Andricevo Prevazilazenje Apsurda

KARLO OSTOJIC ANDRI CEVO PREVAZI LAZENJE APSURDA

KARLO OSTOJIC

ANDRICEVO PREVAZILAiENJE APSURDA ESEJ 0 DJELU IVE ANDRICA

SVJETLOST

+

1967

+

SARAJEVO

Urednik MURIS IDRIZOVIC

UVOD

»Jedno od najsnaznijih iznutra§njih zracenja Andriceva Istoka jeste moe sugestije, sugestivnost koja u njegovim pricama zamenjuje zapadnu analizu«.

Isidora Sekulic - Istok u pripovetkama Ive Andrica

Dva osnovna pitanja mogu se svakom piscu, umetniku postaviti: da li je uspeo da od vee postoje~ih svetova stvori iskljucivo svoj, svet koji ce, i pored toga sto je svaciji, ipak biti samo njegov, ida li je taj stvarni, jedinstveni svet dovoljno uopsten da bi se mogao smatrati i svetom idejnih tokova i sinteza. Na prvo pitanje Ivo Andric bi u svom odgovoru mogaobiti sasvim kategorican: nije li on, autor Alije fJeraeleza i Na Drini cuprije, stvorio jedan zivi, uverljivi svet u svetu koji se jos odavno smatra njegovim, andricevskim? Na drugo pitanje on hi, svakako, nesto oklevao s odgovorom; ne zato sto u ovom svetu visa, subliminarija, strujanja nisu prisutna, vee zato st<> se svim dosad postojetim idejnim kategorijama i kalupima ona ne bi mogla adekvatno odrediti i pojmovno celovitom slikom izraziti. Andric je svojstven pisac: ono sto u njegovoj literaturi ima vrednost i znacaj pojmovnog i idejnog on nije, kao Dostojevski ili Tomas Man, saopstavao posredstvom pojma i ideje. Sa nevidljivim sferama apstrakcija Andric opsti preko neceg drugog: cudno opipljivim ali neuhvatljivim svetom ljudskih nagona i osecanja.

I pored sve njihove zivotne autonomnosti i u,·erljivosti .Mar:ov Tonia Kreger, Hans Kastorp, Adrijan Leverkm ohcavaiu u osnovi jednu ideju o zivotu. Andriceva Mara Milosnica, Anika, Mustafa MadZar, pa cak i fra-Marko i Alideda ovaplocuju - osecanje zi~?ta. Junak pripovetke Smrt u Sinanovoj tekiji vodi z1vot doslednog askete: vera u boga prozela je citavog ovog coveka koji muse i u trenucima oprastanja od zivota obraca punim bicem. Ali, kao vecina Andricevih nagonskih ljudi i Alideda, svesno guseci i neutralisuci svoja cula, pripada pre sferi tela nego duha; za poboznog starca bog je mnogo vise izvornost, nedistanciranost i emocionalnost nego intelektualnost jedne definitivno uoblicene misli. No, i pored toga za licnost ovog coveka sa suzenim horizontom svesti vezano je, u opstem sumiranju Andriceve literature, nesto sto posredno ima i funkriju izvesne vise, suptilnije idejnosti: neprozirnos~ osecanja preobrazice se ipak na kraju u jednu diskretnu pojmovnu transparentnost. Sa slicnim ishodom zavrsice se nokturno odsviran jos dubljim tonovima ljudske skrivenosti i instinktivnosti: Anika, Mara i Mustafa nece kao sudbine potonuti u mracnom bezdanu ljudske emotivne primarnosti, vee na kraju sav svet njihove »nesrecne krvi« biti ipak prelomljen kroz prizmu neceg cemu se ne moze osporiti i funkcija jedne ideje. KOHERENTNOST U RAZNOLIKOSTI

Mustafa Madzar se gadi zivota; Anika oseca tragicni otpor prema zivotu; fra Marko slepu snagu zivota; Mara traga za sobom u svetu cudnom, nera-: zumljivom. Ljudi su razliciti. U ovom geografski i vreme71ski veoma odredenom svetu svaka je licnost,. svaka Je sudbina jedinstvena, ali je u svakoj prisutno i ono sto ih i pored sve njihove sadrzajne psiholoske raznolikosti i neponovljivosti cine manje-vise rodacki bliskim: dramatika jednog sustinskog, elementarnog odnosa. Mustafa se gadi zivota ali je to gadenje 6

~u

stvar:J. jedan poremecen odnos izmedu pojedinaca sveta) 1skusnog ratnika do krajnosti intenzivno; fraMar~a uzbu~lu)e pomisao na svemoc zla (odnos izmedu coveka 1. Jedne sakralno-metafizicke ideje) sto ?vog ~u~10vnika baca u surovo oeajanje; Mara se ose-; ca slucaJnom u svetu (egzistencijalni odnos) a Davil strancem, nesrecnim, promasenim - jos jedan defekta71 odn.os prema svetu. Odnos odreden i obojen stalmm ~::1sustvom jedne snazne izvorne upitanosti, ~~m~~etlJ1Ve z?og s':'oje neispoljenosti, ali kao do~~V!JaJ .veoma mtenz1vne: zbog cega COVek mora da z1v1 u Jednom stranom, nerazumljivom svetu? ?sno~nva, sustinska misao tog pitanja bila je postav~Jena JOS _u prvoj, pesnickoj, fazi Andricevog stva..:. ralastva. Sm1sao i usmerenost istog pitanja prisutni su i u nj.egovoj kasnijoj, prozaistickoj fazi: uprkos razmaku 1Zmeau prvih koraka U zivot i literaturu i kasnijih sigurnih poteza iskusne zrelosti provlaci se konstantno jedna ista, zajednicka, misaona nit. U ustreptaloj i strasno iskazanoj pesmi u prozi (Ex Ponto) 71e otkriva li mladi pesnik lice svojih prvih nemira 1 ne uzbuduje lise on jednim religioznim fenomenom: n:isao o bogu prisutna je u dusi ekspontovskog izgnamka. U prozi, pisanoj odmerenim, sazetim i veoma konkretnim jezikom, u pripovetkama 0 zenama i muskarcima koji potpuno bespomocni u tragicnoj tmini svoje egzistencije tonu iii uzaludno kao nemocni davljenici, pokusavaju da isplivaju 'na obale dubljeg i trajnijeg smisla, ne otkriva li Andric uzdrzan i svecano ozbiljan, vidokruge jednog profano
1

7

svoje egzistencije nesvesno u svetu privida i lepote (San i java pod grabicem, Kosa, Lov na tetreba). Izvan svih sistema, mada ne i haotican, formiran vise nesvesnim i podsvesnim zbivanjem unutar coveka nego svesnim intelektualnim procesom, svet Andriceve literature ostaje uvek, cak i u svojoj razno~ vrsnosti, koherentan: svet koji u svim svojim aspektima nosi neizbrisivo obelezje jedne individualnosti, svet bez iznenadnih skoko:v:a i naglih prelaza. Bog kome se i Alideda i Fra Marko u svojim molitvama obracaju, tone postepeno i neosetno u teski sumorni svet koji, u sebi i izvan sebe, otkrivaju Mara, Anika ili Davil; lepota koju Corkan cak i u najbeznacajnim stvarima pronalazi i koja ga do zanosa moze da dovede, zraci spontano, sama od sebe, iz strasnog sveta ljudske mucnine. Suprotnosti, ono cega nijedan pisac i nijedna literatura nisu liseni, u Andricevoj knjizevnosti se ne iskljucuju i ne potiru brutalno; slika sveta i dozivljaj sveta, kao i sama ljudska svest postepeno se menjaju i evoluiraju. OD VERE DO PRiiVIDA

U dosadasnjem razvojnom putu Andriceve literature koja je kao reka postepeno menjala svoje obale ali uvek ostajala verna sebi, moglo bi se uociti nekoliko osnovnih, mada ne ostro diferenciranih faza. Kratkotrajno romanticno razdoblje mladalackih uzbudenja i trazenja; dugo razdoblje ozbiljnog analiziranja ljudske situacije i poniranja u tamne dubine ljudskog bica; i, najzad, godine psiholoskog produbljivanja, cizeliranja i detaljisanja. U prvoj fazi, koja se, sasvim prirodno, brzo zavrsila, Andric debituje u ulozi strasnog nemirnog pesnika spremnog da prenaglasi svoje »ja«, da svoj lieni dozivljaj i svoju licnu dramu proistoveti sa dramom vecnih, univerzalnih razmera. To je doba Ex Ponta, vreme otvorene egzaltacije, groznicavi dani sumnjana u sve ali i cudni -casovi samooslobodavanja i izleta u sfere verskih 8

uteha i zaboravljanja; godine kada pesnik vee oseea i poeinje da shvata surovu istinu Zilvota - mrace se »modre sjene po putevima i osvicu jutra polusvjesna, kad se mijesa groza jave s grozom sna« ali istinu koja se, :remagljena prisustvom jednog religioznog raspolozenja, jos ne javlja u svoj svojoj brutalnoj otvorenosti. To vreme, to doba licnog bola koji je svemu, kako istice Petar Dzadzic u svom eseju o Andricu, davao »nestvarne i deformisane dimenzije«, nije dugo trajalo. Bure nem.ira morale su se jednog dana stisati, i zivot i covek, ti veciti stozeri poetskih uzbudenja i razmisljanja, poceli su Andricu da se prikazuju u drugacijoj optici. No, u plim.i ovih saznanja i emo-cija, raspolozenja svojstvena za Ex Ponto nece odmah isceznuti. Licni bol, koji je pesnik u najtezim casovima svojih kriza pokusavao da utopi u Huzijama vere, dobice nesto objektivistickiji izraz. U Ex Pontu Andric siri ruke bogu, u pripovetkama Smrt u Sinanovoj tekiji, Ispovjedi, Kod kazana, svet i zivot vee pocinju da se prelamaju i prikazuju u jednom druga~ijem, moglo bi se reci, kriticnijem svetlu. Vera kao uteha, mucena i masakrirana sumnjama, prelazi u veru kao patnju, kao bol. Pricama o Alidedi i Fra-Marku definitivno se zavrsava jedno poglavlje. Sa Mustafom Madzarom, Cudom u olovu, Casom, Salom u Samsarinom hanu, Anikim vremenima, Vezirovom slonu i Marom milosnicom zapocinje drugo. U prvim pripovetkama Andricev covek pokusava da se veze za nesto izvan sebe, neuporedivo vece, trajnije i sustinskije, u drugim, vise on nema iluzija: upucen na samog sebe, nepoznat samom sebi, on zivi odsad u svetu, nerazumljivom, tudem, krajnje nenaklonjenom. Doduse, ni Mustafa Madzar ni Mara ni Anika ni Mihailo nisu martiri intelekta: noseni i pritiskivani zivotom, oni, nesvesni, okrenuti sebi i zatvoreni u sebe, egzistiraju na gotovo najdubljem ali zato veoma intenzivnom ontoloskom stupnju: mucninom, gadenjem strahom, nemirima, tom raznovrsnom i sugestivnom pa9

letom emocionalne ontologije, slikaju se bolne bio~afi~e ovih ljudi. Zivot je za sve njih jedna strahoVIto lZVesna, mada ne i shvat:jiva cinjenica: i rouenina i strah i nemiri samo su pesnicki odblesci egzistencijalne tragike. De Vinjijev dostojanstveni vuk umire ne znajuci zbog cega, a vecina Andricevih :nu~karaca ~ zena, okruzenih zlom i grehom, optere:cemh dalek1m neshvatljivim krivicama pate ne znajuci zbog cega. Apsurd! ' S ovim ljudima tragicna bezizlaznost osnovne ontoloske, ljudske situacije dostigla je svoju najdra~ maticX:iju tacku: pitanje ljudske sudbine, koja se iz duboklh ambisa, nagana i poriva vinula u zivot skrenula je u svom letu, slepa za sebe i svet, ponov~ svoni tamnom ishodistu. Kao da je u svim ovim sudbinama bilo neke kosmarne, fascinantne s:mbolike: covek nije samo tud i nepoznat drugom vee, usamljen i neshva~ cen u svetu, tud je i samom sebi. . C?vek ispunjen mucninom i gadenjem, strahom 1 nemirima, co·vek koji prepusten sam sebi stoji naspram tudeg, neshvatljivog i agresivnog sveta - to su teme iz kojih je Andric izvukao svoje najkarakteristicnije i najmodernije akcente. Ali, Andricev pogled nije se zaustavio samo na tome, na coveku koji zivi iskljucivo u jednom strindberski intenzivno dozivljavanom a kafkijanski neasimilovanom svetu. Njegovi horizonti su siri, raznovrsniji. Prostiru se i tamo gde vidokruzi straha i mucnine prelaze u cudesne, nestvarne prostore privida i sna ili se pak svo~ de i naizgled obicne i svakidasnje ljudske situacije i cinjenice: San i java pod grabicem, Kosa, Svecanost, Sunce, Lov na tetreba, Zena na kamenu, Letovanje na jugu, Prica o soli. Andricev covek ne mora da sanja u trenucima koji obicno pripadaju casovima sna. Ne sanja li Vitomir (San i java poet grabicem) u kratkom predahu ~a putu za svoju Dikavu? Snovi, koji uvek ozbiljne 1 pomalo sumorne Andriceve ljude ispuniavaju, nemaju saz;to .svoje filozofsko opravdanje: izlet, trenu~ tak odlazenJa u nestvarno, san, kao uglavnom i svi

10

prividi koji mogu da opsene i zavaraju, ostaje ipak strogo podreden stvarnom. Za Andriceve junake san i privid mogu da predstavljaju bekstvo od jave, od stvarnog; za samog Andrica oni, naprotiv znace jos samo korak blize stvarnom. ' Slicna je i funkcija lepog kao i onog sto pripada svetu maste. Zelja i potreba za lepim oplemenjuje ne taka mali broj Andrieevih ljudi, Bajrona (Bajron u Sintri) i Corkana, na primer. Lepo nema deikorativni znacaj: devojka iz Sintre slavnog Engleza trajno odusevljava, a zelja vezira Jusufa Ibrahima da jednim skladnim objektom ublazi ruznocu i surovost u svetu nije li ugradena u temelje mosta na Zepi? Za razliku od privida i sna, lepo moze da bude efikasnije po svojim posledicama, ali u osnovi ni ono nece biti u krajnjoj analizi kadro da ljudsku stvarnost i ljudsku situaciju presudno preobrazi. Od svoje zivotne stvarnosti Andricev covek ne moze nikako da pobegne: ona ce,. ~urov~, nesavladana, neshvatljiva uz njega uvek b1tl. SveJedno kako on pokusava od nje da po-begne ili da je zaboravi: verom ili snom. SHVATLJIVOST JEDNE NESHVATLJIVOSTI

Andric je filozof, ali jedan od onih cija vizija,. bolje reci, cije osecanje zivota ostaje uvek izvan svih sistema. Njega uzbuduje fenomen vremena, snaga nezaustavljivog, vecnog proticanja, ali njega uzbuduje i ono sto ispod svih mena i uprkos svim promenama ostaje isto, identieno. No, podjednako ga impresionira i svet u samom coveku, kao i polozaj cove~ ka u neobjasnjenom i njemu nenaklonjenom svetu. Ova filozofija, koja sene podudara ni sa jednom filozofijom a u prkos tome cesto i sasvim moderno zazvuci, ne moze se definisati, nego samo opisati: covek zizi, covek pati, covek stari- to je nesto 0 cemu gotovo svaka stranica ovog hronicara i pripovedaca govori, ali i nesto sto se nijednog trenutka nece pokusati da objasni nekim vanzivotnim r~logom. »Postoji samo

11

-dvoje«, to je otprilike sustina veltansaunga Andricevog Fra-Luke (Travnicka hronika), coveka koji SV'Ct posmatra viSe kroz prizmu Zivotne mudrosti nego kroz prizmu organizovane metafizike, »rastenje i opadanje, veCito i svuda u pokretu. Sve pojave oko nas samo su izdvojene faze te beskrajno slozene i ve,Cite plime i oseke, samo fikcija, prolazni trenuci koje mi samo proizvoljno izdvajamo, oznacavamo i nazivano utvrdenim imenima, kao sto su zdravlje i bolest. A sve to naravno ne postoji; postoji samo rastenje i opadanje u raznim vidovima i raznim stanjima«. Slicnu misao, samo u Na Drini cuprija, izrazava direktno sam Andric, misao koja pruza mozda najadekvatniku definiciju zivota kakvog on, a i njegovi !judi osecaju i kakav kao jedan sveopsti fenomen u ciliteraturi pulsira. »2ivot (je) neshvatljivo cudo .tavoj Jer se neprestano trosi i osipa a ipak traje i stoji cvr-' sto koo Na Drini euprija«. Pisac visegradske hronike, mogao je, nema sumnje, da kaze i samo »zivot je cudo«, jer je svako cudo, jedna aracionalna kategorija, vee samo po sebi neshvatljivo i neobjasnjivo. Ali, Andric kao da se kloni toga da istakne da je zivot samo cudo; on pridodaje i rec »neshvatljivo« reklo bi se u svesnoj zleji da -ovaj pojam, koji izmice svim racionalnim objasnjenjima i kategorizacijama, bar formalno racionalizuje. Izraz »neshvatljiv«, ne ukazuje li, s jedne strane, na granicu i bar.ijeru stavljene pred bezgranicnu radoznalost razuma, ne govori li o njegovoj nemoci da jedan fenomen potpuno i konacno objasnL Ali, s druge strane, ista rec ne zraci li i svojstvom koje pripada domenu racionalnog: ako »neshvatljivo« ukazuje na nemogucnost da se nesto shvati, ono ne opovrgava time, vee naprotiv samo naglasava prvobitnu zelju oda se jedna neshvatljivost, nedokucivost, dokuci. Fraza »zivot je neshvatljivo cudo« kao definisanost je u ·osnovi aktivno usmerena: iako se zivot ne samo u svom individualnom svojstvu vee ni kao totalitet ne moze nikako da objasni, covek, uprkos tome, zeli i -dalje da ga objasni i objasnjava. 12

Mustafa MadZar je nagon, impuls tela, krvi. Nagon su i Anika i Mara, zene koje zivot vise oseeaju nego sto kao svest naspram njega stoje. Neposrednost ovakvog dozivljavanja na najnizem stupnju covekove svesnosti Andric ne poku8ava nijednog trenutka da prevede na nivo vise, eksplicitnije i intelektualnije razloznosti. J edna izvornost je postedena, oeuvana. Pa ipak, bezgranicno gadenje i beskrajna mrznja Mustafe Madzara neee biti samo reakcija jedne slepe sile u coveku, one koja se samo oseea i ispoljava i od koje ce posle njenog pustosenja, samo ljudske patnje i rusevine ostati. Sila koja Andriceve junake psihicki i fizicki unistava nije samo slepa vee i »neshvatljiva« i kao takva ona je sposobna da se posredno i u tokove krupnih osnovnih obja8njenja ukljuci. Andric ne kida sasvim sa svetom razuma, ideja: on se skloni toga da svog coveka u cor-sokaku iracionalnog zauvek ostavi. Sa »neshvatljivim cudom« ne iscrpljuje se ipak Andriceva opsta definicija zivota. Ovim apstraktnim,. no veoma adekvatnim pojmom objasnjava se, pre svega, zivot prisutan u telu i svesti pojedinaca. Drugim delom ove pomalo silogisticke konstrukcije, recima »Zivot je neshvatljivo cudo jer se neprestano trosi i osipa a ipak traje i stoji cvrsto kao na Drini cuprija« definise se i objasnjava i zivot u celini, u svom nedeljivom totalitetu. Prioritet zivota, aspolutizovanje zivota, to bi bila najkraca definicija. S one strane svih kategorija, nedokuciv aline i mistican, Zivot, citav i neranjiv, prolazi uvek poput mitskog heroja kroz sva iskusenja i sve katastrofe: unistavan ali nikada unisten, razaran ali nikada razoren, uvek u borbi za smrcu i uvek sa novom klicom u sebi. To je jedinstven, neshvatljiv fenomen kome se Andric, zajedno sa Visegradanima, cudi, ali to je i cudenje pod Cijim mocnim dahom sve zlvotno ocajanje mora da nestane. U pripoveci Mara milosnica nesrecna junakinja potpuno neduzna strada: zivot koji ona nije mogla da shvati svirepo ju je pregazio. No, uza sve to, ova pripovetka u kojoj se13.

zlo, jedan od mnogih vidova i fenomena apsurda, tako uporno i otvoreno manifestuje i potvrduje, ne izvrce se u neodbranjivu optuzbu zivota. Mara je unistena ali se sa sumornom i besperspektivnom slikom unistenja ova istorija ne zavrsava. Kadar u kome je tragedija ove individue dramaticno osvetljena i eksponirana Andric ne produzuje u vecnost. On ga menja i impersonalizuje. Ukazuje na perspektive onog sto iza svih, rna koliko teskih, ljudskih tragedija mora da ostane: zivot koji se i dalje, neproniknut i neshvatljiv, trosi i osipa i neunistiv ostaje. Na povratku sa Marine sahrane Jela se dogovara sa Marijanom o »kucnim poslovima i o tome da se sto prije nade jaka i zdrava zena koja ce dojdti Nevenkinog sina, najmladeg Pamukovica«. Epilog i scena su tipicno andricevski: u sumornom dekoru jedne ljudske drame, jednog ljudskog proma8aja, potvrduje se neshvatljiva ali vecita igra zivotnog obnavljanja.

