogu}nost brzog skoka, ne prosto u modernost (modernity), nego u vi{u formu modernosti i, s tim povezano, sticanje visokog me|unarodnog rejtinga; socijalaizam je u sebe ukju~ivao razvijenu koncepciju socijalne dr`ave i ideju socijalne pravde, zasnovane na posebnom karakteru svojinskih odnosa“.42 „Vera u socijalizam, kao i svaka druga vera, uvek je pra}ena protivre~jima, zamr{enostima i sumnjama“.43 „Socijalizam je bio odgovor na realno postoje}e probleme i, reklo bi se, predlagao je efikasna re{enja. Dok se kapitalizam nalazio u stanju krize, socijalizam je o~uvavao svoju neospornu privla~nost“.44 Ali, Kotkin tako|e prime}uje, da se predstava o socijalizmu kao savr{enijoj alternativi kapitalisti~koj modernosti „pokazala kao prete{ko breme. Sovjetski socijalizam se uru{io iznutra, jer je bio anti-svet u odnosu na kapitalizam. Upravo je kapitalizam slu`io kao izvori{te za samodefinisanje socijalizma, kao svojevrstni antipod nasuprot kome su se odmeravala dostignu}a socijalizma. Me|utim, u dugom periodu postojanja dva sistema, pokazalo se da je socijalizam nesposoban da ispuni zadatak koji je sebi postavio – da prevazi|e kapitalizam“.45 Kotkin izvore sovjetskog socijalizma pronalazi kako u prosvetiteljskom projektu socijalne racionalizacije, tako i u osobenostima ruske geopolitike, istorije i kulture. Poput drugih istori~ara Sovjetskog Saveza i on se obra}a sovjetskoj pro{losti u potrazi za informacijama pomo}u kojih bi saznao vi{e o politici i dru{tvu, o opasnostima i mogu}nostima socijalnih transformacija izazvanih intervencijom ljudskog faktora. On dolazi do zaklju~ka, da je SSSR deo evropske istorije, a ne njoj strano skretanje. „U svojoj su{tini staljinizam je bio prosvetiteljska utopija, po41 42 43 44 45
Ibid., p. 236. Ibid., p. 358. Ibid. Ibid., p. 359. Ibid. p. 360.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ku{aj da se dru{tvu nametne racionalna organizacija pomo}u instrumenata dr`avne vlasti, a istovremeno, on je te`io da prevlada bolesne klasne razlike nastale devetnaestovekovnom industrijalizacijom“.46 Ta „urbano orijentisana socijalna utopija“, imala je dugu predistoriju, ~ije izvore Kotkin nalazi u Gradu sunca Tomaza Kampanele (1568–1639), napisanom po~etkom XVII veka. Na kraju svoje idejama bogate, provokativne knjige, Kotkin umesto marginalizacije ili negiranja sovjetskog eksperimenta Sovjetski Savez sme{ta u kontekst drugih savremenih industrijskih socijalnih dr`ava. To mu omogu}ava da izvede zaklju~ak kako sada postoje}a kriza postsocijalizma ne daje povoda za samohvalu i spokoj ve} se, naprotiv, ta kriza mo`e shvatiti i „kao kriza na{eg sopstvenog dru{tva“.47
Modernosti i utopije Drama staljinizma, sa svim njenim tragi~nim ekscesima, sveop{tim terorom i skoro potpunom izolacijom od ostalog sveta – to je ono {to prvo pada na pamet zapadnom ~oveku kada se pomene sovjetski sistem. Kao da nije ni bilo lenjinskog preludijuma, ni dugog poststaljinisti~kog raspleta. Ipak, period besmislenog terora zavr{io se smr}u Staljina 1953. godine, a osnovni sadr`aj naredne ~etiri decenije sovjetske vlasti sastojao se u nedoslednim poku{ajima Hru{~ova i Gorba~ova da reformi{u sistem i vrate ga, makar i delimi~no, na ono {to je u po~etku nadahnjivalo socijalisti~ki projekat. Svaki od tih smelih reformatora imao je sopstvenu predstavu o lenjinizmu, ali tokom osamnaestogodi{nje vladavine Bre`njeva, najpozitivniji ideali izvornog bolj{evizma izgubili su svoju privla~nost u o~ima partijskog rukovodstva. Kako je razo~arano primetio Gorba~ov, ve}ina komunista bavila se borbom za vlast i privilegije, a ne za demokratiju radnog naroda ili za pove}anje efektivnosti planske ekonomije. Gorba~ovu je 1990. godine po{lo za rukom da uni{ti monopol partije na vlast, pre nego {to se raspao njegov voljeni Savez. U meri u kojoj je Gorba~ov, slabe}i partijski i centralni dr`avni aparat, oprezno demokratizovao sistem, na scenu su stupale konkurentske politi~ke i nacionalisti~ke snage koje su u potpunosti prekinule sa socijalisti~kim projektom. Pokazalo se da je Gorba~ov jedini bolj{evik na brodu koji tone, dok su biv{i saradnici – Boris Jeljcin i drugi rukovodioci saveznih republika – zauzeli kurs ka nezavisnosti i nesocijalisti~kim idealima demokratije i slobodnog tr`i{ta. Danas, a mo`da }e tako uvek biti, istorija Sovjetskog Saveza se pi{e polaze}i od ~injenice revolucije koja se desila 1991. godine. I dok kon46 47
Ibid., p. 364. Ibid., p. 366.
103
tre}i program
104
ZIMA–PROLE]E 2009.
zervativni analiti~ari dokazuju da je raspad Sovjetskog Saveza bio neizbe`an, da je bio upisan u genetski kod revolucije iz 1917. godine, njihove vi{e levo opredeljene kolege negiraju predodre|enost kolapsa sovjetskog sistema. Me|u svim zemljama sveta Rusija je bila najmanje podesno mesto za izgradnju socijalizma, kao, uostalom, i za stvaranje kapitalizma! Zigmunt Bauman (Zygmunt Bauman), svojevrsni marksista-postmodernista, smatra da je „kolaps komunizma poslednji ekser, zabijen u mrtva~ki kov~eg savremenih ambicija koje su definisale horizont evropske (ili na Evropu orijentisane) istorije u poslednja dva veka. Nestankom komunizma polo`en je temelj novom, jo{ nepoznatom nam svetu – svetu bez kolektivne utopije, bez osve{}ene alternative samome sebi“.48 U intervjuu iz 1990. godine, Bauman je razvio svoju misao: „Smatram da oni, koji kao i ja, slave poraz komunizma, nesvesno slave i ne{to vi{e. U stvari, oni slave zavr{etak epohe modernosti, po{to je krah komunizma ozna~io propast odlu~nog poku{aja da se o`ivotvori modernost. Neuspeh je bio isto toliko o~igledan, koliko je odva`an bio sam taj poku{aj“.49 Ove re~i izgovara ~ovek koji je petnaest godina ranije, u svojoj knjizi Socijalizam: utopija na delu (1976) proglasio socijalizam „kontrakulturom“ kapitalizma. Godine 1990. Baumana je vi{e zanimalo pitanje o „kontrakulturi modernosti“. I kapitalizam i socijalizam su bili varijante modernosti XIX veka, „porodi~na sva|a unutar (savremenog sveta) modernosti“.50 Potpuno sam saglasan sa Baumanom: socijalizam je bio, i ostaje, alternativni oblik modernosti, a ne alternativa modernosti. Ruski lideri su posle 1991. godine dali prednost zapadnoj varijanti kapitalisti~ke modernosti i prihvatili su gledi{te prema kome je sovjetski socijalizam (a po definiciji i svi oblici socijalizma), osu|en na propast po{to nije u stanju da izgradi konkurentno-sposobnu modernost. Me|utim, posle sloma samoprogla{enih socijalisti~kih re`ima, socijalizam se vra}a svojoj po~etnoj utopijskoj prirodi. U svom sada{njem nepostojanju, on opstaje kao ideal koji bi mogao da bude realizovan u nekoj budu}nosti. Na taj na~in, socijalizam je istovremeno i alternativna modernost i utopija, ali ne u zna~enju nedosti`nog cilja ili neostvarive ma{te, nego u smislu smera u skladu s kojim bi trebalo da se razvija politika. Istori~ar D`ef Ili (Geoff Iley) predlo`io je dva tipa utopije: prvi predstavlja ne{to poput „plana izgradnje idealnog dru{tva, plana koji sadr`i veoma detaljan opis njegovih mehanizama i ustrojstva“. Primerima takvih utopija mogu se smatrati idealna dru{tva koje su osmislili „socijalisti-utopisti“ (Sen-Simon, Furije, Etjen Kabe i ikarijci), i uop{te, mnogi planovi soci48 49 50
Z. Bauman, op. cit., p. XXV. Ibid., p. 222. Ibid., pp. 221–222.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
jalne reorganizacije. Drugi tip utopije, koji je neophodno analiti~ki razlikovati od prvog, jeste „svojevrsna fantazija ili te`nja ka ne~em boljem, projekcija `eljenog“.51 Ovde se ubrajaju politi~ka nadanja i ciljevi radi ~ije realizacije su ljudi spremni da ulo`e odre|ene napore. U odre|enom smislu, svako politi~ko delovanje usmereno ka promeni postoje}eg poretka stvari sadr`i u sebi element utopije – neko idealno mesto koje bi trebalo dosti}i pri maksimalno povoljnim okolnostima. Levi politi~ki pokreti su po svojoj prirodi utopijski, u tom smislu, {to te`e promeni i preure|enju dru{tva. Samo konzervativci, zadovoljni o~uvanjem stanja status quo, izbegavaju utopije. Evo, kako je konzervativnu politiku opisao tada jo{ „levi“ poljski filozof Le{ek Kolakovski (Leszek Kolakowski): „Budu}i da su konzervativna snaga, desni~arima nije potrebna utopija. Smisao konzervativne ideologije sastoji se u potvr|ivanju postoje}eg poretka stvari. U sredi{tu mi{ljenja konzervativaca je ~injenica, a ne utopija, stremljenje ka povratku u postoje}e stanje. Desni~ari streme idealizovanju postoje}eg stanja, a ne njegovoj izmeni. Njima je potrebna obmana, a ne utopija“.52 Za Kolakovskog, utopija je `elja da se transformi{e postoje}a stvarnost, ona je akt negacije. Ali, levi politi~ki tokovi tako|e se defini{u i prema sadr`ini njihove sopstvene utopije. Jer, i reakcionarni pokreti, na primer fa{izam, tako|e te`e ka promenama, ali promenama ka institucionalizaciji rasne hijerarhije, u~vr{}ivanju pot~injenosti vo|i, uzdizanju nasilja i imperijalne ekspanzije. Levi pogled na svet, iako ne odgovara uvek realnoj politici onih koji sebe ubrajaju u levi~are, pro`et je utopijom usmerenom ka likvidaciji nezaslu`enih socijalnih privilegija, na prevladavanje rasizma i kolonijalnog ugnjetavanja, na maksimalno {irenje slobode govora, sekularizaciju dru{tva i davanje punomo}ja vlasti radni~koj klasi. Po~etkom XIX veka socijalizam, u svojim razli~itim interpretacijama, bio je intelektualni i socijalni pokret u principijelnoj opoziciji kapitalizmu, to jest, onoj formi organizacije ljudskog dru{tva koja je postala vladaju}i sistem proizvodnje u celom svetu. Od trenutka njegovog nastanka, cilj socijalisti~kog pokreta bio je pro{irenje u~e{}a u vlasti obi~nih ljudi, to jest, {irenje granica demokratije ne samo u sferi politike ({to je i bio cilj radikalnih demokrata i levih liberala) nego i u ekonomskoj sferi. Socijalisti su uvek bili ube|eni da se utopija liberalnih Geoff Eley. „What’s Left of Utopia? From the New Jerusalem to the Time of Desire“. Referat pro~itan 2. marta 1993. godine, Institute for the Humanities, University of Michigan, p. 3. 52 Leszek Kol akowski. „The Concept of the Left. Toward a Marxist Humanism“. Reprinted in Carl Oglesby (Ed.). The New Left Reader. New York, 1969, pp. 144–158. 51
105
tre}i program
106
ZIMA–PROLE]E 2009.
demokrata, koja je danas postala toliko uticajna da se prihvata kao samoo~igledna istina, zasnivala na fundamentalnom protivre~ju izme|u predstavni~kog politi~kog re`ima i privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju koja je omogu}avala gomilanje ogromnog bogatstva. Socijalisti su smatrali da }e vlast, svojstvena vlasni{tvu i bogatstvu, neminovno dovesti do izobli~avanja i korupcije demokratskog politi~kog poretka. Zato su socijalisti tra`ili mehanizme koji bi obezbedili dru{tvenu kontrolu nad proizvodnim sredstvima. Ipak, socijalizam je u XX veku po{ao pogre{nim putem. Pokazalo se da je sovjetski „dr`avni socijalizam“ –„izobli~enje principa istinske dru{tvene svojine“, a vladaju}a partijska vrhu{ka i birokratski aparat vladali su zemljom, pretenduju}i na to da vladaju u ime naroda i obezbe|uju njegove interese.53 ^ak i po{to se tridesetih godina Sovjetski Savez odrekao svoje eksperimentalne orijentacije, svoje utopije novih mogu}nosti, te stupio na pragmati~niji put, on se jo{ mnogima (kako u zemlji, tako i u inostranstvu) ~inio alternativnim projektom. Danas takva simpatija prema Sovjetskom Savezu deluje apsurdno i neosnovano, ali za one, koji su se s nadom upu}ivali tim putem, Sovjetski Savez je uvek bio ne{to vi{e od obi~ne druga~ije dr`ave – on je bio ovaplo}enje ma{te. ^ak i kada se ma{ta pretvorila u ko{mar, ostala je nada da }e ekonomski procvat ili reforma uticati na realizaciju ciljeva osniva~a sovjetskog dru{tva. U kona~nom zbiru, progres se pokazao nepostojanim, a reforma je dovela do revolucije. Na`alost, glavna `rtva tog razvoja postao je socijalizam koji je, kao i liberalizam, obe}avao vi{e nego {to je mogao da ispuni. Dok se modernisti i postmodernisti spore oko mogu}e budu}nosti, utopija kao plan i utopija kao iluzija prestaje da postoji. Ona se pre pojavljuje kao cilj ka kome aktivni gra|ani mogu da te`e, kako na nivou svakodnevnog `ivota, tako i posredstvom u~e{}a u politici. Utopija ne ozna~ava toliko granice ljudskog stvarala{tva, koliko slu`i kao izvor nadahnu}a i kao orijentir u politici i li~nom delovanju. Filozof Devid Lav (David Love) je ovako definisao odnos utopije i ljudske delatnosti: „Mi `elimo i poku{avamo da dostignemo savr{eno zdravlje, iako smo istovremeno svesni da je savr{eno zdravlje nedosti`an cilj. Ali, zna~i li to da ne vredi poku{avati?“ Drugim re~ima, to isto je rekao Bauman: utopija je „srodna ideji idealnog eksperimenta kojeg, u krajnjoj liniji, nije mogu}e ostvariti. Ali, bez te ideje, nema ni same mogu}nosti eksperimenta“.54 S ruskog prevela Marica Mil~anovi} Jovanovi}
53 George Lichtheim, What Socialism Is and Is Not // New York Review of Books. 1970. April 9. 54 Ibid., p. 217.
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009 UDK: 316.72(47+470)"199" 94:316.75(47+470)"199"
LORA ENGEL[TAJN
KULTURA, SVUDA OKO NAS KULTURA: TUMA^ENJA MODERNE RUSIJE S OBE STRANE VELIKE PODELE IZ 1991. GODINE* Evropski i ameri~ki istori~ari su sedamdesetih godina pro{log veka napravili obrt i svoje analize usmerili prema kulturi, u trenutku kada je nova, dru{tvenoj nauci okrenuta istorija, po~ela da se povla~i pred metodima poteklim iz antropolo{ke, lingvisti~ke i literarne teorije. Ovaj trend je bio dodatno podstaknut kolapsom Sovjetskog Saveza i diskreditovanjem marksisti~kog tipa istorijskog materijalizma. Do{lo je do inverzije smera u kome se kre}u obja{njenja (ili, kako bi Marks rekao, obja{njenja su ponovo vra}ena tamo gde ih je on zatekao). Sada istori~ari nisu skloni da kulturu posmatraju kao odraz osnovnih dru{tvenih struktura i odnosa mo}i ve} kao izvor politi~kih stilova, ~ak i kao vode}u snagu nacionalnog razvoja. Kao sistem vrednosti, znakova i konvencija, kultura predstavlja hardversku osnovu kako pojedina~nih tako i kolektivnih iskustava, i softversku osnovu i individualne i kolektivne samo-ekspresije. Oblici kulture istovremeno su i stabilni i promenljivi: oni opstaju u vremenu, ali i signaliziraju trenutke prekida. Zbog toga se ~ini da kultura mo`e da poslu`i kao strate{ka polazna ta~ka istorijskih istra`ivanja.1 Na ovom putu, me|utim, ima i opasnosti. Ukoliko odnose koji strukturi{u kulturu tretiramo kao bazi~ne, mo`e nam se desiti da ograni~imo vlastitu sposobnost za uo~avanje i razumevanje istorijskih promena.2 Okretanje kulturi (cultural turn) nosi u sebi i rizik cirkularnosti. * Izvor: Laura Engelstein: „Culture, Culture Everywhere: Interpretations of Modern Russia, across the 1991 Divide“, Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History 2(2): 363–393, Spring 2000. 1 Tokom rada na reviziji ovog teksta, od velike pomo}i bili su mi komentari Irine Paperno. 2 Za op{ta zapa`anja o ovom problemu, videti: Vilijam Sivel (William Sewell, Jr.), „Geertz, Cultural Systems and History: From Synchrony to Transformation“,
107
tre}i program
108
ZIMA–PROLE]E 2009.
Ako „kulturu“ vidimo svuda oko nas, ne mo`emo da znamo gde ona po~inje a gde se zavr{ava, pa ni {ta je razlikuje od onoga {to nije kultura. Da li ovaj pristup mo`da predstavlja bekstvo od te{kih pitanja koja se odnose na institucije i na mo}? Da li je kori{}enje termina poput „predstavljanje“ (representation) i „diskurs“ samo lukavi manevar pomo}u koga se metafora uvodi kao zamena za analizu „realnih sila“? Ili je okretanje kulturi odva`an poku{aj da se odnosi mo}i identifikuju i tamo gde se oni obi~no ignori{u – u oblicima znanja i ekspertize, simbola i predstava koji ure|uju procese gra|anskog `ivota, ~ak i teksturu li~nog iskustva? Da li kulturalisti, razotkrivaju}i karakter konvencionalnih narativa i analiti~kih modela tako {to u njima vide obi~ne retori~ke ve{tine, odbacuju istorijska obja{njenja kao cilj i istovremeno sugeri{u da analiza zna~enja predstavlja rigorozniji metod? U najmanju ruku, ovaj novi pravac podsti~e debatu o zna~enju takvih osnovnih koncepata kakvi su „mo}“ i „obja{njenje“. Ako se u novim radovima ne te`i otkrivanju „uzroka“ Oktobarske revolucije, onda se postavlja pitanje {ta je to {to zaista mislimo i ho}emo da saznamo o njoj? Tako osve`avaju}e okretanje kulturi (cultural turn) u ruskim studijama (kako u Americi, tako i van nje), o~igledno ima dva neobi~no srodna, a naizgled suprotstavljena oblika. S jedne strane, ono je uspelo da udahne novi `ivot staroj argumentaciji o „nacionalnom karakteru“. Ova ideja po~iva na pretpostavci da „nacije“ ili „narodi“ (bez obzira na to kako ih defini{emo) ispoljavaju kulturne stilove koji su intrinsi~ni svim aspektima dru{tvenog i politi~kog `ivota. Rusija, u okviru ove perspektive, ispoljava svoje, koherentne modele. S druge strane, kulturalizam nagla{ava uticaj stilova koji transcendiraju politi~ke podele. U ovom duhu, kulturalizam je obnovio dve zastarele paradigme (marksizam i teoriju modernizacije) po kojima je ruski slu~aj samo jedna, lokalna instanca u ispoljavanju op{tijih trendova. Iako im je fokusiranost na Zapad zajedni~ki imenitelj (nema vi{e Sonderwega za Rusiju), savremene formulacije se ne pozivaju na ekonomske i tehnolo{ke sile kao univerzalne pokreta~e istorijske promene, ve} na modernu i prosvetiteljski projekat. Na Zapadu je okretanje kulturi (cultural turn) bila reakcija na novu socijalnu istoriju koja je zadr`avala Marksov koncept ideologije i klasa kao i pretpostavku da su sistemi mi{ljenja u instrumentalnoj vezi s ekonomskim interesima. Marksizam je, naravno, dominirao sovjetskom istoriografijom sve do perestrojke a i danas nastavlja da pothrain The Fate of „Culture“: Geertz and Beyond, ed. Shery B. Ortner (Berkeley: Univrsity of California Press, 1999), 35–55. Za primer kritike preterano upro{}enih i stati~nih modela u slu~aju Rusije, vidi „Uvod“ u: Catriona Kelly and David Shepherd, eds. Russian Cultural Studies: An Introduction (Oxford: Oxford University Press, 1998).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
njuje interesovanja za socijalna pitanja. U tom sovjetskom kontekstu, domen „kulture“ bio je neka vrsta uto~i{ta. Ovaj pristup negovala je {kola semiotike iz Tartua koju je {ezdesetih godina osnovao Juri Mihailovi~ Lotman (1922–1993) ~iji je razvoj tekao uporedo s onim istra`ivanjima na Zapadu koja su bili inspirisana antropologijom. Kada su 1991. uklonjene ideolo{ke brane i pokrenuta bujica u oblasti izdava{tva, Rusi su bili spremni da istra`uju onu generaciju teoreti~ara koja se vezuje za imena poput Kliforda Gerca (Clifford Geertz), Mi{ela Fukoa (Michel Foucault), Mi{ela de Sertoa (Michel de Certeau) i Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu). Ali, uticaj nije bio jednosmeran: dok su Rusi oboga}ivali svoj re~nik, istra`iva~i na Zapadu su se u potrazi za smernicama okretali Bahtinu i modelu razvijenom u Tartuu. Najnovije razdoblje se, prema tome, najbolje mo`e opisati kao konvergencija paralelnih trendova koja je dovela do poja~anog me|usobnog uticaja na osnovu zajedni~ke – ili barem analogne – perspektive. Rusi nisu ~ekali Fukoa, oni su imali Bahtina i Lotmana.3 Uz pomo} Soro{a (Soros), Kenana (Kennan), Harimana (Harriman), Harvarda, Forda i INS4, intenzivirani su kontakti i me|usobni uticaji. Odnos izme|u ideja i iskustva sadr`an u re~enici „Aleksandar @olkovski (Alexander Zholkovsky) ide u Kaliforniju, Andrej Zorin ide u Teksas – i vra}a se u Rusiju“5 suvi{e je grandiozna tema za ovaj skromni esej, ali ona tako|e spaja dve teme koje u okviru njega razmatramo: jedna se odnosi na pitanje kako mislimo, a druga na to kako je konstruisan predmet na{eg mi{ljenja. Teorijske {kole na razli~ite na~ine prilaze ovoj zagoneci. Neki ruski formalisti insistiraju na razlici izme|u „umetnosti“ i „`ivota“(byt), ali neki drugi ne prave tu razliku.6 Semioti~ari iz Tartua isticali su sli~nosti koje povezuju estetski artefakt i svakodnevni `ivot (spojenih u sveobuhvatni „ozna~avaju}i sistem“). Zapadni mislioci postmarksisti~ke orijentacije artikulisali su napetost koja postoji izme|u proizvoda i dru{tvene lokacije (teksta i konteksta) u odnosu izme|u „diskursa“ i „praksi“. Koristi}u ovaj drugi konceptualni par kao okvir rasprave o pretpostavkama na kojima se baziraju istorijska istra`ivanja moderne 3 Vidi prikaz koji je napisao Richard Wortman za zbornik koji je uredio Sergej Jureci~ Nekliudov, „Moskovkso-tratuskaia semioticheskaia shkola: Istiriia, vospominaniia, razmyshleniia (Moscow: Iazyki russkoi kultury, 1998), Kritika 1:4 (Fall 2000) 821–829. 4 Immigration and Naturalization Service (Slu`ba za imigraciju i naturalizaciju – prim. prev.). 5 Re~ je o dvojici istaknutih ruskih istori~ara koji ~esto gostuju na ameri~kim univerzitetima – prim. prev. 6 Peter Steiner, Russian Formalism: Metapoetics (Ithaca. Cornell University Press, 1984), 48–57.
109
tre}i program
110
ZIMA–PROLE]E 2009.
Rusije iz ugla kulture tokom poslednjih dvadesetak godina. Esej ne pru`a pregled literature ve} se koncentri{e na posebno upe~atljive ili provokativne primere u obradi razli~itih slu~ajeva iz XIX i XX veka. Da bih ukratko opisala osnovne termine koje }u koristiti, `elim da po|em od Fukoovog pojma diskursa. Pro{iriju}i delovanje Grami{ijevog pojma hegemonije Fuko isti~e ulogu kulture u odr`avanju politi~ke dominacije i u promovisanju istorijske promene, ali odbacuje Marksovu shemu ure|enog istorijskog razvoja i negira vezu izme|u klasnog interesa i socijalnog delanja. Diskurs kod njega nije proizvod individualne – ili ~ak kolektivne – inicijative i imaginacije ve} pre strukturi{u}i uslov osobenih vidova izra`avanja ljudi. „Discipline“ ili „prakse“ (u zavisnosti od ~itanja Fukoa i od faze u razvoju njegove teorije), odnose se na mehanizme pomo}u kojih se diskursi ispoljavaju i do`ivljavaju. Iako ponekad sugeri{e da postoji koorelacija izme|u karaktera politi~kih institucja i diskurzivnih stilova, tj. odre|enih re`ima disciplinovanja, Fuko odbacuje princip uzro~ne analize. Kada se shvati onako kako je to Fuko nameravao, pojam diskursa podse}a istori~are na promenljivost dru{tvenih i ideolo{kih kategorija s kojima se susre}u u svojim izvorima kao i onih kategorija koje izvode iz sopstvenih (~esto implicitnih) pogleda na svet. Sociolozi Mi{el de Serto i Pijer Burdije dalje razvijaju prakti~nu ili dru{tveno ukorenjenu (ugra|enu) dimeziju kulture kao organizacionog principa koji strukturi{e `ivot i organizuje distribuciju dru{tvenih resursa (bogatstva i mo}i). Tretiraju}i kulturu u antropolo{kom klju~u, kao nau~ene modele pona{anja koji se prenose s generacije na generaciju defini{u}i zajednicu (i razlike me|u pojedinim njenim delovima), oni nude jezik kojim se mo`e opisati kako kultura „`ivi“.7 Napetost izme|u mi{ljenja ili umetnosti, s jedne strane, i dru{tvenog okru`enja, s druge strane, nestaje kada se samo to okru`enje shvati kao proizvod kulture, a „kultura“ u u`em smislu postaje samo jedan aspekt „kulture“ u {irem zna~enju.
Imperijalni slu~aj Mada su predstavljeni kao alternativa materijalisti~kom determinizmu, pojmovi koji dominiraju savremenom kulturalisti~kom teorijom na Zapadu vode poreklo od mnogobrojnih pitanja koja su postavljena, ali ne i razre{ena u okviru marksisti~ke misli. Ova veza nije nigde tako o~igledna kao u domenu istorije Rusije gde se koren kulturalisti~ke argu7
Videti: John B. Thompson, „Editor’s Introduction,“ in Pierre Bourdieu, Language and Symbolic Power, ed. Thompson, trans. Gino Raymond and Matthew Adamson (Cambridge: Harvard University Press, 1991), 1–31; kao i: Paul DiMaggio, „Review Essay on Pierre Bourdieu,“ American Journal of Sociology 84 (1979), 1460–1474.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
mentacije mo`e na}i u klasi~nim temama socijalne istorije. Ovi koreni su o~igledni u opse`noj literaturi koja se (i ovde i u Sovjetskom Savezu) bavila utvr|ivanjem istorijskog razvoja revolucionarne ideologije i njenih veza sa „inteligencijom“ – kategorijom koja je definisana kulturnim atributima, a ne socijalnim polo`ajem. Istovremeno, pitanje kako su mase reagovale na svoje radikalne mentore postavljalo se kao kulturni problem iz dve perspektive: s jedne strane, kao pitanje ponude, tj. kako su aktivisti razvijali i {irili svoje ideje; a s druge, kao pitanje potra`nje, tj. na~ina na koji su te ideje prihvatali, odbacivali ili pogre{no tuma~ili oni kojima su bile namenjene. S obzirom na strukturu argumentacije i izvore na koje se pozivaju, istori~arima je bilo lak{e da poveruju kako su uspeli da proniknu u motive obrazovanih lidera nego da su otkrili zna~enje koje su njihovi slogani mogli imati za mase koje su ih sledile ili ignorisale. Poku{avaju}i da de{ifruju unutra{nji svet obi~nih radnika, neki istori~ari radni~ke klase su tokom sedamdesetih godina po~eli da interpretiraju kolektivno pona{anje kao zaseban jezik.8 Drugi su tra`ili klju~ klasnog identiteta i psihologije masa ne u konfliktu ve} u okviru popularne kulture i svakodnevnog `ivota. Okre}u}i se autobiografiji u potrazi za uvidom u li~na iskustva, Reginald Zelnik otkriva da je radikalizovani radnik Semjon Kana~ikov (Kanatchikov) bio opsednut kulturom u svim njenim oblicima: kao konzument (~italac), proizvo|a~ (pisac), posmatra~ i u~esnik (obla~enje, maniri, jezik)9. Istra`uju}i proces koji je radnike doveo do prihvatanja radikalne pozicije, Zelnik pored ideologije otkriva i druge zna~ajne dimenzije: eti~ke veze, porodi~no poreklo i rodne ideale. On tako|e istra`uje i kulturne vrednosti koje su branitelji reda i zakona suprotstavljali radni~kim pozivima na moral.10 Slede}i primer D`ejmsa Skota (James Scott – oru`je slabih) i @aka Ransijera (Jacques Rancière – La nuit des prolétaires), a pod uticajem E. P. Tompsonovog rada o „moralnoj ekonomiji“, Zelnikov student Mark [tajnberg (Mark Steinberg), posmatra radni~ku elitu iz novog ugla i otkriva granice modela klasne svesti.11 8 Diane Koenker, Moscow Workers and the 1917 Revolution (Princeton: Princeton University Press, 1981); Laura Engelstein, Moscow, 1905: Working-Class Organization and Political Conflict (Stanford: Stanford University Press, 1982); Gerald Surh, 1905 in St. Petersburg: Labor, Society, and Revolution (Stanford: Stanford University Press, 1989). 9 A Radical Worker in Tsarist Russia: The Autobiography of Semen Kanatchikov, trans. and ed. Reginald E. Zelnik (Stanford: Stanford University Press, 1986). 10 Reginald E. Zelnik, Law and Disorder on the Narova River: The Kreenholm Strike of 1872 (Berkeley: University of California Press, 1995). 11 Mark D. Steinberg, Moral Communities: The Culture of Class Relations in the Russian Printing Industry, 1867–1907 (Berkeley: University of California Press,
111
tre}i program
112
ZIMA–PROLE]E 2009.
