Тумачење посланице Галатима

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА*1 У в о д*2 У  нашем  земаљском  свету  потпуно  је  ново  само  оно  што  је  Христово,  а  све  остало  је  старо,  састарено  смртношћу  и  земљосано  пролазношћу.  Христос  је  „једино  ново  под  сунцем“  тиме  што  је  Богочовек.  Као  Богочовек  Он  Својим  Божанством  чини  човека  новим,  неостариво  новим,  и  све  чега  се  дотакну  Његове  божанске  силе.  А  човек  без  Богочовека,  и  све  што  је  од  таквог  човека,  увек  је  старо,  и  то  очајнички,  језиво,  самртнички  старо.  Међутим,  све  што  је  Богочовеково ‐ божански је савршено и човечански стварно, и никада не стари и  не застарева. И Његово Еванђеље потпуна је новина у нашем човечанском свету,  зато  што  је  од  Богочовека  и  по  Богочовеку.  Богочовечност  је  његова  главна  одлика и ознака, његова вечита категорија и суштина, којом се оно разликује и  издваја  од  свега  људског  и  земаљског.  У  Христовом  Еванђељу  нема  ништа  „по  човеку“ и „од човека“ (Гал. 1,11.12); у њему је све од Богочовека и по Богочовеку.  Истински благе вести за човечије биће нема без Богочовека и мимо Богочовека:  сва  Благовест  =  сво  Еванђеље  налази  се  једино  у  Богочовеку.  Блага  вест  је  за  човека Вечна Истина; а она је сва у Богочовеку. Блага вест је Вечна Правда, Вечна  Љубав,  Вечна  Лепота,  Вечни  Живот,  Вечно  Блаженство;  а  све  је  то  само  у  Богочовеку.  Победа  над  смрћу  ‐  сваком  смрћу,  над  злом  ‐  сваким  злом,  над  ђаволом  ‐  сваким  ђаволом,  само  је  у  Богочовеку.  А  зар  то  није  истинска  благовест, истинско Еванђеље? Блага вест је Бог са свима савршенствима Својим;  а такав Бог је само Богочовек Христос.   Зато  је  сав  смисао  и  сав  циљ  човекова  бића  на  земљи:  обући  се  у  Богочовека  Христа (Гал. 3,27), и живети Богочовеком Христом у потпуности, заменити себе  Њиме,  не  живети  више  као  човек  већ  као  благодатно  богочовечанско  биће,  у  коме  је  Бог  увек  на  првом  а  човек  увек  на  другом  месту,  у  коме  човек  мисли,  осећа, дёла, живи Богом (Гал. 2,20). Тек са Богочовеком Христом постаје се прави  човек, потпун, бесмртан, вечни човек. Бог је тога ради и постао човек, да човека  обожи,  обогочовечи,  учини  бесмртним  и  вечним  бићем.  Како?  Собом,  свим  Својим  божанским  особинама  и  силама.  Кроз  сједињење  себе  са  Богочовеком,  човек  се  спасава,  једино  тако  спасава  свега  смртног,  свега  греховног,  свега  злог,  свега  ђавољег.  Јер  само  свемоћни  Бог,  ушавши  у  човека,  може  потиснути  и  истиснути из њега и сатерати у небиће свако зло, сваки грех, сваку смрт, сваког  * При корекцији овог авиног „Тумачења посланице Галатима Св. апостола Павла“ користили смо издање  манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старо‐грчког текста посланице користили смо: Η  ΚΑΙΝΗ  ΔΙΑΘΗΚΗ,  ΕΓΚΡΙΣΕΙ  ΤΗΣ  ΜΕΓΑΛΗΣ  ΤΟΥ  ΧΡΙΣΤΟΥ  ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ,  ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ  ΘΕΟΛΟΓΩΝ  «Ο  ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos ‐ Home of the Greek Bible ‐ Library of  the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp  (Зор. А. Ст.).  2* Видети Поговор на крају књиге  „Тумачење Посланице Прве и Друге Коринћанима Св. Апостола Павла“  (изд. Ман. Ћелије, Београд 1983, стр. 481‐492), који у свему важи и за ово издање. ‐ Прим. уредника.  1

о. Јустин (Поповић) ђавола. И тако човек постиже једину истинску слободу у овом свету, и кроз овај  свет  у  свима  световима:  слободу  у  Христу  од  сваке  смрти  и  греха  и  зла  и  сатанизма.  Зато  је  та  христовска  слобода  најскупоценија  вредност,  у  којој  хришћанин  треба  увек  да  стоји  (Гал.  5,1).  А  како  се  стоји  у  тој  слободи?  Живећи  Духом  Светим  и  даровима  Духа  Светога:  љубављу,  радошћу,  миром,  трпљењем,  добротом,  милошћу,  вером,  кротошћу,  уздржањем,  и  осталим  светим  врлинама  еванђелским  (Гал.  5,16‐25).  Те  свете  врлине  распињу  у  човеку  све  страсти и телесне жеље, свако сластољубље и грехољубље, умртвљују их, и човек  сав живи Христу и Христом, сав постаје Христов: даноноћно распиње тело своје са  страстима  и  жељама  (Гал.  5,24).  А  то  распињање  себе  уствари  је  стално  васкрсавање  себе  у  све  што  је  божанско,  бесмртно,  вечно,  богочовечно;  то  је  стално побеђивање у себи свега смртног, грехочежњивог, ђавоцентричног.  Само  благодатним  доживљавањем  Богочовека  Христа  као  себе,  као  биће  свога  бића,  човек  се  спасава  трагичне  ништавности  и  језиве  паклености  свога  ванбожјег  постојања,  савлађује  небиће  у  себи  и  у  свету  око  себе,  и  улази  у  Свебиће  као  посебна,  света,  освећена,  обогочовечена,  обожена  личност.  То  благодатно‐врлинско  охристовљење  себе  је  дуг  и  доживотни  подвиг.  Богочовеком Христом човек стално распиње себе свету, и свет себи (Гал. 6,14); и на  тај начин постаје „нова твар“ = καινὴ κτίσις (Гал. 6,15), ново створење, нови човек.  Нови  човек:  сав  од  Богочовека,  у  Богочовеку,  по  Богочовеку.  Тај  нови  човек  је  увек  нов,  јер  је  у  нераздељивом  благодатном  јединству  са  Господом  Христом,   који је неизменљиво и неостариво увек нови човек тиме што је Богочовек. Бог је  тај који човеку даје неостариви Живот и Истину и Правду и Љубав и Бесмртност  и Вечност. Христов човек никада не стари: јер само смрт и грех и зло састарују  човека. А у Богочовеку Христу, и у Христовом човеку ‐ све је увек ново, јер је све  вечно, богочовечно: а вечно и јесте оно што не стари и не пролази, што је увек  ново,  и  из  дана  у  дан  све  новије  и  новије.  Само  у  јединству  са  Богом  човек  не  стари: увек је нов животом, нов истином, нов правдом, нов љубављу, јер је Божја  правда вечна и бесконачна, и зато се увек доживљује као нешто бесконачно ново  и  бесмртно;  тако  исто  и  Божја  љубав,  и  Божја  истина,  и  Божји  живот.  Да,  са  Богочовеком  човек  се  непрекидно  обнавља  у  све  новије  и  новије  биће;  а  ван  Њега и без Њега ‐ човек се распада, непрекидно распада у безброј назовибића и  злобића,  доживљујући  себе  као  проклетство,  као  ужас,  као  бесконачну  смртност,  као  бесконачно  умирање,  као  бесмртно  издисање,  као  бесмртни  ропац.  ‐ 2 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла У  земаљском  свету  пред  човеком  стоје  само  два  пута,  само  два  начина  живота: охристовљење и ођавољење. Охристовљење бива Богочовеком Христом,  и  то  помоћу  благодатних  светих  тајни  и  еванђелских  светих  врлина;  а  ођавољење  бива  ђаволом,  и  то  помоћу  разноврсних  грехова  и  страсти.  Човек,  сваки  човек  се  налази  на  једноме  од  та  два  пута,  јер  трећега  нема  у  нашем  земаљском  свету.  Охристовљење  онебесује  човека,  постепено  га  обогочовечује,  обожује, уводи у божанске светове Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави,  док га најзад не уведе у Царство Небеско, Вечно Царство Божије. Ођавољење пак  бива  постепено  кроз  грехољубље,  кроз  живљење  у  гресима  и  страстима:  човек  ођавољује  себе  блудом,  прељубом,  нечистотом,  срдњом,  пркосом,  распром,  саблазнима, јересима, завишћу, убиством, пијанством, ждерањем, враџбинама,  непријатељствима,  свађама,  и  осталим  гресима.  Тако  ођавољеног  човека  греси  одводе  у  вечно  царство  греха  ‐  пакао,  јер  он  свим  бићем  својим  неће  Царство  Божје, и зато га не може ни наследити (Гал. 5,16‐21).  *  *      *  1,1‐24  Гал. 1,1‐24:  1 Павле, апостол не од  људи, нити кроз човека (οὐδὲ δι’ ἀνθρώπου =  нити  човеком),  него  кроз  Исуса  Христа  (ἀλλὰ  διὰ  Ἰησοῦ  Χριστοῦ  =  него  Исусом  Христом)  и  Бога  Оца,  који  га  васкрсе  из  мртвих,  2  и  сва  браћа  која  су  са  мном,  црквама  галатиским.  3  благодат  вам  и  мир  од  Бога  Оца,  и  Господа  нашег  Исуса  Христа,  4 који даде себе за грехе наше да нас избави од садашњега света злога, по вољи  Бога и Оца нашега, 5 коме слава у све векове. Амин.   Чудим се да се тако брзо одвраћате од онога који вас позва благодаћу Христовом,  на друго Еванђеље,  7 које није друго, него има неки који стварају забуну код вас и хоће  да изврну Еванђеље Христово.  8 Али ако вам ми сами, или анђео с неба јави Еванђеље  друкчије него што вам га ми јависмо, проклет да буде!  9 Као што пре рекосмо, и сад  опет  велим:  ако  вам  ко  јави  Еванђеље  друкчије  него  што  га  примисте,  проклет  да  буде!  10 Зар ја сад људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Та кад  бих ја још људима угађао, не бих био слуга Христов.  6

Дајем вам на знање, браћо, да Еванђеље које сам ја јавио није по човеку:  12 јер га ја  не  примих  од  човека,  нити  научих,  него  откривењем  Исуса  Христа.  13  Јер  сте  чули  моје некадашње живљење у јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божју и раскопавао  је,  14 и напредовао у јеврејству већма од многих вршњака својих у народу своме, пошто  сам одвише ревновао за предања отаца својих. 15 А кад би угодно Богу, који ме изабра од  утробе  матере  моје  и  призва  благодаћу  својом,  16  да  јави  Сина  свога  у  мени,  да  га  11 

‐ 3 ‐ 

о. Јустин (Поповић) објавим међу незнабошцима, ја тад не питах тела и крви, 17 нити изиђох у Јерусалим  к  онима  који  пре  мене  беху  апостоли,  него  отидох  у  Арабију,  и  опет  се  вратих  у  Дамаск. 18 Три године после тога изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега  петнаест дана.  19 Али другога од апостола не видех, осим Јакова, брата Господњег.  20  А  што  вам  пишем  ево  Бог  види  да  не  лажем.  21  Затим  дођох  у  земље  Сирске  и  Киликијске.  22 А лицем бејах непознат црквама Христовим у Јудеји;  23 него само беху  чули  да  онај  који  нас  је  некад  гонио,  сад  проповеда  веру  коју  некад  раскопаваше.  24  И  слављаху Бога због мене.  1,1  Апостол сам, не од људи, јер који ми то од људи може дати Вечну Истину, да је  благовестим?  Вечну  Правду,  да  је  спроводим?  Вечну  Љубав,  да  је  расађујем?  Вечни Живот, да га раздајем? истинитог Бога, да Га роду људском проповедам?  чудотворну  силу,  да  мртве  васкрсавам?  Свете  тајне,  да  људе  њима  освећујем?  свете  врлине,  да  људе  њима  препорађам?  божанске  силе,  да  све  смрти  побеђујем и све ђаволе изгоним? небеске лекове, да људе од свих грехова лечим?  Небеско Царство, да људе у њега уводим? Духа Светога, да људе охристовљујем,  и од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола спасавам? Својим даровима и  силама  апостолство  надмаша  све  људе;  и  људи,  сви  људи  без  изузетка,  не  располажу моћима и силама да човека начине апостолом, зато сам ја ‐ апостол  не од људи.  Људска природа ни у једноме човеку није јача од смрти, није јача од зла, није  јача  од  греха,  није  јача  од  ђавола,  зато  се  никаквим  човеком  не  може  постати  апостол. Ма колико се напрезала људска природа у једноме човеку, или у свима  људима  скупа,  она  није  у  стању  да  створи  Вечну  Истину,  Вечну  Правду,  Вечну  Љубав,  Вечни  Живот,  зато  се  ни  кроз  каквог  човека  не  може  постати  апостол  Вечне  Истине,  Вечне  Правде,  Вечне  Љубави,  Вечног  Живота.  Христов  апостол  има,  зна  и  благовести  јединог  истинитог  Бога  у  свима  световима,  зато  он  има,  зна  и  благовести  божанске  тајне  свих  светова:  и  небеског,  и  земаљског,  и  преисподњег;  зато  он  има,  зна  и  благовести  све  божанске  силе,  и  помоћу  њих  побеђује  све  смрти,  све  грехе,  све  ђаволе,  и  дарује  људским  бићима  Вечну  Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот.  Све то нагони ме да вам одлучно и једном засвагда ставим до знања, да сам ја  апостол  ‐  не  од  људи,  нити  кроз  човека,  него?  ‐  него  кроз  Исуса  Христа,  јер  се  благодат и апостолство добија од Господа Исуса Христа, јединог истинитог Бога.  А  Он  то  показа  и  доказа  победивши  смрт  Својим  васкрсењем  из  мртвих,  и  Својим вечним Богочовечанским животом после вазнесења Свог на небо. Јер као  ‐ 4 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла васкрсли Богочовек, Господ Христос непрестано дёла у небеском и човечанском  свету. Сведок тога? Ја сам Павле, јер се мени васкрсли Господ Исус јави на путу  за Дамаск, куда сам био кренуо да гоним хришћане, и позва ме на апостолство.  И ја сам „апостол Исуса Христа“ Богочовека (2. Кор. 1,1), не никаквог човека. И  Он  ми  лично  дарова  све  Своје  богочовечанске  дарове  и  силе,  те  „јесам  што  јесам“ (1. Кор. 15,10). Јер Њиме, само Њиме ја и јесам апостол: Он не само живи  у мени, него живи у мени место мене (Гал. 2,20), живи свим бићем Својим, свим  божанским  савршенствима  и  силама  Својим,  дела  из  мене  и  кроз  мене  на  спасење безброј људи, те ја све могу у Њему који ми моћи даје (Флб. 4,13). Чујте,  ја  човек  Павле  све  могу  Богочовеком  Христом.  У  томе  је  сва  тајна  мога  апостолства.  Као  човек,  ја  Павле  ‐  сав  сам  слабост  и  немоћ;  са  Богочовеком  Христом  Господом,  ја  сав постајем сила  и  свемоћ  (2. Кор.  12,9‐11).  Богочовек  је  једина  истинска  новина  у  роду  људском:  у  Њему  је  човек  постао  свемоћан  Богом кроз нераздељиво сједињење људске природе са Божанском. И Божанска  природа  преноси  на  човечанску  све  своје  силе  и  савршенства,  иако  се  природа  Божанска  не  претвара  у  човечанску,  и  човечанска  у  Божанску.  Отуда  се  благодатним  духовним  сједињењем  човека  са  Богочовеком  Христом  човек  обогаћује Богом, и свим оним што Бог у себи има. А да је Богочовек Христос ‐  вечити Бог, Бог истинити, види се из Његовог свејединства са Богом Оцем: иако  је  постао  човек,  Господ  Христос  је  и  надаље  остао  у  неизменљивом  суштаственом јединству са Богом Оцем, и сав је „по вољи“ Бога Оца. И у Његовом   делању  као  Богочовека,  Бог  Отац  непрекидно  дёла  (Јн.  5,17).  Бог  Отац  је  најверодостојнији сведок, да је Исус Богочовек ‐ од Њега дошао, да је истинити  Син Божји и Бог. У Христу Богочовеку „пребива“ Бог Отац и „твори дела“ (Јн.  14,10):  они  заједно  дају  и  апостолство  апостолима.  Ето,  ја  сам  апостол  „кроз  Исуса Христа и Бога Оца, који га васкрсе из мртвих“. По свему, и по садржини и  по  суштини  и  по  делатности,  моје  апостолство  је  сво  од  Господа  Христа  и  Бога  Оца.  У  таквом  апостолству  је  моје  Еванђеље,  неизменљиво  и  савршено:  од  Бога  Оца и од Његовог вечног Сина, Богочовека Христа.  1,2  Кроз ово Богочовеково Еванђеље ја сам и познат свима хришћанима који су са  мном  и  око  мене.  Сви  они  држе  исто  Еванђеље  и  сведоци  су  моје  апостолске  делатности и живота. Ни ја ни они нисмо измислили ово Еванђеље, већ је оно  по  свему  и  у  свему  од  самога  Господа  Христа  ‐  Богочовека.  Зато  у  њему  није  допуштена никаква самовоља и самочинство. Ту је све са печатом Богочовештва  и  богочовечанске  саборности.  Сви  су  хришћани  сведоци  тога.  И  сви  они  и  ‐ 5 ‐ 

о. Јустин (Поповић) животом  и  смрћу  стоје  за  то  Еванђеље,  и  сведоче  црквама  Галатиским  да  је  то  Еванђеље ‐ једино истинито.  1,3  Као што је алостолство од Господа Христа, а преко Њега од Бога Оца, тако је  исто  и  благодат  и  мир:  порекло  им  је,  и  сва  садржина,  од  Христа  Богочовека  и  Бога Оца. Шта је благодат? Благодат је збир свих божанских милости,  божанских  дарова  и  божанских  сила,  које  је  Једини  Човекољубац,  Богочовек  Христос,  даровао роду људском, извршивши помоћу њих спасење рода људског од греха,  смрти  и  ђавола,  и  непрестано  вршећи  помоћу  њих  спасење  сваког  човека  посебно  у  Цркви  Својој,  све  тако  до  Страшног  суда.  Сав  Богочовечански  домострој  спасења  није  друго  до  „благодат  Божја  која  спасава  све  људе“  (Тит.  2,11). Та благодат је по природи својој сва богочовечанска, јер је сва од Богочовека  Христа,  пошто  је  Он  једини  Спаситељ  рода  људског,  и  нема  другог  бића  међу  свима  бићима  на  земљи,  на  небу,  под  земљом,  које  би  могло  бити  Спаситељ  роду људском. Зато што је Богочовек једини Спаситељ људи под небом, једина  је и благодат која спасава ‐ благодат богочовечанска. Ако би се све благовести које  је  Господ  Христос  донео  нашем  земаљском  свету  могле  сабрати  у  једну  Свеблаговест,  онда  је  та  Свеблаговест  ‐  благодат  Господа  Христа.  Зато  свети  тајновидац  и  благовесник  објављује  да  је  та  Свеблаговест,  изузетно  нова  и  новозаветна  стварност  у  земаљском  свету,  пореклом  и  бићем  сва  од  Господа  Христа: „Благодат постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1,17). Са тог разлога се благодат  и назива „благодат Исуса Христа“ (1. Кор. 16,23; 2. Кор. 13,13; Гал. 6,18; Флб. 4,23;  1. Сол. 5,28). Уствари, у тој благодати је сво Еванђеље Богочовеково; и обратно: у  Богочовековом Еванђељу је сва благодат. Као што нема благодати ван Богочовека,  тако  нема  Еванђеља  ван  благодати.  Благодат  је  сва  еванђелска,  Еванђеље  је  сво  благодатно (ср. Кол. 1,5‐6). Еванђеље се може имати само благодаћу, и благодат се  може имати само Еванђељем. Еванђеље је ‐ „Еванђеље благодати Божје“ (Д. А.  20,24).  А  и  једно  и  друго,  и  Еванђеље  и  благодат,  може  се  имати  само  јединим  истинитим Богом и Господом ‐ Богочовеком Христом (ср. 2. Тим. 1,9‐10). Отуда  и целокупно хришћанство није друго до благодат Господа Исуса Христа (2. Тим.  1,9‐10).  Зато  се  само  кроз  Господа  Христа  прима  „благодат  на  благодат“  (Јн.  1,16):  њој  нема  мере,  сва  је  бескрајна  и  безгранична,  јер  је  сам  Творац  њен,  Богочовек Христос, бескрајан и безграничан, пошто је истинити Бог (ср. Еф. 2,7;  1,7).  Сва  сила  апостолства  је  у  тој  благодати,  и  сва  сила  свих  светих  апостола  скупа  и  сваког  посебно  (ср.  Д.  А.  4,33;  14,26;  15,40;  Гал.  1,15‐16;  2,9).  Сва  вера  хришћанска  јесте  живљење  у  благодати  и  по  благодати  (ср.  Д.  А.  13,43;  18,27;  20,32;  1.  Кор.  1,4;  2.  Кор.  1,12;  Еф.  4,7);  вером  се  улази  у  ову  благодат  (Рим.  5,2);  ‐ 6 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла спасење бива  „благодаћу Господа Исуса  Христа“  (Д.  А.  15,11).  Благодат  је сила,  свемоћна сила апостолства, а њу има и даје једино Господ Христос (ср. Рим. 1,5;  15,15; 1. Кор. 3,10). Богочовечанска благодат је по свему божанска, и зато у свему  јача  од  свакога  греха  посебно  и  од  свих  грехова  укупно.  И  та  „благодат  Божја  изобилно се изли на многе благодаћу једнога човека Исуса Христа“ (Рим. 5,15):  богочовечанским  подвигом  спасења  Господ  Христос  изли  ту  благодат  на  род  људски.  У  тој  благодати  је  сила  која  побеђује  смрт  и  све  смртно  и  обезбеђује  људима  бесмртност  и  живот  вечни  кроз  Исуса  Христа  Господа  нашег  (Рим.  5,21). Када свети апостол Павле хоће да објасни себе, своје апостолство, и силу и  свемоћ  свога  апостолства,  он  изјављује:  „По  благодати  Божјој  јесам  што  јесам“  (1. Кор. 15,10). Служба апостолства је „служба благодати Божје“ (Еф. 3,2; ср. 3,7‐ 8).  Желећи  галатијским  црквама  „благодат  од  Бога  Оца  и  Господа  нашег  Исуса  Христа“, свети апостол Павле им у исто време жели и „мир од Бога Оца и Господа  нашег Исуса Христа“. Какав је то мир? То је мир који настаје када престане рат са  Богом  и  Господом  Христом.  А  људи  ратују  са  Богом,  чиме?  Гресима.  Грех  је  човеково  непријатељство  према  Богу,  и  рат  са  Богом.  Но  у  исто  време,  грех  је  непријатељство човека самог према себи самом, и рат са самим собом. Рат који  је  човеку  донео,  и  увек  доноси,  смрт,  јер  „грех  сазревши  рађа  смрт“  (Јак.  1,15).  Тако се непријатељство човеково према Богу изврнуло у човеково  самоубиство.  Али  и  грех  и  смрт  имају  иза  себе  творца  свог  ‐  ђавола:  јер  је  грех  пореклом  и  суштином од ђавола, зато што „ђаво греши од почетка“ (1. Јн. 3,8). Грех је изум  и  творевина  ђавола,  а  кроз  грех  и  смрт.  Отуда  свети  апостол  Павле,  желећи  Галатима  „мир  од  Бога  Оца  и  Господа  нашег  Исуса  Христа“,  уствари  им  жели  победу над грехом, смрћу и ђаволом, ослобођење од греха, смрти и ђавола. А ту  победу,  а  то  ослобођење  даје  само  Једини  Победитељ  греха,  смрти  и  ђавола  ‐  Господ  Христос.  И  тиме  ствара  мир  човека  према  Богу:  човек  живи  у  миру  са  Богом кроз побожан и свет еванђелски живот. Сав домострој спасења, извршен  Богочовеком Христом, састоји се у тој победи над грехом, смрћу и ђаволом, и у  том  ослобођењу  од  тог  троструког  ропства.  Црква  Христова  у  свету,  као  Богочовечанско  тело  Христово,  и  има  у  себи  те  вечне  божанске  силе  Богочовекове, и даје их вернима да побеђују у себи сваки грех, сваку смрт, сваког  злодуха.  Те  вечне  божанске  силе  у  Цркви  јесу:  свете  тајне  и  свете  врлине.  Живећи у њима и по њима, хришћани васпостављају мир најпре између себе и  Бога, па онда између самих себе.  Зато што је Својим богочовечанским подвигом спасења дао роду људском тај  прави  и  једини  истински  мир  који  ослобађа  човека  греха,  смрти  и  ђавола,  ‐ 7 ‐ 

о. Јустин (Поповић) Господ  Христос  се  и  назива  „мир  наш“  (Еф.  2,14).  Зато  се  Он  с  правом  назива  „Бог мира“ (Рим. 15,35; Флб. 4,9; 1. Сол. 5,22; Јевр. 13,20), „Господ мира“ (2. Сол.  3,16),  а  Његово  Еванђеље  ‐  „Еванђеље  мира“  (Еф.  6,15).  У  самој  ствари,  Господ  Христос је једини истински миротворац у свима човечанским световима: јер Он  крстом Својим помири са Богом све, било на земљи или на небу (Кол. 1,19‐22).  Једино Њиме, вером у Њега, животом по Њему, ми имамо мир с Богом, Свети  апостол зато и благовести: „ми имамо мир с Богом кроз Господа Исуса Христа“  (Рим.  5,1).  Тај  мир  по  свему  „превазилази  сваки  ум“  људски  (Флб.  4,7),  и  с  правом се назива „мир Божји“ (Кол. 3,15). Изузетност и јединственост тога мира  наглашава  сам  Господ  када  на  Тајној  Вечери  откоива  и  свету  тајну  богочовечанског  мира,  и  говори:  „Мир  вам  остављам,  мир  свој  дајем  вам:  не  дајем вам га као што свет даје, да се не плаши срце ваше, и да се не боји“ ‐ ни  греха,  ни  смрти,  ни  ђавола.  „Ово  вам  казах  да  у  мени  мир  имате“  (Јн.  14,27;  16,33):  јер  ван  мене  и  без  бене  на  вас  војује  грех,  који  вас  сваљује  у  све  смрти,  а  кроз њих у царство свих злих духова ‐ пакао.  1,4‐5  Зло нашег човечанског света је несравњено и веће и јаче од целокупног рода  људског,  јер  је  суштином  својом  од  врховног  злодуха  ‐  Сатане,  и  његових  мрачних сарадника ‐ палих анђела, ђаволâ. А људски греси, сви уопште, својим  најунутрашњијим  нервом,  свагда  невидљивим,  увек  су  од  ђавола,  и  њихове  страхотне злосиле. Кроз грехе Сатана влада родом људским, а главна му је сила  смрт.  Смрти  не  би  било  да  није  греха;  смрт  је  змија,  а  грех  је  њена  жаока,  кроз  коју  она  точи  у  људска  бића  отров  свој;  и  смртношћу  трује  природу  људску.  Због тога су људи беспомоћно робље греха и смрти. Преко људи, земаљски свет  је  и  сам  постао  роб  свакојаког  зла.  Земљаним  телом  својим  органски  везани  са  земљом и свим што је на њој, људи преносе све своје, и добро и зло на земљу и  сва  створења  што  су  на  њој.  Човеково  је  зло  постало  зло  целе  земље,  целе  природе,  целокупне  твари:  зато  „сва  твар  ‐  πᾶσα  ἡ  κτίσις“,  потчињена  човековом  греху,  злу  и  смрти,  „уздише  и  тугује“  растргана  овим  троглавим  чудовиштем,  и  чезне  да  се  ослободи  мука  које  јој  је  човек  наметнуо  (ср.  Рим.  8,19‐22).  Нашавши  у  роду  људском  безбројне  капије  отворене,  сва  зла  из  сатанског  света  нагрнула  су  у  земаљски  свет  и  потопила  га,  зато  је  свети  тајновидац, сагледавши свет у целокупности његовој, са болом објавио страшну  вест: „сав свет лежи у злу“ (1. Јн. 5,19).  Од тако злог света, у коме је зло неизмерно јаче од сваког бића људског, може  спасти само Једини Добар, Једини Безгрешан ‐ Господ Христос, Богочовек. Ради  ‐ 8 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла тога  Он  „даде  себе  за  грехе  наше,  да  нас  избави  од  садашњега  света  злога“:  даде  себе  Богочовека,  ушавши  као  човек  у  само  срце  смрти  и  греха,  и  изнутра  их  разоривши Божанством Својим. Смрћу Својом Господ је ушао у царство смрти,  ад, али је блеском Божанства Свог умртвио ад, јер је Његова човечанска душа, са  којом  је  сишао  у  ад,  и  у  смрти  била  нераздељиво  сједињена  преко  Његове  Ипостаси  са  Његовим  Божанством.  Тако  је  у  Њему  Богочовеку  човек  победио  смрт  и  ад,  и  сва  њихова  зла,  и  престао  бити  роб  њихов.  Све  је  то  Господ  Исус  учинио  „по  вољи  Бога  и  Оца,  коме  слава  у  све  векове“,  јер  иако  је  постао  човек,  Господ  Христос  је  занавек  остао  Бог,  увек  једносуштан,  једновољан,  једноприродан  са  Богом  Оцем.  Одневши  тако  победу  над  злом  света  Својом  смрћу и васкрсењем, Господ је уистини победио зло света, „зли свет“, „свет који  у  злу  лежи“,  и  извео  род  људски  на  пут  Свога  Божанског  Добра,  и  повео  га  Црквом  Својом  у  Царство  Небеско  путем  Своје  Вечне  Божанске  Истине,  Вечне  Божанске Правде, Вечне Божанске Љубави, Вечног Божанског Живота,  и  уводи  људе  у  Небеско  Царство  помоћу  светих  тајни  и  светих  врлина.  Но  у  свету,  и  после  Спасове  победе  над  злом,  има  много  добровољних  љубитеља  и  подвижника  зла,  од  којих  следбеници  Христови  имају  муке  и  невоље.  Али  их  побеђују  свепобедном  силом  Господа  Христа  који  је  објавио  остварену  благовест: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн.  16,33).  1,6‐7  Шта  је  Еванђеље?  Еванђеље  је  све  што  је  Господ  Христос,  сишавши  с  неба  на  земљу,  донео  с  неба  као  Бог,  и  учинио  за  нас  као  Богочовек,  и  дао  нам  као  Спаситељ  у  Своме  Богочовечанском  телу  ‐  Цркви.  Ето,  то  је  Еванђеље.  Другим  речима:  Еванђеље  је  сав  Бог,  сва  Истина  Божја,  сва  Правда  Божја,  сва  Љубав  Божја,  сав  Живот  Божји,  сва  савршенства  Божја,  објављена  и  дарована  нам  оваплоћеним  Богом  и  Господом  Христом.  Назвавши  Своју  науку  Еванђељем  =  Благовешћу, Господ Христос речју Еванђеље обухвата све што је Он као Богочовек  учинио за спасење рода људског од греха, смрти и ђавола. Све што је Он, и све  што је Његово, и јесте благовест за род људски: и рођење Његово, и крштење, и  преображење, и страдање, и крст, и смрт, и васкрсење, и вазнесење; и свако дело  Његово,  и  свака  реч  Његова,  и  свака  мисао  Његова,  и  сваки  покрет  Његов,  и  сваки  поглед  Његов  ‐  јесте  благовест.  Јер  кроза  све  то  Он  нас  испуњује  божанским  силама  Својим,  обожује  нас,  и  тако  спасава  од  смрти,  греха  и  ђавола, и дарује нам живот вечни и блаженство вечно. Богочовек Христос, сав у  свој  пуноћи  Своје  Богочовечанске  Личности,  и  јесте  једино  истинско  Еванђеље,  једина  истинска  Благовест  за  род  људски.  Да,  једина  истинска  Благовест,  јер  је  ‐ 9 ‐ 

о. Јустин (Поповић) једини  Он  победио  нашу  смрт;  ‐  зар  ико  може  бити  благовест  за  род  људски,  ако  није  победио  нашу  смрт?  Да,  једина  истинска  Благовест,  јер  је  једини  Он  победио  наш  грех;  ‐  зар  ико  може  бити  благовест  за  род  људски,  ако  није  победио  наш  грех?  Да,  једина  истинска  Благовест,  јер  је  једини  Он  победио  ђавола; ‐ зар ико може бити благовест за род људски, ако није победио ђавола?  Да,  једина  истинска  Благовест  за  род  људски,  јер  је  једини  Он  подарио  роду  људском:  васкрсење,  живот  вечни,  истину  вечну,  правду  вечну,  блаженство  вечно;  речју:  подарио  јединог  истинитог  Бога,  и  сва  савршенства  и  блаженства  Његова.  Због свега тога, нико други од људи нема права да своју науку, и себе, назове  благовешћу.  Сваки  други  човек,  ма  ко  био,  ма  где  живео,  и  ма  када  постојао,  не  може  бити  благовест  за  род  људски,  јер  је  неминовно  сам  роб  смрти,  греха  и  ђавола. За јадни род људски нема благовести сем победе над смрћу, над грехом,  над  ђаволом.  А  то  даје  једино  и  само  Богочовек  Христос.  Зато  је  Он  ‐  једино  Еванђеље,  једина  Благовест  за  род  људски.  Све  што  на  земљи  није  Он  и  није  од  Њега, уствари је горковест; и још: горчина; и још: отров, смртоносни отров. А из  Њега,  Бога  и  Господа  Исуса  Христа,  и  из  свега  Његовог  непрестано  се  лије  Божанска  Истина,  Божанска  Правда,  Божанска  Љубав,  Божански  Живот,  све  божанске  милине,  зрачи  Једини  истинити  Бог,  и  у  Њему  једина  истинита  Истина,  Једина  истинита  Правда,  једина  истинита  Љубав,  једини  истинити  Живот.  По  свему,  од  почетка  до  краја,  Еванђеље  Христово  је  Еванђеље  јединог  истинитог  Бога  и  јединог  истинитог  човека,  јер  је  Еванђеље  јединог  истинитог  Богочовека.  Зато  на  земљи  нема  нити  може  бити  другог  Еванђеља.  Али,  исто  тако ни на небу не може бити другог Еванђеља. Еванђеље Христово је у исто време  и  Еванђеље  за  небеске  светове,  за  свете  анђеле  Божје.  Зато  се  оно  с  правом  назива:  „вечно  Еванђеље“  (Откр.  14,6).  А  кад  људи  ма  кога  или  ма  шта  друго  проглашују за Еванђеље на земљи, они то чине у греховном бунилу и лудилу. Јер  је  грех  мрачна  духовна  сила  која  залуђује  човеков  ум,  помрачује  савест,  квари  срце,  те  човек  нити  нормално  види,  нити  нормално  расуђује,  нити  нормално  осећа.  Живећи  у  човеку,  грех  мисли  човеком,  грех  осећа  човеком,  грех  дёла  човеком.  А  када  кроз  грехољубље  и  сластољубље  и  самољубље  грех  захвати  целог човека и овлада њиме, онда се ум његов потпуно изопачи и иструли (ср. 2.  Тим.  3,8).  Такав  човек  онда  измишља  лажне  спасиоце  рода  људског,  лажне  месије,  лажне  пророке,  лажна  еванђеља,  или  злонамерно  изврће  Еванђеље  Христово,  прилагођава  га  себи,  својим  жељама,  својим  схватањима,  својим  идејама, својим страстима, својим сластима. Такав човек, такви људи и јесу они  ‐ 10 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла људи „који свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (1. Тим. 3,7),  јер  им  неда  грех  који  живи  у  њима  и  разлива  лаж  по  уму  њиховом,  по  срцу  њиховом, по мислима њиховим, по савести њиховој, зато што је грех у суштини  увек лаж, којој је у природи да мрзи истину и да одвраћа од ње и да хули на њу.  Свако  одвраћање  од  Еванђеља  Христова  није  друго  до  одвраћање  од  јединог  истинитог Бога ‐ Господа Исуса Христа и Његове Истине, која је једина у свима  световима,  иста  и  за  анђеле  и  за  људе.  Христово  Еванђеље  је  једино  „Еванђеље  спасења“ (Еф. 1,13) и к њему позива људе „благодаћу Христовом“ сам Бог Отац. А  од  јединог  истинитог  Бога,  и  од  јединог  истинитог  Еванђеља  одвраћа,  ко?  Несумњиво  ђаво,  и  његови  вољни  и  невољни  подвижници.  Умножавајући  назовиистине кроз изопачене умове самољубивих и гордих људи, ђаво и ствара  забуну  код  многих  односно  Еванђеља  Христова,  еда  би  изврнули  Еванђеље  Христово,  и  тако  онемогућили  спасење  заводљивима,  лишивши  их  божанских  благодатних сила, помоћу којих људи једино и побеђују грех, смрт и ђавола, и  осигуравају себи живот вечни кроз истину вечну. Нема језивије страхоте за људе  него  извртати  Еванђеље  Христово,  изопачавати  га,  или  одвраћати  од  њега,  зато  што  је  оно  једино  „Еванђеље  спасења“  и  у  њему  једино  спасење  рода  људског.  Ко  год  изврће  Еванђеље  Христово,  непријатељ  је  спасењу,  једином  спасењу  рода  људског, а најпре свом, па онда свачијем.  1,8  И анђео престаје бити анђео ако изврће Еванђеље Христово, а камоли апостол  да не престане бити апостол ако то учини. Нема сумње, апостоли престају бити  апостоли ако изврћу Еванђеље Христово. Све је у Еванђељу божански савршено,  неприкосновено,  свевредносно,  свеспасоносно,  јер  је  све  од  свесавршеног  и  свебезгрешног Бога и Господа Исуса Христа. Па ко смо ми апостоли, ко сте ви ‐  анђели  с  неба,  да  друкчије  јављамо  Еванђеље  Христово  него  што  га  сам  Господ  Христос  објави!  И  преко  мене  непосредно  објави.  Та  знате  ли,  да  у  страху  и  трепету великом, ја не смем ни слова да додам ни јоте да изменим од онога што  ми сам Господ Исус откри о Еванђељу Свом. Ко сам ја? Црв. А ви? Црв до црва.  Како  бих  се  онда  усудио  да  изврћем  Еванђеље  Спасово?  Та  то  је  једина  Вечна  Истина, једина Вечна Правда, једина Вечна Љубав, једини Вечни Живот, једина  Вечна  Свевредност  у  свима  човечанским  и  анђелским  световима.  Стога:  „проклет  да  буде“  и  апостол,  и  анђео  с  неба,  и  сваки  човек,  и  сваки  створ,  који  „друкчије  јави  Еванђеље  него  што  вам  га  ми  јависмо“.  Нема  благослова  роду  људском  сем  у  Еванђељу  Христовом.  Изван  њега,  и  без  њега,  све  само  проклетство  до  проклетства.  Јер  без  Еванђеља  Христова:  проклетство  је  не  само  ‐ 11 ‐ 