DRAMA VERE

»U fra Marka se ne po prvi put dizala strasna misao da bozje i davolje nije jasno ni pravo pod:ijeljeno i da se ne zna koliko je Oija sila i gde im je prava medal

Fra Marko -

Kod kazana

I

Nenametljiv ali ne i nevidljiv, bog stoji negde na samom pocetku Andriceve avanture. Tada, u svojoj eksponiovskoj fazi, ovaj pripovedac i romansijer, koji je prvo progovorio kao poeta, njemu, bogu, vee ugrozenom stozeru jedne civilizacije, obraca se sa jos uvijek romanticarskim zarom, pesniku je potreban vise zbog emodonalnog nego intelektualnog sklada i mira. »lma saznanja«, pise Ivo Andric u »Ex Pontu«, »kasnih, dubokih koja su sudena kao dar ljudima koji misle i pate. Nemoguce bi bilo podnijeti zivot sa svim varkama, nesporazumima i zabludama, da coveku nije dana misao o Bogu duse nase, koji je utoeiste, istinito, pravedno i cisto«. Ali takav bog, konvencionalan, i zato pomalo devalviran, onemocala ideja jedne vee umorne religije, nije u ovoj raspevanoj prozi jedini bog. Mladic lroga je zivotna surovost, uprkos ogromnom vr~menskom jazu, priblizila jednom velikom rimskarn pesniku, osecao je katkad zivot i kao nesto sto se nE" moze meriti samo ar8inom bo·zje svemoei i bozje prisutnosti. »Opkoljen svijetom, koji mi je 14

15

tudi i malo dobrohotan, ja sabirem u sebi i osjecam se sam i napusten, sam pod velikim ravnodu.Snim nebom, van svake cjeline, van svakog dru.Stva. Sam. prognan, bolestan ... « Usamljeniku bog nije dovoljan. Surovi su zakoni ljudske izolovanosti: potpuna samoea uveli~ava i predim~nzionira i svet unutar samog eoveka 1. svet 1zvan nJega. Prepu.Stenom samom sebi i upucenom na samog sebe, Andricu-zatocniku sopstvena samoea se morala uciniti nestvarna: intenzivna i. nepodnos~jiva,
16

bujnu pesnicku strast i imaginaciju i dalje ddi po~ svojim skutom. Ali uprkos tome, ovo pesnicko delo nije bilo i bez fermenta jednog nekonvencionalnog ~verenja koje ce kod Andrica dobiti kasnije trajnije i punije dimenzije - prikrivene, povremeno nevidljive ali nikad sasvim utrnule misli da se zivot ne moze svesti u stroge, neumoljive okvire sistema, da zivot nije cinjenica tako jednostavna da bi mogla de bude sama od sebe shvacena. »lma izvesnih mislila-dt<<, dolazi on jos u Ex Pontu do tog uverenja, »Cija filozofija nije drugo do neki dusevni komoditet, neko rimovanje misli. U meni se buni istina i mrsko m1 je to stiliziranje zivota duse, ta ljubav za red i to nasilno irafenje simetricnosti«. Slika je poetska, te stoga, u izvesnom smislu, i ambivalentna. Jedno pitanje ostaje bez odgovora: u okviru pojma »ljubavi za red« i »nasilno trazenje simetricnosti« stavlja li pesnik u to vreme i pojam samog boga? Ex Ponto pripada nekritickom periodu Andriceve mladosti. Smrt u Sinanovoj tekiji je jedna od prvih iskrica kriticke zrelosti. Junak ove price je Alideda, covek koji je »stajao kao nedostizan primer savr5enstva svake vrste« i koji je »pro1azio kroz ovaj svet kao da ne primecuje sto je zlo i ru2:no u njemu«. Pa ipak, u svesti neporoenog starca na izdisaju dve misli mrace ciste i svetle horizonte nje_govog saznanja i unutrasnjeg mira; dva secanja, dva njegova gotovo kosmarna susreta sa zenama, koja su ga sad, u trenutku oprastanja od zemaljskog zivota, ispunjavali cudnim nespokojstvom - dve disonance u ljudskoj harmoniji sto su odjednom dovele u pitanje sav integritet jednog brizljivo negovanog moralnog i verskog sklada. U zivotu ima uvek vise stvari - takav bi smisao mogle da imaju gotovo somnabulna scena progonjene zene i prizor le5a utopljenice- nego sto su mogucnosti ljudske svesti da ih shvati i asimil~je, 1:eret greha je veei od samog boga da ga razresi, a humana stvarnost je stvarnost jedinstvena, neobjasnjiva. »Bez tegobe sam ziveo ploveci kao sitno zrno pra5ine«, obraca se Alideda u agoniji samom 2 -

Prevazilazenje apsurda

17

sebi, »koje titra u suncevu zraku: bez tezine je, plovi put visina, prozeto suncem, i samo kao malo sunce. Nisam znao da ovakva gorcina moze ispuniti dusu eoveka. Zaboravio sam da zena stoji, kao kapijat na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naisla je eva gorcina, kojom se preseca srce nadvoje, da me podseti na ono sto sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo u stvari ukraden, da smo za zivot koji nam je dat du2ni zloj sudbini - greh~ taksiratu; da se sa ovog sveta na onaj bolji ne moze preci dok se kao zrela vocka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i u raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a Ti je vidiS kazao je ja ili ne: gorce je i teze nego sto sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje«. Zena ima ovde i svoj erotski i svoj metaerotski smisao: inkarnirajuci senzualni, zemaljski, vid zivota, ona istovremeno inkarnira i ono sa cime se vera neminovno bolno sudara. Snaga greha gotovo da je ravna samoj snazi bozje, vrhunske, dobrote. Senka greha padala je na idealizovane krajolike Alidedinog unutarnjeg sveta. Ali, senka je jos nedovoljno izrazena da bi dovodila u sumnju vrednost i istinitost misli koja je opijala bezgresnog starca. Bog nije negiran, samo je okrnjeno savrsenstvo njegovog dela; u Ispovijedi greh je, naprotiv, vee jedno stravicno prisustvo, cinjenica koja je pocela da se okrece protiv samog boga. Andric i ovog puta govori o jednoj agoniji, o casovima teskog~ bolnog umiranja hajduka Rose. Kakav kontrast! Alideda je umirao onako kako je i ziveo: zivot kooji se u osnovi nije ziveo prelazio je postepeno u smrt od koje se nije umiralo. Rosino oprastanje od zivota je mucno, surovo: egzistenciju koja se pustila duboke korene u zivot ruka smrti je tesko kidala. Telo hajdu~ »zaudaralo je u isto vrijeme i na mrtvaca koji truli i na ziva covjeka koji boluje u zatvorenom, uskom prostoru«. Nisu li to dva svetat dve suprotnosti koje prerastaju i u suprotnosti dve-

18

ju ideologija: na jednoj strani hajduk, ovaploeenje zivota s one strane svih drustvenih i moralnih normi a na drugoj - fratar, ovaplocenje zivota vise kao svesti i ideje 0 transcendentnom nego zivota kao jedne imanentnosti. »Rekao sam da vi sto zivite po manastirima, bez svoje kuce i brige i ... zene i djece, ne mozete da znate te stvari. Ne znate kako se u svijetu zivi ni kako se grije8i ... «. Thko izgleda fra Markov svet iz Rosine perspektive. Izmirenja nema ni u casu smrti, one smrti koja kao da samo jos vise podvlaci neunistivost nevidljivog zida koJi je razdvajajuci ova dva coveka u stvari razdvajao dva sveta, dve koncepcije Zivota. Hajduk se otvoreno obara na duhovnikov svet; fra Marko se uzasava nad Rosinim zivotom i citavim svetom u kome postoji toliko drugih Rooa. »Sve strasni nerazumljivi grijesi, sve samo zlo bez nuzde i smisla, koje prosto ne izgleda vjerovatno i koje ne bi trebalo da postoji. Sve tako, iz dana u dan, iz godine u godinu, sve crnje i lude, sve do one savijene jasike u suhom i kamenitom potoku ... « Pobozni fratar ne mrzi ljude. Naprotiv, voli ih on; hteo hi ih sve da spase, ali samo kako? Susret sa ranjenim hajdukom, posebno prizor mrtvog Ro5e, koji se u bunilu, u svojim poslednjim trenucima, natakao na jasiku, otkrivaju ovom coveku svu ogromnost i snagu greha, sve sto je sa njegovom verom u boga bilo inkompatibilno. »Kod toliko sirokog, lijepog bozjeg puta, sta ih goni da skreeu u stranu? Kako ne vide? Kao uvijek na to pitanje, krv bi mu pojurila u glavu pred tolikim bezumljem i sljepilom, i on se najednom zaustavljao i pitao naglo kao da nekog presrece: - Zasto grijese? ... « Nemocan da odgovori, tjesio se opet mislju na bozju milost koja je nedokuciva ali svemocna i koja je evo i ovog veselnika Rosu u posljednji cas privela pokaja:nju i oprastanju. »Milosti bozja!« - ponavljao je neprestano u sebi, hvatajuci se s grcevitom neznoscu za te dvije rijeei ~oje je danas toliko puta izgovorio. 2*

19

- »Milost bozja!« Zrnce, koje su u prici Smrt u Sinanovoj tekiji tek poeelo da kotrlja, naraslo je sada u pravu lavinu greha i hesmisla - velicina i snaga sveta koji se nala~i. van. ~ozje kom:p_etencije postale su pretece, ~abrmJava~uce. Greh niJe samo apsurdan, on ujedno 1 demantuJe boga. A takav je za fra Marka i zivot Rosin: crna, ogromna i apsurdna mrlja :na svetlom CiStOm obzorjU njegove Vere, I Do krajnosti bolno deluje i Rosina smrt. U Sinanovoj tekiji neporocni starac umire sav ispunjen miSlju na boga, mislju koja kao da je sasvim sprala sve mrlje sa njegove svetacki ciste du8e· u Ispovijedi smrt je onakva kakav je pre toga bi~ i sam hajdukov zivot: svi gresi Zivota kao da se sad u poslednjim trenucima sustizu i kondenzuju u jedan jedinstveni, u strasno bolno nei'Iazumljivo umiranje iza kojeg nece ostati nista drugo do jedna cudna ironija. »Ne moze potpuno da ugusi u sebi sumnju i zalost. Naroeito ga buni i ogorcava ovaj neoeekivani i ruzni i zalosni svr8etak. I ponavljajuci svoje dvije rijeci i dalje - milost bozja! - nije mogao da se savlada i da oporim seljackim glasom ne doda poluglasno: - Ali, kuda ~ isturi na jasiku! I vrtio je glavom kao u teskoj nedoumici, dok se oko njega i nad njim sklapao mrak, i konj grabio sve bde ka manastiru«. To je jedna od Andricevih ironija estetski i idejno izvrsno tempiranih! Bez nje, bez jednog takvog akcenta, prica o hajduku i frataru dobila bi neosporno pecat preteske sumornosti; jedan pogled na zivot bi se apsolutizovao- ustolicena na presto svih ljudskih vrednosti i kategorija, ideja greha bi svetom suvereno zavladala. S jedne strane, ne bi li to vodilo simplifikovanju zivota, a, s druge strane, potajnoj afirmaciji boga: u svetu nepopravljivo ogrezlom u grehu i besmislu covek bi padao u iskusenje da se odrekne sebe - svet najzasiceniji grehom u ocima religioznih mistika je i svet najblizi

20

bogu. »Ljudski zivot poeinje s one strane oeajanja«, kaze Sartrov Orest. »Misao i nada u boga klijaju bujno tek u tami ljudskog cor-sokaka«, slicnu misao samo u drugacijem smeru razvija Romano Gardini. Slika cor-sokaka u prici Ispovijed nije krajnje oca.jnicka: »Ali, kud ga isturi na jasiku!« Ironija, ta neoeekivana disonansa, unosi sudbonosni preokret, mada ove fra Markove reci nemaju snage da same od sebe preobraze dramaticnije i sudbonoS!l1ije svet u kome zive hajduk i duhovnik. Osnovna ljudska si,. tuacija uopste nije izmenjena, ali ne.sto znacajno se ipak zbilo: jednim udarcem sve je relativizirano, jednoj sumnji i jednom ocajanju data je iskljucivp ljudska, ovozemaljska sadrzina. Za Serena Kjerkegora ironij:a je znacila jedan prelaz; svest se odvaja od estetskog stadijuma. 0 jednom prelazu rec je i u Ispovijedi: Andric poima da religiozna svest nije viSe apsolutna svest. II

Mada se u njoj zivot mogao da prikaze i u apsurdnoj svetlosti, prica Smrt u Sinanovoj tekiji ukazivala je ipak na premoe vere. Tesko i gorko »robo-vanje zemlji« imalo je prividnu kompenzaciju bar u smrti koja je sve obecavala. Ispomjed je vee poeetak drame vere. Pomracenje je intenzivno: izmedu cistog sjaja nade i vere i ljudske prisutnosti na zemlji, postavlja se mocna cinjenica greha, zla. u trecoj prici, Kod kazana, drama kulminira: ranjena suro-vom ·stvarnoseu i. apsurdnoscu zivota, vera vodi bitku za svoj dah, za svoju buducnost. Fra Marko je junak i ove pripovetke. Jos kao mladog bogoslava, hodoeasnika zanetog Rimom, njega u katakombama Via N omentane najvise uzbuduje jedna prazna grobnica. U njoj je »iznad nekoliko ukrstenih kostiju, gorjela mala anticka lampa od crvene zemlje i jasno osvetljavala zlatan medaljon u velicini cekina. Na medaljon:!l je?bila...gla.\za.jednog ·· ·21

~l~diea, ispod nje _ure~ano ll?e, .a oko same glave

1sp1s~o, kao oreol, Jasrum relJefmm slovima: »Sem-

per m pace gaudet«. Fra Marko se zadda pred tim grobom toliko da su marali da ga dozivaju i grde. .N~k~~a viSe n~je zaboravio taj lik iz katakornba. V~acaJUC1 se ~ vece. u Rim, i gledajuei kako se pale SVJ~t~a¥ _po kuca~a 1 krcmama za njemu nepoznati nocm z1vot, ~n Je .drhtao od pomisli da taj svijet ne zna z~ ovo s:vJetlo 1spod zemlje, ida moida jos ovo isto vece gub1 za~vijek onaj vjeeiti, radosni i jedini zivot_... ?tad~ ~e ostala u njemu, i nije se vise nikad ~as1la, s1lna zel}a ~~ svi l~udi .~~de i osjete nesrazmjer 1ZI?e?u kratkoce ZlVOta 1 vehcme smrti, kao sto ga je OSJetiO on pred osvijetljenim likom mladiea iz ka~a~om?a:« Nije li_¥to, iz biografije jedne vere, znacaJan 1 su:nptomatlcan fragmenat? Mali, bledi plamic.ak kan~l!a prevagnuo je nad svim profanim svet~u~a »ve~rtog grada«! M_ladi bogoslav zakoracio je JOS tada cvrsto na trnov1t put vere neobican susr~t sa .~mre~ ka:>. da m"!. je otkrio najskriveniji i naJdublJ1 ~1sao z1vota. Vremenski i prostorno apstrahovan, cov~k se u ~raku katakombe izgubio, za trenutak smrt Je zaklomla sve protivrecnosti zivota: Ali, u zivo:o~isu. A.ndrieevog fratra, dozivljaj u V1a Nomentam b10 Je 1pak samo efemerna epizoda: posle toga, cekala ga je sumorna vecnost Bosne nevid~j'ivi 1:1. tami rimske grobnice, zlo i greh procvetace' ponovo u ovoj zemlji u svojim bolnim dramaticnim oblicima. Problem nije smrt, vee iivot. F:a Marko ~e sumnja u boga. Posle Rima on pocinJe da .sumnJ¥~ samo u njegovu svemoc: pred porazno~ shko¥m z1v?ta njegova vera se osipa. Zasto postoJI ono sto tohko kompromituje boZansku mudrost i dobrotu? Zasto covek gresi? Otkud zlo? U prici Ispovijed on ostaje, vraeajuei se svom manastiru sa ranom sumnje koja ga najvise pece, bez odgovo~a. Sad~, u. prici Kod ~aza.na. nj ega· sve viSe pocinj e da osvaJa Jedna sumnJa: »D1zaia se strasna misao da bozje i davolje nije jasno ni pravo podijeljeno, i da 22

sene zna, da niko ne zna, kolika je Cija sila i gdje im je prava meda«. U stvari, nastupio je kriticni trenutak u zivotu jedne vere - bog je nedovoljan .cia objasni stvarnost, zivot; sakralni monizam prelazi u nesakralni dualizam. Davo postaje ravnopravan bogu, drugim reeima - borba za veru kod fra Marka pocela je kao u Kjerkegora da prelazi u martir.stvo vere. ~Beskrajna rezignacija«, piSe Kjerkegor u Strahu i podrhtavanju, »najbliza je veri, te zato onaj koji nije prosao kroz nju uopste nema vere; jer, jedino u beskrajnoj rezignaciji postaje jasan sam sebi u odnosu na svoju veeitu neprikoonovenost i jedino tada moze da se govori o proniknucu verom ... Vera nije estetska emocija vee nesto daleko vise, zato sto pretpostvalja postojanje rezignacije; nije neposredni instirikt srca, vee paradokS zivota i egzistencije ... « Au Post skriptumu on naglaAava: »Vera je protivreenost izmedu beskrajne strasti i individualne unutrasnjosti i objektivne neizvesnosti. Ako bih bio sposoban da shvatim objektivno boga, onda u stvari, ne bih verovao. Ali, zato sto ne mogu, moram da verujem. Ako zelim da sacuvam sebe u veri, moram tada da budem neprestano spreman da konstatujem objektivnu neizvesnost ... « . Dancu se bog nije objektivizirao. Ostao je neotkriven, sto ne znaci da j e ovom coveku, sa njegovog gledista, ostao i sasvim nedostignut. Ismevalac medijacije, .Kjerkegor se ipak posluZio medijacijom, onim sto je tako odlucno odbacivao: i rezignacija i paradoks nasli su se mozda nehotice u ulozi posrednika: ako boga nisu objektivizirale, one su coveka, apstrahujuei apsurd bar za trenutak, ipak bogu priblizavale. Za medijacijom vapio je i fra Marko; jedino objektivizirani bog mogao je ovom duhovniku da odagna tesko i mucno saznanje o preteeoj snazi zla i greha. Stoga je on usrdno molio boga da se »pokaze jasnije jednom covjeku koji mora da propadne.kad je <>kruzen zamkama«. Ali, bog se fra Marku nije poka23

zivao; ostajao je ne samo skriven vee katkad i gotovo besmislen. Bol rezignacije i paradoksa koji kida meso,· ali uprkos svei:nu nestvarna zvezda vodilja u tamnom ponoru ljudske egzistencije, bio je ipak samo privilegija severnjaka. Kjerkegor, taj krik strasnog individualizma, spasavao je samo sebe: paradoks i rezignacija otvarali su himericna vrata spasenja iskljucivo usamljenim individuama. Fra Marko nije hteo da spasava samo sebe, on je hteo da spasava i ceo svet: »Mjerio je svoju snagu sa snagom koja bi bila potrebna da se sve to zbrise sa lica bozje zemlje, sve od ~ravnika i Sarajeva pa do onog nepoznatog grada sto trepti obasjan negdje u dnu Evrope iii mrske Azije, gdje je davo kod kuce. To je bio trenutak kad je fra Markova zelja da spase covjecanstvo prelazila sve ~ranice, i postajala opasnost i za njega samog, kada Je kresevski vikar, zaboravljajuci ko je, razmrsivao racune obadva svijeta, sa svim sto je stvoreno i onim koji je sve stvorio«. Ali, sviti silni ljudi, brodolomci u burama greha i zla, o kojima se kresevski duhovnik toliko brinuo, nisu se mogli spasavati slamcicama paradoksa. Martirstvo vere Andricevog fratra bilo je utoliko i vece i dramaticnije: mucenickom zivotu pridruzila se i mucenicka smrt. Smrtno pogoden olovom, ovaj covek umire sa mislju na svemoc zla, na ono sto ga je celog zivota neprestano progonilo. »Mislio je strelovito brzo. Moen(} je zlo. Kad mu samo jezik ne bi bio tako tezak, pa da vikne rna sta. Ali ne moze. Puna glava tutnja i crvenog sumraka. Jos misli ... Jao, ubili su me! Uda.: rali silno tu, po sredini tijela. Poharace i popaliti sve. U tvoje ruke, Boze! Jao, propade sve! Sve. Steta i propast. I misao se ugasi u njemu«. Blesak ironije nije ni ovog puta izostao. Posled~ nja misao fratra koji se celog zivota rvao sa »davolom«, koji je traZio odgovore na pitanja tako znacajna i krupna, nije bila upravljena apstrakciji neba vee konkretnosti zemlje; izdisuci, ovaj covek razmislja () velicini stete. »U tvoje ruke, Boze! Jao, propade sve! Sve. Steta i propast«. Dramatican i nagao zaokret sa

puta kojim su nekad isli proslavljeni mucenici vere- jedan let gotovo predodreden da nestane u oblacima verskog zanosa pretvorio se u nezaddivo sunovracanje razlozima profane svakidasnjice. U kriticnom trenutku ne samo fra Marko vee i Andric otkriva svoje pravo lice; jos jednom se precutno govori o nespremnosti da se cak i izvestan bol stvarnosti pretpostavi neizvesnosti bezbolne smirujuce apstrakcije. lpak, covek i zivot su krajnje, vrhovne, instance. Andriceva literatura kao da je u dramu zivota stupala preko drame vere. Nije li fra Marko bio, u stvari, sam pisac, Andric, pesnik spreman da ljudski polozaj u svetu i zivotu posmatra najpre kroz emotivnu intuitivnu optiku vere? No, nije li ovaj duhovnik dovoljno rano shvatio da je to bila neadekvatna optika? .Ziveti u uzbudenju, u zanosu vere kao da je Andricu znacilo ziveti zatvorenih ociju. Paskal je i pored sveg svog pateticnog i mucnog otpora ipak negde duboko u svojoj dusi prihvatio »folie de la croix« kao sto je Kjerkegor, njegov mladi sabrat, nasao u bolu i paradoksu vere svoju jedinu utehu. Nad razumom vera je kod ovih mislilaca prevagnula, s bolnim pateticnim naporom, ali naporom koji nije ostao bez ikakvog rezultata. »Per aspera ad astra«. Krila Andriceve vere, drama fra Marka, a za njom i drame Mustafe Madzara, Anike i Mare govore o tome, bila su Ikarusova krila; let koji se umesto u sjaju zvezda zavrsio u iskonskom neotklonjivom bolu ljudske egzistencije.

