1
3 ПРЕД ИЗАЗОВОМ ХЕЛЕНИЗМА М. Јовановић 20 КАКО СУ СРБИ ХРИСТИЈАНИЗОВАЛИ СВОЈУ КУЛТУРУ М. Јефтић 26 ТИТУЛА СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ВЛАДАРА И ЗАКОНОДАВСТВО ЦАРА СТЕФАНА ДУШАНА В. Петровић 31 ЕНДИ ВОРХОЛ – ПОП АРТ И ПРАВОСЛАВЉЕ М. Радовановић 39 ОЖИВЉАВАЊЕ САВРЕМЕНЕ ПУСТИЊЕ С. Радмановић 43 У БОЖАНСКОМ ВИНОГРАДУ Ј. Благојевић 48 ОПЕРАЦИЈА „ХАНАН“ Н. Стојановић 53 О НИКОЛИ МИЛОШЕВИЋУ И ОСОБЕНОСТИМА ЊЕГОВЕ ХЕРМЕНЕУТИКЕ М. Делић 62 РИМ – КРАТКА ШЕТЊА Д. М. Дојчиновић 72 МАНАСТИР ХРИСТА ХОРЕ Т. Јојић 76 НАЈСТАРИЈА УРБАНА НАСЕЉА У НЕМИЛОСТИ ДРЖАВЕ А. Ђикић 79 НАСТАВАК СУЂЕЊА... М. Маринковић 81 ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАМА... Т. Тешмановић 83 ПЛУРАЛНОСТ, ИНТЕРПРЕТАЦИЈА, ИСТИНА М. Делић 89 ДИЛЕМА ДВА ЗАТВОРЕНИКА М. Пушоња 93 ПЕДАГОГИЈА МАРИЈЕ МОНТЕСОРИ Н. Милиновић 100 ЛИЦА ЖЕНСТВЕНОСТИ Т. Тешмановић 104 ЈЕДНА УРБАНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЕВАНЂЕЉА Н. Живковић 107 СТУДЕНТСКО ОРГАНИЗОВАЊЕ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ Н. Божовић 111 ПРАВОСЛАВНА ТЕОЛОГИЈА НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЛУДВИГ МАКСИМИЛИЈАН У МИНХЕНУ Е. Ћилерџић 114 ТЕОКУП 2008 Б. Кеџић 118 ПРАВОСЛАВЉЕ У АМЕРИЦИ П. Козакијевић 125 ТРАГОМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
логос
2008/2
уместо увода
2008/2
логос
2
3 ТЕМА БРОЈА
ПРЕД ИЗАЗОВОМ ХЕЛЕНИЗМА аутор: Марко Јовановић
ИНКУЛТУРАЦИЈА РАНОГ ХРИШЋАНСТВА У ХЕЛЕНИСТИЧКИ СВЕТ Јеванђелска порука је била замрзнута у категорије које је изумела хеленизација, не да би се она поништила већ да би се свакој генерацији учинила доступним средства за нови живот и нову веру, који су, међутим, веома стари. Јарослав Пеликан, Мелодија теологије
Савремено хришћанство стоји пред изазовом савремене културе, која се, све више, разликује од основа хришћанске поруке и искуства. Хришћани се различито односе према овом „новом“ феномену у историји Цркве. Многи просто игноришу савремену културу, сматрајући је „отеловљењем“ врхунског зла. Они се радије затварају у давно превазиђене културне обрасце, него што су спремни да савременој култури погледају у очи. Чини се да је овде реч о неприпремљености за суочавањем са нечим „потпуно другачијим“. Неопходно је поставити питање: да ли је такав став аутентичан за хришћанство, у погледу његовог односа према култури? Питање добија на снази посебно у време када се европ ска култура, очигледно, одриче својих хришћан ских корена. Историја раног хришћанства може бити водич према одговору на постављено питање. У одређеном историјском тренутку хришћан
ство је продрло у културу хеленистичког света. Од тада више ништа неће бити као пре. Настаје хришћанска култура. Рађа се у сусрету античког наслеђа и новог хришћанског духа. Био је то сусрет светова. Хришћани су били сигурни да је овај процес водио Бог од самог почетка. Ово је прича о том сусрету – о инкултурацији раног хришћанства, према изразу који је успешно увео Arrupe 1977. године у теолошки речник. Хришћанство постоји у спрези са културом. Оно је културни феномен. Никада није постојало изван одређене културе. Продирало је у људе разних епоха и традиција, у људе ствараоце и чуваре вредности, начина живота, свеукупног погледа на свет. Према антрополошком концепту културе, култура представља вредности, симболе и знакове одређених људи. Такво поимање представља културу као динамичан појам који у себе интегрише све људе, њихове идентитете, вредности, поглед на свет. Првобитно хришћанство се појавило у Палестини, у семитском културном окружењу. Палестина тог времена није била изолована од културних утицаја хеленизма. Грчки језик био је званични језик у трговини, образовању и адлогос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
министрацији. Латински језик и римско правно уређење ове римске провинције оставили су траг у семитској култури ових простора. Исус Христос се обраћао својим савременицима на арамејском језику. Његове приче и говори, сачувани у еванђељима, показују културну зависност од важећих модела поучавања тог времена. Могу се пронаћи бројне паралеле са Старим заветом, касном јудеј ском апокалиптиком и актуалним рабинским расправама. Култура у којој је деловао била је семитска. Након Христове смрти и васкрсења заједница ученика и жена, која је пратилa Исуса за време његове јавне мисије, почела је да се шири. Првобитно, проповедање радосне вести о Исусу Христу и Св. апостол Павле доласку Божијег царства било је упућено народима који су делили семитску културу, језик и начин живота. Најпре окренути Израилу, први хришћани у Јерусалиму ширили су еванђеље и међу људима из јеврејске дијаспоре. Они су били свесни својих религијских корена. У исто време, они су припадали хеленистичкој култури и говорили су грчки језик. Ови људи, убрзо названи хеленистима (Дап 6 1), су у кратком временском периоду чинили језгро заједница које су веровале у Христа. Од овог „покрета“ зависиће правац инкултурације раног хришћанства. Мисионари Јерусалимске цркве деловали су широм Палестине. Обраћали су се људима Св. апостол Петар који су говорили углавном арамејским језиком и размишљали у категоријама тог језика и старозаветне традиције. Али, Христова порука о Царству Божијем била је много отворенија него што се то на први поглед чини2008/2
логос
4