о. Јустин (Поповић) грех, смрт, и ђаво, већ и цео овај свет је проклетство, и све у њему: живот, човек,  сва  бића  и  све  ствари,  јер  се  све  гуши  у  смрти,  у  сатанизму,  у  ђаволизму:  све  непрестано умире у бесконачним и бесмртним мукама. Једино, једино, једино у  Христу  и  кроз  Христа  Бог  и  Отац  Небесни  „благословио  нас  је  сваким   благословом духовним“ (Еф.  1,3), и скинуо  проклетство са природе људске (ср.   Гал. 3,13).  1,9  Зато,  зато,  зато  ‐  као  што  вам  пре  рекосмо  кад  бејасмо  међу  вама,  и  сад  опет  велим: ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што га примисте, проклет да буде! Ви  примисте  Еванђеље  од  мене,  а  ја  од  Господа  Христа.  У  њему  нема  ничег  мог,  ничег људског: од почетка до краја у њему је све Христово, Божје, Богочовеково.  У  то  сте  се  уверили  и  ви  сами,  посматрајући  живљење  моје  и  дела  моја,  кроз  која  дела  сила  свемоћног  Богочовека.  Као  што  је  Господ  Христос,  Богочовек,  савршени Бог и савршени човек, те се Његовом двоструком савршенству ништа  не може ни додати ни одузети, тако је и Његово Еванђеље савршено у свему и по  свему. Одузме ли ко нешто  Еванђељу Његовом, одузео је себи спасење и живот  вечни: унаказио је душу своју унаказивши Еванђеље Спасово. Не само то, него је  унаказио  једини  извор  спасења  људског,  одузео  људима  једино  средство  којим  се  могу  спасти  од  смрти,  греха,  и  ђавола  и  стећи  живот  вечни  у  блаженству  вечном.  Стога,  проклет  да  буде!  Мисли  ли  ко  да  ишта  недостаје  Еванђељу  Христовом и да га људи могу допунити по своме нахођењу и додати му ишта по  својим  жељама,  равно  је  безумљу.  Зар  човек  да  исправља  и  поправља  Богочовека? зар човек да допуњује Еванђеље Богочовека? Ко се дрзне да то учини  ‐  руши  палату  спасења  људског.  Стога,  проклет  да  буде!  Унакаженог  Христа  проповеда  кроз  унакажено  Еванђеље  сваки  који  ишта  дода  или  одузме  свесавршеном  Еванђељу  Христовом.  А  ја  нећу  престати  говорити  вам,  као  што  сам  вам  говорио  када  сам  први  пут  код  вас  био,  и  сада  говорим,  и  увек  ћу  говорити и на земљи и на небу кроза све векове и вечности: Исус Христос је исти  јуче  и  данас  и  вавек  (Јевр.  13,8).  Тако  је  и  Његово  Еванђеље  исто  јуче  и  данас  и  вавек. А у њему је увек исти јуче и данас и вавек: Истина Божја, Правда Божја,  Љубав Божја, Дух Божји, дарови Божји, савршенства Божја, кроз које се добија и  изграђује  спасење  људско,  спасење  сваког  човека  посебно  и  свих  људи  скупа.  Зато  проклет  да  буде  сваки  који  Вечном  Еванђељу  Христовом  ишта  одузме  или  дода,  или  га  измени  и  унакази.  Људи  ‐  немирни  и  немоћни  скакавци!  Шта  су  људи, да би исправљали и поправљали Бога и Господа Исуса Христа и Његово  Свето  Еванђеље?  Сетите  се,  први  Светлоносац  кад  је  покушао  да  исправи  Бога,  претворио се у Мраконосца, у Сатану, у ђавола! А шта ли тек постаје човек који  ‐ 12 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла у  гордоумљу  свом  поправља  Господа  Христа  и  Његово  свесавршено  Еванђеље!  Човек  ‐  исправља  Богочовека!  Безумље  над  безумљима,  како  ти  је  име  ако  не  човек?  Без  Богочовека,  човек,  сваки  човек  у  роду  људском  од  првог  до  последњег,  сав  је  слабост  и  немоћ  и  смрт  и  грех  и  пакао  и  ђаво.  Само  Богочовеком и помоћу Богочовека човек постаје свемоћ и бесмртност и анђео и  рај  и  бог  по  благодати.  И  ви  људи  усуђујете  се  исправљати,  мењати,  преиначавати  Еванђеље  Христово!  Знајте,  то  је  увек  био,  и  остао,  главни  посао  ђавола.  А  ви,  радећи  тако,  сарађујете  ђаволу.  И  тиме  навлачите  на  себе  сва  проклетства свих светова.  1,10  Говорећи ово, зар ја сад људе наговарам или Бога? Нити наговарам људе за нешто  своје,  нити  помишљам  да  ма  шта  своје  предлажем  свесавршеном  Богу  и  Господу и задобијам Га за неки свој предлог. Ништа своје немам, и нећу, само  да Христа добијем и да се у Њему нађем ‐ на сву вечност! Или тражим да људима  угађам? Та шта су људи? Језива поворка губавих робова смрти, греха и ђавола. И  зар да од њих тражим бесмртност и истину и живот и правду и вечност? Зар да  од  трулих  робова  смрти  тражим  спасење  од  смрти?  Зар  да  од  сладострасних  крпеља  греха  тражим  спасење  од  греха?  Зар  да  од  безумних  лакеја  ђаволових  тражим спасење од ђавола? Не, не, не! Јер кад бих ја још људима угађао, не бих био  слуга Христов. Христу Богу служи се: вером, љубављу, надом, молитвом, постом,  смиреношћу, милосрђем, трпљењем, и осталим светим врлинама еванђелским.  А  ђаволу  се  служи,  чиме?  ‐  неверјем,  безверјем,  безбожношћу,  мржњом,  очајањем, гордошћу, неуздржањем, мрзовољом, леношћу, охолошћу, завишћу,  пакошћу, похотом, самољубљем, сластољубљем, саможивошћу, себичношћу, и  осталим  страстима,  пороцима  и  гресима.  Ја  не  бих  био  слуга  Христов,  када  бих  угађао  људским  слабостима,  и  гресима,  и  сластима,  и  страстима,  и  жељама,  и  измишљотинама. Служећи Истини Христовој, ја уистињујем и оистињујем своје  биће  Вечном  Истином,  и  сам  постајем  вечан;  служећи  Љубави  Христовој,  ја  ољуботворавам душу своју Вечном Љубављу, и сам постајем блажен у живљењу  свом овога и онога света; служећи Правди Христовој, ја се сав испуњујем Вечном  Правдом  и  жртвујем  себе  за  њу  непрестано,  и  кроз  то  жртвовање  непрестано  васкрсавам  себе  у  живот  вечни;  служећи  васкрслом  Господу  Христу,  ја  побеђујем  све  смрти  у  свима  световима,  и  постајем  бесмртан  божанском  бесмртношћу.  Слуга  сам  Христов,  свепослушни  слуга  свему  Христовом,  и  тиме  се  спасавам  од  свих  лудила  људских,  која  сластима,  страстима,  гресима,  смртима, ђаволима пустоше и упропашћују нехристове и ванхристове људе.  ‐ 13 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 1,11‐12  Људи,  сви  људи  свих  времена  без  изузетка,  када  би  решили  да  измисле  Еванђеље  спасења,  не  би  то  никада  могли  учинити.  Но  и  када  би  измислили  Еванђеље спасења од греха, смрти и ђавола, како би могли наћи у себи силе која  ће  то  Еванђеље  остварити:  победити  смрт,  грех  и  ђавола?  Те  им  силе  уопште  недостаје, нити је могу пронаћи у себи. Пред смрћу, пред ђаволом, пред грехом  људи  су  потпуно  немоћни  и  беспомоћни,  како  сви  људи  скупа,  тако  и  сваки  човек понаособ. Само је Богочовек Христос ту свемоћан и свепобедан: Он једини  у роду људском побеђује смрт, грех и ђавола; Он и они који су с Њим и у Њему.  Стога  Он  једини  и  има  и  даје  Свето  Еванђеље  спасења;  и  оно  је  васцело  по  Богочовеку, ни најмање по човеку.  Нека ово буде ваше свезнање: Еванђеље које сам вам јавио није по човеку већ по  Богочовеку;  јер  га  ја  не  примих  од  човека,  нити  научих,  него  откривањем  Исуса  Христа. Све што је човеково, заудара на смрт, на грех, на лаж, на трулеж, зато у  мом  Еванђељу  нема  ничега  од  човека,  ничега  по  човеку,  и  у  њему  све  мирише  на  бесмртност,  на  светост,  ни  истину,  на  вечност,  на  небо,  на  рај,  на  Бога,  на  Богочовека.  У  моме  Еванђељу  све  је  божанско  све  вечно,  све  спасоносно,  све  свевредносно,  све  божански  истинито,  божански  праведно,  божански  непогрешиво,  божански  свето.  Разгрните  ма  коју  реч  у  њему,  у  свакој  је  Бог  Логос = Бог Реч, Бог Мудрост, Бог Логика. А у свима Његовим речима, у свима  Његовим  истинама,  у  свима  Његовим  делима  ‐  сав  Бог  и  Господ,  једини  истинити  Бог  и  Господ  у  свима  световима:  Богочовек  Исус  Христос.  Да,  моје  је  Еванђеље сво од Богочовека, и по Богочовеку; и ја га непосредно од Њега примих  откривењем. А човек? Та сваки човек је тако патуљачки мали и ништаван, да не  може ни наслутити Еванђеље спасења, а камоли имати га, па га и другоме дати.  Хтети добити Еванђеље спасења од човека, хтети га научити од човека, то је: хтети  добити бесмртност и живот вечни од лешине. Од безумне вере у човека, у његову  моћ  и  силу  и  мудрост,  пате  сви  многобошци,  па  и  ви  Галати,  некадашњи  многобошци,  идолопоклоници  и  човекопоклоници.  Само,  уразумите  се  и  прогледајте,  па  сагледајте  човека  у  васцелом  бићу  његовом.  Где  је  та  сила  у  њему која може победити смрт и дати живот вечни? Нема је, нема, нема, нити је  може бити у ма ком човеку ма ког времена. А кад је то очигледна истина, како се  онда уздати у човека, у његову моћ и силу и мудрост, и веровати у њега? Такво  човекопоклонство  је  лудило;  вера  у  човека је  лудило,  јер  одводи  у  сваку  смрт,  у  сваку  немоћ,  у  сваки  грех,  у  сваки  пакао.  Ниједно  божанство  није  тако  лажно  као човек, и тако немоћно као човек, и тако беспомоћно као човек. И како онда  човеком заменити Богочовека, тог јединог истинитог Бога и Господа? Очигледна  ‐ 14 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла је  стварност  данашњице,  јучерашњице,  а  и  сутрашњице:  чим  људи  човеком  замене  Богочовека,  човекопоклонством  богопоклонство,  њихове  се  све  творевине  на  крају  свих  крајева  завршавају  сломом,  тону  и  пропадају  у  амбисе  безбројних смрти, ужаса и очајања.  1,13  Ако  је  ико  био  против  Христа  и  Његовог  Еванђеља,  био  сам  ја;  ако  је  ико  желео  да  уништи  Христа  и  Његово  Еванђеље,  желео  сам  ја;  ако  је  ико  гонио  Цркву Христову и раскопавао је, гонио сам је и раскопавао ја. И то не из пакости,  не из злобе, не из лакомислености, не из зависти, не из човекоугодништва, не из  сујете, не из славољубља, већ из ревности за предање отаца својих:   1,14  за  истине  Богом  откривене  преко  Мојсија  и  осталих  светих  предака  мојих.  Ревновао сам не из плиткоумља, већ што сам свестрано био изучио предање отаца  наших, и осећао их као истиниту реч Божију. Неуморан у томе, ја сам напредовао  у јеврејству већма од многих вршњака својих у народу своме. У пламеној ревности за  јеврејство своје ја сам све жеље своје стопио у једну жељу, у једну свежељу: да из  љубави према својој вери уништим Христа и Његово Еванђеље. И ја сам не само  живео,  него  дисао  претњом  и  смрћу  на  све  што  је  Христово.  И  почео  сам  смишљено,  плански  и  немилосрдно  да  гоним  Христове  следбенике  и  њихово  Еванђеље.  1,15‐16  Али,  све  је  то  пало,  и  бесповратно  пропало,  када  угледах  васкрслог  Господа  Исуса у неисказаној светлости који ми се изненада јави на путу за Дамаск. Тада?  Тада  сам  свим  бићем  осетио:  да  је  сва  истина  у  васкрслом  Господу  Исусу,  сва  правда, сва бесмртност, сва сила, сва моћ, сав Бог, сва вечност, све вредности, све  оно  ради  чега  стоји  и  постоји  и  човек,  и  земаљски  свет,  и  сви  светови.  Тим  јављањем,  и  многим  другим  јављањима  својим  мени  недостојном,  Господ  Христос  ме  је  освојио  заувек,  за  све  животе  и  за  све  вечности.  Он  ме  је  не  само  научио  Своме  Еванђељу  и  улио  га  у  мене,  већ  је  са  свима  Својим  божанским  силама,  божанским  свесилама,  ушао  у  мене,  уселио  се  у  мене  вером  мојом  у  Њега  (ср.  Еф.  3,17),  љубављу  мојом  за  Њега,  и  ја  више  не  живим,  него  у  мени  живи  Христос  (Гал.  2,20).  О!  та  шта  ћу  ја  себи,  када  је  ту  чудесни  Господ  Христос?  Тек  са  Њиме  и  кроз  Њега  ја  сам  осетио  свеслатку  радост  живота  и  постојања,  радост  што  сам  човек.  А  дотле?  Не,  нећу  ништа  своје!  ни  себе  нећу  ‐ 15 ‐ 

о. Јустин (Поповић) без  Њега!  нећу  живот  без  Њега,  нећу  истину  без  Њега,  нећу  љубав  без  Њега,  нећу правду без Њега, нећу бесмртност без Њега, нећу вечност без Њега, нећу  свет  без  Њега,  нећу  човека  без  Њега,  нећу  небо  без  Њега,  нећу  рај  без  Њега,  нећу Бога без Њега! О, и истина, и љубав, и правда, и бесмртност, и вечност, и  небо,  и  рај,  и  свет,  и  човек,  и  Бог  ‐  све  су  то  тамнице,  тамнице,  тамнице,  ако  у  њима  нема  сладчајшег  Господа  Исуса  да  вечном  сладошћу  заслади  њихово  биће, њихово срце: срце истине, срце љубави, срце вечности ... И да божанским  смислом  осмисли  њихово  биће  и  постојање.  Без  чудесног  Господа  Христа:  и  истина је мука и проклетство, и правда је мука и проклетство, и вечност је мука  и  проклетство,  и  сав  живот  је  мука  и  проклетство,  сав  живот  на  земљи,  сав  живот  на  небу,  сви  животи  колико  их  има  у  видљивим  и  невидљивим  световима. А то, све то ја сам занавек осетио „откривењем Исуса Христа“: Он ми  је  открио  и  вечну  природу  истине,  и  вечну  природу  правде,  и  вечну  природу  вечности,  и  вечну  природу  човека  и  свих  светова  видљивих  и  невидљивих.  А  у  свему томе и кроза све то ‐ оно најважније и најглавније: вечну природу Јединог  истинитог Бога и Господа. И у мене слабог и бедног човека Он је свемилостиво  уселио  сву  Своју  божанску  љубав,  и  истину,  и  правду,  и  вечност.  И  ја  сам  прогледао  свим  очима  душе  и  ума  и  срца  и  савести  и  тела,  и  угледао,  занавек  угледао  и  увидео:  да  је  Христова  истина  ‐  Једина  Истина,  једина  Свеистина;  Христова  правда  ‐  Једина  Правда,  једина  Свеправда;  Христова  љубав  ‐  једина  Љубав,  једина  Свељубав;  Христова  вечност  ‐  једина  Вечност,  једина  Свевечност;  Христово  Еванђеље  ‐  једино  Еванђеље,  једино  Свееванђеље.  И  у  њима  ‐  једини  прави  живот  и  људи  и  анђела,  и  Бога.  Да,  и  Бога.  Јер  њиме  живи  и  сам  Бог  =  Господ Исус Христос. Све је то искључиво Његово, а постало је и наше, откако је  Он, наднебесни Бог, постао човек, и живео међу нама на земљи као Богочовек, и  остао  такав  у  Цркви  као  Богочовечанском  телу  Свом.  Очовечивиш  се,  Он  је  природи људској дао све Своје божанске силе и савршенства. И једино Њиме и  у Њему природа људска је нашла свој вечни божански смисао, и циљ, и живот,  и бесмртност, и вечност.  Све  сам  то  доживео  кроз  откривење  Господа  Исуса  Христа:  и  ево,  све  је  то  у  мени живо и делатно. Бог ме призива благодаћу Својом, да јави Сина Свога у мени ‐  Господа  нашег  Исуса  Христа,  Бога:  да  јави  у  мени  Њега,  вечнога  Бога,  не  само  Његову  Истину,  јер  Он  као  Богочовек  ‐  и  јесте  сва  Истина,  јер  Он  ‐  и  јесте  сва  Правда,  јер  Он  ‐  и  јесте  сва  Љубав,  јер  Он  ‐  и  јесте  сва  Вечност.  Васцело  чудо  Његовог јединственог човекољубља и састоји се у томе што је Он, бескрајни Бог  и  Господ,  постао  човек,  и  што  се  по  смерности  Својој,  а  ради  вере  наше,  благодаћу усељује сав у нас људе. Па и у мене недостојног. А кад је Он у човеку, је  ли онда ишта друго потребно човеку? Са Њиме, ја имам све и сва што ми као  ‐ 16 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла људском бићу треба за живот у овоме свету, и за вечни живот у свима световима  кроз које Он води. За вечни живот имам сву вечну истину = Њега Богочовека; за  вечни  живот  имам  сву  вечну  правду  =  Њега,  сву  вечну  љубав  = Њега,  све  вечне  божанске  силе  =  Њега.  Нашта  ми  онда  људи?  Зашто  бих  ја  питао  људе,  питао  тело  и  крв  о  истини,  о  правди,  о  животу,  када  је  са  мном  и  у  мени  једини  истинити Бог и Господ = Он: Пут и Истина и Живот (Јн. 14,6). Као Бог истинити  и живи, Господ Христос ми је при првом јављању дао све то, и ја сам одмах свим  бићем својим осетио да ми ништа више не треба сем Њега и Његовог Еванђеља.  Зато ни тада не питах тела и крви, не питах људе,  1,17  не изиђох ни у Јерусалгш да питам апостоле који пре мене постадоше апостоли,  него  отидох  у  Арабију,  да  у  посту  и  молитви  усамљеничкој  васцелог  Христа  пронесем кроз сво биће своје: кроз сву душу, и сво срце, и сву савест, и сво тело.  Ништа  ми  није  било  потребно  сем  Њега:  свесавршеног,  свеблагог,  свемилог,  свеслатког,  свеистинитог,  свеправедног,  свебесмртног,  свевечног,  сведовољног,  свебожанственог. И још: да тамо у Арабиској пустињи и даље примам откривења  од Господа Христа. Зато ми нису били потребни људи, нити икоји човек, да ме  уче  Евађељу  Христовом,  или  нечему  што  ја  нисам  могао  добити  путем  непосредног  откривења  од  јединог  истинитог  Бога  и  Господа  ‐  Исуса  Христа.  Насамо  са  Богом  мојим:  у  коме  је  све  што  треба  људском  бићу  у  свима  световима.  1,18  Дотле нисам познавао апостола Петра; тада изиђох у Јерусалим да се упознам  са  њим.  Иако  сам  Еванђеље  примио  непосредно  с  неба  од  самог  Господа  Христа, ја сам знао по откривењу да се моје Еванђеље ни по чему не разликује  од оног које су на земљи пре мене примили његови старији апостоли који су Га  као ученици пратили још за Његова живота на земљи. Ја остадох петнаест дана  у Петра, као брат у брата, као апостол у апостола, и ми свестрано расмотрисмо  и  видесмо  да  је  у  нас  једно  и  исто  Еванђеље,  иста  вера,  иста  истина,  исте  свете  тајне, исте свете врлине, исти живот, све исто: јер и он и ја добили смо све то од  једног и истог Бога и Господа ‐ Исуса Христа. И не само он и ја, него   1,19  и сви  остали апостоли, од којих тада видех само  Јакова,  брата  Господњег. У том  заједничком  светом  Еванђељу  ништа  није  „по  човеку“,  ништа  од  људи,  од  нас  ‐ 17 ‐ 

о. Јустин (Поповић) апостола, или других, који би измислили Еванђеље или што у њему, него је све и  сва у нас од Господа Христа.  1,20  Да  је  тако,  сведок  је  сам  свеистинити  Бог  у  Светој  Тројици.  У  Јерусалиму  ја  ништа  не  добих  од  Петра  и  Јакова  што  нисам  већ  био  добио  од  васкрслог  Господа  Исуса;  нити  они  ишта  рекоше  против  Еванђеља  које  ја  проповедам,  нити што супротставише. Да се тако нешто догодило, они би имали начина да  то доставе свима хришћанима, па и вама Галатима.  1,21  После боравка у Јерусалиму ја одох  у Сирију и Киликију  (ср.  Д. А.  9,30), да  тамо благовестим истину и радост о Христу. Јер Господ Христос није Спаситељ  само за мене, него и за свако друго људско биће, и за све људе уопште. Радост  спасења ‐ то ме је носило на својим крилима из места у место, из града у град, из  земље  у  земљу.  Нема  граница  спасењу  Христовом,  јер  нема  граница  злу  које  Сатана кроз грехе и страсти сеје по људским душама широм целе земље.  1,22  У  то  време  ја  не  бејах  лично  познат  црквама  Христовим  у  Јудеји,  које  су  биле  организоване  од  Јевреја  који  се  из  јеврејства  обратише  Христу.  Али  оно  што  је  било главно о мени и у мени они су знали:  1,23‐24  да сам ја онај који је некад лично гонио следбенике Христове, а сада проповедам  веру коју сам некад раскопавао и хтео да уништим. И слављаху Бога због мене: што  ја, некадањи гонитељ Цркве Христове, постадох апостол њен; што ја који некад  гоњах  оне  који  исповедаху  васкрслог  Исуса,  постадох  и  сам  исповедник  те  најрадосније истине за све људе свих времена. И заиста, нико као ја не слави Бога  због тога што ме Он исцели од духовног слепила, те прогледах, и угледах једину  истину земље и неба: чудесног Господа Исуса, у коме је сва истина свих небеса и  свих  светова,  сва  правда,  сва  доброта,  сва  љубав,  сва  милина,  сва  лепота,  сав  живот вечни, сва блаженства вечна, све вредности вечне, све радости вечне. И све  то даровано нама, људима, од Јединог Човекољупца ‐ Спаса Христа, тог јединог  бића  под  небом  и  на  небу,  и  на  земљи,  ради  којега  човеку  и  вреди  живети  не  само  један  живот  на  земљи  него  и  безброј  хиљада  живота  у  свима  Божјим  световима и Божјим вечностима.  ‐ 18 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 2,1‐21  Гал. 2,1‐21:  1 Четрнаест година после тога, опет изиђох у Јерусалим са Варнавом,  узевши  са  собом  и  Тита;  2  и  то  изиђох  по  откривењу,  и  изложих  им  еванђеље  које  проповедам међу незнабошцима, а нарочито угледнима, да не трчим или да не трчах  узалуд.  3  Али ни Тит, који беше са мном, и беше Грк, не би натеран да се обреже,  4 и  то  због  лажне  браће  која  се  тајно  беху  увукла  и  дошла  да  уходе  слободу  нашу  коју  имамо  у  Христу  Исусу,  да  нас  заробе.  5  Овима  ми  ни  за  часак  не  попустисмо,  да  истина еванђеља остане међу вама.  6 А угледни ‐ какви били да били раније, мени је  свеједно, јер Бог не гледа ко је ко ‐ мени ти угледни ништа не дадоше, 7 него, напротив,  видевши  да  је  мени  поверено  еванђеље  међу  незнабошцима,  као  Петру  међу  обрезанима,  8  (јер  онај  који  даде  снаге  Петру  за  апостолство  међу  обрезанима,  онај  даде снаге и мени за апостолство међу незнабошцима),  9 и познавши благодат која је  мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који се сматрају за стубове, дадоше мени и Варнави  деснице  заједнице,  да  ми  идемо  необрезанима  а  они  обрезанима;  10  само  да  се  сећамо  сиромашних, што сам се и старао да чиним.   А кад Петар дође у Антиохију, у очи њему противстадох, јер беше зазоран. 12 Јер  пре,  док  не  дођоше  неки  од  Јакова,  он  јеђаше  с  незнабошцима;  а  кад  они  дођоше,  устручаваше  се  и  одвајаше  се,  бојећи  се  оних  из  обрезања.  13  И  дволичаху  с  њим  и  остали Јудејци, тако да и Варнава приста у њихово дволичење. 14 А кад видех да не иду  право  к  истини  еванђеља,  рекох  Петру  пред  свима:  Кад  ти,  који  си  Јеврејин,  незнабожачки  а  не  јеврејски  живиш,  зашто  нагониш  незнабошце  да  живе  јеврејски?  15  Ми који смо по рођењу Јевреји а не грешници из незнабожаца,  16 па знајући да се човек  не  оправдава  делима  закона,  него  само  вером  Исуса  Христа,  и  ми  поверовасмо  у  Христа  Исуса,  да  се  оправдамо  вером  Христовом,  а  не  делима  закона,  јер  се  делима  закона никакво тело неће оправдати.  17 Ако се пак ми, који тражимо да се оправдамо  Христом, нађемо и сами грешници, је ли зато Христос слуга греху? Боже сачувај!  18  Јер  ако  опет  зидам  оно  што  развалих,  показујем  се  да  сам  преступник.  19  Јер  ја  законом закону умрех, да Богу живим. С Христом се разапех:  20 и ја више не живим,  него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјега, који  ме заволе и предаде себе за мене.  21 Не одбацујем благодати Божије; јер ако праведност  кроз закон долази, онда Христос узалуд умре.  11

2,1  Еванђеље  које  сам  добијао  с  неба  непосредно  од  вазнесеног  Господа,  и   откривења  кроз  која  сам  га  добијао,  ето  то  ме  је  водило  и  руководило  у  благовешћењу  јединог  Спаситеља  и  јединог  спасења  роду  људском.  Иако  сам  телом ходао по земљи, слухом сам, очима сам, душом сам, савешћу сам стално  ‐ 19 ‐ 

о. Јустин (Поповић) био  на  небу  предстојећи  чудесном  Господу  свеспасоносног  Еванђеља,  у  беспрекорној и сверадосној послушности свему Његовом. Сав мој живот пуних  четрнаест година био је Еванђеље у мени и око мене, Еванђеље не од човека ни  по човеку већ васцело по Богочовеку, и свесрдно испуњавање благодаћу Божјом  воље Господа Христа. Еванђеље у мени и ја у Еванђељу, ето то сам сав ја, и мене  нема ван тога. Све што није од Христова Еванђеља, све што је ван њега ‐ смрт је,  пакао  је,  страшилиште  је.  У  мом  Еванђељу  све  је  јасно,  јер  све  обасјано  незалазном  светлошћу  васкрслог  Господа;  у  њему  нема  ничег  подметнутог  ни  од  анђела,  а  камоли  од  људи;  све  је  у  њему  од  Господа  свевишњег.  Али  да  се  неки не би саблазнили о ово небеско Еванђеље, откривено ми и поверено ми с  неба  васкрслим  Господом  Христом,  ја  после  четрнаест  година  опет  изиђох  у  Јерусалим са Варнавом и Титом, са два сведока о небескости мога Еванђеља.  2,2  И  то  изиђох  по  откривењу,  јер  свезнајући  Господ  који  зна  срца  свих,  нађе  за  добро  да  изложим  у  Јерусалиму  Еванђеље  које  проповедам  међу  незнабошцима,  да  би сви увидели да је оно исто са Еванђељем које проповедају и остали апостоли,  и  они  најугледнији  међу  њима.  И  ја  изложих  своје  Еванђеље  нарочито  најугледнијим  апостолима.  И  моје  Еванђеље,  упоређено  са  њиховим,  показа  се  потпуно исто, јер је од истог Господа, свемудрог и свеспасоносног. Иако сам од  самог  Господа  знао,  ја  и  од  осталих  апостола  сазнадох,  да  нисам  узалуд  трчао,  нити трчим: јер проповедам Вечно Еванђеље спасења.  2,3‐4  У  Христовом  Еванђељу  све  је  вечно;  у  њега  су  ушле  и  све  вечне  истине,  уколико их је Господ открио у Старом Завету. А остало из Старог Завета, што је  привремено  и  пролазно,  не  улази.  Не  улази  обрезање,  ни  обредни  закон  и  прописи. Међутим неким хришћанима из јеврејства хоће се да обрезање учине у  хришћанству  неопходним  условом  спасења.  А  то?  То  би  обесланило  со  хришћанства,  и  претворило  хришћанство  у  прање  џбанова  и  чаша  споља.  Међутим,  хришћанство  је  жива  унутрашња  духовна  сила  божанска,  која  преображава  цело  биће  човеково  изнутра  ка  споља,  и  спасава  га  Спаситељем  Христом од греха, смрти и ђавола. Ту обрезање не помаже ништа, него Дух Свети  који кроз свете тајне и свете врлине из основа препорађа човека и чини га новим  бићем,  и  то  богочовечанским  бићем.  Са  тих  разлога  ни  Тит,  хришћанин  из  незнабожаца,  који  беше  са  мном,  није  могао  бити  натеран  да  се  обреже,  јер  му  обрезање  није потребно за спасење. Стојећи сав за Еванђеље Христово,  ја нисам  ни  хтео  ни  могао  допустити  да  јеврејство  постане  услов  за  ступање  у  ‐ 20 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла хришћанство,  а  најмање  ‐  услов  за  спасење  хришћанина.  И  то  не  зато  што  презирем обрезање. Како могу презирати обрезање када знам да је и оно од Бога;  када  сам  и  сам  доцније  обрезао  Тимотеја  из  обзира  према  слабијој  браћи,  али  који  то  нису  сматрали  као  неопходни  услов  спасења?  Међутим  у  случају  Тита  нисам  допустио  обрезање  због  лажне  браће  који  су  хтели  да  обрезање  учине  неопходним  условом  спасења  за  хришћане,  и  на  тај  начин  вас  хришћане  из  незнабожаца заробе и поробе обредном закону јеврејском, и тако униште слободу  коју  имамо  у  Христу  Исусу.  Ко  су  та  лажна  браћа?  Уходе  од  Јевреја  који  желе  да  униште  Цркву  Христову,  и  да  је  сву  потчине  и  поробе  јеврејству  и  њиховом  закону. А ми знамо да тамо нема спасења, јер нема Спаситеља; тамо је све само  припрема  за  Спаситеља  и  упућивање  ка  Спаситељу;  а  спасење  је  једино  у  Спаситељу, Господу Исусу Христу, Богочовеку. Спасење? ‐ Ослобођење од греха,  смрти  и  ђавола,  које  нам  је  само  Господ  Христос  дао,  и  непрекидно  даје.  То  је  слобода, једина права слобода човекова у свима световима: слобода од греха, смрти  и ђавола. И ту слободу, од које зависи човеков вечни живот, вечна истина, вечна  правда,  вечна  љубав,  вечна  радост,  вечно  блаженство,  ту  слободу  хоће  да  нам  узму они који предлажу обрезање као неопходни услов спасења за хришћане из  незнабоштва.  2,5  Зато  ми,  и  ја  и  Тит,  ни  за  тренутак  не  попустисмо,  да  би  истина  Еванђеља  остала са вама и међу вама, хришћанима из незнабожаца. Да смо попустили, ми  бисмо отерали истину Еванђеља од себе, а тиме и само спасење, а са спасењем и  самог Спаситеља Господа Христа, у коме је сва Вечна Истина неба и земље, и сав  истинити  Бог  свих  светова,  који  једини  спасава  од  ђавола  и  смрти  и  греха.  У  Христу  Исусу  сви  смо  једно,  али  не  обрезањем,  нити  ичим  јеврејским,  већ  Духом  Светим  који  и  гради  од  нас  нове  људе.  Старо  прође,  све  ново  настаде.  Прође  стари  човек,  и  настаде  нови;  пролазе  стари  људи,  и  настају  нови,  али  у  Богочовеку  и  Богочовеком,  у  Његовом  Богочовечанском  телу,  у  коме  сви  сачињавамо  живе  органске  делове.  Само  тако  ми  осигуравамо  слободу  коју  имамо  у  Христу  Исусу:  живећи  у  Њему  и  Њиме,  по  светим  заповестима  и  светим врлинама Његовог Еванђеља, које је увек ново, и ми увек нови, ако смо у  њему  и  живимо  по  њему  и  њиме.  Знајући  да  је  истинска  слобода  једино  у  Господу Христу, ми хришћани и јесмо хришћани само дотле док живимо у тој  слободи и за ту слободу, и док смо увек готови умрети за њу. 

‐ 21 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 2,6  Лажна  браћа  подмукло  сеју  лаж  међу  вама,  лаж  као  да  постоји  неслагање  између  мене  и  осталих  апостола  у  проповедању  Еванђеља  спасења.  Међутим  неслагања сада нема, иако га је нешто било пре Сабора у Јерусалиму (Д. А. 15,1‐ 33). Сабор је једном занавек решио: да за Еванђеље Христово не постоји разлика  између обрезаних Јевреја и необрезаних незнабожаца; пред њим они су једнаки;  спасење почиње и завршава се Христом Спаситељем, зато су и услови спасења  подједнаки за све људе, били они из Јевреја или из незнабожаца; незнабошцима  није потребно да пролазе кроз јеврејство у хришћанство, него одмах непосредно  ступају у хришћанство, као и Јевреји. Лажна браћа протурају вести против мене  и  Христовог  Еванђеља  које  ја  проповедам  и  о  мом  тобожњем  неслагању  са  најугледнијим  апостолима.  То  је  њихова  мила  самообмана;  уствари,  међу  нама  нема  не  само  никаквог  спора  него  ни  разлике  откако  је  Сабор  у  Јерусалиму  решио  спорно  питање  о  обрезању.  У  погледу  Еванђеља  мени  истакнути  апостоли ништа не дадоше, нити ја њима, јер смо и ја и они само слуге Господу  Еванђеља, и Он исто Еванђеље даје и њима и мени. Ту ништа није од нас, осим  нашег труда; а Еванђеље, од почетка до краја, од алфе до омеге, сво је од Господа  Христа.  2,7  Апостоли  у  Јерусалиму  јасно  су  видели  да  је  мени  поверено  Еванђеље  међу  незнабошцима,, као Петру међу обрезаним Јеврејима. Исто Еванђеље, јер један исти  Спаситељ,  и  два  апостола  и  две  средине.  Но  ни  моје  ни  Петрово  апостолство  није од нас самих већ од Господа Христа:  2,8  Он даје снаге Петру за апостолство међу обрезанима као што и мени даје снаге за  апостолство  међу  незнабошцима.  Јер  ко  сам  ја  Павле,  да  бих  имао  од  себе  снаге  васкрсавати мртве, изгонити нечисте духове, отпуштати грехе, ослобађати свих  смрти, побеђивати Сатану, исцељивати од свих болести? Те снаге нема нико од  људи по себи, па ни Петар. Све божанске силе, сва божанска мудрост и љубав и  правда  и  живот,  све  што  сачињава  апостолство,  све  је  то  потпуно  и  само  од  Господа  Христа.  А  од  нас,  шта?  Вера,  љубав,  молитва,  пост,  смиравање  пред  свим тим до црва. 

‐ 22 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 2,9  Благодат апостолства је иста у свих апостола, не изузимајући ни мене: сва им  је дана од Господа Христа. Шта је благодат апостолства? Све оне божанске силе  које  су  потребне  за  успешно  проповедање  Еванђеља:  божанска  мудрост,  дар  чудотворства, дар пророштва, дар исцељивања, дар речи; све оно што апостоле  од  људи  чини  апостолима,  и  што  они  као  људи  никада  не  би  могли  имати  по  себи и од себе. Ту благодат апостолства видеше у мени Јаков, Кифа и Јован, који се  сматрају  за  стубове  међу  апостолима,  и  познаше  да  ми  је  она  дата  од  самог  Господа,  зато  се  једнодушно  сложише  и  пружише  руку  мени  и  Варнави  да  ми  проповедамо  Еванђеље  необрезанима  а  они  обрезанима.  И  ми  и  они  увек  у  сагласности  међу  собом  о  Еванђељу  спасења,  под  једним  Господом  и  Спаситељем ‐ Исусом Христом, и увек самостални: живећи у слободи Христовој  смирено  и  у  беспрекорној  покорности  Господу  Спаситељу  ‐  творцу  и  извршитељу спасења и Еванђеља.  2,10  Стубови  апостола  нам  само  препоручише  да  се  сећамо  сиромаха   Јерусалимске  цркве,  хришћана  из  Јевреја,  који  су  много  патили  од  својих  сународника  Јевреја  који  су  остали  у  јеврејству,  и  били  због  тога  у  великој  оскудици. То сам се и старао да чиним са ревношћу, и чиним.  2,11  У  мени  ништа  није  веће  од  Христове  Истине,  која  ми  је  свемилостиво  дарована  чудесним  Господом  Исусом;  ја  ништа  у  себи  не  видим  сем  ње;  и  ако  има у мени ревности и љубави и самопрегора, онда је све то за њу и ради ње. А  та  Истина,  а  та  Свеистина  јесте  Еванђеље  Христово,  Еванђеље  спасења  и  обожења рода људског. Без Њега ‐ род људски није ништа друго сем лешина до  лешине, које не знају за васкрсење из свога смрада, из својих безбројних смрти,  из својих одвратних црвињака. Кад је у питању Еванђеље Христово, онда је све у  питању, све и на земљи и на небу: у питању је и сам Бог. Јер како би бедни род  људски  могао  знати  за  јединог  истинитог  Бога  и  Господа,  да  није  Еванђеља  Христовог?  Кад  је  у  питању  Еванђеље  Христово,  онда  је  у  питању  не  само  наш  земаљски свет, већ сви светови видљиви и невидљиви, јер сви они на њему стоје  и  ради  њега  постоје.  Оно  је  једина  свевредност,  од  које  све  остале  вредности  добијају  своју  вредност.  Зато  је  оно  једино  непогрешиво  мерило  свих  бића  и  ствари. Све што нема у себи духа његова лакше је од ништа, мртвије од смрти,  немоћније  од  сенкине  сенке.  Апостол  је  њиме  апостол,  душа  је  њиме  душа,  ‐ 23 ‐ 

о. Јустин (Поповић) спасење  је  њиме  спасење,  обожење  је  њиме  обожење,  истина  је  њиме  истина,  правда  је  њиме  правда,  љубав  је  њиме  љубав,  човек  је  њиме  човек,  вечност  је  њиме вечност, Христос је њиме Христос. Шта кажем? Бог је њиме Бог. Зато кад  првоврховни  апостол  Петар  дође  у  Антиохију,  ја  и  њему  у  очи  противстадох,  јер  беше  заслужио  осуду  ‐  ὅτι  κατεγνωσμένος  ἦν.  Осуду?  Да,  јер  је  хтео  да  из  човекоугодништва  доведе  у  опасност  Еванђеље  спасења:  да  обредни  закон  јеврејски учини условом спасења за све хришћане.  2,12  Јер  пре  но  што  дођоше  неки  јерусалимски  хришћани  из  Јевреја,  он  јеђаше  са  хришћанима из незнабоштва; а кад ови дођоше, он се устручаваше и одвајаше, бојећи  се њих из обрезања, да их не саблазни.  2,13  И  дволичаху  с  њим  и  остали  у  Антиохији  хришћани  из  Јевреја,  тако  да  чак  и  Варнава  приста  у  њихово  дволичење.  А  то  дволичење,  куда  води?  Да  ли  к  истини  Еванђеља?  Знам  ја,  знају  и  сви  они,  на  челу  са  првоврховним,  шта  је  истина  у  том  погледу:  Сабор  у  Јерусалиму  казао  нам  је  ту  истину,  и  донео  одлуку  о  односу  обредног  закона  Мојсијевог  према  хришћанству  (Д.  А.  15,23‐29).  Знају  они ту истину, јер на њој стоји спасење света незнабожачког.  2,14  Али њихово дволичење доводи у опасност ту истину; зато, када видех да не иду  право  к  истини  Еванђеља,  рекох  Петру  пред  свима:  када  ти,  који  си  по  рођењу  Јеврејин,  поставши  ученик  и  апостол  Христов  живиш  као  и  хришћани  из  незнабоштва а не по обредном закону, зашто хришћане из незнабоштва нагониш  да живе по јеврејски: да испуњују прописе обредног закона о чистом и нечистом,  и  остала  предања  јеврејска?  Ти  си  на  Сабору  говорио:  Што  кушате  Бога,  и  хоћете да хришћанима метнете јарам обредног закона, који ни оцеви наши ни  ми не могосмо понети. Ми верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса  Христа као и они (Д. А. 15,10‐11). Ти знаш одлуку Сабора: обрезање, и обредни  закон, нису услов спасења; а сада, бојећи се ових хришћана из обрезања, хоћеш  да  и  хришћане  из  незнабожаца  саблазниш  и  спасење  њихово  доведеш  у  питање, поступајући као да је обредни закон Мојсијев обавезан за хришћане. 

‐ 24 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 2,15‐16  Ми  као  Јевреји  по  рођењу  знамо  истинитог  Бога,  док  незнабошци  не  знају  истинитог Бога (ср. Еф. 2,12), и на свету су робови греха и незнања (ср. Еф. 2,3).  И ми знајући истинитог Бога, знамо и Његов закон, и шта Он тражи од нас. Ми  из  искуства  знамо  да  нам  закон  Мојсијев  не  даје  спасење,  не  оправдава  нас  пред  Богом за грехе наше, не скида их с нас, јер нема моћи. А поставши хришћани,  ми опет из искуства знамо: да нас вера у Исуса Христа спасава од греха, смрти и  ђавола.  Да  вера  у  Исуса  Христа  а  не  дела  Мојсијевог  закона,  јер  се  делима  Мојсијевог закона никакво тело не може оправдати, тојест постати праведно пред  Богом и у души својој. Само вера Христова испуњује биће људско праведношћу и  светошћу, и чини човека праведним и оправданим пред Богом. Јер нам само вера  Христова дарује све божанствене силе које су бићу људском потребне за вођење  побожног, вечног живота овде на земљи и горе на небу. Цео Стари Завет само  води  и  приводи  ка  Христу,  једином  Спаситељу  рода  људског,  јер  ни  у  коме  другом  нема  спасења,  пошто  нема  другога  имена  под  небом  данога  људима  којим би се могли спасти (Д. А. 4,11.12), зато што Он као Богочовек једини има  моћи  да  спасе,  и  спасава,  свако  људско  биће  од  греха,  смрти  и  ђавола.  Стари  Завет  само  води  ка  спасењу,  ка  светости,  ка  праведности,  ка  оправдању,  које  се  једино у Господу Христу остварује, и то нашом вером у Њега и нашим животом  по тој вери.  2,17  Ми смо апостоли свесни, и ми хришћани из јеврејства, да је једино у Христу  оправдање  наше,  спасење  наше,  и  не  само  наше  него  и  сваког  човека  уопште,  и  свих  људи  скупа.  И  зато  смо  оставили  Мојсијев  закон.  Међутим,  ако  се  сада  поново  будемо  вратили  Мојсијевом  закону  као  неопходном  за  спасење  људи,  онда  тиме  признајемо  да  смо  се  огрешили  о  Мојсијев  закон  пошто  смо  примили Христа као јединог Спаситеља. И још нешто: је ли због тог нашег греха  према Мојсијевом закону крив и сам  Христос? је ли зато и Он слуга томе греху?  Боже сачувај! Јер Христос је дошао да нам буде Спаситељ зато што старозаветни  закон то није могао бити. И Господ Христос је Собом испунио и заменио Закон,  и  дао  себе  за  спасење  света,  и  као  Богочовек  постао  једини  Спаситељ  рода  људског  под  небом.  И  сада,  ако  ми  сматрамо  себе  да  смо  грешници  зато  што  држимо да нас закон Мојсијев не може спасти, је ли због тога Христос слуга том  нашем греху? Боже сачувај! Него је тај грех ‐ наш трех, а не Христов. 