DRAMA BICA

»I krstenog gada«.

nekrstenog: svijet je pun

Mustafa MadZar

I

Fra Markova drama bila je, ocigledno, i nesto drugo do samo drama vere. Mucenik vere, ovaj covek krvno toliko vezan za zemlju, za ono sto ga je u najtezim casovima sumnje okrepljivalo, bio je, moze biti, jos i vise- mucenik zivota. Strast za saznanjem, za objektivizacijom boga bila je u osnovi samo jedan od aspekata dublje, izvornije strasti, one koja je u korenu vecine drama Andricevih junaka: neodoljive potrebe da covek, prisutan u svetu bolnih protivrecnosti, otkrije na nivou svoje svesti svoj sudbinski, svoj egzistencijalni smisao. Au tom traganju i trazenju bog je bio samo prva etapa. Kresevski vikar nije poslednji Andricev fratar; sa njegovom smrcu ne gasi se i sam njegov red. Sabraca njegova pojavljivace se i dalje tu i tamo, a jedan od njih, fra Petar, bice i junak jedine Andriceve novele. Sarno, nisu to vise isti redovnici - novi duh struji Andricevom literaturom. Fra Petar, dodu8e, ne izdaje i ne napusta onog kame je polozio zavet. U njegovoj dusi bog je i dalje prisutan, ali on je sad, kako se cini, devoluirnni bog;. vise navika nego strast, vise inertnost ideje nego neiscrpni dinamizam oseca-

27

.I

nja. U fra Marka je prisutnost boga imala snagu i intenzitet prisutnosti gotovo samog zivota: u Prokletoj avliji prisutnost boga samo je nominalna prisutnost, kao sto je, uostalom, u ovoj noveli i fra Petar u izvesnom smislu samo nominalno glavna licnost- idejno, fra Markov sabrat vise je posmatrac drame nego njen ucesnik. Posle pripovetke Kod kazana situacija se radikalno izmenila: teisticki transcendentalizam povlaci se pred ateistickim imanentizmom, :~;eligiozni problem prerasta u filozofski, egzistencijelni. II

Nije li simptomaticno sto se jedna prica, sto se lik jednog coveka kojim su ovladale sile tela, nalazi na samom pocetku ovog novog prelomnog poglavlja. Prica o Mustafi Madzaru umornom, bolesnom ratniku, coveku koji je oduvek nesto trazio i koji se trazio, vojniku koji je knjigu i zurnu radi sablje ostavio, i vojniku kome vojska nije donela mir prave nadenosti. Mustafa je nesreeno biee, tacnije receno ovaj covek je »nesreena svest«: iza njegove nesanice, organskog nedostatka, kao da su se skrivali neki drugi. jos dublji razlozi- moene uskome5ane sile instinkta, po"'riva, silna potreba da se covek svojih unutrasnjih ne...; mira bilo kako razresi i oslobodi. »To se mucenje po~ navljalo svake noei. Odjednom zaboravi sve sto je ikad bilo, i svoje rodeno ime, i posto se tako u prvom polusnu ugasi svako sjeeanje i svaka pomisao na sutra8nji dan, i ostane samo sklupeano tijelo pod tamom kao nijemim Zrvlnjem ... S vremena na vrijeme valja da ustane, rna is najveeim naporom, da pali svjetlo i otvara prozor, da se uvjeri da je ziv, da ga nisusatrle i raznijele mracne sile. Tako do zore, kad u tijelo ude tezak mir i odnekud potece san . . A sutra je dan kao i svaki dan«. Alideda je negacija telesnosti, oprecnost moenih, neobjaSnjivih sila sto vladaju Mustafinim telom. 28

Krajnje dezinkarniran, neporecni starac se pretvara u spirituelnost relativno nezavisnu od strasne gladi cula. Nasuprot njemu, Mustafa Madzar je prenagla8enost tela, svest kojom se nevidljivi impulsi krvi poigravaju; progonjen furijama svog tela, ovaj se covek gotovo sav izroduje u mucninu, u rudimentarnu svest unistavajueu za okolinu. Razlike izmedu ove ?':e ljudske sudbine, dve humane strukture, u osnov1 Je samo nalicje razlike izmedu dva Andriea: jednogkoji je verovao u spasenje ljudske du8e i drugogkoga su pocele da uzbuduju fatalne moei ljudskog tela. Nedistanciran od zivota, izjednacen sa telom, Mustafa Madzar ne meditira o zivotu. On je akcija zivota, slepa, stihijna, uslovljena neobuzdanomd,b~eo­ bja8njivom igrom krvi, i kao takav on je - su ma. Pa ipak, ova ljudska drama, koja se s jedne. str~?e odvija na nivou fiziologije ima i svoje sublimiramJe, prenosnije, znacenje: govori o ljudskoj situaciji, asocira ina smisao ljudske prisutnosti u svetu. Fizioloski aspekt Mustafine drame nije iskljucivi aspekt: bez obzira koliko su postupci ovog coveka organski uslovljeni, oni imaju cudnu, posebnu moe da se prikazu i ~ svetlosti jednog drugacijeg objasnjenja: »1 krstenog 1 nekrstenog: svijet je pun gada«, kaZe u jednom trenutku Mustafa, u nastupu svog rusilackog i samounistavajueeg besa. u kontekstu cele price, prepune nasilja i krvi i, na izgled, sasv~m ~ezrazlozn~ J?OSt~~~­ ka ove reei ukazuju ina nesto sto se odvlJa lsklJUClvo' na domenu nagana i besmislene destrukcije. Iz dubokog mraka telesnosti blesnuli sui signali jedne misaone poruke; covek pomueene svesti, gonilac koj~ postaje progonjeni, unistitelj koga na kraju drug1 unistavaju, ima istovremeno i legitimaciju st.ranca u zivotu i legitimaciju »Uklete svesti« tiransk1 zarobljene animalnim, atavistickim silama. Svet izvan coveka i podzemni, nevidljivi svet u samom coveku nisu. samo nadmoeniji vee i primarniji od njegove svesti, krajnje nemoene da ih objasni. Andr~e n~ ?ovo~ otvoreno o tome, niti to samo od sebe proizlaz11Z zb1-

29

vanja u ni.Zim slojevima Mustafine svesti. Svet divlje »nesreene krvi« ostaje nerazgrnut, sto ne znaci da ostaje lisen i svakog idejnog senzibiliteta. U osnovi, Mustafa Mad.Zar je rodonacelnik odredenog ljudskog lika i karaktera lroji zauzimaju veoma znacajno i specificno mesto u Andrieevoj humanoj tipologiji: bice hipertrofisanih nagona i podivljalog tela, orijentalna varijacija na strindbersku temu o coveku kojim se poigravaju bolesni, iracionalni impulsi podsvesti. U pripoveci Anikina vremena bosanskom kasabom vlada samo prividni mir. Gotovo svi, od popa Vujadina pa do Hede, u vlasti su nemira koji se ne mogu svesti samo na podzemne, skrivene nemire seksa. Anika, ta fatalna lepota, unosi cudni nespokoj u dU.Se njenih sugradana, ali je i ona sama ispunjena nemirima koji, kao kod Strindbergovih junaka, imaju i svoj .neseksualni aspekt. Nije li pop Vujadin hriseanska varijanta Mustafe Mad.Zara? Odvratnost ovog coveka prema drugom je »rasla ... , trovala ga nerazumljivom i nesvesnom, ali stvarnom mr.Znjom ciji se krug sve vise sirio ... Konacno, ona postade istovetna sa njegovim rodenim telom, sa svim njegovim pokretima, zeljama i mislima. Ta mrznja preraste i zaseni sve u njemu i oko njega, postade njegov pravi zivot, stvarniji od svega drugog, jedina prava stvarnost u kojoj se kretao ... Razapinjan stalno izmedu dve stvarnosti cinio je natcovecanske napore dane izgubi iz vida onu koju vide zdravi ljudi, da radi po njenim zahtevima a ne po zahtevima svoje nutrasnjosti«. Nezadrzav krescendo: bujica bolesne svesti koja je sa sobom nosila i neku cudnu odvratnost prema svetu prelila se jednog trenutka preko poslednjih .ostataka razumnosti i zbrisala sve razlike koje su ovog hriscanskog svestenika jos delile od ratnika islama; kao Mustafa Madzar i pop Vujadin se podaje patoloskom nagonu bezumnog unistenja. Mihajlo, jedan od onih koji nastupaju iza popa Vujadina u dugoj povorci ljudi uskovitalne dU.Se i uz-

30

nemirenog biea nije izgubio svu vlast nad soborn, mada ga traumaticno seeanje vuce liticama nekontrolisanog postupka. Ljubavnik Krstinice opire se silarna svoje nutrenosti, svestan toga da bi ga one u bezdan slepe bezrazloznosti mogle da sunovrate. A Ankina? Nije li ova zena cista telesnost,._ »zena-telo«, »biee na nultom stepenu svesti«, kako-, je takav tip rene definisao Petar Dzad.Zie; vrtlog seksa sumornog, teskog, fatalnog, nesvesno agresivnog. »Andrieeva Anika«, pise Dzadzie, »vaja se u finim detalJiroa materijalnog, vidi se u svim pojedinostima reljefa zenke cije je telo ponelo izvrsne darpve, da bi u isto vreme, i u bliskoj vezi s tim telesnim, kao disanje njegovih pora, bilo pristupno i magnetsko strujanje koje kao besan talas nasree na ljude i lomi ih«. No, besni talas, o kome govori Andrieev biogrnf i esejista, nije zahvatio samo Mihajla, Jaksu, Hedu, vee je, posto se prelio preko cele kasabe, povukao sa sobom u ponor i samu ovu kobnu zenu. Seks kao da je samo povod: sam po sebi ne budi on kolektivni nemir kasabe - on ga samo pokreee. Slicna atmosfera, zasicena nekom bolesnom emanacijom telesnosti, karakteriSe i Maru milosni-cu, pricu o jos jednoj lepoj, nesreenoj zeni. Istina, za razliku od Anike sposobne da mU.Skarca ucini i nobom svojih eudi, te zene koja kao da kroz moe svog tela najavljuje i bunt socijalno podredenih i zapostavljenih Eva Istoka, Mara je, stvar i igracka u rukama drugih, cista pasivnost. Anika umire, izbodena nozem: ali ona, epicentar tolikih nesreea i drama, kao da olicava jedno zlo: aktivno, strasno, neotklonjivo. Mara je iskljucivo zrtva zla- raskosna lepota njenog tela nema snage da izraste u kobnu lepotu - ona ne unistava drugog, vee samu sebe. Razlike nisu beznacajne, ali ni tolike da price o· ovim zenama ne bi, u sustini, 0 istom fenomenu govorile: tragicnoj situaciji svesti koju je nemoguee razluCiti od tragiene situacije ljudskog tela. 31

i

~ I

I III

poslednjem besnorn pokretu, i razabrao u tiSini ustajala vazduha svoje poslednje psovke,. on. bi se ledio od straha i,_ sa jezorn uz kicrnu i lobanju, presla bi ga svega m1sao: evo, on sebe gleda kako ludi i gubi se«.

Andric se ne spusta u inferno du8e i tela svojih junaka sarno zato da bi osvetlio somatsku stranu ljudske sudbine. Silazak u nevidljive sfere patologije bio je istovrernno i silazak u tarnne sfere same ontologije: bolesna svest dodiruje se, ak!o se i ne poklapa, sa nernoei svesti da se u svetu sudbinski odredi. Karakteristicna je razvojna linija culnog, telesnog. Mustafa je impuls, slep, neobjasnjiv; projiciran je film njegove svesti koja se, impregnirana vrelim ali neprozirnim bojarna nagana, jedva razlikuje od atavisticke neposrednosti i sirovosti. Mustafa ubija, no ubija, u osnovi, sasvirn nemotivisano. »Svijet je pun gada« - jedino su ovirn recima otkrivene psiholoske i intelektualne komponente njegovih postupaka, recima koje isto toliko mogu da objasne koliko, rnoze biti, i da preeute i prikriju. Mustafa ostaje enigma. Svet poriva i nagana, razlozi fatalne probud:enosti i uznemirenosti tela u Anikinim vremenima, vee su vise obja8njeni. Povrerneno, Andric je sprernan da pruZi i poneki podatak skrt, no ipak dragocen - bar za trenutak bledi zracak svetlosti pada na gusti mrak nagonske neobja8njenosti. Kao Mustafina, taka se i pop Vujadinova agresivnost nastavlja na osecanje gad:enja prema svetu. Med:utirn, ova bolesna svest i akcije vise se ne objasnjavaju postupcima i dinarnikorn sarnog te1a vee i same soborn. »Jer, bilo je dana kad je, onaka ozbiljan i prosed po citav sat stajao skriven u senci pored prozora i vrebao da vidi seoske zene kako prolaze na reku da ispiraju rublje. A kad bi ih docekao i video kaklo zamicu za vrbak, okretao bi se s gnu8anjern u neprovetrenu sobu i nazivao ih glasno najpogrdnijim reeim.a. Nerazumljiva mrznja bi u njemu tada porasla do grla, nestajalo bi rnu reci i daha. Pljuvao je oko sebe glasno, ne nalazeei drugog oduska ni izram. Ali kad bi do8ao sebi, i uhvatio sam sebe u

Kontrola nad razumom izmice ovorn coveku. Pop Vujadin ludi. Pa ipak, to bolesno stanje svesti ispisuje i jednu poruku koja se ne desifruje sa.mP kodeksorn psihopatologije - mrznja umno obolelog svestenika ima i svoj idejniji aspekt. MrZn.ja, to ose6anje provocirano drugirn i usme1:eno prema drugtorn, ne govori li, uza sve svoje psiholo8ke osa>~enosti, i o jednorn odnosu koji ima i sV'Oje »cistije« filozofsko zaled:e? Ne sarno zene vee i rnu8karci, ga>tovo ceo svet deluje razdrazujuce na pornucenu Vujadinovu svest; ovog coveka ne8to istovremeno privlaci i odbija od drugog. Za psihijatriju, to je probni kamen, to je merilo ljudske ·adaptiranosti u svetu opste prihVIacenih u ustaljehlh vrednosti; za filozofiju, to rnoze da bude trenutak i povod za razmiSljanje o cistorn, osnovnorn, polozaju coveka u svetu. U tihoj evoluciji ljudske misli bolesna svest ipak nije izgubljena i uzaludno utrosen trenutak. »Ono sto ludilo govori o samom sebi«, piSe Francuz Mi8el Fuko, »jeste, u stvari, istina o eoveku, veorna arha.icna i veorna bliska, veoma cutljiva i veoma preteca, istina ispod svih istina, najbliZa rod:enju subjektivnsoti, i najrasprostanjenija medu svetorn na nivou stvari; istina koja je najdublji uzmak individualiteta coveka i prvobitni, pocetni oblik kosmosa«. 0 jednoj istini, arhaicnoj i veorna bliskloj, govorl i ludilo coveka sa kojirn stuparno u neobicni svet Anikinih vremena. Sarno, Andric govori dosta skrto 0 njoj: viSe je opisuje, nego st;o je formuliSe, zato sto je i pop Vujadin, poput Mustafe MadZara, vise snaga i neposredna uverljivost dozivljaja, nego licnost analizirana i kao intelekt objasnjena. Pa ipak, srnisao sudbine ovih ljudi ne 10staje pokopan pod haoticnom gornilorn pornracenosti i bezumnostL

'I

3 -

Prevazilazenje apsurda

33

Andric ga otkriva posredno, zaobilazno: u istoriji jedne nesrecne zene, u prici o lepoj i mla~oj Veli-pasinoj milosnici. IV U izvesnom pogledu u Mari milosnici oliceni su istovremeno i Anika i Mihajlo: ona je tragicna hermeticnost. A zbog sloma svog dusevnog i duhovnog integriteta ona bi mogla, nar?cito .~ ~slednjem cinu .SVOje zivotne drame, da Se 1dentlf1kUJe sa dva markantna Andriceva junaka: Mustafom Madzarom i popom Vujadinom. Sudbin~ za .sebe, uve.rlj~v~ i celovita, ova zena je jedna vehka smteza: obJedmJl!juci u .sebi sve sustinske odlike ljudi uesposobmh da budu misao zato sto su previse telo, ona, u stvari rezimira i ovaplocuje citavu jednu fazu u razvojti Andricevog pogleda na zivot .i. eo:veka.~ •v ... Kao takva, kao najliterarm]e 1 naJtragicm)e ovaploeer.je ovog poglavlja u knjizevnoj i idejnoj evoluciji Iva Andrica, prica o Mari sv<>?i. se u.vsustini na cetiri varijante jednog u osnoVI 1denticnog straha. »Cesto bi se dizala«, tako nas Andric uvodi u prvi dozivljaj svoje jnnakinje, »i, sva ~rhteCi, virila kroz kljucaomcu. (Cim je tako nekohko koraka podalje od njega, cini joj se tud i stra8an). m.ed~la bi ga kako ostavlja nargilu i spust.a bro1~mce od cilibara a uzima ovalno ogledalo s fmom drskom i okvirom 'od pozlacene bronze, i kak:o iz jedne kutijice vadi dzehenem-tas i njim dugo ma~e l~saj na obrazu i sve se mrsti od bola. A pred skrstemm nogama iezi mu dugaeak ·g?v noz, poloze~ poledice, sa ostricom okrenutom naVIse ... GledaJUC1 ga tako mrka i ukoeena, sa brojanicama, nozem i ogledalom pored njega, dode joj kao ~a onv to .vrsi .nerazumljiv obred, i sluZi sluZbu necem sto Je ta;r~nstveno, jezivo i posve zlo. , . . »Drhtala bi i grcevito stiskala zube, ali ~ ne b1 odmicala od vrata dok joj prsa ne ostudne 1 noge 34

ne premru. Tek tada bi padala na du8ek, iznemogla,. satrvena pod osecanjem da je tu, pred tim vratima, i njena dus.a pogubljena.« »Jos sjutra ujutro bi se budila s nesmrmjenim ~uzasom u sebi. Ali kako bi dan rastao, i primicalo se popodne, sve bi vise rasla njena radoznalost i zelja, dok konacno ne bi, potpuno obucena i povezana, ~~ eela da s nekim bolnim nestrpljenjem iscekuje veee, noc, mucenja i sve ono sto mora biti«. ~ Sceni posmatranja kroz kljucaonicu i du8evnoj reakciji devojke pridruzuje se kasnije scena sa baba Anusom. »Probudila se (Mara) u neko doba noci. Soba je hila obasjana mjesecinom. Nasred sobe je joe uvijek sjedila baba Anusa sa oblozima na glavi .ali nekako cudno zivahna, previjala se i mlatila oko. sebe rukama. Odvijala je svaki cas obloge, i topila jh vodom, a pri tom je mrmljala neke rijeci bez veze i smisla: - Ukrsti, prekrsti, ukrsti, prekrsti. Tako je metala i skidala oblog za oblogom, pa <mda bi odjednom zanihala gornjim dijelom tijela i poeela da tiho zapjeva: - Isuse mo-o-o-j ... slatko ime-e-e! Nijema i ostudenila od straha, Mara je slu8ala taj sapat i gledala lude pokrete. Nije mogla da razumije niSta, ali je osjecala da se tu vrsi nesto ruZno i strasno. I opet kao neka sluZba neeem sto je zlo,. sto zastrasuje i ubija ... «. Zatim sledi epizoda Marinog razgovora sa fra Grgom, njenim ispovednikom. »Pognut, sa vijencem progrusane kose na glavi, sa rukama sklopljemm nad brevijarom povezanim u crnu kozu, i nad brojanicama koje su se preplele i pomijesale sa bijeliin konopcicem s pojasa- njoj se ucini da ion tonesto tajanstveno radi i nekom sluzi, a samo on ma kome. Ovo je izgledalo manje nepoznato i manje strasno, ali na svoj naCin isto tako mucno i zagonetno kao i ona no6na bdenja Veli-pa8ina i baba-Anusina. Sto je glavno: i ovdje je njena du8a hila skrusena i satrvena.« 35

I, najzad - poslednja varijacija - scena sa Englezom. »Mara je ... gledala Engleza kroz ogradu. Bojala se i toga stranca, i da je ko od Pamukovica ne vidi, ali je ipak odlazila, naroeito pred vece~ Doksat je tada bio obasjan suncem na zalasku. Konzul je hodao brzo, gore-dolje. Pokatkad bi zastajaO< visoko uzdignute glave, i ona bi vidila kako se sun.sc odrazava od njegove ljubicaste haljine, i kakOi mu oei sjaju kao ludilom . . . Posmatrajuci ga kakoneprirodno uzdignute glave, obasjan, gleda prema zapadu, njoj se cinilo da i on vr8i neki obred koma ona ne moze da nasluti znacenje, a koji je ispunjava i onim obicnim strahom od svega sto je vidila. kod Veli pase, baba Anuse, fra Grge iii N evenke i, osim toga, jos i nekom naroeitom bolnom radoznaloscu.« Nije to strah, obican, banalan, nije to emocij~ iznikla iz svesti o jednoj sasvim akutnoj opasnostl,. ni zebnja od kakve neotklonjive nesrece. Fizicki_. Mara nije ugrozena. Ni Veli-pa8a, ni fra Grga, ru baba-Anusa ni Englez nisu sami po sebi razlozi njenog nemira:' sta vise, Turcin je drag ovoj devojci. No, uprkos tome nju ispu~.java os:canje k~j_e_ se i por.~d svih svojih osobenostl ne moze tumac1t1 drugaC!Jedo strahom· obred njenog zastitnika ispunjava jenemim uzas'om, isto kao i obred starice, svestenika iii cutanje konzula. Strah je nemotivisan, bezrazlozan. Ovu zenu uzJbuduje nesto drugo. Nju uzbudujeobredni vid postupaka ljudi olm nje, u tim trenucima svi koji se nalaze u njenoj bl~ini, izdva~aju seu nesto sasvim autonomno, nezavlSno od nJe, postaju c1tav jedan svet veoma udaljen uprkos to~e sto joj je na samom dohv~tu ruke. ?bred apsorbuJ.: onog koji ga vrsi a otuduJe obredmka od onog kOJl ga posmatra. I tada, u tom casu prave, potpun~, sa..: moce Mara kao da oseca ne samo svu bolnu antltezu. situaSvet -· J;a' vee i mucinu spoznaje svoje »ciste« , • yt;o, dje u svetu. Sve sto nije ona sama, postaJe nes • »tajanstveno«, »jezivo«, »posve zlo«.