ло. Била је свеобухватна, пријемчива за људе из различитих културних традиција. Први хришћани су били свесни свог универзалног послања. Свест о томе да је у Христовом доласку и васкрсењу откривен и свим људима дарован нови, преображени свет окренула је хришћанске мисионаре према свим људима културе у којој су живели. Био је то ризик сусрета са непознатим. Ипак, рано хришћанство је изашло из граница семитске културе у којој се, најпре, појавило. Кренуло је у сусрет хеленистичком свету, грчком уму и традицији, позивајући их на преобраћење. Почетак овог окретања одиграо се у Антиохији. Управо ту чланови Цркве су названи хришћанима. Некада велики противник Цркве Савле, а сада Павле, постао је велики апостол незнабожаца – оних који нису били Јевреји по телу. Павле је био хелениста, према култури у којој је стасао. Одрастао је и добио опште хеленистичко образовање у Тарсу, значајном центру образовања и философије. Иако је добио потпуно рабинско образовање у Јерусалиму, имао је невероватну способност да схвати ширину хришћанства. Увидео је да оно може да се искаже на језику најразличитијих људи, који су припадали исто тако разноврсном хеленизму широм медитеранског басена. Ипак, нису сви делили Павлов позитиван став према људима хеленистичке културе. Први велики сукоб у раном хришћанству тицао се управо тог става. Мојсијев Закон неки су сматрали нормом за пагане, без које хришћански живот нема смисла. Павле и заједница у Антиохији противили су се искључивости појединих јудео-
5 ТЕМА БРОЈА хришћана. Према њима, Мојсијев закон је имао тежину само за Јевреје. За људе друге културе он представља непотребно бреме. Иза оваквог противљења стајало је чврсто убеђење да је Закон био припрема, педагог за Христа (Гал 3 24). Сада, када је Христос дошао, он није обавезујући за све. Даљу судбину хришћанства одредиће одлука Јерусалимског сабора 49. године, на коме су Павлов и, у одређеној мери, Петров приступ проблему однели превагу (Дап 15 1-30). То је значило да је хришћанство постало спремно да се отвори према људима других култура и да афирмише њихове добре стране. Инкултурација хришћанства у грчко-римски свет добила је своју потврду, упркос одређеном отпору радикалних „струја“. Она је могла да се одвија скоро неометано. Позитивну визију овог процеса представљају Дела апостолска у целини, приказујући интеграцију раног хришћанства кроз велике личности апостола Петра и, у много већој мери, апостола Павла. Није чудно да је највећи део Дела апостолских посвећен Павловим мисионарским подухватима од Антиохије до Рима (13-28). Радосна вест се шири од Јерусалима до Рима. Прихватају је људи различитих традиција и народности. Ту није крај. Дела Апостолска се завршавају са дозом оптимизма. Павле и
даље проповеда, упркос оковима. Визија је јасна. Еванђеље треба да обухвати све крајеве света. Црква је своју радосну вест почела да преводи у хеленистички културни миље. Посланице апостола Павла, Еванђеља и остали новозаветни ХЕЛЕНИЗАМ ЈЕ БИО КУЛТУРНИ СВЕТ У КОЈИ ЈЕ ХРИШЋАНСТВО НАЈПРЕ УВЕДЕНО. ТЕЖИО ЈЕ УНИВЕРЗАЛИЗАЦИЈИ СВИХ НАРОДА У ЈЕДИНСТВЕНИ КУЛТУРНИ СВЕТ. ХРИШЋАНСТВО ЈЕ ГАЈИЛО СЛИЧНУ АМБИЦИЈУ. списи писани су на грчком, говорном језику тог доба, а не на арамејском. Збирка Христових изрека је веома брзо преведена са арамејског на грчки језик. Наравно, то није значило да је првобитни контекст изгубљен у појмовима богатом грчком језику. Он је остао у позадини овог језика и још увек је веома значајан за разумевање првобитног смисла еванђељā и новозаветних списа у целини. Чињеница да су новозаветни списи писани на светском језику тог доба говори да је барем на нивоу језика хришћанство ушло у средиште једне културе, постајући њен део. Хришћани су претендовали на континуитет
логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
са Старим заветом, али и на универзалност своје мисије. Континуитет је очигледан не само у јединству идеја и чврстини библијског доживљаја Бога и света, већ и на пољу инкултурације. Хришћани су следили пример Израила који је неколико векова уназад живео широм Мале Азије и Европе, уједињене у римској империји. Списи Старог завета појавили су се на грчком језику у 2. веку пре Христа под називом Септуагинта („превод седамдесеторице“). Овај превод није био буквалан. Он је водио рачуна о мисаоним категоријама грчког језика. Многи антропоморфизми су преобучени у описне изразе и то у време када је грчка философска мисао увелико критиковала антропоморфизам у поетској традицији Хомера и Хесиода. Није без значаја то што је управо Септуагинта послужила као изворник за већину навода у Новом завету. Јевреји у дијаспори су настојали да свете списе учине прихватљивим за своје хеленистичко окружење (а зашто да не?) и за своје сопствене умове, васпитане на философском наслеђу и грчкој паидеји. У време цветања раног хришћанства у Александрији је живео и стварао велики јеврејски философ и изузетно важан интерпретатор Светог писма у философским категоријама, Филон Александријски (од око 20. године пре Христа - 40. године после Христа ). Он се, занимљиво, првенствено обраћао хеленизованим Јеврејима као проповедник у александријској синагоги. Његове идеје су утицале на развој касније неоплатонистичке философије,
6
а начин на који је интерпретирао улогу Логоса у догађајима Старог завета био је прихватљив многим хришћанима. Хришћани су следили добро утабан пут, свесни препрека које се на њему могу појавити. Треба имати на уму да су велике заједнице Јевреја у градовима широм Медитерана биле важне тачке на путевима хришћанских мисионара. Сусрет са хеленистима био је неизбежан. МИСИОНАРСКИ ИМПЕРАТИВ Инкултурација на терену
Интегрисање хришћанства у хеленистички свет збило се као последица мисионарског императива раног хришћанства, по изразу оца Александра Шмемана. У средишту овог процеса стајало је Христово послање ученика у свет: Зато идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам наложио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света. (Мт 28 19-20) Хришћанство је истовремено продирало у културне светове ван граница империје. Ипак, првобитни нагласак био је на хеленистичком свету, створеном захваљујући војној и културној експанзији Александра Великог (око 356-323. године пре Христа). Јединствена грчка култура сјединила је бројне народа Истока и Запада. Разрушене су језичке баријере. Локални језици нису ишчезли. Ипак, грчки и латински језик су имали првенство, као језици трговине, права и образовања. Философија је била мост који је сјединио некада дубоко поларизоване цивилизације Истока и Запада. На рушевинама градова покорених народа Сирије и Египта никли су велики центри хеленистичке културе – Александрија и Антиохија. У ствари, хеленистичка култура је и настала у овим градовима, будући да је на том подручју некада искључиво грчка цивилизација остварила синтезу са културама Истока. Александар Македонски