‐ 25 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 2,18  Шта  ми  у  том  случају  радимо?  Безуман  посао:  зидамо  оно  што  развалисмо;  васпостављамо  Мојсијев  закон  који  је  Христом  испуњен  и  замењен.  А  то  је  већ  преступ,  и  ја  се  показујем  као  преступник:  јер  после  Христа,  који  је  уклонио  Закон,  враћамо  Закон  и  приписујемо  му  силу  спасења  и  силу  оправдања,  које  он  у  себи  нема.  После  Господа  Христа  и  Његовог  Еванђеља  држати  Закон  ‐  преступ је не само према Еванђељу, него је преступ и према самом Мојсијевом  закону који је као немоћан и беспомоћан довео до Христа и Еванђеља и онда им  уступио  место.  Желећи  да  обредни  закон  старозаветни  наметнемо  незнабошцима  који  прелазе  у  хришћанство,  да  га  учинимо  саставним  делом  Христовог  Еванђеља  спасења,  ми  уствари  рушимо  Еванђеље  а  поново  из  рушевина  дижемо  обредни  закон  који  је  и  постојао  зато  да  нас  припреми  за  Еванђеље спасења, и када се оно јави, да нас потпуно препусти њему. Штавише,  ми смо преступници и према самом том Закону који је нашао своје испуњење и  свој завршетак у Христу Исусу (ср. Рим. 10,4).  2,19  Старозаветни закон је имао за циљ: да ме приведе Христу, који  је „свршетак  закона“ (Рим.  10,4). Извршивши ту дужност, Закон је престао да ме води, јер то  сада чини сам вечни Бог и Господ ‐ Исус Христос; зато сам ја мртав Закону, и то  на захтев самог Закона који ме привео Христу и предао Њему заувек, и тако ја  уствари Законом Закону умрех. Међутим, ако бих се сада поново враћао Закону,  ја  бих  се  огрешио  о  сам  Закон,  који  је  зато  и  дат  Богом  да  нас  припреми  и  приведе  Христу,  па  да  онда  престане.  Ја  Законом  Закону  умрех,  да  Христу  Богу  живим  и  у  овом  временском  и  у  оном  вечном  животу,  јер  је  Он  ради  тога  и  дошао: да људима да живот вечни   (ср. Јн. 17,2‐3; 3,15‐16,36; 5,24; 6,47; 1. Јн 3,15;  5,11.20).  И  тај  живот  вечни  Господ  Христос  даје  целокупним  Својим  Богочовечанским  подвигом  спасења,  који  врхуни  у  Његовом  животворном  и  животодавном крсту. И вечни живот је живот у Христу, Христом и са Христом;  спасење је у доживљавању Њега у Његовом Богочовечанском животу; спасење је  живот  у  Спаситељу  и  по  Спаситељу.  А  сврх  свега,  спасење  је  сараспињање  себе  распетом Христу; и ја се с Христом разапех,  да бих с Христом васкрсао у живот  вечни,  победивши  све  смрти,  све  грехе,  све  ђаволе.  Несумњива  је  истина:  ко  се  сараспиње с Њим, тај  и саваскрсава с  Њим;  јер  кад смо једнаки с Њим једнаком  смрћу, бићемо и васкрсењем (Рим. 6,6). Свепобедним крстом Својим Господ је  убио  и  смрт  и  грех  и  ђавола  (ср.  Кол.  2,13‐15);  тако  их  и  ми  убијамо  само  сараспињући се Христу. Отуда, који су Христови ‐ распињу тело са страстима и  ‐ 26 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла жељама, а живе и ходе Духом Светим (ср. Гал. 5,24‐25). С Христом се разапех, и  тако  умртвих  грех,  умртвих  смрт,  умртвих  ђавола,  и  саваскрснух  са  Христом  у  нови, вечни живот, који је сав у Христу и од Христа:  2,20  и ја више не живим, него  живи у мени  Христос. Како? Кроз Своје свете тајне и  свете  врлине,  преко  којих  ме  свемилостиво  испуњује  Вечном  Истином,  Вечном  Правдом,  Вечном  Љубављу,  Вечним  Животом:  Собом  ‐  јединим  истинитим  Богом  и  Господом.  А  све  то  ја  сам  никада  не  бих  могао  дати  себи,  нити  би  ми  ико  од  људи  то  могао  дати.  Где  је  та  сила  у  људима,  у  човеку  уошпте,  која  им  може дати Живот  Вечни, Истину Вечну? Кратке су и немоћне мисли човекове,  кратка  и  немоћна  осећања,  кратак  и  немоћан  живот,  кратка  и  немоћна  снага,  јер  их  непрестано  нагризају,  смањују,  умртвљују  греси,  страсти,  смрти,  ђаволи.  Једино са Господом Христом све се у човеку мења: из пролазног у непролазно,  из  смртног  у  бесмртно,  из  временског  у  вечно,  из  човечјег  у  богочовечно.  Јер  једини  Он,  Вечни  Бог  и  Господ,  човекову  мисао  преображава  у  богомисао,  и  тако је чини вечном; и човеково осећање у богоосећање, и тако га чини вечним;  и  човеков  живот  у  богоживот,  и  тако  га  чини  вечним;  и  човекову  снагу  у  богоснагу,  и  тако  је  чини  вечном.  И  када  у  мени  благодаћу  живи  Христос,  Он  живи  у  мени  Својом  Вечном  Истином,  ‐  а  ко  ће  њу  усмртити?  Он  живи  у  мени  Својом Вечном Љубављу, ‐ а ко ће њу умртвити? Он живи у мени Својим Вечним  Животом, ‐ а ко ће њега убити? Он живи у мени Својом Вечном Правдом, ‐ а ко  ће њу уништити? Он живи у мени пуноћом Свога Божанства, ‐ а ко ће ту пуноћу  окрњити?  Васцела  тајна  живота  је  у  Њему,  и  у  њој  васцела  тајна  Истине  и  Правде и Бога, јединог истинитог Бога у свима световима. А ван Њега ‐ све сама  смрт,  језива,  ужасна,  наказна.  Јер  без  Њега  и  ван  Њега  живот  није  друго  до  постепено или нагло умирање у мукама, у страстима, у гресима; умирање кроз  мисли,  кроз  осећања,  кроз  жеље,  кроз  дела;  умирање  које  се  неминовно  завршава  вечном  духовном  смрћу,  у  којој  вечито?  ‐  Непрекидно  самоубијање,  самопрождирање, самовијање обезбожене самосвести. Мој живот без Њега? Та  то  је  непрекидно  вихорење  свих  вихора  смрти  кроз  све  урвине  мога  људског  бића.  Чиме  ћу  зауставити  то  моје  језиво  умирање  кроз  све  мисли,  кроз  сва  осећања,  кроз  сва  дела,  кроз  све  животе?  Ничим,  ничим,  ничим!  и  никим,  никим,  никим!  до  само  ‐  Њиме,  чудесним  Богочовеком,  сладчајшим  Господом  Исусом.  Јер  само  Он,  сјединивши  у  Себи  васцелог  Бога  са  васцелим  човеком,  Својим  Божанством  дао  је  природи  људској    вечни  живот  и  вечну  истину.  И  у  Богочовечанском  телу  Његовом,  Цркви,  ми  се  приопштавамо  томе  вечном  животу,  и  живимо  њиме  стварно  и  истински  још  овде  на  земљи,  да  се  то  ‐ 27 ‐ 

о. Јустин (Поповић) продужи  и  кроз  сву  вечност  на  небу.  Само  као  сутелесници  Богочовекови  ми  постајемо поседници тог истински вечног живота  (ср. Еф. 3,6), и испуњујемо се  „сваком  пуноћом  Божијом“  (Еф.  3,19),  и  тиме  побеђујемо  сваку  смрт  и  ‐  све  смрти,  сваки  грех  и  ‐  све  грехе,  сваког  злодуха  и  ‐  све  злодухе,  доживљујући  божанску  пуноћу  људскога  бића  у  свима  њеним  савршенствима.  И  тако  Христови људи постају „богови по благодати“, богољуди по благодати, и на тај   начин  испуњују  главно  назначење  човекова  бића  у  овом  свету.  Јер  шта  је  човеково  главно,  Богом  одређено,  назначење?  Да  путем  светих  еванђелских  тајни и врлина порасте  „у човека савршена, у меру раста висине Христове ‐ εἰς  μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ“ (Еф. 4,13; ср. Кол. 1,28), да васцело  биће своје испуни Господом Христом, свим Његовим богочовечанским силама,  и тако живи богочовечанским животом и у овом и у оном свету. И Христов човек  свим бићем осећа да је сав живот људски од почетка до краја дар Христов, па и  сам  живот  у  телу  сав  је  тајном  својом  и  силом  својом  од  Њега.  И  што  ја  сад  живим у телу, живим вером Сина Божјег који ме заволе и предаде себе за мене, иначе  би  ми  хиљаде  смрти  досад  украле  и  душу  и  тело.  Но  свемилостиви  Господ,  Једини  Човекољубац,  који  једини  потпуно  зна  немоћ  природе  људске,  предаде  себе  за  мене,  да  би  ме  избавио  од  вечне  смрти  у  коју  ми  васцело  биће  уваљују  греси.  Вера  ме  духовно  сједињује  са  Господом  Христом,  извором  живота,  и  ја  њоме црпим из Њега живот, прави живот и телу моме. Јер шта је живот у телу  људском  ако  у  њему  нема  Бога?  Пакао  један,  и  два  и  три  и  четири  и  хиљаде  паклова: свака ноћ у телу без Бога ‐ пакао, сваки дан; и не само то, него и сваки  час и сваки тренутак ‐ пакао. Да, то је био, и то би занавек остао живот човеков у  телу,  да  у  тело  људско  није  сишао  и  оваплотио  се  чудесни  Бог  и  Господ  Исус  Христос, да га испуни Собом, и тако претвори у храм, у обиталиште истинитога  Бога, и на тај начин истера из њега све смрти, све грехе, све злодухе, и учини га  достојним  божанске  бесмртности  и  блаженства  и  раја  у  Својој  Божанској  вечности.  Господ  се  са  телом  вазнео  на  небо,  и  вечито  живи  у  телу  на  небу  с  десне стране Бога Оца, изнад свих сунцезрачних Серафима и Херувима; и на тај  начин уздигао и узвеличао тело славом коју ум људски ни замислити не може, и  зацарио  га  у  вечном  царству  Тросунчаног  Божанства.  И  ја,  што  живим  у  телу,  живим  вером  Сина  Божјег,  јер  ми  је  једино  та  вера  открила  смисао,  божански  смисао тела људског:  да је и оно за Господа и за Његову Божанску вечност, и да  је  Господ  за  тело  (1.  Кор.  6,13).  Тек  у  Богочовеку  тело  је  добило  своју  вечност  кроз  богочовечност,  и  добија  је  кроз  благодатно  обогочовечење  у  Богочовечанском телу Христовом ‐ Цркви. 

‐ 28 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 2,21  За сваког човека који очима нормално гледа, и ушима нормално чује, и умом  нормално расуђује, и срцем нормално осећа, очигледно је до најопипљивије, до  вечне  убеђености,  да  је  једино  у  Господу  Христу  спасење  и  оправдање  рода  људског,  и  сваког  човека  посебно.  То  је  благодат  Божја,  изливена  на  нас  спасоносним  богочовечанским  подвигом  Господа  Исуса.  Одбацити  ту  благодат,   исто  је  што  и  одбацити  спасење  рода  људског  од  греха,  смрти  и  ђавола,  и  осудити  га  на  живот  у  хиљаде  и  хиљаде  паклова.  Старозаветни  закон  је  био  немоћан  да  нас  спасе  од  троглавог  но  троједног  чудовишта:  греха,  смрти  и  ђавола.  Он  нас  је  само  привео  к  Спаситељу,  а  Спаситељ  нас  је  спасао  Својим  чудесним богочовечанским подвигом. Јер да је Закон могао спасти род људски,  Господ Христос не би ни сишао с неба на земљу, не би постао човек, не би умро  за  нас,  не  би  васкрсао  за  нас,  за  спасење  наше,  за  оправдање  наше.  А  када  је  човекољубиви  Господ  Христос  већ  дошао  и  извршио  спасење  рода  људског,  онда је безумље враћати се Старозаветном закону и од њега очекивати спасење.  3,1‐29  Гал. 3,1‐29:  1 О неразуни Галати! ко вас је опчинио да се не покоравате истини, вас  којима је Исус Христос пред очима насликан, разапет међу вама?  2 Ово једно хоћу од  вас да знам: да ли примисте Духа кроз дела закона или кроз чујење вере? 3 Тако ли сте  неразумни? Почевши Духом, сад телом завршујете? 4 Зар узалуд толико пострадасте  ‐ ἐπάθετε? И кад би било само узалуд!  5 Онај дакле који вам даје Духа и чини чудеса  међу вама, чини ли то делима закона или чујењем вере? 6 Као што Авраам верова Богу,  и  прими  му  се  у  праведност  (ἐλογίσθη  αὐτῷ  εἰς  δικαιοσύνην  =  и  урачуна  му  се  у  праведност),  познајте  тако  и  ви  да  су  синови  Авраамови  они  који  су  од  вере.  8  А  Писмо, предвиђајући да ће Бог вером оправдати незнабошце, унапред објави Аврааму:  „У  теби  ће  се  благословити  сви  народи“.  9  Тако  се  они  који  су  од  вере  благосиљају  с  верним  Авраамом.  10  Јер  који  су  год  од  дела  закона,  под  клетвом  су,  јер  је  писано:  „Проклет сваки који не остане у свему што је написано у књизи закона да то чини“.  11  А  да  се  законом  нико  не  оправдава  пред  Богом,  јасно  је,  јер  „праведник  ће  од  вере  живети“. 12 А закон није од вере, него „човек који то твори живеће у томе“. 13 Христос  нас  искупи  од  клетве  законске,  поставши  за  нас  клетва,  (јер  је  писано:  „Проклет  сваки који виси на дрвету“), 14 да на незнабошце дође благослов Авраамов кроз Исуса, да  обећање Духа примимо кроз веру.  Браћо,  по  човеку  говорим:  ни  човечјега  потврђена  завета  нико  не  одбацује  нити  му  што  домеће.  16  А  Аврааму  и  семену  његову  речена  бише  обећања.  Не  вели:  „и  семенима“, као за многа, него као за једно: „и семену твоме“, које је Христос.  17 Ово  15 

‐ 29 ‐ 

о. Јустин (Поповић) пак велим: завета, који је од Бога раније потврђен за Христа, не уништава закон који  је  постао  после  четири  стотине  и  тридесет  година,  да  укине  обећање.  18  Јер  ако  је  наследство од закона, онда већ није од обећања; а Бог обећањем дарова то Аврааму.  19  Шта ће онда закон? Ради преступа додаде се, док не дође семе коме је обећање дато, и  поставили су га анђели руком посредника. 20 Но посредник није једнога, а Бог је један.  Је ли онда закон противан обећањима Божјим? Боже сачувај! Јер да је дат закон  који  може  живот  дати  (ζῳοποιῆσαι  =  животворити),  заиста  би  од  закона  била  праведност.  22 Али Писмо затвори све под грех, да би се обећање дало кроз веру Исуса  Христа  онима  који  верују.  23  А  пре  доласка  вере  ми  бесмо  чувани  под  законом,  затворени за веру која се имала показати .  24 Тако нам закон би вас питач ка Христу  (παιδαγωγὸς  εἰς  Χριστόν  =  водитељ,  руководитељ  ка  Христу),  да  се  вером  оправдамо.  25 А пошто дође вера, нисмо више под васпитачем.  26 Јер сте ви сви синови  Божји  вером  у  Христа  Исуса:  27  јер  који  се  год  у  Христа  крстисте,  у  Христа  се  обукосте.  28 Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више  мушкога  рода  ни  женскога:  јер  сте  сви  ви  једно  у  Христу  Исусу.  29  А  кад  сте  ви  Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању.  21 

3,1  Шта је истина у нашем земаљском свету? Исус Христос распети. Да, распети:  јер  је  крст  –  врхунац  Божјег  промишљања  о  земаљском  свету.  Крстом  је  Богочовек Христос сишао кроз смрт у пакао, разорио државу смрти, разоружао  ђаволе;  крстом  је  кроз  васкрсење  отворио  небеса  роду  људском,  вазнео  се  на  небо савасрксао са Собом и савазнео природу људску, и тако извршио спасење  света.  Зато  је  сва  истина  Христова  у  Његовом  свеживотворном  крсту.  Не  покоравати  се  тој  истини,  тој  јединој  свеистини  у  свима  световима  људскога  духа,  мисли,  осећања,  живота,  није  друго  до  осудити  себе,  човека,  на  вечити  бесмисао, на вечито робовање безумљу, неразумљу, ђавоумљу. Јер шта је Разум  света, Логос света, Логика света? Једино оваплоћени Бог Логос, Богочовек Исус  Христос: зато што је крстом и васкрсењем, погребењем  и вазнесењем,  животом   и  учењем,  уопште  Својим  Богочовечанским  домостројем  спасења,  спасао  род  људски  од  греха,  тог  стварно  јединог  безумља  у  роду  људском  и  у  природи  људској,  тог  јединог  лудила  и  бесмисла  и  неразума.  Јер  шта  је  грех?  Грех  је  мрачна,  разорна  и  страшна  демонска  сила,  којом  ђаво  сеје  смрт  по  животу  људском,  и  тако  га  обесмишљује,  обезумљује,  обезлогосује,  одузима  му  божански, логосни и логични смисао и разумност и логачност и циљност. Што  је Божје, грех претвара у бесмислено, у безумно, у глупо, и тако лишава и свет и  човека у свету оног божанског смисла, ради кога они једино и постоје, и у коме  ‐ 30 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла једино и имају свога смисла и свога оправдања. Греху је једина радост ‐ заводити  људе да се не покоравају истини: Христу распетом. Успе ли у томе, грех је успео  у  свему,  и  његовој  радости  нема  краја  у  мрачној  бесмртности  његова  бића.  А  безбројна су маскирана лукавства, којима грех, а преко њега ђаво, покушава да  људе  одврати  од  Христа  распета.  Кроз  сва  своја  христоборна  лукавства  грех  само  једно  ради:  стрмоглављује  људе  у  понор  лажи,  у  понор  смрти,  у  понор  сатанизма, ђаволизма, мефистофелизма. И тако их одваја од једине Истине, од  једине Свеистине ‐ Христа Господа распета. О неразумни Галати! ко вас је опчинио  да  се  не  покоравате  Истини  ‐  Господу  Исусу  распетоме?  Та  опомените  се:  проповеђу  Његовог  Еванђеља  међу  вама,  чудесима  именом  Његовим  пред  вама,  ми  Га  насликасмо  пред  вашим  очима,  и  то  распета,  насликасмо  и  у  вашим  душама; и ви осетисте и увидесте, да је Он заиста Божанска Истина и Смисао и  Логос  и  Логика  света  ‐  Божанска  Свеистина,  Божански  Свесмисао,  Божански  Свелогос,  Божанска  Свелогика.  А  сада,  ко  вас  то  опчини  и  заведе  да  се  не  покоравате  Њему?  Сигурно,  сигурно,  сигурно  ‐  грех!  а  преко  њега  онај  свелукови обесмислитељ света, и светова: врховни дух зла и уништења ‐ Сатана.  Не  варајте  се,  Сатана  грехом  мисли,  грехом  осећа,  грехом  дела,  грехом  живи,  грехом умује, грехом расуђује, грехом бесмртује, грехом вечнује. Грех је и његова  истина, и његова правда, и његова логика, и његова радост, и његова бесмртност,  и његов живот, и његово добро, и његово срце, и његова љубав, и његова вечност.  А  суштина  греха,  у  чему  је?  У  непријатељству  према  Богу  и  свему  Божјем,  у  ратовању са Богом и свим Божјим. О неразумни Галати, знајте и срцем и умом,  и савешћу и разумом: грех је све оно што одводи од Христа распета. А одводећи  од  Њега,  неминовно  уводи  у  смрт,  у  пакао,  у  вечно  царство  Сатанина  зла  и  његових  црних  анђела.  Спасавајте  се  од  греха  хитно,  самопрегорно,  као  од  пожара!  Чиме?  Вером  у  распетог  и  васкрслог  Господа  Христа,  Јединог  Победитеља греха, а преко греха ‐ смрти, и преко смрти ‐ Сатане и свих ђавола  његових.  3,2  Откако  је  Господ  Христос  извршио  Свој  богочовечански  домострој  спасења,  знате  ли,  о  неразумни  Галати,  шта  је  главни  посао  Сатане  и  анђела  његових?  ‐  Одвраћати  људе  од  вере  у  Христа  распета.  Зашто?  Зато  што  распети  Господ  вером дарује човеку, сваком човеку, све Своје божанске силе, помоћу којих човек  побеђује сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Имаш ли веру у распетог Господа,  ти  све  имаш,  све  што  је  потребно  људском  бићу  за  свети,  божански  живот  у  свима световима и у свима вечностима, почевши од нашег земаљског света и од  наше земаљске вечности. Да, од наше земаљске вечности, јер време нам је дато  ‐ 31 ‐ 

о. Јустин (Поповић) на  земљи  да  њиме  стекнемо  живот  вечни.  И  од  нашег  живота  у  времену  и  простору  на  земљи,  зависи  сва  наша  вечност  на  небу.  Реците,  зар  време  није  важно  као  и  вечност,  пошто  је  оно  увод  у  вечност?  Наш  је  позив:  да  време  живота  свога  на  земљи  претворимо  у  вечност  кроз  ‐  богочовечност.  А  то  можемо  учинити  само  вером  у  Богочовека  Христа,  јединог  истинитог  Бога  и  Господа.  Та  богочовечанска  вера,  шта  нам  даје?  Сва  богатства  неба  и  све  божанске  дарове  и  силе.  И  то  даје?  Духом  Светим,  који  ради  човекољубивог  крсног  подвига  Христовог  сиђе  у  свет,  и  занавек  остаде  на  земљи  као  душа  у  Богочовечанском  телу  Христовом  ‐  Цркви.  И  ви  познасте  Духа  Светога,  и  примисте  Га  кроз  веру  у  Господа  Исуса.  А  вери  се  научисте  чувши  је  од  нас,  од  наше  проповеди  Еванђеља.  Примисте  Духом  Светим  који  је  „Дух  истине“  (Јн.  15,26;  16,13),  Дух  вечне  Истине  ‐  Христа  Господа,  да  вас  Он  утврди  у  тој  вечној  Истини, у тој Свеистини, да Њиме живите, и тако спасавате себе од сваке лажи,  од сваке духовне смрти, од сваког греха.   Ово  једно  хоћу  од  вас  да  знам:  да  ли  примисте  Господа  Христа  и  Светог  Духа  Његовог са свима божанским даровима, кроз дела старозаветног Закона или кроз  веру коју усвојисте чувши је од мене, апостола Христова? Несумњиво кроз веру. И  та ввра постаде слух душе ваше, савести ваше, којим чујете заповести Христове, и  стално  слушате  Његову  вечну  истину  и  вечне  дарове,  и  примате  их  у  срце,  у  савест,  и  живите  по  њима  и  од  њих.  Упоредите  оно  што  људима  даје  старозаветни  Закон  са  оним  што  даје  вера  Христова,  па  ћете  одмах  осетити  сву  судбоносну  разлику  између  њих,  и  увидети  да  вам  једино  вера  Христова  Духом  Светим дарује све божанске силе и небеске дарове. Но да ли сте то осетили, то  увидели?  Ако  нисте,  постарајте  се  хитно  да  вера  Христова  постане  вид  и  слух  ваше  душе,  вашег  срца,  ваше  савести,  вашег  разума,  па  ћете  сагледати  сву  ову  спасоносну  истину.  Неко  опасно  искушење  проходи  ваше  душе,  нека  страшна  саблазан  и  сеје  по  вама  потајно  семе  безумља,  неразумља.  Сагледајте  себе  са  свих страна и по свима безданима вашег бића, шта је у вама, шта је са вама, где  сте?  3,3  Тако  ли  сте  неразумни?  Почевши  Духом  Светим  кога  од  Христа  примисте  крштењем  и  осталим  светим  тајнама  и  светим  врлинама,  ви  сад  прелазите  на  телесне ствари и хоћете да телом завршите! Тело? ‐ Та тело не помаже ништа (Јн.  6,63), а ни дух људски не помаже ништа, без Духа Светога, без Духа Христовога.  Сваки  дух  људски,  и  анђелски,  свака  душа  људска  Свјатим  Духом  живитсја,  оживотворава  се,  оживљује,  и  живи,  а  камоли  тело!  Духом  Светим  точе  се  ‐ 32 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла благодатне струје које напајају сваку твар ка оживљењу. Духом Светим се добија  све што је Христово: и Вечна Истина, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни  Живот, и Вечна Радост, и Вечно Блаженство, и Вечно Царство Пресвете Тројице.  Све се од Христа Њиме и кроз Њега даје хришћанима. Све божанске силе, сви  божански дарови дају се једино  Духом  Светим  (ср. 1. Кор. 12,3.4). У Цркви  „све  чини“  ‐  πάντα  ἐνεργεἰ  Дух  Свети,  кроз  све  свете  тајне,  кроз  све  свете  врлине,  кроз сва света чудеса (ср. 1. Кор. 12,11). Он благодаћу Својом извршује спасење у  нашим душама, испуњујући наше васцело биће Спаситељем; и Спаситељ, који  је Духом Светим у нама, спасава нас од свакога греха, од сваке смрти, од сваког  ђавола.  Духом  Светим  бива  и  наше  очишћење,  и  наше  освећење,  и  наше  охристовљење, и наше обожење, и наше отројичење: све и сва што нас приводи  Христу,  што  нам  даје  Христа,  што  држи  у  нама  Христа,  што  нас  чини  Христовима и у овом свету и на сву вечност. Зато је за нас хришћане најважније:  Духом Светим се непрекидно испуњавати помоћу светих тајни и светих врлина,  јер  се  само  тако  може  бити  Христов  и  у  овом  и  у  оном  животу.  А  ви,  почевши  Духом, сад телом завршујете.  3,4  За веру у Христа ви примисте Духа Светога, да бисте Њиме из духа свог, из  душе  своје,  из  срца  свог,  потиснули  све  старе  мисли,  сва  стара  схватања,  све  старе  навике,  све  старе  обичаје,  све  старе  богове.  И  ви  сте  то  постигли  силном  борбом  и  великим  страдањем,  јер  вас  је  морало  веома  болети  ‐  одвајати  се  од  старих  светова  својих,  рушити  их,  спаљивати  их,  у  гробље  их  претварати,  и  посахрањивати све своје некада миле богове, сласти и страсти. Борба са сваким  грехом  је  мука  и  страдање,  са  сваком  страшћу,  а  камоли  са  сваком  духовном  смрћу, и са сваким духом зла у сваком идолу. Много је тешких борби у људском  животу на земљи, али је најтежа и најкрвавија и најсудбоноснија борба човека са  самим  собом  при  мењању  богова.  У  свакој  од  тих  борби  ви  силно  пострадасте.  Зар  узалуд  толико  пострадасте?  А  биће  узалуд,  ако  се  сада  вратите  на  старе  богове,  на  старе  грехе,  на  старе  смрти,  и  поново  себе  сахраните  у  гробове,  из  којих вам више неће бити васкрсења.  Вера у Христа, ви сте увидели, то је непрекидно страдање за Христа, јер је то  непрекидна  борба  за  живот  вечни,  борба  до  смрти,  до  крвавог  зноја  са  сваким  грехом,  са  сваком  страшћу,  са  сваким  духом  зла  испод  неба  који  хоће  да  вам  украде  живот  вечни,  дарован  ван  Христом  и  Духом  Светим.  Да  бисте  се  могли  одржати  у  тој  борби,  и  однети  победу,  ви  сте  наоружани  свеоружјем  Божјим:  светим  тајнама  и  светим  врлинама.  Али  у  свима  тим  окршајима,  хрвањима,  ‐ 33 ‐ 

о. Јустин (Поповић) гушањима  са  гресима,  са  страстима,  са  сластима,  са  демонима,  са  смртима,  мора се много страдати, много удараца задобијати, много рана и модрица. И у  тим борбама ви много страдасте. Зар узалуд толико пострадасте? А биће узалуд,  ако сада одбаците свепобедно оружје Божје, а латите се старозаветних жбанова  и  обрезања.  О,  онда  сте  битку  за  живот  вечни  изгубили!  онда  сте  се  безумно  предали у ропство, коме? Смрти, духовној смрти, и то не једној, већ хиљадама  смрти, свих врста смрти. А преко њих, предали сте се лудо у ропство ‐ Сатани и  мраконосних анђела његових. Прените се! у шта падате? у какве поноре? Живот  вечни  ћете  изгубити,  Христа  Исуса,  јединог  истинитог  Бога  и  Господа  ћете  изгубити,  а  са  њим  ‐  Вечну  Истину,  Вечну  Правду,  Вечну  Љубав,  Вечну  Радост,  Вечно Блаженство. И онда ваша страдања не само да су била узалуд, него су вам  на страшан пораз ваш, на духовну осуду вашу, на погибију душе ваше, на вечну  смрт вашу и на вечни пакао ваш.  3,5  Станите! отворите све очи душе своје и погледајте себе од врха до  дна, и око   себе  десно  и  лево;  међу  вама  чудесни  Господ  Христос  непрекидно  и  сада  чини  чудеса Духом Светим. Колико се њих чудесно исцељују молитвама! колико њих  верни  васкрсавају  из  многих  духовних  гробова,  из  безбројних  смрти!  колико  је  међу  вама  душа  васкрслих  из  мртвих!  колико  и  дандањи  савести  васкрсава  из  мртвих  међу  вама!  А  сетите  се  шта  бејасте,  и  какви  бејасте,  пре  но  што  веру  Христову примисте и  Духа Светога добисте! Мртвац до мртваца, леш до леша,  гроб до гроба. А Дух Свети отвори наше гробове, васкрсну ваше мртваце, оживе  ваше  лешеве,  и  непрестано  чудодејствује  међу  вама  и  у  вама,  водећи  вас  из  врлине  у  врлину,  и  проводећи  душе  ваше  из  радости  у  радост  ка  Царству  Небеском. Но ко вам даде Духа Светога? Господ Христос. Зашто? За веру у Њега,  у  Његово  Еванђеље,  које  чусте  од  мене.  Не  добисте  ви  Духа  Светога  за  дела  јеврејског обредног закона, већ једино и само за веру у Христа. Загледајте добро у  природу  и  силу  те  вере.  Шта  она  чини  у  вама?  Непрекидно  чудо,  непрекидно  чудотвори: јер вам непрекидно и душу и савест и срце и вољу и разум испуњује  оним  што  је  божанско,  бесмртно,  вечно,  богочовечно,  преображавајући  вас  и  прерађујући вас у бића вечна, у бића богочовечна, у бића праведна.  3,6  Вера у Христа увек чини чудо са човеком, и побуђује човека да и сам радосно  учествује  у  том  чуду  над  собом,  учествује  свом  душом  и  свим  срцем.  Духовно  сједињујући човека са Христом, вера разлива по бићу његовом све божанствене  силе  Христове,  и  Његову  Правду  и  Љубав  и  Истину,  и  човек  постепено  ‐ 34 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла преображава  себе  у  биће  праведно, и  тиме  оправдано  пред  Богом:  јер  једино  као  праведно  биће,  које  је  победило  грех  и  смрт  и  лаж  и  ђавола,  и  спасло  се  њих,  човек  постаје  оправдан  пред  Богом,  и  његов  живот  добија  беспрекорно  оправдање  пред  Богом.  Спасење,  праведност,  оправдање  постиже  се  само  Христом, само вером у Христа који је имао доћи, као што ви и ми постижемо то  исто  вером  у  Христа  који  је  већ  дошао.  „Верова  Авраам  Богу,  и  прими  му  се  у  правду“  (1.  Мојс.  15,6;  Рим.  4,3).  Верова  Авраам  у  спасење  оваплоћеним  Богом  Христом,  верова  тако  силно  и  јако,  да  је  том  вером  и  сагледао  дане  богочовечанског  подвига  Христовог  на  земљи,  због  чега  и  сам  Господ  Христос  вели за њега: Авраам је био рад да види дан мој, и виде, и обрадова се (Јн. 8,56).  3,7  Та вера је оно што Авраама чини великим пред Богом; суштина његове вере је  иста са нашом; та вера усињује Богу; она је усинила Авраама; и они који су од те  вере  синови  су  Авраамови,  духовни  синови  Авраамови.  И  то  су  прави  синови  Авраамови,  а  не  они  што  су  по  телу  деца  Авраамова.  Тако  познајте  и  ви  да  су  синови Авраамови они који су од вере, а не од закона старозаветног.  3,8  Да  је  тако,  потврђује  и  сам  Мојсије,  и  сам  Закон:  јер  је  Бог  још  онда  објавио  Аврааму  да  ће  се  у  тој  и  таквој  вери  његовој  у  Месију  ‐  Христа,  благословити  сви  народи (= τὰ ἔθνη) на земљи, а не само изабрани народ, Јевреји. А ту ееру Авраам  је  показао  пре  него  што  је  Закон  био  дат  Богом  преко  Мојсија.  Та  вера  је  обавезна  за  спасење  сваког  људског  бића  уопште.  И  као  што  је  она  била  обавезна  за  спасење  Аврааму,  тако  је  обавезна  и  за  вас,  хришћане  из  незнабожаца, а не закон о обрезању, и остало што улази у тај закон. Том вером  Авраам постаде благослов за све народе; ради те вере његове Бог га и благослови тим  свеобухватним  благословом  спасења.  И  Бог,  који  је  у  свом  премудром  божанском плану спасења рода људског унапред био одредио да ће се и Јевреји  и  незнабошци  спасти  вером  у  оваплоћеног  Месију,  објави  Аврааму:  „У  теби  ће  се  благословити сви народи“ (ср. 1. Мојс. 12,3; 18,18; 22,18; 26,4). А благослов, у чему је?  У спасењу од греха, смрти и ђавола. А то спасење је једино у Спаситељу Христу.  Јер  је  грех  ‐  проклетство  рода  људског,  а  преко  њега  смрт  и  ђаво.  Вера  у  Спаситеља Христа даје спасење, и кроза њ благослов. Она га је дала Аврааму, она  га даје свима који је имају. 

‐ 35 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 3,9  Тако  се  они,  из  свих  народа,  који  су  од  те  вере,  рођени  духовно  од  ње,  благосиљају  са  верним  Авраамом,  са  Авраамом,  родитељем  те  вере  у  Месију  ‐  Христа, а не са њим као са телесним праоцем. Из сваког народа спасавају се они  који  верују  у  Христа  као  што  је  Авраам  веровао:  заједничари  исте  вере  ‐  заједничари су истог спасења, истог оправдања, истог благослова.  3,10  Који се год уздају у дела Закона Мојсијева, под клетвом су. Зашто? Зар је Закон  рђав? зар је он проклетство? Не, Закон је од Бога: „закон је свет и заповест света  и праведна и добра“ (Рим. 7,12); и такав Закон  не чини човека проклетим, него  показује  човеку  да  није  у  стању  испунити  све  његове  прописе  зато  што  је  грешник,  показује  да  су  сви  људи  под  грехом,  а  на  греху  је  проклетство  Божје  (ср. Рим. 3,10‐19; 5,20). Светлошћу својом Закон осветљује људе и обелодањује им  њихову грешност, и показује им да су неспособни да се сами ослободе од греха  (ср.  Рим.  7,7‐13).  Зато  што  је  свет,  Закон  том  светошћу  својом  баца  светлост  на  грех,  раскрива  природу  греха  и  показује  како  је  грех  страховит  и  ужасан  и  проклет, како је грех „одвише грешан“ ‐ καθ’ ὑπερβολὴν ἁμαρτωλὸς (Рим. 7,13‐ 14). Пошто су сви људи грешници, пошто су „сви под грехом“ (Рим. 3,9), и нема  ни  једнога  који  би  испунио  све  што  је  написано  у  Закону,  зато  је  на  свима  проклетство.  Тога  ради  је  и  речено  у  Закону:  „проклет  сваки  који  не  остане  у  свему што је написано у књизи Закона да то чини“ (5. Мојс. 27,26; ср. Јерем. 11,3). И  хришћани  који  желе  повратак  на  Закон  Мојсијев,  самим  тим  желе  да  се  врате  под проклетство, које тај Закон изриче на свакога који није у стању да испуни све  прописе његове. А живот и искуство показују да то нико није у стању да испуни.  3,11‐12  Зар  ни  старозаветни  праведници?  Ни  они.  Јер  они  су  постали  праведни  не  испуњењем  Закона  већ  вером,  и  то  вером  у  будућег  Месију,  који  је  имао  доћи.  Таквом  је  вером  Авраам  постао  праведан  и  отац  свима  народима  који  се  имају  спасти Месијом; и кроз ту веру, и ради те вере изливен је благослов на њега и на  сво  његово  потомство:  на  све  народе.  И  Давид,  и  пророци,  и  сви  старозаветни  праведници  постали  су  праведници  том  вером  у  Искупитеља,  и  силом  те  вере  којом су живели свето и праведно. Та вера им је дала праведност, и та праведност  их је оправдала пред Богом. А да се Законом нико не оправдава пред Богом, јасно је, јер  је  свети  пророк Божји Духом Светим изрекао и написао: „Праведник ће од  вере  живети“  (Авак.  2,4;  ср.  Рим.  1,17;  Јевр.  10,38).  Од  какве  вере?  Од  вере  у  будућег  ‐ 36 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла Месију. Од вере, не од Закона. Зашто? Зато што Закон заснива и тражи спасење,  оправдање  ‐  на  извршењу  свих  прописа  Закона.  А  пошто  нико  од  људи  није  у  стању да изврши све прописе Закона, то су сви људи под клетвом. Да би човек  живео,  треба  да  их  врши,  и  све  изврши.  Јер  је  Богом  речено  у  Закону  преко  Мојсија:  „Држите  уредбе  моје  и  законе  моје;  ко  их  врши,  живеће  кроз  њих“  (3.  Мојс. 18,5; ср. Језек. 20,11‐13.21; Рим. 10,5). Грешност природе људске је огромна  и  страховита,  те  су  људи  немоћни  да  испуне  Закон  Божји;  отуда  су  сви  под  клетвом, јер је на греху проклетство Божје.  3,13‐14  Узевши  на  Себе  грех  света,  Господ  Христос  је  у  исто  време  узео  на  Себе  и  проклетство  греха,  да  би  Собом  спасао  свет  и  од  једног  и  од  другог.  Шта  је  главно  у  проклетсрву  греха?  Смрт.  Добровољно  умревши  за  род  људски,  безгрешни  Господ  ‐  Богочовек  Христос  Својом  крсном  смрћу  спасао  нас  је  смрти као проклетства: искупио нас је, дао је себе Безгрешна за нас грешне. Као  човек  умро,  као  Бог  спасао  нас  и  искупио:  јер  је  сва  тајна  Господа  Исуса у  томе  што  је  Он  Богочовек,  што  је  Он  Бог  ‐  постао  човек,  и  као  Богочовек  извршио  спасење природе људске, и кроз спасење дао јој сва божанска блага. Све што је  човеково,  има  своју  вечну  вредност  и  вечни  смисао  само  у  Богочовеку.  Само  и  једино у Богочовеку дат је прави, истински човек, човек савршен и довршен: јер  је  човек  само  Богом  човек,  или  тачније:  само  Богочовеком  човек,  само  у  Богочовеку  човек.  Ко  је  прави,  вечни  човек?  Само  Богочовек.  Јер  једино  у  Богочовеку  човек  је  сав  од  вечне  истине,  од  вечне  правде,  од  вечне  љубави,  од  вечног  живота.  Без  Богочовека,  човек  је,  на  крају  свих  крајева,  проклетство,  и  збир  свих  проклетстава;  са  Богочовеком,  човек  је  благослов,  и  збир  свих  благослова  Божјих.  У  чудесном  Господу  Исусу,  нарочито  у  Његовој  многозначајној смрти за род људски, Бог нас  је благословио сваким  благословом  (Еф. 1,3), и ослободио људе проклетства које је било на њима.  Какво  је  све  проклетство  било  на  роду  људском  до  овлаплоћења  Господа  Христа  који  га  је  изобиљем  благослова  свога  богочовечанског  подвига  скинуо,  објашњава  свети  Златоуст:  Адам  је  био  подвргнут  великом  проклетству,  а  Господ  Христос  великом  благослову.  Адаму  би  речено:  да  си  проклет  у  делима  својим (1. Мојс. 3,17; 4,11); тако и онима што су живели после њега: проклет ко  немарно ради дело Господње (Јерем. 48,10), и још: проклет сваки који  не остане  на свима речима овога закона (5. Мојс. 27,26), и још: проклет сваки онај који виси  на дрвету (5. Мојс. 21,33). ‐ Ето колико је проклетстава. Од њих нас је ослободио  Христос, поставши за нас клетва (Гал. 3,13). Као што је Он и понизио себе да би  ‐ 37 ‐ 