To je jedna izuzetna situacija: sve se neprimetnO< izmenilo, i covek, postavsi prema govoru svakida8njice, bar za trenutak neosetljiv, kao da odjednom {)tkriva smisao, bolje reci odsustvo smisla svoj~ prisutnosti u svetu. Doduse, Mara ima dovoljno razloga sto joj se svet predstavlja u cudno odbijajucoj svetlosti, ali ovi fizicki i socijalni razlozi nisu sadai najosnovniji razlozi. Koreni su dublji, skriveniji: u QVim retkim, »privilegovanim« trenucima i strah od sveta i strah od ljudskog bica pojavljuju se kao sablast, iznenada, neobjasnjivo. To je jedinstveni strah. Istocnjacki senzualna i zatvorena, slovenski osetljiva i dinarski konvulzivna, ova putena zena pribli~avala se, pritisnuta podjednako i mucninom svog tela i mucninom svoje dU.Se drami jednog od slavnih superintelektualaca savremenog francuskog romana. Nije li Andriceva Mara u izvesnom pogledu starija rodaka Sartrovog Rokantena? »Koren kestena«, pise Rokanten impresioniran masom kestenoV'Og drveta u romanu Muenina u poglavlju svog dnevnika Sest casova uvece, »ponirao je u zemlju tacno pod mojom klupom. Nisam vise vodio racuna o tome da je to .bio koren. ReCi su iscezle i za njima znacenje stvari, nacin njihove upotrebe, bled trag koji su ljudi utisrtuli na njihovu povrsinu. Sedeo sam; malo pognut, spU.Steneglave, sam, lice u lice sa ovom masom crnom i cvornatom, potpuno sirovom, i ona mi je budila strah, Zatim sam doziveo ovo . . . ustrucavao sam se · da ucinim najmanji pokret, · ali nisam imao potrebu da se micem da bih ugledao, iza drveea, plave stubove i lampe muzickog kioska i Veledu, usred mase lovorike. Svi ovi predmeti ... onespokojavali su me: zeleo sam da postoje manje snazno, jednim suvljim nacinom, uzdrzljivije . . . Drveee, stubovi plavkasti u noci, samozadovoljan · ropac nekog vodoskoka, svezi mirisi, oblaci magle od toplote koja je plovila hladnim vazduhom, neki ridi covek kako zvace na klupi; sve ovo snovidenje, sve ovo zvakanje davalo je kao celina sliku neodredeno komicnu. Komicnu .••

31

Ne: nije sve to doslo dotle, nista od svega sto postoji ne. ~oze da ~ud~ komicno .. Mi s~o gontila egzisti:raJUC1h, zbunJemh, smetenih sam1 sobom bez i najmanje razloga sto smo tu, ni ja ni vi, egzi.stirajuci konfuzno, neodredeno, nemirni, i !OSecajuci se suvi.Snim u odnosu na druge ... « Sam u parku, suocen sa tamnom masom kestena Rokanten je nespokojan. Ne preti mu nista, sve je .suvise zauzeto sobom, sve postoji nezavisno od njega i uprkos njemu. No, ipak,situacija je neprijatna~ prikrivena i zaglusivana sarenilom u bucnoscu svakidasnjice, ljudska svest kao da tek sada otkriva zivot u krajnje istinitoj svetiosti, a sebe vidi u krajnje neskrivenoj situaciji. Cvornovata masa, sama po sebi, ne uzbuduje Sartrovog junaka. Za razliku od drugih, kesten nije objekt nikakvih izuzetnih, misticnih svojstava, kao sto to nisu ni plavi stubovi ni lampe muzickog kioska. U ovakvoj situaciji Rokantena bi uzbudivalo i sve drugp sto postoji samo za sebe, nezavisno od coveka i ravnodusno prema coveku- jalovi, usamljeni intelektualac otkriva »minut istine« svoje egzistencije. Situaciji ovog zapadnjaka, koji razmislja u kratkom intervalu izmedu dva svetska rata, analogna je .situacija Dinarke koja zivi u sutonu jedne orijentalne ·civilizacije. Ni vremenska, ni geografska, ni mentalna distanca ne igraju sad nikakvu ulogu: mocna masa kestenovog drveta i nerazumljivost rituala stavljaju se na istu ray~n. Nisu li oni samo povod da svest i osecanje Sartrovog junaka i Andriceve junakinje skrenu sa uhodanih puteva ljudske neautenticnosti na teske, vrletne staze ljudske upitanosti? Rokanten je intelektualac; nicim skrivenu istinu o humanoj stvarnosti on opisuje savremenim i intelektualnim recnikom. Marla barokno opsiran, on ipak precizno ali slikovito govori o osecanju koje je jedan pomodni filozofski krik proglasio veeitom i najvisom istinom. »Mi smo gomila egzistirajucih~ zbunjenih, smetenih sami sobom, bez i najmanje razloga sto smo tu, i vi, i ja, egzistirajuci lmnfuzno,.

neodredeno, nemirni ... «, konstatuje on. Mara milos~ca ~e o~jas.nj~va ~a~a svoje du8evno stanje- u ~Jeno 1m~ 1 nJemm Jez1kom Andric govori. »Nijema 1 ostudemla od straha, Mara je slusala taj sapat i gl~~ala l.u~e pokrete. Nije mogla da razumije niSta, ah Je OSJecala da se tu vrsi nesto ruZno i stra8no. I opet kao neka slufba necem sto je zlo sto zastrasuje i ubija ... « ' Dva sveta, dve situacije, dva reenika ali u osnovi, isti zakljucak: i dozivljaji Mare milosrrlce i dozivljaj Rolmntenov mogu se svesti na zajednicki sadrz~tel~ neizrecivost jednog, u su8tini, istog saznanJa 1zrazena je samo razlicitim jezikom. Sirovost i neposrednost ovog saznanja Andric ne pokusava da p7ocesom jednog verbalnog i pojmovnog destilisanJa prevede na cistiji, apstraktniji jezik. lracionalnon: dozivljaju odgovaraju iracionalni atributi. »Zlo«, »~Janstveno«, »Zastra8ujuce«. ViSe filozof nego umetmk, Sartr se ne zadovoljava sa tim da jednu dozivlje;no~t, ma k~l,iko ~na podzemnoj, neobjasnjivoj sfen lJudskog b1ea pr1padala, prepusti njenoj devicanskoj cistoti. Filozofski izraz za njega je najvi.Si izraz, te stoga jednu iracionalnost, mucninu i strah svojih tunaka, nesto primarnije od svakog misaonog demarsa, on mora po svaku cenu da objasni necim odredenijim i racionalnijim, te stoga i neadekvatnijim. . ~ar?-n dozivljaj je »cist«: ova zena samo je·oset 1 osecanJe, neposrednost koja objasnjava samu sebe i koja se samo odgovarajucom neintelektualistickom terminologijom moze izraziti: »zlom«, »tajanstvenim«, »cudnim«. Andric se nije ogresio ni o tipsku ni o psihtolo.Sku celovitost i cistotu svoje junakinje. On se klonio toga da Marl da dimenziju koju ona sama po sebi ne moze da ima i da je predstavi onakvom kakva nije. Mara oseea i saznaje nesto sasvim srodno apsurdnosti sveta, ali to osecanje joo nije dovolnjo proeiSceno i sublimirano da bi se moglo i u sam akt saznanja izdvojiti. Otuda je Andriceva junakinja

39

i izlozena mukama: strah .i nemiri, iskonski, prvobitni, ostaju u njoj ne samo potisnuti i neo-slobodeni, nisu ni delimicno ublazeni okolnoscu sto bi bar kao problem i fenomen hili pred svest otvoreno postavljeni. Mucnina nagri7.a i Rokantena; no ovaj Francuz je donekle ublazava vee samom clnjenicom sto je on te mucnine svestan. To je neka vrsta katarze: mada ne otklanja ni uzroke ni posledice ljudske nesrece, saznanje njihove nuinosti kao da donosi jedno prirodno, spontano rasterecenje. Mara je cista mucnina, pakao tragicne bezizlaznosti jedne duse, kao sto je junak Kafkinog Procesa cista svest i osecanje ljudske bezrazloznosti: strah koji covek oseea ali koji se ne analizira, te stoga strah koji i dalje mucno pritiskuje. .. »Egzistirati«, meditira Sartrov junak Mucnine, »mJe nesto o cemu se moze razmisljati sa odstojanja: potrebno je da vas to iznenada napadne, da legne na vas, da pritisne vase srce poput kakve krupne nepomicne zivotinje, jer inace od svega nece nista biti ... egzistirati znaci sasvim jasno biti tu; ono sto egzistira, pojavljuje se, vida se, no nikad se ne moze dedukovati. Ima ljudi, verujem, koji su to shvatili. Jedino su oni pokusali da savladaju ovu neminovnost, izmi.Sljajuci neko nuzno bice kao uzrok samog sebe. Medutim, nijedno takvo nu2no bice nije u stanju da nbjasni egzistenciju. Neminovnost nije nesto sto ima svoj varljivi vid, pojava koja se moze proniknuti; ona je nesto apsolutno, ona je savrsena bezrazloznost. Sve je bezrazlozno, ova ba8ta, ovaj grad, pa cak i ja sam«. Rokanten daje obrazac onog sto predstavlja srz Sartrove egzistencijalne misli i cemu je u Bicu i nistavilu ovaj filorwf posvetio tolilm strariica. Ali, definisuci preko svog junaka ono sto se ne moze, kako on sam istice, dedukovati, Sartr se ogresio o sopstveno nacelo: mucnina njegovog junaka, to svojstveno osecanje, taj jedinstveni dozivljaj osnovne ljudske situacije, ipak je dedukovana mucnina - osecanje bezrazloznosti on je, uprlros svemu, pretvorio, moze biti nehotice, ni u sta drugo

I '

'

do u otvoreno traganje za razlogom. Sartr- filozof izneveri,o je tako Sartra- romansijera, Sartra umetnika. Sto se tice Andrica, on kaze samo »nerazumljiv«, »tajanstven«, »jezivo«, »zastra8ujuce«, »zlo«. Pa ipak, sve ove reci uverljivo govore: imaju u sebi ne samo tezinu »krupne nepomicne zivotinje« vee nisu liSene prisustva ni onog sto je Sartr izdvajao kao »strah«, »nemir«, »neminovnost«, »bezrazlo2nos«; sposobne su da jednu dramu sa psiholoskog prebace i na metapsiholoski teren. I »nerazumljiv« i »tajansven« i »jezivo« i »zlo« ne pripadaju li vise sferi neodredenog nego odredenog? Uprkos tome sto katkad mogu da evociraju vanredno uverljivu i adekvatnu odredenost, ne ukazuju li ovi pojmovi ipak vise na nesposobnost nego na sposobnost da jedan fizicki ili psihicki fenomen do kraja racionalno, bolje reci razlozno, objasnimo? Ono sto je Mara katkad osecala, i ono sto se u prvi plan isticalo, bilo je u neku ruku sustina njene drame. Ali sve to, sva cetiri njena kar~kteristicna dozivljaja, pripadalo je vise podrucju psihicke neposrednosti nego psiholoske uslovljenosti. Zbog cega je obuzima strah kad viri kroz kljucaonicu i posmatra svog patrona? Zbog cega je Englez ispunjava bolnom radoznaloscu? Odgovor ne bi trebalo traziti samo u sferama psihologije, jer bi na sve to neko drugi mogao i sasvim drugacije da reaguje. Razlozi su dublji, skriveniji, njihovo je ishodiste, tako slutimo, u prvobitnim, fundamentalnim slojevima ljudskog bica, tamo gde se covek jos pre nego kroz jasnost i ozarenost svesti, osetio kroz neminovnost i direktnost nagona: da bismo shvatili Andricevu heroinu potrebno je da delimicno priznamo i svoju nemoe da sve do kraja objasnimo i analiziramo. Reci »tajanstveno«, »zlo«, »Zastrasujuce«, upravo su reci ove nase istovremeno i nemoei i sposobnosti da kroz svoju nemoe ipak nesto dokucimo: otkrivajuci iracionalnost Marinih dozivljaja i potvrdujuci ujedno time i nemoe na8eg intelektualnog apa-

41

40

1:

rata da osveti najskrivenije sfere ljudskog bica, ovi atributi istodobno registruju, bar na nivou pojavnog, ono sto ostaje u sebi zatvorena i neispoljena su5tina: usmeravaju pramac na5e misli prema stravicnim beskrajima straha, samoce i osecanja bezrazloznosti, evocirajuci ali ne i naznacujuci direktno ono §to uslovljava tragicnu bezizlaznost ljudske situacije. Nije to bila nemilosrdna, analiticka svetlost hladnog obja5njenja pod cijim zracima neminovno vene sve sto iz gustog mraka ljudskog poriva i nagona izroni: jedno stanje svesti bilo je samo uhvaceno, jedna istina je u stvari cutanjem bila izrazena. »Sve ostalo je cutanje« sa ovim recima je Sekspirov melanholicni princ odneo u grob samo prividno tajnu svoje drame. To nisu bile nikako slucajno nadene i odabrane reci. Pesnik od krvi, Sekspir je inutivno shvatio da se najfundamentalniji smisao Hamletove tragedij e mogao da izrazi samo onim recima koje za sobom ne ostavljaju niSta drugo do prazninu, taj trag svog sopstvenog unistenja. Cutanje, nije li to govor i svih onih Andricevih ljudi koji su, uvek nemi, zamisljeni, uznemireni, bili predisponirani da u sebi sav svoj bol nemo podnose i gu.Se i da ga, kao u pantomimi, samo pokretom i groom tela izraze, i koji bi samo u izuzetnim, sasvim retkim trenucima svoju mucninu tek ponekom reci odali. Alii tada, u tim oglasenim situacijama, iz usta ovih stvorenja izletece samo kratka rec, grceviti krik u kome ce biti prisutna sva patnja i rana njihovog zivota. »Svijet je pun gada«, Mustafa ce samo reci: »Osevapio bi se onaj sto bi me ubio«, prozborice Anika: »Pokrij me, gospo draga, ne daj! Zakloni me od svih«, preklinjace Mara. Ali, cak i kad je svoje junake primoravao da ponekom reei razbiju svet svoje unutra5nje dramaticne tisine, Andric nije narusavao svu velicinu devicansmog eutanja za ilroje je jednom, joo u Ex Pontu, rekao: »Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja je sutnja«. Jer, vise nego u- samoj neizgovorenoj reci, nije li ista »sutnja« sadriana i u 42

»zlu« »cudu«, »tajanstvenom«, »grehw~, »krivici«,. tim r~cima kojima Andric izrazava nesto sto se ni sa cim ne moze izraziti, a sto ipak lezi neotkriveno u korenu sudbina mnogih njegovih ljudi.

COVEK U SVETU

•Od sveg §to svet 'ima i jeste, ja sam h1:e<>c da napravimo sredstvo kojim bib savladao i osvojio svet«. Sultan Dzem -

Prokteta avlij«

I

Dusevna drama sve tri najmarkantnije licnosti pripovedaka Mustafa Madzar, Anikina vremena i Mara milosnica kulminirala je u fiziOlrom uni.Stenju ovih Andricevih junaka. Mustafa i Anika su ubijeni a Mara, psihicki smoZdena, umire prerano. Medutim, sa jednog viseg, idejnog, stanovista same spoljne okolnosti - bosanska kasaba u sutonu turske vladavine,. ljudski odnosi, - u ovim pricama nisu od najpresudnijeg znacenja. Ne cini lise da bi ove tragii!ne licnosti isti sudbinu dozivele i pod sasvim drugacijim okolnostima? Mara je hila gotovo sudbinski predodredena · da je svet ispunjava dubokim, neobjasnjivim strahom dok su se koreni Mustafinog gadenja nalazili s onestrane svih fizickih, objektivnih · objasnjenja; klicu svog unistenja svi su oni nosili u sebi, u neotkriverlim sferama sopstvenog bica. ·· 0 ljudSlrom slomu govtori i Prokleta avlija: drami jednog hapsenja i zatocenja. Medutim, u ovoj noveli (isto kao i u Na Drini cuprija i u Travnickoj hro- · nici) drama ljudskog sloma i unistenja posmatra se iz drugacijeg ugla: iz pakla ljudskog bica teziste je pre;_

neto u svet u kome covek zivi. Carnilova je tragedija nezamisliva bez Proklete avlije, drama Fila bez travnicke kasabe, slom Simanov bez austrijske administracije, a Jelisijevo stradanje bez cardaka na mostu. U slozenoj formuli ljudskog unistenja prilike u svetu i odnos coveka prema svetu igraju sada krajnje zna·cajnu, gotovo sudbinsku ulogu. II

· Epilog pripovetke Sala u Samsarinom hanu nije tragican: i fra Miji i fra Petru noc u Samsarinom hanu ostace vise u neprijatnom, nego bolnom secanju. No, uprkos tome, ova pripovetka, ova prica o jednom dozivljaju na rubu komicnog, otkriva, poput Anikinih vremena i Mare milosnice, oporu i mucnu istinu o osnovnoj ljudskoj situaciji. Cinjenica sto se nista tragicno nije dogodilo nema gotovo nikakvog uticaja. Bitno je nesto drugo - Sala u Samsarinom hanu dosaptava da se nesto krajnje ozbiljno moglo dogoditi. Bila je to jedna pomalo »Crna sala«, sala koja je vise na nesto ukazivala, nego sto je nesto predstavljal a - noc u Samsarinom hanu, nije li, prema samim Andricevim reeima, bila jedna izuzetna i u izvesnom pogledu simbolicna noc? »Najposle se spusti i ta noc u kojoj su ljudi sabijeni u dvoriStu strepeli od svega .Sto ih u njoj moze zadesiti onom naoko tupom ravnodusnoScu iza koje se kod orijentalaca krije ocajan i skriven napor misli, sav usredsreden na odbranu svoje licnosti i svojih svetinja, i jednako hladan i nemilosrdan prema sebi kao i prema drugima. A sa mrakom otpoce cudna igra izmedu roblja u dvoriStu i Dzeme i njegove druZine, koja je terevencila gore na divanani. To sto se sad de5avalo u opsednutom hanu bilo je i ruzno i smesno i neverovatno. Jedna slika zivota koji je tih godina, i danju i nocu, vladao u celoj Bosni, samo zgusnuta na uskom prostoru i ogranicena na mali broj !judi. To je bio niz nasilja:,~ besmislenih, _grubih i nedoslednih, kao sto su sva nasilja silnih u vremenima bez poretka i pravde«. 46

Jedna obest, jedan trenutak, regionalno pa cak i topografski, strogo fiksirani, prerastuju potvrdeni prethodno na svom prirodnom, realistickom planu, u prenosnije asocijativno bogatije znacenje. Ali prenosni smisao ove cudne i besmislene igre hije se zaustavljao samo na slici u kojoj je eticko-socijalna strana ljudske sudbine tako sugestivno podvucena. Elan, zamah igre odvodio je slutnje i asocijacije jos dalje, tamo gde covek, stvarnost savr8eno odredena, postaje odjednom sasvim neocekivano putnik izgubljen, zalutao u nepredvidljivom, agresivnom i apsurdnom svetu. Jos pre Kamijeve Kuge, u Olkvirima jednog -orijentalnog prenocista, Andric je svojim jezikom i svojom simbolikom govorio o ljudskom ~oloz~~u u nesavladanom i nerazumljivom svetu. EpidemiJa, ta nesreea u kojoj sva apsurdnost biva olicena, ima kod Kamija, dodu8e, siri dijapazon: ona, Damaklov ~ac nad sudbinama svih ljudi, ugrozava citav jedan vehk grad - postaje odmah i opsti, druStveni fenomen. Ali, sustinski sva su ova odstupanja sekundarna. Sirenje zaraze i ~aspolozenje · kolovode Dzema dodiruju se u jednoj osnovnoj, esencijalnoj tacki, evociraju u su8tini jednu gotovo identicnu situaciju. U blokiranom Oranu niko ne zna da li ce ga smrtonosni bacil postediti; u bosanskom hanu niko od zarobljenih nije siguran da Dzemov izbor nece pasti na njega. Posledice nisu iste: na jednoj strani ugrozen je iskljucivo fizicki integritet, na drugoj strani i eticki (niko nije znao sta je sve moglo da zadovolji Dzemovu »nezasitivu potrebu da neposredno traii zadovoljstvo i razonode i da ih nalazi u tome sto muci i unistava nevine ljude«). Ali, osnovna situacija je ipak ista; i kuga i noc u Samsarinom hanu otkrivaju u sustini ono sto se tek u iznenadnim kataklizmama i neprilikama manifestuje: apsurdnost sveta u kome covek, hteo ne hteo, mora da zivi, tog sveta koji coveka ne samo sto cini nesigurnim vee i ciji daleki osnovni ~misao ostaje nedosegnut, neotkriven.