Pitanje „popularne kulture“ u radni~kom kontekstu je tako obuhvatilo barem dva domena: s jedne strane, obi~ne ljude kao konzumente kulture kojima se udvaraju intelektualci, ideolozi i biznismeni, a s druge, iste te ljude koji samo od materijala iz svakodnevnog `ivota proizvode kulturu. Obi~an svet ~ak i u ulozi konzumenta ispoljava vlastitu volju. Na osnovu onoga {ta je nu|eno na tr`i{tu jeftinih knjiga, D`efri Bruks (Jeffrey Brooks) skicira psiholo{ki profil socijalno ambicioznih, kulturnih sadr`aja gladnih `ena i mu{karaca koji prave vlastite izbore ili barem odabir po`eljnih snova.12 Da bi stekla uvid u misli obi~nih ljudi D`oan Nojberger (Joan Neuberger) ne bavi se {tampom ili nekim drugim formalno-kulturnim izra`ajnim sredstvima, ve} pona{anjem. Ispituju}i simboli~ke efekte buntovni~kog pona{anja ona huligana predstavlja kao samo-definisani kulturni tip koji koristi jezik gesta i delanja da bi izrazio politi~ke, mada ne-ideolo{ke stavove.13 Kao i u slu~aju radni{tva, prou~avanje seoskog `ivota neizbe`no je pokrenulo pitanja kulture. Pismenost i narodno obrazovanje predstavljali su klju~ za razumevanje dinamike dru{tvenih promena na selu. Iako je Bruks tvrdio da je prona{ao otvorenost prema novim vrednostima i `elju da se raskrsti sa pro{lo{}u, Eklofova (Ben Eklof) studija o {kolovanju na selu navela ga je da poveruje kako su seljaci izbegavali 1992). E. P. Thompson, Customs in Common (London: Merlin Press, 1991); Jacques Rancière, Nights of Labor: The Workers’ Dream in Nineteenth-Century France, trans. John Drury (Philadelphia: Temple University Press, 1989; French ed., 1981); James C. Scott, Weapons of the Weak: Everyday Forms of Peasant Resistance (New Haven: Yale University Press, 1985). [tajnberg je otkrio da {tamparski radnici nisu razmi{ljali samo u skladu sa kolektivnom solidarno{}u, ve} tako|e i sa personalnim samoizra`avanjem: Mark D. Steinberg, „Worker-Authors and the Cult of the Person,“ in Cultures in Flux: Lower-Class Values, Practices, and Resistance in Late Imperial Russia, ed. Stephen P. Frank and Mark D. Steinberg (Princeton: Princeton University Press, 1994), 168–184. 12 Jeffrey Brooks, When Russia Learned to Read: Literacy and Popular Literature, 1861–1917 (Princeton: Princeton University Press, 1985). U kolekciji dokumenata Entertaining Tsarist Russia: Tales, Songs, Plays, Movies, Jokes, Ads, and Images from Russian Urban Life, 1779–1917 (edited by James von Geldern and Louise McReynolds, Bloomington: Indiana University Press, 1998) prikazan je opseg kulturnih proizvoda dostupnih na gradskim pijacama. O komercijalnoj knji`evnoj produkciji videti: Beth Holmgren, Rewriting Capitalism: Literature and the Market in Late Tsarist Russia and the Kingdom of Poland (Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, 1998). 13 Joan Neuberger, Hooliganism: Crime, Culture, and Power in St. Petersburg, 1900–1914 (Berkeley: University of California Press, 1993). Nasuprot tome, odnos popularne kulture spram otvoreno politi~kih tema javlja se u diskusiji o patriotizmu kao stilu masovne tr`i{ne produkcije – videti: Hubertus F. Jahn, Patriotic Culture in Russia during World War I (Ithaca: Cornell University Press, 1995).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ono za {ta su mislili da bi im naru{ilo poznati svet.14 Oslanjaju}i se na izvore koje su stvorili obrazovani posmatra~i i nastoje}i da utvrde u njima dominantne metafore (kultura kao perceptivna matrica), istori~ari poku{avaju da rekonstrui{u navike i praksu koje su gradile `ivot u zajednici (kultura kao `iva membrana)15. Me|utim, te{ko je ste}i uvid u subjektivnu dimenziju koju [tajnberg ekstrahuje iz napisa nedavno opismenjenih {tampara. Prate}i proizvode masovnog tr`i{ta knjiga, Bruks mo`e samo da spekuli{e o tome kako se obi~an ~italac odnosio prema onome {to je ~itao. Folklorni `anrovi koji su se tokom XIX veka smatrali autenti~nim izrazom lokalnih ili doma}ih tradicija bili su zapravo podvrgnuti intervencijama kulturno sofisticiranih autsajdera koji su oblikovali i tuma~ili ono ~ijem su o`ivljavanju ili stvaranju doprineli.16 Krenuv{i od direktno politi~kih tema kao {to su ideologija i nastanak dru{tvenih pokreta, istori~ari su tako kroz seriju pitanja formulisali odnos izme|u kulture i politike. Ova pitanja kre}u se u rasponu od zagonetke koju predstavlja na~in na koji kulturne vrednosti doprinise samo-razumevanju ili mobilizaciji (Zelnik i [tajnberg), preko donekle druga~ijeg pitanja, kako sami kulturni izrazi mogu biti politi~ka forma ([tajnberg i Nojeberg) i najzad, do teme koja obra|uje doprinos kultur14
Ben Eklof, Russian Peasant Schools: Officialdom, Village Culture, and Popular Pedagogy, 1861–1914 (Berkeley: University of California Press, 1986). Za dalju raspravu o tome koliko su seljaci usvajali nove poglede i koliko su se dr`ali postoje}ih tradicija, te {ta su te tradicije bile, videti: Jeffrey Burds, Peasant Dreams and Market Politics: Labor Migration and the Russian Village, 1861–1905 (Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, 1998); Stephen P. Frank, Crime, Cultural Conflict, and Justice in Rural Russia, 1856–1914 (Berkeley: University of California Press, 1999); Ben Eklof and Stephen Frank, eds., The World of the Russian Peasant: Post-Emancipation Culture and Society (Boston: Unwin Hyman, 1990); Esther Kingston-Mann and Timothy Mixter, eds., Peasant Economy, Culture, and Politics of European Russia, 1800–1921 (Princeton: Princeton University Press, 1990); Cultures in Flux. 15 Daniel Field, Rebels in the Name of the Tsar (Boston: Houghton Mifflin, 1976); Cathy A. Frierson, Peasant Icons: Representations of Rural People in Nineteenth-Century Russia (Oxford: Oxford University Press, 1993); Frank, Crime, Cultural Conflict, and Justice. 16 Catriona Kelly, Petrushka: The Russian Carnival Puppet Theatre (Cambridge: Cambridge University Press, 1990); Alison Hilton, Russian Folk Art (Bloomington: Indiana University Press, 1995); Wendy R. Salmond, Arts and Crafts in Late Imperial Russia: Reviving the Kustar Art Industries, 1870–1917 (Cambridge: Cambridge University Press, 1996); Gary Thurston, The Popular Theatre Movement in Russia, 1862–1919 (Evanston, IL: Northwestern University Press, 1998); Catriona Kelly, „Popular Culture,“ in The Cambridge Companion to Modern Russian Culture, ed. Nicholas Rzhevsky (Cambridge: Cambridge University Press, 1998), 125–158.
113
tre}i program
114
ZIMA–PROLE]E 2009.
nih elita ne samo u politi~kom obrazovanju masa nego i u proizvodnji navodno folklornih kulturnih stilova. Usput, ovi radovi su tako|e stvorili socijalnu geografiju kulture: seoska kultura, selja~ka kultura, urbana ili kultura radni~ke klase predstavljaju termine s o~igledno tautolo{kom funkcijom – jer oni ozna~avaju sve {to odre|ene grupe proizvode i koriste, ali i kao podaci o tome {ta one proizvode i kako se pona{aju da bi se to koristilo s ciljem definisanja tih grupa. Lako se mo`e podle}i isku{enju da se okretanje kulturi (cultural turn) u prou~avanjima istorije dovede u vezu s okretanjem subjektu (subjective turn) u ameri~kom politi~kom `ivotu. Onoga trenutka kada su politi~ke konfrontacije karakteristi~ne za {ezdesete godine bile istro{ene, pitanja vezana za kulturu poput feminizma i osloba|anja homoseksualaca zauzela su centralno mesto. Ja sam, na primer, sedamdesetih godina po~ela karijeru istra`ivanjem koje se bavilo pitanjem kako se dru{tvo suprotstavlja autoritetu dr`ave, a potom sam osamdesetih pre{la na pitanje kako su socijalni akteri `udeli za autoritetom. Narastaju}a litertatura o rodu i seksualnosti pomogla mi je da odredim domete ovog obrta.17 Moj projekat koji je rezultovao knjigom Klju~evi sre}e, polazio je od Fukoovog koncepta „seksualnosti“ koja nije shva}ena kao univerzalna kategorija, ve} kao jedan od istorijski specifi~nih mehanizama dru{tvene samo-regulacije koji je nastao u Evropi posle pada tradicionalnih re`ima.18 Ovi mehanizmi su bili konstituisani kroz specifi~ne na~ine mi{ljenja, korpus znanja i profesionalne discipline. Izazov je bio videti kako se ovaj model pona{a u sredini u kojoj su dru{tveni i kulturni procesi povezani sa zapadnim tipom moderne, ali u kojoj je jo{ uvek bio na snazi stari politi~ki poredak. Prou~avaju}i oblasti prava, medicine i kriminologije koje, prema Fukou, imaju centralnu ulogu u konstituisanju moderne li~nosti i mo17
Iako je koncept ’roda’ (gender) me|u istori~arima 1986. godine popularizovala D`oana Skot, on je ve} bio artikulisan u uticajnom eseju Gejle Rubin koji se oslanjao na ~itanje Frojda, Lakana i Levi Strosa: „Traffic in Women: Notes on the ‘Political Economy’ of Sex“, in Toward an Anthropology of Women, ed. Rayna R. Reiter (New York: Monthly Review, 1975), 157–210. Cf. Joan Wallach Scott, „Gender: A Useful Category of Historical Analysis“, American Historical Review 91: 5 (1986), 1053–1075. 18 Laura Engelstein, The Keys to Happiness: Sex and the Search for Modernity in Fin-de-Siècle Russia (Ithaca: Cornell University Press, 1992); Michel Foucault, The History of Sexuality, vol. 1, trans. Robert Hurley (New York: Pantheon, 1978; French ed., 1976); Discipline and Punish: The Birth of the Prison, trans. Alan Sheridan (New York: Pantheon, 1978; French ed., 1975). Za knji`evni pristup temama seksualnosti videti: Jane T. Costlow, Stephanie Sandler, and Judith Vowles, eds., Sexuality and the Body in Russian Culture (Stanford: Stanford University Press, 1993).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
dernog dru{tva na Zapadu, u Klju~evima sre}e primenila sam Fukoov koncept seksualnosti kao sredstvo analize, ali sam polemisala sa Fukoom.19 S jedne strane, tu je upotrebljen model diskursa na jedan ne-fukoovski na~in i pribegnuto je strategijama izvedenim iz sociologije znanja da bi se identifikovali autori odre|enih intelektualnih ili prakti~nih stilova. S druge strane, utvr|eno je da model diskursa nije podesan za obja{njenje ograni~enja i prepreka njegove operacionalizacije u Rusiji. Slu~aj Rusije pokrenuo je pitanje {ta je to „tamo“ u labavo definisanom kulturnom polju remetilo ne samo dejstvo uvezenih ideja nego i njihova institucionalna ovaplo}enja (pravni sistem, medicina, zatvor). Kako su institucije i diskursi delovali jedni na druge? Na koji na~in institucije nisu bile i diskursi? Kakva je bila uloga dr`ave? Usredsre|uju}i se na javne debate i predstave Klju~evi sre}e pokrenuli su ova pitanja, ali nisu mogli da odgovore na njih. Po{av{i od koncepta „seksualnosti“, knjiga se pretvorila u studiju o liberalizmu i civilnom dru{tvu pred kraj carskog re`ima. Ova perspektiva je na jednom nivou podrazumevala tuma~enje nekih Fukoovih metodolo{kih ciljeva, a na drugom nivou ona je sledila neka pitanja koja su ranije pokrenule druge kolege koje se bave temom Rusije. Knjiga je najdirektnije inspirisana pionirskom studijom Ri~arda Stajtsa (Richard Sitites) o `enskom pokretu u kojoj su kombinovani uvidi o dru{tvenom razvoju s istorijom ideja i istorijom manira. I pre nego {to se kristalizovao pojam roda Stajts i Barbara Engel su razumeli da su `ene kao (socijalni akteri) i „`ensko pitanje“ (kao tema) bili zna~ajni elementi polit~ke pri~e XIX veka. U me|uvremenu, Vilijam Vagner (William Wagner) ispitivao je pravne institucije kao riznicu kulturnih vrednosti, zna~ajnih posebno kako s obzirom na `ene, tako i u mnogo {irem smislu, za razumevanje li~nosti (sopstva-self)20. Generalno, vezu izme|u „diskursa“ i „disciplina“, s jedne strane, te nastanka modernog dru{tva pod okovima apsolutisti~ke vlasti, s druge strane, ve} su artikulisali ili barem nagovestili Ri~ard Vortman (Richard Wortman) i Brus Linkoln (Bruce Lincoln). Oni su dokumentovali profesionalni i 19 Taj na~in argumentacije dalje je razvijen u: Laura Engelstein, „Combined Underdevelopment: Discipline and the Law in Imperial and Soviet Russia“ and „Reply,“ American Historical Review 98: 2 (1993), 338–353; 376–381; (revidirana verzija ovog rada objavljena je kao XII poglavlje knjige Foucault and the Writing of History, ed. Jan Goldstein (Cambridge: Blackwell, 1994). 20 Richard Stites, The Women’s Liberation Movement in Russia: Feminism, Nihilism, and Bolshevism, 1860–1930 (Princeton: Princeton University Press, 1978); Barbara A. Engel, Mothers and Daughters: Women of the Intelligentsia in Nineteenth-Century Russia (Cambridge: Cambridge University Press, 1983); William G. Wagner, Marriage, Property, and Law in Late Imperial Russia (Oxford: Oxford University Press, 1994).
115
tre}i program
116
ZIMA–PROLE]E 2009.
politi~ki etos ljudi koji su kreirali emancipaciju i velike reforme, te postavili pitanje kako je taj segment vladaju}e elite uspeo da preokrene svoje primarno stanovi{te do ta~ke promene institucionalne osnove na kojoj je sam po~ivao.21 Teme iz kulture kojima se bavi ova grana akademske literature, uklju~uju}i istra`ivanja obrazovnog sitema i profesija22, razlikuju se od tema kojima su se bavili istori~ari radni~ke klase. Autore ovih radova ne zanima priroda klasne svesti (delovanje podela i konflikta na dru{tvene odnose), ve} javna svest (domen masovne kulture, ili obrazovanog – i poluobrazovanog – mi{ljenja koje spaja ljude). Na tom tragu Geri Marker (Gery Marker) sledi Jirgena Haberamsa i tvrdi da je javna sfera nastala u XVIII veku.23 U knjizi Kad je Rusija nau~ila da ~ita, Bruks pronalazi analogije sa onim {to se de{avalo na Zapadu, povezuju}i svet petpara~ke literature koja je postala mogu}a zahvaljuju}i tehnolo{kim pomacima u {tamparskoj industriji, s otvaranjem komercijalnih tr`i{ta, s dru{tvenim promenama koje su proizvele lai~ku ~itala~ku publiku kao i s uticajima op{teg obrazovanja na pojavljivanje odre|enih ukusa ili `elja.24 Ovaj pravac istra`ivanja motivisan je pitanjima koja su u vezi sa analizom politike i dru{tvene strukture. Jo{ od vremena pojavljivanja 21
Richard S. Wortman, The Development of a Russian Legal Consciousness (Chicago: University of Chicago Press, 1976); Bruce Lincoln, In the Vanguard of Reform: Russia’s Enlightened Bureaucrats, 1825–61 (DeKalb, IL: Northern Illinois University Press, 1982). 22 O profesijama videti: Nancy Mandelker Frieden, Russian Physicians in an Era of Reform and Revolution, 1856–1905 (Princeton: Princeton University Press, 1981); John F. Hutchinson, Politics and Public Health in Revolutionary Russia, 1890–1918 (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1990); Harley D. Balzer, ed., Russia’s Missing Middle Class: The Professions in Russian History (Armonk, NY: M. E. Sharpe, 1996). 23 Gary Marker, Publishing, Printing, and the Origins of Intellectual Life in Russia, 1700–1800. (Princeton: Princeton University Press, 1985) 24 Videti i: Louise McReynolds, The News Under Russia’s Old Regime (Princeton: Princeton University Press, 1991); Deborah A. Martinsen, ed., Literary Journals in Imperial Russia (Cambridge: Cambridge University Press, 1997). Vi{e o pitanju da li se u poznoj imperijalnoj Rusiji razvila „javna sfera“ ili „javno mnjenje“ u zapadnom smislu te re~i, videti: Edith Clowes, Samuel Kassow, and James West, eds., Between Tsar and People: Educated Society and the Quest for Public Identity in Late Imperial Russia (Princeton: Princeton University Press, 1991). Tako|e, videti: William Mills Todd III, „Literature as an Institution: Fragments of a Formalist Theory“, in: Robert Louis Jackson and Stephen Rudy (eds.) Russian Formalism: A Retrospective Glance. A Festschrift in Honor of Victor Erlich. (New Haven: Yale University Press, 1985), 18.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
knjige D`ejmsa Bilingtona (James Billington) Ikona i sekira (1968) koja predstavlja kompendijum prihva}enih ideja, istori~ari uglavnom izbegavaju preterano obuhvatne preglede umetnosti i dru{tva.25 Oni stvaraju individualne portrete, tematske eseje i studije o politi~kom mi{ljenju koje su mnogo manjeg, podesnijeg obima.26 Istori~ari umetnosti su u okviru svog domena proizveli detaljne studije, sinteze i dokumentarne kolekcije; knji`evni kriti~ari su se posvetili pojedina~nim autorima, odre|enim tekstovima i stilskim periodima. Neki od tih radova, iako su ograni~enog obima, ipak imaju ambiciju da defini{u kulturno polje i na~in njegovog funkcionisanja.27 Sli~no tome, i istori~ari su se ponekad okretali usko defnisanim ili marginalnim pojavama da bi preko njih obradili teme koje imaju {ire zna~enje. Bave}i se ruskim romantizmom, spiritualizmom i slobodnim zidarstvom, istra`iva~i su dokumentovali u~e{}e Rusije u transnacionalnim intelektualnim pokretima, ali su istovremeno utvrdili zna~enje koje su ove mode poprimile u lokalnom (ruskom) kontekstu.28 Nije, me|utim, uvek posve jednostavno uklopiti ovakve teme u ubedljiv inter25 James H. Billington, The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture (New York: Knopf, 1968). Kao primer rada nadahnutog te`njom ka sintezi videti: Richard Stites, Pleasure and Power in Old Russia: Musical, Theatrical, and Artistic Life in the Twilight of Serfdom, kao i knjigu Orlanda Figisa o umetnosti i dru{tvu u XIX veku (u {tampi). 26 Aileen Kelly, Mikhail Bakunin: A Study in the Psychology and Politics of Utopianism (Oxford: Oxford University Press, 1982); Gary M. Hamburg, Boris Chicherin and Early Russian Liberalism, 1828–1866 (Stanford: Stanford University Press, 1992); Andrzej Walicki, Legal Philosophies of Russian Liberalism (Oxford: Oxford University Press, 1987); Nicholas Riasanovsky, The Image of Peter the Great in Russian History and Thought (Oxford: Oxford University Press, 1985); Aileen Kelly, Toward Another Shore: Russian Thinkers between Necessity and Chance (New Haven: Yale University Press, 1998); idem, Views from the Other Shore: Essays on Herzen, Chekhov, and Bakhtin (New Haven: Yale University Press, 1999). 27 Na primer, William Mills Todd III, ed., Literature and Society in Imperial Russia, 1800–1914 (Stanford: Stanford University Press, 1978), i Fiction and Society in the Age of Pushkin: Ideology, Institutions, and Narrative (Cambridge: Harvard University Press, 1986). 28 Maria Carlson, „No Religion Higher Than Truth“: The History of the Theosophical Movement in Russia, 1875–1922 (Princeton: Princeton University Press, 1993); Alexander M. Martin, Romantics, Reformers, Reactionaries: Russian Conservative Thought and Politics in the Reign of Alexander I (DeKalb, IL: Northern Illinois University Press, 1997); Douglas Smith, Working the Rough Stone: Freemasonry and Society in Eighteenth-Century Russia (DeKalb, IL: Northern Illinois University Press, 1999).
117
tre}i program
118
ZIMA–PROLE]E 2009.
pretativni okvir: da li fascinacija okultnim u srebrnom dobu29 zna~i da su Rusi odbacuju}i nauku zarad misti~nog sujeverja nazadovali, ili ona mo`da samo potvr|uje da oni nisu ni{ta lakoverniji od stanovnika severnog dela dr`ave Njujork?30 Zapravo, treba preispitati same stereotipe. Gregori Friz (Gregory Freeze) je mnogo doprineo osvetljavanju unutra{njeg funkcionisanja Pravoslavne crkve i socijalnog profila sve{tenstva, ali etos i praksa pravoslavlja tek po~inju da zaokupljaju pa`nju istori~ara.31 Odnos izme|u religijskih vrednosti i javnog `ivota tako|e zavre|uje pa`nju istra`iva~a s obzirom na to u kojoj meri su slavenofilske pretpostavke dominirale konvencionalnim ali i akademskim mi{ljenjem.32 Popu{tanje stega koje su u sovjetsko doba ograni~avale mogu}nost diskusije o religiji kao i religijsku praksu bez sumnje podstaklo je nova istra`ivanja. Ovaj impuls je, svakako, dodatno osna`en poja~anim interesovanjem za religiju {irom savremenog sveta.33 Fragmentacija Sovjet29 Izraz „srebrno doba“ odnosi se naj~e{}e na umetni~ke pokrete u Rusiji tokom burnih godina s kraja devetnaestog i po~etka dvadesetog veka (prim.prev.). 30 Bernice Glatzer Rosenthal, ed., The Occult in Russian and Soviet Culture (Ithaca: Cornell University Press, 1997). Videti i njen zbornik: Nietzsche in Russia (Princeton: Princeton University Press, 1986). Kao komentar, videti: Laura Engelstein, „Paradigms, Pathologies, and Other Clues to Russian Spiritual Culture: Some Post-Soviet Thoughts“, Slavic Review 57: 4 (1998), 864–877. O ovoj interpretativnoj tradiciji videti: Timothy McDaniel, The Agony of the Russian Idea (Princeton: Princeton University Press, 1996). 31 Klasi~ni radovi o tome su: Robert L. Nichols and Theophanis George Stavrou, eds., Russian Orthodoxy under the Old Regime (Minneapolis: Minnesota University Press, 1978); noviji: Stephen K. Batalden, ed., Seeking God: The Recovery of Religious Identity in Orthodox Russia, Ukraine, and Georgia (DeKalb, IL: Northern Illinois University Press, 1993). Taklo|e, videti: Gregory L. Freeze, The Russian Levites: Parish Clergy in the Eighteenth Century (Cambridge: Harvard University Press, 1977); Gregory L. Freeze, The Parish Clergy in Nineteenth-Century Russia: Crisis, Reform, Counter-Reform (Princeton: Princeton University Press, 1983); kao i mnoge Frizove ~lanke. 32 O me|uodnosu sakralnih i svetovnih vrednosti videti: Adele Lindenmeyr, Poverty is Not a Vice: Charity, Society and the State in Imperial Russia (Princeton: Princeton University Press, 1996); Laurie Manchester, „The Secularization of the Search for Salvation: The Self-Fashioning of Orthodox Clergymen’s Sons in Late Imperial Russia“, Slavic Review 57: 1 (1998), 50–76. 33 O XIX veku, videti: Brenda Meehan, Holy Women of Russia: The Lives of Five Orthodox Women Offer Spiritual Guidance for Today (San Francisco: Harper, 1993); Vera Shevzov, „Popular Orthodoxy in Late Imperial Russia“ (Ph.D. dissertation, Yale University, 1994); idem, „Chapels and the Ecclesial World of Prerevolutionary Russian Peasants“, Slavic Review 55: 3 (1996), 585–613; idem, „Miracle-Working Icons, Laity, and Authority in the Russian Orthodox Church, 1861–1917“, Russian Review 58: 1 (1999), 26–48; Chris J. Chulos, „Myths of the
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
skog Saveza na njegove kulturne i administrative komponente, kao i etni~ko nasilje na Balkanu, doprineli su da se pa`nja usmeri ka takozvanim etni~kim i kulturnim razlikama. Literatura o postkolonijalizmu koja je razvila sopstvene metodolo{ke uvide, ohrabrila je istori~are da se fokusiraju na ove teme. Nije novost da je imperijalna Rusija bila multikonfesionalna i multietni~ka. Me|utim, u posledenje vreme te`i se preoblikovanju op{tih kontura istorijskog narativa pri ~emu se nagla{ava uloga predstava, stereotipa, izmi{ljenih tradicija i lokalnih kultura u organizovanju politi~kog prostranstva kao i njihovom doprinosu na~inu na koji je upravljano imperijom.34 Novo interesovanje za lokalnu kulturu, kulturne razlike i kulturnu dominaciju u kolonijalnom stilu skrenulo je pa`nju sa autokratskog centra.35 U svojoj inovativnoj studiji o monarhiji kao simboli~kom sistemu Ri~ard Vortman (Richar Wortman) redefini{e sam pojam centra. Pod uticajem Kliforda Gerca (Cliford Geertz) i Jurija Lotmana, Vortman istra`uje ekspresivne resurse uz pomo} kojih su vladari posle Petra Pious or Pagan Peasant in Post-Emancipation Central Russia (Voronezh Province)“, Russian History 22: 2 (1995), 181–216; Nadieszda Kizenko, A Prodigal Saint: Father John of Kronstadt and the Russian People (University Park, PA: Pennsylvania State University Press, 2000). O strovercima i drugim otpadnicima, videti: Roy R. Robson, Old Believers in Modern Russia (DeKalb, IL: Northern Illinois University Press, 1995); Nicholas Breyfogle, „Heretics and Colonizers: Religious Dissent and Russian Colonization of Transcaucasia, 1830–1890“ (Ph.D. dissertation, University of Pennsylvania, 1998); idem, „Building Doukhoboriia: Religious Culture, Social Identity and Russian Colonization in Transcaucasia, 1845–1895“, Canadian Ethnic Studies 27: 3 (1995), 24–51; Laura Engelstein, Castration and the Heavenly Kingdom: A Russian Folktale (Ithaca: Cornell University Press, 1999). 34 Najva`niji sinteti~ki pregled je: Andreas Kappeler, Russland als vielvölkerreich: Entstehung, Geschichte, Zerfall (Munich: C. H. Beck, 1992); O religijskoj dimenziji videti: Michael Khodarkovsky and Robert Geraci, eds., Of Religion and Empire: Missions, Conversion, and Tolerance in Russia (Ithaca: Cornell University Press, 2001). Tako|e: Daniel R. Brower and Edward J. Lazzerini, eds., Russia’s Orient: Imperial Borderlands and Peoples, 1700–1917 (Bloomington: Indiana University Press, 1997); Mark Bassin, Imperial Visions: Nationalist Imagination and Geographical Expansion in the Russian Far East, 1840–1865 (Cambridge: Cambridge University Press, 1999). Kao primer osetljivosti za kulturnu dimenziju videti: Yuri Slezkine, Arctic Mirrors: Russia and the Small Peoples of the North (Ithaca: Cornell University Press, 1994). Naglasak na predstavama ukazuje na uticaj Saidovog Orijentalizma (Orientalism, New York: Pantheon, 1978). Videti i diskusiju: „Orientalism and Russia“, Kritika 1: 4 (Fall 2000), 691–727. 35 Boris Gasparov, E. Evtukhova ŠCatherine Evtuhov¹, A. Ospovat, and M. fon Khagen ŠMark von Hagen¹, eds., Kazan’, Moskva, Peterburg: Rossiiskaia imperiia vzgliadom iz raznykh uglov (Moscow: O.G.I., 1997).
119
tre}i program
120
ZIMA–PROLE]E 2009.
komunicirali i osna`ivali svoju mo}.36 Pokazuju}i kako su se monarsi koji su do{li na vlast posle Petra Velikog predstavljali relevantnoj politi~koj javnosti, Vortman analizira simbole i mitove koji su uspevali – ili nisu uspevali – da uliju strahopo{tovanje, prenose}i odre|ene vrednosti i stilove vladanja. Arhivski izvori mu dozvoljavaju da prodre u karakter careva koji je bio pod uticajem ostalih ~lanova dvora i istovremeno uticao na njih, dok su oni prihvatali dominantne tonove odre|enog perioda. Ceremonija, ode}a, spomenici, estetski pravci – sve je to davalo monarhiji jezik mo}i koji se {irio u koncentri~nim krugovima iz centra, od dvorjana do stanovnika gradova, pa do obi~nog sveta u najudaljenijim delovima monarhije. Ovo nisu novoizrasli pipci discipline i diskursa kojima se u Fukoovskoj post-tradicionalnoj shemi name}e autoritet, ve} pripadaju demonstrativnom repertoaru starore`imskog suvereniteta i nisu primereni narastaju}im zahtevima moderne d`ave.