2008/2
логос
7 ТЕМА БРОЈА Хеленизам је био културни свет у који је хришћанство најпре уведено. Као плод синтезе различитих култура у којој је грчко философско наслеђе било доминантно, хеленизам је био полиморфан. Тежио је универзализацији свих народа у јединствени културни свет. Хришћанство је гајило сличну амбицију. Његова тежња је, заиста, универзална, пошто Црква укључује све народе, без фаворизовања. Сличне идеје сусреле су се на „терену“. Хришћански мисионари сусретали су се са људима такве културе. Универзална порука хришћанства полако је проницала у ову културу, почевши да говори њеним језиком и да мисли у њеним категоријама. Апостол Павле је у својим подухватима отишао много даље од других мисионара. Његова мисионарска путовања укључивала су читаво Средоземље. Павле је схватао да „превод“ традиционалних киригми није довољан. Беседа коју је изговорио на Ареопагу остала је парадигма (узор) хришћанског приступа једној култури различитог погледа на свет. Изговорена је пред стоицима и епикурејцима. Треба само навести чувени почетак ове беседе: Атињани, по свему видим да сте врло побожни. Пролазећи, наиме, и посматрајући ваше светиње нашао сам и један жртвеник на којем је било написано: „Непознатоме Богу“. Што ви, дакле, не знајући поштујете, то вам ја објављујем. (Дап 17 22-23) Атина је била чувени центар философије, уметности, образовања као и традицоналне паганске религије. Павлова беседа
није започела разорном критиком многобоштва у средишту хеленистичке културе. Отпочела је афирмисањем онога што је било најбоље у тој култури. Жртвеник Непознатоме Богу није био у средишту пажње. Павле га, изненађујуће, ставља у центар својих размишљања. Непознати Бог је, уствари, онај Бог који се открио Израилу и водио га кроз историју, да би се у „последње дане“ открио кроз Исуса Христа. Бог Израила и Цркве јесте Бог читавог човечанства. То је поента Павловог говора. Јер кроз њега живимо и крећемо се и јесмо, као што су неки и од ваших песника рекли: и ми смо његов род (Дап 17 28). Павле је навео стих из стваралаштва античког песника Арете. Овај стих изражава идеју о сродности Бога и човека. Мисао о општој повезаности свих бића са Богом послужиће Павлу као полазиште за критику оданости Грка паганству (Дап 17 29). На Павлов говор о васкрсењу Христа слушаоци бурно реагују (Дап 17 30-33). Ова рекција указује на темељну разлику хришћанства и хеленистичке мисли. Идеја о васкрсењу тела је потпуно неприхватива са платонистичког становишта, према ком је бе смртна душа заробљена у телу и тежи да се од њега ослободи. Такво становиште се разилази са хришћанским уверењем да је тело позитивно, логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
8
будући да све што је Бог створио јесте добро веома. Вера у Христово васкрсење значила је да се тело, рањено смрћу, наново афирмише. Сусрет великог Апостола народа са грчким философима постао је модел инкултурације раног хришћан ства, али и парадигма за хришћане кроз векове. У процесу инкултурације Еванђеља су имала веома значајну улогу. Она су представљала нову литерарну форму – синтезу хеленске биографије и библијске историографије. Оваква форма указује на намеру хришћанства да сведочанство прве заједнице о Исусу Христу представи људима хеленистичке и семитске културе.
Еванђеље по Јовану један је од најкаснијих новозаветних списа. Оно одаје доживљај Христа код каснијих генерација хришћана у Ефесу и градовима Мале Азије. За тему која је у средишту пажње важан је начин на који оно интерпретира претпостојање Христа и његово оваплоћење. Аутор Еванђеља преузима Хераклитов израз Логос – бременит значењима и веома значајан у философији овог времена – и примењује га на постојање Сина Божијег (Јн 1 1). Од космолошког начела Логос доспева до личносног бића кроз које је створен свет. Исто ово биће – Божији Логос – постаје човек; речима Еванђеља,
Еванђеља су упућена стварним црквеним заједницама. Она настоје да разреше битне проблеме које заокупљују чланове Цркава, а не само да пруже Христов портрет. У односу на проблематику, Еванђеља усмеравају Христову поруку спасења у одређеном правцу, поштујући културни ниво читаоца. У Еванђељу по Марку завршетак је остављен отвореним, по угледу на грчке трагедије, позивајући читаоце да постану сведоци васкрслог Христа и схвате ко је он у ствари. Иако је Јеванђеље по Матеју упућено јудеохришћанима, оно задржава нагласак на окренутости ка чита вом човечанству. Завршетак овог Еванђеља представља мисионарску основу раног хриш ћанства, мотив сваке хришћанске инкултурације. Лукино Еванђеље упућено је људима чији је говорни језик искључиво грчки. У том смислу, оно задовољава више језичке стандарде грчке културе. Првенствено упућено Теофилу, вероватно значајној личности заинтересованој за хришћанство, оно пружа доследну „историју“ Христовог деловања. Еванђеље има намеру да помогне хришћанима који припадају нижим слојевима друштва, стављајући посебан нагласак на неопходности милосрђа.
Логос постаде тело (Јн 1 14). То значи да је постао стваран човек у потпуности људске егзистенције, насупрот докетским теоријама. Интегрисање појма Логос приближило је хришћанство хеленистичком уму, користећи његов најомиљенији израз – Логос – у сопственом контексту Тема утеловљеног Логоса постаће доминантна у послеапостолским делима, апологетским радовима и потоњим христолошким сукобима. У разради ове теме, хришћанство ће демонстрирати колико је одмакло у сопственој инкултурацији и колико му је она помогла у развоју догматског саморазумевања.