о. Јустин (Поповић) нас узвисио, и умро да би нас учинио бесмртнима, тако је и постао клетва да би  нас  испунио  благословом.  Шта  се  може  сравнити  са  овим  благословом,  када  се   преко клетве даје благослов? Није Он сам имао потребу за благословом, него га  даје  човеку.  Као  што  ја,  говорећи  да  је  Он  понизио  себе,  не  разумем  неку  промену у Њему него Његово снисхођење из разлога домостроја спасења, тако  и говорећи да је Он добио благослов, ја разумем не то као да је Он имао потребу  за благословом, него опет показујем Његово снисхођење из разлога домостроја  спасења.  Тако  дакле,  благослов  се  односи  на  Његову  човечанску  природу.  Васкрснувши  из  мртвих,  Христос  већ  више  не  умире  (Рим.  6,9)  и  не  подлежи  клетви; или, боље рећи, Он и пре тога није подлежао клетви, али ју је примио  на себе, да би избавио од ње човекa.*3 Зашто је, по Мојсијевом закону, проклет пред Богом сваки који виси на дрвету?  То објашњава Мојсије у закону: Ко згреши тако да заслужи смрт, те буде осуђен  на  смрт  и  обесиш  га  на  дрво,  нека  не  преноћи  тело  његово  на  дрвету,  него  га  исти  дан  погреби,  јер  је  проклет  пред  Богом  ко  је  обешен  (5.  Мојс.  21,23).  То  значи, оваква смрт била је знак крајње порочности, због чега је осуђен на такву  смрт  био  проклет  пред  Богом.  Није  сваки  који  виси  на  дрвету,  вели  блажени  Јероним,  проклет  пред  Богом,  него  онај  који  је  учинио  грех  достојан  смрти,  те  убијен зато и обешен на дрвету. Није он проклет стога што виси на дрвету, него  стога што је пао у такав грех, да је заслужио да буде распет.*4 Господ  Христос,  примивши  крсну  смрт,  иако  безгрешан,  примио  је  на  себе  проклетство те смрти, и Својом незаслуженом смрћу уништио проклетство које  је било на роду људском. Пошто је онај  који виси на дрвету проклет, вели свети  Златоуст, то је онај који је имао да разреши ту клетву требао бити слободан од  ње,  и  примити  на  себе  ту  клетву  незаслужену  место  оне  заслужене,  стога  је  Христос и примио на себе такву клетву и њоме уништио ону заслужену. И као  што невин човек, који се реши да умре место осуђенога на смрт, избавља овога  од казне, тако и Христос учини. Пошто Христос није подлежао  проклетству за  преступање  Закона,  то  је  Он  и  примио  на  себе  проклетство  које  смо  ми  заслужили а не Он, да би све ослободио од заслуженога, јер Он греха не учини,  нити  се  обмана  нађе  у  устима  његовим  (Ис.  5,39).  Као  што,  дакле,  онај  који  је  умро  место  оних  који  су  имали  умрети,  ослобођава  ове  од  смрти,  тако  и  Онај  који је примио на себе проклетство ‐ ослободио је од проклетства.*5

* Ехроsition Рsalm. 44,4; Р. gr. t. 55, соl. 188‐189.  * Comment in epist. Ad Galat. 1 I b. II, сар. 3. v. 13; Р. lat. t. 26, col. 387 С.   5* In Galat. сар. 3, 3‐4; Р. gr. t. 61, соl. 652‐653.   3 4

‐ 38 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла Невини Господ Христос постао је за нас клетва на тај начин, што је примио на  себе проклетство првороднога греха и свих грехова свега света (Јн. 1,29), са свима  страшним  последицама  греха:  немоћима,  мукама,  страдањима,  смрћу,  које  и  сачињавају  тужну  и  неминовну  казну  за  грех.  Спаситељ  је,  иако  безгрешан,  те  као  такав  слободан  од  проклетства  за  неиспуњење  Закона,  поднео  све  муке  и  казне које због греха леже на роду људском, и тиме нас искупио од проклетства  греха. Сви су народи били под проклетством, вели свети Јустин Философ, јер су  сви  били  подложни  гресима  и  пороцима.  Господ  Христос  је  примио  на  себе  проклетство  свију,  за  сав  род  људски  поднео  понижење  и  смрт,  да  би  Својом  смрћу и васкрсењем победио смрт.*6 Нас  је  тајна  научила  и  ми  верујемо,  изјављује  свети  Григорије  Ниски,  да  је  људска  природа  спасена  кроз  сједињење  са  Логосом.  Јер  Онај  који  ради  нас  постаде  грех  (2.  Кор.  5,  21)  и  клетва  (Гал.  З,1З),  како  то  вели  апостол,  и  узе  на  себе  немоћи  наше,  по  речи  пророка  Исаије  (Ис.53,4),  не  остави  при  себи  неизлечене:  грех,  клетву  и  немоћ,  него  смртно  би  прогутано  животом  (2.  Кор.  5,4);  распет  по  немоћи,  жив  је  по  сили  (2.  Кор.  13,4);  клетва  би  претворена  у  благослов.*7 По светом Максиму Исповеднику, кроз Адамов преступ проклетство је легло  на сву земљу и на сав људски род. Да би твар примила благослов Бога Оца, Син  Божји  постаје  клетва  и  грех,  уништавајући  клетву  и  узимајући  грех  света  на  себе.  Две  су  клетве  биле  на  човеку:  једна  је  плод  људске  слободне  воље,  тојест  грех, а друга ‐ смрт, која је с правом била додељена природи због добровољног  греха. Бог, творац природе, у осуђеној природи добровољно узе на себе клетву,  тојест  смрт,  и  живећи  у  човеку  по  вољи  греха  клетву  уби  својом  властитом  смрћу ‐ крстом.*8 Грех се разгранао кроз сву природу људску, и у сваком човеку сазрео смрћу,  зато су сви људи, сви народи били под грехом, и стога под проклетством греха ‐  смрћу.  Господ  Христос,  узевши  на  себе  природу  људску,  и  тиме  јој  давши  све  благослове  божанске,  Својом  крсном  смрћу  излио  је  благослов  Свој  на  сав  род  људски, на све људе, на све народе. И тај благослов доступан је свима људима кроз  веру  у  Христа  Спаситеља.  Ту  нема  изузетка:  и  изабрани  народ  и  незнабошци  могу  том  вером  у  Богочовека  примити  све  дарове  Светога  Духа,  који  у  свакоме  оплођују, израђују праведност, бесмртност и живот вечни. Тако и на незнабошце  * Dialog cum Truph. с. 95; Аполог. I. 63.   * Adversus Apollinar.; Р. gr. t. 45. соl. 1276 ВС.   8* Quaest. ad Thalass.;  Р. gr. t. 90, соl. 652 BCD.   6 7

‐ 39 ‐ 

о. Јустин (Поповић) долази  благослов  Авраамов  кроз  Господа  Исуса,  јер  је  Господ  Исус  дошао  на  свет  ради спасења свих људи, и умро за спасење свих. Објашњавајући ове апостолове  речи из Посланице Галатима (3,13‐14), свети Кирил Александриски вели: Смрт  Христова  постаде  спасоносна  за  свет,  јер  Он  постаде  клетва  подневши  смрт  и  бивши  обешен  на  дрвету,  да  би  грех  уништио,  да  би  благослов  Авраамов  био  на  свима  народима  у  Христу  Исусу,  тојест  да  би  се  оправдали  народи  вером,  по  обећању  датом  Аврааму,  да  обећање  Духа  примимо  кроз  веру.  Када,  дакле,  смрт  Христова  уништи  законску  клетву  и  доносе  благослов  Авраамов  народима,  тојест  благодат  кроз  веру,  и  учини  нас  заједничарима  Светога  Духа,  онда  значи  да  Христова  смрт  није  била  смрт  обичног  човека,  него  да  Логос,  поставши  тело,  пострада телом за свет, и Његово страдање би довољно за искупљење света.*9 „Да  на  незнабошце  дође  благослов  Авраамов“.  На  који  начин?  пита  свети  Златоуст. И одговара: У семену твоме, речено је, благословиће се сви народи (1.  Мојс.  22,18),  тојест  у  Христу.  А  ако  би  се  говорило  о  Јеврејима,  како  би  било  у  сагласности  са  здравим  разумом,  да  они  који  подлеже  проклетству  због  нарушења  Закона  постану  виновници  благослова  за  друге?  Та  нико  од  оних  који  су под проклетством не може дати другоме благослов којега је сам лишен. Отуда  је јасно, да је све ово речено о Христу, пошто је Он био семе Авраамово, и кроз  Њега  се  благосиљају  народи,  те  се  на  тај  начин  јавља  обећање  Духа.  Указујући  управо  на  то,  апостол  и  каже:  да  обећање  Духа  приме  кроз  веру.  А  пошто  се  благодат Духа не може излити на неблагодарног и оног који је у непријатељству,  то  се  благосиљају  прво  кроз  скидање  проклетства;  а  потом,  будући  оправдани  кроз веру, добијају благодат Духа. На тај начин крст је уништио клетву, а вера је  увела оправдање, а оправдање је низвело благодат Духа.*10 3,15  Домострој спасења рода људског сав је од Богочовека и по Богочовеку. Али да  бисте  боље  разумели  божанску  тајну  о  спасењу  незнабожаца,  хоћу  да  вам  говорим  „по  човеку“,  узимајући  пример  из  свакидашњег  људског  живота.  Када  човек  напише  и  потврди  свој  тестамент,  завет,  завештање,  нико  не  одбацује  из  њега  што  нити  му  домеће,  иако  је  то  људско  писмо.  Тако  бива  кад  је  реч  о  људском завету, утолико пре то важи за завет Божји: њему се још мање сме што  дометнути или одузети. 

*Dе rectа fide ad regin.; Р. gr. t. 76, соl. 1293 В.  * In Galat. с. 3, v. 14; Р. gr. t. 61, соl. 653.  

9

10

‐ 40 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 3,16‐17  Бог  је  начинио  завет  с  Авраамом,  давши  обећање  Аврааму  и  семену  његовом,  које  је  Христос.  Христос  је  Авраамов  потомак,  у  коме  се  испуњују  сва  обећања  дата  Аврааму.  То  је  завет  Божји  Аврааму,  непроменљив  и  неприкосновен.  Све  што је касније дошло од Бога, дошло је као објашњење и образложење тога, ни у  ком случају као измена. И овај завет не може бити ни измењен, ни допуњен, ни  обеснажен,  ни  укинут  законом  који  је  постао  после  четири  стотине  и  тридесет  година.  Заветовање  Божје  Аврааму  састоји  се  у  обећању:  да  ће  се  у  њему  благословити, тојест спасти греха и смрти и ђавола сви народи на земљи. А то  нити  је  учинио,  нити  чини  Закон  који  је  дошао  касније  јер  нема  силе.  То  је  једини  учинио  и  чини  Господ  Христос,  као  потомак  Авраамов,  и  у  Њему  се,  једино  у  Њему  и  испуњује  обећање  дато  Аврааму  завештањем  о  спасењу  рода  људског од греха, смрти и ђавола, тим јединим истинским благословом којим је  Бог могао благословити род људски.  3,18‐19  Јер  само  се  тим  благословом  добија  вечно  наслеђе  Божје:  царство  Божје.  Авраам је добио то обећање као завештање, као неизменљив и свеважећи завет; и  то  добио  као  дар.  А  све  остало  што  је  дошло  после  тога,  дошло  је  да  води  ка  остварењу  тога.  И  Закон?  Да,  и  Закон.  Он  је  дат,  не  да  се  испуњењем  њега  изврши  спасење  рода  људског,  јер  он  није  имао  те  силе,  него  да  живот  старозаветних људи, обасјаван његовом светлошћу, укаже свакоме колико је грех  грешан и ужасан, и колико је смрт моћна и бездушна, и колико је ђаво силан и  страшан,  и  колико  је  сваки  човек  посебно  немоћан,  и  сви  људи  скупа  беспомоћни да се сами спасу тих страхота и ужаса, и да то може учинити само  обећани  Аврааму  Месија.  Закон  је  дат,  да  старозаветни  човек  у  њему  као  у  огледалу  види  своју  грешност,  своје  грехе,  своје  преступе;  и  да  осети  сву  своју  немоћ  да  се  сам  спасе  тога,  те  да  због  тога  што  јаче  чезне  и  вапије  за  Спаситељем,  за  Христом  =  Месијом.  Закон  региструје  грехе  и  преступе  и  кривице старозаветног света: „јер где нема закона нема ни преступа“ (Рим. 4,15).  Закон казује и показује шта је грех, шта је преступање воље Божје, јер је „грех без  закона мртав“ (Рим. 7,8). Залуђени  грехом, његовом привидном сладошћу, људи  не  би  могли  без  Закона  бити  свесни  своје  греховности  и  њене  страхотне  убитачности.  Закон  открива  и  разголићује  грех,  али  га  не  уклања,  јер  нема  те  силе; открива и разголићује смрт, али је не уклања, јер нема те силе; открива и  разголићује ђавола, али га не уклања, јер нема те силе. А дат је људима, да им  отвори све очи душе на страхоту и ужасност и убитачност греха, смрти и ђавола,  ‐ 41 ‐ 

о. Јустин (Поповић) те  да  се  људи  свим  срцем,  свом  душом,  свим  умом,  свом  снагом  пружају  ка  Месији кроз вапаје и молитве и јауке. Закон до пожара разбуктава муку од греха,  од  смрти,  од  ђавола,  и  човек  сав  гори  за  Месијом  који  га  има  спасти  од  тог  троједног ужаса и пакла. Закон је будитељ који буди и указује на опасност од тог  људождерског  пожара;  он  је  стражар  који  труби  на  узбуну  пред  опасностима  које непрестано прете бићу људском од греха, смрти и ђавола.  Закон је дат, да Јевреји не би живели безбрижно грешећи, него да би их страх  од  греха,  смрти  и  ђавола  задржавао  од  нарушавања  заповести  Божјих.  Тако  дакле, вели свети Златоуст, није мала корист од Закона. Али докле? „Док не дође  семе  коме  је  обећање  дато;  а  под  семеном  се  разуме  Христос.  Стога,  ако  је  Закон  дат  само  до  доласка  Христова,  ради  чега  га  онда  ти  продужујеш  даље  и  преко  одређеног  рока?“*11  Закон  има  привремену  улогу  и  важност.  Зато  је  он  и  дат  преко  анђела  руком  посредника  Мојсија  (ср.  Јевр.  2,2;  Д.  А.  7,53;  2.  Мојс.  20,19;  5.  Мојс. 5,5; Д. А. 7,38).  3,20  „Но посредник није једнога, а Бог је један“. Закон је дат преко посредника, човека  Мојсија, а обећање Аврааму дато је самим Богом непосредно. И једно и друго је  од Бога, само је Закон мање важан. Као мање важан, Закон је дат преко човека, а  обећање о благослову и спасењу помоћу Месије дато је самим Богом, зато што је  неизмерно важније. Закон је подвременски, обећање има вечни значај и смисао.  При  давању  Закона  посредник  човек  посредовао  је  између  Бога  и  људи;  у  обећању  спасења  рода  људског  дела  сам  Бог,  који  је  један.  Он  један  исти  и  даје  обећање,  Он  један  исти  и  спасава.  Истина,  спасење  је  извршено  непосредно  оваплоћеним  Сином  Божјим,  Господом Исусом Христом, али је Он по  бићу и  Божанству  једно  са  Богом  Оцем  и  Духом  Светим.  Уствари,  човек  посредник  према  вечноме  Богу  и  Господу  тако  је  мали,  до  небића  мали,  да  упоређен  са  Богом он као да не постоји: οὐκ ἔστιν; а Бог је, у самој ствари, једини који стварно  постоји,  јер  непролазно  постоји,  који  стварно  јесте,  јер  је  вечан  и  с  обзиром  на  прошлост и с обзиром на будућност: „А Бог је један“. Према Богу, према Његовој  реалности,  све  изгледа  призрак,  привид.  Ниједна  твар  нема  ни  изблиза  ону  реалност коју има Он, Бог Творац. По своме бићу Бог је нешто толико изузетно  и јединствено, да је Њему чак и име: ὁ ὦν = Онај који јесте, Постојећи, Сушчиј (2.  Мојс.  3,14;  6,3).  Према  Њему,  као  Једино  Свесавршено  Постојећем,  све  остало  постојеће је као сенка постојања, и то предалека сенка Једино Постојећег. 

*  ib. соl. 654. 

11

‐ 42 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 3,21  Је ли онда Закон противан обећањима Божјим? Боже сачувај! Напротив, обећања  Божја потпунце испуњују оно што Закон тражи и хоће. Јер Закон тражи и хоће  спасење рода људског од греха, смрти и ђавола, а преко тога благослов вечни од  Бога.  Али  Закон  нема  у  себи  силе  да  то  изврши  и  оствари.  Закон  нема  у  себи  силе  вечнога  живота,  да  би  људима,  који  су  робље  смрти,  могао  дати  живот  вечни. Закон нема у себи свемоћне силе вечнога  живота, да би људима, који су  робље  смрти,  могао  дати  живот  вечни.  Закон  нема  у  себи  свемоћне  силе,  која  може  победити  страшну  силу  зла  и  ђавола,  и  ослободити  људе  од  њега.  Закон  нема у себи ону свеосвећујућу силу светости божанске, која може уништити сав  грех  у  васцелој  природи  људској  и  дати  праведност  бићу  људском,  праведност  коју  би  свеправедни  Бог  примио  као  оправдање  људске  природе  због  греха  и  зла.  Закон  нема  у  себи  вечне  божанске  животворне  силе,  зато  и  не  може  дати  људима  вечну  животворну  праведност,  која  савлађује  све  смрти,  све  грехе,  све  ђаволе у свима световима.  3,22  Зато  је  и  при  Закону  сав  свет  под  грехом,  и  у  греху,  опкољен  грехом  са  свих  страна; зато писани закон Божји, Свето Писмо, и показује да је сав род људски под  поклопцем  греха,  да  су  сви  људи  затворени  под  грех  као  беспомоћно  робље  смрти,  која  је  главна  сила  ђавола  и  греха.  Све  ‐  докле?  До  Господа  Христа,  оваплоћеног  Бога,  Богочовека.  Он  као  вечити  Бог,  поставши  човек,  донео  је  васцелој  природи  људској,  васцелом  роду  људском,  све  божанске  силе,  неопходне  да  људи  могу  победити  грех,  смрт  и  ђавола,  и  стећи  Живот  Вечни,  Истину  Вечну,  Правду  Вечну,  Љубав  Вечну,  Блаженство  Вечно.  И  тако  је  Богочовек  испунио  обећање  дато  Богом  Аврааму  о  благослову  рода  људског  преко  њега.  И  свих  тих  блага  ми  постајемо  заједничари  и  поседници  и  наследници,  како?  Вером  у  Господа  Христа,  Богочовека  и  Спаситеља  и  Искупитеља.  Вером  у  Христа  сваки  човек,  био  он  незнабожац  или  Јеврејин,  низводи на себе онај благослов који је Бог дао Аврааму кроз  обећање да ће се у  њему  благословити  сви  народи  на  земљи,  у  њему,  тојест  у  потомку  његовом:  Господу Христу, извршитељу спасења, и тиме раздаваоцу благослова.  3,23  До Христова доласка у наш земаљски свет, сви су људи били под грехом, и у  греху  као  у  некој  тамници,  у  којој  је  Закон  Божји  светлошћу  својом  јасно  осветљавао људима њихову грешност, те су они били свесни своје грешности и  ‐ 43 ‐ 

о. Јустин (Поповић) одговорности  пред  Богом,  а  и  своје  беспомоћности  пред  страхотном  силом  греха  и  зла.  Но  тиме  им  је  било  дато  све,  да  би  они  ватрено  желели  долазак  Безгрешног  Месије,  који  ће  их  ослободити  греха  и  извести  их  из  њихове  тамнице, која је уствари пакао и царство смрти, у коме је цар Сатана. Чувани под  Законом,  и  у  ланцима  Закона,  људи  су  кочени  и  задржавани  да  грех  не  узме  маха  још  у  већим  размерама;  и  тако  били  чувани  као  затворени  за  веру  која  се  имала дати Богочовеком Христом, Месијом.  Зашто  се  сав  домострој  спасења  Христовог  назива  вером,  а  не  знањем,  а  не  законом? Зато што је Господ и Бог Исус Христос донео људима таква божанска  блага  и  таква  божанска  савршенства,  каква  огреховљени  ум  људски  и  савест  и  срце  ни  замислити  нису  могли,  нити  могу,  а  камоли  знати  их  и  добити  их  својим моћима. Победити смрт и дати човеку бесмртност и живот вечни, који је  то ум људски могао сматрати за могуће и нормално и логично? Ниједан. Вера у  то ‐ вера је у немогуће. А то баш и јесте оно што је Господ Христос учинио за род  људски: једини Он учинио је оно што је по свима законима људске огреховљене  логике,  логике  „затворене  под  грех“,  апсолутно  немогуће.  Учинивши  немогуће  могућим,  Он  је  људима  дао  веру,  веру  која  обухвата  све  Његове  богочовечанске  подвиге на земљи: победу над грехом, победу над смрћу, победу над ђаволом; и  све  Његове  богочовечанске дарове:  Вечни  Живот,  Вечну  Истину,  Вечну  Правду,  Вечну Љубав, и све остало што је потребно за човеково бескрајно усавршавање у  Богу и ка Богу, за човеково обожење, за човеково обогочовечење, за постигнуће  оног  јединог  достојног  циља  људског  постојања  у  овом  и  у  свима  световима:  Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески ‐ Бог  (Мт. 5,48; ср. Лк.  6,36). Имајући све то у виду, Спаситељ је и рекао запрепашћеним поводом тога  ученицима  Својим:  Људима  је  ово  немогуће,  а  Богу  је  све  могуће  (Мт.  19,26).  Суштина  и  новина  новозаветне  богочовечанске  благовести  и  састоји  се  у  томе,  што  Бог,  поставши  човек,  чини  у  нашем  човечанском  свету  могућим  и  остварљивим  све  што  је  божанско  (ср.  Лк.  1,37;  18,27).  Људска  немоћ  и  Божја  свемоћ, ето то је дилема; и то је вера у Христа. Богочовек личношћу и подвигом  Својим уклања ту дилему, ту антиномију, и као Бог чини да у човечанском свету  немогуће постане могућим, и даје људима ту силу, да и они то исто чине (ср. Јн.  14,12). Отуда свети апостол Павле и објављује реч и стварност коју нико од људи  није  могао  без  Христа  Богочовека  ни  стећи  ни  изрећи:  „Све  могу  у  Христу  Исусу који ми моћи даје“ (Флб. 4,13).  Када Закон Мојсијев, Закон Божји не може спасти, и нема силе, како онда ти –  огреховљена  савести  људска,  и  ти  ‐  огреховљени  разуме  људски,  и  ти  ‐  огреховљена  вољо  људска,  можете  знати  и  умети  и  имати  моћи  да  спасете  ‐ 44 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла човека  и  род  људски  од  греха,  смрти  и  ђавола?  Шта  вама  треба?  Једно:  да  се  ослободите  греховности  своје.  Тада  ћеш  ти,  савести  људска,  божански  јасно  сагледати  и  видети  разлику  између  добра  и  зла,  и  стећи  љубав  за  добро  и  мржњу за зло. А то ћеш постићи, ако себе жртвујеш вери Христовој предавши  јој  се  потпуно,  да  те  она  преради,  прероди,  препороди,  преобрази,  освети,  обожи,  обогочовечи.  Тако  и  ти,  огреховљени  разуме  људски,  и  ти  огреховљена  вољо људска, и ти огреховљена логико људска, и све што се човек зове, ‐ свима је  вама  само  један  лек  од  смрти  и  греха:  вера  у  Богочовека;  и  једина  победа  над  грехом,  смрћу  и  ђаволом:  вера  у  Богочовека;  и  једина  бесмртност  и  вечност  и  блаженство  у  Истини  Вечној,  у  Правди  Вечној,  у  Љубави  Вечној,  у  Радости  Вечној:  вера  у  Богочовека.  Савести  моја,  шта  ћеш  ми  ти,  ако  ме  не  приведеш  Христу,  да  те  Он  освети,  обожи,  обогочовечи?  Без  њега  ‐  ти  си ми  непотребна!  без  Њега  ‐  ти  си  ми  мука  и  терет!  иди  од  мене,  беспомоћна  слепице!  И  ти  разуме, шта ћеш ми, ако ме не приведеш Христу који те једини може исцелити  од  свих  твојих  немоћи  и  болести  и  заблуда?  Без  Њега,  Божанског  Сверазума,  Свелогоса ‐ не требаш ми! О, проклет, проклет, проклет био! јер си ме безброј  пута у заблуде заводио, и у бесмислице потапао, и у смрти сурвавао! Нашта ми  све моје, све што мене чини мноме? Не треба ми ни овога ни онога света, ако не  постане Христово, и тиме ‐ освећено, обожено, спасено, спасено од смрти, греха  и ђавола!  3,24  Намена  је  Мојсијевог  закона  да  људе  води  ка  Христу,  као  ка  једином  правом  циљу њиховог постојања, не само у овом свету него и у свима световима: јер све  што је вредносно у људском бићу, налази своју божанску и човечанску пуноћу и  остварење у Христу Богочовеку. Водећи и приводећи ка Христу, Закон потпуно  испуњује  своју  дужност.  Јер  шта  је  његова  дужност?  Привести  Спаситељу,  и  у  Њему  ‐  спасењу,  оправдању.  Извршивши  ту  дужност,  Закон  престаје,  јер  „Христос  је  свршетак  закона:  који  га  верује,  оправдан  је“  (Рим.  10,4).  Тако  нам  Закон би водитељ ка Христу, васпитач ка Христу ‐ παιδαγωγὸς εἰς Χριστόν, да се  вером оправдамо. Вером Христовом. А шта садржи у себи вера Христова? Спасење  од  греха,  смрти  и  ђавола;  а  спасење  се  постиже  човековим  охристовљењем,  обожењем,  обогочовечењем,  отројичењем  помоћу  светих  еванђелских  тајни  и  светих  еванђелских  врлина.  А  у  томе,  једино  у  томе  је  оправдање  људског  бића,  људског  живота,  људске  савести,  свега  што  се  човек  зове.  Савест  је  зато  у  теби,  човече, да ти буде водитељ ка Христу; и разум је зато у теби, и воља, и срце ‐ да  ти буду водитељи ка Христу, и? да те предаду Њему вером у Њега: да би те Он  обновио  и  преобразио  и  учинио  новим,  небеским  човеком,  човеком  по  ‐ 45 ‐ 

о. Јустин (Поповић) Богочовеку и Богочовеком, по Његовом лику и облику (ср. Кол. 3,10). Јер се само  Богочовеком  постаје  прави  човек,  истински  човек,  потпун  човек,  бесмртни  човек,  вечни  човек,  савршени  човек.  Јер  само  Богочовеком  и  савест  човекова  постаје  чиста,  савршена,  те  тако  способна  да  га  води  путевима  божанског  усавршавања.  Јер  само  Богочовеком  и  разум  човеков  постаје  чист  и  здрав  и  обновљен, те тако способан да мисли о ономе што је на небу, у Христу Исусу, и  да  човека  води  свему  вечном  и  бесмртном.  Тако  и  воља  и  срце,  и  све  што  је  човеково само Богочовеком постаје свето, бесмртно, савршено, вечно.  3,25  Закон,  и  све  што  је  у  њему,  само  је  „сенка“  онога  што  је  остварио  Христос  поставши  човек,  сишавши  у  наш  земаљски  свет  и  доневши  Собом  све  стварности  неба  (ср.  Кол.  2,17).  А  те  су  стварности?  Божанске  стварности.  Јер  доневши  себе,  Бога  на  земљу,  Он  је  донео  и  свесавршену  Свестварност:  свестварност Вечне Истине, Вечне Правде, Вечне Љубави, Вечног Добра, Вечног  Живота.  И  све  то  оваплотио  у  тело  људско,  у  тело  Своје,  и  учинио  човечански  реалним  и  опипљивим  за  свако  људско  биће.  И  основао  на  себи  и  собом  ‐  Цркву,  тело  Христово,  у  коме  је  сва  пуноћа  Божанства  (Кол.  2,9;  Еф.  1,23);  и  Њега Бог Отац даде за главу телу Цркве (Еф. 1,22). На тај начин „тело Христово“  је постало сместилиште и обиталиште свих небеских, божанских стварности. А  када је тело тих стварности ту, на земљи, онда „сенка“ њихова није ни потребна;  више  нисмо  под  Законом;  Закон  се  са  радосном  смиреношћу  уклања,  пошто  је  извршио своју дужност. Закон нас је довео Христу, а Христос нас вером Својом  уводи у све божанске дарове и савршенства. Вера у Христа даје сваком људском  бићу све што му је потребно за побожан вечни живот и у овом и у оном свету  (ср.  2.  Петр.  1,2‐4).  Јер  у  Христу  се  спасава,  оправдава  сваки  који  верује  у  Њега  (ср. Д. А. 13,39). Пошто дође вера Христова, и у њој и са њом сав истинити Бог и  Господ  са  свима  Својим  божанским  савршенствима;  пошто  је  Спаситељ,  Богочовек  Христос  већ  ту,  са  нама,  заувек  међу  нама  у  Цркви  Својој,  онда  нам  није више потребан водитељ ка Христу ‐ Закон Мојсијев. Од сада смо непосредно  под Богом Господом Христом, под вером Његовом, нисмо више под водитељем,  под Законом Мојсијевим. Бог Спаситељ и Месија није више обећање, већ наша  земаљска  стварност;  Он  није  само  на  небу,  већ  је  сав  и  на  земљи  у  Богочовечанском телу Свом ‐ Цркви.  3,26  Бог  није  више  далеки,  небески  Господар  и  Законодавац,  већ  наш  земаљски  сажитељ, Бог оваплоћени, међу нама људима и сам човек ‐ Богочовек, и мили,  ‐ 46 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла блиски, жалостиви Отац. Вером Христовом ми постајемо синови Божји, а до ње и  без ње ми смо људи само створења Божја. Јер нас вера Христова рађа духовно као  синове  Божје.  Изузетна  милост  и  човекољубље  Божје,  показани  према  роду  људском,  састоје  се  управо  у  томе  што  нам  у  Христу  Бог  даје  силу  и  моћ  да  постанемо синови Божји рађајући се од Бога (ср. Јн. 1,12‐13). Који год верује да је  Исус заиста Месија, заиста Спаситељ, тај је од Бога рођен (ср. 1. Јн. 5,1). Врхунац  је Божјег човекољубља то што нам је дао да Христом постанемо деца Божја, и да  се назовемо деца Божја (ср. 1. Јн. 3,1‐2). А родити се од Бога, постати син Божји,  шта  значи?  Значи:  живети  животом  Божјим  у  свету,  живети  Христом,  живети  Духом  Светим,  живети  Светом  Тројицом  ‐  од  Оца  кроз  Сина  у  Духу  Светом;  живети  Вечном  Божанском  Истином  и  Правдом  и  Љубављу  и  Животом,  свим  оним  што  је  Божје  и  божанско  и  савршено  и  вечно  и  богочовечно;  сав  бити  вођен Духом Божјим, „јер синови су Божји они које води Дух Божји“ (Рим. 8,14);   јер  Дух  Божји  и  јесте  тај  који  нас  усињује  Богу  (Рим.  8,15);  Он  сведочи  нашем  духу  да  смо  деца  Божја  (Рим.  8,16).  „А  кад  смо  деца,  и  наследници  смо:  наследници дакле Божји, а судаследници Христови“ (Рим. 8,17).  3,27  Све  нам  то  даје  вера  у  Христа,  зато  нема  веће  и  богатије  и  моћније  и  бесмртније силе у нашем човечанском свету. Ако је до наше свесиле, ето је у њој;  ако је до наше свемоћи, ето је у њој; ако је до наше свевеличине, ето је у њој; ако  је  до  нашег  свебогатства,  ето  га  у  њој.  Јер  шта  је  веће  и  моћније  и  силније  и  богатије  за  човека  него  постати  брат  Христу  и  сунаследник,  и  на  тај  начин  све  Његово учинити својим занавек, за сву вечност? А све то ми постајемо вером у  Господа Христа, сви ми, и ви из незнабожаца и они из Јевреја: „јер који се год у  Христа крстисте, у Христа се обукосте“. У јединог истинитог Бога се обукосте, и  у јединог истинитог човека. Чујте, у Бога се обукосте! и из вас побеже све што је  небожје,  ванбожје,  противбожје;  ишчезе  и  умртви  се  и  уништи  се:  и  грех,  и  смрт,  и  ђаво.  Погледајте  у  себе,  шта  је  остало  у  вама  од  вашег  старог  човека?  Ништа! Све старо прође, и ново настаде: нови човек ‐ Христов човек, нова савест  ‐ Христова савест, ново срце ‐ Христово срце, нови вид ‐ Христов вид, нови слух,  нова  воља,  нови  живот  ‐  Христов  живот,  све  ново  ‐  божански  ново,  божански  неостариво, божански бесмртно, божански вечно. А пре тога, били сте обучени,  у  кога?  У  грех,  у  смрт,  у  безбројне  пороке  и  зла,  а  преко  њих  у  самог  ‐  ђавола!  Да, у ђавола. Јер је и грех и смрт и свако зло ‐ одећа ђаволова, и душа његова, и  вид његов, и слух његов, и воља његова. И ви, живећи у гресима, толико сте се  духовно ородили и сродили с ђаволом, да сте се потпуно били  обукли у њега и  постали деца његова (ср. 1. Јн. 3,10); јер „који твори грех од ђавола је“ (1. Јн. 3,9).  ‐ 47 ‐ 

о. Јустин (Поповић) А  крштење  вас  ослобођава  од  свега  тога.  Но  то  је  прва  половина  његове  свете  силе,  свете  свесиле;  а  друга  је:  оно  вас  облачи  у  Христа,  Бога  свемоћног,  свепобедног,  свемудрог,  свемилостивог,  свеблагог,  свечовекољубивог,  свезнајућег,  свевечног.  И  стога:  ваша  мисао  постаде  богомисао,  ваше  осећање  богоосећање, ваша душа богодуша, ваша савест богосавест, ваша воља боговоља,  ваш  живот  богоживот.  И  ви  више  не  живите  ни  себи  ни  собом,  већ  живите  Господом Христом и Господу Христу, животу вашем бесмртном и вечном. „Јер  ни један од нас не живи себи и ни један не умире себи. Јер ако живимо, Господу  живимо;  а  ако  умиремо,  Господу  умиремо.  Ако  дакле  живимо,  ако  умиремо,  Господњи смо“ (Рим. 14,7‐8); и ми нисмо своји, већ Христови, а Христос Божји  (ср.  1.  Кор.  6,19;  3,23).  Све  вечноживе,  божанске,  небеске  стварности  што  су  у  Христу Богочовеку, постадоше ваше, људске, и то светом тајном крштења. А за  све  то,  шта  сте  ви  дали?  Веру.  Вером  сте  се  одрекли  Сатане,  а  присајединили  Христу; вером сте се одрекли Сатане и свих дела његових, а приљубили Христу  и  подвизима  Његовим;  вером  сте  одбацили живот  у  греху,  а  усвојили живот  у  Богу;  вером  сте  свукли  са  себе  ђавола,  а  обукли  се  у  јединог  истинитог  Бога;  вером сте престали бити деца ђавоља (ср. 1. Јн. 3,10), а постали сте деца Божја,  синови Божји; вером сте престали бити ђавоносци, а постали сте богоносци.  3,28  Обукавши  се  у  Христа,  ви  сте  се  обукли  у  новог  човека,  вечног  човека  ‐  Богочовека: Он људе благодаћу претвара у богољуде; Црква је Његова божанска  радионица,  у  којој  се  људи  светим  тајнама  и  светим  врлинама  прерађују  у  благодатне  богољуде:  сви  постају  синови  Божји,  и  међу  собом  света  божанска  браћа.  „Нема  више  Јеврејина  ни  Грка;  нема  више  роба  ни  слободњака;  нема  више  мушкога  рода  ни  женскога:  јер  сте  сви  ви  једно  у  Христу  Исусу“.  У  Богочовеку  Христу  све  земаљске  разлике  што  су  међу  људима  нестају;  људи  се  онебесују,  обожују,  обогочовечују,  охристовљују,  и  за  хришћане  Господ  Христос  постаје  све и сва у свима њиховим видљивим и невидљивим световима. Што је Његово,  то  је  њихово:  Његов  ум  ‐  постаје  њихов  ум  (ср.  1.  Кор.  2,16),  Његова  душа  ‐  њихова  душа,  Његова  савест  ‐  њихова  савест,  Његова  воља  ‐  њихова  воља,  Његова истина ‐ њихова истина, Његова правда ‐ њихова правда, Његова љубав ‐  њихова љубав, Његов живот ‐њихов живот, Његова смрт ‐ њихова смрт, Његово  васкрсење  ‐  њихово  васкрсење,  Његово  вазнесење  ‐  њихово  вазнесење,  Његово  Царство  ‐  њихово  Царство,  Његов  рај  ‐  њихов  рај,  Његова  вечност  ‐  њихова  вечност, Његово блаженство ‐ њихово блаженство. А све то хришћане духовно и  благодатно  уједињује  у  једно  тело,  у  један  организам,  у  једну  Цркву:  у  њој  сваки  живи  у  свакоме  и  са  сваким,  сваки  живи  за  све  и  за  свакога,  сваки  осећа  себе  ‐ 48 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла собом у свакоме и у свима: једно срце, једна душа, једна савест (ср. Д. А. 4,32; 1.  Кор. 10,17; 12,12‐27; Рим. 12,5; Еф. 3,18); сви једно у Христу Исусу, и стога сви једно  међу  собом,  и  један  у  другоме,  сваки  у  свакоме,  и  сви  у  свакоме.  У  Христу  престаје  све  што  је  „по  човеку“,  и  настаје  све  „по  Богочовеку“:  и  вредности  и  мерила  и  стварности  и  мисли  и  осећања,  све  бива  по  Богочовеку,  ништа  по  човеку. Отуда у Христу и небивало и невиђено јединство рода људског, јединство  остварено  без  насиља  и  принуда,  добровољно  и  благодатно:  богочовечанско  јединство,  и  богочовечански  ред  и  поредак.  Јер  ту  је  увек  и  у  свему:  на  првом  месту  Бог,  па  човек;  никад  обратно,  и  никад  човек  без  Бога.  Живећи  у  Богочовечанском  организму,  телу  Христовом,  Цркви,  људи  саборнизирају  и  своје  душе  и  своје  савести  и  своја  срца  и  своје  мисли,  те  живе  и  делају  из  те  саборности, из тог богочовечанског свејединства, и расту један са другим и један  кроз  другога,  сваки  кроз  све  и  сви  кроз  свакога,  заједно  „са  свима  светима“  растући сваки у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 3,18; 4,12‐ 13;  1,22‐23;  Кол.  1,24‐28).  Ми  се  сви  крстимо  у  једно  тело,  били  Јевреји  или  незнабошци, били робови или слободњаци, и сви постајемо једно тело, које је Црква;  тако смо тело Христово, и уди међу собом (ср. 1. Кор. 12,13.20.27). У Цркви нема  Грка  ни  Јеврејина,  обрезања  ни  необрезања,  дивљака  ни  Скита,  роба  ни  слободњака,  него  све  и  у  свему  Христос  ‐  τὰ  πάντα  καὶ  ἐν  πᾶσι  Χριστός  (Кол.  3,11):  Христос  све  у  свачијој  души,  све  у  свачијем  срцу,  све  у  свачијој  савести  и  животу  и  мислима  и  осећањима  и  хтењима,  све  у  свима  световима  и  бесмртностима и вечностима.  3,29  Ми хришћани не припадамо себи ни у овоме ни у ономе свету, нисмо своји  већ  Христови  (ср.  1.  Кор.  6,19;  4,7;  3,23;  Рим.  14,7‐9).  То  сте  осетили  и  ви  сви:  нисте  своји  већ  Христови.  Живот  ваш,  није  ли  Христов?  и  душа  ваша,  а  савест  ваша,  и  истина  ваша,  и  бесмртност  ваша,  и  вечност  ваша,  и  љубав  ваша,  и  правда ваша, и ум ваш, и добро ваше, нису ли Христови? А када сте Христови,  онда  сте  семе  Авраамово  и  наследници  по  обећању.  Поставши  Христови  вером  у  Христа,  вером  у  испуњено  обећање,  дато  Богом  Аврааму,  онда  сте  и  деца  Авраамова,  духовна  деца  његова,  јер:  нису  сви  деца  Авраамова  који  су  семе  Авраамово  (Рим.  9,7),  који  су  телесни  потомци  Авраамови.  Духовна  деца  Авраамова су они који верују у обећање Авраамово ‐ у Месију Христа, као што је  Авраам  веровао,  и  прими  му  се  у  правду.  Вером  у  Христа  сви  постају  синови  Божји,  и  самим  тим  наследници  по  обећању:  наследници  са  Христом  и  у  Христу;  вером Христовом наслеђују сва вечна блага, која оваплоћени Бог доноси Собом и  даје  за  веру  у  Њега.  Какво  богатство!  Вером  у  Христа  ми  постајемо  наследници  ‐ 49 ‐ 