Kultura sovjetskog stila Pitanje politi~kog autoriteta imalo je uvek centralno mesto u istra`ivanjima sovjetskog perioda. Mada prete`no usredsre|ena na partije, lidere i ideologiju, ~esto imaju}i otvorene politi~ke namere, debata o karakteru sovjetskog sistema je tako|e imala i jednu o~iglednu dispoziciju prema kulturi. Ri~ard Pajps (Richard Pipes) i Martin Malija (Martin Malia), mada razli~itih mi{ljenja o tome koje tradicije treba kriviti zbog nesre}nih rezultata, saglasni su da je komunizam bio podstaknut ideolo{kim ube|enjima i uveden nametanjem ideja.37 Nasuprot njima, takozvani revizionisti se manje usredsre|uju na ulogu ideologije u kreiranju staljinisti~kog ishoda, a vi{e na zna~aj u~estvovanja masa u implementaciji autoritarnih ciljeva re`ima.38 Oni insistiraju na kompleksnosti pro36 Richard Wortman, Scenarios of Power: Myth and Ceremony in Russian Monarchy, 2 Vols. (Princeton: Princeton University Press, 1995 and 2000). O dvorskoj kulturi videti i: Stephen Lessing Baehr, The Paradise Myth in Eighteenth-Century Russia: Utopian Patterns in Early Secular Russian Literature and Culture (Stanford: Stanford University Press, 1991). 37 Videti: Martin Malia, The Soviet Tragedy: A History of Socialism in Russia, 1917–1991 (New York: Free Press, 1994); Richard Pipes, „East Is East: Review of Martin Malia, Russia Under Western Eyes: From the Bronze Horseman to the Lenin Mausoleum (1999)“, New Republic, 26 April and 3 May 1999, 100–08; Martin Malia, „Ideas Matter: Review of Orlando Figes, A People’s Tragedy: A History of the Russian Revolution, 1891–1924 (1996)“, Los Angeles Times (16 March 1997), 6–7; idem, „Misanthrope, Cynic – and Fanatic: Review of Richard Pipes, ed., The Unknown Lenin: From the Secret Archive (1996)“, TLS, 31 January 1997, 6–7. 38 Na primer: J. Arch Getty, Origins of the Great Purges: The Soviet Communist Party Reconsidered, 1933–1938 (Cambridge: Cambridge University Press,
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
cesa ostvarenja ovih ideolo{kih ciljeva i odbacuju pretpostavku totalitarnog modela o centralizovanoj kontroli odozgo na dole. Pitanje kulture u smislu socijalne ukorenjenosti (byt) stoga postaje krucijalno za obja{njavanje odnosa dru{tva prema dr`avi.39 Kultura (kao diskurs) izlazi kroz prozor, ali se (kao praksa) vra}a na stra`nja vrata.40 ^ak i kada se literatura o sovjetskom periodu usmerava ka kulturi kao oblasti izra`avanja i predstavljanja, pitanje politike nikada nije suvi{e daleko s obzirom na to da su i bolj{evici kulturu tretirali kao jednu od arena ideolo{ke i institucionalne borbe. Predvodinik u raspravama o kulturi kao sredstvu politike bio je zbornik eseja Kulturna revolucija u Rusiji, 1928–1931, koji je 1978. godine priredila [ejla Ficpatrik (Sheila Fitzpatrick)41. Autori ovih eseja obra|uju najrazli~itije teme, od obrazovanja, prava, psihologije, urbanog planiranja i literature, do istorije kao profesije. Ficpatrikova koristi izraz „kulturna revolucija“ ne da bi naglasila teme kojima su se preokupirali lideri Revolucije, ve} i da bi istakla zna~aj kulturnih procesa u prelasku s NEP na petogodi{nji plan. To je koliko hronolo{ko, toliko i interpretativno odre|enje. Odbacuju}i totalitarni model stati~nog re`ima koji dominira pasivnim masama, Ficpatrikova nagla{ava do koje mere se politika prilago|avala izmenjenim okolnostima i zahtevima. U polemici sa Fricpatrikovom, Majkl Dejvid-Foks (Michael David-Fox) joj prigovara zbog suvi{e ograni~ene upotrebe pojma „kulturne revolucije“. On tvrdi da je kulturna politika zauzimala centralno mesto od po~etaka bolj{evi~ke vlasti, {to prihvata i Ficpatrikova, ali insistira da se ne{to posebno de{avalo u konkretnoj istorijskoj konstelaciji prelaska sa NEP na petogodi{nji plan.42 Istori~ari ne vode rasprave samo o obimu pojma kulturna revolucija ve} i o meri u kojoj su domen kulture i sovjetska dr`ava bili u harmo1985); idem, Pragmatists and Puritans: The Rise and Fall of the Party Control Commission (Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, 1997). 39 Lynne Viola, Peasant Rebels Under Stalin: Collectivization and the Culture of Peasant Resistance (Oxford: Oxford University Press, 1996); Sheila Fitzpatrick, Everyday Stalinism: Ordinary Life in Extraordinary Times: Soviet Russia in the 1930s (Oxford: Oxford University Press, 1999). 40 Sli~nu opservaciju videti u: Manfred Hildermeier, „Revision der Revision? Herrschaft, Anpassung und Glaube im Stalinismus“, in Stalinismus vor dem zweiten Weltkrieg: Neue Wege der Forschung, ed. Manfred Hildermeier with Elisabeth Müller-Luckner (Munich: Oldenbourg Verlag, 1998), 23–29. 41 Sheila Fitzpatrick, ed., Cultural Revolution in Russia, 1928–1931 (Bloomington: Indiana University Press, 1978). 42 Michael David-Fox, Revolution of the Mind: Higher Learning among the Bolsheviks, 1918–1929 (Ithaca: Cornell University Press, 1997), 16, 266–268; idem, „What Is Cultural Revolution?“ Russian Review 58: 2 (April 1999), 181–201; Sheila Fitzpatrick, „Cultural Revolution Revisited“, ibid., 202–209.
121
tre}i program
122
ZIMA–PROLE]E 2009.
niji ili u tenziji. Tamo gde se Ficpatrikova i Dejvid Foks koncentri{u na politi~ku upotrebu kulture, Ri~ard Stajts u knjizi Revolucionarni snovi: utopijska vizija i exsperimantalni `ivot u ruskoj revoluciji (1989) isti~e sukob izme|u kulturnih sila i institucionalnih ograni~enja.43 Komentari{u}i Stajtsovu romantiziranu viziju ranih sovjetskih godina, Ajlin Keli (Aileen Kelly) prihvata nekontroverzni stav prema kome su umetnici avangarde promovisali utopijski duh koji je podgrevao revolucionarni zanos, ali odbija da utopijski impuls posmatra kao princip slobode koji je Staljin ugu{io. Ona je uverena da je sama utopijska ideja nosila u sebi seme politi~ke i kulturne tiranije koje je kona~no oglasilo kraj njome inspirisanih umetni~kih eksperimenata.44 Stajtsov uporni romantizam obele`ava njegov pristup ~ak i najopresivnijim godinama sovjetske vlasti, kada su umetni~ke inovacije pale u nemilost. U studiji koja je sledila posle Revolucionarnih snova, on pokazuje da je „obi~na“ zabava koja je privla~na masama cvetala ~ak i tokom visoko politizovane staljinisti~ke ere. On zaklju~uje da su neke forme kreativnosti uspele da izbegnu ideolo{ki program re`ima makar i time {to su nudile bezazleno zadovoljstvo kao oblik opu{tanja.45 Nasuprot tome, Peter Kenec (Peter Kenez) isti~e represivne ili manipulativne funkcije svih autorskih izraza, koje opisuje kao „propagandu“, u ponosno instrumentalnom sovjetskom smislu te re~i.46 Zaista, u~e{}e, bilo da je prihva}eno vlastitom voljom bilo da je posledica odre|enog plana mo`e i samo biti forma prinude. Kulturni projekti su bili dizajnirani upravo s namerom da se stanovni{tvo uklju~i u aktivnosti koje oblikuju njihove stavove i percepcije.47 Razmere bolj{evi~kog kulturnog in`enjeRichard Stites, Revolutionary Dreams: Utopian Vision and Experimental Life in the Russian Revolution (Oxford: Oxford University Press, 1989). Videti i zbirku dokumenata: William G. Rosenberg, ed., Bolshevik Visions: First Phase of the Cultural Revolution in Soviet Russia, 2 vols. (Ann Arbor: Ardis, 1984; University of Michigan Press, 1990). 44 Aileen Kelly, „Brave New Worlds“, New York Review of Books, 6 December 1990, 60–67, esp. 61–62, 64. 45 Richard Stites, Russian Popular Culture: Entertainment and Society since 1900 (Cambridge: Cambridge University Press, 1992); Stites (ed.), Culture and Entertainment in Wartime Russia (Bloomington: Indiana University Press, 1995). Tako|e, videti zbirku dokumenata: James von Geldern and Richard Stites, eds., Mass Culture in Soviet Russia: Tales, Poems, Songs, Movies, Plays and Folklore, 1917–1953 (Bloomington: Indiana University Press, 1995). 46 Peter Kenez, The Birth of the Propaganda State: Soviet Methods of Mass Mobilization, 1917–1929 (Cambridge: Cambridge University Press, 1985). 47 Lynn Mally, Culture of the Future: The Proletkult Movement in Revolutionary Russia (Berkeley: University of California Press, 1990); idem, Revolutionary Acts: Amateur Theater and the Soviet State, 1917–1938 (Ithaca: Cornell University 43
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ringa postaju jasne u preglednim studijama koje opisuju ~itav spektar institucija koje su definisale i ulivale vrednosti i pona{anje, od fizi~kog ve`banja, radija, {tampe, filma, muzeja, festivala, do kampanja protiv religije. Da bi opisao arsenal estetskih i pedago{kih sredstava kojima je re`im raspolagao, Stefan Plagenborg (Stefan Plaggenborg) zala`e se da se termin kulturna revolucija zameni terminom revolucionarna kultura (Revolutionskultur) koji je, prema njegovom mi{ljenju, manje ideolo{ki obojen i obuhvatniji.48 Stajts se usredsre|uje na „obi~nu zabavu“ delimi~no i zbog toga da bi preusmerio pa`nju sa proizvo|a~a ka konzumentima. Bez obzira na to da li neko veruje da kultura mo`e ikada biti moralno i politi~ki neutralna, jasno je da nijedan umetnik ili politi~ki re`im ne mogu u potpunosti da kontoli{u kako njihove poruke tuma~e oni kojima su namenjene. Pretpostavka da „propaganda“ uvek poga|a metu suvi{e je jednostavna. Me|utim, kako izmeriti taj odgovor predstavlja zagonetku. Lak{e je analizirati rasprave izme|u bolj{evika i menj{evika nego proniknuti u to kako su radnici razmi{ljali sede}i za stolom. Sli~no tome, na osnovu postoje}ih izvora lak{e je koncentrisati se na aktivnosti ideologa i stvaralaca, nego razumeti emocije sovjetske javnosti. Politi~arima je bilo sasvim jasno da svesni napori nisu dovoljni da bi se stvorio novi izgled „novog sovjetskog ~oveka“. Bilo im je jasno da kultura shva}ena u {irem smislu sadr`i u sebi ostatke obi~aja i tradicije, pri ~emu neke od njih mogu biti prepreka na tom putu, dok neke mogu biti iskori{}ene za postizanje novih ciljeva. Mo{e Levin (Moshe Lewin) je upravo iz perspektive onih koji su meta politike ili konzumenti kulture tragao za navikama mi{ljenja i kulturom definisanih o~ekivanja (ili „mentalité“) koje su odre|ivale kako su seljaci reagovali na vlast Sovjeta. On sugeri{e da je zainteresovanost Press, 2000); James von Geldern, Bolshevik Festivals 1917–1920 (Berkeley: University of California Press, 1993); Karen Petrone, Life Has Become More Joyous, Comrades: Celebrations in the Time of Stalin (Bloomington: Indiana University Press, 2000); I razumljivije: Sheila Fitzpatrick, The Cultural Front: Power and Culture in Revolutionary Russia (Ithaca: Cornell University Press, 1992). Videti i knjigu Viktorije Bonel (Victoria Bonnell, Iconography of Power: Soviet Political Posters under Lenin and Stalin, Berkeley: University of California Press, 1997) u kojoj autorka poku{ava da tuma~i simbolizam sovjetskih postera kao jezik vlasti. Videti prikaz te knjige: Frank Kämpfer, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 47 (1999), 410–413. 48 Videti: Richard Stites, Abbott Gleason, and Peter Kenez, eds., Bolshevik Culture: Experiment and Order in the Russian Revolution (Bloomington: Indiana University Press, 1985); i Stefan Plaggenborg, Revolutionskultur: Menschenbilder und kulturelle Praxis in Sowjetrussland zwischen Oktoberrevolution und Stalinismus (Cologne: Böhlau, 1996).
123
tre}i program
124
ZIMA–PROLE]E 2009.
rukovodstva da uti~e na stanovni{tvo koje je bilo pro`eto tradicionalnim formama religijskog verovanja, da aktivira mase, moglo doprineti formiranju sovjetskog politi~kog stila.49 Tvrde}i to Levin se ne poziva na ve} istro{enu tezu prema kojoj je bolj{evizam zamena za religiju. On ne implicira, kao neki drugi autori, da je pravoslavlje proizvelo prototip mesijanskog, utopijskog mi{ljenja i poslu`ilo kao ve`baonica za intelektualnu pokornost. On umesto toga nudi jednu sociolo{ku hipotezu o na~inu na koji vlast komunicira imaju}i na umu odre|enu vrstu publike. Me|utim, ~ak je i na ovom nivou te{ko proceniti uticaj religijskih uverenja na formiranje javnih stavova. Istra`ivanje na~ina na koji su se u sovjetskom dru{tvu ispoljavala religiozna ose}anja i dalje su sporadi~na.50 Istra`ivanja Gregora Friza o odnosu stanovni{tva prema oficijelnoj religiji u kasnim imperijalnim godinama sugeri{e da obi~ni vernici nisu istovetno reagovali na manipulacije.51 Retori~ka pozivanja na navodnu rusku podlo`nost spiritualnom ushi}enju sugeri{u osobenost i bezvremenost koju dostupna evidencija ne potkrepljuje uvek.
Kultura u {irem smislu re~i Novija istra`ivanja zaista pokazuju da moderna Rusija nije bila po strani od tokova masovne komercijalne kulture i zabave poput onih u Sjedinjenim Ameri~kim Dr`avama i u Evropi. Ispituju}i kako se mogu meriti promene u kulturi i kako sa sigurno{}u utvrditi njihove posledice, istori~ari su se suo~ili s tenzijom koja postoji izme|u diskursa i prakse o kojoj je raspravljano na po~etku ovog eseja. Ova razlika ih vodi u dva smera: prvo, pod rubrikom diskursa, prema interpretaciji simboli~kih formi; i drugo, pod rubrikom prakse, prema analizama koje su orijentisane na kulturu i u kojima se tra`i odgovor na pitanje {ta omogu}ava funkcionisanje pojedinih dru{tvenih sistema. Oslanjaju}i se na ovaj drugi model, Stefan Kotkin (Stephen Kotkin) u knjizi pod nazivom Magnetna planina defini{e staljinizam kao „civilizaciju“, tj. kao osobenu kulturnu formaciju koja ima svoj vrednosni siVideti: Moshe Lewin, The Making of the Soviet System: Essays in the Social History of Interwar Russia (New York: Pantheon, 1985). 50 Videti: Gregory L. Freeze, „Counter-reformation in Russian Orthodoxy: Popular Response to Religious Innovation, 1922–1925“, Slavic Review 54: 2 (1995), 305–39; Plaggenborg, Revolutionskultur, part 3; Daniel Peris, Storming the Heavens: The Soviet League of the Militant Godless (Ithaca: Cornell University Press, 1998); William B. Husband, „Godless Communists“: Atheism and Society in Soviet Russia, 1917–1932 (DeKalb, IL: Northern Illinois University Press, 2000). 51 Gregory L. Freeze, „Subversive Piety: Religion and the Political Crisis in Late Imperial Russia“, Journal of Modern History 68 (1996), 308–350. 49
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
stem, pravila, obi~aje, jezik i strukturu mi{ljenja.52 Pod uticajem Fukoa, Burdijea i de Sertoa, Kotkin daje jednu etnografiju svakodnevnog `ivota u kojoj jasno pokazuje kako su obi~ni ljudi posredstvom kulturnih, psiholo{kih, kao i direktno politi~kih mehanizama bili uvu~eni u sistem. Prime}uju}i da se opstajanje sovjetskog sistema ne mo`e objasniti isklju~ivo prisilom, on se bavi temama koje su, izme|u ostalih, ve} ranije postavili Ficpatrikova i Stajts, ali ih druga~ije defini{e.53 Njegova analiza sledi Fukoovo razlikovanje dve vrste mo}i koje vladaju modernim dr`avama: jedna u formi pritiska pravnog sistema i ostalih dr`avnih institutcija reguli{e individualno pona{anje postavljaju}i mu spolja{nja ograni~enja; druga, u formi navika, mentalnih kategorija i internalizovanih vrednosti uti~e na to kako ljudi oblikuju vlastite misli i pona{anje. Primenjuju}i ovu shemu na tridesete godine Kotkin pokazuje kako je svakodnevni `ivot u Sovjetskom Savezu – ni malo razli~ito od drugih mesta – bio oblikovan kulturnim normama i o~ekivanjima koje su promovisale ciljeve re`ima ali su, tako|e, ostavljale i slobodan manevarski prostor. Potreba da se „igra shodno pravilima“, ~ak i kada se ta pravila malo iskrivljavaju, omogu}avala je da se standardni modeli pona{anja konstantno obnavljaju. Nagrade i kazne koje su dolazile od formalnih dr`avnih institucija naizmeni~no su ulazile u svakodnevni i kontinuirani proces preko kojega obi~an svet – bilo kalkuli{u}i bilo iskreno – manipuli{e sistemom koji defini{e njihov svet i njihovo mesto u tom svetu. I koncepcija i realizacija studije o Magnitogorsku pokazuju kako je kraj komunisti~ke vlasti omogu}io istori~arima da postavljaju pitanja koja ranije nisu bila mogu}a. Otvaranjem arhiva posle Gorba~ovljevog dolaska na vlast omogu}en je pristup materijalu na osnovu koga je Kotkin mogao da rekonstrui{e teksturu svakodnevnog `ivota na mikro planu i da osvetli mehanizme preko kojih je preno{ena i primenjivana ideologija.54 Kotkin, naravno, nije jedini koji svakodnevni `ivot u sovjetskoj Rusiji posmatra kao politi~ku arenu. [ejla Ficpatrik i Lin Viola (Lynne Viola) tako|e su prou~avale matricu dru{tvnih i personalnih interakcija prema modelu Alltagsgeschichte.55 Sva na{a saznanja isti~u da su sovjetski ideolozi nameravali da u stanovni{tvo usade ono {to su de52 Stephen Kotkin, Magnetic Mountain: Stalinism as a Civilization (Berkeley: University of California Press, 1995). 53 Manfred Hildemajer (Manfred Hildermeier) Magnetnu planinu smatra „pravom knjigom, u pravo vreme“ („Revision der Revision?“ 30). 54 Videti i sli~no kori{}enje novih arhivskih fondova u Dejvid-Foksovoj rekonstrukciji funkcionisanja sovjetskih visoko{kolskih institucija koje nisu bile osnovane samo za definisanje i preno{enje znanja, ve} i za obuku nove elite i stvaranje posebne ’politi~ke kulture’: David-Fox, Revolution of the Mind, 11. 55 Lynne Viola, Peasant Rebels; Sheila Fitzpatrick, Everyday Stalinism.
125
tre}i program
126
ZIMA–PROLE]E 2009.
finisali kao specifi~no socijalisti~ke vrednosti, te da su ljudi to prihvatali iz razli~itih razloga. Neki su imali li~ne koristi od novih aran`mana; drugi mo`da nisu videli nikakvu drugu mogu}nost osim da se povinuju. Po{to sistem nije uspeo da ispuni osnovna obe}anja, ljudi su, bez obzira na rizik, morali da kr{e pravila da bi pre`iveli. Ipak, ove svakodnevne improvizacije su mo`da doprinele opstanku sistema jer su kompenzovale neke njegove nedostatke. Ni oficijelno sankcionisani hor `albi iz „baze“, nikada nije dovodio u pitanje osnovne premise sovjetske vlasti. Mada Ficpatrikova (opisuju}i „obi~an `ivot u vanrednim vremenima“), osvetljava dramu izazvanu nesta{icama i represijom, a Kotkin opisuje veliki teror kao inkviziciju savremnog doba, najve}i broj novijih radova skre}e pogled s moralnih pitanja. Kotkin tretira sistem kao deo kulturne epohe koja obuhvata ~itavu Evropu, kao tzv. prosvetiteljski projekat ili modernu. Sovjetski Savez je samo jedna varijanta {ireg kulturno-politi~kog tipa – onog u kome moderna dr`ava svojim invazivnim ali vaninstitucionalinim tehnikama oblikuje proizvodnju `ivota tako {to organizuje, kontroli{e, ograni~ava i podsti~e dru{tveno delanje. Nagla{avanjem socijalne dinamike zasnovane na saglasnosti (zadr`avaju}i i mogu}nost nekih oblika otpora), ovaj pristup akcentuje karakteristike zajedni~ke svim modernim re`imima i predstavlja korisni antipod modelima mi{ljenja koji isti~u trajnost odstupanja Rusije od puta Zapada i njenu navodno „azijatsku“ ili prosto nazadnu privr`enost despotskim formama vlasti. Me|utim, ovaj pristup je manje pogodan u obja{njavanju za{to je Sovjetski Savez, u krajnjoj liniji, ipak bio druga~iji od ostalih modernih dr`ava. Zaista, re~nik modernog univerzalizma upravo prikriva razlike koje treba objasniti. Termini kao {to su gra|anin i politi~ka zajednica56 imaju smisla samo u kontekstu postojanja gra|anskih prava i predstavni~kih politi~kih institucija – karakteristika koje o~igledno nisu postojale u Sovjetskom Savezu. Kotkinu njegov pristup omogu}ava, na primer, da poka`e kako je vlast nametanjem svojih strategija (poput ~istki) uspe{no obezbe|ivala saradnju stanovni{tva. Me|utim, taj pristup je manje pogodan kada treba objasniti za{to je re`im posezao za terorom i pored svih mikrotehnika vladanja koje je imao na raspolaganju.57 Bave}i se sli~nim pitanjima, Piter Holkvist (Peter Holquist) se usredsredio na efekte Prvog svetskog rata koji je poja~ao te`nju za dr`avnom intervencijom i dru{tvenom `ivotu pridodao element od dr`aYanni Kotsonis, „Introduction: A Modern Paradox – Subject and Citizen in Nineteenth- and Twentieth-Century Russia“, in Russian Modernity: Politics, Knowledge, Practices, ed. David L. Hoffmann and Yanni Kotsonis (New York: St. Martin’s, 2000), 1. 57 Stefan Plaggenborg, „Gewalt im Stalinismus: Skizzen zu einer Tätergeschichte“, in Stalinismus vor dem zweiten Weltkrieg, 196. 56
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ve sponzorisanog nasilja u do tada nezamislivim razmerama.58 Kombinacija paradigme (centralizovano upravljanje – governmentality) i sticaja konkretnih okolnosti (moderni rat masovnih razmera) je ono {to je bolj{evizmu na vlasti dalo njegovu osobenu formu. Ipak, Holkvist tvrdi da se re`im ne mo`e razumeti do kraja bez uvida u bolj{evi~ku politi~ku viziju. Stoga, u okviru ovog pristupa ideja „kulture“ funkcioni{e na dva nivoa: prvi se odnosi na oblik vladavine („moderna“ paradigma), a drugi na sistem vrednosti (ideologija). Me|utim, sli~ne po~etne teorijske pozicije proizvele su razli~ite akademske stilove {to je podstaklo produktivne diskusije o metodu. Tako|e pod uticajem Fukoa, Johen Helbek (Jochen Hellbeck) se usredsre|uje na ono {to naziva sovjetski stil „tehnika sopstva“ (self) dizajniranih tako da kolektivne vrednosti usade paradoksalnim sredstvom –negovanjem introspekcije.59 Pa`ljivo analiziraju}i jezik i modele mi{ljenja koji se ogledaju u novootkrivenim dnevnicima pisanim tridesetih godina, Helbek pokazuje kako su kroz ovu privatnu formu izra`avanja ostvarivani ideolo{ki ciljevi samopro~i{}avanja i samousavr{avanja.60 Unutra{nji svet, prema Helbekovom shvatanju, nije ni{ta manje programiran od spolja{njeg, ali na osnovu tog uvida on ne namerava da, poput teoreti~ara totalitarizma, pravi razliku izme|u slobodnih i neslobodnih dru{tava. Nasuprot tome, Helbek obe verzije jastva (selfhood) – zapadnu kao i sovjetsku – posmatra kao mehanizme pomo}u kojih se ograni~enja pre name}u nego transcendiraju. Peter Holquist, „’Information Is the Alpha and Omega of Our Work’: Bolshevik Surveillance in its Pan-European Context“, Journal of Modern History 69: 3 (1997), 415–450; idem, „Total’naia mobilizatsiia i politika naseleniia: Rossiiskaia katastrofa (1914–1921) v evropeiskom kontekste“, in Rossiia i pervaia mirovaia voina: Materialy mezhdunarodnogo nauchnogo kollokviuma (St. Petersburg: Dmitrii Bulanin, 1999), 83–101; idem, „What’s so Revolutionary About the Russian Revolution? State Practices and the New-Style Politics, 1913–1921“, in Russian Modernity, 87–111. 59 Jochen Hellbeck, „Speaking Out: Languages of Affirmation and Dissent in Stalinist Russia“, Kritika 1: 1 (Winter 2000), 71–96; idem, „Fashioning the Stalinist Soul: The Diary of Stepan Podlubnyi (1931–1939)“, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 44: 3 (1996), 344–373; idem, „Self-Realization in the Stalinist System: Two Soviet Diaries of the 1930s“, in Stalinismus vor dem zweiten Weltkrieg, 275–290; idem, „Writing the Self in the Time of Terror: Alexander Afinogenov’s Diary of 1937“, in Self and Story in Russian History, ed. Laura Engelstein and Stephanie Sandler (Ithaca: Cornell University Press, 2000), 69–93. 60 Za primere koji (ne)potvr|uju taj obrazac videti: Véronique Garros, Natalia Korenevskaya, and Thomas Lahusen, eds., Intimacy and Terror: Soviet Diaries of the 1930s, trans. Carol A. Flath (New York: The New Press, 1995). Helbek je pomagao u pripremi tog izdanja. 58
127
tre}i program
128
ZIMA–PROLE]E 2009.
Helbekova razmi{ljanja se mogu ~itati i iz druga~ije teorijske perspektive – one koja tematizuje na~ine na koji stilske i diskurzivne karakteristike odre|enog kulturnog trenutka obele`avaju razli~ite dimenzije dru{tvene egzistencije, od onih najjavnijih i eksplicitnih, do najprivatnijih i introspektivnih. Prou~avaju}i kreativni postupak sovjetskog pisca Vasilija A`aeva, Tomas Lahusen (Thomas Lahusen) nudi pristup sli~an tretmanu „dokumentarnih `anrova“ Lidije Ginzburg (Lydia Ginzburg) koja pokazuje kako su `ivotno iskustvo, idelo{ki imperativi i literarne konvencije isprepletani.61 I Helbek i Lahausen prou~avaju kako su komponovani i kako u dru{tvenom i psiholo{kom smislu funkcioni{u odre|eni karakteristi~ni tekstovi iz sovjetske ere. Me|utim, Helbek svoje uvide situira u {iri analiti~ki okvir, a njegovi argumeti su korisni za razumevanje uloge koju istori~ari kulture misle da ispunjavaju. Ukoliko Fuko tvrdi da je pretpostavljena autonomija modernog, liberalnog pojedinca na Zapadu koji je orijentisan prema individui samo jedna ideolo{ka fikcija, onda jo{ vi{e razloga ima za skepsu u pogledu nezavisnosti subjekta u Sovjetskom Savezu gde nisu ni negovane iluzije o autonomiji. Pozdravljaju}i Kotkinovo bavljenje mehanizmima svakodnevnog govora i socijalnih interakcija pomo}u kojih su sovjetski gra|ani bivali zadojeni dru{tveno prihvatljivim i iz li~ne perspektive smisaonim identitetima, Helbek s Igalom Halfinom (Igal Halfin), (a nezavisno od njih dvojice, Ana Krilova – Anna Krylova), zamera Kotkinu {to nije oti{ao dovoljno daleko u svojim razmi{ljanjima. Kotkinovi kriti~ari misle da on gre{i kada pretpostavlja da su gra|ani bili u stanju da se distanciraju od pravila po kojima su se ophodili.62 Helbek i Halfin tvrde da sovjetski subjekt do te mere internalizuje dominantne vrednosti da razlika izme|u javnog i privatnog – varljiva ~ak i u dru{tvima u kojima navodno dominira – gubi smisao. Ipak, ~ak i kada kritikuju Kotkina zbog bezrezervne privr`enosti tzv. liberalnim koncepcijama li~nosti (self), njegovi kriti~ari osciliraju izme|u reprodukovanja i poricanja razlike. Ukoliko se „tehnike sopstva“ (techniques of the self) mogu na}i i u liberalnim i u neliberalnim dru{tvima (tj. nezavisno od ideologije), 61 Thomas Lahusen, How Life Writes the Book: Real Socialism and Socialist Realism in Stalin’s Russia (Ithaca: Cornell University Press, 1997). See Lydia Ginzburg, On Psychological Prose, trans. and ed. Judson Rosengrant; foreword Edward J. Brown (Princeton: Princeton University Press, 1991). 62 Igal Halfin and Jochen Hellbeck, „Rethinking the Stalinist Subject: Stephen Kotkin’s ‘Magnetic Mountain’ and the State of Soviet Historical Studies“, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 44: 3 (1996), 456–463. Tako|e, videti: Igal Halfin, From Darkness to Light: Class, Consciousness, and Salvation in Revolutionary Russia (Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, 2000); i Anna Krylova, „The Tenacious Liberal Subject in Soviet Studies“, Kritika Vol. 1, No. 1 (Winter 2000), 119–146.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
kako je mogu}e primenom ovog koncepta objasniti po ~emu je druga~iji sovjetski sistem? Koriste}i se terminima koji proizlaze iz Fukoovog pojma li~nosti („the self“) ova interesantna debata ruski primer situira ne samo u odnosu na zapadni model ve} i u odnosu na evoluciju kulturnih tipova. Fukoov moderni subjekt je sekularizovana verzija hri{}anskog prototipa. Kao {to su nekada ispa{tanje i ispovest nudili spas kroz ritualno ili verbalno samoponi`enje, tako doktorska ordinacija, dnevnik i psihijatar podsti~u novi oblik ispovedi koji je proizveo samokriti~nog, ali istovremno i samoafirmi{u}eg bur`uja. Ako se mo`e re}i da Rusija ispoljava ove moderne mehanizme samodefinisanja, onda se tako|e mora pokazati da je i ona pro{la kroz tranziciju od hri{}anskog u sekularni tip disciplinovanja. Me|utim, mnogo ~e{}e se argumenti o specifi~nom, kulturom uslovljenom ruskom temperamentu oslanjaju na tvrdnje o opstajanju religijskih kodova i prakse kao znaka neuspele modernizacije. Na primer, da bi se objasnio specifi~an na~in funkcionisanja marksisti~kih politi~kih partija i autoritarnih socijalisti~kih re`ima koristi se religijska paradigma.63 Ova linija argumentacije unazad mo`e se pratiti bar do tekstova Sergeja Bulgakova i Nikolaja Ber|ajeva u Putokazima (Vekhi) i do Renea Filepa-Milera (René Fülöp-Miller) u dvadesetim godinama.64 Njihov cilj je bio da izvrgnu ruglu tvrdnje marksista da njihovi metodi i teorije predstavljaju trijumf razuma nad verom ili slobode nad pot~injavanjem. Svestan razli~itih upotreba kojima su bila podvrgnuta ova pore|enja, Halfin ukazuje na analogije izme|u hri{}anskih i marksisti~kih vizija ali ove uvide povezuje sa kategorijama koje je ponudio Fuko.65 On time obr}e argument i tvrdi da se marksizam, poput ostalih modernih diskursa, oslanja na hri{}anske strukture u oblikovanju sekularnih identiteta. Ovo je primer u kome dve suprotstavljene paradigme – moderna i arhai~na – zajedni~kim snagama blokiraju mogu}nost kretanja u vremenu. Romanti~arski pojam kulture odre|uje navike i forme izra`avanja vezuju}i ih za specifi~ne vremenske periode i mesta. Privla~nost ovog Klaus-Georg Riegel, Konfessions-Rituale im Marxismus-Leninismus (Graz, Vienna, and Cologne: Verlag Styria, 1985). U ovoj knjizi obuhva}en je i primer Kine. 64 René Fülöp-Miller, The Mind and Face of Bolshevism: An Examination of Cultural Life in Soviet Russia, trans. F. S. Flint and D. F. Tait (London, New York: G. P. Putnam’s Sons, Š1927¹). 65 Halfin, From Darkness to Light; Oleg Kharkhordin u knjizi The Collective and the Individual in Russia: A Study of Practices (Berkeley: University of California Press, 1999) povezuje disciplinu bolj{evi~kog stila sa pravoslavno-hri{}anskim prototipom, ali njegovo izvo|enje karakteri{e sklonost ka simplifikaciji i neadekvatnim izvorima. 63
129
tre}i program
130
ZIMA–PROLE]E 2009.