2008/2
логос
ЛИЧНОСТИ ХРИШЋАНСКЕ ИНКУЛТУРАЦИЈЕ Коначни разлаз Цркве и јудаизма (око 80. године) одредио је правац кретања хришћанства и усмерио интеграцију хришћанства у хеленистичку културу. Од тада хеленисти постају већина у црквеним заједницама. Разилажење са јудаизмом није значило то да се хришћанство одрекло својих корена. Напротив, дуго након настанка новозаветних списа Стари завет је
9 ТЕМА БРОЈА
Император Диоклецијан
био једино Свето писмо Цркве. Хришћани су се дистанцирали од већине Јевреја који нису прихватили Христа, а себе су називали Новим Израилом, новим изабраним народом. Нови чланови Цркве припадали су хеленистичкој култури. Све више се окрећу према свом oкружењу. Обраћају се сопственој култури из хришћанске перспективе. Своју нову веру и искуство почели су да промишљају и тумаче у интелектуалним категоријама философије, науке и уметности. Пред њимa су се отварала бројна питања и изазови. Њихова намера није била само да одговоре на туђа питања. Добар део питања која им је постављало окружење била су питања на која су и сами настојали да одговоре. Процес уласка хришћанства у хеленистичку културу није био једноставан. Црква је требало да се суочи са изазовима империје и културе, са одбијањима и једне и друге да прихвате хришћански позив на темељно превредновање постојеће многобожачке културе. Им-
перија је одговарала на експанзију хришћанства кроз указе о његовој забрани и гоњењима. Прва гоњења била су локалног карактера и нису била масовна. Каснија гоњења су имала империјални карактер, да би у време цара Диоклецијана (284305. год.) досегла највећи степен бруталности. Оваква су гоњења била изненађујућа, јер је Римско царство било толерантно према многобројним религијским групацијама. У овом случају то се није односило и на хришћане. Хришћани су оптуживани за атеизам, у смислу њиховог непоштовања традиционалних божанстава. Са друге стране, хришћани су оспоравали право императорима да се прокламују божанствима, тврдећи да постоји само један Господ, коме се треба клањати. Овакав став је сматран за кршење устаљеног божанског поретка. Притом, тајанственост хришћанских сабрања многима је послужила као мотив да хришћане оптуже за канибалство или сексуалне злоупотребе. Хришћани су били свесни колико се култура која чини њихов свет разликује од основног искуства њихове вере. Искрсло је питање: на који начин се односити према културном наслеђу хеленизма? Црква је могла да култури окрене леђа и да се, игноришући је и презирући, претвори у секту каквих је тада било много. За то је имала „списак разлога“. Ипак, она то није учинила. Избегла је да се затвори у семитске оквире. Одбила је да се поистовети са екстремно семитским групама попут евионита и монтаниста. Одбацила је манихејски презир према свету. Тачно је – овим светом провејава грех и влада смртност. Па ипак, вера да је овај свет још увек Божији свет, да је он спашен и преображен у Христовом васкрсењу држала је Цркву на одстојању према крајностима у односу према култури и омогућила јој да са њом ступи у однос. Хришћани су одговарали на изазове културе користећи њен језик, њене симболе као и философски начин размишљања. Образовани хришћани ушли су у дијалог са културом свог времена. Три личности, између многих других, исписали су причу о хришћанској инкултурацији. Захваљујући њима и генерацијама које су следиле њихову визију у потоњим вековима логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
остварена је јединствена синтеза хришћанства и хеленизма. Створена је хришћанска култура. Јустин Философ, Климент Александријски и Ориген начинили су прве велике кораке у инкултурацији хришћанства. Империја и култура одбацивали су хришћанство. Задатак Апологета или бранитеља вере био је у томе да разруши уопштене стереотипе о хришћанима и обезбеди им место у хеленистичкој култури. Јустин Философ (105165. год.) био је први апологета хришћанства те врсте. Његово обраћење у хришћанство имало је чисто интелектуални карактер. У свом спису Разговор са Трифоном представио је свој пут до хришћанства као пут философског трагања. Будући да је био незадовољан философским системима, Јустин је постао хришћанин. Упр кос преобраћењу, Јустин је наставио да се бави философијом. Отворио је философску школу у Риму. У том периоду (око 148-161. год.) Јустин пише своја дела Прву и Другу апологију, и упућује их императору Антонију Пију (138-161. год.). Дела се надовезују једно на друго. Њихова важност није само у томе што представљају прве озбиљније одбране хришћанства, него и у томе што у њима Јустин по први пут пружа платформу за инкултурацију хришћанства. Његов кључни став јесте да култура припада хришћанству, а не обратно. Он је сажет у Јустиновој крилатици, изнесеној у Првој aпологији, према којој „све што је добро, наше је!“ У првом реду, то се односи на философију као на највиши домет античке културе, али се може односити и на све апекте културе уопште. У ставу је садржана и критичка дистанца према свему што се не поклапа са основним начелима вере Цркве. Критеријум је да ли је нешто у култури добро, односно, у којој се мери домети културе приближавају истини, која је у хришћанству откривена на најнепосреднији начин у доласку Христа. То значи да хришћанство може ући у културу, а да, у основи, његова вера остане нео крњена додиром са њом. Јустин је био уверен да иза такве могућности стоји виши разлог (Логос) од просте историјске случајности. Култура је пријемчива за додир са хришћанством, зато што 2008/2
логос
10
Император Антоније Пије
је Бог на посредан начин водио ка Христу – кроз философска трагања и интелектуалне немире. Јустин је сматрао да су философи делимично допрли до Истине, јер су у својим делима открили Логоса, присутног у створеном свету. Хришћани су у предности. Они су познали Логоса у пуноћи. У потпуности, Логос се јавио само у Христу, али је семе Логоса било расејано по целом човечанству. Семена Логоса присутна у умовима људи означавају да је Бог на одређен начин присутан у људима, те да му они припадају. То је стоичка идеја о логосности твари (заступљена и у философији Филона Александријског), коју је Јустин укључио у своје виђење културне прихватљивости хришћанства. Ова идеја покушава да емпиријски раздељеном свету пружи утемељење у нераздељивом логосу, који попут посејаних семена држи космос у једин ству. Овакво виђење је омогућило интелектуално тумачење света, пруживши основу за природну теологију и разумевање историјског тока.
11
Црква Светог Димитрија у Солуну
логос
2008/2
12
2008/2
логос
13 ТЕМА БРОЈА Јустин није пропустио да нагласи значај људског ума у историји човечанства. Преко њега философи су, премда посредно и делимично, познали Логоса. У разуму, заједничком свим људима, Јустин је увидео могућност да сваки човек, макар и несавршено, може познати истину. Тако је успоставио мост између хришћанства и хеленизма – а појам Логоса је њихова јединствена спона. Мост је успостављен на метафизичком плану. Јустин је покушао да га утврди и на историјској равни. Створио је тезу о зависности паганских философа од Мојсија и пророкā (од Старог завета у целини). На први поглед, теза изгледа смело. У ствари, она одговара на критику коју су пагански мислиоци упућивали хришћанству.