о. Јустин (Поповић) Божји:  „наследник  си  Божји  кроз  Исуса  Христа“  (Гал.  4,7),  наследник  свих  богатстава  Божјих:  Вечна  Истина  Божја  припада  теби  као  сину  Божјем  и  наследнику Божјем кроз Христа; исто тако припада теби и Вечни Живот Божји, и  Вечна  Правда  Божја,  и  Вечна  Љубав  Божја,  и  све,  све,  све  што  је  Божје  у  свима  световима.  И  то  све  постајемо  по  обећању  датом  Аврааму,  а  не  по  Закону  Мојсијевом:  јер  ми  то  постајемо  вером  у  остварено  обећање,  дато  Аврааму,  у  лицу  Господа  Христа:  и  ми  Јевреји,  и  ви  јелини,  незнабошци.  Неисказано  је  богатство  Христово:  незнабошци  кроз  Еванђеље  постају  сутелесници  и  сунаследници и заједничари тог богатства у Христу (ср. Еф. 3,8.7). Зато у Христу  нема разлике између вас хришћана из незнабожаца и хришћана из Јевреја: вера  у Христа благодаћу Божјом вас изједначује и уједињује у Вечној Истини и Вечној  Правди  и  Вечној  Љубави  и  Вечном  Животу,  и  сви  ми  свим  бићем  осећамо  да  смо  једно  у  Христу  Исусу  Господу  нашем,  који  је  вечна  радост  наша  у  свима  животима нашим.  4,1‐31  Гал. 4,1‐31:  1 Али велим: док је наследник дете ништа се не разликује од роба, иако  је господар од свега;  2 него је под стараоцима и управитељима све до рока који је отац  одредио.  3  Тако  и  ми,  кад  бејасмо  млади,  бејасмо  под  стихијама  света  заробљени;  4  а  кад се наврши време, посла Бог Сина свога, који је рођен од жене и рођен под законом, 5  да искупи оне који су под законом, да примимо  посинаштво.  6 А пошто сте синови,  посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава! Оче!  7 Тако ниси више роб него  син; а ако си син, и наследник си Божји кроз Христа.   Али тада, не знајући Бога, служисте боговима који то нису по природи својој. 9 Но  сад, познавши Бога, или боље: познати бивши од Бога, како се враћате опет на слабе и  убоге стихије, којима опет изнова хоћете да служите? 10 Ви гледате на дане и месеце,  на времена и године! 11 Бојим се за вас да се нисам узалуд трудио око вас.  8

 Браћо, молим вас, будите као ја, јер сам и ја као ви. Ништа ми ви не учинисте  нажао.  13 А знате да вам у слабости тела први пут проповедах еванђеље. 14 И напасти  моје  која  беше  на  телу  моме  ви  не  презресте,  нити  попљувасте,  него  ме  примисте  као анђела Божјега, као Христа Исуса.  15 Какво бејаше онда ваше блаженство! Јер вам  сведочим да бисте, да је то било могуће, извадили очи своје и дали мени. 16 Тиме ли вам  постадох  непријатељ  што  вам  истину  говорим?  17  Они  не  ревнују  добро  за  вас,  него  хоће да вас одвоје, да ви ревнујете за њих.  18 А добро је ревновати свагда у добру, и не  само  кад  сам  ја  код  вас.  19  Дечице  моја,  коју  опет  у  мукама  рађам  док  Христово  обличје не постане у вама (ἄχρις οὗ μορφωθῇ Χριστὸς ἐν ὑμῖν = док се Христос не  уобличи  у  вама;  док  се  Христос  не  образује  у  вама);  20  хтео  бих  да  сам  код  вас,  и  да  12

‐ 50 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла изменим  свој глас, јер сам у недоумици односно вас  (ὅτι ἀποροῦμαι ἐν ὑμῖν = јер не  знам шта бих с вама).  Кажите ми ви који хоћете да будете под законом, не слушате ли закона? 22 Јер је  писано да Авраам имаде два сина, једнога од робиње а другога од слободне. 23 Али онај од  робиње,  роди  се  по  телу;  а  онај  од  слободне,  по  обећању.  24  То  је  речено  у  преносном  смислу: јер су те две жене два завета, један од горе Синајске, који рађа за робовање, а то  је Агара;  25 јер Агар је гора Синај у Арабији, и она одговара садашњем Јерусалиму који  робује са децом својом; 26 а горњи Јерусалим слободан је, и он је мати свима нама. 27 Јер  је писано: Развесели се, нероткињо која не рађаш; кликни и повичи ти која не трпиш  порођајне муке; јер остављена има много више деце него она која има мужа.  28 А ми  смо,  браћо,  као  и  Исак,  деца  обећања.  29  Но  као  што  онда  онај  који  се  роди  по  телу  гоњаше  онога  који  се  роди  по  духу,  тако  и  сада.  30  Али  шта  говори  писмо?  Отерај  робињу  и  сина  њезина,  јер  син  робиње  неће  наследити  са  сином  слободне.  31  Тако,  браћо, нисмо деца робиње него слободне.  21 

4,1‐2  Својом препородном и преображајном силом благодат Христова изједначује  све људе у Христу, даје им богочовечански дух и обличје, и међу њима нема ни  роба  ни  слободњака,  ни  Јеврејина  ни  Грка,  већ  су  сви  једно  у  Њему.  Али  до  доласка  Господа  Христа  у  свет,  и  Јевреји  под  Законом  и  незнабошци  под  стихијама света, не разликују се у суштини међу собом, јер су подједнако робови  греха. Наследник, све док је непунолетан, не разликује се од роба иако је господар од  имовине  свога  оца,  јер  не  управља  њоме,  него  је  под  туторством  и  старатељством старалаца и тутора. Јеврејски народ, иако наследник по обећању,  због своје грешности налазио се под старатељством и туторством Закона, јер се  показао  непунолетан  и  недорастао  да  упражњава  наследничку  власт  над  имовином Оца Небеског.   4,3  Али  исто  тако  и  незнабошци,  робови  греха,  робовали  су  греху  обожавајући  место Творца разне стихије овога света: сунце, месец, звезде, људе, животиње, и  друга  створења  и  твари.  Нарочито  их  је  обожавање  људи  као  богова  одвело  обожавању  људских  духовних  сила  и  њихове  делатности:  обожавању  разума,  страсти,  философије,  науке,  уметности.  То  обожавање  човека  у  разним  видовима  било  је  ништа  друго  до  робовање  разним  неистинама  и  обманама  и  преварама „по казивању човечјему“, „по стихијама света“ (Кол. 2,8). То духовно  детињство, непунолетство, незрелост, држало је у заробљеништву греха и Јевреје  ‐ 51 ‐ 

о. Јустин (Поповић) и незнабошце: и једни и други подједнако робље греха, смрти и ђавола. Јевреји  кроз  своје  грехе,  незнабошци  опет  кроз  своје,  детињски  су  поробљавали  себе  смрти, а преко ње ђаволу и његовом царству зла. Заробљеници смрти, то су сви  људи, били Јевреји или незнабошци, до оваплоћења Бога Логоса. Заробљеници  смрти, беспомоћни као нејака деца у нераскидљивим оковима смрти.  4,4‐5  И  то  све  тако  док  се  не  наврши  време.  „А  кад  се  наврши  време“  господарења  греха,  смрти  и  ђавола  над  родом  људским,  да  се  људи  не  би  потпуно  огреховили,  осмртили,  ођаволили,  „посла  Бог  Сина  свог“  да  освети,  осмисли  време и спасе људе. Јер шта је смисао и циљ времена? Да се освети и преобрази  у вечност, да постане увод и уводитељ у вечност. А оно може постати то, ако се  испуни  Вечним  Богом.  Једино  сједињујући  се  кроз  Богочовека  Христа  са  вечношћу  божанском  време  постиже  своје  божанско  назначење  и  циљ,  јер  и  само  постаје  саставни  део  богочовечанске  вечности  у  Цркви;  и  у  светој  тајни  Цркве и чудесног богочовечанског домостроја спасења налази своје освећење и  преображење (ср. Еф. 1,10). Падом својим у грех, жена је прва обесветила време,  обесмислила  га,  унела  ђаволску  стихију  у  њега,  опоганила  га,  и  оно  је  постало  као  неко  обиталиште  смрти,  ђавола  и  свакога  зла.  Син  Божји,  Господ  Христос  рађа се „од жене“, која претставља сав род људски, сву природу људску, да искупи  и  спасе  све  људе,  као  потомке  те  прве  жене,  једне  и  једине  родитељке  васцелог  рода  људског,  који  је  „семе  женино“  (1.  Мојс.  3,15),  „семе  Давидово“  (Рим.  1,3).  Он се рађа „под законом“, да спасе и  оне који су „под законом“, Јевреје, изабрани  народ  Божји,  да  они  не  би  уобразили  да  њима  није  потребно  спасење,  и  да  се  Спаситељ родио само за незнабошце, неизабране народе Божје. Поред тога, као  изабрани народ Божји, Јевреји су одговорнији за царовање греха и смрти у свету  него  незнабошци,  пошто  су  имали  Закон  и  дарове  од  Бога  које  незнабошци  имали нису.  Бог  Логос  се  рађа  на  наш  земаљски  свет  ради  усиновљења  људи  Богу:  „да  примимо  посинаштво“.  Јер  Бог  је  и  саздао  род  људски,  са  крајњим  и  јединим  циљем,  да  Му  људи  буду  синови  (ср.  Еф.  1,5).  Кроз  грех  и  смрт  и  ођавољење  људи  су  се  удаљили  од  Бога,  и  толико  одродили  од  Њега  да  су  изгубили  своје  божанске,  боголике  одлике  и  постали  „деца  ђавола“  (1.  Јн.  3,10).  Син  Божји  се  рађа као човек, да би људи вером у Њега постали синови Божји (ср. Гал. 3,26), и  тако  постали  оно  ради  чега  их  је  Бог  и  створио.  И  они  то  постају  Господом  Христом, једино Њиме, зато што је Он, Богочовек, као истинити Бог имао силе  да природу људску спасе од греха, смрти и ђавола, и као истинити човек ‐ да то  ‐ 52 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла спасење  преда  људима  у  светој  Цркви  Својој,  у  Богочовечанском  телу  Свом.  Постајући  синови  Божји  вером  у  Јединородног  Сина  Божјег,  Господа  Христа,  људи  постају  Његови  сутелесници  и  заједничари  Његове  свемоћне  благодати  (ср.  Еф.  3,6),  којом  савлађују  сваки  грех,  сваку  смрт,  сваког  ђавола,  и  добијају  снаге да још овде на земљи живе вечним животом и ради вечнога живота.  4,6  Васцели богочовечански подвиг Господа Христа има један циљ: „да примимо  посинаштво“.  А  са  посинаштвом  Богу,  ми  као  синови  Божји,  примамо  од  Бога  као од Оца све дарове, сва богатства, сва блага Божја. Па и несравњено више од  тога:  примамо  највише  што  се  може  примити  у  свима  световима,  и  што  се  може замислити и пожелети: примамо саму Пресвету Тројицу. Јер кроз Христа  постајемо  потпуно  Њени,  и  Она  потпуно  наша.  Ми  ‐  деца  Њена,  ми  ‐  синови  Њени!  Сва  душа  наша  отворена  за  сва  божанска  савршенства,  за  све  божанске  тајне,  за  све  божанске  свете  силе,  за  сву  Божанску  Свету  Тројицу.  Више  нисмо  затворени  под  грех,  под  смрт,  под  проклетство,  да  не  бисмо  могли  примити  Тросунчаног  Бога  и  Господа  у  себе,  у  срце  своје.  Очишћено  вером  у  Господа  Христа, наше срце постаје храм Духа Светога; загрејани љубављу према Господу  Христу  и  Небеском  Оцу,  ми  отварамо  синовска  срца  своја  к  Богу  да  се  Њиме  испуне.  И  ви,  некадањи  незнабошци,  вером  у  Јединородног  Сина  Божјег  постајете синови Божји. „А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша,  који  виче:  Ава!  Оче!“  Ради  Сина  Дух  Свети  се  даје  свима  који  вером  у  Сина  кроз  крштење  постају  синови  Божји.  Својим  очовечењем  Господ  Христос  је  сву  природу људску, која је у основи иста и код Јевреја и код незнабожаца, у начелу  обожио,  и  тиме  осветио,  и  тиме  оспособио  да  постане  прималиште  и  обиталиште  Светога  Духа.  А  Дух  Свети,  уселивши  се  у  срца  ваша  вером  и  љубављу и крштењем, и осталим светим тајнама и светим врлинама, разлива по  целом бићу вашем осећање, сазнање и убеђење да сте и ви синови Божји, и све се  то  слива  у  клик  вашега  духа,  испуњеног  Духом  Светим:  Ава!  Оче!  Све  ваше  претставе  о  Богу,  све  ваше  мисли  о  Богу,  стапају  се  у  радосно,  мило,  усхићено  осећање  ‐  свеосећање,  мисао  ‐  свемисао:  да  је  Бог  ‐  наш  Отац,  а  ми  ‐  деца  Његова, синови Његови. Иза свега и сврх свега остаје једно, свеобухватно осећање  и  сазнање:  Бог  је  твој  Отац,  а  ти  Његов  син.  Дух  Свети  који  ради  Сина  Божјег  обитава у вама, у вашим срцима, излива у срца ваша божанску љубав и све остале  свете  врлине  и  свете  силе  (ср.  Рим.  5,5);  и  ви  Духом  Светим  ‐  духовно  мислите  (ср.  Рим.  8,5),  а  Духом  Светим  и  осећате,  и  волите,  и  делате,  и  живите.  Дух  човечји  без  Духа  Божјег,  шта  је?  Привиђење,  утвара,  необјашњива  загонетка,  језива  тајна,  неуловљива  сенка,  усплахирени  слепи  миш,  плен  демонā,  ‐ 53 ‐ 

о. Јустин (Поповић) игралиште  страшилā.  А  са  Духом  Божјим,  Духом  Светим,  Духом  Сина  Божјег  Јединородног,  Господа  нашег  Исуса  Христа,  дух  човечји  шта  је?  Радост  над  радостима,  усхићење  над  усхићењима,  савршенство  над  савршенствима:  јер  га  Дух  Свети  води  из  савршенства  у  савршенство,  водећи  га  из  једне  свете  тајне  у  другу, из једне свете врлине у другу, док га потпуно не обожи, не обогочовечи,  не  испуни  светим  и  светлим  богомислима,  богоосећањима,  богоблаговестима,  богорасположењима,  која  се  непрекидно  преображавају  из  силе  у  силу,  из  савршенства  у  савршенство,  и  тако  кроз  овај  земаљски  живот,  а  после  њега  и  кроз онај у свима божанским вечностима свију Божјих светова.  4,7  Све је то истина над истинама, и нека то не чуди твоју мајушну мисао људску:  јер  си  постао  син  Божји.  А  поставши  син  Божји,  ниси  више  роб,  него  си  као  син  Божји и „наследник Божји кроз Христа“. Наследник Божји! ‐ има ли ишта веће, и  више,  и  узвишеније,  и  вредносније,  и  драгоценије  од  тога  за  тебе,  човека,  некадањег  беспомоћног  роба  греха,  смрти  и  ђавола?  Шта  је  то  што  би  људи  могли пожелети као нешто боље и узвишеније и драгоценије од онога што им  Господ  Христос  даје  очовечивши  се  и  вером  пруживши  им  васцелог  Бога,  са  свима савршенствима и богатствима? Христом постајеш наследник свега Божјег,  ‐ има ли ишта веће од тога, ишта славније, богатије, бесмртније, вечније? Ко ти  то други може дати? Нико, јер нико није то што Господ Христос, те нико и нема  оно  што  Он  има  и  што  Он  даје.  Да,  то  је  једини  Бог  у  свима  световима  који  из  неисказаног  човекољубља  као  Једини  прави  Човекољубац  даје  човеку,  роду  људском све Своје: сву пуноћу Свога Божанског бића  (ср. Кол. 2,9‐10; Еф. 3,19).  Без Христа, и до Христа, шта си, и шта си био? роб ‐ не само стихија овога света,  него  још  и  горе,  још  и  најгоре:  роб  страсти,  роб  грехова,  роб  зала,  роб  смрти,  роб ђавола. О, човече без Христа, твоје је ропство неисказано и свеужасно; ти си  неодробљиво  заробљен!  Јер  ко  те  од  људи  могао,  и  може,  ослободити  тога  ропства:  ко  од  мудраца,  ко  од  учењака,  ко  од  војсковођа,  ко  од  царева,  ко  од  тирана? Нико! нико! нико! Па не само то, него и сви људи скупа, сав род људски,  од  Адама  тја  до  последњег  човека  на  земљи,  када  би  се  решио  да  тебе  једног  ослободи  од  смрти,  да  ли  би  могао?  Сигурно  да  не  би,  јер  је  смрт  јача,  неизмерно јача од свих људи свих времена и раса. Један је у роду људском јачи  од ње, само један: Богочовек, Господ Исус Христос. А са Њим и у Њему и кроз  Њега  сви  они  који  верују  у  Њега,  и  вером  у  Њега  постају  наследници  свих  Његових  божанских  моћи  и  сила,  па  и  Његове  божанске  моћи  над  смрћу:  победа  над  смрћу,  над  грехом,  над  ђаволом.  Можеш  и  ти,  и  са  тобом  сви  хришћани  скупа,  потрошити  све  душе  своје  да  бисте  мишљу  прозрели  и  ‐ 54 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла сагледали  и  обухватили  она  божанска  богатства  и  блага  која  Господ  Христос  даје  људима  и  има  за  њих  и  у  овом  и  у  оном  свету,  па  ипак  нећете  моћи  ни  издалека наслутити њихов сјај и неизмерност и сладост и радост (ср. 1. Кор. 2,9).  Какво  величанство  постаје  човек  са  Христом!  божанско  величанство!  божански  престолонаследник!  Гле,  Господ  Христос  ‐  истинити  човек,  са  истинитим  човечанским  телом,  вазнесен  на  небо,  седи  вечито  с  десне  стране  Богу  Оцу  на  престолу свебожанске славе! А Он је савазнео, и непрестано савазноси са Собом  и држи крај Себе све оне који верују у Њега: „изабрани род, свети народ, народ  добитка, народ Божји“ (1. Петр. 2,9.10).   То је вера наша, то је визија наша, то је бесмртна стварност наша, то је вечни  живот наш. „Јер је наше живљење на небесима“ (Флб. 3,20). Зато „тражите оно  што је горе где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе а  не што је на земљи“ (Кол. 3,1‐2). Ви „умресте с Христом стихијама света“; иако  живите у телу на земљи ‐ „ваш је живот сакривен с Христом у Богу“ на небесима  (ср.  Кол.  2,20;  3,4).  Да,  то  је  вечни  живот  наш,  који  почиње  још  овде  на  земљи,  обавезно овде  на  земљи.  Ето,  ради  тога  је чудесни  Господ  и  дошао  међу  нас,  и  постао  као  један  од  нас,  да  нас  Собом  и  у  Себи  узнесе  изнад  свих  смрти  и  светова!  о,  и  изнад  свих  небеса,  изнад  свих  Херувима  и  Серафима,  на  вечни  престо вечне славе Тросунчаног Божанства! То је једино истинско човекољубље!  ‐  и  нема  другог!  То  је  Једини  Човекољубац  ‐  и  нема  другог!  Свако  друго  човекољубље,  није  ли  самозванство,  неистина,  лаж?  И авај  ‐  људождерство!  Јер  се  човекољубљем  не  може  назвати  ништа  што  оставља  човека  робом  смрти.  Нити се човекољупцем може назвати ико који човека оставља робом смрти.  Док човек вером у Богочовека Христа не постане син Божји, он занавек остаје  роб  смрти,  роб  греха,  роб  ђавола,  па  макар  био  не  знам  какав  философ,  или  војсковођа,  или  научник,  или  мудрац,  или  геније,  или  све  то  скупа  заједно.  Јер  све  то  без  Христа  само  је  мука  на  муку,  оков  на  оков,  тамница  на  тамницу,  ропство  на  ропство,  терет  на  терет,  ужас  на  ужас,  варка  на  варку,  страхота  на  страхоту, смрт на смрт, пакао на пакао. Проклети били! јер ме чине, посредно и  непосредно,  многоструким  робом  смрти,  смрти,  смрти  ‐  смрдљиве,  страшне,  наказне, језиве, одвратне, свепагубне, свељудождерске, сверазорне! А бити такав  робчовек  ‐  зар  је  у  томе  икакво  задовољство,  и  радост,  и  утеха?  Па  то  је  проклетство  над  проклетствима,  језива  поворка  црних  проклетстава.  Да,  проклетство је над проклетствима бити човек а не веровати у Христа. О! убијте у  мени  по  стопут,  по  хиљадопут  свако  самосазнање  и  самоосећање,  само  ме  не  одвајајте од чудесног Господа Христа! Ни под којим условом нећу да сам човек  без  Њега,  нећу  да  сам  биће  које  има  свести  и  самосвести,  осећање  и  ‐ 55 ‐ 

о. Јустин (Поповић) самоосећање, јер све то без Њега ‐ пакао је, пакао је, и само пакао! Самоосећање  човеково, самосазнање ‐ чист је пакао без Христа, и проклетство. Тек у Христу, и  са  Њим,  оно  се  постепено  ослобађа  своје  проклете  паклености,  и  благодаћу  Његовом преображава у рај, по коме бујно ниче и расте и успева неувенљиво и  миомирисно цвеће бесмртности: божанске мисли, божанска осећања, божанске  жеље,  божанска  расположења,  божанска  дела.  Испуњујући  Христом  Богом  душу  своју  кроз  веру  у  Њега  и  љубав  к  Њему,  човек  постепено  претвара  биће  своје  у  рајско  биће;  и  онда  је  радост  над  радостима  и  блаженство  над  блаженствима  бити  човек.  Јер  бити  Христов  човек  уствари  и  значи  бити  истински човек.  4,8‐9  Пакао  је  сваки  човек  без  вере  у  Христа,  јединог  истинитог  Бога  у  свима  световима. Не верује ли у Христа, човек је увек роб лажних богова: лажних богова  око  себе  или  у  себи.  Јер  човек:  или  обоготворава  бића  и  ствари  око  себе,  или  обоготворава  своје  мисли,  своје  идеје,  своје  страсти  у  себи.  А  за  све  те  богове  којима  човек  робује  свесно  и  несвесно,  провера  је  једна:  смрт.  Проверите  их  смрћу: ако не могу да је победе, онда су то лажни богови, лажни сви од реда, од  првог  до  последњег.  Све  што  није  јаче  од  смрти,  а  проглашује  себе  за  бога,  лажан је то бог, несумњиво лажан. И сваки који није јачи од смрти, а предлаже  себе за бога, или сматра себе богом, или хоће да собом замени истинитог Бога,  лажан  је  то  бог,  лаже  и  себе  и  све  око  себе.  Људи  несумњиво  служе  лажним  боговима,  ако  не  служе  једином  истинитом  Богу  ‐  Господу  Христу.  Јер  сви  такозвани богови нису то по природи, тојест немају у себи оно што истинитог Бога  чини  истинитим  Богом,  а  то  је:  Вечни  Живот,  Вечна  Истина,  Вечна  Правда,  Вечна Љубав, Вечна Свемоћ, Вечно Блаженство. Ко то има ‐ тај је истинити Бог,  и тиме је јачи од смрти. А по чему можемо знати да то неко има? По томе, ако  нама људима да ‐ Вечни Живот, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечно Блаженство.  А то роду људском даје само Господ Исус Христос ‐ Богочовек. Зато је Он једини  истинити  Бог  рода  људског,  посведочен  непобитно  свеопштим  искуством  рода  људског.  Ту  нема  ничег  измишљеног,  већ  све  сама  богочовечанска  стварност,  опипљива за све људе, за свако људско биће: опипљив је и очигледан је и Живот  Вечни и Љубав Вечна и све што Богочовек Христос као једини истинити Бог даје  људима поставши човек и боравећи у телу Свом ‐ Цркви (ср. 1. Јн. 1,1‐3; 5,20.11‐ 12; 4,9).  Богочовек  је  човечански  очигледно  и  стварно  показао  и  доказао  да  је  истинити  Бог,  али  је  и  божански  свеубедљиво  показао  и  доказао  да  је  у  исто  ‐ 56 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла време  и  истинити  човек.  Зато  мимо  Богочовека  нема  истинитог  Бога.  И  Јеврејство,  без  Месије  Богочовека  ‐  мртва  је  сенка,  неостварено  обећање,  непотврђена  и  непосведочена  вера победом над  смрћу.  По  слабости  и немоћи  Јеврејство се изједначује са незнабоштвом када одбацује Месију Богочовека, или  када  хоће  да  Богочовека  потчини  слабим  и  убогим  стихијама  својим,  да  Га  преправи  и  дотера  по  слици  и  прилици  својој.  А  то  чините  и  ви,  некадањи  незнабошци  у  Галати,  подајући  се  саблазнима,  на  које  вас  маме  јеврејски  обредољупци  и  законски  буквалисти.  Све  у  овоме  свету  добија  свој  смисао,  прави смисао, само у светлости онога света, у светлости Вечности, коју је Господ  Христос снео с неба на земљу поставши човек.  4,10  Тако,  и  дани  и  месеци  и  времена  и  године  добијају  свој  прави,  вечни  смисао  једино у Христу и Христом. Све је то човека ради, а човек ‐ Богочовека ради. Ето  вам  сигурног  еванђелског,  богочовечанског  мерила  за  то.  А  не  прихватите  ли  ово једино истинско и сигурно мерило,  4,11  бојим се за вас да се нисам узалуд трудио око вас: јер ће узалуд бити мој труд око  вас, ако вас нешто или неко опет одвуче од јединог истинитог  Бога и  Господа ‐  Исуса Христа. А одвуче ли вас од Њега, авај ‐ одвучени сте у неистину, у лаж, у  смрт, у пакао. И опет постајете робље и плен греха, смрти и ђавола. А ко ће вас  онда  избавити?  Та  ви  знате  да  од  тога  избавља  само  Он  ‐  Једини  Победитељ  смрти  и  Васкрситељ,  Господ  Христос.  Зашто  се  онда  враћате  на  слабе  и  убоге  стихије,  ви  свебогати  и  свемоћни  богаташи,  ви  свемоћни  синови  Божји,  ви  свебогати  наследници  Божји?  Та  те  ће  вас  стихије  осиромашити  и  оголити:  отеће  вам  и  бесмртност  и  живот  вечни  и  сва  блага  вечна,  божанска,  небеска!  Опомените се, тргните се, ви сте над амбисом свесмрти, свегреха, свепакла! Још  мало,  још  мало,  па  ће  вас  искушења  и  саблазан  стровалити  у  пакао,  из  кога  нема  повратка,  сем  кроз  мучни  и  тешки  подвиг  покајања  и  самоиспаштања  крвавог  и  знојавог.  Не  дајте  се  поново  у  ропство  смрти,  јер  вас  у  њега  вуку  сви  лажни богови; а од њега вас спасава само једини истинити Бог и Господ ‐ Исус  Христос Богочовек.  4,12  Браћо,  мислите  ли  да  сте  пронашли  нову  истину  и  нов  пут  спасења,  када  хоћете  да  приступите  Закону  Мојсијевом.  Молим  вас,  погледајте  на  мене,  и  ‐ 57 ‐ 

о. Јустин (Поповић) узмите мене за пример: ја сам био велики ревнитељ Закона, а то је оно што ви  сада  хоћете  да  будете;  али  сам  ја,  познавши  Христа,  истинитог  Месију  и  Спаситеља,  одбацио  Закон,  и  сав  пошао  за  Спаситељем  ради  спасења  душе  своје,  ‐  стога  будите  као  и  ја.  Користите  се  мојим  искуством.  Но  ако  и  даље  останете упорни у тој жељи да следујете Закону Мојсијевом, знате ли коме ћете  учинити нажао? Не мени, већ себи. Да, себи: јер ћете себе лишити Спаситеља и  спасења;  изгубићете  Господа  Христа,  јединог  Спаситеља  рода  људског  под  небом. Изгубивши Њега, ви ћете изгубити: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну  Љубав,  Вечни  Живот,  Царство  Небеско;  изгубићете  јединог  истинитог  Бога  у  свима световима, и тиме Јединог Победитеља смрти. А каква вам је онда корист,  макар  задобили  све  светове?  Јер  сви  ти  светови,  шта  су  човеку  који  нема  истинитог Бога, него мука на муку и јад на јад и леш на леш! То је најстрашније  што  вам  се  може  десити:  изгубити  Христа  Спаситеља.  А  шта  је  страшније  за  човека  него  ‐  немати  јединог  истинитог  Спаситеља,  и  тако  остати  бедни  роб  греха, смрти и ђавола?  4,13  Благовест о једином Спаситељу ја вам први донесох: и показах и доказах вам  не  само  речима  него  и  чудесима,  да  је  Исус  Христос  заиста  једини  Спаситељ  људи  у  нашем  земаљском  свету.  Ту  истину  ви  свим  бићем  и  осетисте  и  примисте,  иако  сам  вам  је  проповедао  будући  болестан  телом.  Зашто  ви,  због  слабости и болести тела мог, не одбацисте онда ту благовест и истину? Зато што  сте увидели да Господ свеспасоносни кроз слабост моју показује сву силу Своју:  обелодањује и дарује вам сва божанска блага Своја и све божанске силе Своје. И  још зато што сте осетили да је болест моја на мени по промислу Божјем: да ме  опомиње  да  се  не  погордим  што  се  преко  мене  објављују  и  дарују  вама  тако  неисказана  блага  Божја  и  силе  Божје;  да  ме  потсећа  на  милу  немоћ  моју,  и  на  пролазност  и  смртност  тела;  да  не  уобразим  да  је  ишта  од  тога  моје,  већ  да  најпре ја, а и ви после мене и због мене, знамо да је спасење само од Спаситеља,  и  све  што  спасење  доноси:  победу  над  грехом,  смрћу  и  ђаволом,  васкрсење,  вечни живот, вечну истину, вечну љубав, вечно блаженство, вечни рај.  4,14  Због  свега  тога  ви  не  презресте  ту  напаст  моју,  нити  ме  попљувасте,  него  ме  примисте  као  анђела  Божјег:  јер  само  анђео  Божји  могао  вам  је  донети  такву  невиђену  благовест  и  показати  вам  небо  на  земљи,  Бога  међу  људима,  Победитеља смрти међу робљем смрти, безгрешног Богочовека у царству греха.  И  ви  сте  осетили  да  нисам  ту  главно  ја  већ  Он  ‐  Господ  и  Спаситељ,  и  све  оно  ‐ 58 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла што Он оличава и доноси преко мене ништавног, болесног, сиромашног. Човек?  Зар човек, икоји човек, а камоли ја ‐ болестан човек, може људима давати такво  здравље, и духовно и физичко, пуно вечне истине, вечне правде, вечне љубави,  пуно  неба,  Бога,  бесмртности,  вечности?  Загледани  у  чудесне  божанске  дарове  које  вам  је  једини  Бог  и  Господ,  Исус  Христос  Богочовек  ‐  нудио  и  давао преко  мене  болесна,  ви  ме  не  само  примисте  као  анђела  Божјег  него  као  Христа  Исуса.  Толико сам ја постао неприметан за вас, ја ‐ Савле и Павле, јер вам ништа своје  нисам давао, већ само оно што је Његово, а кроз све то Њега самог ‐ чудесног и  незаменљивог? Господа Христа, Спаситеља и Богочовека. У томе је и неисказана  радост  моја  што  ја  себе  не  проповедам  већ  Њега  ‐  јединог  Спаситеља,  и  што  себи  не  живим  већ  Њему,  и  што  себе  нећу  и  не  желим  већ  само  Њега:  да  сав  будем у Њему и Он у мени. Радост над радостима је за мене: што ја не живим  већ  у  мени  живи  Господ  Христос;  и  ви  ме  примисте  као  Христа  Исуса.  И  с  правом,  јер  вам  ништа  своје  нити  нудим  нити  дајем;  јер  сам  давно  умро  себи,  давно  је  умро  Савле,  да  би  у  мени  могао  живети  вечни  Бог  и  Господ  ‐  Исус  Христос.  4,15  И због свега тога, какво бејаше онда ваше блаженство! Ваистину неупоредиво и  посве  изузетно  блаженство  на  земљи:  познати  јединог  истинитог  Бога  и  Спаситеља,  добити  кроз  Њега  спасење  и  живот  вечни  и  све  божанске  силе  и  радости.  Уствари,  то  једино  и  заслужује  да  се  назове  блаженством  човековим  у  свом свету. Све друго, упоређено са тим, није ли проклетство? Проклетство је и  савест  човекова  без  Бога,  јер  раније  или  касније  она  неизоставно  постане  роб  саблазни,  лакеј  греха,  плен  смрти.  Тако  и  душа  човекова  без  Бога,  тако  и  ум,  тако  и  воља,  тако  и  истина  човекова  без  Бога,  и  правда  човекова  без  Бога,  и  добро  човеково  без  Бога,  и  живот  човеков  без  Бога  ‐  све  само  проклетство  до  проклетства.  Насупрот  томе,  блаженство  је  савест  човекова  када  је  испуњена  Христом  Богом;  блаженство  је  и  душа,  и  ум,  и  срце,  и  воља,  када  су  испуњени  Христом Богом; блаженство је и истина човекова, и правда, и добро, и живот, и  смрт,  и  све  што  је  човеково  ‐  када  је  испуњено  Христом  Богом:  блаженство  за  блаженством,  непрекидна  поворка  бесмртних  блаженстава.  Осетивши  то  у  Христу кога сам вам проповедао, и видевши да вам то блаженство дајем, ви сте  ме толико заволели, да сте били готови дати ми очи своје. Еванђељем Христовим  ја  сам  вам  дао  други  вид,  друге  очи:  духовне  и  бесмртне  и  свевидеће;  њима  видите  јединог  истинитог  Бога,  и  вечну  Истину,  и  вечни  живот,  и  сва  небеска  блага:  видите  невидљиво!  кроз  видљиво  видите  невидљиво,  као  душу  и  срце  свега видљивога (ср. 2. Кор. 4,18).  ‐ 59 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 4,16‐17  И  ја  који  вам  Христом  Исусом  казах  сву  истину  неба  и  земље,  тиме  ли  вам  постадох непријатељ што вам истину казах, и што вам и сада истину казујем? Да,  и  сада  вам  без  околишења  казујем  сву  истину,  сву  без  остатка.  Шта  је  истина?  Богочовек Христос, и све што је у Њему и од Њега. А ја вама само то и говорим.  Ништа људско, ништа човечије, већ само и једино оно што је Богочовечије. А у  томе не може бити ни трунке неистине. Све сама истина од врха до дна. А све  што није од ње, и што је против ње, и што удаљује од ње, ето ‐ то је неистина, то  лаж, то сам ђаво: јер је лажа и отац  лажи, и  као такав не стоји  унутар Истине,  сав  је  испао  из  Ње  и  отпао  од  Ње,  и  зато  у  њему  нема  истине  (Јн.  8,44).  А  они  који хоће да вас одвоје од Једине Истине, Свеистине, и јесу деца лажи, деца оца  лажи,  лажни  учитељи;  њихова  ревност  је  на  зло  њима,  и  на  погибао  вама.  И  станете ли ревновати у њиховим лажима, шта ће остати од ваше вере у Христа  Спаситеља?  шта  ће  остати  од  вашег  спасења?  шта  од  ваше  неспасене  душе?  Смрт,  смрт,  смрт.  Не  варајте  се:  и  грех  има  свој  огањ,  свој  жар,  којим  се  душе  грехољубаца запаљују и распаљују у пожар. Захвати ли вам тај пожар сву душу,  сву савест, ко ће га угасита, ако не Једини Спаситељ од греха, смрти и ђавола ‐  Господ Христос, кога хоћете да се отуђите, заведени од лажних учитеља?  4,18  Знајте више свега што се треба знати: нужно је свагда ревновати у добру, да се  оно не би угасило у вама. Јер нам је Господом Христом дато божанско добро, да  би оно прожело и захватило и оплодило све биће наше: квасац божански у три  копање  брашна  нашег  бића  ‐  уму,  срцу,  вољи.  Све  то  треба  да  ускисне  божанским  добром,  да  сташе,  да  постане  свакодневна  храна,  хлеб  живота  који  силази  с  неба  и  даје  вечни  живот  свему  човековом:  и  срцу  и  уму  и  вољи  и  живљењу.  Ђаво  пак  неуморно  ревнује  у  злу;  ви  се  браните  од  њега  непрекидно  ревнујући  у  добру,  у  Христовом  добру.  Сву  вољу  своју  унесите  у  добро,  и  тиме  је  ојачајте,  охристовите,  обогочовечите.  Не  учините  ли  то,  лажни  вас  учитељи  могу ласно саблазнити и претворити у неразумне ревнитеље зла. Стојте и умом  и вољом и срцем у Христу Исусу, да вам паклена сила зла кроз лажне учитеље  не украде сва Христова добра. Јер ђаво само то и ради: невидљиво обилази срца  људска  и  „краде  посејано  у  срцу“  човечијем,  посејано  Христом  семе  небеских  истина  (ср.  Мт.  13,19;  Лк.  8,12).  А  кад  украде  из  срца  вашег  оно  што  је  посејао  Небески Сејач ‐ Христос, шта онда остаје у вама осим неистине, смрти и греха? 

‐ 60 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 4,19  Хришћанинов  живот  је  непрекидни  подвиг:  подвиг  охристовљења,  подвиг  обогочовечења. У чему је он? У томе: да Господ Христос постане у теби не само  жива  истина  и  жива  правда  и  жива  љубав;  не  само  да  Његове  истине  живе  у  теби,  и  расту,  и  множе  се;  него  да  Он  сав  буде  у  теби  пуноћом  Своје  Богочовечанске  Личности,  да  лик  Његов  буде  на  свему  твоме  и  у  свему;  да  ти  више  не  живиш,  него  да  у  теби  живи  Христос:  да  душом  својом  постанеш  сав  христолик;  да  се  Христов  лик  огледа  у  свему  твоме,  и  буде  на  свему  твоме.  А  Христово се обличје образује у нама, како? Помоћу светих тајни и светих врлина.  Свака од њих мала Христов лик у нама, док га оне заједнички, све скупа живећи  у  нама,  потпуно  не  измалају,  те  се  у  нама  добије  живо,  вечно  живо  обличје  Богочовека  Христа.  Почиње  се  светом  тајном  крштења:  она  најпре  живопише  лик  Спасов  у  човеку  хришћанину.  После  се  тај  лик  одржава,  и  употпуњује,  и  усавршава  кроз  остале  свете  тајне  и  свете  врлине:  причешће,  исповест,  веру,  љубав, молитву, пост, кротост, и друге редом, и то све тако, целог живота тако ‐  „док  Христово  обличје  не  постане  у  вама“,  док  се  Христос  не  образује  у  вама.  Да,  Христос  се  образује  у  вама  место  свега  другог,  и  место  тебе  самог.  Јер  без  лика  Христовог у себи човек је чудовиште и страшилиште. Зато све старање скрените  на  то:  да  се  Христос  образује  у  вама.  Дате  ли  место  греху  и  гресима,  страсти  и  страстима, они ће постепено и неприметно образовати у вама, знате ли чији лик?  ‐  Ђаволов.  Јер  је  сваки  грех  кичица  којом  ђаво  у  души  твојој  мала  себе,  док  кроз  многе  грехе  и  страсти  потпуно  не  измала  себе  у  теби,  и  тако  ликом својим замрачи и заклони лик Божји који ти је дат Богом при стварању.  А  ви  Галати,  некадањи  незнабошци,  знате  како  страшну  и  огромну  силу  има  ђаво над душом људском све док је Господ Христос не посети и не испуни.  4,20  И  ја  сам  сада  у  недоумици  односно  вас,  хтео  бих  да  сам  код  вас,  да  вас  лично  и  усмено упозорим на опасност која прети вери вашој од лажних учитеља, а кроз  веру  прети  и  самом  Господу  Христу  који  је  вером  и  љубављу  у  вама.  О,  шта  кажем?  Прети  не  Њему,  јер  Њега  никакав  грех  ваш  не  може  убити  ни  уништити,  само  Га  може  уклонити  из  вас,  лишити  вас  Њега,  пошто  Он  ни  у  коме не обитава на силу. А ви без Њега? без лика Његовог, шта сте? и шта ћете  бити? О, та ви ћете се опет вратити у свој пређашњи пакао, у свет без Христа, у  живот без Христа. А то, зар није пакао, и царство свакога зла и свакога греха и  свакога ђавола? 