koncepta za moderne istra`iva~e delimi~no le`i u mogu}nosti modifikovanja dalekose`ne (najve}im delom evropo-centri~ne) op{tosti shema velikih narativa. Ipak, mehanizmi tog koncepta kulture u literaturi koju ovde razmatramo, suprotni su tome – kao univerzalni i apstraktni. Sam pojam modernosti koji je krucijalan za ovaj pristup gubi tako svoju vremensku dimenziju i time, po definiciji, nestaje.66
Studije kulture na ruski na~in (à la Russe) Nije iznena|enje da praksu favorizuju sociolozi, psiholozi ili socijalni istori~ari. Sasvim logi~no, istra`iva~i koji studijama kulture prilaze iz perspektive diskursa, okupili su se na odeljenjima za studije knji`evnosti. Neki su se opredelili da ispituju formalne karakteristike literarnih `anrova kako bi odgonetnuli njihov politi~ki smisao. Tako je Vera S. Danham (Dunham) uo~ila promenu u jeziku i temama sovjetske literature posle Drugog svetskog rata koja je davala potporu novom na~inu integracije dru{tva. Nagla{avanjem „kulturnosti“ („kul’turnost“ – slogan koji je u opticaju od dvadesetih), pisci su promovisali ideal javnog i individualnog opho|enja koji je u poslednjoj deceniji Staljinove vladavine ubla`io prelaz od retorike raskida i prevrata ka retorici stabilnosti i kontrole. Danham govori o „javnom mnjenju“ i aktivnom anga`manu ~italaca u odnosu na tekst.67 U sli~nom maniru Katerina Klark (Clark) pokazuje kako je ideolo{ki autoritet ja~an pomo}u konstrukcije socrealisti~kog romana koji je, posredstvom ritualizovane strukture zapleta, 66 Primer ovog me{anja mo`e biti na|en u radu Aleksandra Etkinda (Aleksandr Etkind) koji zastupa stav da je rusko dru{tvo (kako ono pre, tako i posle 1917. godine) razvijalo onu istu kombinaciju od dr`ave nametnutog autoriteta i individualizovane samo-regulacije koja je karakteristi~na za zapadni tip dru{tva. Prema njegovom uverenju, takvi mehanizmi delovali su podjednako u selima, sudovima, sekta{kim zajednicama, zatvorima i psihijatrijskim ordinacijama. (Aleksandr Etkind, „Fuko i imperskaia Rossiia: Distsiplinarnye praktiki v usloviiakh vnutrennei kolonizatsii“, saop{tenje sa internacionalne konferencije Mishel’ Fuko i Rossiia, European University, St. Petersburg, 24–25 June 2000. Videti i: Tezisy vystuplenii, 24–28). Etkind me kritikuje zbog moje navodne tvrdnje da Rusija i Sovjetski Savez nisu nikada pre{li sa zakona na disciplinu, u smislu u kome se ti koncepti shvataju u Fukoovom modelu. U stvari, u radu „Combined Underdevelopment“ tvrdila sam da moderna Rusija – kako imperijalna, tako i sovjetska – zaista jeste razvila kori{}enje praksi disciplinovanja, ali da nije nikada savladala slabosti svojih pravnih institucija. 67 Vera S. Dunham, In Stalin’s Time: Middleclass Values in Soviet Fiction (Cambridge: Cambridge University Press, 1976). Interesantnu diskusiju o tome videti u: Krylova, „Tenacious Liberal Subject“, 134–136. Tako|e, videti: Régine Robin, Socialist Realism: An Impossible Aesthetic, trans. Catherine Porter (Stanford: Stanford University Press, 1992; French ed., 1986), kao i: Lynn Mally, „Utopias Lost and Found: In Search of Soviet Culture“, Radical History Review 59 (1994), 181–189.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
kopirao re`imski projekat „prosve}ivanja“ i promene.68 Drugi mogu}i pristup je obuhvatanje razli~itih `anrova, pri ~emu se polje kulture posmatra kao multimedijalno upra`njavanje politike.69 Klark, na primer, smatra da re`imska politika tokom dvadesetih godina reflektuje dominantne kulturne paradgime. Ili, njenim re~ima re~eno, svi elementi pripadaju istom „kulturnom eko-sistemu“. Tvrde}i da Rusi prilaze kulturi sa strahopo{tovanjem kakvo je rezervisano za religiju, ona smatra da kultura, kao i religija, funkcioni{e putem ritualizacije, sakralizacije i transfiguracije.70 Razlike izme|u dve studije Katerine Klark, od kojih je prva konceptalno jasna ali ograni~ena na jednu dimeniziju, dok je druga ambicioznija, s kompleksnijim interpretativnim ciljevima, mogu se posmatrati ne samo kao pokazatelj njenog li~nog intelektualnog razvoja ve} i kao odraz promenjenih vremena. Kada je osamdesetih godina po~eo raspad sovjetskog sistema pojavilo se retrospektivno raspolo`enje. ^itav sovjetski period sada mo`e da izgleda kao jedna zasebna kulturna formacija. Na~injeni su poku{aji objedinjavanja analiza politike i kulture pomo}u koncepata stila, kao, na primer, kad Vladimir Papernji (Paperny) suprotstavlja dva paradigmati~na modela sovjetske arhitekture i politi~ke prakse.71 Kako je marksisti~ki pristup izgubio ugled a ljudi se umorili osporavaju}i njegove pretpostavke, ostala im je odre|ena vrsta nostalgije prema sveobuhvatnosti marksisti~kih obja{njenja – prema njegovoj mo}i da zagolica ma{tu. Niz najrazli~itijih studija ilustruje `elju da se zauzme sveobuhvatna perspektiva, ili da se prona|e nervni centar novog analiti~kog stila.72 Katerina Clark, The Soviet Novel: History as Ritual (Chicago: University of Chicago Press, 1981). O generi~kim kontinuitetima, videti tako|e: Barbara Walker, „On Reading Soviet Memoirs: A History of the ‘Contemporaries’ Genre as an Institution of Russian Intelligentsia Culture from the 1790s to the 1970s“, Russian Review 59: 3 (July 2000), 327–352. 69 Karl Schlögel, Jenseits der Grossen Oktober: Das Laboratorium der Moderne Petersburg 1909–1921 (Berlin: Siedler Verlag, 1988). 70 Katerina Clark, Petersburg: Crucible of Cultural Revolution (Cambridge: Harvard University Press, 1995), posebno Uvod, str. ix; 263–265. 71 Vladimir Papernyi, Kul’tura „dva“(Ann Arbor: Ardis, 1985). 72 Po redosledu objavljivanja: Boris Groys, The Total Art of Stalinism: AvantGarde, Aesthetic Dictatorship, and Beyond, trans. Charles Rougle (Princeton: Princeton University Press, 1992; German ed., 1988); Svetlana Boym, Common Places: Mythologies of Everyday Life in Russia (Cambridge: Harvard University Press, 1994); Eric Naiman, Sex in Public: The Incarnation of Early Soviet Ideology (Berkeley: University of California Press, 1997); Jeffrey Brooks, Thank You, Comrade Stalin! Soviet Public Culture from Revolution to Cold War (Princeton: Princeton 68
131
tre}i program
132
ZIMA–PROLE]E 2009.
Ovi poku{aji u najmanju ruku pokazuju produktivni nagon za otkrivanjem modela i veza. Katriona Keli (Catriona Kelly) i Dejvid [epard (David Shepherd) posmatraju podru~je kulture kao sistem {iroko povezanih tema, klju~nih koncepata i me|usobnih veza izme|u estetskih nivoa i socijalnog miljea. Oni namerno zaobilaze Revoluciju kako bi istakli perzistentnost su{tinskih kulturnih modela. Svetlana Bojm (Boym) i Erik Najman (Eric Naiman), u stilu „pome{aj-i-pove`i“ karakteristi~nom za studije kulture otkrivaju obrasce predstavljanja (representation) ili simboli~kog zna~enja koji se prote`u kroz razli~ite `anrove i estetske nivoe, od visoko literarnih tekstova, preko artefakta masovne kulture, do otvoreno ideolo{kih konstrukcija. D`efri Bruks, pre{av{i od imperijalne na sovjetsku {tampu, usredre|uje se suprotno njima na jedan `anr – dnevne novine, ali tako|e te`i obuhvatnim generalizacijama, kako o temama koje se stalno provla~e, tako (poput Najmana) i o tome kako ekspresivne strukture posti`u politi~ke efekte. Najman analizira stilske i generi~ke formacije pozajmljuju}i jezik psihoanalize za interpretaciju skrivenog teksta kulturnog organizma ili kolektivnog uma. On, izgleda, pretpostavlja da kultura i svest konstitui{u jedinstvenu transpersonalnu membranu koja vibrira zna~enjima razumljivim adekvatno izve`banom uhu. Najmanovi o{troumni uvidi su `ivopisni i prijatno {okantni (otkrivaju}i gotske konvencije u politi~kim traktatima i seks gotovo svugde), ali to {to spolja izgledaju tako savr{eni, odbija. ^ak i u granicama relativno zatvorenog sistema (jo{ uvek sklonog varijacijama tokom dvadesetih godina), materijal deluje suvi{e koherentno. Manje inventivni Bruks usredsre|uje se na konkretne teme i simboli~ke mehanizme koji se mogu otkriti na stranicama {tampe. Oslanjaju}i se na simboli~ku antropologiju, on traga za dokazima o tome u kakvom su mogle biti povezane predstave (representation) i mo}. I on veruje da je prona{ao klju~ kojim se otkriva zna~enje. Me|utim, nije sasvim o~igledno kako bi se ubedljivo mogli povezati modeli i efekti – ili, u {irem smislu, kultura i mo}. Boris Grojs (Groys), ruski emigrant koji `ivi u Nema~koj, artikuli{e stanovi{te koje je vrlo uticajno. Odbacuju}i tezu o diskontinuitetu izme|u kreativnih i represivnih impulsa, kao i izme|u dvadesetih i tridesetih godina, Grojs tra`i analogije izme|u misaonih struktura i projekata utopijske umetnosi, s jedne strane, i politi~kog stila Staljinovog re`ima koji je nastojao da oblikuje novo dru{tveno bi}e, s druge strane. On polazi od pretpostavke, University Press, 2000). Videti tako|e: Irina Paperno and Joan Delaney Grossman, eds., Creating Life: The Aesthetic Utopia of Russian Modernism (Stanford: Stanford University Press, 1994); Catriona Kelly and David Shepherd, eds., Constructing Russian Culture in the Age of Revolution, 1881–1940 (Oxford: Oxford University Press, 1998), and idem, eds., Russian Cultural Studies.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
koju deli sa Katerinom Klark, da politika i umetnost izviru iz iste matrice – nekog unutra{njeg programa kulture ili koda ekspresije. Sli~no tome, Najman je uveren kako diskurzivne strukture iz dvadesetih godina ne samo da podse}aju na politi~ke ishode iz tridesetih godina ve} u izvesnoj meri predstavljaju njihov prototip, anticipaciju ili ih ~ak oblikuju. Ni Grojs ni Najman se ne zanimaju za uzroke; oni ne prou~avaju mehanizme koji bi mogli da pove`u „diskursivne“ i politi~ke formacije. Oni se zapravo oslanjaju na sam koncept diskursa koji obavlja posao, impliciraju}i, bez preciznijeg odre|enja, kako se ta veza odr`ava. Zna~enje „diskursa“ kao tehni~kog termina podrazumeva, me|utim, stav da znanje ili estetski standardi, kada se name}u kao autoritet u nekoj oblasti (tvrde}i da je ne{to ta~no ili lepo), nisu politi~ki neutralni ve} sami po sebi predstavljaju oblike mo}i. Njihovi efekti su prisutni u stvarnom `ivotu. Odbacuju}i upro{}ena shvatanja uzro~nosti (pojam koji je tako|e usredsre|en na proizvodnju efekata), istra`iva~i koji se zadovoljavaju intrepretacijom imaju svakako intelektualnu ulogu. Me|utim, uvo|enjem pojma diskursa istori~ari su ih obasuli primedbama i nerazumevanjem) budu}i da su im generativne pretpostavke osnovno sredstvo zanata.73 Me|utim, opasnost pogre{nog ~itanja delimi~no se krije u velikoj ambiciji. ^emu plesti diskurzivne modele ako ulozi nisu veliki, a kakav uop{te mo`e biti ulog ako je predmet diskurs?
Pre Fukoa To {to istra`iva~i koji rade u Rusiji, kao i oni na Zapadu, zatim Rusi koji su emigrirali ili ovde samo gostuju usvajaju pristup kulturnih studija, nije dokaz propasti Sovjetskog Saveza ili plod uticaja novije zapadne misli. Izdava~i su u postsovjetskoj Rusiji pokrenuli pravu malu bujicu prevoda omogu}avaju}i tako pristup modernoj filozofiji i teoriji kulture koje nisu bile dostupne u vreme Sovjetskog Saveza. Me|utim, analize znakovnih sistema duguju isto toliko razvoju doma}e nau~ne produkcije koliko i iznenadnom uticaju teorija uvezenih iz inostranstva. Ovde je vi{e re~ o konvergenciji nego o konverziji. Ruski formalisti iz dvadesetih godina, poznati po svojoj usredsre|enosti na tekstualnu analizu, tako|e su se suo~avali s problemom odnosa izme|u tekstova i dru{tvenih konteksta. Roman Jakobson (1896–1982), koji je po~eo u Moskvi a nastavio u Pragu, pro{irio je implikacije modela Ferdinanda de Sosira kako u lingvistici, tako i u studiji kulture.74 Posle Staljinove smrti ponovo se otvorio prostor za teorijske inovacije. 73 O „starom“ istori~arskom stanovi{tu videti: Engelstein, „Paradigms, Pathologies, and Other Clues“, 864–877. 74 Videti: Todd, „Literature as an Institution“.
133
tre}i program
134
ZIMA–PROLE]E 2009.
Ako neko veruje da je „informaciona revolucija“ bila jedan od elemenata koji su doveli do uru{avanja Sovjetskog Saveza, onda se 1991. godina mo`e smatrati ne uzrokom intelektualne promene (mada jeste dovela do dramati~nih promena u ideolo{kom polju), ve} jednim od njenih rezultata. Isti lingvisti~ki i strukturalisti~ki izvori koji su promovisali pojavu kulturne antropologije i kasnije diskurzivne i dekonstruktivisti~ke teorije u Evropi, po~eli su da prodiru u sovjetsku literarnu teoriju krajem pedesetih godina kada su se u sovjetskim ~asopisima pojavili prvi ~lanci o strukturalnoj lingvistici povezani s informati~kom teorijom u matematici.75 Veliki ugled koji su u`ivale matematika i teorijska fizika (hvaljene od sovjetskog establi{menta iz ideolo{kih razloga jer su smatrane vrhuncem materijalisti~ke nauke, a iz prakti~nih razloga jer su smatrane klju~em tehnolo{kog razvoja), otvorio je put za diskusije o temama iz humanisti~kih nauka u kojima su kombinovani kvantna mehanika i lingvisti~ki modeli76. Ve} po~etkom sedamdesetih godina sovjetski ~asopisi pominju vode}a imena moderne lingvistike i teorije kulture: De Sosira, Klod Levi-Strosa, Naoma ^omskog, Jakobsona, @aka Lakana, Fukoa i @aka Deridu.77 Videti: B. A. Uspenskii, „K probleme genezisa Tartusko-Moskovskoi semioticheskoi shkoly“, in Moskovsko-tartuskaia semioticheskaia shkola, ed. Nekliudov, 38; B. F. Egorov, Zhizn’ i tvorchestvo Iu. M. Lotmana (Moscow: Novoe literaturnoe obozrenie, 1999), 96–97; Edward J. Brown, „Soviet Structuralism, A Semiotic Approach“, in Russian Formalism: A Retrospective Glance, 114–129. O paralelnom razvoja kulturne antropologije i (ne)postojanju njenog odnosa sa mi{ljenjem iz sovjetskog doba, videti: Andrei Zorin, „Ideologiia i semiotika v interpretatsii Klifforda Girtsa“, Novoe literaturnoe obozrenie, No. 29 (1998), 39–54; prevod na engleski: „Ideology, Semiotics, and Clifford Geertz: Some Russian Reflections“, History and Theory 40 (February 2001), 7–73. 76 Na primer: A. A. Zinov’ev and I. I. Revzin, „Logicheskaia model kak sredstvo nauchnogo issledovaniia“, Voprosy filosofii, No. 1 (1960), 82–90. 77 Neki od najva`nijih tekstova, prema redosledu publikovanja: T. N. Moloshnaia, ed., Strukturno-tipologicheskie issledovaniia: Sbornik statei (Moscow: Akademiia nauk, 1962); Iu. P. Senokosov, „Diskussiia o strukturalizme v Frantsii“, Voprosy filosofii, No. 6 (1968), 172–181; D. Segal, Iu. Senokosov, „Strukturalizm“; V. Kuznetsov, „Frantsuzskaia filosofiia“, in Filosofskaia entsiklopediia, Vol. 5, ed. F. V. Konstantinov (Moscow: Sovetskaia entsiklopediia, 1970), 144–46; 401–09, esp. 406–07; N. S. Avtonomova, „Kontseptsiia ’arkheologicheskogo znaniia’ M. Fuko,“ Voprosy filosofii, No. 10 (1972), 142–150; idem, „Psikhoanaliticheskaia kontseptsiia Zhaka Lakana“, ibid., No. 11 (1973), 143–150; L. I. Filippov, „Strukturalizm i freidizm“, ibid., No. 3 (1976), 154–163; N. S. Avtonomova, Filosofskie problemy strukturnogo analiza v gumanitarnykh naukakh: Kriticheskii ocherk kontseptsii frantsuzskogo strukturalizma (Moscow: Nauka, 1977), sa poglavljem o Fukoou I obimnom bibliografijom; L. I. Filippov, „Grammatologiia Zhaka Derrida“, Voprosy filosofii, No. 1 (1978), 157–164; N. S. Avtonomova, „Ot ’arkheologii znaniia’ k ’genealogii vlasti’“, ibid., No. 2 (1978), 145–152. 75
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Prvi prevod Fukoa na ruski pojavio se 1977. godine.78 Sve do 1991. godine, kada je krenula ~itava bujica, nije se pojavio nijedan drugi prevod.79 Ali Rusi su se i pre toga uveliko bavili diskursom. Juri Lotman je u estonskom gradu Tartuu, gde je 1950. godine po~eo predava~ku karijeru, sa svojim kolegama razvio prepoznatljiv stil strukturalisti~ko-semioti~ke analize. Prvi simpozijum o znakovnim sistemima odr`an je 1962. godine.80 Prvi proglas o metodolo{kim principima Tartu{ke {kole objavljen je 1964. godine.81 Preme{tanje analize s teksta na kulturu-kaotekst omogu}ilo je semioti~arima iz Tartua da se kre}u izme|u proizvoda i proizvodnje zaobilaze}i onu vrstu sociologije koja je bila diskreditovana nespretnim marksisti~kim tretmanom.82 Kao {to nam na to skre}e pa`nju Boris Gasparov u svojoj lucidnoj raspravi o odnosu izme|u francuske i ruske misli krajem sedamdesetih godina, Tartu{ka {kola je u potrazi za koherentnim i sveobuhvatnim modelima imala vi{e zajedni~kog s racionalisti~kim stilom strukturalista nego sa Fukoom i dekonstruktivistima koji se fokusiraju na rascepe, tenzije, kontradikcije, odsustva i iznena|enja. Sklonost Tartu{ke {kole ka shematskim modelima je, prema Gasparovljevom mi{ljenju, ubla`ena kompleksnom teksturom Lotmanovih analiza odre|enih aspekata ruske kulture. Njegove slo`ene, istorijski utemeljene interpretacije naru{avaju poM. Fuko, Slova i veshchi: Arkheologiia gumanitarnykh nauk (Moscow: Progress, 1977). Najraniji engleski prevod neke Fukoove knjige objavljen je 1965. godine: Madness and Civilization: A History of Insanity in the Age of Reason, trans. Richard Howard (New York: Pantheon, 1965; French ed., 1961). 79 Videti: „Germenevtika sub“ekta“, Sotsio-Logos, vyp. 1 (Moscow: Progress, 1991), 284–311; sledili su drugi kra}i radovi, uklju~uju}i: „Zhizn’: Opyt i nauka“, Voprosy filosofii, No. 5 (1993), 43–53. Prva slede}a knjiga objavljena uz finansijsku pomo} francuskog Ministarstva za spoljne poslove: Volia k istine: Po tu storonu znaniia, vlasti i seksual’nosti, trans. and commentary S. Tabachnikova (Moscow: Magisterium, 1996). 80 Dmitrii Segal, „’Et in Arcadia Ego’ vernulsia: Nasledie moskovsko-tartuskoi semiotiki segodnia“, Novoe literaturnoe obozrenie, no. 3 (1993), 30, reprinted in Moskovsko-tartuskaia semioticheskaia shkola, ed. Nekliudov, 99–112; and Uspenskii, „K probleme“, 38. 81 Iu. M. Lotman, Lektsii po struktural’noi poetike, vyp. 1. (B. Egorov, ed., Tartu, 1964). Do 1992. godine objavljeno je 25 svezaka. Za bibliografiju videti: A. D. Koshelev, ed., Iu. M. Lotman i tartusko-moskovskaia semioticheskaia shkola (Moscow: Gnozis, 1994), 504–537. Za op{ti pregled, videti: Egorov, Zhizn’, and Nekliudov, ed., Moskovsko-tartuskaia semioticheskaia shkola. 82 Segal, „’Et in Arcadia Ego’“, 34, 39; A. M. Piatigorskii, „Zametki iz 90-kh o semiotike 60-kh godov“, Novoe literaturnoe obozrenie, No. 3 (1993), 77; pre{tampano u: Moskovsko-tartuskaia semioticheskaia shkola, ed. Nekliudov, 152–156. 78
135
tre}i program
136
ZIMA–PROLE]E 2009.
tragu za perfektnim modelima, pravilnim opozicijama ili repetitivnim formama.83 I zaista, primeri Lotmanovih istorijskih istra`ivanja jo{ uvek predstavljaju inspiraciju za kolege na Zapadu. Njegova istra`ivanja, kao i istra`ivanja drugih predstavnika Tartu{ke {kole, postala su dostupna na engleskom zahvaljuju}i prevodima Aleksandra i Alise Nahimovski (Alice Nakhimovski)84. Irina Rejfman (Irina Reyfman), Juri Civian (Yuri Tsivian) i Aleksandar @olkovski (Alexander Zholkovsky), koji su pre dolaska u Sjedinjene Ameri~ke Dr`ave bili povezani sa Tartu{kom {kolom, uvezli su ovu tradiciju u Ameriku i modifikovali je.85 Odvajaju}i se od po~etka od onog pravca mi{ljenja iz koga je proiza{ao Fukoov pojam „diskursa“ i Burdijeov koncept „habitusa“, lotmanijanske strukture koje nude polje-u-vremenu sa koherentnim zna~enjem, povezuju ta dva analiti~ka pitanja kojima smo ovde po~eli: organizovanje konceptualnih mogu}nosti (diskurs) i njihovo prevo|enje u aktivnosti istorijskog `ivota (praksa). Polaze}i od pristupa koji je razvila Lidija Ginzburg, Irina Paperno, na primer, pokazuje kako figura Nikolaja ^erni{evskog reprodukuje odre|eni kulturni tekst i istovremeno nudi jedan drugi kulturni model koji slu`i za konstruisanje druga~ijih `ivotnih pri~a. Kori{}enje literarnih modela kao personalnih {ablona samo je jedan slu~aj u op{irnijim interpretacijama kulturnih i socijalnih sistema: druga~ije re~eno diskursa i praksi.86 B. M. Gasparov, „V poiskakh ’drugogo’ (Frantsuzskaia i vostochnoevropeiskaia semiotika na rubezhe 1970-kh godov)“, in Moskovsko-tartuskaia semioticheskaia shkola, ed. Nekliudov, 213–236. Lotman se bavio tenzijom izme|u kontinuiteta i raskida u knjizi Kul’tura i vzryv (Moscow: Gnozis, 1992). 84 Alexander D. and Alice Stone Nakhimovsky, eds., The Semiotics of Russian Cultural History: Essays by Iurii M. Lotman, Lidiia Ia. Ginsburg, Boris A. Uspenskii (Ithaca: Cornell University Press, 1986). 85 I Irina Paperno i Irina Rajfman po~eli su nau~ni rad studijama o pojedinim li~nostima, a zatim se posvetile {irim zna~enjskim sklopovima: Irina Paperno, Chernyshevsky and the Age of Realism (Stanford: Stanford University Press, 1988); Suicide as a Cultural Institution (Ithaca: Cornell University Press, 1997); Irina Reyfman, Vasilii Trediakovsky: The Fool of the “New“ Russian Literature (Stanford: Stanford University Press, 1990); Ritualized Violence Russian Style: The Duel in Russian Culture and Literature (Stanford: Stanford University Press, 1999). Yuri Tsivian, Early Cinema in Russia and its Cultural Reception, trans. Alan Bodger, ed. Richard Taylor (New York and Chicago: Routledge and University of Chicago Press, 1994; Russian ed., 1991); Boris Gasparov, Robert P. Hughes, and Irina Paperno, eds., Cultural Mythologies of Russian Modernism: From the Golden Age to the Silver Age (Berkeley: University of California Press, 1992). 86 Za druga~iju, noviju analizu uloge diskurzivnog ukalupljavanja videti: Susan K. Morrissey, Heralds of Revolution: Russian Students and the Mythologies of Radicalism (Oxford: Oxford University Press, 1998). 83
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Zapadni slavisti su istovremeno bili inspirisani Mihailom Mihailovi~em Bahtinom (1895–1975), jo{ jednim misliocem iz sovjetske ere koji je prona{ao na~in da zaobi|e sovjetsku ortodoksiju. Bahtinova konceptualna sredstva, isto kao i ona razvijena u okviru {kole iz Tartua, bave se unutra{njom strukturom teksta kao i modelima koji povezuju estetske forme s kulturnim okru`enjem. Bahtinov uticaj je prili~no o~igledan u radovima Keril Emerson (Caryl Emerson), koja koristi pojam hronotropa da bi povezala muziku, prozu i dramu XIX veka.87 U manje teorijski orijentisanom modelu, potraga za vezom vreme-tekst-i-kontekst podstakla je eksperimentisanje sa interdisciplinarnim pristupom koji ima eklekti~an, metodolo{ki sveden pristup, i izbegava pitanja interpretacije kojima se istori~ari poput Helbeka, Kotkina i Halfina, kao i istra`iva~i literature poput Najmana i Klarkove, hrabro hvataju u ko{tac.88 Dakle, ono {to se desilo posle 1991. godine jeste konvergencija dva toka koja su potekla iz istog izvora lingvisti~ke teorije i teorije komunikacije, a u tzv. postmodernom trenutku nastala su na srodnim terenima francuske teorije (diskurzivne, dekonstruktivisti~ke i socio-kulturne) i semiotike inspirisane Tartu{kom {kolom. Nasle|e Tartu{ke {kole predstavlja okosnicu ~asopisa „Novi knji`evni pregled“ (Novoe literaturnoe obozrenie) u kome je od 1992. godine objavljen veliki broj ruskih i zapadnja~kih eseja iz istorije, literarne kritike i studija kulture.89 Saradnici ovog ~asopisa, poput teoreti~ara knji`evnosti Andreja Zorina i istori~ara Borisa Kolonickog, primenjuju ova sredstva za analizu kompleksnih kulturno-politi~kih domena. Zorin je, na primer, napisao seriju eseja o XVIII i ranom XIX veku, u kojima je tretirao ideologiju i knji`evnu proizvodnju kao me|usobno povezane instrumente oblikovanja stila odre|enog perioda.90 Viktor @ivov (Viktor Zhivov) koji `ivi na relaciji Moskva–Berkli, u svojim radovima o brojnim temama kombinuje 87 Caryl Emerson, Boris Godunov: Transpositions of a Russian Theme (Bloomington: Indiana University Press, 1986). Emersonova je, zajedno sa Majklom Holkvistom (Michael Holquist) i Katarinom Klark (Katerina Clark), pomogla u obja{njenju i popularizaciji Bahtinovog dela u Americi. Za ruski kontekst, vidi: Caryl Emerson, The First Hundred Years of Mikhail Bakhtin (Princeton: Princeton University Press, 1997). 88 Gary Saul Morson, ed., Literature and History: Theoretical Problems and Russian Case Studies (Stanford: Stanford University Press, 1986); Engelstein and Sandler, eds., Self and Story. 89 Videti, tako|e: E. V. Permiakov, ed., Lotmanovskii sbornik, 2 vols. (Moscow: ITs-Garant and RGGU, 1995 and 1997); reprinte Lotmanovih radova koje izdaje „Iskusstvo“ iz St. Petersburga; kao i ediciju: Iz istorii russkoi kul’tury (Iazyki russkoi kul’tury, Moscow). 90 Andrei Zorin, „Ideologiia ’Pravoslaviia-Samoderzhaviia-Narodnosti’: Opyt rekonstruktsii“, Novoe literaturnoe obozrenie, No. 26 (1997), 71–104; idem, „Poslanie ’Imperatoru Aleksandru’ V. A. Zhukovskogo i ideologiia sviashchennogo soiuza“, ibid., No. 32 (1998), 112–132; idem, „Vrag naroda: Kul’turnye mekhanizmy opaly M. M. Speranskogo“, ibid., No. 41 (2000), 27–68.