47

1t'i ti 11

U Andri6evtom pripovedaOlrom opusu Sala u Sam.sarinom. hanu stoji, kao i Mustafa Madzar na celu jednag osobenog poglavlja. Sa bolesno razdrazljivim i mucninom ispunjenim turskim ratnikom na scenu stupa odredeni tip ljudske sudbine: tragika coveka koji se u zivotu orijentise viSe neposrednoscu svojih nagana nego iskustvom svoje svesti. Sa SaZom u Samsarinom. hanu pojavljuje se novi oblik ljudske situacije - tragika coveka koji i kada bi hteo, ne moze da razume tudi, daleki, neshvatljivi, svet. Skrivena idejna poruka prve situacije kulminirala je u Mari m.iZosnici, osnovna zamisao druge nastavila se u ProkZetoj avZiji i Vezirovom. sZonu. Slicnost je primetna: nije li ProkZeta avZija u stvari samo Samsarin han dignut na rang jedne mracne drzavne institucije, preobrazen u zloglasni zatvor? Nije li tajanstveni Karadoz iko drugi dolegalizovani Dzema:? A sto je sa stanovista idejne analogije i idejnog kontituiteta jos mozda upadljivije, nije li jedan od junaka Samsarinog hana, fra Petar, istovremeno i junak ProkZete avZije? Obe pripovetke tretiraju u osnovi isti problem i obe ga otvoreno eksponiraju: problem ljudskog polozaja u svetu. U Sali u Samsarinom hanu problem je tek postavljen, nedovoljno tematski i idejno eksploatisan - prica o besmislenoj terevenci kao da se u jednom letu tek dota!lda misli ikoja ce se istorn u ProkZetoj avliji, samo u tragicnijim oikvirima i slozenijim licnim odnosima, rascvetati. Igra prelazi ovde najdrasticnije granice sale: agresivniji nego ranije, svet se na racun individue jos bezobzirnije afirmise, a individua kao svest i osecanje postaje neminovno skucenija, zatvorenija. Fra Petar, jedan od junaka ProkZete avZije nije 1i sad ne samo susta protivnost gresnog nevernika Mustafe nego i samog svog sabrata Marka? On je svet, razum, a junak Ispovijedi - dusa, emocija: nastojanja fra Petra usmerena su vise u odbranu svoje licnosti od sveta, za razliku od fra Marka vise obuzetog zeljom da se zajedno sa svojim neotkrivenim bogom odredi prema svetu. I, najzad, ne razlikuju li se oba duhov-

I

nika i svojim licnim stavom prema bogu: hriscanski apsolut je za jednog burna i bolna strast,. ~a dru~og -'-- tiha, mirno prihvacena istina. Fra Petar. ~e ukrocena: uravnotezena i racionalizovana variJanta fra M~rka, tog coveka kojeg je pomisao na svemoc zli:i toliko uzbudivala. Slika velegrada osvetljenog no.Cu bila je i za jed... nog i za drugog vanredan dozivljaj. Be~brojna svetla Rima samo su jos vise raspirivala oganJ Markove vere: Petar je video svetla Stambola, kandilje na munarima dZamija, koji su »treptali kao pravilna sazvezda iznad bezbrojnih gradskih svetlosti«, ali ga ona nisu bacala u vrtloge ekstaze; u svetlima Rima fra Marko je otkrio i svetla svoje vere: u svetlima Sta:nbola fra Petar ne otkriva nista, bolje reCi on otkriva odsustvo smisla sveta- on je »neko vreme gledao to sto je danju Stambol a sto se sad ~oc~o i izazovn() propinje kao iskricav talas put neVldlJl~O? neba! u beskrajnu noc (koliko je trebalo da se uzezu toh~a svetla? Ko ce ih ikad moci pogasiti?) Izgledalo mu Je da nema nigde mesta za Prokletu avliju a ipak ona je tamo negde na jednoj od onih malih tamnih povrsina, medu gusto razasutim svetiljkama. Zamoren, on se najposle okrenuo na drugu stranu ka ~racnom_, ~e­ mom Istoku, ali tu kao i tamo na osvetlJenom v1d1ku bila je misao o Prokletoj avliji«. Nije to hladan, ravnodusan dozivljaj, ali svetiljke jedne metropole nemaju vi8e, ika10 u prici Kod kazana, eudesnu snagu ~a u ljudskom secanju plamsaju .~ako _dugo. ~ao da Je pod teretom strasne nerazumlJivosti sveta covek zauvek izgubio nekad strasnu zelju da taj svet bar u osnovnim crtama shvati. kao da je esencijalna ljudska radoznanost luksuz kojeg covek moze sasvim da se lisi. U ProkZetoj avZiji izvrseno je jedno pois~ovec~va­ nje: zatvor (a u sirem smislu i sve samovolJ~e, birokratske institucije), drzava kao vlast, kao volJa funkcionara (Karadoz), trenutna, bezrazlozna, presudna, postaje svedena, simbolizovana slika samog sveta. 4 -

48

Prevazila!enje apsurcla

49

III Kao knjizevnika, kao senzibilnu svest, Andrica jedan odnos i jedna situacija, ocigledno, uzbuduju:: driava u bilo kom vidu, na jednoj strani, i pojedinac,. nemocan, usamljen, na drugoj; odnos koji, bez obzira nato sto je jedino u ljudskom svetu moguc i ostvarljiv, ostaje u su8tini neshvatljiv, iracionalan, situacija za koju covjek uopste nije odgovoran. Ne Cine li. Andricevi konzuli sve sto im je u moei da u svojoj misiji budu sto efikasniji, ali ne oseeaju li se oni ponekarl potpuno zapostaljenom, zaboravljenom pa i izigranom stranom? Davila uzbuduje Cinjenica sto on. mada zavisan i »miSlju i zivotom od pokreta jedne vojske u ruskim ravnicama ne zna bas nista o njoj i njenim planovima«, dok Ion Miterer, pomalo rezigniran, oseca da on od svoje »Hof-und Staatskanzlei« ne treba nicem dobrom da se nada. Ddava, kao volja, kao »ultima ratio« ostaje za ove strance. u stvari kao sam svet, nesto neotkriveno, tajanstveno, apsurdno. Za Simana, tog nesrecnika koji pravdu uzaludno priziva (Prica o kmetu Simanu) ona, driava, ka<> pravosudna vlast i organizacija, ima nesto stravicno, fantomsko. Drzava je, tako on sa strahom razmislja, kao neka mreza »stra8nih i svemocnih zakoI).a koja je isprepletnna svuda i ispunjava sve i svasta« i iz koje covek ne moze pobeci. A takva, fantomska, neshvatljiva, nije li driava u oeima i svih onih koji sa njom milam iii silom kontaktiraju iii je cak i predstavljaju i ovaplocuju: Ahmed-bega Cerica, Rote, starca JelisiJa, Davila, vezira. Stra8na, slucajna, fatalna.

IV Dodir sa drzavom dodir je s apsurdom. Bilo kao zatvor i policijska vlast, bilo kao administracija, drzava se u Andricevim pripovetkama i hronika50

ma pojavljuje kao iudi, neslivatljivi, gotovo natprirodni fenomen; covek koji je predstavlja, svejedno u kakvom obliku i na kakvoj instanci, u oeima drugog preobrazava se gotovo redovno, kao, na primer, u Simanovom slucaju, u »strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam ciji svaki pokret ima snagu i neizbeznost prirodnih pojava pred kojima covek nagonski i uzaludno nastodi da se ukloni«. I, zato, Andricev covek, po pravilu, instinktivno izbegava kontakte sa njom, drzavom. U njegovom osecanju i njegovoj svesti drZava moze da bude prisutna samo kao jedan tud, neasimilovan fenomen pred kojim se individua oseca nemocna i ugrozena. Nije nimalo slucajno sto se nesrazmerno siroka lro.pija konaka, vezirove rezidencije, prikazivala Davilu u trenutku kad se rastvarala, kao ruzna dzinovska usta. Kao inkarnacij a nesporazuma i •opasnosti, kao olicenje apsurda, driava je prodrla i u podsvest ljudi. Ddava je zlo. Sarno, uprkos tome, u Andricevom svetu, tom svetu koji coveka neprekidno ugrozava i koji ce ga, ako je na rangu drzave, jos samp nesrecnijim uciniti (od vezira ima li nesrecnijih bica), pomalja se jedna neobicna ambicija i ogla8ava se jedno neobuzdano vlastoljublje: dospeti na presto, osvojiti sam vrh drzave, izjednaciti se sa njom, sa tom strasnom, cudiliOm silom. Dzem je jedinstvena Andriceva licnost: on, jedini monarh u svetu njegove literature, ne olicava samo najvisu vlast vee i sudbinu coveka koji kao apsolutna vlast tezi da se potvrdi. Cisto vlastoljublje maze se isto toliko jednostavno i potpuno objasniti koliko i »cista ljubav«. Da li se ljubav obja8njava samo cinjenicom sto se dva bica traze i vole? Da 1i se zelja za vlascu obj·asnjava samo nagonom i potrebom za licnom moci? U ljubavi, dva bica su upucena i usmerena jedno drugom; u vlastoljublju jedno »ja« teZi da se nametne svakom drugom »ja«. No, oba fenomena se ne mogu sve.sti samo na to: ljubav je i nesto drugo do samo 4*

51

odnos, vlastoljublje je i nesto drugo do samo zelja za moci. Nije li borba za vlast u dramama gotovo svih velikih tragicara hila samo jedan od vidova egzistencijalne borbe; presto, to nekad najpovla8cenije i najvise mesto u ljudskom dru8tvu, ne dobija li posredno smisao i najmoenijeg i najpresudnijeg instrumenta ljudske stabilnosti i punoee? Kao da jedino on pruza 8anse .da covek sv.oju situaciju radikalno popravi i izmeni: jednu apsurdnu zavisnost da pretvori u jednu, u okviru ljudskih relacija, savr5enu autonomnost. Po svojim teznjama 1 Dzem je potpuna protivnost slona Fila. Junak; ProkLete avlije u osnovi strasno tezi da se oslobodi one sudbonosne uslovljenosti, bolje reci onog sudbinskog robovanja o cemu Prica o vezirovom slonu govori: da se covek ne mora da nalazi »tamo gdje ne vofi i gdje ga ne vole po nek;oj nuzdi i tudoj volji«. Ali, kako ce se ova nezavisnost, ova s1oboda koja Dzema toliko zaokuplja, realizovati? Bajazitov brat nije uzaludno pretendent na presto u ono vreme najmocnije drlave Orijenta, jednog trenutka on dospeva na vrh na kloji se jo8 nijedan Andricev covek nije popeo. Velicanstvene su perspektive koje se pred Dzemom pruzaju, Dzemom jedinim Andricevim junakom koji se tako odlucno i otvoreno dize protiv sudbinske zavisnosti: »Od svega sto ima i jeste«, kaZe ovaj ambiciozni sultan kroz usta svog nesrecnog sudbinskog dvojnika »ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i osvojio svet«. On je osvajac, ali on je, reklo bi se, osvajac vise iz metafizickih pobuda nego drzavnickih, nego vlastoljublja radi samog vlastoljublja. Svet prisutan u njegovoj viziji jeste, nesumnjivo, i svet planetarnih prostranstava. Turska je osvajacka dr.zava. Ali svet za kojim je on najvise tezio nije se odredivao samo geografskim koordinatama: bio je to .svet ispunjen njegovom licnoscu i voljom, hila je to sigurnost u sebe, jedno »ja« beskrajno protegnuto i neumorno potvrdivano. Svet se osvaja swtom1

52

ljudski se zivot potvrduje kroz svet - Dzem polazi od ove hegelijanske vizije, i on ih, u Camilovoj imaginaciji, dovodi do ekstrema: kao da smo slobodni jedino ako sve ljude i sve prostore sebi potcinimo, kao da se razresavamo sudbinske kobi i neminovnosti ako kao sudbina nad svim sudbinama zavladamo. Sve ili nista. Camilov Dzem je antisudbina, pesnicka: vizija ljudskog totaliteta - neostvarljivog i himericnog u jednom apsurdnom svetu: covek koji je od svega hteo na napravi svoje sredstvo nije li i sam postao sredstvo, ljudsko bice sa svim atributima objekta? Velica:hstvena pobuna protiv svih Samsarinih hanova i Prokletih avlija, pobuna protiv svih filovskih sudbina pretrpela je velicanstveni fijasko: najvisa moe i najsuverenija volja preobrazile su se ~ svoju krajnju suprotnost - iz sudbinskih perspektiva izmedu svrgnutog monarha i ukrocenog slona nema nikakve sustinske razlike.

v U izvesnom periodu svoje istorije Andricev covek zivi u jednom apsurdnom svetu. Borba fratara da po svaku cenu sacuvaju svoj eticki i rel~i integritet (Sala u Samsarinom hanu), uzaludni paku8aji Sfmana da u »Carskim zakonima« nade zadovoljenje za nanetu nepravdu (Prica o kmetu Simanu) i martirstvo jedne ciste, poetske ma8tovitosti (Prokleta avlija) govore dovpljno uverljivo. Andric je jedan od onih evropskih du~ova koji su medu prvim u ovom stoleeu poveli dij alog sa apsurdom, tom tamnom mrljom tako cesto prisut~~ na beskrajnom nebu ljudskog pogleda na svet 1 Zlvot: gotovo uporedo sa Kafkom, on suocava svoje junake sa svetom koji prevazilazi sve ljudske mogucnosti njegovog racionalnog obja5njenja, a jo§ pre Kamija on stavlja svog.~o~ka .. u .. $ituacijuc.koja _, ·

53

s~ savladuje i resava vise zivotnim neg0 intelektualnrm ~}a~om; --:- prema casovniku ljudskih ideja

.Andnc Je sasv1m moderan pisac. Kafka ne apstrahuje sasvim ni vreme ni prostor: administracija koja se kao fantom nadnela na:d Jozefovom sudbinom ipak je administracija jedne moderne, policijske ddave. Kafka nije hio samo senzihilan vee i dalekovid: jednoj situaciji u svetu apsurdnoj od uvek on je davao aktuelni moderni ohlik. Ali dozivljavajuci apsurd i prenos'eci ga na stranice svoje literature, pisac Procesa i Zamka bio je u izvesnom smislu ogranicen samim sohom: viziju svoga coveka izrucenog na milost i nemilost apsurdu sveta on je mogao da izrazi jedino deformisanjem stvarnosti, u kojoj umesto fatalnosti uzr~ka i r:'lzloga covek mucno otkriva samo nepopravlJIVU pnsutnost posledica. Kafkin covek zivi u nadrealnom svetu: neminovnost onog sto ga unistava sto mu izmice iz ruku, data je u ogledalu nadrealn~ proizvoljnosti ili jedne gotovo fantasticne neohja5njenosti - jednog jutra Gregor Samsa prohudio se kao insekt. Za Franca Kafku, tog sitnog cinovnika koji je ne znajuci pisao veliku literaturu, zivot jt:: u osnovi bio jedan nesporazum. »Ja nisam kriv«, kaze junak Procesa. »To je nesporazum. I kad je to vee tako, sme li se iko proglasiti krivim?« Bio je to, ova kon-statacija hi se mogla dopuniti, ontoloski nespora-zum: vee samim tim sto su se rodili, ~afkini junaci su hili osudeni da zive u svetu koji je alarmantno prevazilazio mogucnost njihovog racionalnqg asimilovanja. Kafkin svet je zhog toga, u izvesnom smislu, i svet cuda: covek se preohrazio u inE"e~ta, ljudi se odjednom nalaze tamo gde nisu ni slutili, zakoni stvarnosti prelaze iznenada u nestvarne dimenziie sna. Pa ipak, ovaj svet, u kame se sve, gotovo hez ikakvog razloga moze dogoditi ili ne dogoditi, ne pripada svetu fantastike. Sarno na izgled :K!afka je hliski rodak Hofmana i Poa; on priziva cuda ne zato .sto ga ona uzhuduju ili sto veruje u njih, vee zato sto 54

()na, uprkos svemu, otkrivaju jednu osn:ovnu ljudsku istinu. Cuda su samo povod, samo »tehnicka« neophodnost da hi se jedna krajnje realna situacija projicirala. Svet je za Kafku apsurdan, drugim reeima covek ne otkriva prave razloge svoje prisutnosti u svetu, i ovu misao koja ga je duboko uzhudivala, pisac Procesa nije mogao drukCije da izrazi do jednim manje-vi.Se nestvarnim tokom. Da li hi drzava, samovoljna, tii'Ianska prema pojedincu ali - ohjasnjenja u svojim postupcima,. mogla da hude i drzava Procesa? Ne bismo li tada,. umesto istorije coveka koji pada kao zrtva apsurda u svetu, imali samo istoriju jedne nepravde ucinjene coveku? Biti uni.Sten hezrazlozno i hiti uni.Sten iz necije obesti nije isto: polozaj eoveka u svetu je apsurdan ne samo zato sto se nesto moglo uCiniti, vee zato sto se u ljudskoj situaciji nista hitno ne hi izmenilo i da se sve ucinilo. Osnovna hezrazloznost ljudske prisutnosti u svetu ne moze se ohrazloziti a posteriori nikakvom uslovljenoocu i logikom. Neurotican i senzihilan, Kafka je ovu ontolosku neminovnost, kao surovu istinu, svuda otkrivao. Zbog toga je on imao i svoje posehne kriterijume - za pisce Preobrazaja situacija coveka koji se jednog dana prohudio ka() insekt hila je beskrajno realnija od situacije coveka cija se jutra, uvek ista, neprekidno smenjuju. -»Trenutak hudenja je najriskantniji deo dana«, re.;. teno je negde u Procesu. Svet kontinuiteta i raz10ga za Kafku je hio samo varljivo realan svet: jutra su preferencijalni trenuci ontolookih drama. Misao o ontoloskom nesporazumu uzbudivala je takode pisca Price o vezirovom slonu i Proklete c.;~'­ lije. Videna u ogledalu Camilove sudhine, ne ohavija lise prolkleta avlija ka1ikad i tajanstvenos6u onog sto je progonilo i terorisalo }unaka Procesa? A Vezir<W slon, o jednom surlasu hacenom medu ljude, ne h1 li se mogla primiti i kao istorija coveka samo prividno prerusenog u zivotinju: Andric nije prihvatio posrednistvo jedne vee dohro poznate metamorfoze, on kr.o da je ovu pricu zapoceo istorijom coveka kojeg je

'()dmah, jo8 pre samog pricanja, alegorijski preobra-zio u slana. Andric nije kafkijanac: sudbina coveka u apsurdnom svetu, .obe njegove price to potvrduju~ -odvija se kao sudbina u jednom razloznom sve1.u . .Proces je nadrealna prica koja je stravicno realn() zvucala: Prokleta avl-ija je _realna istorija koja senadrealnom samo mogla uciniti. Kafkina drzava, neprekidno za Jozefovim ledima, najcesce je ddava dozivljena i videna ocima sna: pretece prisutna i pretece nerazumljiva i cudljiva. Inkarnirana u ProkleLoj avliji, drzava je up,rkos svemu ddava jave: surova i nemilosrdna prema svojim zrtvama, ali ipak obrazlo.Zena u sVIOjim postupcima. Cainila, istina, ona neo_.snpvano progoni - zar jedna poetska, jedna privatna vizija moze uopste da bude inkriminisana? Pa ipak, drZava koja se tako svirepo obracunava sa pesnikom, nije, za razliku od Kafkine, postupala sasvim nemotivisano: u bolesnoj podozrivosti treba traziti pokretaca njenih akcija. Svet razloga je u ovoj Andricevoj pripoveci bar formalno ocuvan. Andric je pricao o apsurdu u svetu i svetu apsurda. Ali, on je pricao strogo svojim jezikom: staviSe moglo bi se reci da je on pricao gotovo antikafkijanskim jezikom. Preteca senka drzave nije li i za Kafku i za Andrica hila preteca senka apsurda - od jedne sociolo5ke kategorije ne postaje li ddava i metafizicka? U tome su se ani gotovo iznenadujuce poklapali, ali, tu su se oni i odlucno razlikovali.. Kao inkarnaciju apsurda Kafka je drzavu morao nesamo da delimicno apstrahuje vee manje-viSe i da je fantomizira; apsurd je mogao da izrazi samo apsurdom. Za Andrica draiva i dalje ostaje tipicno ljudska istorijska cinjenica - kategorija koja je, uprkos. svojoj metafizickoj simbolicnosti, oeuvala netaknutim i svoju dru5tvenu i svoju istorijsku specificnost i strukturu. U ime apsurda Kafka je unistavao svet razloga:: uprkos apsurdu Andric je ostajao u njemu.

ETIKA USAMLJENOG COVEKA

»Velika omama pred kojom je sve padalO> ·bila je r~bijena« Travnicka hronika

I U pripoveci Svadba upoznacemo jednu vee ostarelu napustenu zenu: razaloscena i satrvena, ona ne ucestvuje u veselju. Ona ga samo posmatra. »P()red nje promice kola u kame je svak, kao slep, zauzet samim sobom i svojom rado.Scu od ritma i pokreta ... « U ovoj priCi Mejra je olicena samoca: u svadbenom veselju, tim izuzetnim trenucima ljudskog zaboravljanja i slepila, bol njene samoee je samo jo5 mucniji, izrazitiji. Ipak, ova zena, cija je samoea taka potcrtana, ne predstavlja najdramaticniji vid tog elemetarnog ljudskog osecanja. Mejra je provocirana, uslovljena samoea: da je mU.Z nije-ostavio, ona bi, sigurni smo, hila manje usamljena i manje nesreena. U poredenju sa njenom, samoea. Veli-pa5ine milosnice je izvorna, neizbezna. Nije to samoea izazvana spoljnim okolnostima:ovom ili onom situacijom, ovim ili onim dogadajem~ Veeina Andrieevih junaka je ne otkrivaju u svetu, vee je na svet donose sa sobom, kao neko daleko, praiskonsko prokletstvo, kao integralni deo svog:

5't

~bica.