‐ 61 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 4,21  Ако  хоћете  да  докучите  божански,  промислитељски  смисао  старозаветног  Закона,  његових  догађаја  и личности,  онда  побожно  зароните  у  његове  дубине,  зађите иза завесе видљивога у божанска тајанства невидљивога. И тада ћете, уз  помоћ  Божју,  за  ваше  смирење  и  смиреноумље,  разумети  духовни  смисао  историских збивања и догађаја. Узмите овај историски догађај:  4,22‐23  Авраам је имао два сина, Исмаила и Исака; Исмаила од робиње Агаре, Исака од  слободне  Саре.  Исмаил  се  родио  од  робиње  по  телу,  по  природним  законима  телесног  рођења;  а  Исак  се  родио  од  Саре  по  обећању,  дејством  натприродне  благодати  Божје,  по  сили  духовног  дејства  Божјег  у  утроби  нероткиње  престареле Саре, по обећању које је Бог дао Аврааму. Само обећање Божје је овде  делотворно и стваралачко, пуно свемоћне силе свемоћнога Бога.  4,24‐26  Али  ова  два  историска  догађаја  имају  свој  преносни,  духовни,  шири  смисао  свеисториски,  свевременски,  свечовечански:  јер  прасликују  два  Завета,  Стари  и  Нови.  Ове  две  мајке,  две  жене:  Агара  и  Сара,  праслике  су  двају  Завета:  Агара  ‐  Завета  датог  на  гори  Синају,  који  рађа  децу  за  робовање.  Јер  Синај,  који  се  зове  и  Агар,  јесте  гора  у  Арабији  где  живе  потомци  Агаре.  Она  прасликује  земаљски  Јерусалим, коме је дат закон Синајски; овај Јерусалим робује са житељима својим,  попут Агаре која је била робиња и рађала робове а не слободне. Сара пак, слободна  и мати слободног сина и по обећању, сина рођеног на натприродан начин, јесте  праслика  горњег  Јерусалима  и  његове  слободне  деце,  тојест  мати  свих  хришћана.  Јер и ми се хришћани рађамо духовно натприродним дејством благодати Духа  Светога; и као деца Божја и синови Божји, ми смо слободни небеском слободом:  слободни од греха, смрти и ђавола. Јер где је Дух Свети, онде је и слобода од свега  тога.  4,27‐28  Богонадахнути Исаија Духом Светим  открива нам тајну, свету тајну Христове  Цркве, која Духом Светим рађа духовну децу, чега је била праслика Сара рађајући  Исака по дејству свемоћног обећања Божјег. Пре доласка Господа Христа и пре  силаска  Светога  Духа  Црква  је  била  нероткиња,  али  од  тада:  она  без  икаквих  порођајних  мука,  дејством  Светога  Духа,  радосно  и  блажено  рађа  безбројну  духовну децу, којима нема броја. Стога смо и ми, сви хришћани, као Исак ‐ деца  ‐ 62 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла обећања.  Јер  се  рађамо  од  Бога  Духом  Светим,  не  по  природним  законима  телеснога  рађања  већ  по  натприродном  дејству  благодати  Божје,  свемоћне,  свепрепородне,  свеосвећујуће,  свеобожујуће,  свечудотворне.  Сваки  је  хришћанин  ‐  дете  Божје,  син  Божји,  и  тиме  натприродно  чудо  Божје  у  овом  земаљском  свету.  Зар  није  чудо,  дивно  чудо  Божје:  родити  се  од  Бога,  постати  син Божји ‐ вером у Христа, Јединородног Сина Божјег? Све је ту натприродно:  вера те сједињује са наднебесним Богом и Господом, преноси те на небо, рађа те  и чини грађанином неба, те је твоје „живљење на небесима“, где Христос седи с  десне стране Оца (ср. Флб. 3,20; Кол. 3,1‐3).  4,29  И баш зато што је у нас хришћана све натприродно, божанско, небеско, људи  чулнога  ума  и  чулнога  схватања  не  могу  то  да  разумеју  и  схвате,  те  гоне  и  прогоне  и  хришћане  и  хришћанство.  Ви,  некадањи  незнабошци,  а  сада  ‐  небески  житељи  и  синови  Божји,  слободни  грађани  небеског  Јерусалима,  зар  хоћете да се вратите у Агарино ропство, да робујете чулном схватању и света и  човека  и  живота?  Прогледајте  на  све  очи  душе:  вас  старим  невидљивим  мрежама  лове  они  који  живе  „по  телу“,  и  делају  „по  телу“;  штавише,  они  гоне  нас хришћане, јер наш живот „по духу“, по Светом Духу, они не разумеју, виде у  њему  неки  грех,  неку  страхоту.  Али  ваша  сила  и  моћ  је  сва  у  Богу,  Господу  Христу, Победитељу греха, смрти и ђавола; не бојте се никог од људи!  4,30  Ено,  и  Свето  Писмо  вам  казује  да  сте  ви  под  неприкосновеном  заштитом  Божјом:  ослобођени  Господом  Христом  од  сваког  духовног  ропства,  ви  сте  синови Божји, и као такви ‐ наследници Божји, сунаследници Христови; нико вас  не може поробити греху и смрти и ђаволу ако ви то нећете, ако и ум и душу и  срце  своје  вером,  љубављу  и  надом  пренесете  у  Господа  Христа,  којим  увек  и  свагда  и  сада  и  кроза  све  векове  и  вечности  можете  побеђивати  све  и  свакога  који се дрзне и насрне на вашу духовну слободу коју од Господа Христа добисте.  По  наређењу  Божјем,  Авраам  је  отерао  робињу  Агару  и  сина  њеног,  и  тиме  извршио  велико  историско  претсказање  и  пророштво;  да  син  робиње  не  може  бити наследник са сином слободне, тојест да нехришћани и ванхришћани не могу  наследити Божја обеђања, која су одређена и уготовљена за синове Божје, вером у  Христа, синове слободе од сваког робовања греху и злу. 

‐ 63 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 4,31  Радост  бесмртна  и  вечна  радост  нас  хришћана  је  у  томе  што  нисмо  деца  робиње  него  слободне:  тојест  нисмо  деца  земаљског  Јерусалима,  већ  деца  небеског  Јерусалима  ‐  Цркве,  која  је  наша  духовна  мати,  мати  наше  бесмртности,  наше  вечности, наше слободе.  5,1‐26  Гал. 5,1‐26: 1 Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте  се  опет  у  јарам  ропства  ухватити.  2  Ево  ја  Павле  кажем  вам  да  ако  се  обрежете,  Христос  вам  неће  помоћи.  3  А  опет  сведочим  свакоме  човеку  који  се  обрезује,  да  је  дужан сав закон творити (ποιῆσαι = чинити, извршивати, испуњавати).  4 Изгубисте  Христа ви који хоћете законом да се оправдате, и отпадосте од благодати.  5 Јер ми  Духом чекамо од вере наду праведности.  6 Јер у Христу нити шго вреди обрезање ни  необрезање,  него  вера  која  кроз  љубав  дёла  ‐  ἀλλὰ  πίστις  δι’  ἀγάπης  ἐνεργουμένη.  7  Добро трчасте; ко вас спречи да се не покоравате истини? 8 То одвраћање није од онога  који вас позива.  9 Мало квасца укисели све тесто.  10  Ја се уздам у вас у Господу, да не  ћете друкчије мислити. А који вас смућује, понеће осуду, ма ко био. 11 А ја, браћо, ако  још проповедам обрезање, зашто ме још гоне? Укиде се дакле саблазан крста! 12 О да би  отсечени били они који вас буне!    Ви  сте  на  слободу  позвани,  браћо;  само  ту  слободу  немојте  употребити  на  живљење по телу, него љубављу служите један другоме.  14 Јер се сав закон испуњује у  једној  речи,  у  овој:  „Љуби  ближњег  свог  као  себе  самог“.  15  Али  ако  се  међу  собом  кољете  и  једете,  гледајте  да  један  другога  не  истребите.  16  Кажем  вам  дакле:  Духом  ходите,  и  нећете  извршивати  жеље  телесне.  17  Јер  тело  жели  против  Духа,  а  Дух  против тела: ово се противи једно другоме, да не чините оно што хоћете.  18 Ако вас  Дух води, нисте под законом.  19 А позната су дела телесна, која су: прељубочинство,  блуд,  нечистота,  бесрамност,  20  идолопоклонство,  чарања,  непријатељства,  свађе,  пакости, срдње, пркоси, распре, подвојености, јереси,  21 зависти, убиства, пијанства,  преједања, и томе слично. Унапред вам казујем, као што и казах напред, да они који  тако  чине,  неће  наследити  царства  Божјега.  22  А  род  Духа  је  љубав,  радост,  мир,  дуготрпељивост,  благост,  доброта,  вера,  23  кротост,  уздржање;  против  таквих  ствари нема закона.  24 Који су Христрови, распеше тело са страстима и жељама.  25  Ако  Духом  живимо,  Духом  и  да  ходимо.  26  Немојмо  тражити  лажне  славе,  изазивајући један другога, завидећи један другоме.  13

‐ 64 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 5,1  Слобода  у  Христу?  То  је  слобода  од  греха,  од  смрти,  од  ђавола,  која  живи  Вечном  Истином,  Вечном  Правдом,  Вечном  Љубављу,  свим  оним  што  је  Христово, божанско, богочовечанско. Стога је Христова слобода једина истинска  слобода  коју  биће  људско  може  имати  у  овоме  свету.  Све  такозване  слободе  су  назовислободе,  ако  нису  слободе  од  греха.  Јер  грех  неизоставно  поробљује  човека  смрти  и  ђаволу.  А  зар  то  ропство  није  ропство  најгоре  врсте,  јер  је  свемрачно,  свеужасно,  вечно,  и  тиме  сверопство?  Робовање  греху,  уствари  је  једино  истински  страшно  и  убитачно  ропство.  А  слобода  од  греха,  уствари  је  једина истински стварна, свеспасоносна и сверадосна слобода, јер је никаква смрт  не  може  заробити.  Једино  је  слобода  Христова  јача  од  смрти,  док  су  све  остале  слободе беспомоћно  робље  смрти.  И  једино  је  слобода  Христова  јача  од  ђавола,  док су све остале слободе посредне или непосредне робиње ђавола.  Зато  до  Господа  Христа  у  овом  нашем  земаљском  свету  није  било  истинске  слободе.  Тек  Он,  Једини  Безгрешни,  одробио  је  род  људски  од  греха;  тек  Он,  Једини  Бесмртни,  одробио  је  род  људски  од  смрти;  тек  Он,  Једини  Истинити  Бог,  одробио  је  род  људски  од  ђавола.  Слобода  од  греха,  слобода  од  смрти,  слобода  од  ђавола,  то  је  троједна  слобода,  једина  истинска  слобода  у  свима  људским  световима.  Сав  богочовечански  подвиг  Спаситељев  састојао  се  у  том  ослобођењу,  и  у  даровању  роду  људском  те  слободе.  Тај  јединствени  подвиг  ослобођења  рода  људског  од  свеубитачног  ропства  Једини  Човекољубац  је  извршио  васцелом  Личношћу  Својом  и  целокупним  животом  Својим,  у  коме  врхуни  крст  са  васкрсењем.  Окусивши  Безгрешног  Господа  ‐  грех  се  распаде;  окусивши  безгрешно  тело  Спасово  ‐  смрт  се  умртви;*12  окусивши  безгрешног  Богочовека ‐ свегрешни ђаво се разболе на смрт, и сав се осмрти и усмрти.  Безгрешни  Ослободитељ  једини  има  моћи  и  власти  ослободити  од  греха  свакога човека. А сваки је човек роб греха, јер нема човека без греха. Безгрешна  уста  Спасова  објавила  су:  Сваки  који  чини  грех  роб  је  греха  (Јн.  8,34).  Од  тог  ропства ослобађа само онај који је јачи од греха; а јачи је од греха само онај који је  јачи  од  смрти,  која  је  плод  греха;  а  јачи  је  од  смрти  само  онај  који  је  јачи  од  ђавола,  који  је  творац  и  отац  и  греха  и  смрти.  Све  пак  то  у  васцелом  роду  људском  јесте  само  и  једино  Безгрешни  Господ  Христос:  Одробитељ,  Откупитељ,  Ослободитељ  рода  људског  од  греха,  смрти  и  ђавола.  Зато  Он  и  изјављује,  да  Он  једини  даје  истинску  слободу  људима:  Ако  вас  Син  ослободи,  *  То  умртвљење  смрти  основна  је  стварност  за  молитвену  мисао  Цркве:  „Смрт  се  умртви  окусивши  безгрешно животворно тело Твоје, Господе!“ ‐ Осмогласник: Глас 4, Канои воскресен, Песма 4.   

12

‐ 65 ‐ 

о. Јустин (Поповић) заиста  ћете  бити  ослобођени  ‐  ὄντως  ἐλεύθεροι  ἔσεσθε  (Јн.  8,36).  Он  ослобађа  Својом  истином,  Својом  љубављу,  Својим  крстом,  Својом  смрћу,  Својим  васкрсењем,  свим  богочовечанским  силама  Својим,  које  се  лију  из  Његове  Богочовечанске Личности кроз свету Цркву Његову, која је тело Његово.  Слобода  у  Христу  ослобађа  човека  од  робовања  распадљивости,  трулежности,  смртности  (Рим.  8,21),  ослобађајући  га  богочовечанским  силама  Христовим  од  свега  смртног,  греховног,  трулежног,  осмрћеног,  усмрћујућег.  У  Христу  Исусу  човек се ослобађа „духа ропства“ ‐ πνεῦμα δουλείας (Рим. 8,15), који је дух греха,  дух смрти, дух ђавола. Над таквим човеком нема више власти ни грех, ни смрт,  ни ђаво (ср. Јерв. 2,14‐15). Благодаћу сједињени са Господом Христом, ми више  не  робујемо  греху  (ср.  Рим.  6,6).  Ослобођени  Господом,  ми  Духом  Његовим  живимо  у  истинској  слободи  помоћу  богочовечанске  истине,  љубави  и  правде,  јер где је Дух Свети ‐ онде је слобода (ср. 2. Кор. 3,17). Али наша слобода у Христу  увек зависи од нашег добровољног живљења у њој и служења њој. Ми стојимо у  Христовој слободи, када стојимо у Христовој истини и правди и љубави, и у свему  Христовом; и ми живимо у њој, када живимо у ономе што је Христово. Али та  наша  слобода  је  у  опасности  једино  од  нас  самих:  јер  окренемо  ли  се  греху,  и  почнемо  ли  служити  њему,  онда  губимо  ту  слободу  и  поново  падамо  у  ропство  греху;  а  њиме  ‐  у  ропство  смрти;  а  кроз  ропство  греху  и  смрти  ‐  у  ропство  ђаволу.  Зато:  „Стојте  чврсто  у  слободи,  и  не  дајте  се  опет  у  јарам  ропства  ухватити“. А у Христовој слободи се чврсто стоји, када се чврсто стоји у Његовој  вери,  у  Његовој  истини,  у  Његовој  правди,  у  Његовој  љубави,  у  Његовом  животу,  у  Његовом  Еванђељу,  у  Његовој  благодати,  речју:  када  се  свим  срцем,  свом  душом,  свим  умом,  свом  снагом  живи  у  његовој  светој  Цркви  њеним  светим тајнама и светим врлинама. Међутим вас хоће поново у јарам ропства да  ухвате  лажни  учитељи  који  вам  нуде  повратак  на  старозаветни  Закон  као  на  средство  спасења  од  греха,  од  смрти,  од  ђавола.  Тиме  они  посредно  одбацују  Господа  Христа  који  нам  је  Својом  свеспасавајућом  благодаћу  даровао  слободу  од робовања слову и закону. Јер где је Спаситељ, ту је и спасење; где Њега нема,  нема  ни  спасења.  Хоћете  ли  да  спасење  своје  пренесете  на  обрезање,  и  да  у  обрезању тражите спасење, ‐ изгубисте Спаситеља, а са Њим и спасење.  5,2  Ево ја Павле кажем вам да ако се обрежете, Христос вам ништа неће помоћи. Јер  Он  помаже  онима,  и  спасава  оне  који  верују  да  је  Он  ‐  Једини  Спаситељ  рода  људског под небом и да нема другог који може спасти човека од греха, смрти и  ђавола.  Чим  те  вере  немате,  немате  ни  спасења.  Ко  год  сматра  да  спасење  ‐ 66 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла Христом треба допунити и употпунити  обрезањем или старозаветним Законом,  тај  је  већ  пао  у  ропство  греха,  у  проклетство  исконско.  Јер  само  вера  у  Христа  ослобађа  од  проклетства  старозаветног  и  свеопштег,  под  којим  је  род  људски  био  док  нас  Господ  Христос  није  ослободио  својим  крсним  подвигом  и  васкрсењем.  Ово  вам  кажем  ја  Павле,  који  сам  пре  вас  био  највећи  ревнитељ  и  бранитељ Закона, и осетио сву његову неспасоносност и беспомоћност, и вером  примио Господа Христа ‐ јединог Спаситеља и једино спасење.  5,3  Обрезање  је  саставни  део  старозаветног  Закона.  Признате  ли  обрезање  као  неопходно средство спасења, ви сте се тиме већ дали у ропство васцелом Закону  старозаветном.  Јер  ако  је  обрезање  обавезно  и  неопходно,  самим  тим  постаје  обавезан  и  неопходан  сав  Закон,  и  ви  сте  дужни  сав  Закон  творити.  А  знате  да  нико није могао испунити сав Закон, зато је сваки био под проклетством, сваки у  неподношљивом  јарму  греха,  смрти  и  ђавола.  Тако  и  ви  постајете  поново  робови греха, смрти и ђавола. У Закону је све међусобно повезано. Вратите ли се  на  обрезање,  морате  се  вратити  и  на  жртвоприношење  и  на  све  многобројне  прописе  старозаветног  Закона.  А  тада,  шта  остаје  од  ваше  вере  у  Христа?  и  имате ли је? О, не варајте се!  5,4  Изгубисте  Христа  ви  који  хоћете  Законом  да  се  оправдате,  и  отпадосте  од  благодати.  Изгубисте  Христа  зато  што  хоћете  да  Га  Законом  замените,  и  да  се  Законом  оправдате.  Христос  и  Закон?  Закон  је  само  један  једини  зрак  Сунца  ‐  Христа.  За  оправдање  ваше,  и  уопште  за  оправдање  човека,  рода  људског,  потребан  је  сав  Богочовек  Христос,  са  целокупном  Својом  Богочовечанском  Личношћу, животом, подвигом, са свим оним што се назива благодат, јер је пад  човеков неизмеран, а неизмерна и сила греха и сила смрти и сила ђавола. А ви  хоћете  да  се  оправдате  Законом?  И  то  после  толиких  сведочанстава  и  старих  и  нових,  старих  у  Старом  Завету,  и  нових  ‐  међу  данашњим  незнабошцима,  и  садашњим  Јеврејима  који  упорно  остају  при  своме  Закону,  сведочанстава  која  необориво  потврђују  да  нема  оправдања  ни  у  јеврејском  Закону  ни  у  незнабожачком  ванзакоњу,  већ  једино  у  вери  Исуса  Христа  Спаситеља  и  Бога.  Желећи да Господа Христа и Његов богочовечански подвиг спасења ма чим или  ма  ким  допуните  или  исправите,  ‐  „отпадосте  од  благодати“,  тојест  од  свега  онога што је Христос и што је Христово. Јер благодат и јесте сам Господ Христос  са свима Својим божанским дарима и силама. Отпавши пак од благодати, отпали  сте од једине свесиле која може човека, људе, род људски спасти од греха, смрти  ‐ 67 ‐ 

о. Јустин (Поповић) и ђавола. А тиме сте отпали од свих оних божанских сила Христових, које кроз  свете  тајне  и  свете  врлине  оплођују  у  души  човековој  божанску  правду  и  праведност,  које  му  дају  оправдање  пред  Богом.  Не  мислите  да  је  спасење  и  оправдање  мала  ствар,  мали,  једноставан  подвиг.  Не,  за  спасење,  за  оправдање  потребно је учешће и делање васцеле Пресвете Тројице Божанске: царство Оца  и  Сина  и  Светога  Духа.  Само  тако  престаје  и  нестаје  у  вама  царство  црне  тројице: греха, смрти и ђавола.  5,5  Зато  ми  Духом  Светим  чекамо  од  вере  у  Христа  не  од  Закона  ону  свету  силу  која ће у нама породити и усавршити праведност. Само та вера даје нам наду у ту  праведност, која се никаквим законом не може ни прописати ни остварити. Вама  је  неопходно  да  дух  свој  благодаћу  сједините  са  Духом  Божјим,  Духом  Светим.  Једино  тако  дух  човечији  може  наћи  свој  пут  из  греха  у  спасење,  из  смрти  у  бесмртност,  из  времена  у  једину  блажену  вечност.  Од  Духа  Светог  је  вером  у  Господа  Христа  светост  и  освећење  наше,  правда  и  праведност  наша,  и  истина  наша,  и  молитва,  и  смиреност,  и  љубав,  и  кротост,  и  пост,  и  све  свете  врлине  еванђелске и све свете тајне. Зато је духу нашем Он потребнији од нас самих. Јер,  шта  је  дух  наш  без  Духа  Светога  кога  нам  даје  вера  у  Христа  Господа?  Ништа  друго  до  страшилно  привиђење  и  језиво  неко  сновиђење.  Све  је  мука  духу  човечијем,  све,  а  пре  свега  он  је  сам  себи  неуспављива  мука.  Без  Духа  Светога  нема духу човечијем излаза из самоубиствене муке и очајања: он се стално дави  из  муке  у  муку,  и  никако  да  се  удави;  он  стално  понире  из  смрти  у  смрт,  и  никако  да  умре;  он  стално  тражи  себе,  и  никако  да  нађе  себе;  стално  бежи  од  себе,  и  никако  да  побегне;  стално  иште  сан  којим  да  успава  себе,  и  никако  да  пронађе. Мука на муку, смрт на смрт, немоћ на немоћ, очај на очај, бесмислица  на бесмислицу, ужас на ужас, пакао на пакао, ‐ ето то је дух човечији без Духа  Божија. Једино се Духом Светим он развија из силе у силу, из знања у знање, из  мудрости  у  мудрост,  из  савршенства  у  савршенство,  из  вечности  у  вечност,  из  благовести у благовест, из радости у радост.  5,6  Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз  љубав дёла. Не заборавите никада: Христос је све и сва, и оно што је од Њега. Он  је једини истинити Бог и Спаситељ, вера нас предаје Њему, и Он нам због вере у  Њега даје и Своју божанску љубав и Своју божанску правду и све своје божанске  силе,  које  заједнички  образују  у  нама  нови,  еванђелски,  богочовечански,  благодатни  живот,  који  свим  струјама  отиче  у  живот  вечни.  У  Њему  су,  и  од  ‐ 68 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла Њега  су  све  свете  врлине  богочовечанске:  и  вера,  и  љубав,  и  нада,  и  молитва,  и  кротост, и смерност, и трпљење, и остале редом. И зато што се кроз нашу веру у  Њега изливају непосредно благодаћу из Њега у нас, ове свете врлине су у нама  и бескрајне и бесмртне и божанске. Шта ради наша вера у Њега? Она кроз љубав  дёла. А наша љубав? Она кроз молитву дёла, и расте, и множи се. А молитва? Она  кроз  пост  расте  и  успева.  И  тако  свака  врлина  дёла  кроз  све  остале  врлине,  и  расте кроз њих, и усавршава се помоћу њих, и доноси родове преко њих. Свака  је  у  свима,  и  све  у  свакој.  Јер  су  све  од  Једнога,  и  воде  ка  Једноме.  Чим  се  нека  откине од осталих, она изумире, и умре: откине ли се вера од љубави, она изумре;  откине ли се љубав од молитве, она изумре; откине ли се молитва од поста, она  изумре; и тако редом: свака без осталих ‐ осуђена је на смрт. А свака са осталима  ‐ увек је сва бесмртна; тако и све са сваком. Како ћеш проверити своју веру је ли  спасоносна?  Љубављу.  А  љубав?  Молитвом.  А  молитву?  Постом.  А  пост?  Трпљењем.  А  трпљење?  Надом.  А  наду?  Вером.  И  тако,  редом  у  круг:  све  се  врлине проверавају сваком, и свака свима. Јер све оне сачињавају један недељив  круг, један непрекидан ланац, један савршен прстен. Свака се врлина проверава  осталим  врлинама:  свака  ‐  сваком,  и  још:  свака  ‐  свима.  Али  и  обрнуто:  све  се  проверавају  сваком,  јер  све  сачињавају  једно  тело  духовно.  Као  што  круг  нема  краја,  тако  и  врлине  немају  краја,  нити  икоја  врлина  има  краја,  јер  свака  и  извире и увире у све остале, утапа се и претапа се у њих.  5,7  Отуда  свака  од  њих  носи  у  себи  сву  истину  еванђелску,  јер  је  све  скупа  носе  васцелу. Наше је душе живот: стално кружити кроз све свете врлине, хранећи се  помоћу  њих  Вечном  Истином,  која  је  Христос  Господ  ‐  Једини  истинити  Бог  свих  светова  (ср.  Јн.  14,6;  1,17).  У  том  нашем  непрекидном  кружењу  светим  врлинама  кроз  свету  истину  Христову,  шта  нас  омета,  шта  спречава?  Наше  гордоумље  и  самоумље,  које  каткад,  по  дејству  ђавола,  хоће  да  замени  наше  христоумље  и  смиреноумље.  Пример?  Ето  ви,  ваше  самочино  и  самоглаво  освртање  на  Закон  и  жеља  да  прибегнете  Закону,  напуштајући  Христа  и  свеспасоносну  веру  у  Њега.  Досад  добро  трчасте  путевима  вечнога  живота  које  вам  пропућују  свете  еванђелске  врлине  и  тајне;  и  у  свесмерном  христоумљу  свом ви се радосно покоравасте спасоносној Истини ‐ Свеистини Христовој. Али  лажни учитељи већ су заратили против вашег смиреног христоумља и почињу  вас  спречавати  да  се  покоравате  јединој  спасоносној  Истини  ‐  Победитељки,  јединој Победитељки троједне лажи: греха, смрти и ђавола. 

‐ 69 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 5,8  То  одвраћање  од  Истине,  одвраћање  је  од  самог  Господа  Истине  ‐  Христа  Богочовека,  који  вас  Еванђељем  Својим  позива  спасењу,  и  даје  вам  спасење,  и  осигурава  вам  спасење,  које  вам  не  може  дати,  ни  давши  осигурати,  никакав  Закон.  Позивајући  вас  спасењу,  Господ  и  Спас  наш  позива  вас  кроз  спасење  животу,  вечном  животу  у  Вечној  Истини,  у  Вечној  Правди,  у  Вечној  Љубави,  у  Вечној  Радости,  у  Вечном  Блаженству.  А  све  што  није  од  Господа  и  Спаса,  не  води  ни  спасењу  ни  вечном  животу.  Стога  је  и  опасно  по  вас,  па  макар  било  мало, и најмање.  5,9  Пазите,  мало  квасца  укисели  све  тесто.  Обрезање,  то  је  мали  квасац.  Али  у  тесту  душе  ваше,  мисли  ваших,  он  може  брзо  нарасти  и  ускиснути  све  биће  ваше жељом да се кроз обрезање вратите на сав Закон, на све његове прописе. А  то  значи:  да  се  вратите  на  неспасење,  не  беспомоћно  робовање  греху,  смрти  и  ђаволу.  Лажно  учење  је  као  мали  квасац,  који  својом  лажју  може  затровати  сву  вашу душу, сав ваш ум, и ви ћете бити неспособни да останете унутар Истине,  већ ћете испасти из ње, и отпасти од ње, као што је испао из ње и отпао од ње  Лажа, и отац лажи ‐ ђаво (ср. Јн. 8,44). Ниједна лаж није мала, јер је и најмања  лаж  својом  најунутрашњијом  невидљивом  артеријом  везана  за  само  срце  оца  лажи ‐ ђавола, и води, вуче ка њему. Тако и лаж лажних учитеља да је обрезање  неопходно  за  ваше  спасење,  и  за  спасење  уопште.  Пазите  се,  не  дајте  се  преварити:  ви  знате  сву  истину  о  спасењу.  А  она  је?  ‐  Христос  Господ  јесте  Једини  Спаситељ,  и  спасење  је  једино  у  Њему.  То  је  темељ,  то  основ  на  коме  стоји сва зграда вере наше, спасења нашег, вечности наше.  5,10  Ја  се  уздам  у  вас,  док  сте  у  Господу,  да  нећете  друкчије  мислити.  Ако  сте  у  Господу,  онда  ‐  вером  мислите,  љубављу  мислите,  молитвом  мислите,  и  мисли  ваше неће одлутати у заблуду, неће отпасти и испасти из Господа; оне ће се у  Њему  увек  рађати  и  усавршавати  и  бесмртовати,  да  им  никаква  смрт,  која  би  им приступила кроз какво лажно учење, неће наудити. А ко вас у томе омета и  смућује, понеће осуду, ма ко био. Ви сте хришћани, зато свака ваша мисао нека се  молитвом  и  вером  преобрази  у  христомисао,  и  свако  ваше  осећање  ‐  у  христоосећање. Тако ћете од душе своје начинити тврђаву, коју никакво лажно  учење  неће  моћи  освојити.  И  ви  ћете  бити  сигурни  у  бесмртности  својој  и  у  истини својој, јер сте опкољени вечношћу коју вам нико отети не може.  ‐ 70 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 5,11  Знам шта Сатана мисли: мисли увек оно што је антихристовско. По томе га и  ви  можете  увек  познати  и  распознати.  Његова  је  лаж  најчешће  маскирана  истином. Али ви сте зато да је проверите, и то са сигурношћу проверите. Како?  чиме?  ‐  Крстом.  Све  што  не  може  одстојати  крст  Христов,  и  силу  крста  Христова ‐ од Сатане је. Све што не воли крст Христов, од ђавола је. Све што је  против  крста  Христова  ‐  од  ђавола  је  по  стопут.  Зашто?  Зато  што  је  крст  Христов  и  знак  и  средство  и  сила,  једини  знак,  једино  средство,  једина  сила  победе над грехом, смрћу и ђаволом. Да, и ђаволом! У свету човечанском нема  другог начина, ни средства, ни силе, којим људи могу победити ђавола, и његове  претече:  грех  и  смрт.  Ко  је  противу  Господа  Христа,  увек  је  најпре  против  Његовог  крста.  Зато  је  крст  Христов  ‐  саблазан  за  Јевреје  и  безумље  за  Јелине,  незнабошце  (ср.  1.  Кор.  1,23).  И  кад  вам  лажни  учитељи  долазе,  проверите  њихово  учење  крстом,  и  силом  крста.  Када  бејах  у  јеврејству,  ја  као  ревнитељ  Закона  гоних  крст  Христов,  и  бејах  за  обрезање,  и  за  све  што  иза  њега  следи.  Сада  сам  сав  за  крст  Христов,  који  је  на  спасење  свима  који  верују,  били  они  Јевреји  или  Јелини  (ср.  1.  Кор.  1,18.24).  Како  онда  можете  веровати  лажним  учитељима  који  вам  чак  и  то  говоре,  да  ја  још  проповедам  обрезање  као  средство  спасења.  Ако  је  то  тачно,  зашто  ме  онда  Јевреји  гоне?  Нема  сумње,  они  ме  гоне  зато  што  сам  сав  за  крст  Христов,  а  против  обрезања.  Јер  у  крсту  Христовом  је  све и сва што је неопходно за спасење човека, сваког човека, био он Јеврејин или  незнабожац.  Да,  јер  је  у  крсту  и  на  крсту  сав  Господ  и  Спаситељ  мој:  Исус  Христос.  До  Спаситељевог  распећа  крст  је  био  знак  срама  и  стида  и  покварености: јер су на крст распињани најгори злочинци. Откако је свесвети и  безгрешни Господ распет на њему, крст је добио све божанске силе од Господа  свесветог  и  безгрешног,  и  зато  постао  знак  славе  и  светлости  и  спасења.  Најсрамнијем оруђу Господ свемоћни и свебожанствени даровао је  најславнију  силу,  свесилу  спасења  ‐  од  греха,  смрти  и  ђавола;  свесилу  која  побеђује  сваки  грех и све грехе, сваку смрт и све смрти, сваког ђавола и све ђаволе. Таква је сила  свемилостивог Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа. Против ње је сав ђаво  и сви ђаволи, сав грех и сви греси, сва смрт и све смрти, и њихово добровољно  или невољно робље ‐ крстоборни људи.  5,12  Сваки  који  покуша  да  умањи  силу  и  славу  крста  Господњег  ‐  противник  је  вечне  истине  Божје  и  вашег  спасења;  сваки  који  вас  буни  и  одваја  од  крста  Спасова ‐ противник је ваше душе упоредо с ђаволом; сваки вас квари који ма  ‐ 71 ‐ 

о. Јустин (Поповић) чим и ма ким хоће да умањи или укине значај светог крста Господњег. О, да би  сви такви отсечени били! сви који се саблажњавају о крст Христов, па и вас хоће  да  поробе  тој  саблазни.  Крсту  Христовом  није  потребно  ни  обрезање  ни  необрезање.  Крст  одбацује  и  једно  и  друго.  То  саблажњава  Јевреје;  а  они  хоће  сада да и вас саблазне тиме. Али у спасењу, и делу спасења, не помаже не само  обрезање  него  и  само  ушкопљеништво,  евнуштво,  па  макар  било  и  најдобровољније. А Еванђеље спасења, једино Еванђеље спасења под небом јесте  ово,  само  ово:  Распети  и  Васкрсли  Господ  и  Бог  Исус  Христос;  Њега  веровати,  Њега љубити, Њиме живети и у овом и у оном свету кроза све векове.  5,13  Благовест  Христова  сва  је  позив  на  божанску  слободу,  која  ослобађа  од  сваког  робовања греху,  смрти и  ђаволу.  Божанска  слобода  Христова увек носи у себи  божанску  силу  која  свемоћно  и  свепобедно  ослобађа  сваког  христољупца  од  сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. У тој слободи се добровољно живи  божански  светим  животом,  јер  се  живи  божанском  истином,  божанском  правдом,  божанском  љубављу.  Живљење  божанском  истином  увек  свемоћно  савлађује и одбацује од вас сваку лаж и заблуду;  живљење божанском правдом  увек свемоћно савлађује и одбацује од вас сваку неправду;  живљење божанском  љубављу увек свемоћно савлађује и одбацује од вас и из вас свако самољубље и   сваку  самоугодничку  и  грехоугодничку  љубав.  Божанска  слобода  Христова  се  стално и увек доживљује као божанска љубав Христова; јер једна у другој живи, и  једна помоћу друге креће се, постоји и бива. Ако ослаби љубав Христова у вама,  знајте ослабила је са њом и ваша слобода у Христу. Раслаби ли еванђелску љубав  вашу  нека  себична  жеља,  она  тиме  раслабљује  и  божанску  слободу  вашу,  и  на  видицима ваше душе појављује се ропство за вас. Јер оно место у вашој души из  кога  се  повуче  љубав  Христова,  неминовно  се  поробљује  нечим  греховним,  смртоносним,  злољубивим.  И  најмање  самољубље,  које  се  зачне  у  вама,  постепено се претвара у дивљег тиранина душе  ваше и убија божанску слободу   вашу којом вас Христос ослободи. Све што у вама није за Христа, од Христа, по  Христу,  ка  Христу,  неизоставно  вас  вуче  у  ропство  греху,  смрти  и  ђаволу.  Проверите  све  што  се  креће  и  миче  и  збива  у  вашој  души,  у  вашем  срцу,  у  вашем  уму:  проверите  љубављу  Христовом.  Оно  што  је  против  ње,  уствари  је  против  вас  самих,  против  душе  ваше,  против  спасења  вашег,  против  бесмртности ваше. Самољубље ма у ком облику, увек је против вас самих најпре  и највише и најсмртоносније; и увек мање шкодљиво за друге неголи за вас саме.  И  кроз  најмање  самољубље  које  се  појави  у  вама,  грех  вас  зове  и  мами  у  свој  загрљај, у своје ропство. Браните се од њега христољубљем, јер је христољубље  ‐ 72 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла једино  свепобедно  и  свемоћно  оружје  против  сваког  самољубља.  Самољубље  хоће да живи по телу, да угађа свима сластољубивим жељама тела, и кроз то да  вас  пороби  смрти  и  греху,  а  преко  њих  ненаситом  ђаволу.  А  ви,  ослобођени  Христом  свакога  робовања  греху,  смрти  и  ђаволу,  употребите  све  оружје  Христово којим вас Он наоружа  подаривши вам божанску слободу. Које оружје?  Молитву, пост, бдење, љубав, милостивост, трпљење, истину, правду, веру, ‐ ето  вам  свеоружја  Христова,  које  свемоћно  савлађује  не  само  све  грехе  и  сва  искушења, него и саме творце сваког греха и сваког искушења: духове зла испод  неба,  управитеље  таме  овога  света  (ср.  Еф.  6,12‐18).  А  знак,  а  доказ,  а  сведочанство да заиста живите у божанској слободи Христовој од греха, смрти и  ђавола,  и  да  је  не  злоупотребљујете  за  живљење  по  телу  јесте:  ваше  служење  ближњима љубављу еванђелском. Служите ли један другоме из љубави еванђелске,  онда  ће  од  вас  побећи  сваки  грех,  свака  смрт,  сваки  ђаво;  побећи  као  од  неподношљивог огња. Јер је љубав Христова огањ који спаљује сваки грех, сваку  смрт, сваког ђавола. Јер је љубав Христова не бамо Христова врлина и особина,  већ  и  сама  Христова  суштина.  Још  више:  као  једини  истинити  Бог  и  Господ,  Христос је сав љубав. јер ‐ „Бог је љубав“ (1. Јн. 4,16.8). Отуда, ко има ту љубав, има  Бога; и ко има Христа Бога, има ту  љубав; ко у тој  љубави живи, у Богу  живи,  у  Богу бесмртује, у Богу истинује, у Богу вечнује, у Богу блаженствује; сав је Божји  у васцелом бићу свом: сав у Богу, од Бога, по Богу, са Богом, ка Богу.  5,14  Стога  су у  љубави божанској  сви  закони  неба;  и  више:  сви  закони  који  су и  за  самог Бога закони. Љубав је уствари свезакон, обавезан за Бога и за сва створења  Божја.  Отуда  се  сав  закон  за  анђеле  на  небу  и  за  људе  на  земљи  садржи  у  божанској  љубави  Христовој.  Стога  се  сав  тај  закон,  сав  тај  свезакон,  испуњује  у  једној речи, у овој: „Љуби ближњег свог као себе самог“.  Божанском љубављу љубећи ближњег свог као себе самог, ти ћеш сваког човека  осетити као свог ближњег, и у свакоме видети бесмртног брата свог. Јер божанска  љубав Христова има ту силу: да ти отвори душу  ближњега твог, и саму суштину  њену  ‐  боголикост,  и  у  тој  боголикости  ‐  божанско  величанство  и  лепоту  и  сјај  ближњега  твог.  И  ти,  љубећи  човека  божанском  љубављу  Христовом,  љубиш  у  њему све оно што је боголико, божанско, богочежњиво, богољубиво, бесмртно,  вечно, богочовечно. И на тај начин, једино на тај начин, опитно дознајеш шта је  човек у суштини својој, долазиш до једино истинског знања о човеку, до једино  истинског  човекопознања.  А  кроз  то  ‐  до  једино  истинског  самопознања.  Да,  једино  љубављу  Христовом  се  долази  и  до  истинског  човекопознања  и  до  ‐ 73 ‐ 

о. Јустин (Поповић) истинског  самопознања.  Јер  њоме  ти  опитно  и  стварно  упознајеш  и  себе  сама  као  биће  боголико,  богочежњиво,  бесмртно  и  вечно.  Ту  нема  ни  трунке  самољубља. Јер љубећи ближњег „као себе самог“, и кроз ближњега љубећи себе, ти  уствари  љубиш  оно  што  је  божанско,  Божје  и  у  теби,  што  је  бесмртно  и  вечно,  што је од Бога и увек припада Богу у свима животима и у свима световима. Ко  љуби човека, тај познаје човека. Али пре тога и испред тога иде она еванђелска  истина:  Који  љуби  Бога  ‐  познаје  Бога  (ср.  1.  Јн.  4,7).  Тако  и:  који  љуби  човека  ‐  познаје  човека.  Ми  смо  људи  један  другоме  ближњи  само  Богом,  само  боголикошћу. Једино преко Бога ми смо блиски један другоме. Без Бога ‐ ми смо  удаљени  један  од  другога,  одвојени  непремостивим  амбисима  егоцентричне  самозатворености и несагледним понорима мрачних бесконачности.  Шта  је  то  у  нашем  људском  бићу,  сем  боголикости,  што  би  нас  људе  могло  учинити блискима и ближњима једног другоме, што би нас суштински везивало  и уједињавало? Да ли тело? Оно је иловача која се распада у себи и од себе, која  ни себе не може да држи у јединству. Како онда може нас држати у јединству са  људима око нас? Тако и дух у нама, без боголикости, тако и ум и савест и воља ‐  све  су  то  беспомоћни  усамљеници,  који  се  ничим  не  могу  истински  и  суштински повезати са људима око себе, и осетити их као блиске и ближње, као  једну  Божју  породицу.  Сваки  ‐  као  суво  зрно  песка;  а  сви  ‐  гомила  ничим  неповезаних безбројних зрна песка. Међутим, само љубав Христова, сједињујући  човека најпре са Богом преко боголикости, у исто време сједињује га преко Бога  са  осталим  људима,  као  са  боголиким  бићима,  као  са  боголиком  браћом,  бесмртном  и  вечном  браћом,  који  су  нам  ближњи  боголикошћу,  и  то  вечито  ближњи кроза све бесконачне векове векова.  5,15  Али  божанска  љубав  Христова,  то  је  мучна  и  тешка  наука,  која  се  с  муком  научи, и уствари увек учи: искуством, животом, праксом учи. Безбројне су врсте  самољубља,  грехољубивог  самољубља,  које  нас  на  безброј  начина  одвлачи,  отуђује од божанске љубави Христове, те ми ни у себи ни у ближњима својим не  можемо јасно ни да видимо ни да осетимо боголика бића, бесмртна бића. Осим  тога,  безбројне  су  самољубиве  љубави  у  свету  човечанском,  љубави  себичне,  љубави  саможиве,  осладострашћене,  огреховљене,  обезбожене,  обезбогочовечене.  Свака  љубав  која  не  љуби  ближњега  свог  ради  онога  што  је  божанско,  вечно,  боголико,  бесмртно  у  њему,  јесте  назовиљубав,  псевдољубав,  лажна љубав. Такве су, у већој или мањој мери, све љубави у свету човечанском  сем  љубави  Христове.  Свака  љубав  која  храни  у  човеку  оно  што  је  саможиво,  ‐ 74 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла самољубиво, себично, пролазно, смртно, уствари је убилачка љубав. И такозвана  најсветија љубав на земљи ‐ материнска љубав, постаје убилачка љубав, ако није  заснована  на  божанској  љубави  Христовој  и  прожета  њоме.  Јер  материнска  љубав  без  божанске  љубави  Христове,  шта  ради  са  предметом  своје  љубави  ‐  дететом?  Припрема  га  за  плен  смрти,  и  греху,  и  ђаволу.  Да,  и  ђаволу!  Јер  љубећи своје дете као своје, а не као боголики дар Божји, као бесмртно створење  и  чедо  Божје,  она  га  уствари  осуђује  на  смрт,  и  спрема  за  смрт,  и  тиме  убија.  Једино  божанска  љубав  Христова  даје  и  осигурава  божанску  бесмртност  бићу  људском,  сваком  бићу  људском.  Зато  је  једино  и  истинита,  једино  и  бесмртна,  једино и вечита. Једини Господ Христос има и даје сваком бићу људском: вечни  живот,  вечну  истину,  вечну  правду,  вечну  радост,  вечно  блаженство,  зато  Он  једини  и  има  право  захтевати  од  људи  да  више  љубе  Њега  неголи  децу  своју,  неголи  родитеље  своје,  неголи  браћу  своју,  сестре  своје,  или  ма  ког  другог.  Јер  сва та бића људска, и као појединци и као заједница, не могу дати човеку вечну  истину, вечну правду, вечни живот. То даје само Господ Христос. Зато је љубав  према  Њему  ‐  прва  и  највећа  заповест;  а  остале  љубави  према  ближњима  долазе увек после ње и иза ње, и добијају своје биће и вредност и бесмртност и  вечност  само  од  ње  и  из  ње.  Отуда  је  љубав  према  ближњима  увек  на  другом  месту,  и  сачињава  „другу  заповест“.  Зато  што  је  тако,  љубав  Христова  се  дуго  учи:  учи  молитвом,  учи  постом,  учи  смиреношћу,  учи  кротошћу,  учи  трпљењем,  и  свима  осталим  врлинама  еванђелским:  јер  се  она  добија  помоћу  њих, и одржава помоћу њих, и храни помоћу њих, и живи и бесмртује помоћу  њих.  Стога  хришћани  никада  нису  довољно  савршени  у  љубави  својој;  јер  је  њихов узор и идеал сам Господ Христос са Својом божанском љубављу. Прави  хришћани  се  непрекидно  усавршавају  у  тој  љубави,  расту  у  све  њене  бескрајности, и никада не могу рећи себи: савршени смо у љубави. На том путу  усавршавања  бивају  застајања,  малаксавања,  спотицања,  збуњивања,  падања  и  отпадања. И то увек, посредно и непосредно, по дејству злодуха мржње, ђавола.  Јер је он у томе уметнички вешт и зао: да хришћане наведе да се кољу и једу међу  собом, па чак и да се истребљују.  5,16  Један  је  спас  од  тога:  ходити  Духом  Светим,  Духом  Божјим,  Духом  Христовим. Ходимо ли Духом Светим, живимо ли Њиме ‐ ми нећемо извршивати  жеље  телесне.  Сви  путеви  Духа  воде  кроз  истину  вечну  у  живот  вечни,  кроз  правду вечну у живот вечни, кроз љубав вечну у живот вечни; а све телесне жеље  свима путевима својим воде у смрт вечну, поробљујући нас гресима, сластима и  страстима. Ви сте хришћани Духом Светим: Њега примисте у светом крштењу,  ‐ 75 ‐ 