137
tre}i program
138
ZIMA–PROLE]E 2009.
lingvisti~ku ekspertizu sa razvijenim ose}ajem za istoriju. U skora{njem broju nedavno obnovljenog rusko-italijanskog ~asopisa Rossiia/Russia, @ivov se na{ao u dru{tvu Ri~arda Vortmana (Richard Wortman) i niza drugih imaginativnih ruskih istra`iva~a s prilogom pod teorijski hibridnim naslovom: „Kulturne prakse u ideolo{koj perspektivi“.91 Poput Zorina, Kolonicki traga za ome|enim oblastima, a ne za paradigmama. Na osnovu ekstenzivnog arhivskog istra`ivanja u Rusiji i inostranstvu, on se sa novim detektivskim ve{tinama vratio primalnoj sceni istorijskog mesta zlo~ina – 1917. godini. On ne poku{ava da objasni kako se ideologija pokazala pokreta~kom snagom revolucije, niti alternativno, kako je revolucija mobilisala kulturu kao oru|e politike. Kolonicki radije pokazuje kako su vrednosti, simboli i stavovi konstituisali ono {to naziva politi~kom kulturom 1917. godine. Reflektuju}i uticaje proiza{le iz njegovih kontakata sa Tartu{kom {kolom, on traga za odjecima, repeticijama, temama i kontrastima koji su dominirali ~itavim poljem, mada su varirali u dodiru sa socijalnom lokacijom. Demonstriraju}i do koje su se mere modeli razumevanja i o~ekivanja ukorenili u dru{tveni senzibilitet mnogo pre nego {to su bolj{evici svojim olujnim naletom zauzeli javni prostor, on nudi {iri okvir za razumevanje pitanja ideologije i partijskih borbi. Me|utim, te modele koje otkriva ne tretira kao da su postojali u bezvremenom vakuumu, ve} zapravo pokazuje kako njihovo izrazito prisustvo i snaga odra`avaju pritisak specifi~nih doga|aja.92 Ne ignori{u}i uticaj pojedina~nog delanja ili politi~ke organizacije i strategije, Kolonicki u prvi plan isti~e materijal s kojim su akteri (individualni ili kolektivni) morali da se konfrontiraju.93 U tom smislu, mo`e se re}i da Kolonicki s politi~kim kontekstom Revolucije postupa kao Vortman s politi~kim teatrom monarhije – on mapira sisteme zna~enja koji, kako na vrhu tako i na dnu, gener{u i osporavaju vlast, te stoga odre|uju ko poseduje mo} i kako je upra`njava. 91 „Kul’turnye praktiki v ideologicheskoi perspektive, Rossiia, XVII–nachalo XX veka“, ed. N. N. Mazur, Rossiia/Russia 3 Š11¹ n. s. (Moscow and Venice: O.G.I., 1999). Za @ivova videti, na primer: Iazyk i kul’tura v Rossii XVIII veka (Moscow: Iazyki russkoi kul’tury, 1996). 92 Boris I. Kolonitskii, „Antibourgeois Propaganda and Anti-’Burzhui’ Consciousness in 1917“, Russian Review 53: 2 (April 1994), 183–196; idem, „Kerensky“, and „The Press and the Revolution“, in Critical Companion to the Russian Revolution, 1914–1921, ed. Edward Acton, Vladimir Iu. Cherniaev, and William G. Rosenberg (Bloomington: Indiana University Press, 1997), 138–149, 381–390; „Zanimatel’naia anglofobiia: Obrazy ’Kovarnogo Al’biona’ v gody Pervoi Mirovoi voiny“, Novoe literaturnoe obozrenie, No. 41 (2000): 69–87; and with Orlando Figes, Interpreting the Russian Revolution: The Language and Symbols of 1917 (New Haven: Yale University Press, 1999). 93 Interdisciplinarnost i internacionalne dimenzije takvog pristupa karakteristi~ne su za postsovjetsku eru. Videti: Critical Companion.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Pitanja koja se odnose na seksualnost i rod, tako|e povezana sa pitanjem mo}i, inspirisala su posle 1991. godine novi pravac istra`ivanja u okviru prou~avanja Rusije. Ponovno otkrivanje izgubljenog erotskog nasle|a bilo je prvi znak da su ograni~enja sovjetske ere izgubila svoje upori{te.94 Teoreti~ari knji`evnosti (i zapadni i ruski – odvojeno, zajedno i preuzimaju}i jednih od drugih) iskopavali su novi materijal i otvarali nove teme, literarne, biografske i politi~ke. Neki od primera su: studija Erika Najmana (Eric Naiman) o diskursu perioda NEP; Jevgenija Ber{tajna (Evgenii Bershtein – |ak Papernove) o homoseksualnosti u srebrno doba, D`ona Malmstada (John Malmstad) o Mihailu Kuzminu (delimi~no u saradnji s Nikolajem Bogomolovim)95. Psihologija je pored seksa drugi, izgubljeni-pa-na|eni predmet interesovanja postsovjetske kulture.96 Tlo za obnavljanje psihologije kao teorijski utemeljene discipline posle 1991. godine, bilo je pripremano decenijama tokom kojih su ovu temu u `ivotu odr`avale zvani~no neodobrene diskusije koje su ~ak smatrane i neprijateljskim.97 U godinama posle Staljina i nemarksisti~ka filozofija je tako|e opstajala u senci, {to je omogu}ilo njeno kasnije o`ivljavanje.98 Uz studije kulture koje su predstavljene u „Novom knji`evnom pregledu“ (NLO), filozofija je pru`ila drugi okvir za sintezu, oporavak i preispitivanje. „Pitanja filozofije“ (Voprosy filo94 „Nomer posviashchen eroticheskoi traditsii v russkoi literature“, Literaturnoe obozrenie, No. 11 (1991); Russkii eros ili filosofiia liubvi v Rossii (Moscow: Progress, 1991); L. I. Skvortsov, ed., Russkii dekameron (Moscow: TOO-Pioner, 1993); A. L. Toporkov, ed., Seks i erotika v russkoi traditsionnoi kul’ture (Moscow: Ladomir, 1996); T. V. Akhmetova, Ozornye stikhi (Moscow: Kolokol-Press, 1997); idem, ed., Tolkovyi slovar’: russkii mat, 2d ed. (Moscow: Kolokol-Press, 1997); M. Levitt and A. L. Toporkov, eds., Eros i pornografiia v russkoi kul’ture (Moscow: Ladomir, 1999). Sociolog Igor Kon je tako|e doprineo ozbiljnim diskusijama o ovim temama. 95 Naiman, Sex in Public; John E. Malmstad and Nikolay Bogomolov, Mikhail Kuzmin: A Life in Art (Cambridge: Harvard University Press, 1999); Evgenii Bershtein, „The Russian Myth of Oscar Wilde“, in Self and Story, ed. Engelstein and Sandler, 168–188. 96 Kao primer kombinacije tema seksa i psihologije, videti: Aleksandr Etkind, Eros nevozmozhnogo: Istoriia psikhoanaliza v Rossii (Moscow: Gnozis-ProgressKompleks, 1994), translated as Eros of the Impossible: The History of Psychoanalysis in Russia, trans. Noah and Maria Rubins (Boulder: Westview, 1997). Videti i: Boris Grois, „Rossiia kak podsoznanie zapada“, Wiener Slawistischer Almanach 23 (1989), 199–214. Aleksandr Etkind, Sodom i psikheia: Ocherki intellektual’noi istorii Serebrianogo veka (Moscow: ITS-Garant, 1996); idem, Khlyst: Sekty, literatura i revoliutsiia (Moscow: Novoe literaturnoe obozrenie, 1998). 97 Videti: David Joravsky, Russian Psychology: A Critical History (Oxford and New York: Blackwell, 1989); Martin A. Miller, Freud and the Bolsheviks: Psychoanalysis in Imperial Russia and the Soviet Union (New Haven: Yale University Press, 1998). 98 Kao primer ranog labavljenja ideolo{ke kontrole, videti: F. V. Konstantinov, ed., Filosofskaia entsiklopediia, Vol. 5 (Moscow: Sovetskaia entsiklopediia, 1970).
139
tre}i program
140
ZIMA–PROLE]E 2009.
zofii) postali su ~asopis za kulturolo{ke refleksije i istorijska „iskopavanja“. Tokom poslednje decenije objavljeni su zanemareni tekstovi mislilaca srebrnog doba, zajedno s rezultatima novih arhivskih istra`ivanja, kao i ranije zapo~etim diskusijama o njihovom zna~enju.99
Kulturna svest Kada je re~ o metodologiji, za pojam kulture se mo`e re}i da u novijoj literaturi funkcioni{e kao razvodna tabla koja skriva isprepletane `ice uzro~nosti i me|uzavisnosti. Kulturne paradigme nude modele koji pre`ivljavaju protok vremena. Za neke se veruje da su ukorenjene u istorijskim institucijama: praksa pravoslavlja se, na primer, tretira kao model ili analogija. Neke su proizvod intelektualne aktivnosti (ponekad ukr{teni sa narodnim verovanjima): utopija se uklapa ovde.100 U apstraktnijim verzijama model je zami{ljen vi{e strukturalno nego supstantivno: sugeri{u}i da je rana ruska kultura funkcionisala kroz binarne kontraste, Lotman i Boris Uspenski inspirisali su druge istra`iva~e da svugde nalaze takve kontraste.101 I zaista, zaokru`enost modela Tartu{ke {kole u kome se predstave i delanje uklapaju u isti nacrt, sugeri{e izvesnu koherentnost i stabilnost koja istoriji Rusije daje uznemiravaju}u bezvremenu auru. Teorija diskursa sadr`i u sebi sli~an rizik. Pronalaze}i obrazce koji opstaju dovoljno dugo da bi se kvalifikovali kao „diskursi“, istori~ari mogu da podriju izvornu nameru ovog koncepta koja se sastoji u istorizovanju komponenti kulture, otkrivanju njihovog konvencionalnog porekla, te stoga i otvorenosti za promene. Okretanje kulturi, po~etno usmereno ka raskidu s materijalisti~kim determinizmom i sturkturiranim sekvencama razvoja, mo`e, na kraju, zavr{iti vra}anjem drugoj formi predestinacije. To bi bilo {teta. ^ini mi se da je nagla{avanje istorije u sintagmi „kulturna istorija“, uz odr`anje kriti~ke distance prema kategorijama koje sama istorija proizvodi, jedini lek od te opasnosti. S engleskog prevela Rada Drezgi} Primer nedavno objavljenog teksta napisanog sedamdesetih godina je knjiga Sergeja Horu`eg: S. S. Khoruzhii, Mirosozertsanie Florenskogo (Tomsk: Vodolei, 1999). Nova izdanja obuhvataju Sabrana dela Rozanova, knjige Karsavina, Florenskog i drugih. Videti posebno najnoviji kontroverzni tom Rozanovljevih Dela koji uklju~uje i matrerijale o Florenskom: V. V. Rozanov, Sakharna, ed. A. N. Nikoliukin (Moscow: Republika, 1998). Mogu se navesti i brojni drugi radovi, uklju~uju}i i istra`ivanja Hagemajstera (Michael Hagemeister). 100 Na primer, videti: V. E. Bagno, ed., Russkie utopii (St. Petersburg: Corvus, 1995). 101 Iurii M. Lotman and Boris A. Uspenskii, „Binary Models in the Dynamics of Russian Culture (to the End of the Eighteenth Century)“, in Semiotics of Russian Cultural History, 30–66. 99
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009 UDK: 316.728(47)"193/195" 94:321.66(47)"193/195"(093.3)
JOHAN HELBEK*
RAD, BORBA, NASTAJANJE: AUTOBIOGRAFSKI TEKSTOVI STALJINOVE ERE1 Jedna od ukorenjenih predrasuda zapadne predstave o Staljinovom re`imu jeste da su dr`avna politika i bolj{evi~ka ideologija bili ne{to u ~emu su sovjetski gra|ani su{tinski samo „spolja“ obitavali. Iako je „sistem“, kombinuju}i propagandu i prinudu, bio uspe{an u nametanju izvesnog stepena spolja{njeg konformizma narodu, pojedinci su mogli da umanje te pritiske tako {to bi se povukli u privatnost koja nije bila pod uticajem „zvani~ne“ ideologije. U potrazi za tim skrivenim ili potisnutim sopstvom sovjetskih gra|ana, nau~nici su polagali velike nade u od nedavno dostupne „skrivene transkripte“ (D`ejms Skot) sovjetskog dru{tva: tajne izve{taje i saslu{anja slu`be bezbednosti (NKVD), neobjavljene prepiske i dnevnike. O~ekivalo se da }e u tom obilju nezvani~nih ili tajnih izvora koji sadr`e autenti~ne zapise o sopstvu individua biti razotkrivena su{tina njihovog subjektiviteta. Stoga je subjektivitet (koji shvatam kao sposobnost mi{ljenja i delanja koje nastaje na koherentnom ose}aju sopstva), u kontekstu staljinizma smatran kvalitetom koji se manifestuje naspram politike sovjetske dr`ave i nasuprot njoj.2 * Izvor: Jochen Hellbeck, „Working, Struggling, Becoming: Stalin-Era Autobiographical Texts“, Russian Review 60 (July 2001): 340–359. 1 Zahvaljujem Igalu Halfinu (Igal Halfin), Dejvidu Hofmanu (David Hoffman), Piteru Holkistu (Peter Holquist) i u~esnicima radionica i seminara na Univerzitetu u Mi~igenu, Dr`avnom univerzitetu Mi~igena, Univerzitetu Kalifornija na Berkliju, Univerzitetu Kalifornija na Riversajdu, Univerzitetu Stenford i pariskoj Maison des Sciences de l’Homme na komentarima i sugestijama. Tako|e `elim da zahvalim Veroniki Garos (Veronique Gaross), Nataliji Korenevskajoj (Natalya Korenevskaya) i Tomasu Lausenu (Thomas Lahusen) jer su sa mnom podelili veliki broj dnevnika iz Staljinovog perioda. Pisanje ovog ~lanka pomoglo je „Michigan Society of Fellows“. 2 Videti Jochen Hellback: „Speaking Out: Languages of Affirmation and Dissent i Stalinist Russia“, Kritika I/1, (2000), str. 71–96. Poslednji koji su uveli D`.
141
tre}i program
142
ZIMA–PROLE]E 2009.
Stanovi{te povezano sa tim, ali mnogo pesimisti~nije, izaziva sumnju u sposobnost sovjetskih gra|ana da razviju bilo kakav pojam o individualnom subjektivitetu. Prema tom stanovi{tu, revolucionarna dr`ava je monopolizovala svaku politi~ku inicijativu, a revolucionarna politika po svojoj prirodi podriva stvaranje stabilnih identiteta. Posledica toga je da su sovjetski gra|ani bili li{eni tradicionalnih okvira definisanja sopstva i dr`ani sputani u atmosferi stalnog rascepa, nesigurnosti i dezorijentacije.3 Te dve interpretacije povezuje predstava o tome da je sovjetsko dru{tvo poku{avalo da podjarmi ose}aj sopstva individua, primoravaju}i ih da svoje subjektivitete skriju ili da ih u potpunosti poni{te. Moj ~lanak govori o sasvim suprotnoj dinamici: on dokazuje da primarni uticaj koji su Revolucija iz 1917. godine i sovjetska revolucionarna praksa imale na ose}aj sopstva individua nije bio represivan, ve} produktivan. Revolucionarna politika je u velikoj meri bila usredsre|ena na stvaranje revolucionarnog sopstva, na primoravanje sovjetskih gra|ana da misle o sebi i da deluju kao svesni istorijski subjekti.4 Aktivnosti autobiografske refleksije, pisanja i govora – predstavljale su va`no sredstvo pomo}u kojeg je trebalo posti}i revolucionarni subjektivitet. Sovjetski gra|ani koji su `iveli u prvim decenijama sovjetske vlasti bili su vi{e nego svesni svoje du`nosti da poseduju posebnu li~nu biografiju, da mogu javno da je predstave i da „rade na sebi“ u potrazi za usavr{avanjem. Ono {to je najva`nije, bili su prisiljeni da priznaju politi~ki zna~aj svoje biografije. Sna`na politizacija govorenja i pisanja o sebi taSkotovu (John Scott) dihotomiju javnih i skrivenih transkripta bili su D`. Ar~ Geti (J. Arch Getty) i Oleg V. Naumov (Oleg V. Naumov): The Road to Terror: Stalin and the Self-Destruction of Bolsheviks, 1932–1939 (New Haven, 1999). Za kritiku ovog su{tinski liberalnog koncepta sopstva videti Anna Krylova, „The Tenacious Liberal Subject of Soviet Studies“, Kritika I/1, (2000), str. 119–146. 3 Stefan Plagenborg (Stefan Plaggenborg) je nedavno formulisao ovo gledi{te sa kulturolo{ko antropolo{kog stanovi{ta u „Grundprobleme der Kulturgeschichte der sowjetischen Zwischenkriegszeit“, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 48 (2000), No. 1, str. 109–118, posebno str. 115–116. Tako|e videti raniji pojam staljinisti~kog „dru{tva `ivog peska“ Mo{e Levina (Moshe Lewin) (The Making of the Soviet System: Essays of the Social History in the Interwar Russia (New York, 1985, str. 221). Gubitak sopstva je tako|e centralna tema Hane Arent (Hannah Arendt) u The Origins of Totalitarianism (1951, revidirano izdanje New York, 1973). 4 Kada govorim o kreativnom uticaju ruske revolucije na sopstvo, svakako ne `elim da impliciram da sopstva, kao samosvesna bi}a, nisu postojala pre revolucije. Moj argument je pre to da je revolucija u velikoj meri razvijala novo mi{ljenje o sopstvu, i kao o problemu i kao o politi~kom projektu. Za model ovog pristupa sopstvu kao problemu videti: Michel Foucault, The History of Sexuality, Vol. 1, An Introduction, (New York, 1978), poglavlje 1; ibid. Vol. 2, The Use of Pleasure, uvod.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ko|e je uticala i na dnevni~ke bele{ke tokom tridesetih godina – oni su naime izvori za istra`ivanje ovog eseja. Kao literarni `anr, dnevnik, kao i drugi autobiografski na~ini pripovedanja, bio je oblikovan sovjetskom revolucijom. U vremenu pre Revolucije, pisanje izve{taja o ne~ijem `ivotu ili vo|enje dnevnika bilo je ograni~eno na relativno mali segment obrazovanog ruskog dru{tva. Posle Revolucije 1917. godine autobiografski domen je znatno pro{iren ne samo u pogledu apsolutnih brojeva nego i u sociolo{kom smislu. Nije re~ samo o tome da se mnogo vi{e pojedinaca anga`ovalo u pisanju i govorenju o sebi, ve} da je autobiografski domen obuhvatio potpuno nove slojeve dru{tva, stvaraju}i time novi, specifi~no sovjetski, pod`anr – autobiografije autora koji se bore s jezikom da bi izrazili sebe dok, istovremeno, u~e da pi{u i ~itaju.5 Pri~e o gra|anskom ratu Isaka Babelja i Andreja Platonova sadr`e zapise o nespretnim, ozbiljnim i sna`nim poku{ajima jedva pismenih seljaka-vojnika da sebe oblikuju kao revolucionarne subjekte.6 Ovaj opsesivni govor o sebi bio je donekle direktan izdanak Revolucije, neposredna artikulacija revolucionarnih ideja o ljudskoj slobodi, socijalnoj emancipaciji i dostojanstvu li~nosti, koje su se sve eksplozivno pojavile 1917. godine.7 Me|utim, va`no je da razmotrimo kako je sovjetski re`im od samog po~etka prisvojio taj humanisti~ki diskurs, i tako ga uklju~io u plan individualne aktivnosti i mobilizacije u slu`bi ja~anja re5 Bibliografski dokazi, kao i ono {to je poznato o tome kako je dr`ava podupirala autobiografsko pisanje, sugeri{u da je rani sovjetski re`im izrodio najve}i kolektivni autobiografski projekat u savremenoj istoriji, i numeri~ki i u okvirima sociolo{kog vaspitanja. Samo bi slu~aj Kine mogao biti rival sovjetskom autobiografskom projektu, i to prosto u pogledu broja individualnih autobiografija koje je podupirao re`im. Za bibliografiju objavljenih autobiografskih materijala koji se odnose na sovjetski period videti trajni projekt publikacija, Sovetskoe obshchestvo v vospominaniiakh i dnevnikakh: Annotirovannyi bibliograficheskii ukazatel’knig, publikatsii v sbornikakh i zhurnalakh, ed. V. Z. Drobzhev, 4 broj (Moscow, 1987–1995). Produkcija autobiografske literature znatno se pove}ala posle 1917. godine („Memuarnaia literatura“, u Literaturnaia entsiklopediia, Vol. 7, (Mosow, 1934), str. 131–149). Popularnost `anra dnevnika u sovjetskoj Rusiji nagla{ava bibliografija skora{njih publikacija dnevnika iz arhivskih dokumenata, koja obuhvata vi{e od dve stotine dnevnika ili izvoda iz dnevnika. Videti Otjrytyi arkhiv: Spravochnik opublikovannykh dokumentov po istorii Rosii XX-go veka iz gosudarstvennzkh i semeinzkh arkhivov (po otechestvennoi periodike 1985–1995 gg.), ed. I. A. Kondakova (Moscow, 1997). 6 Videti: Isaak Babel, Red Cavalry (New York, 1929), i Andrei Platonov, Chevengur (Paris, 1972). 7 Mark Steiberg, „The Language of Popular Revolutionin Russia 1917“, nacrt uvoda u Voices of Revolution 1917 (New Haven, u pripremi, 2001). Humanisti~ka tema je sna`no izra`ena kod Maksima Gorkog u zbirci komentara UntimelyThoughts: Essays on Revolution, Culture and the Bolsheviks, 1917–1918, (New York, 1968).
143
tre}i program
144
ZIMA–PROLE]E 2009.
volucionarne dr`ave. Nagla{avaju}i subjektivno u~e{}e u revolucionarnoj stvari, bolj{evi~ki re`im sprovodio je su{tinski moderan plan subjektivizacije, negovanja svesnih gra|ana koji bi se svojevoljno anga`ovali u programu izgradnje socijalizma.8 Sovjetski revolucionari poku{avali su da uklone svako posredovanje izme|u pojedinaca i {ire zajednice, tako da se li~na svest i revolucionarni ciljevi dr`ave mogu spojiti. U tom procesu, od pojedinaca se o~ekivalo da sebe preoblikuju, da paralelno revoluciji na socijalnom i politi~kom polju, sprovode revoluciju u svojim du{ama. Ono {to je ovaj diskurs odgajanja svesnih revolucionarnih subjekata u~inilo tako mo}nim bila je ~injenica da se on sprovodio preko praksi subjektivizacije koje su uklju~ivale politi~ku agitaciju, obrazovnu politiku, i reedukativne mere s ciljem „preoblikovanja“ klasnih otpadnika. ^ak su i logori Gulaga, snabdeveni velikim bibliotekama i drugim obrazovnim sredstvima, zami{ljeni kao mesta za formiranje Novog ~oveka. Unutar tog okvira transformacije, sovjetska dr`ava pridavala je poseban zna~aj autobiografskom pisanju i govoru ne samo kao manifestaciji stanja svesti koje je dosegla data individua nego i kao oru|u da se ta svest dalje uzdi`e. Najra{ireniji tip formalizovanog autopredstavljanja u sovjetskom sistemu bila je autobiografija (avtobiografia) – kratak zapis o ne~ijem `ivotu koji se podnosio u pismenoj formi i izlagao usmeno. U autobiografiji su se navodila ne~ija dostignu}a u obrazovanju i profesiji, ali u njenom sredi{tu je bilo formiranje njegove ili njene li~nosti. Ovaj na~in autopredstavljanja nastao je u miljeu Komunisti~ke partije, kao sredstvo procene nivoa politi~ke svesti datog kandidata. Tako|e, upotrebljavan je i u Komsomolu i nepartijskim institucijama, kao {to su univerziteti i organi dr`avne administracije. Pri prijavljivanju za ~lanstvo u nekoj od tih institucija, svaki kandidat morao je da sastavi i izrecituje takvu jednu autobiografiju.9 Zna~ajno je to {to je od sovjetskih Etos dru{tvenog aktivizma, ovde povezan sa sovjetskim re`imom, zapravo je uveden za vreme Prvog svetskog rata. Me|utim, bolj{evi~ki pristup odlikovao se time {to je preneo duh potpune ratne mobilizacije na poratni period i {to je uveo mnogo obuhvatnije na~ine da ostvari taj cilj. Videti: Peter Holquist, „’Information as the Alpha and Omega of Our Work’: Bolshevik Surveillance in Its Pan-European Context“, Journal of Modern History 69 (1997), str. 415–450. 9 O poetici auto-oblikovanja videti Igal Halfin, „From Darkness to Light: Student Communist Autobiography During the NEP“, Jarbücher für Geschichte Osteuropas 45 (1997), No. 2, str. 210–236. @anr sovjetske autobiografije ima neverovatnih sli~nosti sa puritanskim modusom konstitucije sopstva, jer bi bar jednom u `ivotu svi puritanski vernici trebalo da napi{u i u javnosti ispri~aju svoju li~nu duhovnu istoriju. Ovi autobiografski tekstovi oblikovani su naspram tekstova prethodnika i sabra}e vernika („Biti hodo~asnik zna~ilo je putovati ’putem’ takvih tekstova unutar puritanske kulture“, Kathleen M. Swaim, Pilgrim’s Progress, Puritan Progress: Discourses and Contexts, Urbana, 1993, str. 137). 8
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
gra|ana tra`eno da u odre|enim `ivotnim razdobljima ponovo podnesu svoju autobiografiju. Zato mo`emo re}i da su pojedinci bili upoznati ne samo sa ovim `anrom autopredstavljanja i njegovim prate}im pravilima nego i sa podrazumevanom pretpostavkom da }e njihove biografije biti ponovo pisane u skladu s napretkom Revolucije, zajedno s razvojem njihove subjektivne politi~ke svesti. Tokom prvih decenija sovjetske vlasti dr`ava i partija ulo`ile su mnogo energije u stvaranje velikih autobiografskih projekata koji su obuhvatili na hiljade sovjetskih gra|ana.10 Radnici i vojnici pisali su svoja se}anja na Revoluciju 1917. godine, a radni~ki kolektivi razli~itih bran{i sovjetske industrije pripovedali su epsku pri~u o svojim kampanjama izgradnje na staljinisti~kom „frontu industrijalizacije“. U svim tim slu~ajevima zaplet se de{avao na dva nivoa, povezuju}i to kako su pojedinci sproveli Revoluciju, konstruisali fabriku, sagradili metro, i tako dalje, i istovremeno, kako je njih same stvorila Revolucija i kako su kao subjekti iskovani tokom staljinisti~kog programa industrijalizacije. Ta dvostruka pri~a naro~ito je izra`ena u slu~aju klasnih neprijatelja, kriminalaca, dru{tvenih otpadnika, koje je kombinovanim sredstvima – radom i autobiografskim pisanjem – trebalo pretvoriti u svesne i dru{tveno korisne gra|ane. Njihovi izve{taji o sopstvenom `ivotu opisuju neprekinutu putanju autotransformacije: od „ljudskog korova“ i „lo{eg sirovog materijala“ koji `ivi u odgovaraju}oj neure|enoj ili iskvarenoj dru{tvenoj sredini, do svesnih samodisciplinovanih bi}a, koja `ive u dobro ure|enoj socijalisti~koj ba{ti, koju su delimi~no i sami stvorili.11 Pored drugih autobiografskih `anrova, sovjetski revolucionari promovisali su i dnevnike kao tehniku subjektivizacije. Prisetimo se slu~aja „Sveske crvenoarmejca“ (knizhka krasnoarmeitsa) iz perioda Gra|anskog rata, knji`ice koja je dizajnirana da bi svaki vojnik Crvene armije zabele`io zalihe municije, hrane i ode}e koje je dobio. Knji`ica je imala prazan papir na kraju, s napomenom „za li~ne bele{ke“. U redu ispod toga pisalo je: „Ako 10 S. V. Zhuravlev, Fenomen „Istorii fabrik i zavodov“: Gor’kovskoe nachinanie v kontekste epokhi 1930-kh godov (Moscow, 1997); Frederick Corney, „History, Memory, Identity and the Construction of the Bolshevik Revolution, 1917–1927“, (Ph. D. diss. Columbia University, 1997), str. 273–278, 316–320. 11 Videti poslednje poglavlje, „Gorky sums up“, u Belomor: An Account of the Construction of the New Canal between the White Sea and the Baltic Sea (New York, 1935); i A. S. Makarenko, The Road to Life: an Epic of Education (Moscow, 1951). Ipak, najvi{a forma subjektivnosti, uloga stvaraoca Novog sovjetskog ~oveka, bila je rezervisana za Staljina, koga su poredili s „ba{tovanom koji uzgaja svoje omiljeno vo}e“. Videti ’Otchetnyi doklad tov. Molotova o rabote pravitel’stva VII S’ezdu Sovetov SSSR“, Pravda, 29.01.1935. O „ba{tovanu“ i „dr`avi kao ba{ti“ tako|e videti Zygmunt Bauman, Modernity and the Holocaust (Ithaca, 1989), str. 13, 71, 91–92.