Samoea je za eoveka srasla nerazlucno, beznadezno. » 0 mile sestre, na8 zivot jo8 nije zavr.Sen ... «, kaZe Olga u Cehovljevoj drami Tri sestre. «Ziveeemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i cini se da samo jo8 malo treba, pa cemo doznati za5to zivimo, za8to patimo . . . Da nam je znati! Da nam je znati!« U zacaranim pejzazima samoee zive i junaci ruskog pripovedaca i dramaticara koji se i sam celog zivota osecao samotnim. To je bolna samoca, ali, zacudo, ne i strasna, nepopravljiva, bez..nadezna. Za Cehova i za njegovog coveka, sve jo8 nije izgubljeno; kao da negde, treba samo pricekati, postoji resenje, kao da samo spolja8nje okolnosti onemogucuju da covek izide iz mucnih bedema svoje usamljenosti. Cehov je, za razliku od Andrica, bar ~stavljao iluziju o privremenosti bola ljudske samace. II

»Ja nalazim da je u pasjem zavijanju« zapisuje Davil, zeljan da se, ispovedajuci se samom sebi, bar deJimicno oslobodi osecanje mucnine, »daleko manje zloce i okorelosti srca nego u pevanju onih ljudi kad su pijani iii prosto poneseni besom«. Slicnog je misljenja i njegov austrijski suparnik za koga Bosna nije nii-lta drugo do zemlja jada, iskonoskog, nepopravljivog. »Das ist ein Urjammer«, kaze on. Mladi i tolerantniji, spreman da svaki svet koji ne razume prouCi i objasni, Defose se oseca i manje nesreenim: u ovoj zemlji radoznalost moze da bude velika vrlina. Ali, i pored toga, sva nastojanja mladica, spremnog da pronikne mrak jednog regionalnog atavizma, ostace potpuno jalova: pred njim se nalazio zid cudne tisine, zatvorenost jednog sveta osudenog da bol i sav teret sV'Oje sudbine nosi u sebi cutke, dostojanstveno. Nju, tisinu, koja polako ali nemilosrdno truje dusu stran.Ca, Defose je svuda otkrivao: »U arihtekturi kuce ci~ je je pravo lice bilo okrenuto u dvoriste, a nemo, pr-

kosno, nalicje na ulicu ... Osecao je uhom i po smislu kako tisina prodire u svaku njihovu recenicu izmedu reei i u svaku ree izmedu slova, kao razorna voda u .slabu !adieu. Pa i ono od zivota sto se videlo. na suncui danu i sto se nikada nije dalo ucutkati ni moglo sakriti- malo raskosi iii kratak blesak culne lepote - i to je preklinjalo za skrovistem i cutanjem i sa prstom na ustima bezalo u bezimenost i tisinu kao prvu kapiju ... « Defose zapaza jednu karakteristicnu crtu u Andricevom svetu i u Andricevim ljudima: elementarnu samocu, iskonsku usamljenost ljudi koji kao da samo prividno, jedni pored drugih zive. III Samoca je ono sto Andriceve strance najmucnije pritiskuje: samoca koja nije samo neprilagodenost jednom stvarnom svetu vee odsutnost pravog, plodnog ljudskog kontakta. Ni Davil, ni fon Miterer ne bore se sa samocom zato sto su oni aparatne i -u sebe povucene licnosti, zrtve svog poziva koje su bolesna sumnjicavost i obazrivost previSe udaljili od ljudi. U nacelu, ovi stranci se ne klone kontakta sa svetom; u casovima diplomatskog predaha i primirja konzuli stupaju u veze koje su se mogle smatrati cak i prijateljskim. Ali, kao sto je to bio obicaj u Andricevom svetu, trenuci zadovoljstva i ljudske punoce mogu da budu samo sasvim kratki, varljivi; ubrzo, ovi ljudi bi sa svim tim morali odlucno da raskinu i da, protiv svoje volje, ponovo otpocnu » borbu, podrzavajuci kao lutke na dugim koncima pokrete velikih i udaljene borbc ciji su im krajnji ciljevi hili nepoznati ... « Samoca je, u osnovi, normalno stanje gotovo svih Andricevih ljudi. Stranci su samo formalno posebna ljudska kategorija. Bosna nije, doduse, Davilov i fon Mitererov prirodni zivotni milje; ali zemlja koja Francuzu i Austrijancu postepeno truje zivot u stvari je bolno iskusenje i onih koji u njoj nemaju status stranca. Sa

gledista osnovne ljudske situacije izlisno je, moze biti, kategorisati Andriceve ljude: davati jednima status stranca kada se niko u svetu ovog pisca ne oseca »kod svoje kuce«. Bosna, nema sumnje, pogo!"Sava zivotni polozaj stranca, ali za ove bi ljude, Andric to n:e skriva, i svaka druga zemlja hila u osnovi isto sto i Bosna. Nije li, pricajuci o Davilovom zivotu, pisac Travnicke hronike obrnuo i poneku od predtravnickih stranica ovog coveka? Stranice koje nam otkrivaju lik jednog ambicioznog ali u sustini neostvarenog usamljenog pesnika; jos pre Bosne, Davil je pripadao svetu promasaja. Bosna nije razlog, vee kao neko opravdanje zivothog, sudbinskog fleuspeha svih Andricevih stranaca.

IV Andricevi ljudi suv1se rano otkrivaju stvarnost samoce. Agata, cerka Mitererovih, »to sitno stvorenje pametnih oeiju, ukoeena pogleda, cutljiva i nepoverljiva od detinjstva«, oseca se potpuno usamljena, prepustena sebi i nemirima svojih godina, »izmedu dobrog, nemocnog oca i lude, nerazumljive majke«. Ova devojcica nije izuzetak: gorki ukus samoce i pravog straha od zivtota osecaju i junaci prica Mila i Prelac, Knjiga i Prozor- prvi koraci u svet gotovo uvek su koraci u nesto neizvesno, mucno, u nesto sto deeake krajnje samotnim cini. Duga i uzbudljiva visegrad.ska hronika pocela je, u stvari, mucninom jednog de.;. caka: buduceg Mehmed-pasu Sokolovica janicari odvode ... Andrica, oeigledno, uzbuduju teska iskusenja jos nedoraslih bica. Neduznost koja ispa8ta je tragicna. Ali, cinjenicu sto se pisac prica Deca, Prozor, Knjiga, Mila i Prelac u svojoj pripovedackoj avanturi zaustavlja i na ovim nejakim stvorenjima ne objasnjavaju jedino razlozi simpatija i saosecanja. Kao cistota i nevinost zivota, nisu li deca u izvesnom smislu i cistota ljudskih emocija, pa i cistota ljudskog bica; u 60

i,zvornost njihovih oseeanja ne moze se posumnjati. U. decjoj dusi prisutno je, samo u cistijem obliku, sve ono sto odraslog, iskusnog coveka kasnije napinje i muci. Za razliku od Dikensovih, nemaju li Andricevi decaci relativno bezbrizno detinjstvo? I za razliku od svojih engleskih vrsnjaka, nad kojima kao da nevidljivi duh ljudske dobrote neprekidno bdi,nisu li koreni njihovih prvih zivotnih nedaca sasvim povrsni i naoko nevazni - razbijen prozor, iskoricena knjiga, tuca na ulici? No, u ovom, Andricevom, slucaju, kvalitet razloga i okolnosti ne igra gotovo nikakvu ulogu: i preko, na izgled, krajnjih beznacajnosti, ova senzibilna stvorenja osete neminovno svu mucninu i sav strah od zivota. Dikensovi decaci bore se sa zivotnim preprekama, ali ishod njihove borbe nikad nece biti tragican. Andricevi decaci nalaze se, paradoksalno, u nezahvalnijem polozaju: iako u ugodnijoj situaciji od svojih engleskih vdnjaka, oni vode zato mucniju i neizvesniju bitku za svoj psihicki i eticki integritet. U pripoveci Deca nedozreli junak, koji se pridruzio hajci na male Jevreje, osetice jednog trenutka prve pojave njemu »nepoznatog, velikog, uzbudljivog, stra8nog sveta u kome se nosi koza na pazar, u kome se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeduje.« Kasnije, u nastupu kajanja, decak ce oziede svoje du8e morati sam da vida. »Kod kuce nisam mogao da kazem nikom nista, ni da trazim zastite iii utehe. Cini mi se da sam jos tada naslutio ono sto cu posle jasno uvideti da nam u nasrm najdubljim du8evnim mukama na8i roditelji malo mogu pomoci; malo iii nista.« Elicno je i osecanje deeaka koji ispa8ta za prozor sto ga je drugi razbio (Prozor); budeci se ujutru, junak ove pripovetke zapaZa dve karakteristicne stvari: »U hladnoj, osudenickoj svetlosti prvog svitanja svi su predmeti hili nemilosrdno sami, kao nagi, samo ono sto SU«, a kroz razbijeni prozor ukazivao se »U prvoj svetlosti spoljni svet, pun besmislenih zala i nerazumljivih, ·zamrsenih ·oogovornosti«. Predmeti su se decaku ucinili »nemilosrdno sami, kao nagi«; hila je izvrsena supstitucija- pod ljudskim pogledom pred-

61

meti ne zive svojim zivotom vee zivotom onog ko ih posmatra. Deca5tvo; to u neku ruku privilegovano doba ljudskog zivota, okrutno je i surovo kao svako drugo. I decak je samotno bice.

v »Kad pevaju o ljubavi«, istice Pol Serner, »pesnici nesvesno pevaju o jednom metafizickom problemu. Ti si moj zivot, u ovim recima koje ljubavnici spontano kazuju jedno drugom skriva se jedna presudna ljudska istina. Ljubav je ontoloski problem ... Dclati u zagrljaju voljeno bice kao da znaci dclati u rukama svet koji je odjednom izgubio svu svoju nemilosrdnu odbojnost«. A jos pre Sernera Sartr je formulisao jednu, u osnovi, sasvim slicnu misao: »Ljubav i ljubomora«, zakljucuje ovaj filozof, misleci pri tom na Stendala i Prusta, »ne mogu se svesti samo na puku zelju za posedovanjem jedne zene: iza njih stoji i namera da se preko zene domogne celog sveta«. Koitus nije u stvari samo simbolljudske prokreacije, za neke indijske sekte on je, pre svega - simbol ljudskog totaliteta, ljudske punoce. Za junake pisca Mare milosnice i Anikinih vremena ljubav je, nema sumnje, nesto sasvim ozbiljno i znacajno, nesto sto zadire u samu sustinu ljudskog bica. Problem ljubavi za Aniku je bio kljucni problem. A Defose, mladi, vitalni Francuz, ne cezne li za zenom, za onim sto bi mu u Bosni, toj zemlji gdje je svaka njiva viSestruko groblje, nekropola do nekropole, moglo da pruzi »osecaj srece i nezadrzivog trijumfa?« Odnos prema drugom postaje za Andricevog coveka u stvari sustinski odnos prema onom sto bi se moglo smatrati velikim, sudbinskim ciljem ljudske realizacije. »Od svega sto svet ima i jeste ja sam hteo da napravim sredstvo kojim bih savladao i osvojio svet«, kaZe sultan Dzem. Dzem tezi za realizovanjem neceg grandiozno neostvarljivog. Anikina teznja je, reklo bi se, na prvi pogled, vee nesto realnija, ostvar62

ljivija: ona zudi za tim da uspostavi jedan trajniji i puniji odnos s drugim, s muSkarcem, ali pod uslo-vom da, poput nekih rena D. H. Lorensa, ostane i dalje u sustini cisto »ja~, bice oeuvano u svojoj cistoti i svom citavom integritetu. No, da li je i Anikina teznja u ovom, ljudskom, svetu hila iSta ostvarljivija od Dzemove? Od vrhovnog cilja sultan Dzem je postao apsolutno sredstvo, od zene koja je htela da pripadajuci drugom i dalje ostane jedna neotkrivenost i nesavladanost, netaknutost jedne subjektivnosti, Anika, svirepo ubijena, prelazi u_ svet b~3_ivotnog, objektivizi-ranog. Senka apsurda pada ina siroko polje ljubavi~ mada je po svojoj prirodi upucen na drugog, covek· je osuden da i u najvisem obliku teznje za drugim ostane jedna manje-vise tragicna neostvarenost. Sa-· moca je apsurd u svetu ljudskih odnosa i veza. U pripoveci Slikanje Andric se ·zadclava na jednom specificnom odnosu: portretisanju. No, moze li se uopste govoriti o jednom pravom odnosu: portretista ostaje zarobljen svetom svojih emocija, portretisani ne izlazi iz sveta svoje sujete. Ova prica mogla bi donekle da simbolizuje osnovni polozaj Andricevog coveka prema drugom, coveka prema samom coveku: ljudi kontaktiraju, ljudi mogu cak i da se grle, ali svi ovi dodiri i zagrljaji ne moraju nikako da znace da su se oni i stvarno priblizili. Smisao zagrljaja u Andricevoj knjizevnosti u osnovi je do krajnosti suZen,gotovo bukvalan: umesto uvoda u sjedinjenje i stapanje dtisa, on, prolazni dodir epiderma, znaCi mnogo viSe uvod u neminovno, u konacno razdvajanje tela. Iluzija da je zagrljaj izmedu Defosea i Ane Marije (Travnicka hronika) mogao da bude i nesto dalekoseznije nije tra:jala, kako pripoveda Andric, ni jedan minut. »Ana Marija se tcle, oci joj se jos vise ra5iri-se, kao da su iznenada ugledale ponor i uzas, vrati joj se svest i neka neocekivana snaga, i ona grcevito odgurnu opijenog mladica, udarajuci ga zatim sa ob~ pesnice u grudi sitno i besno, kao ljutito dete, vicuci pri svakom udarcu:

r ne,

_..:._ Ne, ne! Velika omama pred kojom je sve padalo bila je "Tazbijena«. · Sto se tice zagrljaja supruznika na kraju price Zed on je bio, istina, duzi. Ali, moze se li i on sma-

trati punifim i efektivnijim od onog u Travnickoj hronici? Nije li on bio, bar sa stanoviSta mlade zene, zagrljaj koji samo prividno rusi prepreke izmedu dva bica i koji samo jos vise otkriva svu nemoc coveka ·da izide iz sebe? U trenutku kada muzevljeve ruke neodoljivo pokoravaju telo neispavane zene, emotivna i duhovna provalija izmedu supruZnika u sustini nije bila nikad dublja: uzbudena vapajima ranjenog hajduka, Ona ne zeli da se »izneveri nocnom svetu u kom je do toga trenutka zivela i stradala, sama sa svojom mukom. Htela je da muse opre i uveri gada tone moze biti, da ima teskih i bolnih stvari koje mora da mu kaze i preko kojih se ne moze tako lako preci na svakidasnji zivot ... « Odmoran i zadovoljan, sav ispunjen svescu 0 »radosnoj stvarnosti«, on vidi pred sobom samo zadovoljstvo i slast trenutka. Zagrljaj nije raskinut, ali strasna zdruzenost ljudskih tela ostaje, uprkos tome, kao neobicna slika i simbol ljud.ske usamljenosti. Kad govori o ljubavi, Andric govori uglavnom samo o tragicnim neostvarenostima, kobnim nesporazumima ili nepopravljivim promasajima. Nemoena da prebrodi osnovni, monadolo5ki, jaz izmedu ljudi, ljubav ostaje samo gorko podsecanje na daleke neostvarljive himere ljudske punoce i ljud..skog totaliteta. Simptomatican je kraj price o ranjenom hajduku i besanoj noci zene (Zed), price o trenucima kada strasti tela nadvladavaju mucninu svesti. »Gubeci svest ne samo o prosloj noei nego o celom zivotu, tonula je (mlada zena) u gluhom i sumracnom moru poznate a uvek nove slasti. Nad njom su ostajali poslednji tragovi njenih nocasnjih misli i odluka i svega ljudskog sazaljenja, i redom iScezavali kao ~ni mehurici nad davljenikom.

Bela, iskicena saba naglo se punila zivom svetloscu dana«. Eros je prevagnuo. Krhka slabasna svest zene, ta bolna pateticna svest o tragicnom polozaju drugog, potonula je u burnom pozaru ljudskog tela. Pa ipak, ne bi se moglo reci da je ovim strastvenim finalom motiv seksa iskljucivo dominirao: violine ljudskih strasti su guste, pune, ali u zaglusnom krescendu nije sasvim nestala i jedna gotovo necujna, ali tragicno prisutna disaonanca: onemeli vapaji ranjenog hajduka, nestvarno produzeni i sacuvani odjek koji nam je same magija piScevog pera mogla u ovoj erotski zasicenoj atmosferi da ucini tako cudesno postojecim i uverljivim; u ogledalu seksa osnovni problem drugog postavljen je u krajnje dramaticnom obliku. U pripoveci Mara milosnica problem drugog je u sustini metafizicki problem: kad viri kroz kljucaonicu Mara viri u svetu apsurda- tih trenutaka Veli-paS.a niie ON DRUGI,vec svet tud, nerazumljiv. U .Zeai, DRUGI, ranjeni hajduk, postaje eticki problem: nije viSe samo u pitanju to da se covek i svet shvate vee nesto mnogo znacajnije da se drugom pomogne.

VI Tolstojevi junaci nisu sveci. Kao svi ljudi od krvi i mesa, i heroji pisca Vaskrsenje i Rat i mir podlozni su »zarazi tela«: nedozvoljena ljubav bila je Anina fatalna strast. Poroci i strasti neprekidno vrebaju Tolstojevog coveka, ali rna koliko intenzivni i neodoljivi bili, oni ga ne oslobadaju od krivice i ne umanjuju njegovu odgovornost. Strast prema Vronskom Anu Karenjinu cini mucenicom zivota ali mucenicom koja prastanju ne moze da se nada. Svestan sebe i svojih postupaka, svestan gotovo u svakom stanju i svakoj situaciji, Tolstojev je covek samim tim i eticki celovit, zreo, te stoga i eticki savrseno odgovoran. S -

Prevazilazenje apsurda

65

Situacija Andricevog coveka, njegova situacija u svetu etickog kvalifikovanja i sankcionisanja, neuporedivoje »povoljnija«. Zapravo, on, covek potisnutih i nesublimiranih impulsa i nagana, jedna vecita ugrozenost i egzistencijalna napetost i zbog toga svest manje-viSe usamljena, nepotpuna, uziva nesto sto bi se moglo sma'trati zalosnom privilegijom etickog imuniteta. Problem licne krivice i odgovornosti gotovo da se u Andricevoj literaturi, kao ni u fatumskim tragedijama, uopste i ne postavlja: biti rob nemira svog sopstvenog bica, biti bez »viska svesti« ili, biti kao Edip, nesvestan i nemocan prema udarcu sudbinske neminovnosti u osnovi j e isto - ucinilo se ono s'to se moralo uciniti. »Visak svesti«, ono sto u stvari odreduje eticku validnost ljudskih postupaka, odsutan je cak i kod Dzema, tog strasnog pokusaja da se ljudsko »ja« protegne do krajnje mogucih granica. Neka vrsta olicenja niceovskog maksimalizma volje za moCi, ne ogresuje li se junak Proklete avlije o osnovne norme humanisti.cke etike? Dzem krsi jednu svetu normu ali. i pored tcga, on se, Z:ltO sto j e i sam zrtva, ne moze dovesti na optuzenicku klupu. Ne osecamo li da se iza njegovih, rna koliko u sustini neljudskih ambicija i teznji skrivaju ipak neki krajnje ozbiljni, sto znaci u krajnoj liniji i opravdavajuci razlozi: ne zeli li on da sav svet pretvori u svoje sredstvo u osnovi samo zbog toga da svet ne bi njega u svoje sredstvo pretvorio? Camilov idol -nij..e personifikovana obest vee ekstremna rea:kcija. Samoodbrana. Neka vrsta samoodbrane, neodoljivost i nuznost nagonskog reagovanja ne objasnjavaju li i ne humanizuju li u krajnjoj perspektivi i svirepost Dzelaludin-pase? »Samoziv i osobenjak«, uzor jedne mracne, kobne, is'tocnjacke samoce, Dz~laludin-pasa bio je »po sustini svog bica nasilnik i mucHelj ljudi«. Tom kratkom, sazetom i karakteristicnom recenicom Andric opisuje i, u izvesnom smislu, obrazlaze i eticki imunizira surovu i bestijalnu prirodu junaka Price o vezirovom slonu: mucitelj drugih, FHov gospodar 66

bio je i sam mucenik. On ne muci svoje zrtve iz cistog hira, on mora da ih muci. Sadiizam Dzelalrud~rn-pase je bolesrt, a1Ji bolest mel:afizicke prrlrode - neminovrna reakcija nC< jednu ()ISillO'Vnu, go:tovo cn1Jo1osku nem;;tvareno.:::t: mucenjem drugog, saditSita, ka~o i:.s:~tice Sa~rtr, uzaludno po:3:usava da dmsegne netku vrD:IU egz IS'terlC':jalne ptlL."lOce. A nesto slicno, netsvet:na zelja da se bolom i patnjom nane,blm drug'ma, zacepti mucna i otro·vna praznina u so'P.:::tvenom bicu i:spunjava, sem Dzelalrudinove, i du.Se S'Vih, u Em£Lini ne:srecn h, E:a:mc.tnih Andricevih nasilni!ka i mucitelja. Nije li »bezgranicno svirepo zao« i haznadar Baki iz Travnicke hronike, stvorenje krctme »nista nije ni trebalo od zivota osim toga zla ... « i cije je »Celo telo rpcdrhtavalo cd 6iJpstvenog daha i svirepo strepelo od straha pred nekim dodirom sa rna Cim sto nije ono samo ... « Slicni, neki nevidljivi metapsiholoski razlozi ne objasnjavajru li i p:::ci1Upke Srtjepana Kovlca, dalE:Ikog, evropeiz:~rranog eha mustafov.::ke brutalnostl, malog beznarcajnog COVeka koji ce jedJnog trECI:ilUtka OGet ti neod:olj.lvu potrebru da unisj:lva: u pi'taillju je nesto mnogo vise neg·o novae i narlcit neSTeenog Jevrejina, u pitaD:jiU je g<Jrbovo pciSlednji, grcevld, p::;rkusaj da se ak't'Om S1urovog nasilja O~".raj prim rhivac zauvetk os1ohodi :svoje gorke, SamOIUinistavaduce mucmine. Cinjenica je da netka vr:::1tra et:clwg imunli!te'ta a.mortizuje dejstvo najbrutalnijih postupaka Andricevih junaka, ali je i cinjenica da postojanje e:tiokog •lmu:nrrteta ne i;sklju6u}e uvek aut:cmatr~k; i s--vaku eticku refer€1ncu iz OV'og bolnog, E:umorrnog Sveta; i pored tSVe z:iV•Otne tern:zije i ugro·zen01.s;t.i »Vis•ak 'SV€18bi« je ka:tlkad oaJk i :snaZno pr sutan (kara:kterlJ.SLiieno je da rSa udaljaiV'a:njem od. fatums:ke i S€\.1zualne Borme ru Arnrdricevim junacima ra5Jte i sterpen, mada ne i efikra::::,ncot S'V'es:ti). Ne pojavljuie lri se nestJo nal:ilk na »visa:k sveesti« kiQd baba Ande (Cilim), koja se ene~r~lcm:a prot~vi kiUipo'Vini :stvarl ortetih u ratu, ili inzenjera SerpaiTeV'ica (Zatvorena vrata), koji 5*