о. Јустин (Поповић) Њиме се запечатисте (ср. Еф. 1,13), Њиме сте Христови (Рим. 8,9‐10), зато Њиме  ходите,  јер  који  су  Христови  „не  ходе  по  телу  него  по  Духу“  (Рим.  8,1).  Ми  хришћани „не живимо по телу него по Духу“ (Рим. 8,4).  5,17  „Јер тело жели против Духа, а Дух против тела: ово се противи једно другоме“. ‐  Шта, зар Дух Свети, као Треће Лице Пресвете Тројице, није и сам Творац тела  човечијег,  да  се  оно  противи  Њему?  Ако  је  у  човеку  само  душа  од  Бога,  Духа  Светог, тело онда од кога је чим је противно Духу Светом, не од ђавола ли? Но,  то  је  бесмислица.  Овде  је  реч  не  о  телу  које  сачињава  вештаствену  страну  човечијег  бића,  него  о  рђавим  помислима,  рђавим  жељама,  рђавим  мислима,  рђавим  осећањима,  помоћу  којих  се  служи  злу  и  ђаволу.  Јер,  шта  је  противно  Духу  Светом  у  човеку?  Не  тело,  које  је  створено  Богом  као  добро  и  безгрешно,  које је створено „за Господа“. То је оно што је несвето, нечисто, грешно, смртно,  ђавоље. То је оно што се у човеку противи Духу Светоме, а не тело само по себи,  као  материјална  природа.  У  ствари,  шта  је  тело?  Тело  је  само  орган  душе;  без  душе оно је неактивно: нити осећа, нити мисли, нити дејствује; мртво је. Душа је  та која телесним оком гледа и види; душа је та која телесним ухом слуша и чује;  душа  је  та  која  тело  креће  и  телом  дёла,  ради,  хоће,  мисли,  осећа.  Душа  сачињава духовну страну човечијег бића, а тело ‐ материјалну. И једно и друго је  од Бога, који их је створио као једну целину, која се назива човек. Само у души је  извор  човекова  живота;  тело  је  оруђе  живота.  У  души  је  извор  и  свега  богочежњивог  у  човеку,  али  и  свега  грехољубивог.  И  то  у  њеној  слободи:  она  бира између добра и зла, између врлине и порока, између Бога и ђавола. Она је  та  која  је  најпре  кроз  Евине  очи  пристала  на  грех,  заволела  забрањени  плод,  и  тек  онда  употребила  руке  тела  да  га  откину  и  уста  да  га  окушају.  Такав  је  уопште  пут  греха:  из  душе  кроз  тело  у  дело.  Тако  првог  греха  људског,  тако  сваког  греха  уопште.  Хотење,  жеља припада души,  воља,  њена слобода, која се  може и корисно употребити и злоупотребити. Зло које душа жели, и јесте оно  што се противи Богу и свему Божјем, Духу Светом и свему светом. Зла воља је  извор свега противљења човековог Духу Светом, као носиоцу свеколиких добара  Божјих. Дух Свети је носилац, давалац и надахнитељ сваке врлине, свега светог,  свега  божанског,  свега  доброг;  зато  је  грех,  и  сваки  порок,  и  свако  зло  против  Духа Светог. У природи је зла да се противи добру, као што је у природи добра  да  се  противи  злу.  Када  хоћете  да  чините  зло,  онда  против  њега  устаје  оно  божанско добро које је у вама; а када хоћете да чините добро, онда против њега  устаје зло које је у вашој грехољубивој вољи. Ваше је да бирате: или добро које је  од Бога Духа Светог, и зато увек божанско, чаробно, свепобедно; или зло које је  ‐ 76 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла од  ђавола,  и  зато  увек  ружно,  гадно  и  човекоубистевно,  и  свагда  немоћније  од  Божјег  добра.  Ако  душу  своју  добровољно  потчините  Духу  Светом  кроз  свете  врлине,  постаћете  непобедиви,  и  никакво  вам  зло  неће  моћи  наудити.  А  када  човек  душу  своју  потчини  грехољубљу,  онда  греси  и  пороци  толико  порасту  у  њему,  толико  се  сложе,  сједине,  уједине  у  једну  органску  целину,  да  просто  образују читаво тело, недељиво и једно; и то тело „жели против Духа“, и то тело  „противи се“ свему што је од Бога Духа Светога. Иза тог тела греха и порока увек  се скрива творац греха и порока ‐ ђаво. Разгрните ма који грех и испитајте га до  краја,  на  дну  његовог  бића  увек  ћете  наћи  ђавола  као  главну  стваралачку  силу  његову.  Али  исто  тако,  разгрнете  ли  ма  које  добро,  увек  ћете  у  срцу  његовом  пронаћи неку божанску силу као главну стваралачку моћ његову.  5,18  Ако  вас  Дух  Свети  води,  Он  вас  уводи  у  таква  божанска  тајанства,  у  такве  божанске  бескрајности,  истине,  благовести,  у  таква  божанска  богатства,  да  је  према  њима  сав  старозаветни  закон  сенка,  танана  и  сувишна,  па  чак  и  непотребна, пошто је Сунце Правде, Христос, изашло небом нашег човечанског  света и живота. Да вас Дух Свети води, ви се не бисте освртали на закон Мојсијев,  нити  бисте  слушали  лажне  учитеље,  који  хоће  да  вам  обрезање  наметну  као  закон  спасења.  Знајте,  чим  себе  вером  и  смиреношћу  и  љубављу  потпуно  потчините Духу Светом и Његовом пресветом Еванђељу, одмах ћете осетити да  вам  старозаветни  Закон,  на  челу  са  обрезањем,  није  потребан  за  спасење.  Вама  хришћанима  неопходан  је  за  спасење  Спаситељ  Христос,  у  коме  је  све  и  сва;  Њега Дух Свети благодаћу усељује и настањује у срцима вашим; и ви „нисте под  законом него под благодаћу“ (Рим. 6,14); вас води Дух Божји (ср. Рим. 8,14.9.10),  јер „ко нема Духа Христова ‐ није Његов“ (Рим. 8,9), није хришћанин.  Ако  вас  Дух  Свети  води  благодаћу  кроз  свете  тајне  и  свете  врлине,  и  у  вама  живе  и  делају  све  божанствене  силе,  потребне  за  спасење  и  живот  вечни,  онда  вам  више  није  потребно  руководство  старозаветног  Закона,  који  је  вршио,  и  завршио,  своју  улогу  водитеља  ка  Христу.  Живећи  светим  тајнама  и  светим  врлинама  еванђелским,  ви  испуњујете  законе  Светога  Духа,  законе  божанскога  живота,  анђелскога  живота,  небескога  живота,  који  неизмерно  превазилазе све  што је у Закону старозаветном. Испуњујући еванђелску заповест о негневљењу,  вама  није  потребно  понављати  старозаветну  заповест:  „не  убиј!“  јер  ко  се  не  гневи,  у  корену  онемогућује  све  оно  што  би  га  могло  потстаћи  и  повући  ка  убиству  (ср.  Мт.  5,21‐22).  Ко  испуњује  еванђелску  заповест  Духа  Светог  о  целомудрију, није потребно упозоравати га на старозаветну заповест: „не чини  ‐ 77 ‐ 

о. Јустин (Поповић) прељубе!“  јер  целомудрије  је  свето  и  бестрасно  расположење  душе  и  срца,  од  кога је далеко само дело прељубе (ср. Мт. 5,27‐32). Тако дакле ако вас Дух Свети  води,  ви  ћете  бити  далеко  од  телесних  жеља,  и  увек  ћете  своју  христовску  слободу  употребити  за  живљење  по  Духу  а  не  за  живљење  по  телу.  Живљење  пак по телу, то је творење телесних дела.  5,19‐21  А  „дела  телесна“  ‐  τὰ  ἔργα  τῆς  σαρκός  (=  дела  тела)  ‐  позната  су;  то  су:  прељубочинство,  блуд,  нечистота,  бесрамност,  идолопоклонство,  чарања,  непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, подвојености, јереси, зависти,  убиства,  преједања,  и  томе  слично“.  А  сва  та  „дела  телесна“  уствари  су  дела  наше  зле, наше грехољубиве, наше грехоцентричне воље, не дела саме природе  тела.  Зато је и лако ослободити их се; јер ми грешимо зато што хоћемо, а не зато што  морамо. Јер кад бисмо грешили зато што морамо, не бисмо били одговорни, и  никакав суд нас не би осудио, а најмање Божји. Исто тако, када бисмо творили  свете  врлине  зато  што  морамо,  зато  што  нам  то  сама  природа  намеће  као  неопходно,  онда  не  бисмо  заслуживали  никакве  награде.  Међутим,  у  нашој  је  власти:  да  вољу  своју  преобразимо  благодаћу  Светога  Духа,  благодаћу  која  је  увек неизмерно јача од свакога греха и зла; само је потребно вољу своју вером и  љубављу  предати  благодати  Христовој,  да  је  она  преобрази  и  преради  из  грехољубиве  у  христољубиву,  из  злоцентричне  у  доброцентричну,  из  рђаве  у  добру, из несвете у свету.  Сва побројана „дела телесна“ повезана су међу собом у једну органску целину  самом суштином зла, која је иста у свима њима, јер је сва од самог творца зла ‐  ђавола.  Сва  та  дела  силом  саме  природе  своје  вуку  човека  у  своје  бесмртно  царство зла ‐ царство ђавола, пакао. Зато они који чине та дела, неће наследити  царства Божјега. Јер сама природа зла и ђавола неће вечна добра и вечна блага  царства Божјега: као што ђаво неће Бога, тако ни зло неће добра Божјега.  5,22‐23  Насупрот делима телесним стоје дела духовна. Дела Духа Светога су супротна  делима тела. Када се Дух Свети благодаћу светих тајни усели у срца наша, онда  Он облагодаћеним духом нашим и вољом нашом рађа  родове духовне, оплођује  људску  природу  нашу  божанским  добром,  светошћу,  истином.  А  шта  је  род  Духа,  плод  Духа?  Род  Духа  је  љубав,  радост,  мир,  дуготрпљење,  благост,  доброта,  вера,  кротост,  уздржање,  и  све  остале  свете  врлине  еванђелске.  Да,  свете  врлине  су  од  Духа  Светога  који  живи  у  нама  кроз  свете  тајне  крштења,  причешћа,  ‐ 78 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла покајања и др. А Дух Свети живи у нама када Му добровољно предајемо и душу  своју  и  савест  и  вољу  и  ум  и  све  своје  кроз  добровољне  подвиге  своје:  подвиге  вере,  молитве,  поста,  кротости,  смерности,  љубави,  трпљења  ...  И  када  ми  испуњујемо  себе  Духом  Светим  и  благодаћу  Његовом,  и  светим  врлинама  својим  рађамо  духовне,  бесмртне  плодове,  нама  онда  није  потребно  никакво  руководство старозаветног Закона. Рађајући вечне родове Духа, ми показујемо да  је  Дух  Свети  животворна  и  делотворна  сила  нашега  духа,  који  у  Духу  Светом  има и своју вечну истину, и своју вечну правду, и своју вечну љубав, и свој вечни  живот,  и  своје  вечно  царство,  и  све  своје  вечне  вредности  и  силе.  Нашта  ће  му  онда  прописи  старозаветног  Закона?  Они  му  нису  потребни  ни  да  по  њима  живи, ни да по њима буде суђен и цењен.  Дух  човеков  уопште  далеко  је  од  своје  пуноће  и  свога  савршенства,  и  неспособан  је  да  их  постигне  и  оствари,  док  се  не  сједини  са  Духом  Божјим,  Духом  Светим.  Тек  кад  се  почне  испуњавати  Њиме  кроз  свете  тајне  и  свете  врлине, он полази путем свог природног и богоназначеног усавршавања; и иде  тим  путем  постепено,  по  мери  свога  труда  у  светом  еванђелском  животу,  животу  „по  Духу“.  Постепено  испуњујући  себе  Духом  Светим,  дух  човечји  постепено  постиже  пуноћу  свога  бића,  јер  се  богати  непропадљивим  богатствима Духа Светога. Увек се осећајући сиромашан духом, хришћанин се  стално  труди  кроз  свете  подвиге  да  себе  обогати  Духом  Светим,  јединим  богатим  и  ваистину  свебогатим  Духом.  У  самој  ствари,  хришћанин  стално  приноси дух свој на жртву Духу Светом, стално врши саможртвени подвиг кроз  свете  врлине  вере,  љубави,  поста,  молитве,  уздржања,  кротости,  благости,  доброте,  радости;  а  Утешитељ  Благи  узвраћа  му  то  стоструко  и  хиљадоструко,  јер  му  за  те  његове  несавршене  подвиге  и  врлине  даје  свете,  божанске,  вечне  врлине: божанску љубав, божанску благост, божанску доброту, божанску радост,  божански  мир.  Јер  савршена  вера,  савршена  љубав,  савршена  молитва,  савршени  пост,  савршена  смерност,  и  свака  савршена  света  врлина  јесте  дар  Духа Светога (ср. 1. Кор. 12,1‐13), род, плод Духа Светога. Божански плод и род на  земаљској њиви духа човекова.  5,24  Знајући  све  то,  Христови  људи  непрестано  жртвују  себе  за  дарове  Светога  Духа,  непрестано  распињу  тело  са  страстима  и  жељама.  Јер  страсти  и  жеље  телесне и јесу у нама зле силе које нас вуку у свако зло, и поробљују нас сваком  греху,  свакој  смрти,  сваком  ђаволу.  Прави  хришћанин  је  стално  на  крсту,  од  крштења па кроз цео живот. Јер распиње себе сваком греху и злу, умртвљује себе  ‐ 79 ‐ 

о. Јустин (Поповић) за  грех  и  зло.  Како?  Помоћу  светих  врлина:  помоћу  вере  распиње  себе,  умртвљујући телесно умовање и борећи се против лажних богова, који хоће да  му  отму  јединог  истинитог  Бога  и  Господа  ‐  Исуса  Христа;  помоћу  љубави  распиње  себе  и  умртвљује  за  сваку  телесну,  нечисту  жељу  и  љубав  и  пристрасност;  помоћу  молитве  распиње  себе  свему  што  га  прикива  за  земљу  и  неда му да се вине у небеске светове, где вечне истине и радости живе; помоћу  поста  распиње  себе  и  умртвљује  за  свако  сластољубље  и  земљољубље  и  телољубље;  помоћу  смирености  распиње  и  умртвљује  себе  за  сваку  гордост,  охолост,  надувеност;  помоћу  уздржања  распиње,  умртвљује  ум  свој  ‐  за  рђаве  и  нечисте помисли, срце своје ‐ за рђаве жеље, вољу своју ‐ за рђава хтења и дела,  очи  своје  ‐  за  нечисто  и  недолично  гледање,  уши  своје  ‐  за  слушање  клевете,  лажи,  празних  разговора,  тело  своје  ‐  за  страсти,  жудње  и  уживање  у  јелу.  И  тако  редом  помоћу  сваке  свете  врлине  он  распиње  и  умртвљује  себе  за  сваки  грех,  за  свако  зло,  за  сваку  страст.  Хришћани  сте,  знате  ли  кад?  Кад  сте  већ  распели, умртвили у себи све страсти и грехољубиве жеље. А пре тога, и без тога,  да  ли  сте  Христови?  Проверите  то  овом  еванђелском  истином:  „Који  су  Христови,  распеше  тело  са  страстима  и  жељама“.  Мртво  је  тело  твоје,  хришћанине;  мртва  и  душа  твоја  за  сваки  грех,  за  свако  зло,  за  сваку  смрт,  за  сваког ђавола. Сав си Христов и духом и телом, ако си Духом Светим испунио и  душу  и  тело  помоћу  светих  тајни  и  светих  врлина.  И  тада  си  не  само  хришћанин,  већ  савршени  хришћанин,  достигао  „у  човека  савршена,  у  меру  раста висине Христове“ (Еф. 4,13).  5,25  Хришћани  смо,  ако  Духом  Светим  живимо.  Јер  тада  у  духу  нашем  и  у  телу  нашем неће бити места ни за какав грех, ни за какво зло, ни за какву смрт, ни за  каквог ђавола. Ако Духом Светим живимо, нема смрти у нама; све је у нама живо  за сваку Божју истину и правду и добро. Ако Духом Светим живимо, нема ничег  смртног у нама: а смртан је само грех, и све што вуче у грех или долази од греха.  Но  ми  можемо  Духом  Светим  живети,  ако  Духом  Светим  и  ходимо;  а  ходимо  Њиме, ако свете заповести Његове држимо, ако свете врлине Његове творимо,  ако нам све бива по светој вери, по светој љубави, по светој кротости, по светој  смерности, по светом посту, по светом уздржању, по светом трпљењу. Ми кроз  овај  свет  ходимо  Духом  Светим,  ако  ходимо  Његовим  светим  тајнама  и  светим  врлинама.  Тада  ум  наш  мисли  ‐  Њиме,  срце  наше  осећа  ‐  Њиме,  савест  наша  суди ‐ Њиме, воља наша хоће ‐ Њиме, чула наша делају ‐ Њиме; једном речју:   сав живот и духа и тела нашег бива ‐ Њиме. У самој ствари ми хришћани нисмо  своји  већ  Божји.  А  постајемо  себи  своји,  једино  Духом  Светим.  Јер  Он  нас  ‐ 80 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла помоћу  светих  тајни  и  светих  врлина  враћа  нама  самима,  дајући  нашем  боголиком бићу божанску праведност, божанску светост, божанску бесмртност,  божанску  вечност.  И  тек  тада  дух  наш  осећа  да  је  заиста  свој,  бесмртно  свој,  вечито  свој,  божански  свој,  свето  свој,  радосно  свој.  Не  треба  се  варати:  ми  не  припадамо себи, све док припадамо греху. Јер припадамо ли њему ‐ припадамо  туђинцу;  а  преко  њега  ‐  још  свирепијем  туђинцу:  смрти;  а  преко  смрти  ‐  најсвирепијем  туђинцу  бића  људског:  ђаволу,  свемоћном  цару  и  господару  у  царству греха и смрти ‐ паклу.  5,26  Живот  човеков  се  састоји  несравњено  више  из  невидљивих  доживљавања  и  збивања  неголи  из  видљивих.  И  врлине  човекове  делају  више  невидљиво  него  видљиво;  а  исто  тако  и  греси  човекови.  Јер  од  врлина  човекових,  шта  видимо?  Видимо само завршетак њихов, само дела њихова, само плод и род њихов. А сав  пут  врлине  у  души  и  телу  човековом:  њено  зачеће,  клијање,  ницање,  растење,  оплођавање,  сазревање,  њену  унутрашњу  борбу  са  искушењима,  сушама,  олујама, бурама, непогодама, нечистим дусима, ‐ све то ми не видимо. То важи  и за грех, и његово растење и развијање у души човековој и телу. Да би у души  човековој порасла и сазрела једна врлина, например, еванђелска љубав, колико  унутрашњих невидљивих напора човек мора да учини, и колико борби да води  са  безброј  невидљивих  непријатеља  те  љубави;  па  онда  колико  спољних  непријатеља  нападају  на  њу,  а  човек  се  из  себе  и  у  себи  бори  са  свима  њима,  бори на живот и смрт, и то скоро увек невидљиво за људе око њега, за ближње.  И  још  нешто:  колико  је  еванђелској  љубави  у  твојој  души  потребно  за  њено  напредовање,  усавршавање,  сазревање,  да  је  невидљиво  помажу  невидљиве  духовне  сестре  њене:  вера,  молитва,  нада,  кротост,  смерност,  благост,  доброта,  целомудреност, бестрасност; и невидљива духовна браћа њена: пост, уздржање,  трпљење! И поред тога: колико је невидљиве анђелске и светитељске помоћи из  оног  света  потребно  нашој  невидљивој  души  у  овом  свету,  да  би  у  њој  расла  наша еванђелска љубав ка своме божанском савршенству!  Тако  бива  и  са  грехом.  Сваки  грех  у  нама  далеко  је  више  невидљив  него  видљив: расте у нама кроз невидљива духовна збивања у нашој души; и ко све, и  шта  све  ту  не  доприноси  његовом  порасту!  На  првом  месту:  налети  и  најезда  невидљивих  злих  сила,  које  стварају  повољну  духовну  климу  за  успевање  грехова.  Например:  у  мени  се  зачиње  и  помаља  гордост.  Ено  је  клија,  ено  је  ниче, и већ са свих страна навиру неке црне магле које је хране, а кроз њих ‐ ко  зна каква невидљива бића, црна и ужасна! Ено како се око клице моје гордости  ‐ 81 ‐ 

о. Јустин (Поповић) шуња  славољубље,  па  самољубље,  па  сластољубље,  па  властољубље;  и  хране  је  својим црним млеком. А ко то од вас види, о људи! Многобројне невидљивости  крију од вас грех мој, док он расте и сазрева у мени. И тек кад груне кроз неко  зло  дело,  ви  га  угледате.  А  све  дотле,  он  је  моја  невидљива  сила.  Сем  тога,  колико је грехова који занавек остану невидљива својина човекова! Својина која  му  невидљиво  сву  душу  потапа  у  смрт,  и  у  царство  зла  и  ђавола  ‐  пакао!  Зато  поступај са сваким човеком као са бићем више невидљивим него видљивим. Јер  је у сваком човеку несравњено више што ти не видиш него што видиш. Зато и не  суди  брзо  и  олако  човека,  ниједног!  Јер  несравњено  мање  видиш  од  њега  него  што  не  видиш.  Заиста  је  и  величанствено  и  страшно,  и  узвишено  и  опасно  ‐  бити човек. И мудрост је, која одише божанском бесмртношћу и вечношћу: не  тражити лажне славе, изазивајући један другога, завидећи један другоме. Људи! та ви  сте у овом свету само на путу ка својој вечној постојбини, вечној постојбини или  у царству Божјем или у царству ђавољем. Трећега царства нема у које би могао  одвести ваш земаљски пут.  6,1‐18  Гал.  6,1‐18:  1  Браћо!  ако  и  упадне  човек  у  какав  грех,  ви  духовни  исправљајте  таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан.  2  Носите бремена  један другога, и тако ћете испунити закон Христов.  3 Јер ако ко мисли да је што, а  није  ништа,  умом  вара  себе.  4  Нека  сваки  испита  своје  дело,  и  тада  ће  сам  у  себи  имати  похвалу,  а  не  у  другоме.  5  Јер  ће  сваки  своје  бреме  носити.  6  Који  се  учи  речи,  нека даје део од свакога добра ономе који га учи.  Не варајте се: Бог се не да исмејати: јер што човек посеје оно ће и пожњети.  8 Јер  који  сеје  у  тело  своје,  од  тела  ће  пожњети  трулеж;  а  који  сеје  у  Духа,  од  Духа  ће  пожњети  живот  вечни.  9  А  добро  чинити  да  нам  се  не  досади:  јер  ћемо  у своје  време  пожњети, ако не сустанемо.  10  Зато дакле док имамо времена, чинимо добро свима, а  особито онима који су с нама у вери.  7 

 Видите колико вам написах руком својом. 12 Који год хоће да се хвале по телу, они  вас нагоне да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов. 13 Јер ни они сами  који се обрезују, не држе закона, него хоће да се ви обрезујете, да се вашим телом хвале.  14  А  ја  Боже  сачувај  да  се  чим  другим  хвалим  осим  крстом  Господа  нашег  Исуса  Христа, којим се мени разапе свет и ја свету.  15 Јер у Христу Исусу нити што вреди  обрезање нити необрезање, него нова твар.  16 И колико их год по овоме правилу живе,  нека  је  на  њима  мир  и  милост,  и  на  Израиљу  Божјему!  17  Вшие  да  ми  нико  не  досађује,  јер  ја  ране  Господа  Исуса  на  телу  своме  носим.  18  Благодат  Господа  нашега  Исуса Христа са духом вашим, браћо! Амин.  11

‐ 82 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 6,1  Земља је бојиште на коме човек стално бије битку или за царство Божије или  за царство ђавоље. Битка се бије на живот и смрт: или се гине кроз грехе и упада  у  царство  зла  ‐  пакао,  или  се  односи  победа  кроз  свете  врлине  и  узлеће  у  царство Божије ‐ рај. На том бојишту је много рањеника, јер се о душу човекову  боре  и  анђели  и  ђаволи.  Наш  земаљски  свет  није  издвојен  од  небеског  и  подземног света; у њему су са људима измешани и анђели и ђаволи. Ђаволи се  боре  са  људима  помоћу  грехова,  а  анђели  бране  људе  помоћу  својих  небеских  врлина. Људи се по својој слободној вољи опредељују или за грехе или за свете  врлине.  Греси  се  облаче  и  пресвлаче  у  безброј  заводљивих  одора,  само  да  би  људе намамили на своје сласти, које су у почетку увек само неки свилени конци,  да  би  се  затим  страховитом  брзином  претворили  у  свилене  конопце  који  неминовно  одвлаче  човека  у  своје  царство  зла,  ако  их  човек  благовремено  не  покида покајањем, вером, љубављу, молитвом, постом. На земаљском бојишту  хришћани  стоје  обучени  у  свеоружје  Божје,  у  анђелско  оружје  ‐  свете  врлине:  веру,  љубав,  наду,  молитву,  пост,  и  остале.  Али  се  дешава  да  понеки  задобије  ране  у  тој  борби  када  му  малакше  која  од  светих  врлина,  или  је  он  одбаци.  У  таквом случају греси навале на ту страну његове душе која није ограђена врлином  и рањавају је. Чим се то догоди са ма којим од хришћана, ви духовни, који сте  чврсти  у  врлинама  и  светом  животу  и  пуни  дарова  Светога  Духа  и  опробани  јунаци  на  бојном  пољу  противу  грехова,  одмах  притекните  у  помоћ  таквом  рањеном брату. Увек му притекните као немоћном и беспомоћном рањенику, и  дајте  му  еванђелске  лекове  који  су  безбројни.  Ако  је  рањен  гневом  ‐  лечите  га  еванђелском  благошћу;  ако  је  рањен  гордошћу  ‐  лечите  га  еванђелском  смиреношћу;  ако  је  рањен  мржњом  ‐  лечите  га  еванђелском  љубављу;  сластољубље  лечите  постом,  похоту  ‐  целомудријем,  лаж  ‐  истином.  Против  сваког нашег греха у Еванђељу Спасовом има по безброј лекова. Само те лекове  ви  духовни  употребљавајте  као  мудри,  као  богомудри  духовни  лекари.  „Духом  кротости“ исправљајте брата који „упадне у какав грех“, упадне вучен саблазнима  и  искушењима  које  роје  око  нас  и  туткају  на  нас  и  видљиви  и  невидљиви  непријатељи  наши.  Са  таквим  братом  увек  поступајте  као  са  болесником,  јер  грех  и  јесте  болест  људске  душе,  најстрашнија  болест,  од  које  умире  душа.  А  има  ли  што  драгоценије  од  душе,  и  стога  ‐  страшније  од  смрти  душе?  У  наш  земаљски  свет  као  у  огромну  болницу  дошао  је  Господ  Христос,  Божански  Лекар,  са  свима  божанским  лековима,  да  нас  лечи  од  главне  болести  наше,  хроничне  и  неизлечиве  људским,  земаљским  лековима.  „Не  требају  здрави  лекара него болесни“ (Мт. 9,12). А ко је здрав од греха сем Господа Христа? Зато  је  Он  и  дошао,  зато  и  остао  међу  нама  у  Цркви  Својој  са  свима  божанским  ‐ 83 ‐ 

о. Јустин (Поповић) лековима  Својим.  И  Он  нам  даје  лекове  против  свих  грехова  уопште;  нема  неизлечивог  греха;  за  сваки  грех  има  лек;  за  сваку  смрт  ‐  васкрсење.  Лек  од  смрти? Свето причешће, и остале свете тајне и свете врлине: свака света тајна и  свака света врлина ‐ по једно васкрсење душе; а све оне скупа ‐ безброј васкрсења  душе. Лек од греха, од свакога греха? Ено их у Цркви. Само треба умети лечити  тим  лековима,  бити  искусан  духовни  лекар.  У  питању  је  најсложеније  и  најтајанственије  биће  под  небом:  душа  човечија.  Лечити  њу  која  је  небеског  порекла  и  од  исте  материје  од  које  и  анђели,  врло  је  тешка  и  одговорна  дужност.  А  како  се  постаје  искусан  духовни  лекар?  Духом  Светим:  испунивши  се Њиме, Његовим даровима, Његовом мудрошћу и богомудрошћу (ср. 1. Кор.  2,10‐15), и тако стећи „ум Христов“ који једини зна шта је душа човекова, и како  се лечи од свих болести и смрти (ср. 1. Кор. 2,16).  Посреди  је  духовна  медицина:  наука  најсложенија,  најтајанственија,  најсветија.  Да,  најсветија  и  најодговорнија,  јер  је  у  њеним  рукама  вечна  судба  човекове душе, а тиме ‐ вечна судба човекова бића. Она лечи од свих заблуда, од  свих лажи, од свих грешних мисли, од свих злих жеља, од свих рђавих навика,  од свих лоших нарави; речју: лечи од свих духовних болести, иза којих стоје све  духовне смрти, па и сама духовна свесмрт. А шта је то? Одвојеност душе од Бога,  који је једини и неисцрпни извор душе, њене божанске бесмртности и вечности.  А  греси  и  јесу  мрачне  силе  које  одвајају  душу  човекову  од  Бога.  Отуда  духовна  медицина мора лечити од сваког греха, и дати лек за исцељење од сваког греха.  Зато  је  неопходно  да  духовни  лекари  богомудро  располажу  и  рукују  лековима  које им Господ Христос пружа у Цркви Својој. Исправљати грешника, то је увек ‐  лечити  болесника.  Јер  грешник  и  јесте  најнежнији  и  најосетљивији  и  најопаснији  болесник,  кога  увек  треба  лечити  „духом  кротости“.  И  кад  му  најболнију  операцију  вршите,  вршите  је  „духом  кротости“,  из  које  зрачи  свебрижна  љубав  еванђелска,  братољубље  еванђелско.  Ваља  „с  кротошћу  поучавати оне који се противе: еда би им Бог дао покајање за познање истине, и  да се ишчупају из замке ђавола, који их је уловио за своју вољу“ (2. Тим. 2,25‐26).  Јер сваким грехом ђаво уствари улови човека „за своју вољу“, и човек грешећи,  уствари твори вољу ђаволову, пошто грех и јесте воља и хтење ђаволово. Отуда  при лечењу грешника, увек се мора спасавати воља његова од робовања ђаволу;  у  томе  воља  његова  мора  сама  суделовати:  лекар  даје  лекове,  а  грешник  их  употребљује.  Он  је  тај  коме  при  лечењу  припада  главна  улога,  као  и  при  операцијама  душе:  „Ако  те  око  твоје  саблажњава,  ископај  га  и  баци  од  себе“  (Мт.  5,29),  и  то  ти  сам,  јер  нико  место  тебе  не  може  ишчупати  из  тебе  твој  најмилији грех, који ти је постао као око душе. Ишчупај га покајањем, вером у  ‐ 84 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла Господа  Христа,  надом  у  Његову  свемилост.  А  како  ћеш  и  на  који  начин  то  учинити, показаће ти духовни лекари.  Велика  је  „тајна  безакоња“,  тајна  зла,  увек  по  тајанственом  деловању  ђавола  (ср.  2.  Сол.  2,7‐9);  и  располаже  тако  префињеним  саблазнима,  да  је  и  најдуховнијем  човеку  потребно  бити  увек  будан  за  њих  и  опрезан  против  њих.  Лечећи човека од греха, пази да се и сам не заразиш његовим грехом. Лечиш ли  човека  од  среброљубља,  чувај  се  да  се  и  сам  не  заразиш  њиме;  лечиш  ли  га  од  гнева, пази да и сам не упаднеш у исту болест. Уопште, при исправљању ма ког  човека  од  ма  каквог  греха,  треба  се  чувати  „да  и  ти  сам  не  будеш  искушан“  тим  истим грехом, или поводом тог истог греха. Ево, опасност је ту, прва опасност:  ти  си  духовни  лекар,  лечиш  тешке  болеснике,  но  да  се  због  тога  и  кроз  то  не  увуче у тебе невидљиви црв охолости, самохвалисавости, високоумља? Деси ли  се  то,  ти  си  већ  „упао“  у  грех,  већ  си  искушан.  На  најпрепреденије  и  најнеприметније начине грех се увлачи у човека, и у најдуховнијег човека. Зато  се  увек  мора  стражити,  еванђелски  стражити,  јер  око  нас  стално  круже  помрчине  греха  и  магле  искушења.  И  ту  увек  важи  она  истина:  „Ко  мисли  да  стоји  нека  се  чува  да  не  падне“  (1.  Кор.  10,12).  Стојиш  у  вери?  А  колико  је  непријатеља  Христове  вере  у  овом  свету;  чувај  се  да  те  не  оборе!  Стојиш  у  љубави  еванђелској?  Пази  да  не  испаднеш  из  ње,  саблажњен  неком  световном  љубављу и несветим пристрашћем.  6,2  Сви  смо  ми  под  слабостима,  али  нас  зато  вера  Христова  и  љубав  Христова  вежу у једно „тело“, у једну Цркву Христову, да бисмо лакше носили себе, своје  слабости, укопчани једни у друге, сваки у све и сви у свакога, сједињени у једно  духовно  тело,  учлањени  у  Богочовечанско  тело  Христово.  И  као  што  у  нашем  телесном  телу  око  помаже  нози  да  лакше  носи  свој  терет,  јер  је  води  видом;  и  као што опет нога помаже руши да лакше носи свој терет носећи је; и као што  сваки  уд  помаже  другоме  уду  у  његовом  раду  и  вршењу  дужности;  тако  и  у  духовном животу нашем, у духовном телу Цркве Христове: једни су ноге, други  руке,  трећи  очи,  итд.,  али  сваки  неопходан  свакоме  уду,  сви  свакоме  и  сваки  свима, јер сви они помажу један другоме у вршењу посебних дужности; а од тих  посебних  дужности  састоји  се  свеукупни  живот  духовног  тела  Цркве,  које  они  сваки  посебно  сачињавају  као  органски,  саставни  делови,  увек  неопходни  један  другоме. Живећи у духовном телу Христовом ‐ Цркви, ми носимо бремена један  другога.  А  не  носимо  ли,  зар  смо  Христови?  зар  смо  у  Цркви?  Сав  Господ  Христос Богочовек, са свима Својим божанским даровима и силама присутан је  ‐ 85 ‐ 