145
tre}i program
146
ZIMA–PROLE]E 2009.
je mogu}e, voditi dnevnik o svojoj slu`bi u Crvenoj armiji radnika i seljaka.“12 Ipak, nezavisno od ovog primera, dnevnik nikada nije imao zna~aj koji su vlasti pridavale kompletnim autobiografskim pripovestima.13 Sovjetski aktivisti bili su ravnodu{ni prema dnevniku kao katalizatoru socijalisti~ke autotransformacije. Priznavali su da je dnevnik tradicionalno slu`io kao inherentno bur`oaski medijum s tendencijom da produbi sebi~ne, narcisti~ke porive pojedinca, ili da, u najboljem slu~aju, produkuje „prazne pri~e“. Tako|e, postojala je sumnja da dnevnik, ukoliko se pi{e samostalno i skriva od kolektiva, mo`e da potkopa socijalisti~ku svest i postane tle na kome se razvija kontrarevolucionarni sentiment.14 Ta sumnja bolno je izra`ena ~injenicom da su oficiri NKVD prilikom pretresa stanova „neprijatelja dr`ave“, od svih materijala, najvi{e `udeli za dnevnicima. Neki teoreti~ari knji`evnosti su omalova`avali dnevnike i otvoreno davali prednost memoarima, jer su zahvaljuju}i sa`etom pripovedanju autora o sopstvenom `ivotu i razvoju memoari imali ve}u obrazovnu vrednost. Memoari predstavljaju zavr{eno delo – oni su spomenik dovr{enog sopstva, a dnevnici su puko gradili{te sopstva, shva}enog kao nedovr{en posao.15 Kako to bez dvoumljenja ka`e knji`evni urednik, zadu12 Knizhka krasnoarmeitsa (Ekaterinoslav, 1919). Zahvaljujem Peteru Holkistu {to mi je ukazao na ovaj izvor. 13 Uporedimo slu~aj sedamnaestovekovne Nove Engleske, gde su preporuke o vo|enju dnevnika bile centralne za stvaranje i {irenje revolucionarnog, puritanskog sopstva (Charles E. Hambrick-Stowe, The Practice of Piety: Puritan Devotional Disciplines in Seventeenth-Century New England (Chapel Hill, 1982)). Za ra{trkane inicijative sovjetskih pedagoga, psihologa i knji`evnih aktivista da introspektivne i auto-transformativne mo}i dnevnika mobili{u prema svojim naporima da stvore Novog ~oveka, videti drugo poglavlje moje knjige Revolution of the Soul: Diaries from the Stalin Era, u pripremi. 14 Oleg Kharkhordin, „Reveal and Dissimulate: A Genealogy of Private Life in Soviet Ruddia“, u Public and Private in Thought and Practice, ed. Jeff Weintraub and Krishan Kumar (Chicago, 1994). U romanu Ilje Erenburga (Ilya Erhenburg), Drugi dan, upravo glavni negativac Vasja Safonov vodi dnevnik skriven od kolektiva, kome poverava svoje kontrarevolucionarne misli. Ako bi se preneo na stvarni `ivot, isti scenario mo`e se posmatrati u slu~aju ubice Kirova, Leonida Nikolajeva, ~iji dnevnik je uzelo dr`avno tu`ila{tvo kao dokaz njegovih antisovjetskih sklonosti (Robert Conquest, The Great Terror, str. 56). Da bi parirali mogu}im individualisti~kim uticajima vo|enja dnevnika i podstakli razvoj kolektivisti~ke svesti, sovjetski pedagozi su prepisali i kolektivno vo|ene „brigadne dnevnike“ u fabrikama i {kolama. Nacisti~ki re`im u Nema~koj stvorio je racionalizovanu verziju kolektivnog dnevnika, gde su nacisti~ki ideolozi pozivali na pisanje „dnevnika porodice“ (Tagebuch der Sippe), iz kog bi budu}e generacije „izvla~ile snagu i znanje i stekli uvide u karakter i sudbinu svojih krvnih srodnika (Blutsverbundenen)“ (Peter Boener, Tagebuch (Stuttgart 1969)). 15 „Memuarnaia literatura“, str. 132.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
`en za objavljivanje zbornika radni~kih pripovedanja o sebi: „(Dnevnici) mogu dati odli~ne rezultate, ali ti rezultati ne}e do}i preko no}i. Dnevnik zahteva vreme, nama materijal treba odmah.“16 Kada prou~avamo dostupnu dnevni~ku literaturu iz tridesetih godina pro{log veka, moramo imati na umu zvani~nu ambivalenciju prema dnevnicima, jer nam to pru`a mogu}nost da dnevnike ne shvatamo samo kao puke produkte sovjetske politike subjektiviteta. Samo u nekoliko slu~ajeva dnevnici su nastali na osnovu naloga sovjetskih zvani~nika, a ve}inom su vo|eni na inicijativu svojih autora koji su ~esto negodovali zbog nedostatka zvani~nih recepata autotransformacije, prema kojima bismo mogli da modelujemo svoj `ivot. Istra`ivanje ove dnevni~ke knji`evnosti ukazuje na to do koje mere su pojedinci, deluju}i samostalno, kreativno utkali sebe u labavu matricu subjektiviteta koji je stvorila Revolucija, te kako su neke od klju~nih kategorija i mehanizama autorealizacije upravo ti pojedinci ubrizgali u sovjetski krvotok. Diskusija koja sledi predstavlja uzorak iz velikog broja dnevni~kih zabele{ki iz tridesetih godina, od kojih je ve}ina bila dostupna istra`iva~ima posle otvaranja sovjetskih arhiva. Autori dnevnika pripadaju {irokom profesionalnom i dru{tvenom spektru koji uklju~uje urbane i ruralne stanovnike, ~lanove svih generacija, mu{karce i `ene.17 Diskusija Josette Bouvard, „Le moi au miroir de la société nouvelle: Les formes autobiographiques de l’histoire“ (neobjavljeno), str. 85. 17 Sociolo{ka {irina i {arolikost tekstualne prirode dnevnika na kojima se bazira ova studija (u celini oko stotinu) prkosi jednostavnoj klasifikaciji. Ipak, mo`emo slobodno re}i da su ve}inu dnevnika napisali pripadnici mla|e generacije (autori ro|eni izme|u 1895. i 1920). Veliki broj ovih dnevnika koje su pisali pripadnici dr`avne birokratije ili tehni~ke i umetni~ke intelegencije ~uvani su u sovjetskim dr`avnim arhivama i bili su dostupni istra`iva~ima i pre raspada Sovjetske unije. Drugi, koji su pripadali istoj grupi ljudi, zaklju~ani su u spetskhrany sve do kasnih osamdesetih godina. Tre}a grupa dnevnika izvu~ena je iz nedr`avnih arhiva, koji su osnivani tokom perioda perestrojke (na primer, Memorijalni i Narodnyi arhiv) ili iz privatnih arhiva. Preovla|uju dnevnici iz poslednje dve grupe. Iako su impresivni po broju ti dnevnici su samo zarez na povr{ini celine sa~uvanih dnevnika ranog staljinisti~kog perioda. Najve}e od netaknutih skladi{ta dnevnika iz tridesetih godina ~ine centralni i regionalni arhivi KGB, kojima strani istra`iva~i jo{ nemaju pristupa. Nebrojeni drugi dnevnici sa~uvani su u privatnim doma}instvima {irom postsovjetske teritorije. Postoji opravdan strah da }e se mnogi dnevnici iz ranog sovjetskog perioda izgubili ili nikada ne}e biti dostupni istra`iva~ima, iz prostog razloga jer njihovi sada{nji vlasnici nisu svesni istorijskog zna~aja ovog `anra. Za detaljan pregled dnevnika iz tridesetih godina videti Hellbeck, Revolution of the Soul, poglavlje 3. Nekoliko od ranije nepoznatih dnevnika iz tridesetih godina ve} su objavljivani na zapadu. Videti posebno Veronique Garros et al. eds., Intimacy and Terror: Soviet Diaries of the 1930s (New York, 1995) i Jochen Hellbeck, ed., Tagebuch aus Moskau 1931–1939 (Munich, 1996). 16
147
tre}i program
148
ZIMA–PROLE]E 2009.
se razla`e na tri dela. Po~injem usmerenjem ka dnevnicima kao hronikama socijalisti~ke izgradnje, posle ~ega istra`ivanje pomeram ka introspektivnim i autotransformativnim funkcijama dnevnika Staljinove ere. U tre}em delu povezujem sovjetske dnevnike i pojmove sovjetske subjektivnosti s binarno shva}enom sferom privatnog i javnog.18 Iz ovog istra`ivanja isklju~eni su dnevnici kojima nedostaje autobiografska orijentacija. Zato se u ovom radu ne istra`uje `anr dnevnika u celini, niti se postavlja zadatak da se iz tekstova dnevnika dedukuje kako su njihovi autori zaista do`iveli Staljinovo vreme. Ovo poslednje treba re}i zbog nagla{ene ljudske tendencije da se dnevnik shvata kao specifi~no uto~i{te za do`ivljaje, kao sredstvo za izra`avanje vlastitih misli i ose}anja. Me|utim, ni jedan autobiografski tekst, ma koliko pretendovao da bude intiman i iskren, ne pru`a odgovor na pitanje {ta ~ini ne~ije iskustvo. Pisanje o sebi mo`e se u potpunosti razumeti samo u kontekstu istorijskih naloga o tome kako zamisliti i kako predstaviti sebe. Kad je re~ o Staljinovoj eri, taj kontekst oblikovan je jezikom ruske Revolucije, usponom novog na~ina univerzalnog samoizra`avanja, politizacijom sopstva na po~etku 1917. godine i insistiranjem sovjetskog re`ima na univerzalnoj autotransformaciji i samorazotkrivanju. Ovaj okvir detaljno obja{njava za{to je sopstvo istaknuta tema u dnevnicima Staljinove ere i za{to u tim tekstovima ima tako malo nesovjetskog na~ina njegovog ostvarivanja. Nisu svi dnevnici tridesetih godina imali autobiografski karakter, ali u meri u kojoj uklju~uju sopstvo, ve}ina se kre}e unutar izrazito sovjetskih parametara subjektiviteta, nagla{avaju}i teme rada na sebi, dru{tvene korisnosti, integracije u dru{tvo i istorijske orijentacije.
Hronike socijalisti~ke izgradnje Sovjetski dnevnici iz tridesetih godina pro{log veka izra`avaju sna`nu uklju~enost njihovih autora u proces razvoja sovjetskog sistema. Autori su svesni da pripadaju jednom izuzetnom istorijskom periodu, i da imaju obavezu da to zabele`e. „Kad }u ja kona~no pisati svoje memoare o tridesetim godinama?“ pitao se jedan od njih.19 ^injenica da je autor postavio ovo pitanje 1932. godine, kada su prave „tridesete“ tek po~ele, ilustruje koliko je u tom trenutku koncept staljinisti~ke kampanje industrijalizacije kao stvaranja nove epohe bio sna`an. Drugi autor, aktiS obzirom na prostorna ograni~enja, u ovom ~lanku ne mo`emo se baviti va`nim temama kriti~kog mi{ljenja, represije i auto-cenzure u dnevnicima iz tridesetih, kao ni vezom izme|u autobiografskog pisanja i staljinisti~kog terora. Ova pitanja se raspravljaju u Hellbeck, Revolution of the Soul. 19 Dnevnik Stepana Podlubnog, zapis od 2.9.1932. u Tagebuch aus Moskau, str. 92. 18
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
vista partije koji je u~estvovao u kampanji kolektivizacije, pisao je svoje autobiografske zapise kao hroniku klasne borbe. Po~eo je da vodi dnevnik po{to je postavljen za predsednika seoskog sovjeta. Na prvim stranicama on sumira svoja dostignu}a na prethodnom radnom mestu, gde je tako|e bio na „frontu“ kolektivizacije: „Bilo je mnogo pobeda i poraza. Klasni neprijatelj, kulak, nije spavao ve} je organizovao nazadne mase siroma{nih (bedniaki) i srednje imu}nih seljaka (seredniaki) protiv kolhoza... Tako su na{i kolhozi nastajali, sazrevali i ja~ali u te{kim okr{ajima sa zastarelim i odumiru}im kapitalisti~kim elementima. Jo{ je mnogo borbi pred nama, posebno na novom mestu, Pirogovom seoskom sovjetu, gde me je premestio Okru`ni partijski komitet.“20 Autor po~inje kampanju kolektivizacije na sovjetskom selu postavljaju}i okvire makroplana, u koje potom sme{ta doga|aje iz sopstvenog li~nog `ivota. Ista strategija mo`e se videti u dnevniku Ma{e Skot, koja strukturiraju}i pripovedanje svog `ivota {iri ideolo{ki okvir do krajnjih granica – do epa o internacionalnoj klasnoj borbi. Ma{a Skot, jedna od graditeljki grada Magnitogorsk, zabele`ila je u svom dnevniku prvi susret s D`onom Skotom, ameri~kim in`enjerom koji se pridru`io izgradnji i za koga }e se kasnije udati. Opisala je kako se ose}ala razo~arano ~im je li~no upoznala ovog vajnog posetioca iz Amerike – mr{av mladi ~ovek, obu~en u krpe i prekriven pra{inom od visoke pe}i: Prvi Amerikanac kog sam ikada videla izgledao je kao besku}nik (besprizornik). Videla sam ga kao proizvod kapitalisti~kog ugnjetavanja. U svojoj glavi videla sam njegovo detinjstvo: zamislila sam duge sate nehumanog rada na koje je bio primoran u nekoj kapitalisti~koj fabrici jo{ kao de~ak; zamislila sam sramotno male nadnice koje je primao, jedva dovoljno da kupi ne{to hleba da bi mogao da radi slede}eg dana; zamislila sam njegov strah da ne izgubi i tu si}u i bude ba~en na ulicu, nezaposlen, u slu~aju da ne bude u stanju da stvara profit i radi svoj posao onako kako zadovoljava parazitske gazde.21
Dnevnici koji su eksplicitno vo|eni kao hronike svakodnevnog `ivota (byt) tako|e su obave{tavali i o ideolo{kim na~elima, u smislu projekcije sveta koji treba ostvariti. Nikolaj @uravljev, arhivar iz Kalinjina, po~eo je svoj dnevnik slede}im uvodnim primedbama: Ja sam lokalni istori~ar (kraeved) i arhivar. Znam od kakvog je zna~aja za istori~ara dokument koji se bavi svakodnevicom. Razumem da dokument, „1933–1936 gg. v griazovetskoi derevne (Dnevnik A. I. Zhelezniakova)“, Vologda: Istoriko-kraevedcheskii al’manakh, vyp. 1 (Vologda, 1994), str. 455, zapis od 30.5.1933. 21 John Scott, Behind the Urals: An American Worker in Russia’s City of Steel (1942; pro{ireno izdanje pripremio Stephen Kotkin (Bloomington, 1989)), str. 118–119. 20
149
tre}i program
150
ZIMA–PROLE]E 2009.
obi~an dokument zaveden u nekoj kancelariji, govori o izvanrednim ~injenicama i pre}utkuje sve {to se utvrdilo kao deo svakodnevnog `ivota. Koja kancelarija }e vam opisati normalan dan u `ivotu normalne osobe?... Zbog toga sam, da bih pomogao budu}im istori~arima Kalinjina (da li }u u tome uspeti ja ili neko drugi, re}i }e budu}nost), po~eo da pi{em ove bele{ke, u kojima }u poku{ati, koliko je mogu}e, da ne govorim o treptajima svog srca, ve} da se vi{e usredsredim na ~injenice.22
Tobo`nja `elja autora da pi{e o svakodnevnom `ivotu motivisana je izuzetnim doga|ajem – osamstotom godi{njicom osnivanja Kalinjina (Tver): „Dan kojim po~inju moje bele{ke je izuzetan u hronici grada... To je veliki praznik... To se ose}a kada se gledaju lica prolaznika. Me|u njima su mnogi radnici kolhoza, koji su do{li u regionalni centar da proslave jo{ jednu pobedu socijalisti~ke poljoprivrede.“ Slede}eg dana @uravljev sumira svoje utiske o prazniku grada: „Proslave poput ove mogu se odr`avati samo u socijalisti~koj zemlji!... Se}am se ovih zvani~nih „praznikovanja“ za vreme carizma... Ali na{ praznik je pravi praznik masa, istinski praznik naroda.“23 @urovljev dnevnik kao projekat ilustruje politi~ki zna~aj kategorije svakodnevnog `ivota u sovjetskom sistemu. Iz perspektive proklamovanog cilja bolj{evi~kog re`ima da se revolucionarizuje svaki aspekt tradicionalne svakodnevice, dnevni~ki opis uslova `ivota u staljinizmu bio je pravi ideolo{ki gest.24 U tom svetlu treba ~itati slede}i dnevnik, dnevnik lenjingradskog studenta i radnika Arkadija Mankova. Njegov zapis tako|e je usredsre|en na svakodnevicu Staljinove ere, ali on nagla{ava samo bedu i utu~enost radni~ke klase. Mankovljevo ekplicitno shvatanje svrhe vo|enja dnevnika o tridesetim godinama sasvim je suprotstavljeno @urovljevom, jer je poku{avao da ospori dostignu}a staljinisti~kog re`ima. Tada{nja dru{tvena struktura u Sovjetskoj uniji, pi{e Mankov, bila je „potpuno kapitalisti~ka“ – nazvati je marksisti~kom bilo je potpuno blasfemi~no. Me|utim, sve vreme Mankov poziva na ostvarenje Marksovih revolucionarnih ciljeva – kraj eksploatacije i dostizanje Dnevnik Nikolaja @urovljeva, zapis od 6.1.1936, u Gosudarstvennyi arkhiv Kalininskoi oblasti, f. r.-652, op. 1, ed. khr. 2. 23 Ibid. Zapis od 7. 1. 1936. Uprkos nameri @urovljeva da ne vodi li~ni dnevnik o svakodnevnom `ivotu u Kalinjinu, njegova hronika se u velikoj meri pretvorila u poveravanje, bele`enje intriga s posla i problema sa njegovom preljubnom `enom kod ku}e. 24 Za sovjetske planove o revolucionarizovanju svakodnevnog `ivota videti Naiman, Sex in Public: The Incarnation of Early Soviet Ideology (Princeton, 1997), str. 185–188; Katerina Clark, Petersburg, Crucible of Cultural Revolution (Cambridge, MA, 1995), str. 242–260; Michael David-Fox, Revolution of the Mind: Higher Learning among the Bolsheviks, 1918–1929 (Ithaca, 1997); Christina Kiner, „Boris Arvatov’s Socialist Objects“, October 81 (1997), str. 105–118. 22
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
materijalnog obilja. Kao i @urovljev, i on se prema svom dnevniku odnosio kao prema sirovom materijalu za istoriju svakodnevnog `ivota Staljinovog perioda, koju }e istori~ari jednom morati da napi{u, i, kao {to je bio slu~aj i sa @urovljevim, Mankovljevo poimanje svakodnevnice uronjeno je u viziju o socijalisti~kom dru{tvu budu}nosti.25 Uprkos toliko razli~itim dijagnozama, ta dvojica autora izra`avala su se unutar zajedni~kog horizonta zna~enja koji je nametnula kampanja izgradnje socijalizma.26 Velike materijalne te{ko}e koje pominju autori dnevnika nisu ometale njihovu ideolo{ku posve}enost. Naprotiv, Galina [tand`, pedesetogodi{nja doma}ica udata za jednog od vode}ih sovjetskih in`enjera, namerno je pomenula nepovoljne uslove svakodnevnog `ivota kako bi istakla svoju herojsku `rtvu i `rtvu svoje generacije u izgradnji socijalizma. Stra{no je pomisliti kako ljudi `ive ovih dana, posebno in`enjeri. ^ula sam za jednog in`enjera, koji `ivi sa svojom `enom u sobi od devet (kvadratnih) metara. Kada je njegova majka do{la u posetu, on nije imao gde da radi. Zato je uzeo lampu, stavio je na pod i legao (na stomak ispod stola) i tako radio, nije mogao da odlo`i posao, imao je krajnji rok. Zapisujem ovaj primer da bi ga oni koji dolaze posle nas pro~itali i saznali kroz {ta smo prolazili.27
Neizre~ena pretpostavka ovog zapisa bila je da }e budu}e generacije sovjetskog dru{tva, `ive}i u materijalno bogatom komunisti~kom svetu, imati te{ko}a da zamisle muke koje su podnosili oni koji su se `rtvovali za izgradnju lep{e budu}nosti. Ose}aj da je dnevnik vo|en tridesetih godina morao biti ideolo{kog karaktera da bi bio legitiman, tako|e se ogleda u vajkanjima dvojice autora da njihove hronike ne dose`u do takvih nivoa interpretacije. 25 A. G. Man’kov, „Dnevnik radivogo cheloveka (1933–1934)“, Zvezda, 1994, No. 6, zapisi od 30. 1. i 24. 7. 1933. Mankov je kasnije postao poznati istori~ar pre-petrovske Rusije. Objavio je, izme|u ostalog, proslavljenu ediciju o 1649. godini, Ulozhenie, Sabornoe ulozhenie 1649 goda: Tekst kommentarii, ed. A. G. Man’kov (Leningrad, 1987). 26 U svom dnevniku Ivan Sih (Ivan Sich), penzionisani u~itelj francuskog, tako|e se usredsredio na te{ko}e svakodnevnog `ivota, suprotstavljaju}i ih sa ideolo{kim proklamacijama sovjetskog re`ima. Sih je naro~ito bele`io kriti~ka shvatanja radnika u odnosu na sovjetsku mo}, da bi omalova`io njen zahtev za legitimno{}u. Za razliku od Mankova, ~ini se da Sih ipak nije motivisan li~nom vizijom boljeg socijalisti~kog sveta. Videti: I. I. Sich, „Fragments du journal indédit d’Ivan Ivanovi~ Sit~“, Cahiers du monde russe et sovietique 28 (1987), No. 1, str. 75–94, posebno zapis od 7. 11. 1929. i „Prve dane juna (1930)“. 27 Dnevnik Galine [tand`, u Intimacy and Terror, str. 167–218, zapis od 1. 1. 1937.
151
tre}i program
152
ZIMA–PROLE]E 2009.
Komsomolski aktivista Anatolij Uljanov stalno je nagla{avao svoju frustraciju u svom dnevniku: 12. 4. 1933. Upravo sam pro~itao nekoliko strana. Kako mnogo praznine, i kako malo refleksije o `ivotu. Onog `ivota o kojem ljudi pi{u knjige... Ti retki heroji. Ali {ta ja imam? Poku{a}u da budem detaljniji i prozaisti~niji u pisanju o sebi na poslu i kod ku}e. 7. 5. 1933. Pribli`ava se kraj sveske (dnevnika). Ova sveska obuhvata skoro osam meseci, tj. dve tre}ine godine. Ali `ivot je nepotpuno osvetljen. ^ak je i sasvim, sasvim malo osvetljen. Tu ima mnogo misli, ali malo onih o su{tini postojanja.
^vrsto re{en da posveti svoj dnevnik su{tini `ivota, Uljanov je naizmeni~no napisao seriju zapisa samo o svojim poslovnim aktivnostima, sumiraju}i ciljeve i rezultate produkcije fabrike u kojoj je radio, komsomolskih sastanaka, i svog rada kao dru{tvenog aktiviste.28 Ali uskoro je ponovo utonuo u svoj uobi~ajeni dnevni~ki stil. ^ak kasno 1937. godine on se `ali: 15. 1. 1937. O dnevniku. Kako sam se glupo zaplitao u pisanje dnevnika poslednjih dana (ne, sve vreme!). Nema `ivota u njemu, samo gluposti o `enama. Od danas, pa nadalje, odlu~io sam da pi{em samo o onome {to je stvarno, onome {to se desilo kao svr{en ~in, a ostalo }u odbaciti. Da, i moj `ivot je nekako mizeran, u svojih dvadeset i tri godine nisam uradio ni{ta inteligentno, ni{ta herojsko. Samo se vu~em okolo kao idiot. Dnevnik bi trebalo da odslikava samo istinu – `ivu herojsku istinu – a sve {to sam do sada napisao je nekakva glupost. Nipo{to ne}u nastaviti tako da pi{em.
Izuzetno intrigantne u ovom zapisu jesu primedbe o trivijalnom karakteru njegovih dnevni~kih bele`aka koje navode Uljanova da zaklju~i da vodi bedan `ivot. ^ini se da u pi{~evoj glavi jedva da ima razlike izme|u „pisati ovako“ i „`iveti ovako“. Tanka je nit izme|u pisanja i realnog `ivota, pa se ose}a mo} dnevnika da doslovno bele`i podatke iz `ivota svog autora: {to se vi{e disciplinovano i sa`eto herojski razvija njegova autobiografska pri~a, implicira Uljanov, to }e njegov stvarni `ivot biti realniji i herojskiji. Drugi autor dnevnika, pisac A. V. Peregudov, tek je sa distance od ~etvrt veka shvata da je njegov projekat dnevnika propao. U zapisu iz 1961. godine on ka`e: Pro{lo je skoro dvadeset i pet godina da nisam otvorio ovaj dnevnik. Ponovo sam pro~itao svoje bele{ke i bio zapanjen time koliko su jadne. Ali gde su sve velike stvari (to velikoe) koje su se desile u na{oj zemlji, menjaju}i njen izgled i ja~aju}i njenu mo}? Moje obja{njenje za to je da dnevniku nije bio su|en takav veliki cilj, ve} je vo|en zbog malih, „intimnih i liri~nih“ bele`aka, koje se odvijaju samo oko mog porodi~nog `ivota i pri28 Dnevnik Anatolija Uljanova, u Otdel rukopisei Rossiiskoi gosudarstvennoi biblioteki (OR RGB), f. 442, op. 1, ed. khr. 10, zapisi od 20. 5. i 13. 7. 1933.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
rode, i koje su bile od zna~aja samo meni i Mariji. Kako sada `alim {to nisam vodio druga~iji, veliki dnevnik, posve}en velikim doga|ajima. Stalno sam poku{avao, ali ga nikad nisam napisao.29
Koliko se `anr dnevnika razvio kao hronika socijalisti~ke izgradnje vidi se i u mnogobrojnim slu~ajevima putni~kih dnevnika koje su ostavili inostrani posetioci Sovjetskog Saveza tokom dvadesetih i tridesetih godina. Bilo da su entuzijasti ili skeptici u svojim utiscima, ovi autori bez razlike dele impuls da u svojim li~nim hronikama posvedo~e i zabele`e izgradnju novog sveta.30 Pored ideolo{ke usmerenosti dnevnike iz tridesetih godina karakteri{e naglasak na li~nom u~e{}u pripoveda~a u razvoju sovjetskog sistema. Vsevolod Vi{njevski, dramski pisac, `eleo je da njegovi dnevni~ki zapisi poslu`e kao istorijsko svedo~anstvo, da budu od koristi budu}im generacijama u proceni njegovog dela i dela njegovih savremenika: Na{ zadatak je da za istoriju sa~uvamo na{a zapa`anja, na{u sada{nju ta~ku gledi{ta – ta~ku gledi{ta u~esnika. Jer, za godinu dana, ili za deset godina, iz perspektive vremena sve }e biti jasnije. Mogu}e je da }e tada postojati neka druga ta~ka gledi{ta, druga~iji sud. Stoga, hajde da ostavimo na{u pri~u unucima i praunicima. Na{e gre{ke i pobede bi}e lekcije za sutra.31
Potreba da ~ovek sebe „upi{e“ u sovjetsku revolucionarnu putanju mo`e se videti ~ak i kod potencijalnih `rtava izgradnje socijalizma, posebno kampanje kolektivizacije poljoprivrede. Autor dnevnika, Tihon Puzanov, mladi seljak iz donskog regiona, tokom 1933. godine jo{ uvek je `iveo u nekolektivizovanom doma}instvu svojih roditelja. Porodica nije mogla da ostvari kvote isporuke `ita, koje je zahtevao lokalni sovjet, i pretili su im oduzimanjem imanja i izgnanstvom. Dok u svom dnevniku pi{e o te{koj „borbi za `ivot“ svoje porodice u uslovima gladi koja se {iri, Puzanov tako|e sanja o sre}noj budu}nosti koju obe}ava kolektivizacija, nagla{avaju~i svoje aktivno u~e{}e u ostvarenju te budu}nosti: 29 Dnevnik A. V. Peregudova, u Rossiiskii gosudarstvennyi arkhiv literatury i iskustva (RGALI), f. 2211, op. 3. ed. Khr. 18, zapisi od 8. 4. 1961. Dnevni~ke bele{ke Peregodunova iz tridesetih godina zaista su izli{ne i povr{ne, ve}im delom se sastoje od izve{taja o vremenu i trenutnih opisa aktivnosti autora, posebno vrste hrane i pi}a koja je toga dana probao („Spavao sam... ustao... popio dve ~a{e ~aja... oti{ao...)“. 30 Za reference o obimnom korpusu opisa zapadnih putnika o nastaju}oj sovjetskoj dr`avi videti Paul Hollander, Political Pilgrims:Western Intellectuals in Search of the Good Society (New Brunswick, 1998), i Christine Uhlig, Utopie oder Alptraum? Schweizer Reiseberichte über die Sowjetunion, 1917–1942 (Zurich, 1992). 31 Vsevolod Vishnevskii, Sobranie sochinenii v 5 tomakh, vol. 6, (Dopolnitel’nyi): Vystupleniia i radiorechi. Zapisnye knizhki. Pis’ma (Moscow, 1961), zapis od 22. 1. 1942.
153
tre}i program
154
ZIMA–PROLE]E 2009.
Razmi{ljam samo o tome kako }emo do}i do sre}ne budu}nosti. Drugi razmi{ljaju na suprotan na~in – oni ~ekaju da im se ona desi (zhdut gotovogo). A oni su ve}ina, oni nisu ni malo zainteresovani za svoj posao. Nije im va`no kako rade, kao da slu`e neku kaznu. Nisu uklju~eni u sada{njicu (Oni ne zhivut nastoiashchim). Za njih je sve mu~no i te{ko, po{to kolektivni rad jo{ nije u{ao u svest, u krv mladih, a ljudi ma{taju o `ivotu malih posednika (mechtaiut o edinolichnoi zhizni)32.
Iako iz porodice kulaka, Puzanov je u~estvovao u kampanji kolektivizacije, uklju~uju}i i aktivisti~ke povike na nekolektivizovana selja~ka doma}instva. Na stranicama svog dnevnika isti~e „istinsku odanost sistemu kolhoza“ i raspravlja se sa onima koji sumnjaju da radi u kolhozu samo da bi „spasio (sopstvenu) ko`u“33. Subjektivizuju}i efekat revolucionarne ideologije – ose}aj da se sopstvo ostvaruje kada se }ovek priklju~i socijalisti~koj borbi – najja~e se pokazuje na slu~aju aktiviste kolhoza Aleksandra @eleznjakova. Prilikom {esnaeste godi{njice Oktobarske revolucije on je zabele`io: Kako je dobro ose}ati, `iveti i pobediti u bici! U svetskoj istoriji nema, niti je bilo, niti }e biti generacije sre}nije od na{e. Mi smo u~esnici u stvaranju nove epohe! Da li se se}ate neprijatelji, vi koji nas okru`ujete sa svih strana, da smo pre samo dvadeset godina bili slaba~ki insekti, koji pu`u po podovima gospodara, a onda je ovaj bezna~ajni seljak, davljen kapitalizmom, pre {esnaest godina, 7. novembra, razumeo sebe kao klasu i sru{io ~itav svet do temelja... Nema ni~eg uzvi{enijeg do da se bude ~lan, gra|anin sovjetske zemlje i pripadnik Lenjinove komunisti~ke partije oja~ane bitkama, koju u na{e vreme predvodi voljeni vo|a, drug Staljin, sa kojim zajedno danas slavimo dan velikih pobeda tehni~kog napretka. Da se Oktobarska revolucija nije desila, da li bi se moglo zamisliti da bih ja razumeo `ivot na ovaj na~in, i da bih borbi za op{te ciljeve podredio svoj li~ni `ivot? Ne! Ostao bih napola `ivotinja, ali sada sam sre}an. Odgojila me je Lenjinova partija, i postao sam ideolo{ki ja~i! Spreman sam da se suo~im sa svim te{ko}ama i da podnesem svaku `rtvu u ime velikih ciljeva izgradnje sovjetskog dru{tva.34 Tikhon Puzanov, „Zhatva’ 33-go goda“, Molodaia gvardiia, 1991, No. 5, str. 207–208, zapis od 2. 4. 1933; zapis od 1. 1. 1942. 33 Ibid., zapis od 6. 1. 1933, petak. Pojam o dnevniku kao o bele`nici poslova i ekspresivnom medijumu realizacije sopstva tako|e je prisutan u dnevniku rudara rude uglja Vladimira Maladcova: „29. 11. 1930. Najuzvi{enije ose}anje koje sam mogao iskusiti u svom kratkom `ivotu jeste ose}anje svesnosti da sam deo kolektiva rudara. Kako je divno ne prime}ivati, ne brojati sate radnog dana, ne ~ekati kraj smene, ve} naprotiv, `eleti da se ona produ`i... i posle smene, oti}i kao pobednik ispunjenja plana! Kako je radosno videti sebe ispred drugih“ (Chelovek sredi liudei: Rasskazy, dnevniki, ochevki (Moscow, 1964), str. 161–191). 34 „1933–1936 gg. v griazovetskoi derevne“, str. 454–521, zapis od 11. 10. 1933. 32
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Brodski dnevnik sovjetskog sopstva Pasa`i poput upravo citiranog, koji slave spajanje sopstva s kolektivom, svakako izgledaju kao retki zanosi koji izbijaju iz manje spektakularnog toka uobi~ajenih dnevni~kih pri~a. Za sovjetske dnevnike tipi~an je modus sumnje, nesigurnosti i intenzivne autokritike, zajedno s opomenom da se ne napusti rad na samom sebi. U ovim slu~ajevima dnevnik je funkcionisao kao tehnika normalizacije, medijum kojim je um posmatrao i kontrolisao psihi~ke i telesne procese. Dnevnik je pru`ao introspektivni uvid koji je omogu}avao njegovom autoru da se upusti u opse`nu borbu sa svojim slabostima i manama. Veliki broj dnevnika iz tridesetih godina funkcionisao je istovremeno kao zapis i oru|e psiho-fizi~kog treninga. Oni su funkcionisali kao introspektivni, kontroli{u}i i regulativni ure|aji, koji su omogu}avali svojim autorima da prate intelektualne i psiholo{ke procese koji se u njima de{avaju, s ciljem njihove kontrole i pobolj{anja. Da bi dokumentovali taj proces autotransformacije, pisci dnevnika su stalno uvodili termine poput planiranja, borbe i svesti, su{tinske komunisti~ke vrednosti tog perioda, {to je posebno nagla{eno tokom prvih petogodi{njih planova.35 U svom dnevniku mlada u~iteljica Vera [trom izra`ava stalnu potrebu da kontroli{e i racionalizuje svoj `ivot. Poku{ala je da to u~ini preispituju}i svoju du{u i oblast svojih podsvesnih misli.36 [tromova je dnevniku poverila i svoje snove i fantazije, sve svoje „lude“ misli, u `elji da „racionalizuje (svoje) utiske“ i, kona~no, da `ivi svoj `ivot na „sistematski“, „planu nalik“ na~inu.37 Anatolij Uljanov, moskovski radnik i komsomolski aktivista, na sli~an na~in koristi medijum dnevnika da unese red u svoj `ivot i pove}a u~inak na poslu: @elim da utvrdim ta~na pravila o potro{nji novca i planiranju dana. Ve} sam to uradio danas (bi}e te{ko, ali uspe}u). Me|utim, `elim da u svoj svakodnevni `ivot unesem plan rada (planovost’ raboty), i za mentalno-fizi~ke aktivnosti i za slobodno vreme. Poku{a}u da na ovaj na~in vi{e upravljam svojim poslom. Manje uobi~ajenih trikova ({etnje s „podmuklom“ Ka}om itd., itd.)38.