67

u opasnim, kr:lticrum danima okupacije krije u svom: stanu nepo,matog mladica? Sarno, cilnjenica je i to. da je akC'i100l·i radijus etiCke sp01sobnosti Andricevih ljudli. uglaVJnelktakularnim samoociricanjima, nisu ohdareni samounistavajucom vrlinom zrlbvovanja za drugog. Dramatticn.i ges1t svesnog Zrtvovanja Veletovaca (Veletovci) u ovom svetu ikao da nije pravilo vee izuzetak. U proseku, Andricev colovao. Nesto shlcno, 01setni nedoSitatruk sp:remnosti za riskantnije angazo'Vanje karakterist~C:no je i za AnO.riceve fratre. Jedan od njih, fra Marko, katkad je, dodu.Se, spreman da i na delu potvrdi svoju strost za »spmsavamjem S'Vijefta«, ali iz ovog coveka ipak je cesce izbijala konfesionalna uskogrudost i materijalna zaokupljenost, okolnoSiti koje su ga u presudndm trenucima 'sprecavale da na svet profan:h vrednosti gleda sa dalekih visina svojih ideala. Ironija: duhorvnlk koji je toliJko patio zbog covecanstva ogrez1og u grehu pog nuo je zbog ikazana pmsute dzibre! Etika Andricevog coveka je, u osnovi, etika u sebe za tvo,renog i zal:o bespomoC!nog coveka. ~ojedinac nije krlv. »N'ilsam ikriv«, pred porntom 1 svak m f·orumom pravde Andricev covek bi mogao otvoreno da k8Ze. Svet koji on nije ni shvatio ni savladao jeste svet za koji on ne moze da bude odgo:voran. Pa ipak, taj svet, koji neaslmilovan i nepromknut, prevazJazi sve ljudske sposobnooti nee

68

identifikuje se u Andricevoj literaturi sa haosom, sa neeim sto se samo prima i proZ:ivljuje, ali i ne dovodi katkad pred svetlOSJt krupnih raz1oga i obj~ njenosti. Nemocan da mu se suprotstavi, Andricev covek nije sasvim paralisan i nespreman da ne bi postavio jedno pitanje koje u problem razloznosti .sveta zadire isto toliko ko1iko i u problem ljudskog udela u svemu 1tJome: zbog cega z1o hara svetom? Zbog cega ljudi pate? Nedostatak i umanjenje individualne odgovornosti ne iskljucuje samim tim i postavljanje problema jedne osnovne krivice: neko ipak mora da je kriv. »Nismo mi krive«, prebacuje blago Agata u pripoveci Zmija svojoj sestri, uzbudena i gotovo revoltirana slikom zaostale, napacene Bosne. »Dabome, to je najlakse kazati, tako na kraju ispada da niko nije''kriv, a vidiS kako se zivi i sta se radi. Sama si eto videla svojim ocima. Neko mora da je kriv, jer inace kako je moguca takva strahota«. Problem osnovne, bolje reCi metafizicke, krivice, {)nO sto se kao diskretni lajtmotiv provlaci gotOVO .Citav·om Andricevom literaturom, konacno je otvoreno postavljen. Mlada zena je svesna jedne bazicneljudske istine: nedeljiv nije samo ljudski bol, ne-· deljiva je i ljudska odgovornost zbog bola drugog~ Ali, ova Austrijanka, porazena prizorom devojcice koju je zmija otrovnica ujela, traga uzaludno za krivcem: krivaca ima uvek i svuda, krivaca sitnih, beznacajnih, odgovornih samo prolazno i varljivoza ovaj ili onaj bol. Postoji i krivica velikih, istorijskih razmera, ali samo nesto daleko, prapoeetno, neSto sto bi se isto toliko moglo smatrati krivicom svih krivica koliko i jednim apsurdnim nepopravljivim sklopom sveta, kao da lezi u osnovi svih ljudskih udesa i proma5aja. »Neko mora da je kriv«! AI\iricev covek nece uvek cutke, bez ikakve pobune, da se prikloni apsurdnom ustrojstvu sveta zbog kojeg mora toliko da pati. Jednog trenutka once se zamisliti nad svim 69

tim. Ali, misao neee u sustini biti spasonosna. Jer, kao individua, ka·o jedna monodoloska zatvorenost i usamljenost Andricev covek nema snage ni moci da svoju osnovnu situaciju bitno preokrene.

IZMEDU PRIVIDA I STVARNOSTI

»Toliki se ljudi postapaju u sebi, na neku iluz:ju, }os cudClJju i maglov:it:ju nego s~o je jedno poetsko delo«. Travnicka hronika

I

Jednog trenutka u svesti popa-Vujadina (Anikina vremena) svet pocinje da se prevlaci velorn irealiteta. »Cim se malo odmorio, javi se opet secanje na zene koje je danas video, i uz to secanje misao: da li sam ja to danas uistinu gledao iii sam samo mastao o tome? Ta misao obicna i prosta u prvi mah, poce da ga muci. Skoci uzbuden. Je 1i bila stvarnost iii nije?« Jedna sumnja je izrecena: sumnja u stvarnost sveta, u stvarnost onog sto se kod Andrica sa najmanje razloga moze posumnjati i sto kod njega svim burama i peripetijama prkosno odoleva. Junaci ovog pripovedaca i hronicara jos od svojih prvih koraka u zivot naucili su da svet u kome egzistiraju i u kome se bore primaju za nesto ne samo sto je stvarno vee i nesto sto je moze biti vise nego stvarno. Bosna i Istok, ta neprestana prisutnost u Andricevoj literaturi, ta nimalo skrivena i ulepsavana stvarnost, predstavlja se gotovo uvek kao svet koji coveku ne samo sto nije naklonjen vee i kao prisutnost koja ga permanentno ugrozava: U takvom obliku i svetlu nju, Bosnu, .otkriva Defose,

TO

71

najzivotniji i najoptimisticniji Andricev stranac, jos cim mu se ona svojim likom ukazala. »Iza svega, kao stalna pretnja, vrebaju nepoverenje, oskudica i nezgoda . . . Naslucivala se Bosna, mukla zemlja i u vazduhu se osecala vee studena patnja bez reci i vidljiva razloga«. A sem Defosea, nije 1i se ona u slicnoj svetlosti prikazivala i svim ostalim strancima. Andric, reklo bi se, uspostavlja jednu pomalo leopardijevsku korelaciju: »Sve je tajna osim naseg bola«, rekao je nekad veliki pesnik ljudske patnje. »Sve je manje stvarno od zivota koji se u bolu mora ziveti i bola koji se od zivota ne moze razlikovati«, mogao bi da kaze Andric, rezimirajuci leopardijevskim terminima svoje zivotno iskustvo i svoju zivotnu mudrost. A takva, svesna sebe u surovoj izvesnosti svog bola i neiscrpna njime, nije li njegova Bosna: stvarnost dignuta na najneoboriviji, najizvesniji stepen realnog. II

Andric je slikar stvarnosti, pesnik jave. Ali, slikar stvarnosti koja ne samo sto jednog trenutka, zasicena sama sobom, moze vee i koja mora da prede u nestvarno iii da se bar za trenutak bojama nestvarnog oboji: snom i prividom. U svetu ovog pripovedaca san u stvari nije luksuz vee preka potreba, nuina reakcija, jedna od etapa u neodoljivom odslikavanju stvarnog. Istina, za neke njegove junake, Jusufa Ibrahima, na primer, (Most na Zepi) san, pun ko5marne groze, tezi je i gorci od sumorne izvesnosti jave: »Ako je i uspevao (Jusuf Ibrahim) ponekad da rastera misli, on nije imao moci da spreCi snove. U snu poce da mu se javlja tamrrica, a iz noenih·snova je, kao neodreden uzas, prelazila u javu, i trovala mu dane«. Ali, Jusuf Ibrahim, kao i pop Vujadin nije pravilo vee iznimka. San je gotovo uvek lepsi, podnosljivi od zivota, cak i kad je !uZan. Trenuci jave Alide.ie i mlade zene iz pri'72

povetke :Zea nisu li strahotniji od svih strahota njihovnog sanjanog i nesanjanog sna? »Doziveo je nesto mucno (Alideda), nesto mucno i strasno. Mozda je sanjao? Kako je lepo da postoji java kad covek moze da se probudi i oslobodi. IIi je pak doziveo nesto bolno, sto ga ceka Cim otvori oci? Tako se nekoliko puta pokoleba izmedu sna i jave, dok se konacno u njemu ne uspostavi neko tesko saznanje da nije san nego java«. Podjednako su mucni i trenuci zenine jave (Zea): »Kako bi divno bilo kad bi nevine strahote, koje su joj nekad kidale devojacki san, bile istina, a kad bi ova nocasnja istina, na divljem selu, u bracnoj postelji, iznad groznih hajduckih razgovora i jauka, bila samo san i masta.« San je cvet koji raste i u AndriceV!om svetu, skroman, efemeran, u strogo vazalnom odnosu sa stvarnoscu, a katkad i nista drugo do samo njeno ogledalo. Zato je i san u Andricevim pripovetkama najcesce tek nesto modifilrovana, bolje reci neznatno ulepsana stvarnost. U svom snu Vitomir (San i java pod grabicem) ne bezi daleko od bolnih meda svoje jave: samo je izmenjao ulogu sa gazda Salomonom. IIi, pak, ovaj covek veruje (pripovetka Kosa) da je njegova kosa bolja od drugih. Modifikovanja su obicno neznatna, sto ne znaci da, kao u pripoveci Sunce ne mogu da budu i ekstremna: zatvorenik sanja neprestano »sjajno sunce« i slike zivotne raskosi i obilja. Njegova svest je ispunjena onim cega je on upravo u hladnom skucenom prostoru svoje celije sasvim lisen. No, velicina odstupanja nije bitna. Bitna je, prevashodno, cinjenica da kroz sopstvenu posuvracenost iii deformisanost stvarnosti covek sebe u krajnje istinitoj svetlosti otkriva. Andricev covek sanja i prividima se prepu8ta, bolje reci Andric ga primorava da sanja i traZi privide. Ali, tim gestom pisac Sna i jave pod grabicem, Sunca, Kose, Lova na tetreba ne predstavlja se kao pravi prijatelj svih onih koji traze kratkotrajni predah i kompenzaciju u maStanjima i snu, ili kojima »jos jedino mlaz rakije moze da zasvetli, da zapeva, '73

da pomiluJe kao ruka i zamiriSe kao cvet ... « (SnopiCi). Andric je surov, ako ne i nemilosrdan: otvara dveri snova, nudi pehar euforicnog zaborava zato da bi neizbeznost, neumoljivost stvarnosii i jave ucinio jos samo surovijim. U snu, mastanjima, u alkoholu, ko sve utehu i zaborav ne trazi? Nisu li to Alija :Derdelez, Corkan, Musa, sultan Dzem, inspektor Kalina, Vitomir, Stjepan Kovic, nisu li to svi oni koji su se konacno nasli u stra8nom mraku totalnog promasaja? Svi oni imaju dovoljno razloga sto se osecaju nesrecni: jedne opterecuje svest o fizickom nedostatku, druge truJe otroy izjalovljenih nada. No, razlozi su nevazni: bitna je sama cinjel
74

dricev covek tezi spot. tano, ne:;, resno, da se odle'i od strahovito privlacne snage svoje stvarnosti koja ga moze tak:o nesrecnim da ucini i koju jedino u snovima i »mastanjima« samo za trenutak uspeva da zaboravi. Ali u tom tako surovom i nenaklonjenom svetu snovi i prividi ipak nisu jedina kapija kroz koju covek moze da se vine u svet drugaciji od onog za koji je ka;o Prometej tako cvrsto i nemilosrdno prikovan. Andric, pisac Bajrona u Sintri, Na Drini cuprija, i Corkana i Svabice, ulkazuju i na priSIUstvo i dejstvo neceg sto se, s jedne strane, poput privida i snova ne poklapa sa stvarnoscu ali je, s druge strane, za razliku od njih, cak i stvarnije od nje. Zudnja za lepotom i lepota kao realizovanost utiskuju svoj beleg u ljudsku stvarnost Andricevog sveta. Andricev covek ne zivi samo golim, slepim zivotom vee se prema zivotu povremeno i postavlja i aktivno odnosi: moze da oseti potrebu za lepim, za onim sto se kalo »krilata duga U brzom letU« sa stvarnoscu nikad ne poklapa ali koja i dalje ipak ostaje podredena njenim zakonima kao kakva daleka planeta. Ona, lepota, efikasnija je i delotvornija od sna i privida. Nema li lepota za Jusufa Ibrahima i Mehmed-pasu Sokolovica jedan sasvim aktivan ako ne i utilitaristicki smisao? »Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode i bez ukrasa i lepote«, razmislja Jusuf Ibrahim uzbuden stvarnoscu kojoj covek pripada i u kojoj mora da zivi, ispunjen silnom zeljom da ovaj grubi, ruzni svet- a samim tim i samog sebe- iz osnmra izmeni nekim dalekoseznim i trajnijim delom. Inkarnirana u finom skladu mosta na Drini i Zepi, lepota ne dobija samo smisao kontrasta, antipoda, ru:Znog, vee i jednog od oblika ljudske punoce i trajnog ljudskog smisla. Lepota, bar dok se njeno dejstvo oseca, dok njeno slavlje traje, cudesno preobrazava stvarnost nad kojom se nadnela kao »neuhvatljiva duga<<. { svega nekoliko »slucajno bacenih zvukova harfe« Lefosu ce se uciniti kao muzika sfera koja »prekida trav-

75

nicku o1ovnu tisinu i obecava raskosne i srecne dane neke usred ove pustinje«. Ali, to dejstvo, to slavlje, ako kao na Drini cuprija ne bude objektivi.sano i ovekoveceno, zavrsice se neminovno poput privida i sna, bolnim vracanjem svetu koji je covek hteo da zaboravi; kad muzika sfera zamre, iluzije 0 »Srecnim danima« potonuce ponOVO U raniju, mucnu tiSinu. Kao subjektivno osecanje i kao zivotna vizija, lepota je ipak nemocna: ne resava osnovna: goruca pitanja ljudske situacije i ljudske sudbine vee i ona, u sustini, cini da se stvarnost samo za trenutak zaboravi. U ocima gazda Jevrema (Nemirna godina) ne pojavljuje li se Gaga kao bice iz »drugog nekog sveta, koje nicim ne lici na ljude koji su se dosad kretali oko njega, i nije podlozno nijednom od zakona koji vladaju u ovom gradu i u njegovoj kuci«. Lepa Cigancica unosi promenu u zivot paralisanog coveka: gledajuci mladost i lepotu ovog vedrog bica, nepoznato osecanje prostrujalo je gazda Jevremovim zilama. Gaga je izmenila ovog coveka. Ali, ona ga je izmenila samo privremeno, samo dok je pored njega bila. Cim ju je vihor nemirne godine odneo, gazda Jevrem bio je osuden da zivi ponovo u svom starom svetu: sam, razocaran, svestan istine da »lepota odlazi« i »da se lepo gubi« i da »nista u zi'J!otu nije stalno«. Lepota opcinjava i jednog pravog velikog pesnika- Bajrona (Bajron u Sintri). Na zelenom bregu daleke Portugalije slavni Englez ugledao je »malo stvorenje« i na8ao se prvi put pred onim »sto snovi obecavaju«, sto zene nikad ne daju i sto nam zivot stalno oduzima ... « Susret s ovom zenom, otelotvorenjem izuzetne lepote, ostace veeito u svesti nemirnog pesnika kao jedno aktivno secanje koje ga je cuvalo od svih susreta, »od zena, i od zivota sarnog. A u naroeito srecnim trenucima, za sutona na morskoj pucini, de8avalo se cudo, istinsko, neobjasnjihovo i neopisivo: zeleni breg u Sintri pretvarao se nebesku svetlost bez kraja, njegovo hromo trcanje

u bezglasni dugi let, a sva culna grozni~~ toga .susreta u cisti podvig duha bez bolne svestl 1 gramce«. Lepota igra u zivotu Bajrona d~lek.o ~~1ot~orni­ ju ulogu nego u zivotu malih anomm~1h z1telJa bosanskih kasaba: ona vise nije privid~nJe, ~?estv:=trno i kratkoveko«, ona je nesto daleko efikasn~Je, pnsutnost kioja kao da vee dobija i osnovne a~n~ute re~l­ nog: ako se nije zadrzao na dalekom, na]VIS~D?- vrnu lepote, ako ni .za njega ~az ~zt?edu stvarno~~~ 1 l~po­ te nije bio zbnsan, pesmk CaJLda Haro~da ziVeo Je u svetu u kome to bar viSe nisu bile sasv1m apstraktne mogucnosti. Pesnici su jedina privilegovana kasta u Andricevom svetu. Andric ne pokusava da prikrije cinj~nicu. da.vu zivotu njegovih junaka lepota moze da 1gra 1 VISe nego znacajnu ulogu: svojom mladoscu Gaga pr~o­ brazava gazda J evrema, devojka iz Sintre . tr~Jno odusevljava velikog Engleza, a lepotom ~voJe 1gre Aska pobeauje smrt (Aska i vuk). Lepot:=t Je na ~tra­ ni zivota. Ali, pozitivno i gotovo kreahvno deJstvo lepote kh.o da moze da se protegne i s one strane zivota, kao da je svojom prisutnoscu kadro da ur~e­ se izvesnu promenu i u samo »kraljevstvo smrtl«, kako kaze T. S. Eliot: ako je lepota nemocna da u surovoj neumitnosti smrti bilo sta pro:neni, .ona je sposobna da bar privremeno, kao u pnpovec1 Letovanje na jugu, neutralise svu apsurdnost i svu strahovitost ove pojave. Kako je i zasto nestao Alfred Norges, taj radoznali, studiozni severnjak koji svoje poslednje leto provodi na culnom jugu, i lmga raskosno osuncani svet mediterana neodoljivo privlaci i sudbonosno uzbuduje? Andric ne pruza direktno nikakve podatke o okolnostima pod kojima je Austrijanac bez traga nestao, ali dozvoljava ipak da ih posredno naslutimo: zagonetni nestanak ostaje u senci jedne poetske prisutnosti - more, drugim recima smrt se pojavljuje kao »blago, kao opojno nasilje koje ga (Norgesa) oslobada.« Nogres je nestao, ali iza njega ne ostaje mukla tisina i surnorna praz'i7.

~6

nina: okruzena lepotom smrt prestaje da se prima i dozivljuje kao tragicno unistenje. Estetski marnenat kao da nadzivljuje fizicki.