о. Јустин (Поповић) у Цркви Својој, и у Њему сав закон Његов. И ко живи у Цркви и Црквом, тај увек  носи бремена другога и других, и тако испуњује закон Христов. Али у исто време он  свим бићем осећа да и други носе бремена његова.  Гле, зар светитељи Христови, видљиво или невидљиво, не носе наша бремена?  бремена  наших  слабости,  грехова,  искушења?  То  непрекидно  посведочавају  њихове  свете  мошти,  њихова  чудеса,  њихове  молитве,  њихова  јављања.  Јак  си  вером, јак љубављу, јак молитвом, јак трпљењем, јак постом, онда ‐ носи бремена  слабије  у  вери  браће,  слабије  у  љубави,  слабије  у  молитви,  слабије  у  посту,  слабије у другим подвизима, јер „ми јаки дужни смо слабости слабих носити, и  не себи угађати“ (Рим. 15,1). Нама је благодаћу Божјом дата јакост у вери, јакост  у љубави, јакост у молитви, да бисмо их као таланте употребљавали на корист  ближњих својих, јер су нам ради тога дати. А не употребљавамо ли их, они ће се  узети од нас, као талант од лењог и злог злуге. Тако ће вера наша, и љубав наша,  и  молитва  наша,  бити  на  погибао  нашу,  ако  их  не  употребљавамо  на  добро  ближњих наших. Јер наше врлине постају спасоносне за нас само преко наших  ближњих, када помоћу њих служимо себи преко ближњих. Само преко других  оне  постају  наше!  Опет  и  опет,  наше  врлине  само  преко  целог  духовног  тела  Цркве  постају  наше:  као  што  ваздух  преко  органа  за  дисање  постаје  не  само  њихова  својина,  својина  плућа,  него  и  целога  тела:  ногу,  руку,  очију,  костију,  крви, и сваког најситнијег делића у телу, ‐ тако и у духовном телу Цркве. Свака  врлина, која је храна наше душе, постаје саставним делом нашег бића тек преко  свих  осталих  органа  у  духовном  телу  Цркве,  постајући  у  исто  време  колико  њихова својина толико и наша. И наша само као њихова! У самој ствари у Цркви  Христовој све је прво „наше“, па тек онда моје: моје само преко нашег. Таква је  чудесна  и  света  и  чудотворна  тајна  Богочовечанског  тела  Христовог  ‐  Цркве  Христове  у  свету.  Али  при  томе  и  тиме  она  није  нешто  неприродно  у  нашем  човечанском  свету,  јер  је  ту  наше  физичко  тело,  у  коме  владају  исти  закони  живота  и  самоодржања.  Само  то  у  Цркви  добија  своју  савршену  пуноћу,  своје  богочовечанско  савршенство;  а  кроз  то  и  сваки  од  нас  као  личност  доживљује  тек  у  Цркви  савршену  пуноћу  своје  личности  и  свога  богочовечанског  савршенства.  6,3  Знаш ли, ко си ти? Не можеш знати, тачно  и  истински  знати, док себе не  погледаш богочовечанским оком Цркве, док себе не измериш богочовечанском  мером  Цркве.  Тек  као  органски  део  тела  Цркве,  тек  као  „сутелесник“  тела  Христова  (Еф.  3,6)  можеш  сазнати  ко  си,  шта  си,  откуда  долазиш,  куда  идеш,  ‐ 86 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла колико  вредиш.  Без  тога,  тебе  ће  увек  варати  ум  твој,  и  лажно  претстављати  тебе сама теби самом. Зашто? Зато што ни наш ум не претставља непогрешиво  мерило  и  непогрешивог  судију.  И  он  је  под  многим  слабостима  и  несавршенствима  и  манама  и  помрчинама.  Њему  је  неопходно,  знаш  ли  шта?  Да  себе  добровољно  принесе  на  жртву  Господу  Христу  ‐  Божанском  Логосу,  Божанском  Уму,  принесе  кроз  самоодречни  подвиг  вере,  љубави,  молитве.  И  онда?  Онда  ће  га  чудесни  Господ  у  Богочовечанском  телу  Цркве  Своје  преобразити,  обновити,  осветити,  присајединити  саборном  богочовечанском  уму  Цркве.  И  тек  ту,  у  том  богочовечанском  уму  Цркве  твој  ће  ум  наћи  себе,  своју  пуноћу,  своје  савршенство,  своју  светост,  своју  непогрешивост.  И  ти  ћеш  радосно  моћи  са  свима  који  су  свим  бићем,  свим  срцем,  свим  умом  у  Цркви  Христовој Рећи: „Ми ум Христов имамо“ (1. Кор. 2,16). „Ми“ ум Христов имамо:  ми  сви  заједно,  са  свима  светима,  а  не  ја  сам;  мој  издвојени,  осамљени,  неоцрквењени  ум  је  увек  немоћан,  слаб,  бедан,  погрешив,  заблудан,  варљив,  преварљив;  вара  и  себе  и  друге  око  себе,  вара  вољно  или  невољно,  свесно  или  несвесно.  Једино  „са  свима  светима“  (Еф.  3,18),  у  Цркви  Христовој,  мој  ум  осаборњен, оцрквењен, обогочовечен, добија силу и моћ и јасно види, опет „са  свима  светима“,  кроз  њих  и  помоћу  њих  ‐  свој  вечни  пут,  свој  вечни  смисао,   своју  вечну  вредност, свој вечни живот, своју вечну радост.  Уствари,  мој  ум  је  штуро,  иако  бесконачно  „ништа“;  и  сав  ја,  са  васцелом  својом душом и телом и савешћу, непрекидно сам бескрајно метафизичко, а и  физичко „ништа“, док год сам одвојен од Онога који је све и сва за свако биће:  од Господа Христа, Бога Логоса, васцелог оваплоћеног у Цркви Његовој. Јер ван  Богочовека  Христа,  ја  сам  сав  смртан,  сав  сам  „ништа“,  и  физички  сав  сам  „ништа“,  пошто  сам  баш  физичком  страном  свога  бића  и  најподложнији  видљивој смртности и смрти. Док моја људска мисао не ологоси себе, она увек  остаје  фантастично  привиђење,  најпре,  за  себе  саму.  При  томе,  бесмисленост  мисли  је  увредљиво  очигледна.  Да,  мисао  је  људска  бесмислена  све  док  се  не  осмисли, не ологоси Богом Логосом ‐ Господом Христом у Цркви Његовој:  док  се  не  оцрквени,  осаборни,  освети,  облагодати,  обогочовечи.  Тек  онда  мисао  људска позна себе, своју природу, своју божанску намену, свој божански смисао  и циљ и вредност и бесмртност и вечност милу и блажену. А дотле, нема веће  муке него што је мисао сама себи! и нема већег пакла: мисао сама у себи и сама  са  собом,  потпуно  откинута  од  Творца  и  Бога  мисли  ‐  Господа  Христа,  Бога  Логоса. Мисао људска без Господа Христа не може познати ни себе ни свет око  себе, нити знати себе или свет око себе. А кад у уображењу свом мисли да што  зна  ‐  „не  зна  још  ништа  као  што  треба  знати“  (1.  Кор.  8,2).  Уствари,  сва  способност мисли није у њој самој већ у Богу Логосу и од Бога Логоса (ср. 2. Кор.  ‐ 87 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 3,5).  У  томе  је  разумност  мисли,  и  смисао  мисли,  и  логичност  мисли,  и  логосност  мисли.  Без  тога  ‐  она  је  увек  алогосно  привиђење,  алогосно  чудовиште, које само себе непрестано вија по пустињама бесмисленог постојања  и бића, које је на крају свих крајева небиће.  6,4  Да је тако, сваки може проверити на себи самом: ако марљиво и свестрано и  искрено  испита  природу  своје  мисли;  и  не  само  мисли  него  и  васцелог  бића  свог  што  се  човек  зове:  све  што  он  јесте  и  све  што  он  ради.  И  то  испита  скраја  накрај. На свима странама свога бића човек ће пронаћи и увидети: да је он сам  по себи, без Бога и Логоса Господа Христа, ништа, и то страшилно ништа, увек  страшно и најстрашније за себе сама; и да тек са Господом Христом он уствари  улази  у  истинско  биће,  у  истинско  постојање,  у  истински  живот,  у  истински  смисао  свога  постојања,  у  истинску  бесмртност  и  вечност.  Једино  у  Богочовеку  Христу  човек  налази  своју  блажену  и  радосну  бесмртност,  налази  себе  боголиког и богочежњивог и богоносног. А у томе је и једина похвала и хвала и  слава људског бића. И само Христом и у Христу човек ствара бесмртна дела: оно  што се неће узети од њега ни у овом ни у оном свету, оно што му никаква смрт  не  може  ни  отети  ни  украсти  ни  одузети,  јер  је  од  Христове  вечности  и  богочовечности. И над тим, једино над тим у човеку никаква смрт нема власти  ни  у  овом  ни  у  оном  свету.  Само  она  дела  човекова  која  су  у  Христу  учињена  имају  вечну  славу  и  хвалу.  А  таква  дела  чини  сваки  Христов  човек  живећи  у  Богочовечанском телу Христовом ‐ Цркви, која му непрекидно и даје божанске  силе  да  чини  таква  дела:  даје  му  као  живом  органском  делу  свом,  кроз  који  сасвим природно пројављује своју богочовечанску силу и моћ. Али му увек даје  као личности која свесно и драговољно живи у њој творећи Христове заповести,  које су божански закони Цркве и свих чланова њених.  6,5  Самохвала, то је велики грех, и зато велико бреме. Уопште, сваки грех је бреме.  И  сваки  од  нас  мора  носити  бреме  својих  грехова,  докле?  Док  се  у  бескрајној  покајничкој самоосуди не смири пред Оним који узима на себе грехе света, па и  твој,  па  и  мој  (ср.  Јн.  1,29).  Јер  једино  Њему,  Једино  Безгрешном,  бреме  грехова  наших  није  тако  тешко  да  Га  обори  у  смрт,  у  немоћ,  у  пораз,  у  ропство.  Као  свејак и свемоћни Бог ‐ „Он немоћи наше узе и болести понесе“ (Мт. 8,17). Али  Га никаква немоћ наша не може онемоћати да пада у грех, нити икаква болест  наша  оболестити  да  пада  у  очајање.  Тешко  бреме  грехова  мојих  постаће  мени  лако,  само  када  га  због  покајничке  свесмирености  моје  свемоћни  Господ  ‐ 88 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла свемилостиво узме на себе. Зато свежалостиви Спас и позива к себи све који су  уморни од греха и смрти и натоварени њиховим бременима, да приђу к Њему  да  их  Он  одмори,  узевши  на  себе  бремена  њихова  (ср.  Мт.  11,28‐30).  Пошто  се  грех разлио по целом бићу људском, и огреховио и душу нашу и савест и вољу  и мисао и срце и тело, није ли зато све то човеку постало терет и бреме: и сама  душа, и сама савест, и сама мисао, и само постојање? Једино у Господу Христу  Богочовеку,  и  са  Њим  сва  та  бремена  постају  лака.  Бреме  савести,  бреме  душе,  бреме слободе, бреме постојања, све је то неподношњиво без Христа; а са Њим ‐  лако  и  благо.  Бреме  пак  непокајаних  грехова  твојих  остаје  на  теби,  знаш  ли  докле?  Све  до  Страшнога  Суда.  Јер  нико  у  свету  нема  права  и  власти  и  моћи  отпуштати грехе, нико сем Господа Христа. Ми људи можемо опраштати грехе,  али  отпуштати  их,  уништавати  их  може  само  безгрешни  Господ  Христос  (ср.  Мт. 9,2‐7), и они којима Он даје ту власт и ту силу (ср. Јн. 20,22‐23). Тако, бреме  грехова твојих може и пре Страшнога суда, може и сада, одмах скинути са тебе  Господ Христос, само под једним условом: под условом твога добровољног и све  смиреног  покајања  које  живи  јаком  вером,  огромном  надом,  пламеном  молитвом. Научити се таквом покајању, и свима осталим светим врлинама које  оно за собом носи и води, то је прва дужност нас људи, свих људи, јер смо сви  под гресима, под њиховим тешким бременима.  6,6  Зато учитељи који нас томе уче, наши су спасиоци. Јер нам кроз покајање дају  спасење, а у спасењу сва блага непролазна и вечна, небеска и божанска. Њихов  се  труд  ничим  не  може  исплатити,  нити  довољно  наградити.  Њихова  је  права  награда  једино  на  небесима  (ср.  Мт.  5,12.19).  Бринући  се  о  највећој  вредности  бића људског ‐ боголикој души, и дајући човеку највеће и једино вечно благо ‐  спасење  душе,  учитељи  ваши  све  време  живота  земаљског  троше  на  то  што  је  вечно,  а  ви  за  то  узвраћајте  додељујући  им  од  својих  земаљских  добара.  Гле,  учитељи ваши ‐ спасиоци ваши су у улози просјака! А то је на опомену њима и  на поуку вама: јер спасење које вам дају није од њих већ од Спаситеља. Стално  заузети преношењем вечних божанских блага од Спаситеља вама спасаванима,  они  се  не  брину  о  храни  и  одећи,  зато  је  ваша  еванђелска  дужност  да  ви  ту  бригу  бринете  о  њима.  Који  Еванђеље  проповедају,  нека  од  Еванђеља  живе  (1.  Кор. 8,14). То је на смирење и љубав, и њима и вама: и учитељима и ученицима.  Ви зависите од њих у ономе што је вечно за вас и по вас, а они зависе од вас у  ономе што је земаљско и потребно за одржавање телесног живота. То је тако, да  бисте се међусобно смиравали и једни друге љубили као добротворе. Сви сте ви  у исто време и просјаци и дародавци: ви сте просјаци којима они удељују вечну  ‐ 89 ‐ 

о. Јустин (Поповић) духовну храну, а они су просјаци којима ви удељујете телесну храну. А богатство  и њихово и ваше није од вас него од Бога: земља и све што је на њој, од Бога је;  спасење и Царство небеско, такође је од Бога. А ваш и њихов је само труд, само  ревност. Зато ће се свакоме дати плата по труду његовом (1. Кор. 3,8).  6,7  Смешна је, лакомислена је, убитачна је човекова  самообмана: хтети изиграти  свемогућег  и  свеправедног  Бога;  изиграти  ма  кад  и  ма  у  чему.  Јер  Бог  цени  и  суди човека по васцелом бићу његовом, видљивом и невидљивом, и по васцелој  делатности његовој, видљивој  и невидљивој. Биће човеково је више невидљиво  него  видљиво.  Али  Бог  увек  јасно  и  свепроницљиво  види  и  оно  што  је  невидљиво у човеку. А у човеку је несравњено више невидљивог него видљивог:  видљиво  је  тело,  и  видљива  су  дела  учињена  телом,  посредством  тела;  а  невидљива  је  душа,  невидљива  савест,  невидљива  воља,  невидљиво  срце;  невидљиве  су  мисли,  невидљива  осећања,  невидљиве  жеље,  намере,  хтења,  и  многа  душевна  расположења  и  стања.  И  у  томе  невидљивом  је  прави  човек,  одговорни  човек.  То  баш  невидљиво  и  условљује  и  одређује  човеков  видљиви  живот  по  телу  у  свету.  А  свевидећи  Господ  прати  сва  збивања  у  човеку  од  њихових  најневидљивијих  заметака,  па  до  потпуне  зрелости,  до  савршене  уобличености  њихове.  Једино  Он  Свевидећи  види  како  се  у  човеку  зачиње  невидљива мисао, како клија, расте, сазрева, како се покаткад облачи у видљиве  форме, руха, или како сва невидљива влада свим видљивим, телесним животом  човековим.  Што  човек  посеје  у  себи  и  у  свету  око  себе,  то  ће  и  пожњети,  ако  не  раније, оно сигурно на дан Страшнога суда. Дотле, он и може заборавити себе, а  можда и многе око себе, али на Страшном суду, сам ће својим српом на очиглед  свима  пожњети  њиву  живота  свога.  Тада  ће  све  његове  обмане  и  самообмане,  којима  је  варао  себе  и  људе,  и  мислио  да  вара  свезнајућег  и  свеправедног  Бога,  пасти на њега самог, вратити се њему као његова вечна својина, да му оне буду и  његова  вечност  и  његов  непролазни  свет.  Тек  тада  ће  он  свим  очима  бића  свог  сагледати и увидети да је изиграо не Бога већ себе.  6,8  Човек у овоме свету може сејати из себе или оно што је смртно или оно што  је бесмртно: смртно је све што је од греха, што води греху, и што држи у греху; а  бесмртно  је  божанско,  боголико,  богочежњиво,  богољубиво,  богоцентрично,  тојест све што је од Бога, што води Богу, и што држи у Богу. Сматра ли човек да  је он само тело, и живи ли само ради тела и телом, и ради ли све само за тело и  ради  тела,  и  сеје  ли  по  њему  само  телесне  жеље  и  сласти,  од  тога  ће  пожњети  ‐ 90 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла трулеж. Јер тело човеково, одвојено од боголике душе и од Духа Божјег, не може  друкчије  завршити  него  као  трулеж.  Свака  телесна  жеља,  када  сазри,  зар  не  сазри трулежју? Сваки грех, посејан у тело, зар не сазри као смрт? Свака сласт,  посејана у тело, зар не завршава трулежју чим се смрт косне тела? Сваки човек  који живи ради тела, као завршног циља свога постојања, не може не пожњети  од  тела  трулеж,  само  трулеж.  „Који  ору  муку  и  сеју  невољу,  то  и  жању.  Од  дихања Божјег гину, и од даха ноздрва његових нестаје их“ (Јов. 4,8‐9; ср. Приче  22,8).  А  како  човек  сеје  себе  у  Духа  Светога?  Помоћу  светих  врлина:  вере,  љубави,  наде, молитве, поста, и других. Зар молитвом својом човек не сеје своје мисли,  своја осећања, своја расположења, своје чежње у ‐ Духа Светога? зар кроз њих не  предаје  душу  своју,  срце  своје,  савест  своју,  живот  свој  ‐  Духу  Светом?  Тако  и  кроз љубав, и кроз веру, и кроз све свете врлине човек сеје себе по вечности Духа  Светога:  Његове  Истине,  Његове  Правде,  Његове  Љубави.  Хришћанин  човек  најпре је кроз свету тајну крштења посејао свебиће своје по Духу Светом; и сав  каснији  живот  његов  није  ништа  друго  до  сејање  себе  кроз  свете  тајне  и  свете  врлине  по  Духу  Светом.  И  Дух  Свети  живи  у  њему  кроз  свете  тајне  и  свете  врлине  (ср.  Рим.  8,9‐10),  и  узраста  у  њему  све  што  је  божанско,  еванђелско,  бесмртно, вечно, богочовечно, зато ће од Духа Светога и пожњети живот вечни.  Хришћанин зна да је човек боголиком душом својом биће небеско, бесмртно,  вечно,  богочовечно;  зна  да  му  је  живот  на  земљи  дат,  да  изврши  свој  вечни  задатак,  вечни  посао:  да  стекне  живот  вечни.  И  сав  живот  свој  на  земљи  он  проводи у сејању по бићу свом онога што је бесмотно и вечно. А то је? Све што  је еванђелско, Христово, богочовечанско. Сејући то, он непрестано узраста себе  благодаћу ка свему што је вечно, богочовечно, небеско, док не узрасте „у човека  савршена,  у  меру  раста  висине  Христове“  (Еф.  4,13),  и  тако  стварно  и  свесавршено постигне у Христу Богочовеку  живот вечни, свој живот вечни, јер је  Господ Христос ради тога и дошао у наш свет, ради тога управо и постао човек,  да  човеку,  сваком  човеку,  да  живот  вечни  (ср.  Јн.  17,2‐3).  А  даје  то  свакоме  који  верује у Њега као Богочовека (Јн. 3,15‐16.36; 6,47).  6,9  Дајући  живот вечни, вера у Христа је увек  делотворна, делатна, увек жива и  орна  да  чини  и  твори  оно  што  сачињава  суштину  вечнога  живота,  оно  што  је  вечно. А то је? На првом месту: добро. Зато да нам се не досади чинити добро, јер  чинећи  добро  ми  сејемо  оно  што  је  вечно  и  што  доноси  вечне  плодове  који  не  труле, нити их икаква смрт уништити може. Када на њиви душе наше узрасту  ‐ 91 ‐ 

о. Јустин (Поповић) плодови  посејаног  добра,  и  сазру,  њих  ће  у  дан  свеопште  жетве  Анђели  Божји  пожњети  и  однети  у  „житницу  Божју“  (ср.  Мт.  13,10).  А  са  њима  и  у  њима  и  душу  нашу,  која  је  сва  проклијала,  узрасла  и  сазрела  у  ономе  што  је  вечно  и  богочовечно,  а  то  значи:  што  је  истински  и  стварно  добро.  Јер  шта  је  то  што  је  истински добро у нашем човечанском свету? Само оно што је од Бога, и што води  Богу, и што држи у Богу, који је једини добар, јер „нико није добар осим једнога  Бога“  (Мт.  19,17),  тојест  нико  осим  Бога  није  савршено,  вечито,  неизменљиво  добар. Наше људско добро је само утолико добро, уколико је од Бога и ради Бога  и  ка  Богу;  уколико  је  слика  Божјег  добра,  коју  одражава  наша  боголика  душа  чинећи  добро.  Значи:  добро  је  само  онда  истински  добро,  ако  је  божанско.  А  у  нашем човечанском свету ми знамо као јединог истинитог Бога само Богочовека  Господа  Христа,  зато  што  је  у  нашем  земаљском  свету  једини  Он  показао  у  Својој  личности  савршено  божанско  добро,  остваривши  га  савршено  у  своме  богочовечанском животу на земљи. Он је и оличење и оваплоћење и остварење  савршеног божанског добра, те тиме једини извор и једино мерило тог добра. И  ми људи на земљи не можемо ни имати ни  чинити истинско добро без Њега и  мимо  Њега  и  против  Њега,  већ  једино  и  само  са  Њим,  помоћу  Њега  и  ради  Њега. Зато је Он и објавио свеистиниту благовест: „Без мене не можете чинити  ништа“  (Јн.  15,5):  ништа  истински  добро,  истински  божанско,  истински  бесмртно,  истински  вечно,  истински  човечно.  Само  када  се  човек  благодатним  подвизима  вере,  љубави,  наде,  а  најпре  светим  крштењем  и  причешћем,  духовно органски сједини са Господом Христом, као лоза са чокотом, може рода  родити: истинско добро, божанско и вечно; а без тога, човек остаје бесплодан и  неродан за свако истинско добро. И опет по свеистинитој речи Свеистинитога:  „Ја сам чокот а ви лозе. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не  буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Који буде у мени и ја у њему он  ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,4.5).  Само  живећи  у  Христу  помоћу  светих  тајни  и  светих  врлина,  ми  можемо  увек,  без  краја  и  конца,  с  радошћу  чинити  добро  ‐  „да  нам  се  не  досади“.  Јер  Он  Својим следбеницима увек даје неисцрпне силе да чине добро и да живе добром  и ради добра, свесни да их то добро и држи у заједници и јединству са „Једино  Добрим“,  у  коме  су  сва  вечна  блага  и  све  вечне  радости.  Разуме  се,  наше  се  добро у овоме свету често мора рађати у мукама и опасностима од зла, које са  свих страна напада на наше божанско добро. Али радост је наша у томе што ми  знамо  да  је  наше  христовско  добро  увек  јаче  од  сваког  ђаволског  зла  у  нашем  човечанском  свету,  и  то  јаче  колико  је  свемоћни  Бог  јачи  од  кукавног  ђавола.  Хранећи душу своју том вером и том надом, ми нећемо сустати у чињењу добра,  ‐ 92 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла које ће на крају свих крајева сазрети и бити  пожњевено у дан свеопште жетве, и  заједно са нама бити однесено у царство небеско.  6,10  Зато  дакле  док имамо  времена,  чинимо добро свима, а особито онима који су с  нама  у  вери.  Јер  временим  стичемо  вечно,  краткотрајним  ‐  непролазно,  земаљским  ‐  небеско.  У  овом  свету  ми  морамо  наше  божанско  добро,  тај  наш  небески  усев,  штитити  и  бранити  од  сваке  непогоде  зла,  које  су  тако  честе,  и  скоро  непрекидне,  на  њивама  нашег  земаљског  живота.  Како  бранити?  Бранити,  даноноћно  се  трудећи  око  свог  еванђелског  добра  са  великом  ревношћу у вери, у љубави, у молитви, у посту, у бдењу, у трпљењу, у чистоти, у  кротости,  у  смирености,  и  у  осталим  светим  врлинама,  и  не  дати  да  нам  то  дотужи.  Јер  знамо  да  ће  свебрижни  и  свемоћни  Господ  учинити  да  узрасту  жита  правде  наше.  Наше  је  да  се  неуморно  трудимо:  да  копамо,  да  оремо,  да  сејемо, да заливамо, а Бог даје силе семену те расте, зри и сазрева у плодове (ср.  1. Кор. 3,6‐7). Но и тај наш даноноћни труд постаје нам лак и радостан када га  чинимо у заједници са браћом по вери: јер су и они у истом подвигу и труду. И  помажу нас својом вером, својом љубављу, својом молитвом, својом ревношћу.  Стога  смо  дужни  да  с  радошћу  чинимо  добро,  особито  онима  који  су  с  нама  у  вери. И то „док имамо времена“: јер што сејемо у времену, пожњећемо у вечности,  што  сејемо  на  земљи  ‐  пожњећемо  на  небу,  што  сејемо  у  овом  свету  ‐  пожњећемо  у  оном.  У  сваком  тренутку  живота  свог  ми  смо  земаљсконебеска  бића:  све  што  чинимо,  мислимо,  осећамо,  одмах  се  невидљиво  преноси  са  земље  на  небо,  одјекује  тамо,  одражава  се  тамо,  продужује  се  тамо.  Зато  је  од  вечне важности све што човек чини, што човек мисли, што човек хоће. У сваком  тренутку постојања свог човек је времевечно биће: и све што је његово има вечни  значај  и  вечни  смисао.  Зато,  пази  како  живиш!  пази  како  мислиш!  пази  како  осећаш! пази  како  радиш!  пази  како  гледаш!  пази  како  слушаш!  Јер  свим  тим  ти одређујеш и предодређујеш вечну судбу своју у оном свету.  6,11  Видите  колико  вам  написах  руком  својом!  Зашто?  Зато  што  је  у  питању  ваше  спасење;  а  тиме  ‐  ваша  душа,  ваш  вечни  живот.  А  ваше  спасење  и  ваш  вечни  живот и ваша душа зависе од праве вере у Јединог Спаситеља рода људског под  небом:  Господа  и  Бога  Исуса  Христа.  Све  што  одваја,  одводи,  одвлачи  од  те  праве вере ‐ одваја вас од спасења и гура у пропаст, у погибао. И још више: гура  вас  у  сами  пакао,  у  само  наручје  душеубице  ђавола  и  његових  црних  анђела.  Зато  је  за  вас  најважније:  знати  и  држати  праву  веру  у  Господа  Христа.  А  ‐ 93 ‐ 

о. Јустин (Поповић) знаћете  је  и  држаћете  је  једино  ако  угађате  само  Њему  кроз  свети  живот  у  светим тајнама и светим врлинама, а не ако угађате људима.  6,12  Ваша  вера  је  у  опасности  од  људи  који  хоће  да  се  хвале  по  телу.  Такви  човекоугодници  нагоне  вас  да  се  обрезујете:  да  спасење  сведете  на  један  чисто  спољашњи акт и поступак. А спасење није нешто што сам ја измислио, или ви,  или ма ко од људи, већ оно што је Спаситељ одредио: спасење је свеобухватни  благодатни  подвиг  доживљавања  Спаситеља  у  васцелој  пуноћи  Његове  Богочовечанске  Личности  и  живота  и  смрти  и  васкрсења  и  вазнесења.  Подвиг  огроман,  свеобухватан,  богочовечански,  у  коме  учествује  Господ  Христос  са  свима Својим божанским силама и човек са свима својим човечанским силама:  сав  Бог  и  сав  човек.  Зато  је  и  Спаситељ  рода  људског  Богочовек.  А  лажни  учитељи  своде  спасење  на  обрезање!  Каква  лакомисленост!  какво  плиткоумље!  какво  безумље!  најувредљивије  безумље!  Спасење  је  неисказано  тајанствен  и  чудесан  подвиг:  величанствен  и  страшан.  То  је  непрекидно  сараспињање  себе  Спаситељу,  и  саваскрсавање  с  Њим.  А  они  хоће  да  обиђу  и  избегну  крст  Спаситељев.  Међутим,  у  безмерном  човекољубљу  Свом  Спаситељ  је  добровољно распео себе на крсту, да би нас спасао, и спасење у крст ставио, и  крстом  условио.  А  човекоугодницима  и  обрезањепоклоницима  се  неће  да  буду  гоњени  за  крст  Христов.  Но  спасења  нема  без  крста,  и  хришћанства  нема.  Христос и крст, то је све и сва у свима човечанским световима. Без крста нема  спасења, као ни хришћанства без Христа Богочовека.  6,13  Лажни су учитељи они који се обрезују а не држе остале прописе старозаветног  Закона: о првинама, о суботи, и осталим стварима. Они нити су хришћани нити  Јевреји, па хоће и вас да наведу на то, да би се, ако ничим другим, хвалили вашим  обрезањем  као  својим  успехом:  они  учитељи  ‐  а  ви  ученици!  О,  ослепљени  самољубљем безумних учитеља, који хоће спасење без Спаситеља, и Спаситеља  без крста!  6,14  А  ја  Боже  сачувај  да  се  чим  другим  хвалим  осим  крстом  Господа  нашег  Исуса  Христа,  јер  се  крстом  умртви  смрт,  уништи  грех,  усмрти  ђаво,  и  нама  дарова  живот  вечни  и  истина  вечна  и  правда  вечна;  речју:  крстом  се  изврши  наше  спасење.  Зато  је  крст,  само  крст  ‐  истинска  хвала  наша,  истинска  хвала  сваког  ‐ 94 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла правог човека. Јер, зар се може назвати истинском хвалом ма која хвала људска  која  не  спасава  од  греха,  од  смрти,  од  ђавола,  и  не  даје  човеку  истину  вечну  и  живот вечни? Не, нема хвале за човека сем оне која му даје спасење и осигурава  живот  вечни.  А  то  даје  само  крст  Спасов.  Зато  је  он  ‐  хвала  наша  у  свима  световима. Без те хвале ‐ човек је без истинске славе, без истинског живота, без  истинске  бесмртности;  човек  је  постопут  срам,  срам,  срам,  и  смрад,  смрад,  смрад; и човек и човечанство и свако људско биће ‐ беда и очај и срам и смрад!  Крст  Христов  ‐  пре  свега  и  изнад  свега!  Зато  „све  држим  за  штету  према  преважноме познању Христа Исуса Господа, кога ради све оставих, и држим све  да  су  трице“  (Флб.  3,8).  За  човека  у  земаљском  свету,  шта  је  важно,  шта  једино  важно?  Да  Христа  Спаса  добије,  да  се  нађе  у  Њему,  да  живи  Њиме,  да  се  разапне Њему, да васкрсне Њиме, да се вазнесе Њиме, и тако постигне спасење  кроз потпуно охристовљење (ср. Флб. 3,8‐11). Ради тога ‐ „с Христом се разапех.  И  ја  више  не  живим,  него  у  мени  живи  Христос“  (Гал.  2,19‐20).  Мислите,  жив  сам? Да, у Христу и са Христом, и за Христа, и за све оне у Христу. А за свет ја  сам  мртав,  и  свет  је  за  мене  мртав:  крстом  Христовим  разапе  се  мени  свет  и  ја  свету:  мртав  сам  греху  и  за  грех,  мртав  сам  свима  сластима  овога  света,  мртав  сам  смрти  и  за  сваку  смрт;  но  и  према  мени  лежи  сав  свет  мртав,  мртве  су  све  његове  сласти  и  сабласти,  и  не  могу  ме  привући  ни  завести.  Јер  знам  ко  је  живот, и ко даје живот: Он, чудесни Свепобедни Победитељ смрти; све су смрти  мртве пред Њим и пред нама хришћанима, сви су греси мртви, сви су ђаволи  мртви;  а  ми  смо  живи  вечним  животом,  вечито  живи,  и  никаква  нам  смрт  не  може наудити ни у овом ни у оном свету. Живећи васкрслим Господом, ми од  Њега  сваког  тренутка  добијамо  свепобедне  васкрсне  силе  којом  побеђујемо  сваку  смрт  и  савлађујемо  све  смртно,  побеђујемо  сваки  грех  и  савлађујемо  све  греховно, побеђујемо сваког ђавола и савлађујемо све ђаволско. Нема силе ни у  једном од постојећих светова која је јача од нас, јер све можемо у Христу Исусу  који  нам  моћи  даје  (ср.  Флб.  4,13),  моћи  божанске,  свесилне,  свепобедне.  По  томе  ми  смо  нови  људи,  богољуди  по  благодати,  и  нама  не  може  наудити  никаква смрт, никакав грех, никакав ђаво.  6,15  Зато у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него нова твар.  Нова твар ‐ у Њему и Њиме, који је једина новина под сунцем. Једина новина као  Победитељ  смрти,  греха  и  ђавола;  као  Спаситељ  од  греха,  смрти  и  ђавола;  као  Давалац  новог  живота  ‐  вечног  живота.  Отуда  Он  једини  и  даје  нови  живот,  и  ствара  новог  човека,  спасавајући  га  од  греха,  смрти  и  ђавола,  који  састарују,  иструљују човека, и испуњујући га Божанским Животом, Божанском Истином,  ‐ 95 ‐ 

о. Јустин (Поповић) Божанском  Правдом,  Божанском  Љубављу,  и  осталим  Божанским  силама  које  су  увек  нове  и  неостариве,  јер  су  вечне.  Оне  и  прерађују  и  преображавају  и  обнављају  човека:  од  старог  чине  га  новим,  од  смртног  чине  га  бесмртним,  од  ђавољег  чине  га  Божјим.  Стога:  „Ко  је  у  Христу  ‐  нова  је  твар  =  καινὴ  κτίσις:  старо прође, гле, све ново постаде“ (2. Кор. 5,17): нов ум, ново срце, нова душа,  нова савест, нова воља, нов сав човек у свима својим састојцима сем ‐ греха. То је  уистини  нови  човек:  благодатни  богочовек.  Да,  хришћанин  је  благодатни  богочовек,  хришћани  су  благодатни  богољуди.  Зато  у  Христу  Исусу  нити  што  вреди обрезање нити необрезање, него нова твар.  6,16  И колико их год по овоме правилу живе, на њима је мир и милост, као на правом  Израиљу  Божјем.  Израиљу  Божјем  по  вери,  аврамовској  вери  у  истинитог  и  јединог  Месију  рода  људског  ‐  Господа  Исуса  Христа  Богочовека.  Који  су  од  те  вере ‐ добијају благослов са верним патријархом Авраамом (ср. Гал. 3,9); и то су  прави  потомци  Авраамови  (Гал.  3,7);  а  кад  су  потомци  Авраамови  онда  су  и  Христови,  и  по  обећању  наследници  царства  благодати  ‐  царства  Божјег  (Гал.  3,29). Онда су: Израиљ Божји, нови Израиљ.  6,17  Сада знате Спасову благовест спасења, стога више да ми нико не досађује. Сада  знате  да  је  спасење  једино  у  Спаситељу,  у  Његовом  свеспасоном  крсту,  а  ни  у  каквом обрезању или ма чему другом. Немојте више тражити од мене никакве  доказе  о  томе,  нити  веровати  лажним  учитељима  и  њиховим  причама  било  о  мени,  било  о  спасењу.  Спасење  се  мора  одстрадати  крстом;  и  уколико  се  страдања Христова умножавају на нама, утолико се и утеха наша умножава кроз  Христа (ср. 2. Кор. 1,5). Ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и  живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт  за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем (2. Кор. 4,10‐11). Са  тих  разлога  и  ја  ране  Господа  Исуса  на  телу  своме  носим:  од  страдања  за  Њега,  а  тиме  од  страдања  ради  мога  спасења.  Спасење  се  мора  извојевати  у  рату  са  свима видљивим и невидљивим непријатељима нашега спасења; и у томе рату  задобијају се многе ране. Ево и на мени тих рана; оне су сведоци моје крсне вере у  Спаситеља  крстоносца  и  васкрситеља;  оне  су  доказ  истинитости  Еванђеља  спасења  које  проповедам.  Још  при  првом  сусрету  мом  са  васкрслим  Господом  на  мом  христогонилачком  путу  за  Дамаск,  Он  ми  је  објавио  да  морам  много  пострадати  за  Њега.  И  ето,  ја  сам  страдао;  и  још  страдам,  ево  рана.  Све  што  је  Спасово  испуњује  се  на  мени:  а  Он  је  сав  у  Еванђељу  спасења,  које  вам  ‐ 96 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла проповедам  и  речима  и  чудесима  и  ранама.  Што  више  рана  хришћанин  задобије  у  рату  за  своје  спасење,  то  је  бољи  војник  Христов,  и  утолико  му  је  сигурније спасење. Не треба се варати: нама се дарова Христа ради не само да Га  верујемо него и да страдамо за Њ, једнако се борећи за своје спасење  (ср. Флб.  1,29‐30).  Спасење  се  постиже  непрекидним  стајањем  у  Еванђељу  Спасовом,  непрекидним  живљењем  у  Еванђељу  и  по  Еванђељу,  непрекидним  идењем  за  Спаситељем са крстом у срцу, у мислима, у души, у уму, у телу. Јер без крста ‐  нема  спасења  бићу  што  се  човек  зове.  Знајте,  знајте,  знајте:  где  је  крст,  ту  је  спасење.  Јер  је  чудесни  Господ  Христос  све  силе  Свог  богочовечанског  домостроја  спасења  рода  људског  стопио,  слио  у  крст.  Зато  је  крст  и  постао  „знак Сина Човечијега“ (Мт. 24,30), вечити знак, неразориви знак, и на небу и на  земљи  једини  знак.  Тим  знаком  се  побеђују  сви  видљиви  и  невидљиви  непријатељи  нашег  спасења,  и  занавек  осигурава  спасење  наше  и  у  овом  и  у  оном свету.  6,18  Благодат  Господа  нашега  Исуса  Христа  са  духом  вашим,  браћо!  Амин.  Када  је  благодат Господа нашега Исуса Христа са духом вашим, она ће вам дати спасење и  објаснити вам сву тајну његову. Дух ваш без те благодати не може ни знати шта је  спасење  нити  га  остварити.  Благодат  Господа  Христа  и  јесте  скуп  свих  богочовечанских сила Спасових, којима се и обавља спасење, када се оне сједине  са  духом  нашим  помоћу  вере  наше,  љубави  наше,  молитве  наше,  поста  нашег,  кротости  наше,  смирености  наше,  покајања  нашег,  и  осталих  наших  светих  подвига еванђелских. Јер, како се биће наше облагодаћује Христовом благодаћу?  Облагодаћује  се  помоћу  светих  врлина,  а  пре  њих,  и  упоредо  с  њима,  помоћу  светих тајни: крштења, причешћа, исповести ... Тек када се ум наш облагодати  Христовом  благодаћу,  он  постаје  способан  за  здраву  мисао,  за  богочовечанско  расуђивање,  за  разумевање  божанских  тајни  у  нашем  човечанском  свету  и  у  горњим  световима.  И  тек  када  се  срце  наше  облагодати  божанском  благодаћу  Христовом,  оно  се  оспособи  да  из  себе  точи  света  осећања,  свете  жеље,  света  расположења,  света  хтења.  Тек  када  се  сав  човек  облагодати  у  васцелом  бићу  свом,  он  постаје  сав  ‐  нова  твар,  ново  биће,  нови  човек:  благодатни  богочовек,  Христов човек. А то је радост изнад свих радости за људско биће: јер је човек на  то  и  за  то  створен.  А  спасење  се  и  састоји  у  потпуном  остварењу  тога  циља:  постати богоносац, христоносац у васцелом бићу свом; живети Христом и ради  Христа у свима световима и у свима вечностима. Амин! Амин! Амин!    ‐ 97 ‐ 

о. Јустин (Поповић) На преп. и богоносног  Атанасија Атонског  5/18 јули 1953  Ман. Ћелије 

‐ 98 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла С а д р ж а ј:  ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ГАЛАТИМА .................................................................................................1  У в о д ...................................................................................................................................................................1  1,1‐24.....................................................................................................................................................................3  1,1..........................................................................................................................................................................4  1,2..........................................................................................................................................................................5  1,3..........................................................................................................................................................................6  1,4‐5.......................................................................................................................................................................8  1,6‐7.......................................................................................................................................................................9  1,8........................................................................................................................................................................11  1,9........................................................................................................................................................................12  1,10......................................................................................................................................................................13  1,11‐12.................................................................................................................................................................14  1,13......................................................................................................................................................................15  1,14......................................................................................................................................................................15  1,15‐16.................................................................................................................................................................15  1,17......................................................................................................................................................................17  1,18......................................................................................................................................................................17  1,19......................................................................................................................................................................17  1,20......................................................................................................................................................................18  1,21......................................................................................................................................................................18  1,22......................................................................................................................................................................18  1,23‐24.................................................................................................................................................................18  2,1‐21...................................................................................................................................................................19  2,1........................................................................................................................................................................19  2,2........................................................................................................................................................................20  2,3‐4.....................................................................................................................................................................20  2,5........................................................................................................................................................................21  2,6........................................................................................................................................................................22  2,7........................................................................................................................................................................22  2,8........................................................................................................................................................................22  2,9........................................................................................................................................................................23  2,10......................................................................................................................................................................23  2,11......................................................................................................................................................................23  2,12......................................................................................................................................................................24  2,13......................................................................................................................................................................24  2,14......................................................................................................................................................................24  2,15‐16.................................................................................................................................................................25  2,17......................................................................................................................................................................25  2,18......................................................................................................................................................................26  2,19......................................................................................................................................................................26  2,20......................................................................................................................................................................27  2,21......................................................................................................................................................................29  3,1‐29...................................................................................................................................................................29  3,1........................................................................................................................................................................30  3,2........................................................................................................................................................................31 

‐ 99 ‐ 

о. Јустин (Поповић) 3,3........................................................................................................................................................................32  3,4........................................................................................................................................................................33  3,5........................................................................................................................................................................34  3,6........................................................................................................................................................................34  3,7........................................................................................................................................................................35  3,8........................................................................................................................................................................35  3,9........................................................................................................................................................................36  3,10......................................................................................................................................................................36  3,11‐12.................................................................................................................................................................36  3,13‐14.................................................................................................................................................................37  3,15......................................................................................................................................................................40  3,16‐17.................................................................................................................................................................41  3,18‐19.................................................................................................................................................................41  3,20......................................................................................................................................................................42  3,21......................................................................................................................................................................43  3,22......................................................................................................................................................................43  3,23......................................................................................................................................................................43  3,24......................................................................................................................................................................45  3,25......................................................................................................................................................................46  3,26......................................................................................................................................................................46  3,27......................................................................................................................................................................47  3,28......................................................................................................................................................................48  3,29......................................................................................................................................................................49  4,1‐31...................................................................................................................................................................50  4,1‐2.....................................................................................................................................................................51  4,3........................................................................................................................................................................51  4,4‐5.....................................................................................................................................................................52  4,6........................................................................................................................................................................53  4,7........................................................................................................................................................................54  4,8‐9.....................................................................................................................................................................56  4,10......................................................................................................................................................................57  4,11......................................................................................................................................................................57  4,12......................................................................................................................................................................57  4,13......................................................................................................................................................................58  4,14......................................................................................................................................................................58  4,15......................................................................................................................................................................59  4,16‐17.................................................................................................................................................................60  4,18......................................................................................................................................................................60  4,19......................................................................................................................................................................61  4,20......................................................................................................................................................................61  4,21......................................................................................................................................................................62  4,22‐23.................................................................................................................................................................62  4,24‐26.................................................................................................................................................................62  4,27‐28.................................................................................................................................................................62  4,29......................................................................................................................................................................63  4,30......................................................................................................................................................................63  4,31......................................................................................................................................................................64 

‐ 100 ‐ 

Тумачење посланице Галатима св. ап. Павла 5,1‐26...................................................................................................................................................................64  5,1........................................................................................................................................................................65  5,2........................................................................................................................................................................66  5,3........................................................................................................................................................................67  5,4........................................................................................................................................................................67  5,5........................................................................................................................................................................68  5,6........................................................................................................................................................................68  5,7........................................................................................................................................................................69  5,8........................................................................................................................................................................70  5,9........................................................................................................................................................................70  5,10......................................................................................................................................................................70  5,11......................................................................................................................................................................71  5,12......................................................................................................................................................................71  5,13......................................................................................................................................................................72  5,14......................................................................................................................................................................73  5,15......................................................................................................................................................................74  5,16......................................................................................................................................................................75  5,17......................................................................................................................................................................76  5,18......................................................................................................................................................................77  5,19‐21.................................................................................................................................................................78  5,22‐23.................................................................................................................................................................78  5,24......................................................................................................................................................................79  5,25......................................................................................................................................................................80  5,26......................................................................................................................................................................81  6,1‐18...................................................................................................................................................................82  6,1........................................................................................................................................................................83  6,2........................................................................................................................................................................85  6,3........................................................................................................................................................................86  6,4........................................................................................................................................................................88  6,5........................................................................................................................................................................88  6,6........................................................................................................................................................................89  6,7........................................................................................................................................................................90  6,8........................................................................................................................................................................90  6,9........................................................................................................................................................................91  6,10......................................................................................................................................................................93  6,11......................................................................................................................................................................93  6,12......................................................................................................................................................................94  6,13......................................................................................................................................................................94  6,14......................................................................................................................................................................94  6,15......................................................................................................................................................................95  6,16......................................................................................................................................................................96  6,17......................................................................................................................................................................96  6,18......................................................................................................................................................................97  С а д р ж а ј.........................................................................................................................................................99 

‐ 101 ‐