Da bi se borila protiv „nereda u (svojoj) du{i“, koji je njena pratilja u dnevniku, Vera Inber zala`e se za ono {to naziva „tehnicizovanje du{e... Katerina Clark, The Soviet Novel: History as Ritual (Chicago, 1981); Nathan Leites, A study of Bolshevism (Glencoe, IL, 1953). 36 Dnevnik Vere [trom, u Tsentr dokumentatsii „Narodnyi arkhiv“ (Ts DNA), f. 336, op. 1, ed. khr. 32, zapisi od 21. 6. i 14. 8. 1930. 37 Ibid, zapisi od 14. 8. 1930. i 5. 5. i 9. 7. 1931. 38 Dnevnik Anatolija Uljanova, zapis iz 23. 3. 1930. Videti tako|e zapise od 7. 3. 1936. i 4. 5. 1938. 35
155
tre}i program
156
ZIMA–PROLE]E 2009.
drugim re~ima, konstruktivizam“. Dr`e}i se ove mehanicisti~ke zamisli, na drugom mestu je primetila: „^ovek je fabrika. A njegov um je direktor te fabrike.“39 Autori dnevnika uspostavili su mno{tvo povezanih dihotomija da bi opisali sastav svog sopstva i rada usmerenog ka njegovoj promeni. Ove binarnosti uklju~uju i suprotnost izme|u du{e i tela, „ideologije“ i „psihologije“ pojedinca, ili, re~ima jednog autora, njegove volje i njegovog srca.40 U svim suprotstavljenim parovima volja igra centralnu ulogu u projektu uzdizanja ili ponovnog stvaranja sopstva. Volja se pojavljuje kao drugi izraz za subjektivitet pojedinca. Opisuje se kao autonomna mo} unutar sopstva, koja, kada se jednom aktivira, uzdi`e sopstvo do nivoa istorijskog delatnika. U tom kontekstu, dnevnik funkcioni{e kao katalizator, oblikuju}i i ja~aju}i volju svog autora. Leonid Potemkin, student na sverdlovskom Rudarskom institutu, stalno se u svom dnevniku osvrtao na dualitet du{e i tela. Opisao je kako se njegov um (ili svesna volja), uhvatio u ko{tac s telom (do tada kontrolisanim psiholo{kim, prirodnim, tj. nesvesnim silama), da bi kona~no prevazi{ao njegovu letargi~nost i tako mu omogu}io da se uklopi u radni kolektiv.41 Vladimir Maladcov, rudar u rudniku uglja, primetio je da njegova volja (ili ideologija – koristio je ova dva termina naizmeni~no) u{la u borbu sa njegovom „psihologijom“: Interesantno je kako postoji nedostatak saglasja izme|u psihologije i ideologije. Ideolo{ki, ja sam sebe mobili{em da dostignem plan i mada aktivno radim, moja psihologija me i dalje vu~e nazad, mom srcu. To dokazuje pove}an broj snova tokom proteklih nekoliko dana, snova u kojima vidim svoju majku. Ali ideologija }e uzdi}i psihologiju, to se mora desiti.42
Na stranicama svog dnevnika, Stepan Podlubni, mladi moskovski radnik kula~kog porekla, uzneo je snagu volje do moralnog ideala: „Ve} dugo vremena mi se dopadaju ljudi sna`ne volje. Nije bitno ko je ta osoba, ali ako on ili ona imaju jaku volju, to je dobra osoba.“43 Podlubni je marljivo bele`io sve slu~ajeve kada je osetio da se njegova snaga volje uve}ala44, ali njegov dnevnik je u najve}oj meri bio bele`enje nje39 Vera Inber, Stranitsy dnei perebiraia... Iz dnevnikov i zapisnykh knizek, rev. ed. (Moscow, 1977), zapis od 9. 7. 1933. 40 Chelovek sredi liudei, str. 161–91 (zapis od 29. 11. 1930). 41 Dnevnik Leonida Potemkina, u Intimacy and Terror, str. 251–292 (zapis bez datuma, koji ide posle 31. 7. 1935), videti tako|e i zapis ozna~en kao „jul 1936“. 42 Chelovek sredi liudei, str. 171 (zapis od 5. 1. 1938). 43 Tagebuch aus Moskau, str. 147 (zapis od 5. 1. 1938). 44 Ibid., str. 122–123, 125–126, 154 (zapis od 10. 3. i 1. 4. 1933. i 16. 4. 1934).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
govih poraza – kako na radnom mestu, tako i u privatnom `ivotu – za koje je Podlubni smatrao da su ukorenjeni u slabosti njegove volje.45 Me|utim, za Podlubnog dnevnik je bio vi{e od izve{taja o „bolesti (njegove) volje“ (31. 10. 1935) – pisanje dnevnika je tako|e bio i lek jer je zaklju~io da }e uve}ati snagu svoje volje i time {to }e primorati sebe da redovno pi{e (29. 1. 1933). Snaga volje postizala se borbom. Dnevnici tridesetih godina obiluju opisima `ivota kao stalne borbe. Aleksandar @eleznjakov, kolhozni aktivista iz Vologde, opisao je vrhunac kampanje `etve pod njegovim vo|stvom. Da bi iskoristili kratak period suvog vremena, prinudio je neposlu{ne radnice kolhoza da ostanu u polju dok ne zavr{e posao: @njeli smo do jedanaest sati no}u, i polje je po`njeveno. Mesec je odigrao veliku ulogu, i pomogao mi je da izvr{im ovaj te{ki zadatak. Hvala partiji. O~vrsnula me je i u~inila odlu~nim u borbi da pobedim u najte`im okolnostima. Kakva velika sre}a! Velika sre}a, bez granica! Se}am se re~i Marksa i Engelsa: ’Borba je sre}a’! Sutradan ujutro opet je padala ki{a.46
U svojim dnevnicima autori nisu vodili borbu samo protiv – neposlu{nih radnika kolhoza, ili sila prirode nego i protiv samih sebe. Uljanov je u jednom svom osvrtu primetio da je ve} napredovao u razvoju svojih manira i obrazovanja. Me|utim, ostao je kriti~an prema nekim aspektima svoje li~nosti: „Uprkos mojoj u~enosti, ponekad je skandalozno kako sam sirov. Naravno, ne `elim da se pretvorim u meku{nog intelektualca (slashchaven’kii intelligent). Ali ono {to `elim jeste da ne budem `ivotinja.“ Zapis zavr{ava odlukom: „Borba protiv prosta{tva, nedoslednosti i la`i.“ (9. 12. 1932). Ili, da citiramo dnevnik Podlubnog: „Ne znam ko, mislim da je Gorki rekao ’`ivot je borba’. Ta~no zapa`anje. @ivot bez borbe – to nije `ivot ljudskog bi}a, to je `ivot `ivotinje. Od kad pamtim za sebe, moj `ivot se razvijao kao unutra{nja, emotivna borba“ (2. 5. 1933). Govorili smo o ulozi dnevnika kao tehnike samodisciplinovanja. Me|utim, neke dnevni~ke pri~e razvijaju se i u duhovnom smislu. One opisuju kretanje usmereno ka obnovi sopstva, kretanje koje retko ide pravolinijski, a mnogo ~e{}e te~e kao neujedna~en proces koji karakteri{e intenzivna borba. Specifi~na uloga dnevnika u nastajanju sopstva izra`ena je u slu~aju pisca Aleksandra Afinogenova, koji je dnevne zapise svog dnevnika ozna~io kao „jasne putne znakove svakog pojedina~nog dana koji sam pre`iveo“ (7. 10. 1937). Jedan od osnovnih ciljeva Afinogenova u vo|enju dnevnika jeste stvaranje vidljivog traga sopstve45 Ibid., str. 95–96, 118, 182, 198, 203–204 (zapisi od 6. 10. 1932, 8. 2. 1933, 27. 12. 1934. i 28. 3. i 30. 9. 1935). 46 „1933–1936 gg. v griazovetskoi derevne“ (zapis od 12. 10. 1935).
157
tre}i program
158
ZIMA–PROLE]E 2009.
nog razvoja. Prekidanje ovog puta bilo je ravno povla~enju u svoje sada{nje, nesavr{eno sopstvo. U tom smislu osvrt na pro{le dnevni~ke zapise omogu}avalo je Afinogenovu da zadr`i svoj put prema spasenju: 16. 11. 1937. Upravo sada, danas... Ustao sam sa `eljom da nekako nastavim: da ne prestanem misliti i akumulirati ono {to sam ve} po~eo da akumuliram, uvek gledaju}i unazad i ispituju~i sebe, ne dozvoljavaju}i sebi da postanem ono {to sam bio, ~ak ni sasvim malo.
Na drugom mestu Afinogenov se zakleo da nikada ne}e „...biti zadovoljan samim sobom i svojim putem. Pregledaj ~e{}e svoje bele{ke, potra`i stranice koje su pisane u danima procene sebe i o~ekivanja od sebe. Neka ti ono {to si nekada napisao poslu`i kao stalni podsetnik. Nikada se ne odvajaj od ovih bele`aka (uvek ih sre|uj i proveri: to {to pi{e{ dolazi iz samih dubina ose}ajnosti tvog srca (6. 11. 1937)“.47 Utisak da se `ivot gra|anina sovjetskog sistema odvijao kao putovanje tako|e je i grafi~ki predstavljeno u autobiografiji Hajnriha Fogelera (Heinrich Vogeler), nema~kog komuniste koji je tridesetih godina emigrirao u Sovjetski Savez, i kratko pre smrti 1942. godine napisao memoare, s naslovom „Postajanje“ (Werden). U dnevni~koj bele{ci iz tog vremena, Fogeler je objasnio principijelnu svrhu pisanja svoje autobiografije: „Mo`da }e ovu knjigu ~itati ljudi koji tragaju za stazama ka novom `ivotu. Moja pri~a }e im omogu}iti da prepoznaju lutanja, koja sami mogu izbe}i.“48 Kao {to pokazuju poslednji primeri, sovjetske dnevnike iz tridesetih godina karakteri{u ne samo planovi samotransformacije ve} mnogo dublje, potraga za izrazom sopstva. ^ini se da je izra`avanje, a ne represija, osnovna tema dnevni~kih bele{ki o sebi u tom periodu. @elja za spajanjem s kolektivom, za osiguranjem integracije s komunisti~kim, kolektivisti~kim vrednostima, nije bila dinamika gubljenja sopstva, nije umanjivala privatno sopstvo, ve} mu je, naprotiv, omogu}ila da raste.
Javno i privatno Istori~ari sovjetskog sistema ~esto pretpostavljaju da su samo privatno izre~ene izjave pouzdani indikatori „stvarnih“ uverenja pojedinaca. Zato cene dnevnik kao privatni zapis par exellence, s jedinstvenim potencijalom izra`avanja pojedina~nog sopstva na neiskrivljeni na~in. U skladu s tim, dnevnici nastali u domenu javnog – poput produkcije brigadnih dnevnika, ili zapisa namenjenih oku javnosti – odbacuju se kao neautenti~ni zapisi, nro~ito ako se ima u vidu pritisak koji je primenjivala sovjetRGALI, f. 2172, op. 3, ed. khr. 5. Werner Hohmann, Heinrich Vogeler in der Sowjetunion 1931–1942: Daten-Fakten-Dokumente (Fischerhude, 1987), str. 97. 47 48
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
ska dr`ava primoravaju}i autore dnevnika da primenjuju autocenzuru. Me|utim, ova ekskluzivna korelacija autenti~nog sopstva s privatnom sferom, ostavila bi istra`iva~ima samo nekoliko „pravih“ dnevnika na kojima bi mogli da rade. [tavi{e, takva rigorozna selekcija rizikovala bi da propusti su{tinsko zna~enje dnevnika u staljinisti~kom poretku. Na{a diskusija je do sada pokazala da su mnogi dnevnici iz tridesetih godina vo|eni kao projekti rada na samom sebi. Posebno je u slu~aju „klasno tu|ih“ pojedinaca postojala velika `elja da se jednog dana objave njihovi individualni zapisi o sopstvenoj transformaciji. Za druge i njih same, objavljivanje bi bio vidljiv dokaz da su uspe{no izmenili sami sebe. Stepan Podlubni, sin kulaka koji je `iveo u Moskvi i poku{ao da postane Novi sovjetski ~ovek, ve} je znao naslov autobigrafskog romana koji je trebalo da napi{e na osnovu svojih dnevni~kih bele`aka: „@ivot prevazi|ene klase, njeno ponovno duhovno ro|enje i prilago|avanje novim uslovima“.49 Autorke Marijeta [aginian i Vera Inber, obe nesovjetskog porekla, te stoga zapla{ene dru{tvenom marginalizacijom, tokom `ivota objavile su svoje dnevni~ke zapise o autotransformaciji.50 Iako su objavljene verzije dnevnika cenzurisane, to ne zna~i da su dnevni~ki rukopisi vo|eni kao materijal za objavljivanje. Naprotiv, Podlubni je bio potpuno svestan da bi ga mnogi delovi njegovog dnevnika skupo ko{tali ako bi ih otkrili organi dr`ave, ali je i dalje verovao da }e jednoga dana cenzura oslabiti i da }e njegovi zapisi ugledati svetlost dana (25. 9. 1934). Njegov dnevnik bio je istovremeno zapis o autotransformaciji namenjen publici, kao i tajna „srodna du{a“, kojoj je poveravao probleme sa kojima se suo~avao u poku{aju da se transformi{e. Jedan broj autora dnevnika vodio je svoje dnevnike tajno, dok su se istovremeno bavili mislima o objavljivanju knji`evnih publikacija, zasnovanih na materijalu dnevnika. Stoga, ~ini se da su u ovim dnevnicima na delu mnogostruki divergentni impulsi, koji izuzetno ote`avaju njihovo razvrstavanje na privatno, poluprivatno ili javno. Uobi~ajena je praksa me|u knji`evnim kriti~arima da li~ni knji`evni glas tretiraju kao sredstvo fikcije. Koriste}i dostupne diskurzivne konvencije i ulaze}i u oblast knji`evnosti, ~ak i najprivatnije shva}eno sopstvo podle`e proveri.51 Umesto da iz datog dnevnika izvodimo privatno i po implikaciji autenti~no sopstvo, bilo bi plodonosnije da se dnevnik svrsta u kategoriju privatnog diskursa, tj. kao medijum kroz 49 Stepan Podlubnyi, dnevni~ka bele{ka od 25. 9. 1934, u Tagebuch aus Moskau, str. 92. 50 Marietta Shanigan, Dnevniki 1917–1931 (Leningrad, 1932); Inber, Stranitsy dnei perebiraia. 51 Manfred Jurgensen, Das fiktionale Ich: untersuchungen zum Tagebuch (Bern, 1979), str. 7–8: Andrew Hassam, Writing and Reality: A Study of Modern British Diary Fiction (Westport, 1993), str. 4, 8, 51.
159
tre}i program
160
ZIMA–PROLE]E 2009.
koji su autori mogli kultivisati – a ne samo izraziti – privatno sopstvo. Dodatna komplikacija odnosi se na kori{}enje termina privatno u analizi sovjetske dr`ave koja je eliminaciju svih tragova bur`oaskog poretka (me|u kojima je podela privatno-javno jedan od najva`nijih) smatrala jednim od svojih primarnih ciljeva. U o~ima sovjetskih marksista bur`oasko sopstvo bio je zanimljiv, ali lo{ koncept, koji je obe}avao individualno samoostvarenje, ali je zapravo zavaravao radni~ku klasu o stanju njenog dru{tvenog otu|enja. Jednom kada se sru{i iluzija spajanja individualnog s privatnim, {to propagira bur`oaski poredak, prethodno ugnjeteni subjekti povrati}e svoju ulogu dru{tvenih bi}a. Njihovo unutra{nje bi}e i spolja{nja funkcija posta}e jedno.52 Imaju}i na umu poseban status oblasti privatnog u marksisti~koj dr`avi, bilo bi korisno razmotriti kategorije koje sovjetski autori dnevnika koriste da konceptualizuju sopstveno dru{tveno postojanje, radije nego da a priori razlikujemo, s jedne strane, sfere javnog i privatnog, a s druge, svrhu pisanja dnevnika. Da po~nemo slu~ajem Galine [tange, pedesetogodi{nje doma}ice koja se uklju~ila u novoosnovani pokret doma}ica aktivistkinja, „Obshchestvennitsa“ iz 1936. godine, ~iji dnevnik pokazuje inverziju liberalno shva}ene hijerarhije javne i privatne sfere.53 Liberalni diskurs predstavlja porodi~ni `ivot kao principijelni domen privatnog. To je domen oslobo|enosti individue za autorealizaciju izvan ograni~enja tr`i{nih odnosa i dr`avnog autoriteta. Iako i [tangeova suprotstavlja porodi~ni `ivot i javnu sferu, ona individualno ispunjenje tra`i u ovom drugom. Iskidana izme|u svojih du`nosti doma}ice i dru{tvenog aktiviste, izme|u o~ekivanja svoje porodice i Revolucije, prvo je podredila drugom.54 Ovako ona opisuje svoje prvo u~e{}e u pokretu sovjetskih `ena: „13. 5. 1936. Sedela sam kod ku}e, okupirana svojim malim porodi~nim problemima, kada je do{la Zabelina i ponudila mi da do|em na neformalni sastanak sa nekoliko drugih `ena iz komesarijata za komunikacije i transport, koje su `elele da se priklju~e pokretu. Pristala sam, naravno.“ Nekoliko meseci kasnije, kada je ve} bila aktiviskinja, `alila se da je njena porodica spre~ava da se ostvari: „27. 8. 1936. Toliko o mom dobrotvornom radu!... Dva meseca sam bila potpuno uronjena u svoj posao. Prona{la sam svoj delokrug rada i divno sam se ose}ala, uprkos tome {to sam bila veoma umorna... Tako da sam odlu~ila da napustim posao koji toliko volim, i ponovo se dohvatim kuvanja, pranja sudova i pelena.“ A u sumiranju te godine obznanila je svoju potrebu za „privatnim `ivotom“: 27. 12. 1936. Ova godina se bli`i kraju. Bila mi je te{ka. Porodica je uznemirena zato {to sam tako malo vremena provodila kod ku}e. @ao mi je Henry J. Koren, Marx and the Authentic Man (Pittsburgh, 1967), str. 114. Dnevnik Galine [tange, u Intimacy and Terror, str. 167–218. 54 O obrtanju rodnih uloga tokom i posle sovjetske Revolucije videti Elizabeth Wood, The Baba and the Comrade (Bloomington, 1997). 52 53
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
zbog njih, ali {ta mogu? Nisam jo{ stara, i dalje `elim da imam li~ni `ivot. Sada kada sam ispunila svoje obaveze prema porodici, u ovih nekoliko godina koje mi preostaju `elim da `ivim za sebe, uvek }e mi biti veoma drago da im pomognem (nagla{eno).
[tangeova predstavlja podelu privatno-javno u obliku dve razli~ite putanje sopstva. Njene sitne du`nosti doma}ice stajale su na putu samoostvarenja za koje se nadala da }e posti}i slu`e}i revoluciji. U tom svetlu, dnevnik [tangeove, koji je, pre svega, zapis o njenim javnim aktivnostima, izranja kao pokazatelj njenog sovjetskog sopstva. Kada je 1938. godine bila primorana da napusti svoj aktivisti~ki posao i vrati se doma}instvu, primetila je da je „odjednom ostarila mnogo godina“.55 Su{tina je da je rad za Revoluciju podmla|ivao. „Na{ rad treba da bude radostan, to je prirodno“ bele`i [tangeova na drugom mestu u svom dnevniku. „^ovek je dru{tvena `ivotinja. On mo`e biti sre}an i radostan samo u zajednici. Ostavite ~oveka samog, makar i u zlatnoj palati, i njegova `ivotna radost }e sama nestati i ispariti. Samo svest da slu`imo dru{tvu mo`e doneti radost i zadovoljstvo.“56 Ova izjava koju [tangeova daje o sebi va`i i za njen dnevnik: ba{ zato {to ne mo`e biti sama, odse~ena od zajednice, njen dnevnik, u onoj meri u kojoj odslikava njenu svest o sebi, nikako ne mo`e biti samo li~ni zapis. On mora biti posve}en dru{tvenom `ivotu da bi bio zna~ajan i zadovoljavaju}i. U tom svetlu logi~no je to {to je [tangeova u svoje dnevnike zalepila mnogobrojne novinske i druge ise~ke iz javnog `ivota, kao da je time htela da istakne kako se njen li~ni glas mo`e ~uti samo u okviru sovjetskog kolektiva. Slu~aj [tandeove tako jo{ jednom ilustruje da u sovjetskom kontekstu izra`avanju sopstva ne stoje na putu javna dela i tekstovi nego naprotiv, takva dela i tekstovi podsti~u ovakvo izra`avanje.57 Stepan Podlubni je odnos izme|u privatnog i javnog smestio u okvire unutra{njeg i spolja{njeg sopstva. U svom dnevniku ~esto pominje ose}aj svoje „unutra{njosti“ (vnutrennost), koriste}i izraz sinonimDnevnik Galine [tange, u Intimacy and Terror, zapis od 2. 4. 1938. Ovaj pasa` iz govora koji je [tand`ova odr`ala `enama komandanata u transportnom sektoru ide iza njenih dnevni~kih bele{ki od 27. 12. 1936. 57 Moje gledi{te na ovaj dnevnik kao koherentnu agendu izra`avanja sopstva razlikuje se od interpretacije koju su izneli prire|iva~i dnevnika [tangeove, koji nagla{avaju razli~itu prirodu mnogih izvora – dnevni~kih bele{ki, ise~aka iz novina, pisama, fotografija, i sli~no – stvaranje ovog „dnevnika-herbarijuma“, i koji pravi dnevnik shvataju kao kompozitum prepletenih „kodova u kojima se subjekt kre}e napred i otkriva se, kao pauk koji se spu{ta niz sopstvenu mre`u“ (Intimacy and Terror, str. 168–169). Prema mom mi{ljenju, ova interpretacija isuvi{e nagla{ava formalne razlike izme|u razli~itih tekstualnih i vizuelnih `anrova koji su uklju~eni u dnevnik, i u istom smislu ona nedovoljno ceni egzistencijalno zna~enje koje je va`no autorima poput [tangeove, kada stvaraju ove zapise o sebi. 55
56
161
tre}i program
162
ZIMA–PROLE]E 2009.
no sa svojom „du{om“ (dusha). Cilj mu je bio da aktivira unutra{nje sopstvo tako da se ono spoji s revolucionarnim planom sovjetske dr`ave. Kako je on to shvatao, du{a sovjetskog gra|anina trebalo bi da bude ispunjena posebnim politi~kim duhom koji izaziva entuzijazam. Bio je nezadovoljan kada je primetio da „sve unutra spava“ ili kada se ose}ao „idiotski, u nepoliti~kom raspolo`enju“ (7. 6. 1932). Podlubni je svakako razvio odre|en pojam privatnog, i tu sferu identifikovao s delovima svog dnevnika. Dnevnik je bio njegov „jedini prijatelj“, jedini partner kome je poveravao sve misli za koje je znao da bi bilo opasno da ih bilo gde drugde ka`e, ~ak i najbli`im prijateljima. Me|utim, smatrao je da te misli nisu legitimne. On nije imao nikakav pozitivan pojam privatne sfere, u kom bi mogao da usidri ose}aj sopstva i li~nih vrednosti koje se razlikuju od javnih normi. Zato svoj dnevnik nije shvatio kao zapis o sferi privatnog, koji treba zapamtiti. On mu je pre slu`io kao „kanta“ u koju je mogao da ubaci sve „|ubre“ koje mu je bilo na umu (23. 1. 1933). Sagledavao je pisanje kao borbu iz koje }e najzad iza}i o~i{}en, potpuno identi~an s javnim vrednostima i zato neoptere}en bilo kakvom alternativnom sebi~nom, i stoga ne~istom sferom. Dnevnici iz Staljinove ere prepuni su privatnih misli – privatnih u smislu da su svakako poverljive i nisu namenjene javnosti – ali njihovi autori su ih ~e{}e videli kao izraz slabosti nego kao znakove nedostatka snage volje, tj. kao izvor ponosa ili jezgro njihovog sopstva. Stoga dualitet privatno-javno nije mnogo od pomo}i za razumevanje sovjetskih subjektivnosti ako pretpostavimo da je domen privatnog ekskluzivno mesto pozitivnog identiteta. Privatnost, sama po sebi, nema o~igledno zna~enje. Ona dobija pozitivnu ili negativnu vrednost u zavisnosti od diskursa u kom sopstvo sebe realizuje. U sovjetskom slu~aju, uz radikalno javni i kolektivisti~ki etos koji je promovisala revolucionarna dr`ava, ne ~udi {to prakti~no ni jedan dnevnik vo|en tridesetih godina, a koji mi je poznat, nije nastao da bi se privatnost kultivisala i postavila naspram javne sfere. Tip samorealizacije za kojim su tragali pisci dnevnika trebalo je da se dostigne uz pomo} tehnika pro~i{}avanja i preoblikovanja sopstva. Umesto da koriste dihotomiju privatno i javno, autori dnevnika odredili su svoje privatno i pojedina~no postojanje s obzirom na op{ti javni interes. Ti opisi pokazuju dva pravca – `ivot pojedinca i `ivot kolektiva – koji idealno treba da se spoje u celinu. Iznova i iznova pisali su o svojim naporima da privatan `ivot spoje s „op{tim tokom `ivota“ sovjetskog kolektiva.58 Privatni `ivot, za razliku ili ~ak nasuprot `ivotu kolektiva, ipak se smatrao manje va`nim i neispunjenim. 58 Videti na primer dnevnik A. Afinogenova, zapis od 29.7.1937 (RGALI, f. 2172, op. 3, ed. 5).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
Julija Pjatnickaja opisala je u svom dnevniku ose}aj li~nog propadanja koji je nastao usled njene nesposobnosti da u~estvuje u `ivotu sovjetskog naroda koji veruje u napredak. Po struci in`enjer, izgubila je posao kad joj je mu` uhap{en 1937. godine, pa je provodila mnogo vremena u javnoj biblioteci, listaju}i tehni~ke ~asopise: Pregledala sam Mehani~ko in`enjerstvo. Svaki dan koji pre`ivim gura me dublje nazad. Prave se nove ma{ine: strugovi, poljoprivredna oprema, ma{ine za metro, za mostove itd. Rad se organizuje na nove na~ine... In`enjeri na nove na~ine postavljaju pitanja organizacije i tehnologije proizvodnje oru|a. Sve u svemu, nema sumnje da `ivot ide dalje, bez obzira na bilo kakve „klipove u to~kovima“. Divan Dvorac kulture za radnike u ZIS-u59. Stvarno sam ljubomorna: za{to nisam deo njihovog kolektiva?60
Jedna od strategija koje je Pjatnickaja upotrebila da bi podnela katastrofu hap{enja svog mu`a, strategija koju je predlo`io i dr`avni prokurator kome se obratila za pomo}, bila je da „se uzdigne iznad (svog) li~nog `ivota“ (9.4.1935.). Pjatnickaja je bila „izmu~ena“ zato {to nije mogla da mrzi svog mu`a, neprijatelja naroda. Terala je sebe da „doka`e, ne drugima, ve} sebi“ da mo`e da prevazi|e svoje li~ne sumnje i da se udalji od njega: „Time }e{ dokazati da stoji{ vi{e od supruge, i vi{e od majke. Time }e{ dokazati da si gra|anka velikog Sovjetskog Saveza. A ako nema{ snage da to uradi{, do|avola s tobom.“61 * *
*
U ovom ~lanku formulisan je poku{aj predstavljanja istorijski kontekstualizovanog pojma subjektiviteta karakteristi~nog za rani sovjetski period (1917–1941). Nasuprot ra{irenoj navici da se sovjetski re`im shvata kao ugnjeta~ka vlast koja je poku{avala da potisne svest o sebi sovjetskih gra|ana, rad je Revoluciju prikazao kao ogromnu snagu subjektiviteta. To ne treba pripisati samo jeziku individualne i dru{tvene emancipacije koji se pojavio 1917. godine i ljudima pru`io sasvim nove registre samoizra`avanja. Va`nije je da je prakti~no od po~etka Revolucije subjektivitet postao izrazita politi~ka i spasonosna kategorija. Pitanja o tome ko je neko bio, da li je za ili protiv Revolucije, da li se neko mo`e promeniti, i kako neko na dokaziv na~in sebe mo`e transformisati u revolucionarni subjekt bila su centralna, verovatno i najaktuelnija pitanja 59 ZIS – Fabrika automobila „J. V. Staljin“ u Moskvi (Zavod imeni „I. V. Stalina“ ZiS, 1931–1956), danas pod nazivom ZiL (Zavod imeni Liha~eva – ZiL) – prim. prev. 60 Iuliia Piatnitskaia, Dnevnik zheny bol’shevika (Benson, VI, 1987), str. 149 (zapis od 26.3. 1938). 61 Ibid., zapis od 27. 5. 1938.