Јустин је желео да покаже како Бог одлучно руководи историјом. То је јединствена еванђелска припрема хеленистичке културе. У том смислу, између хришћанства и философије нема нераскидиве супростављености. И пророци и философи носили су у себи семе Логоса. То је Јустину омогућавало да у Првој Апологији истакне како је судбина многих пророка задесила Сократа само зато што је антиципирао присуство Логоса у свету и његов долазак. Мост је изграђен. Успостављене су везе које омогућавају синтезу. Први пут у историји хришћанске мисли, Јустин образлаже веру у Свету Тројицу, користећи чисто философске термине. То чини у делу Разговор са Трифоном. Бог је апсолутно трансцендентан, неисказив, беспочетан, непромењив... Он нема име које би могло да га опише. Име је условно, узето из људског искуства. Најдоличније име за Бога јесте да је Отац. Он је створио свет преко свог Логоса, који је у стварању постао изговорена Реч. У свет Бог је посадио своје присуство преко створених семена Логоса. Логос се оваплотио. Тако је постао најпотпуније присутан у створеном свету. На овом месту не можемо оцењивати адекватност Јустиновог тумачења. Његов значај је у покушају да се вера Цркве приближи хеленистима помоћу израза и идеја које су постојале у философским системиПлатон Марко Аурелије, император и философ ма. Очигледно је да су му стоичке Хришћани су оптужавани да своја веровања идеје биле веома блиске. Ми не можемо поуззаснивају на варварској књизи, која је веома дано знати у којој мери су његови покушаји наипротивречна (осим за оног који у њу верује) и не лазили на разумевање. Без обзира на то, његово поседује философску вредност. Јустин то оспоосмишљење инкултурације хришћанства било рава. Библија је много старија од философских је важан корак, који је утицао на потоње генерадела. Ако су философи преузимали одређене ције хришћана. идеје из Светог писма (нпр. идеја о стварању се може пронаћи у Платоновом Тимају), његова Странице историје стварања хришћанвредност је неупоредива. Под утицајем преузеске културе у хеленистичком свету су сложене тих идеја, пагански философи су доспевали до онолико колико и њихови ствараоци. Парадокистине. си су присутни тамо где историју стварају људи На метафизичком и историјском плану „од крви и меса“. У инкултурацији хришћанства логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
присутан је парадокс. Хришћанство улази у једну културу, али његова суштина је несводива на одређену културу. Због тога је инкултурација активан процес који се не зауставља на једној култури, већ који увек траје. Тертулијанову критику хеленистичке културе треба схватити у том смислу. У чувеном одељку свог дела De Prescriptione Тертулијан (160-220. год.) изражава непомирљивост хришћанства и хеленизма:
„Шта то, уистину, имају заједничко Атина и Јерусалим? Може ли постојати слога између Академије и Цркве? Наше научавање потиче са трема Соломоновог, који је сам препоручивао да Господа треба тражити у простоти срца... Није нам стало до необичних расправа после доласка Господа Исуса Христа, нису нам потребна истраживања кад већ имамо Еванђеље“. (De Prescriptione, 7)
Ове речи звуче као објава суштинске супростављености еванђелске поруке и културе. Међутим, Тертулијанове строге речи треба
Јустин, мученик и философ
Тертулијан Картагински
схватити, узевши у обзир њихов контекст. Ствари нису онакве као што би се то могло закључити на први поглед. Тертулијан критикује културу која је дубоко прожета идолопоклонством, страна и противна Еванђељу. Премда је тачно да су философи имали разоран утицај на традиционалну религију грчко-римског света, у време када се хришћани боре за своје место у култури неки философи (барем формално) подржавају традиционални паганизам. Порфирије (око 234–301/5. год.) је, на пример, веома ценио дисциплину теургије, у којој је учесник изучавао 2008/2
логос
14
технике за призивање богова и духовно напредовање. Изучавање књижевности подразумевало је темељно познавање и интерпретирање Хомера и Хесиода. Астрономија је, уствари, била астрологија... Хеленистичком уму биће стране основне поставке хришћанске вере: стварање света, васкрсење мртвих, специфично линеарно схватање времена и историје. Са друге стране, постојали су хришћани који су прихватали хеленистичке погледе уз знатне уступке, а на уштрб своје вере. Гностички мислиоци, попут Маркиона, могли су да оду много даље од платонизма констатацијом да је свет потпуно инфериоран заједно са својим творцем (демијургом), а да, при томе, сматрају себе правим хришћанима. Тертулијан се плашио таквих уступака, у којима се поништава основа хришћанског веровања у позитивност света. Он се није могао
Климент Александријски
Ориген Александријски
помирити са безобзирним уступцима који крње поруку Еванђеља. Његова критика је тешка. Она подједнако погађа промашаје културе и декаден тне хришћанске секте. На прво место ставља једноставност Еванђеља. Иако је продубио дихотомију између хришћанства и постојеће културе, није се могао одрећи кулурних добара. У аргументацији наведене дихотомије он ипак користи начела реторике и логику доказивања. У каснијим делима користиће сва средства културе свог времена. Тертулијан се, очигледно, није одрекао културе. Напротив – само је
15 ТЕМА БРОЈА
Дура Еуропос, domus ecclesia
потсетио на парадоксалност односа Еванђеља и сваке културе. Његове речи треба имати на уму када се размишља о савременој инкултурацији хришћанства. Климент Александријски (150–215.) је развио оптимистичну визију хришћанства у хеленистичком свету. У томе је следио Јустина и отишао корак даље. Климент је афирмисао однос хришћанства према философији. Овај Атињанин је наследио Пантена на катедри Александријске катихетске школе. Од Пантена Александријска школа постаје својеврсни хришћански универзитет. Поред тумачења Светог писма, које је било у средишту изучавања, хришћанима је пружано комплетно енциклопедијско образовање. У таквој атмосфери, Климент пише Стромату у којој одговара на различите теме, без систематског приступа. Према форми, дело припада популарном жанру. У овом делу наилазимо на значајно разматрање односа хришћанства према хеленистичкој култури. Ако је Јустин припремио платформу за инкултурацију хришћан ства, онда је Климент по први пут суочио хришћанство са култу-
ром на највишем интелектуалном плану. Може се рећи да хришћанска философија отпочиње са Климентом. Климент ју је засновао на позитивном схватању места философије у хришћанском животу. Између философије и хришћанства нема истинске супростављености. Обоје стреме истини. Хришћанство је без сумње у великој предности. Оно познаје Истину и са њом општи. Упркос тој предности, философија није негативна и тиме искључена из хришћанства. Климент наглашава да је она Богом дана, као што је то случај и са Старим заветом. Он, ипак, не пропушта да нагласи узвишеност Светог писма у односу на философију. Философија има педагошку улогу. Климент истиче да је „философија Грцима била неопходна ради очувања праведности до доласка Господњег“; и не само то – она је „чак и данас... корисна ради развоја истинске вере, као припремна дисциплина за оне који вери приступају“ (Стромата I, 5, 8). „Бог је извор свих добара: било непосредно као у Старом и Новом завету, било посредно као у случају философије. Али, могуће је чак да је философија била дата Грцима непосредно, јер је она била ,педагог‘ хеленизма на путу ка Христу, исто што је Закон био за Јевреје“ (Стромата I, 5, 9). Овај одељак показује какав су значај фи-
Хришћанске катакомбе у Риму
логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
лософија и култура имале за самог Климента. Поред тога што има припремни карактер, философија може допринети томе да се вера схвати и буде очигледна. У животу чланова Цркве познавање читавог низа класичних античких наука и философије омогућава јасно виђење истине, пружа умеће да се она препозна у мноштву сурогата. Знање не односи превагу над вером. Оно је потребно и корисно када је у питању тумачење истине у Светом писму. Климент тако успоставља идеал хришћанског интелектуалца који се одговорно суочава са изазовима културе. Од њега се захтева знање које веру показује релевантном за све. Коначно, вера води ка спасењу, док знање више усмерава у ком правцу треба ићи. Култури је тако признат њен значај. Не треба да нас изненади критика коју у Стромати Климент износи на рачун хришћана који се незаинтересовано односе према култури, сматрајући веру јединим потребним. Хришћан ски гностик – интелектуалац и уједно члан Цркве – увек стреми ка вишој истини. Спреман је да у свако време успостави везу између хришћан ства и културног окружења. Треба разликовати Климентовог гностика од гностичких секти које су основали Маркион и Валент. Климент је оштро критиковао гностицизам његовог времена. Њихов дуализам и песимизам у односу на материјални свет био је неспојив са хришћан ским Символом вере, док је резервисаност познања божанских тајни за малу групу изабраних представљала главну тачку супростављености. Климент је сматрао да је позитивна гноза прави одговор на растућу популарност гностичких склоности. Схватао ју је као интелектуалну врлину. Овакву гнозу је ставио у службу вери. Хришћанство је још једном показало способност да усвоји најбоље од сопствених противника, а њихово главно оружје да окрене против њих самих. У низу великих мислилаца који су градили мост према хеленистичкој култури, Ориген (185-254.) заслужује највише место. Његова дела су незаобилазна за разумевање инкултурације хришћанског предања у хеленистички свет. Ориген је припремио пут иновативној интер2008/2
логос
16
претацији везе између савремене културе и хришћанског саморазумевања. Многи ће му замерити да је у том подухвату отишао предалеко, да је једноставност првобитне радносне вести преоптерећена или угушена несрећним савезом са философијом. Треба имати на уму да иза оваквих замерки не стоји увек научна искреност и непристрасност. Оне нису лишене идеолошке утемељености у Реформацији, начелном ставу да се првобитно хришћанство изгубило у ономе што су либерални теолози сматрали хеленизацијом. Оригеново стваралаштво треба разумети у контексту његовог времена и борбе да се створи начин богословствовања који има смисла за грчки ум.