IV . Poetski trenutak ne preobrazava li cudesno i Cork~1;ovu smrt, smrt jedinog autenticnog pesnika Andn,ceve Bosne? Ovaj nesrecnik, nesvestan svoje n~srece, .!o stv.orenje ~oje nije imalo »ni svoje kuce m porcd1cnog 1mena m odredenog zanimanja« i koje je sluzilo kasablijama za salu i podsmeh koji je svojom spoljasnoseu od okoline toliko odsk~kao bio je obdaren necim sto ga je od ost,alih presudno 'razlikiJvalo: jedini je on mogao da se uzdigne iznad porazne nizi.ne svakodnevnice i jedini da se vine u s-:et poe~skije, cistije, realnosti. Nije li samo »Sin ~1~a[olke 1 nepoznatog Anadolca« bio sposoban da u 1gn Je~nev o.sta~ele cirkuske igracice otkrije smisao ~esvak~d~snJe lepote, nije li samo en umeo da se CUdl1io 1 lSkreno raduje zivotu? Svoje odusevljenje, svoju vrlinu da i u sitnim stvarima i na izgled beznacajnim trenucima prona~azi prisutnost velikih vrednosti, ovaj entuzijasta je J~dn~g dana pr:sk:.1po platiro (Corkan i Svabica). Ali n,1 talm. surove, b_ome batin.e nisu mogle ni najmanje ?a ~~ IZmen~, n~ega, :r::esmka, koga fascinira lepota I koJl. se o~usevl]ava n.J.om. »Osmog dana on se preobrah. PenJao se na bn]eg pored starih sanaca iz koFh je rasla bunika i nizak divlji jorgovan. Pod niim Je ka~aba, zbijena u gomili, sa ogromnim tam~o­ ze~emm krovovima i tankim dimom iznad njih. MiluJe ga vedar dan: jede, a iz utrobe mu se siri neka yes;la snaga po cijelom tije~u. ~sp~si se jace. Oran je I ~~K. Sunc~ mu. udc:J.ra u oko 1 bl]estl kao da se igra s l1Jlme«. Shka Je simbolicna. Visoko nad njom Corkan posmatra kasabu utonulu u zivot uske bezizlazne ~vaki?a8njice - ~amo pesnicima visin~ pruzaju ~YOJU b~1stavu ruku 1 samo su pesnici sposobni da z1ve u Jednom svetu sustinskijem te stoga na svoj

nacin realnijem nego sto je on u svesti i ocima drugih. Don Kihot Bosne, 6orkan je (nije Derdelez koji je zrtva ali nije i »vitez iluzije«) u stvari jedina humana negacija tegobnog, mracnog sveta u kome zivi covek bosanske kasabe: jedina smrt koja kao da sama sebe nadzivljuje i prevazilazi i jedina iluzija koja ne umire sagorela na okrutnoj lomaci stvarnosti. Bila je to lepa smrt. Bio je to trenut3.k jedinstvenog preobrazaja: u svojoj agoniji Corkan prevazilazi velicanstveno svet u kome je toliko patio. «Sedi na velikoj pliJci, na zidu porusenom do temelja, i tiho pevusi. Sa scmcem peva zajedno, njegovu beskrajnu melodiju prekida samo stucanje, a suncevu svetlost mali oblaci koji su dosadni kao muve. Peva bez reci, gotovo samo pocetak neke pesme koju je odavn;o zaboravio: Aksam . . . geldi .... »Te dve reci koje jos :r:;evusi- to nije bJgzna sta. Dve reci od tolikih miliJardi izgovorenih i neizgovorenih ljudskih reci izrecenih s najmanje napora duha i bez ikakvog pokreta usana. To nije nista. To pevu8enje jednako je gotovo potpuno onom postojanom i svetlom cutanju mrtvaca«. U ovim euforicnim trenucima Corkan dozivljava metamorfozu. Svet koji mu se sad u divnim bojama otkriva nije vise jedini moguci svet zbilje, vee cudesni svet beskrajnih mogucnosti. Jedna iluzija zato sto je cista, pesnicka, zato sto je dignuta na najvisi nivo lepote, potvrduje se i kao trenutak najbezbolnije stvarnosti. Onako polozenom na zidu, s poslednjom iskrom svesti u sebi, nije li Corkanu tog trenutka blizi i »najdalji cudesni grad na Dalek.om istoku, sa svojim kulama, zenama, i podvizima, nego ova saka prosutih kuca na uscu Drine i Rzava«. U Andricevom svetu samo se pravi pe.snici mogu nadati cudu: jedino su oni u stanju da svet u kome zive u izvesnom trenutku transcendentiraju i jedino su oni u stan,iu da jednu neralnost odjednom ucine i vise nego realnom.

SMRT I PREVAZILAZENJE APSURDA

~Andric

In!['l

na jedan ljudski nacin lro-

nacnost pojed.in.aenog Zivota sa beslro-

na~I100eu

trajanja«.

Petar DzadZic - Esei o lvi Andrieu

I

Corkanova smrt nije nimalo mucna i teska. Stavise, ona je laksa, bezbolnija od srnrti Alidede. Neopterecena bilo kakvim secanjem, svest ovog jadnika nestajala je kao i sunce: tiho, neprimetn(} i bezbolno. Sve se vraca na svoje mesto, i svet koji je do malopre jos bio surov i neshvatljiv kao da sad dobija sasvim drugaciji izgled. Poverenje, bolje reci ista izvesnost u zivot, ostali bi u nama, u to nema surnnje, i da je Corkanova agonija, kao, na primer, Filova i Dzelaludinova (Prica o vezirovom slonu), bila krajnje mucna. Na~ Cin umiranja ne igra gotovo nikakvu u1ogu, buduci da se smisao i vrednost zivota kao celine u Andricevoj literaturi ne mere samo arsinom individualnih drama vee i necirn mozda jos meritornijirnt necim krajnje objektivnim i objektivistickirn: onim sto ostaje iza smrti, ne !()[lim sto je pre smrti postojalo. Pre Corkanove srnrti postojao je on, Corkan. poeta i dobricina, postojala je svest ovog coveka o sebi i drugim: posle nje ostalo je telo, ostao je svet 6 -

Prevazilaienje apsurde

81

koji bi egzistirao i da se Andricev jedini pesnik nije rodio, i da nije urnro. S Corkanovom smrcu ne zavrsava se prica ciji je on junak. Ona se, kao i sam zivot, nastavlja: Andric govori o decaku koji voli svoju tetku, koji ce jednog dana i nju zaboraviti i najzad biti i sam zaboravljen. Svet ostaje onakav kakav je oduvek bio: dovoljan sam sebi, neunistiv, vecit. Vreme sve odnosi, spira, i sve izravnava i zaceljuje. »Pa evo i to bi i prode«, kaze Hamdi-beg u epilogu Travnicke hronike, svojim sugradanima, razmisljajuci i rezimirajuci andricevski svu mudrost jednog dugog, bogatog, zivotnog iskustva. »Digose se carevi i salomise Bonapartu. Konzuli ce ocistiti Travnik. Pominjace se jos koju godinu. Djeca ce se na jaliji igrati ~onzula i kaveza, jasuci na drvenim britkama. Pa ce se i oni zaboraviti kao da nikad nisu ni bili. I sve ce opet biti kao sto je po bozjoj volji oduvek bile«. U ovoj slici nesto ostaje nepromenjeno: svet ka10 sustina, kao veCita jednakost, svet koji kao da se samo prividno krece i menja Vreme tece, vreme se oglasava, ali u svom kretanju, reklo bi se, ispisuje uvek isti krug. Sazdana na takvom vremenu, istorija je kod Andrica paradoksalno i vrhunac aktuelizacije vremenskog kretanja ali i krajnje odustvo svega toga: iznenadno mirovanje, nekretanje. Burna i preburna visegradska hronika ne razresava li se jednim !1opcem i jednom tisinom u kojima sva prethodna istorija biva odjednom brisana i od kojih kao da ce sve iznova otpoceti? II

U taoizmu, kao i u budizmu, smrt nije ni tra..; gican dogadaj ni sumorni fenomen. Stavise, u ovim orijentalnim antiindividualistickim religijama i filozofijama: smrt se prima bez ikakvog otpora. Negacija individualiteta, ona nije i negacija samog l;lica: 82

kao celina, zivot ostaje netaknut, neokrnjert; razresena svojih sopstvenih okova, oslobodena svog identiteta, individua ucestvuje, samo u drugacijem obliku, i dalje u njemu. »Vracanje je kretanje Tao-a«, kaze Lao-Ce u Knjizi o Tao. A smrt je jedno od takvih vecitih, spontanih vracanja. Andric ne objasnjava jasno i otvoreno svoj stav prema smrti. Smrt je data i prikazana, najcesce, u svom surovom fizickom i fizioloskom aspektu. Rade se gasi mucenicki na koncu; Mustafa MadZar gine od komada gvoZda, Mara milosnica umire na porodaju, Anika je ubijena. Retki su oni koji, poput Alidede, smrt tiho i polako zive; ljudi zive iskljucivo zivot, a smrt je samo poslednja tacka njihove biografija, koja sa njom dobija svoju sudbinsku konacnost i odredenost. Smrt nije metafizika vee fizika. Pa ipak, upr~os svojoj fizicnosti, smrt se u Andricevoj literaturi ne svodi samo na prost fakat urniranja i bioloskog gasenja; zakon i igra materije, jedna od negacija, smrt kao da raspolaze nekim cudnim svojstvom da se neosetno ponovo integrira u sveopsti, veciti tok zivotnog proticanja, ali ne u ime neke religiozne predstave ili himere zagrobnog zivota. Smrt je, na primer, u Prokletoj avliji definitivno i potpuno brisanje individue, ali brisanje koje za sobom ne ostavlja pustos krajnje tuge i ocajanJa. Sta ostaje iza fra Petrove smrti? »I tu je kraj. Nema vise niceg. Sarno grob medu nevidljivim fratarskim grobovima, izgubljen poput pahuljice u visokom snegu sto se siri kao okean i sve pretvara u plavu pustinju bez imena i znaka ... Niceg nema. Sarno sneg i prosta cinj enica da se umire i odlazi pod zemlju. »Taka izgleda mladicu pored prozora, kog su za trenutak zanela osecanja na pricu i osenila misao o smrti. Ali samo za trenutak. Najpre slabo pa onda zivlje, kao u sporom budenju, do svesti mu sve jace dopiru glasovi iz susedne sobe. Nejednak zvuk predmeta sto tupo padaju na gomilu i tvrdi glas fra Mije Josica, koji diktira popis alata, zaostalog iza pokojnog fra Petra.

,.

83

»Dalje! Pisi: jedna testera od celika, maia, njemacka«. U OVOID epilogu sazeta je, maze se reci, sva filo~ofija zivota i smrti Ive Andrica. Covek je umro, ali stvari ostaju za njim. Nestao je pojedinac ali nije nestao i sam svet, jedna oporost, neunistivost, jedna prisutnost koja iza svega stoji i koju nista ne moze da porekne. Misao na smrt ne zarobljava mladica; zivot nastavlja svoju igru, nedokucivu, igru u kojoj covek, hteo ne hteo, mora da ucestvuje, i zbog koje na kraju mora sve da zaboravi. Smrt nije samo druga rec za nistavilo. Andric objedinjuje i izmiruje dva u osnovi oprecna stava prema smrti, te stoga i dva razlicita stava prema zivotu. Jedinstvenost i neponovljivost individue, i neunistivost i vecnost zivota kao totaliteta, tragicnost evropslmg fraustovsko-hamletovskog individualizma i netragicnost istoenjackog panteistickog monizma. Iz perspektive istorijskih i kulturnih paralela nisu li Hamlet i Faust gotovo identicne licnosti i sudbine? Istina, Hamlet, taj skeptik, oklevalo, to koje traga za su8tinom stvari, umire stvorenje "potpunom smrcu: u burnom plamenu zivota sva odredenost njegovog individualiteta sagorela je do kraja. Ostalo je samo - cutanje, pouzdano jemstvo tog totalnog brisanja i nestajanja. Faust se nastavlja: smrt nije rastvorila u nista ovog coveka koji se tako strasno borio protiv jedne zivotne neumitnosti. Margaretin ljubavnik produzuje se u vecnost. No, uprkos svemu tome razlike nisu sustinske. Faust je ocuvao svoj individualitet, svoj identitet- ali po koju samo cenu? U stvari, ono sto Fausta cini Faustom nije jedna neuverljiva, simbolicna, pobeda na koncu vee fanaticna, ocajnicka borba jos od samog pocetka. I pored svih svojih osobenosti koje ih cine jedinstvenim figurama i sudbinama evropske literature, obe ove licnosti ovaplocuju u su8tini jednu istu dramu: dramu coveka svesnog svoje nepo1novljivosti, nesrecnog ne samo zbog neumitnog gubitka svog individualiteta. vee i zbog svoje nemoci da se integralno za sva

vremena produzi. Da li bi Faust zudeo za ponovnom mladoi§cu da u starosti nije video neumoljivog pogubitelja svoje neponovljivosti? Da li bi se Hamlet rvvao sa sumnjama da je verovao u vecnost i neuniStivost svoje licnosti? Drama svih evropskih Hamleta i Fausta hila je u krajnjoj perspektivi drama jednog neizmirenog, nesavladanog dualizma: individue, bolje - individualiteta na jednoj strani, i zivota, sveta, na drugoj. U sirim okvirima ove istorijske i kulturne neumitnosti odvijaju se i drame nekih Andricevih najmarkantnijih protagonista. Doduse, na prvi pogled, ni Mara milosnica, ni Anika nemaju niceg zajednickog sa dramom Sekspirovog i Geteovog junaka. Lepe, krsne Bosanke nisu stradalnice svesti i intelekta vee stradalnice svog tela: tela koje kao da je zivelo nekim svojim, sasvim autonomnim, zivotom i koje kao da se od njih tragicno otudilo. Ove culne, melanholicne zene sa ruba Evrope, osecaju u sustini svu mucninu koju su u samo otvorenijem i cistijem obliku mogli da osete intelektualni, samosvesni junaci francuske i nemacke literature. Usamljene, nesigurne u sebe i druge, sklone da se osete slucajnim u svetu, strankinje zivota, obe Andriceve junakinje su neizlecivo nesrecne. »Osevapio bi se onaj ko bi me ubio«, kaze jedna od njih. Zatocenice Istoka, igracke njegove, Anika i Mara boluju, mada pasivne i zatvorene u sebe, od jedne zapadne bolesti: bezizlaznosti. Istok tece njihovim zilama ali Evropa ostaje i dalje u njima, skrivena, potisnuta, sadrzana u onom sto jednu licnost ne cini samo onim sto je vee j sto smisao njene sudbinske realizacije prema svetu odlucno odreduje. Herojine Bosne nisu stvorene zato da se kao jedinke, neponovljive i jedinstvene, po svaku cenu potvrde i nametnu svetu, ali isto tako, one, nemocne da apstrahuju svu konkretnost i sadrzajnost svog individualiteta, nisu sposobne ni da se olako pomire s ovakvom situacijom. Kako se ravnati u svetu i medu ljudima, kako se boriti u zivotu kad ne postoji niSta cime bi se sav jaz izmedu »mene«, jedne

usamljene individue, i sveta, apsurdnog i nesavladanog, mogao efikasno premostiti? Tenzija je ogromna, jer je i osecanje bezizlaznosti ogromno. To su tragicne sudbine. Tragicne sve dok obe devojke zive i dok se sva apsurdnost ljudskog bica i identiteta u njima reflektuje- (»0 boze, cemu sva muka vjecno zednog i vjecno svjesnog ja«, kaze Andric u Ex Pontu). Sumorni eho tragicnog nece ni posle Anikine i Marine smrti odmah umuknuti: drama je suvise uverljiva i nama bliska da bismo je mogli tako brzo zaboraviti. No, uza sve to, nesto postoji, nesto ostaje i dalje nepokolebljivo prisutno, sto nam nikako ne dozvoljava da i pricu kao celinu, kao svet u kome sem ovih heroina zivi i toliko drugih licnosti, primimo za beznadezno tragicnu. Sumorni imobilizam i tragicni besperspektivizam, koji su poput beskrajnih nedosegnutih oblika nadneti nad svim kafkijanskim i hamletovskim sudbinama i koji jednog trenutka lebde i nad Andricevim, pocece tek posle dramaticnih i tragicnih smrti polako da se rasipaju. Nista se spektakularno nece dogoditi. Svet ostaje ito je sve. Shvaticemo da je samo jedan zivot, samo jedna individua potonula u njemu. Kamicak koji je nestao u neprozirnosti jezera, krugovi koji ce zaigrati i koji ce se na kraju izravnati i izgubiti u tisini beskraja. Kafka je video samo ove krugove. Krugove egzistencije koja prelazi u nista i koja se ni u sta ne produzava. Video je smrt, strasnu, apsurdnu, dogadaj koji kao i sam ljudski zivot ostaje neobjasnjiv. U Kafki kulminira drama individue koja se nasla u apsurdnom procepu protivrecnosti i paradoksa svog identiteta. Ocigledno, ista drama uzbuduje i Iva Andrica, situacija coveka koji ne moze da bude drugo do ono sto je i koji s granica svoje sopstvene omedenosti i skucenosti treba da shvati jednu bezgranicnost. Andricevi junaci nisu natprirodna bica, drugim recima oni su tragicna bica, krugovi koji se sire i nestaju, sudbine koje, nedokucivsi tajnu i smisao svog postojanja, svog identiteta, tonu u crnim vodama zaborava. 86

Kao takav Andrlcev heroj se nalazi u sudbinskoj orbiti evr~pskog coveka: spr~mniji jed~ ~rfl:ya-. ti tragicnu izvesnost svojih patnJI .nego optlm~sbcku neizvesnost dalekih transcendentmh nada. All, sudbina, bolje reci, smisao s~d.bine. Andricevog c~vek~, ne zavr5ava seine iscrplJUJe se 1pak na surovoJ banj·eri smrti. Pisac Mare m.il~sr;ice, .. Prokle~e a'!'lije, Travnicke hronike, Na Dnm cupnJe, otkr1va 1 posmatra i ono u sta lkrugovi prelaze i nestaju, ono u sto se jedinstvena, neponovljiva, osoibenost ljudskog :iidentiteta u osnovi netragicno rastvara. Evropejac sve doik se individua oglasava i potvrduje i poslednjim drhtajem svoje prisutnosti, Andric ce se! tek posle njene k!onacne neantizacije, preobraziti neosetno u pesni!ka i mudraca lstdka. Shvata da smrt nije, ka·o u svetu Sekspira, Kaflke, Kam.ija, lkraj s kojim SVie tragicno nestaje, vee ikraj ilmji znaci jedno vracanje i veeito ostajanje. Sta ostaje iza svih smrti? Smrti ne samo individue vee i citavih civilizacija i epoha? Andric, pripovedac i poeta, odgovara ina to pitanje. Ali, on odg?-: vara ne osvrcuci se prethodno, poput Spenglera 1h Tojnbija, na cudesne ostatke svih velikih kultura i civilizacija. Odgovor na veliko, svecano pitanje svrhe i smisla ljudske prisutnosti u vremenu i prostoru on trazi i pronalazi odmah tu pored sebe, u velikim lukovima jednog mosta i golim vrhovima obliznjih bregova. U pripoveci Rzavski bregovi on posmatra skroviti ali neunistivi zivot jedne prastare geoloske formacije: »Takvi su rzavski bregovi u prvim sjecanjima: uvijek isti u obliku (ima nesto mocno utjesljiv~ u bezbriznim uvijek istim konturama bregova kraJ kojih provodimo zivot!), a bez prestanka promjenljivi u boji. Zimi jednolicno bijeli pod dubokim snijeaom ili srebrnasti pod slanom i mrazom. Ljeti preo~laduje kontura s laganom, pospanom izmaglicom od zege u vruce dane. A najcudniji u jesen kad se sve mijenja i preobrazava, pojavljuje, sakriva i1i nestaje ... Ako poneki svatovi iii pogreb i produ niz strme strane, izmedu bujadi, to ne pokvari, ni zacas ni mir ni sklad boja ... Tako je odvajkada prolazio zivot

87

bregova u zdravoj jednolicnosti, a pod ukrucenim oblicima izgledalo je da se niSta ne razvija i nista ne mre, tolik.o je novo zivo licilo na lanjske i pokojni na novorodene.« Neyromenjeni, uvek isti. Nepromenljivi u neumornoj smeni dolazenja i odlazenja, veciti u beskrajnoj. igra radanja i umiranja. Svet za sebe, svet dovoljan sebi, rzavski bregovi osvojili su jednu neprocenjivu i za coveka neostvarljivu vrlinu: oni su ono sto sene meri ni prolazenjem ni vecnoscu, sto nikad nije ni moguce ni nemoguce, vee samo ono sto - jeste. Ljudska sudbina do krajnosti uzbuduje Iva Andrica: nvot koji se, neuhvatljiv i neproniknut, osipa i smrt koja se, isto tako neuhvatljiva i neshvatljiva, priblizuje i trijumfuje. Ali, pred tim procesom i fenomenom s kojim se hamletovska misao i posle Hamletove smrti jos uvek ogorceno i bezuspesno bori, on nije nemocan i obezoruzan. Jedan drevni kineski pesnik umeo je da uspostavi cudnu aline i besmislenu vezu izmedu leptira koji bezbrizno titra na suncu i daleke ali ne i tragicne agonije nekog coveka: zivot je samo jedan i jedinstven. Vezu ne samo poetsku vee i cudno sudbinsku, uspostavlja u Na Drini cuprija i Andric, taj pesnik postojanja, vezu izmedu jednog ropca i jednog starog kamenog mosta. Za Andrica, citavo njegovo delo to potvrduje, istorija nije samo neunistiva scena na kojoj se ispo!java i potvrduje najdublja realnost ljudske sudbine vee i velicanstvena pozornica na kojoj . se sub specie aeternitatis obavlja bez prestanka jedno identifikovanje: trenutka i istorije, prolaznog i veenog, pojedinacnog i opsteg. Pozornica na kojoj cak i najbolnije i najpotresnije ljudske tragedije ne mogu da nas bace u erne talase ocajanja. Andriceva filosofija, nadahnuta mudroseu lstoka, prenosi se neodoljivo i na nas: pocinjemo da shvatamo kako je u tom velicanstvenom fenomenu koji se zove ljudska sudbina smrt, isto toliko koliko i sam zivot, nezamenljiv uslov njenog sm:isla 1 njene punoee.

Karlo Ostojic ANDRICEVO PREVAZILA2ENJE APSURDA

Izdaje: •SvjeUostc, izdavacko preduzeee Sarajevo Za izdavaca: Vladimir Knor Tehnicki urednik Hilmo HadZic Korektor: K. Petrovic Stampa: Novinsko preduzece »Oslobodenjec, Sarajevo Za stampariju B. Sekulic