163
tre}i program
164
ZIMA–PROLE]E 2009.
rane sovjetske vladavine. Ta pitanja sovjetski re`im nametao je u ime Revolucije, ali, tako|e i radi oblikovanja lojalnih sledbenika u narodu. Posledica je bila da sovjetski gra|ani nisu imali izbora nego da budu svesni „sebe“ kao odre|ene politi~ke kategorije, kao li~nog identiteta koji podle`e javnom ispitivanju, i kao entiteta koji treba oblikovati i usavr{avati kroz rad na sebi. Prema tome, Revolucija je nagla{avala – ili u mnogim slu~ajevima tek stvarala – ose}aj da neko poseduje specifi~nu li~nu biografiju, te da treba da bude u stanju da je predstavi. Bez ikakve sumnje, neprekidni lanac dru{tvenih i li~nih lomova proizvedenih ratom, revolucijom i sna`nim sovjetskim dru{tvenim in`enjeringom imao je razaraju}i uticaj na prethodno ose}anje sopstva pojedinaca. Ipak, bilo bi pogre{no da na osnovu toga zaklju~imo, kako je to nedavno sugerisano62, da su dru{tvo ~inile slomljene, atomizirane individue, po{to su istovremeno (i kao nikada pre) sovjetski gra|ani podsticani da sebe razumeju u okvirima koherentnih pri~a o sebi, te da stoga sebe oblikuju kao autobiografske subjekte. Od po~etka praksa sovjetske revolucije imala je sna`nu subjektivnu posledicu, pri ~emu su pojedinci morali da usmere svoje subjektivne glasove prema kolektivnom projektu izgradnje socijalisti~kog dru{tva. To subjektivno stanovi{te, koje je dobilo ~ak i ve}u politi~ku te`inu u tridesetim godinama u odnosu na prethodnu deceniju, mora da se uzme u obzir pri prou~avanju autobiografskih podataka toga doba.63 Jedan od najtrajnijih uticaja predratnog sovjetskog re`ima bilo je stvaranje skladnih i svrsishodnih individualnih biografija u velikom broju. U svakom doga|aju mo`e se posmatrati povratna `elja pre`ivelih sovjetskih gra|ana da naglase ose}aj istorijske svrhe i li~nog ispunjenja kada presaberu svoja iskustva o predratnom staljinisti~kom periodu. Antonina Bere`njaja, ranije in`enjer iz Sverdlovska, iznenadila je ljude sa Zapada koji su je intervjuisali, i stalno je pitali o nesta{icama i te{ko}ama iz njene mladosti. Umesto toga, sve {to je htela bilo je da govori o „proizvodnji i radu za op{te dobro koji je ispred li~nog `ivota i privatnog zadovoljstva“.64 A Leonard Potempkin, autor izuzetnog autoekVideti naro~ito Plaggenborg, „Grundprobleme der Kulturgeschichte“. Za prelaz ka praksama individualizacije tokom tridesetih godina videti Vadim Volkov, „The Concept of Kul’turnost’: Notes on the Stalinist Civilizing Process“, u Everyday Revolution: Subjects in Formation in Early Soviet Culture, ed. C. Kiaer and E. Naiman (u pripremi); Oleg Kharkhordin, The Collective and the Individual in Russia (Berkeley, 1999); Vladimir Papernyi, Kul’tura „Dva“ (Ann Arbor, 1985); Raymond A. Bauer, The New Man in Soviet Psihology (1952; reprint izdanje Cambridge, MA, 1968). 64 Barbara Engel and A. Posadskaya-Vanderbeck, eds., A Revolution of Their Own: Voices of Women in Soviet History (Boulder, 1998), str. 101–116, naro~ito str. 102–103. Bere`njaja se tako|e prise}a kako je kao vo|a radnika poku{ala da 62 63
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
spresivnog dnevnika staljinovske ere, u svojim starim danima bio je odlu~an da se bori protiv ideje da je staljinizam bio samo `rtvovanje, samo zlo, i samo represija. Njegovim re~ima: „Kategori~ki odbijam klevetni~ku tvrdnju da je na{a generacija navodno svoj `ivot `ivela uzalud“.65 S engleskog prevela Una Popovi}
podigne moral svojih drugova radnika {etaju}i po radnji i pevaju}i im pesmu „Ceo na{ `ivot je borba“. Njena portret fotografija iz 1932. godine, koju je pokazala zapadnim sagovornicima, pozadi je imala posvetu: „Nekoliko re~i mom prijatelju: samo pomo}u stalne borbe i dugotrajnog rada na sebi mogu se posti}i visine nauke. Jako je va`no po{tovati `ivot i znati kako da se iz njega izvu~e samo ono dobro, i da se ono sjedini sa ne~ijim idealima. Tada }e `ivot biti interesantan i ispunjen sre}om.“ (Ibid., str. 107–108). 65 Intervju autora sa L. A. Potemkinom, 29. 3. 1995.
165
Tre}i program Radio Beograda Br. 141–142, I–II/2009
166
UDK: 94(47)"192/195":316.75 930 Helbek J.
SVETLANA BOJM
KAKO JE NASTALA „SOVJETSKA SUBJEKTIVNOST“* Bilo je mnogo pobeda i poraza. Klasni neprijatelj, kulak, nije spavao ve} je organizovao nazadne mase siroma{nih i srednje imu}nih seljaka protiv kolhoza. Tako su na{i kolhozi nastajali, sazrevali i ja~ali u te{kim okr{ajima sa zastarelim i odumiru}im kapitalisti~kim elementima. Jo{ je mnogo borbi pred nama... (Iz dnevnika A. I. @eleznjakova) ^ak su i logori Gulaga bili snabdeveni velikim bibliotekama i drugim obrazovnim sredstvima jer su zami{ljeni kao gradili{te za stvaranje Novog ^oveka... (Jochen Hellbeck, ,,Working, Struggling, Becoming“)
U pesmi Bitlsa „Back in the USSR“, sovjetske devojke ve} su „dostigle i prestigle“ zapadne. Peva~ ma{ta kako }e ga jedna od tih prelepih sovjetskih devojaka pozvati na farmu svog tatice (bring me to the daddy’s farm), gde }e uz zvuke balalajke oni provesti prelep weekend. Oprosti}emo D`onu Lenonu njegovu politi~ku nepotkovanost, neshvatanje kolektivizacije i interesovanje za „klasno-strane elemente“. Njegov SSSR ima isti takav odnos prema stvarnosti kao i Amerika iz pesme „Goodbye America“ u kojoj bend`o zamenjuje balalajku. To su imaginarne zemlje, odrazi u ogledalu Hladnog rata. Ipak, po~ev{i od dvadesetih godina pro{log veka, Back in the USSR postao je jasan topos zapadne imaginacije, a svaki zapadni istori~ar koji pi{e o Sovjetskom Savezu svestan je da, hteo to ili ne, mora da osmisli svoj istoriografski
* Izvor: Svetlana Boñm „Kak sdelana ’sovetskað subúektivnostú’?“, Ab Imperio, Kazanú, No. 3, (2002).
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
kontekst i svoj odnos prema mitskoj dr`avi USSR.1 To je naro~ito slu~aj ako se istori~ar bavi problemom spoznaje i subjektivnosti u staljinisti~ko doba – problemom koji je kamen spoticanja leve zapadne nau~ne misli. Prema tome, istra`ivanje sovjetske subjektivnosti odra`ava kao u ogledalu subjektivnost zapadnih akademskih intelektualaca s po~etka dvadeset prvog veka. Svako prou~avanje takve vrste nu`no se mora razmatrati u dva konteksta – kako u sovjetskom kontekstu tridesetih godina, tako i u zapadnom i postsovjetskom nau~nom kontekstu poslednje decenije XX veka. Uzajamni odnos istorije i teorije jedan je od centralnih problema savremene istorijske nauke. S jedne strane, novatorski teorijski i filozofski pristupi otkrivaju nove uglove, vode ka neophodnoj istoriografskoj refleksiji, poma`u u odstranjivanju kli{ea i skidanju tabua s odre|enih na~ina istra`ivanja. To se naro~ito odnosi na tako slo`ene istorijske periode kao {to su sovjetske tridesetih godina. S druge strane, u okviru zapadnog akademskog tr`i{ta deluje zakon „objavi ili propadni“ (publish or perrish), koji stimuli{e proizvo|enje novih pristupa istoriji. Definicija profesionalnog mi{ljenja koju je dala Hana Arent doprinosi razumevanju tog fenomena. „Profesionalno mi{ljenje“ te`i jasnoj unutra{njoj logici u okvirima sopstvenih, usko ozna~enih parametara, ali se ono ponekad nalazi u veoma oposredovanim odnosima s li~nim ili istorijskim iskustvom. „Profesionalno mi{ljenje“ ne koristi teoriju radi pro{irenja granica saznanja, ve} radi ~isto utilitarnih ciljeva – teorija postaje svojevrstan „vi{ak vrednosti“ akademskog proizvoda, ~ine}i ga „atraktivnijim“ (marksisti~kim manirom re~eno, u duhu radova Helbeka i Halfina). Hana Arent suprotstavlja takvom potpuno logi~nom pseudoprofesionalizmu jedan profesionalizam druge vrste, tvora~ki i refleksivni, koji karakteri{e kako odgovornost prema predmetu istra`ivanja, tako i istovremenu uklju~enost u svet izvan okvira discipline. Na taj na~in, teoriju i istoriju ne treba shvatati kao „klasne neprijatelje“, ili, da ovog puta parafraziram Pu{kina, a ne Marksa – kao, „dve nespojive stvari“. Nije toliko va`no da li su istori~ari ~itali Fukoa, ve} je va`no kako su ga ~itali. Predla`em da na primeru jednog od ~lanaka Johana Helbeka analiziramo istoriografsko usmerenje na prou~avanje „sovjetske subjektivnosti“ kori{}enjem njegovih sopstvenih teorijskih kategorija, te da razmotrimo kako je nastala „sovjetska subjektivnost“.2 1 Kao primer analize tog toposa mo`e da poslu`i ~lanak @aka Deride: „Back from Moscow, in the USSR“ u: Mark Poster (Ed.). Politics, Theory and Contemporary Culture. New York, 1993. 2 Na`alost, ovde nisam u mogu}nosti da analiziram ceo korpus dela Johana Helbeka i prinu|ena sam da se ograni~im samo na nekoliko njegovih tekstova.
167
tre}i program
168
ZIMA–PROLE]E 2009.
Konceptualni aparat Helbek namerava da na nov na~in sagleda staljinisti~ki period, da uspostavi ravnote`u u istorijskim istra`ivanjima, te da poka`e kako je „osnovno delovanje Revolucije iz 1917. godine i sovjetskih revolucionarnih praksi na samoose}anje individuuma bilo produktivno, a ne represivno“. U centru njegovog interesovanja su dnevnici komunista, aktivnih u~esnika kolektivizacije i sovjetskih funkcionera. Autor opovrgava „duboko ukorenjene predstave u zapadnoj imaginaciji“ koje se zasnivaju na sklonosti ka „liberalnom subjektu“ kao trajnom tipu (tenacious liberal subject), a tako|e i zaklju~ke ruskih i zapadnih nau~nika koji smatraju da je „sovjetski re`im te`io gu{enju samoose}anja individuuma“. Takav pristup ne stremi istra`ivanju iskrenosti i autenti~nosti i ne bavi se nerazre{ivim pitanjem o tome {ta su zaista mislili i ose}ali sovjetski gra|ani. Umesto toga, Helbek na{u pa`nju umerava ka izjavama sovjetskih gra|ana o sebi i razmatra ih kao formu samoizra`avanja, a ne represije. U pogledu metodologije, Helbek predla`e nekolike postulate Mi{ela Fukoa i, pre svega, njegovo razumevanje „tehnologije sebe“ i tehnologije vlasti. Na moje iznena|enje, autor ve} na prvoj stranici subjektivnost defini{e kao „sposobnost mi{ljenja i delovanja, koja proisti~e iz harmoni~nog i celovitog samoose}anja“.3 Odakle proizlazi takvo odre|enje subjektivnosti? Svako, ko makar povr{no poznaje Fukoove radove, shvata da se to odre|enje nalazi u direktnoj suprotnosti sa fukoovskim razumevanjem subjekta koji predstavlja {ta mu drago, samo ne „harmoni~nost“ i celovitost. Kroz ceo tekst Helbek nastavlja da me{a kartezijansko i kantijansko razumevanje li~nosti (self) i svoju poststrukturalisti~ku kritiku. Potpuna konceptualna pometnja proizlazi oko shvatanja „privatne li~nosti“ (private self). Autor ispravno isti~e problemati~nost definicije privatne sfere u ruskom i sovjetskom kontekstu. Ipak, razvijaju}i svoju tezu, on se koleba izme|u afirmisanja li~nog samoizra`avanja i sa njim povezanog bolj{evi~kog shvatanja „slobodne subjektivnosti“ u kome je sloboda „pravilno shva}ena nu`nost“. Kao rezultat, sovjetski komunisti, autori dnevnika, kao da odolevaju Fukou i vra}aju se kantovskom subjektu. Prou~avanje drugih kategorija sovjetskih gra|ana nalazi se izvan granica analiziranog istra`ivanja. Njima je odre|en bilo koji tip „subjektivnosti“. Helbeka bi trebalo podsetiti na interesantnu napomenu iz dnevnika Valtera Benjamina, nema~kog levog knji`evnog kriti~ara, koji je u zimu 3 Jochen Hellbeck, „Working, Struggling, Becoming: Stalin-Era Autobiographical Texts“, Russian Review, Vol. 60 (July 2001), p. 340.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
1926–1927. godine posetio Moskvu: „Bolj{evici su ukinuli privatni `ivot“. Sre}om, Benjamin je preterivao, opisuju}i tendenciju, a ne rezultat. Ipak, ve}i deo njegovih moskovskih zapa`anaja, ba{ kao i njegovi uporni poku{aji da u Moskvi sa~uva bar ne{to malo privatnosti i refleksivnog mi{ljenja, zaslu`uju da budu pomenuti. Posle tog putovanja, Benjamin je odlu~io da ne pristupi Komunisti~koj partiji (Asja Lacis, glumica i reditelj komunisti~kog teatra, u koju je Benjamin bio zaljubljen, i njen nema~ki prijatelj Rejh, ostali su u Moskvi i zavr{ili su kao `rtve Gulaga). Rezultat takve trajne konceptualne zbrke nije jednozna~an, {to samo po sebi, me|utim, nije problem: Fuko bi se kao pronicljivi istra`iva~ koncentrisao upravo na diskurzivnim naprslinama, prazninama i nelogi~nostima u dnevnicima sovjetskih ljudi. Oni su najprimerniji za svako izu~avanje subjektivnosti. Ali, nedoslednost rezultata je uvek izazov profesionalnom mi{ljenju jer upravo ona zahteva refleksiju povodom sopstvene metodologije. U najnovijem prisvajanju Fukoa unutar ruskih i sovjetskih istra`ivanja, zapa`am seriju paradoksa. Ta istra`ivanja ~esto ignori{u evoluciju misli samog Fukoa i dvadeset godina kritike njegovih radova unutar francuskog konteksta. Oni kao da zamrzavaju teoriju iz ranih osamdesetih i taj bajati smrznuti proizvod iznose kao poslednju re~ nauke. Knji`evni kriti~ari koji su se bavili poststrukturalisti~kom teorijom (u koje i sebe unekoliko ubrajam, po{to je moja doktorska disertacija na Harvardu bila posve}ena teoriji subjektivnosti u knji`evnosti, problemu smrti autora i, pored ostalog, radovima Fukoa), davno su iza{li iz takvog usko diskurzivnog shvatanja subjekta. „Prijateljska“ kritika Fukoa u radovima Mi{ela de Sertoa, poznog Barta, Deride, Nansija i Liotara, vra}a se upravo pitanju o odupiranju praksama vlasti (Serto), o ljudskosti i individualnosti (singularity, particularity) koju ne treba redukovati i kolektivizovati (Bart i Nansi), o novoj etici odgovornosti koja se ne svodi na autorima omra`eni karikaturalni lik liberala devetnaestog veka (Derida, Liotar, Levinas). Istina, u njihovoj interpretaciji je i Fuko ispao prili~no karikaturalan. Umesto rasprave o metodologiji, dobili smo prepirku socrealisti~kog `anra ili pou~nu ameri~ku komediju sa good guys and bad guys. Poznato je da Fuko nije uvi|ao veliku razliku izme|u autoritarnih re`ima i demokratije zapadnog tipa. Ipak, kritika zapadne subjektivnosti koju je on formulisao u zapadnom kontekstu bila je, za svoje vreme, stvarala~ka i provokativna. Istra`iva~i Rusije i Sovjetskog Saveza ne pozajmljuju Fukoov metod – to bi zahtevalo kritiku ruske subjektivnosti kako unutar ruskog, tako i zapadnog konteksta. Oni ve}im delom proizvode efekat Fukoovih radova i koriste fukoovsku analizu zapadne subjektivnosti da bi opravdali njenog ruskog i sovjetskog analoga. Ovo me podse}a na stari sovjetski vic iz vremena
169
tre}i program
170
ZIMA–PROLE]E 2009.
„otopljavanja“: sreli se Rus i Amerukanac i stali da se prepiru oko slobode govora: „Ja u svako doba mogu da odem pred Belu ku}u i da tamo kritikujem ameri~kog predsednika“. Sovjetski gra|anin mu je na to odgovorio: „Pa {ta, ja tako|e mogu u svako doba da odem na Crveni trg i da tamo kritikujem ameri~kog predsednika“.4
Analiza istorijskih dokumenata Uzmimo jedan od primera koji na osnovu dnevnika A. I. @eleznjakova, napisanog tridesetih godina pro{log veka, navodi Helbek: „Bilo je mnogo pobeda i poraza. Klasni neprijatelj, kulak, ne spava, nego organizuje nazadne mase siroma{nih i srednje imu}nih seljaka protiv kolhoza. Na{i kolhozi nastaju, sazrevaju i ja~aju u te{kim okr{ajima sa zastarelim i odumiru}im kapitalisti~kim elementima.“ U Helbekovom ~lanku taj citat je primer „autobiografskog pripovedanja kao hronike klasne borbe“, on svedo~i o „najvi{em stepenu uvu~enosti autora u proces izgradnje sovjetskog sistema“. Ne sledi nukakva diskurzivna analiza teksta na koju se pozivaju kriti~ari sovjetske subjektivnosti. Pa`ljivija analiza navedenog odlomka pokazuje da prakti~no svaki njegov element po~inje kori{}enjem prideva („nazadne mase siromaha“, „te{ka borba“, „odumiru}i kapitalisti~ki elementi“) i zavr{ava se stoprocentno ustaljenom sintaksom. Nijedna gramati~ka ili stilisti~ka odlika tih iskaza ~ak ni minimalno ne odstupa od kanona oficijelne ikonografije. Stepen kli{ea u navedenom primeru pora`avaju}i je i ~ak i kada se uporedi s narodnom knji`evno{}u ili ikonopisanjem, u kojima ipak postoji izvesna varijantnost. Tako preterana i automatska proizvodnja polufabrikata politi~kog jezika direktnog svedoka doga|aja je interesantan psiholo{ki fenomen, mada izaziva i strah. ^ini se da je autor dnevnika instinktivno ose}ao opasnost i od najmanjeg odstupanja od oficijelne „ikonografije“. Njegove re~i nisu obi~no ponavljanje, ve} magi~na formula. Istaknimo ovde jedno neslaganje koje je promaklo autoru: u dnevniku se kapitalisti~ki elementi opisuju kao „zastareli i odumiru}i“ ( „obsolete and dying“). Zdrav razum do{aptava, da je nu`no da ne{to najpre „nestane“ („umre“), da bi postalo „zastarelo“. Ovde, ipak, deluje druga logika. Marksisti~ko-lenjinisti~ki telos preobratio je „kapitalisti~ke elemente“ u „zastarele“, ali po{to po obi~aju postoji raskorak izme|u revolucionarne teorije i revolucionarne prakse, ti lo{i elementi nastavljaju da umiru dugom i mu~eni~kom smr}u i nikako da ve} jednom budu savladani i da kona~no zastare, kako to zahtevaju Marks, Engels, Lenjin 4 Primetila sam da se u fusnotama Helbek poziva samo na uvodne delove Fukoovih glavnih dela. Mogu}e je da to obja{njava prethodno opisano stanje stvari.
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
i Staljin. U stvari, kako prime}uje Helbek, neki dnevni~ki zapisi nisu samo opisivali stvarnost, ve} su je i preoblikovali. Ali kako? [ta je trebalo u~initi sa tim „kapitalisti~kim elementima“, koji su se sastojali od „nazadnih siromaha“, osrednje imu}nih i kulaka, da bi odgovarali novom dr`avnom telosu i da bi pre{li iz „umiru}ih“ u „zastarele“? Za{to su zapadni istori~ari – sledbenici Fukoa, odjednom zaboravili njegovu osnovnu ideju o vlasti (mo}i) u mno`ini i preokrenuli diskurs vlasti u formu samoizra`avanja? Oni me|u nama, koji su bar unekoliko upoznati sa sovjetskom istorijom kolektivizacije (kao {to je re~eno u sovjetskim stihovima: nisu svi „u~ili istoriju po Hegelu“), mogu sebi da predstave {ta se desilo sa svim tim nerazboritim seljacima, siromasima i kulacima, koje su preveli iz kategorije umiru}ih u kategoriju zastarelih. Zaista, ovde knji`evni izraz treba razumeti u bukvalnom smislu5: „umiru}i kapitalisti~ki element“ je, pre svega, doslovno umro nasilnom smr}u. Nekima ~ak nije po{lo za rukom da se poslu`e tim „izuzetnim bibliotekama Gulaga“ o kojima se govori u Helbekovom ~lanku. Mi nemamo njihove dnevnike i ne mo`emo ih uvek citirati kao istorijske dokumente. Istra`ivanje sovjetske subjektivnosti koje te ljude isklju~uje iz sfere analize, ~ini ih dvaput „zastarelim“. Istori~ar ne sme da zaboravi, kakva je bila „cena metafore“ u sovjetskom kontekstu. Da je Helbek ozbiljno izu~avao osnove strukturalisti~ke i poststrukturalisti~ke analize, vi{e pa`nje bi posvetio „iscrpnom ~itanju“ (close reading) dokumenata ({to, u su{tini, predstavlja jedini originalni ~inilac njegovog posla.) Mogao bi da obrati pa`nju na „vi{eglasje“ dnevni~kih tekstova (da se poslu`imo jezikom Bahtina), da prou~i te glasove – od ideolo{kih kli{ea bolj{evi~ke propagande, do melodramati~nih kli{ea dorevolucionarne narodne kulture. Upravo tamo, u tim rascepima, on bi mogao da zapazi ispoljavanja „individualnog samoizra`avanja“, koje bi trebalo da ga interesuje. Analiza sovjetske subjektivnosti (a ne povr{no i didakti~no ~itanje nekoliko specijalno izdvojenih tekstova koji ispredaju pri~u o stvaranju sovjetskog ~oveka) zahtevala bi upore|ivanje i suprotstavljanje razli~itih tipova tekstova i istovremeno obra}anje pa`nje na dnevnike, tajne izve{taje NKVD (a njihovo izu~avanje autor ismeva i karikira), na re~i islednika i optu`enika. Na primer, mo`da bi bilo mogu}e na}i „makrokontekst“ i sagledati kako jedan isti doga|aj, posmatran iz razli~itih stanovi{ta, izgleda u raznim dnevnicima. Ali, takav pristup bi zahtevao otvoren stav, odgovornost, pre svega, pred istorijskim materijalom, odre|enu profesionalnu hrabrost i spremnost da se `rtvuju celovitost i sklad. U krajnjoj liniji, 5 Autorka ovde na englekom jeziku koristi igru re~i – literary became literal (prim. prev.)
171
tre}i program
172
ZIMA–PROLE]E 2009.
zadatak istori~ara nije u tome da se, zaboravljaju}i {ire kontekste istorije i rukovo|en agonisti~kim principom „ko nije sa nama, on je protiv nas“, preganja s kolegama-istori~arima sa susednog univerziteta. U protivnom, sve se de{ava kao u staroj ruskoj izreci – „radi duhovitosti, ne}e po`aliti ni majke, ne oca.“ Kada bi Helbek postavio u jedan niz razli~ite tipove tekstova, bio bi prinu|en da preispita svoje postulate, a celovitost istoriografskog teksta mogla bi se raspasti kao kula od karata. Ali, upravo iz te, uslovno re~eno, nevolje, moglo bi nastati ~estito istorijsko razmatranje sovjetske subjektivnosti.
3. Analiza ~lanaka kao teksta/konteksta istorije Po{to Helbek ne razmi{lja o prirodi staljinisti~kog diskursa, on ne prime}uje kako taj diskurs bez znakova navoda po~inje da prodire u njegov sopstveni re~nik. U svojim kratkim istorijskim prikazima on koristi staljinisti~ku terminologiju. (Tako su, Marieta [aginjan i Vera Inber predstavljene u tekstu kao spisateljice „sumnjivog, nesovjetskog porekla“. To odre|enje se daje bez navodnika, to jest, ne kao spoljna pozajmica, nego kao karakteristika koju daje sam autor.) Helbek ne zna zna~enje navodnika, ~ija grafi~ka istorija nije nezanimljiva: prvobitno su navodnici predstavljali dve odrubljene glave. Kao sredstvo zamagljivanja razlike izme|u glasa pripoveda~a/autora i njegovih likova, prvi ih je koristio Flober. Taj postupak u knji`evnoj teoriji ima specijalan naziv – „slobodni indirektni govor“ (free indirect discourse). Helbek ne vodi ra~una o tome da koristi upravo taj postupak i na taj na~in retori~ki ponovo stvara sliku tridesetih godina koju nalazi u dnevnicima. Ako bismo bili marsovci (ili, {to je u datom slu~aju sli~no, ameri~ki studenti, koji se prvi put upoznaju s ruskom istorijom), mi bismo iz ~itanja njegovog rada izveli veoma neobi~nu predstavu o tridesetim godinama. Upoznali bismo se s pobedom kolektivizacije, s odli~nim bibliotekama Gulaga, s progresivnim odumiranjem kapitalizma. Znaci navoda se u tekstu ~esto koriste da „ozna~e“ strane elemente. To je, izme|u ostalog, bila retori~ka praksa socrealisti~ke kritike izme|u tridesetih i pedesetih godina. Kako se govorilo u sovjetsko vreme – „to nije slu~ajno“. Oficijelna socrealisti~ka kritika u Sovjetskom Savezu bila je sli~na savremenim bavljenjem sovjetskom subjektivno{}u – istina, bez pozivanja na Fukoa. (Evo jedne {ale iz Staljinovog vremena: „Te{ko je diskutovati sa sovjetskim kriti~arima. Ti njima – fusnotu, oni tebi progonstvo...“) [tavi{e, Helbek ~esto upada u iste one zamke koje sam kritikuje. Tako, prime}uje kako je ve}ina radova njegovih prethodnika posve}ena izu~avanju „skrivenog i prigu{enog samoose}anja“ sovjetskih gra|ana,
BUDU]NOST SOVJETSKE PRO[LOSTI
{to obja{njava „ograni~eno{}u izvora“ koji se svode na tajne izve{taje NKVD i materijale saslu{avanja. Ali, dalje on sam vr{i {ira uop{tavanja zasnovana na samo nekoliko dnevnika. Kada je re~ o kori{}enju kli{ea u tekstovima sli~nog tipa, mo`e se pomenuti rad Hane Arent „Ajhman u Jerusalimu“ (time se ne tvrdi ni{ta o bilo kakvim paralelama izme|u Ajhmana i autora dnevnika). Ajhman – autor nacisti~kog projekta „kona~nog re{enja“ – nije bio monstrum. On je ~ak odbio da ~ita „Lolitu“ Nabokova kao „amoralnu knjigu“ (odli~an kompliment Vladimiru Nabokovu), koju mu je preporu~io jedan izraelski bibliotekar. Analiza Arentove iznela je bitno obele`je preteranog kori{}enja kli{ea u formiranju sopstva: kli{ei poma`u da se „pripitomi“ politi~ko zlo. (Na`alost, logori Gulaga nisu postojali samo u „zapadnoj uobrazilji“.) Ako bi se istra`ivanje sli~no Helbekovom sprovelo na nema~kom materijalu, na primer, na dnevnicima nacisti~kih funkcionera, te{ko da bi zapadni istori~ar upao u zamku retori~kog me{anja sopstvenog re~nika i re~nika pisaca tih dnevnika. Ja ne mislim da bi autor takvog hipoteti~kog istra`ivanja okarakterisao nema~ke kriti~are ili pisce (recimo Adorna ili Brehta) kao „sumnjive/ne~iste nema~ke subjekte“ (bez navodnika), ~ak i kada bi nai{ao na takvo odre|enje u nekom od dnevnika ili nacisti~kih dokumenata. Valja se zamisliti nad tim dvojakim standardima. Nisu li oni neka vrsta svojevrsnog orijentalizma? Ono {to se u zapadnom kontekstu naziva politi~kim nasiljem, u ruskom kontekstu prihvata se kao „neophodna po`rtvovanost“ (ne okrivljujem autora za orijentalizam, ve} samo za odsustvo refleksije povodom sopstvene retorike i metodologije). Nadam se da mladi ruski nau~nici koji, koriste}i nove dokumente i teorijske pristupe, sada pi{u zanimljive istorijske analize, ne}e po}i putem novog orijentalizma i da ne}e, bez nu`ne refleksije, po~eti da „odoma}uju“ zapadne poluproizvode o sovjetskoj subjektivnosti. Johan Helbek pretenduje na originalnost i zala`e se za uspostavljanje ravnote`e u izu~avanju Sovjetskog Saveza. Pri tom, polemi{u}i s novom zapadnom (a delimi~no – i s postsovjetskom) istoriografijom, on, ~ini se, ignori{e svu istorijsku literaturu nastalu u Sovjetskom Savezu tokom pedeset godina, a tako|e i radove isto~noevropskih istori~ara, koji su ostvarivali sli~nu analizu sovjetskog eksperimenta bez oslanjanja na Mi{ela Fukoa. Kona~no, name}e se pitanje: u kom kontekstu se pi{u i ~itaju profesionalni istorijski tekstovi? Mo`da nau~ne tekstove treba da prati naznaka „za kontekste, autor ne snosi odgovornost“? Prikaz sovjetske subjektivnosti, ura|en na osnovu ograni~enog izvornog materijala i u usko-profesionalnom zapadnom kontekstu, neobi~no je srodan savre-
173
tre}i program
174
ZIMA–PROLE]E 2009.
menom ruskom prepravljanju istorije (nisam spremna da sudim, da li je to slu~ajno ili ne). U putinskoj Rusiji, na delu je obimno prepravljanje stare sovjetske i ruske dorevolucionarne istorije. Dana{nji dr`avni funkcioneri se s podozrenjem odnose prema spominjanju Gulaga. Nedavno spomeni~ko obele`avanje masovnih grobnica u blizini Petersburga koje je organizovao „Memorijal“ bilo je na dr`avnom nivou do~ekano s ravnodu{no{}u i ~ak neprijateljstvom. Nova himna Rusije i poku{aj ponovnog postavljanja spomenika Feliksu \er`inskom ispred zdanja Federalne slu`be bezbednosti na Lubjanci, predstavljaju primere restauracione nostalgije za rusko-sovjetskim velikodr`avljem i poku{aje zaboravljanja zbivanja iz avgusta 1991. godine. Liberalizacija tr`i{ta postala je oficijelni diskurs, dok istovremeno „liberalne vrednosti“ (gotovo sa statusom pogrde) podse}aju na karikaturalni na~in kori{}enja liberalnih kategorija u radovima savremenih zapadnih istra`iva~a sovjetske subjektivnosti. Uravnote`ena istorija tridesetih godina jo{ nije napisana ni u Rusiji, ni na Zapadu. Svaki istra`iva~ subjektivnosti mora biti svestan koliko je „skliska“ tema koju je izabrao. Tekst takve analize govori o samom istra`iva~u vi{e nego {to bi on to `eleo. Protivre~nosti i neuskla|enost autorskog metoda i analize su veoma re~iti u Helbekovom slu~aju. Na osnovu njih sagledavam nesvesnu nostalgiju za onim Sovjetskim Savezom koji nikada nije postojao, ali koji bi mogao da postoji, samo da nije takvog rascepa izme|u revolucionarne teorije i revolucionarne prakse. Pisanje profesionalnih tekstova kojima se obnavlja i o`ivljava sablast Sovjetskog Saveza privremeno slabe simptome nesvesne nostalgije, ali, kao i mnogi drugi zapadni lekovi, samu bolest ne iskorenjuju. Mene brinu druge sablasti – tih dvostruko „sumnjivih“ sovjetskih subjekata koji su ostali marginalizovani u Helbekovom radu, kao i sablasti tipi~nih sovjetskih subjekata ~ije `ivotne hronike su, po starome, ostale nedo~itane. Kako je rekao ruski vesnik poststrukturalizma, Viktor [klovski, 1926. godine: „Bi}e odre|uje svest, ali savest ostaje neure|ena“.6 S ruskog prevela Marica Mil~anovi} Jovanovi}
6
Viktor [klovski, Tre}a fabrika, Moskva, 1926.