17 ТЕМА БРОЈА Попут великих претходника – Јустина Философа и Климента Александријског – и Ориген је створио особено виђење односа хришћанства и хеленистичке културе. Он је био убеђен да је хришћанска порука јединствена. Опирао се лакомисленим теоријама и испразном философирању. Ипак, он се није само дивио хришћанском предању. Као Климентов наследник на катедри Александријске школе, Ориген је пронашао начин да се хришћанска порука спасења доведе у везу са целокупним грчким духом. Била је то својеврсна хришћанска паидеја. У средишту ове паидеје стоји Христос као божански учитељ. Спасење које је остварено у Христу јесте јединствен догађај. Међутим, њему су претходили бројни догађаји почевши од стварања света, преко дугог низа старозаветних пророка и великих грчких философа кроз које је говорио Бог. Овакво виђење историјског тока, у коме нико није изостављен из Божијег промишљања, засновано је на једном месту из Платонових Закона: „Бог је учитељ целога света“. Попут Климента, и Ориген је сматрао да овакво место показује отвореност хеленистичке
културе за оно што ће донети хришћанство. Оно омогућава да се некада разједињени светови Израилове историје и хеленистичке паидеје уједине у Христу – учитељу целога света. Стоици су говорили о Божијем промислу који кроз Логос прожима читав космос, управљајући историјским током. Ни Ориген није пропустио да нагласи важност Божијег промисла и Логоса у историји. Тако је створио хришћанску паидеју која чињенице библијске историје и историје грчког духа спаја у једин ствени историјски процес, који Бог одлучно води од његовог почетка до краја. Хришћанска уметност ће овековечити овакво виђење тако што ће на фрескама и мозаицима приказати Христа као божанског учитеља са Еванђељем у рукама, а хеленистичке философе у припрати храма поред великих старозаветних пророка. Ориген је био учен ум свога времена, образован у најбољим традицијама грчке философије. Његов интелектуални рад превазилазио је философске домете многих савременика. Александријска катихетска школа је постала славна управо док је Ориген био на њеном челу. Била је премалена да прими бројне паганске интелектуалце заинтересоване за Платонову философију и читав низ класичних наука. Према Порфиријевом признању, Ориген је читав живот провео у изучавању оригиналних философских дела. Судећи према ономе што Порфирије пише, стиче се утисак да је Ориген Платонову философију познавао у монографијском облику. Порфирије није оспоравао Оригенову интелектуалну величину. Заједно са многим паганима, он није могао да се помири са чињеницом да је интелектуалац тог формата постао хришћанин и „протраћио“ дванаест година живота на састављање Хексапле, логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
првог критичког издања Старог завета. Оригенов начелни рад кретао се у правцу тумачења библијских списа, иако је иза себе оставио бројне теолошко-философске расправе. Његова егзегеза је веома важна за правилно разумевање инкултурације хришћанства. Ориген је тумачио Библију користећи се алегоријом – егзегетском методом коју су стоици највише заступали. Стоици су желели да сачувају Хомерово и Хесиодово стваралаштво од оптужби за богохуљење. То су учинили помоћу алегорије, метода који је у експлицитним исказима („недостојних Бога“) тражио скривени, универзални смисао. Ориген је на сличан начин користио овај метод. Философи попут Келса, чији су аргументи сачувани у Оригеновом делу против поменутог мислиоца, оптуживали су хришћане да библијски списи говоре о Богу на недоличан начин. То се највише односило на антропоморфне описе Бога и Његов однос према људима. Оригенов алегоријски метод имао је за циљ да вечни смисао Светог писма изнесе у категоријама које су разумљиве људима образованим на философском наслеђу. Овакав метод је захтевао одређену критику текста, усклађивање бројних текстуалних варијанти у јединствени Очигледно је да је Ориген зависио од текст Светог писма. Ориген је посветио дваопштих научних и философских принципа свог наест година овом монументалном подухвату, времена. Он је, у ствари, први пут у хришћанпоредећи изворни хебрејски текст, транскрипску књижевност увео форме научне расправе, цију и четири (или више) грчких превода, да би дијалога, критике и коментара. То не значи да је се на тај начин пронашле аутентичне речи Еванђеље изгубило своју важност за ОриСтарог завета. Реч је о Хексапли. Читав гена. Напротив, Ориген је веровао у подухват имао је за циљ да послужи супериорност Еванђеља у односу као основа за алегоријску хермена све облике грчке мисли. У исто неутику. Ориген је био свестан време, био је убеђен у то да је у којој је мери алегорија прионо намењено свим људима, без мењива у тумачењу Библије; за разлике. И док је, на свој начин, она јасна места препоручивао је интегрисао платонистичке стаисторијски метод. Неке чињевове у хришћанску теологију, нице библијске историје приверовао је да је то само особен хватао је као такве, без трагања начин служења Цркви. Ову исза скривеним смислом. Оригенокрену намеру треба имати на уму ва егзегетска начела, формулисана у кад год се критикују домети његове контраверзном делу О начелима, покаинкултурације. Хермес зују колико су хришћани желели да смисао Једно место из дела О начелима показује Библије учине актуелним за своје савременике. докле је Ориген био спреман да иде у инкулту2008/2
логос
18
19 ТЕМА БРОЈА
рацији хришћанства. Он није могао да прихвати становиште неких савременика (али и претходника, међу којима је и Јустин Философ) према којем је душа смртна. Свој став је овако формулисао:
Стога што је природа Оца, Сина и Духа Светога нераспадљива и вечна и што свеколика творевина има удела само у томе разумноме светлу, посве је доследно и нужно да и свако биће које је у заједништву са том вечном природом траје као нераспадљиво и вечно. (IV, 36)
На више места у поменутом спису Ориген ће још експлицитније говорити о бесмртности душе, наводећи Платонове аргументе. Али, док је у средишту Платонове аргументације вера у аутономију душе у односу на Бога повезана са идејом о њеном вечном постојању, Ориген бесмртност душе заснива на њеном учествовању у Богу, који једини поседује бесмртност. Извесни Оригенови ставови оптерећени су тиме што је он био први који је на важна питања хеленистичке културе покушао да формулише одговор. Не можемо разумети каснији догматски развој, као ни правац светоотачке теологије, ако немамо на уму да је Ориген утро пут који су генерације његових поштовалаца и критичара следиле. Овде се прича о инкултурацији хришћанства не завршава. Она се истински развија у епохи када Црква добија слободу исповедања и преузима вредности хеленистичке културе, дајући им хришћанско значење. Ипак, овај период је веома значајан, и то не само из историјске перспективе. Правилно сагледавање историје инкултурације раног хришћанства води нас према одговору на питање које смо поставили на почетку. Хришћани су се суочили са кризом културе у којој су живели. На својој кожи су осетили бес и мржњу империје. Па ипак су тврдили да је таква култура дубоко повезана са хришћанством, без обзира на њене промашаје. Њихов став према хеленизму савременим хришћанима треба да послужи као поуздани узор како се суочити са културом која се, све више, разликује од хришћанске поруке. Упркос секуларизму, савремена култура носи знаке некадашњег „савеза“ са хришћанским погледом на свет. Додирне тачке још увек су ту, и могу се идентификовати у различитим сферама савремене културе. Тешко је поверовати у то да је она толико проблематичнија од оне културе са којом су се хришћани првих векова успешно суочавали. Како ћемо приступити савременој култури, остаје тема за даља промишљања и питање на које тек треба да се одговори. логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
како су
20
христијанизовали
срби своју културу
– инкултурација на српски начин –
аутор: Марко Јефтић
Срби, као хришћански и европски народ, имају дугу историју и изузетно богату културу. Правац српске културе одређен је хришћан ством, тачније, хришћанство је то које је трасирало пут којим ће се наша културна баштина кретати. Међутим, постоје и они који не желе да признају да хришћанство није само започело и прожимало културу нашег народа до XIX века, већ да и данас хришћанство у њој игра значајну улогу. Сигурно да хришћанство не игра данас тако битну улогу као некад, али је свакако присутно. Када говоримо о хришћанству и култури, битно је нагласити да је Свето писмо значајан сегмент хришћанства који остварује интеракцију са културом неког народа. Свети Сава је прва личност српске историје која је схватила важност културе у формирању националне свести. Први српски архиепископ је приликом посета Солуну и Константинопољу упознао византијску црквену и профану цивилизацију. Било му је јасно да срп ски народ не може без националне културе, са примесама универзалних и архетипских мотива карактеристичних за људско културно наслеђе, да створи јаку самосталну државу, нити да сачува националну свест. 2008/2
логос
Да би се христијанизовала култура једног народа потребно је прећи три компликована „степеника“: превођење библијских текстова, увођење библијске поруке у везу са особеностима неке културе, и идентификацију библијске поруке са одређеном културом. У време делатности св. Саве, веза Срба са древном словен ском религијом још увек је живо сећање на словенске богове, и оданост старим ритуалима и даље је изузетно јака. Св. Сава је већ имао преведено Свето писмо на словенски језик, па се усмерио на организацију Српске цркве. Знао је да ће градњом манастира, оснивањем епископија, превођењем и писањем типикā обући српску културу у хришћанско рухо. За разлику од византијских манастира, који су се углавном старали да постигну што већи степен изолације и који су представљали затворени круг без непосредног додира с народом, српски манастири, скоро сваки са моштима понеког члана светородне династије или неког предводника Срп ске цркве, негују најтешњи додир са народом и тиме постају школа хришћанске и народне традиције. Манастири који су оснивани под покровитељством св. Саве били су наше прве болнице, уметничке и преписивачке
21 ТЕМА БРОЈА радионице. Тиме манастири добијају и специфичну мисионарску улогу, не мењајући своју оријентацију, уређење и, нарочито, поглед на смисао и циљ монашког живота. Свети Сава је од самог почетка показао да се „придржава“ наведених ступњева инкултурације. Међутим, данас се међу етнолозима може чути да је св. Сава само извршио измену. Избацио је старе словенске богове и делимично обреде, а на њихово место поставио хришћанске светитеље. Чак су и остаци древних обреда Словена у српским обичајима, према мишљењу неких наших етнолога, доказ да је свети Сава желео да учврсти власт своје породице, дајући јој потпорни стуб у виду народне Цркве. Чињеница је да је циљ св. Саве био да српску културу прожме еванђелском поруком, поштујући особености српске традиције. То се види из његових писаних дела, која су, иако писана у складу са животним околностима и са намером да пруже одговоре на тада актуелна питања, изузетно богата цитатима из Светог писма. Свети Сава се трудио да своја дела повеже са библијским текстовима, формирајући целину састављену од светописамских цитата и оригиналних реченица. Значај св. Саве можда најбоље осликавају речи академика Матије Бећковића: „Свети Сава је одредио крст којим се крстимо, језик који говоримо, писмо којим пишемо, пут којим идемо“.
Култура код Срба неометано се развијала од времена св. Саве до пада српске средњевековне државе 1459. године. У периоду ових неколико векова српска култура је доживела свој врхунац. Довољно је само сетити се каква су ремек-дела настала од XII до XV века на пољу архитектуре, књижевности и др. Наша средњевековна уметност следила је савремене обрасце. Створила је непроцењива дела сликарства и градитељства. Било је то савремено хришћанство на српски начин – заиста динамична инкултурација. Након потпадања Србије под власт Отоманске империје настао је период кризе. Јасно је да се криза није одразила примарно на културу, али је култура, разумљиво, трпела због ситуације у коју је запало српско национално биће. Косовски бој снажно је деловао на савременике, али је остало мало поузданих вести о току и исходу битке. Због изузетног, можемо рећи судбоносног значаја, Косовска битка је постала главни мотив српске културе за време ропства под Османлијама, али је и доцније играла важну улогу. У многобројним песмама Косовског циклуса употребљен је велики број библијских мотива. Та чињеница је разумљива, јер је пре 1459. године Црква била та која се бавила културом и развијала је. Након пропасти државе деспота Стефана Лазаревића и нестанка српске властеле тј. световне власти, Црква је преузела у потпуности бригу логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
за очување националне свести. она је наставила да „одржава у животу“ народну културу у новим друштвеним приликама. Народни песник, творац песама косовског епа, био је веома свестан значаја инкултурације. Схватио је да је у тешким условима за наш народ потребно везати народну свест за нешто непролазно, бесмртно – за Бога. У супротном, народ би се асимиловао и изгубио свест о себи. Тако је народни песник библијску поруку довео у везу са особеностима српске културе. Библијска порука о вечном животу и спасењу „везивањем“ свога живота за Бога прожима песме косовског циклуса. У песмама овог епа веома је заступљен литургијски моменат. Најпознатији догађаји опевани у песмама косовског епа који своју паралелу имају у библијским тестовима јесу Кнежева вечера, Обилићево убиство Мурата и Бранковићева издаја. У Кнежевој вечери имамо јасно појављивање „љубљеног ученика“ и ученика који ће издати учитеља, као што то имамо у Тајној вечери. Обилићево убиство Мурата може се довести у везу са оним што је Аод учинио. Аод, лик из Старог завета, био је један од судија у Израилу, којег је Бог послао да избави Израил из ропства. Тада је Израилем владао моавски цар Еглон, кога је Аод убио приликом аудијенције, распоривши му утробу (Суд 3 20-23). Догађај са Обилићевим убиством Мурата описан је истоветно као и Аодово убиство Еглона. Аод је мач сакрио у одећу, и када се приближио зарио га цару у трбух. Разлика је у 2008/2
логос
Милош Обилић убија Мурата
Аод убија Еглона
Марко Краљевић
Самсон
22
томе што је Аод након овог чина успео да побегне, док Милош то није ни покушао, свесно се жртвујући. У песмама које су настале касније, током векова ропства, народни песник и даље у библијски калуп сипа српске мотиве, догађаје и личности, и излива ремек-дело српске народне поезије. Главни јунак читавог низа народних песама, који свој уметнички лик не дугује историјској истини већ лику из Старог завета и потреби српског народа за националним херојем, јесте Марко Краљевић. Лик из Старог завета који је послужио за настанак Марка Краљевића јесте Самсон. Овај старозаветни јунак је располагао невероватном снагом и борио се за свој народ. И Самсон се у Старом завету налази у Књизи о судијама као и Аод (Суд 13-16). Није изненађење што је српски народни поета управо из ове књиге узимао калупе за своје ликове. Народ нашег песника, попут народа писца Књиге о судијама, налазио се у ропству. Требало је мотивисати људе и осмислити то што се збива. И, најважније – требало је улити наду. То је најлакше учинити подсећајући да је Бог стално са својим народом и да ће га избавити, шаљући макар невероватне ликове. Ту се завршава свака сличност између српског и јеврејског песника. Сваки од њих у својим делима уноси особености свога народа. Тако код Марка налазимо особине које су карактеристичне за Србе – инат, пркос, храброст, оданост. Марко Краљевић је био изданак српског наро-
23 ТЕМА БРОЈА
Свети владика Николај (Велимировић)
да, са свим његовим врлинама и манама. Зато је био драг народу и народни песник га је често стављао у своја дела. Као што смо рекли, већина јунака, догађаја и мотива свој извор дугује светописамским текстовима, јунацима, догађајима и мотивима. У старој српској књижевности имамо истинску потврду факта који често смећемо са ума – колико смо као народ прожети хришћан ством у свим сегментима живота, и колики је наш допринос светској културној баштини. Заиста, све песме које су сачуване из периода у ком су усмено настајале и преношене јесу ремек-дела, јер показују како је један малени народ под влашћу супериорне империје успео не само да сачува свест о свом хришћанском идентитету, већ и да буде изузетно креативан и стваралачки настројен, као и да константно повезује своју културу са библијском поруком, идентификујући је са истом. То је порука која му је нудила наду у спасење и давала смисао страдања.
Личност која је највише постигла на пољу инкултурације у нашој историји јесте св. Николај Жички (1881-1956.). Свети Николај је живео у времену у којем се српско друштво налазило у процесу транзиције сличном данашњем. Србија је била на путу модернизације, након многих година које је провела у борби за ослобођење. Држава је почела да се устројава по европском концепту. Генерације младих школоване на Западу почеле су да осећају своју Цркву као конзервативни баласт ког се требало ослободити. Православна вера је омладини Србије у првој половини двадесетог века деловала као стара и уморна госпођа која је изгубила контакт са људима са којима живи. Свештенство није било на високој цени и често је било предмет исмевања. Зато св. Николај одговара својим савременицима у делу Религија Његошева: „Многим нашим савременицима, како богатима тако и сиромашнима духом, религија изгледа као неки стари замак, чији су рогљеви и врхови порушени, чији су зидови избушени и пролокани, капије попадале, врата накривљена и прагови избијени... Религија, као творачка моћ човекова, није мртва но жива; она је и данас исто онако животна и моћна као и негда, само што се она данас друкче произноси и изражава него ли негда“. Није се очекивало да неко из јерархије крене путем првог српског архијереја св. Саве и да дубок корен православне духовности повеже са модерним културним токовима, као што је то учинио св. Николај. С обзиром на то да је св. Николај провео године школујући се на бројним западним универзитетима, неки црквени кругови су се „прибојавали“ за његову православност. Св. Николај им је, додуше, непосредно давао повода за то. Он је одлично познавао свест младих интелектуалаца који су школовани на Западу, јер су били колеге. У дијалогу са њима трудио се да им језиком који они разумеју објасни православно учење или опо вргне неко њихово учење. Схватао је да ће их, ако им буде говорио језиком или писао у логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
форми која је њима страна, одбити још више од православља. Свети Владика је користио књижевна изражајна средства свога времена. Та чињеница се најбоље огледа у податку да је своје радове прво писао у новинама, као краће текстове, што је био најпопуларнији вид ширења информација у то време. Тада су за престоничке часописе писале најеминентније личности српске политике, науке и уметности. Касније св. Николај развија те радове, и они попримају облик књижевних дела. Он инсистира на томе да повеже библијску поруку са карактеристикама српске културне баштине. Његова дела су често одговори на изузетно значајна интелектуална, али и егзистенцијална питања времена у ком је живео. Тако у књизи О свечовеку Николај оповргава Ничеово учење и његов концепт натчовека, супротстављајући му хришћански концепт „свечовека“. То питање је било значајно у међуратном периоду, јер је утицало на формирање политичких партија које су биле фасциниране нацистичком идеологијом, потпуно страном православном хришћанском предању. Св. Николај је знао колико су Срби склони поделама на партије и колико су срчани у истима, те се трудио да их у својим делима подсети да су пре свих страначких легитимација „учлањени“ у Цркву, и да им ниједан страначки програм не сме бити изнад еванђелске поруке љубави. У књизи Номологија свети Николај се бави тада изузетно актуелним питањем природног закона. Владика Николај третира ово питање користећи се Светим писмом, и напомиње да се термин „природни закон“ у Светом писму не помиње. Овим делом св. Николај се још једном осврће на борбу против Ничеа, Дарвина и Маркса, који су претстављали „тешку артиљерију“ атеизма. Још једно дело које показује колико је св. Николај полагао пажње на то да се одговори на бројна савремена питања могу наћи у Светом писму јесте Рат и Библија. Пишући у веома популарној форми, св. Николај се осврће на кризу која је захватила послератну Европу. Измећу два светска рата постављало се питање како је човечанство уопште могло да дође у такво варварско стање. Св. Николај закључује да је 2008/2
логос
24
узрок рата отпадништво од Бога, налазећи за ту тврдњу бројне доказе у Библији. Као што је народни песник своја дела стварао да би охрабрио поробљени народ, тако је и св. Николај своја књижевна дела стварао да би охрабрио поколебани народ. Песнички таленат светог Владике огледа се у његовим песмама, познатим као „богомољачке песме“. То су текстови са бројним цитатима или интерпретацијама библијских текстова, певани чувеним народним мелодијама. Тако је св. Николај повезао еванђелску поруку са српском народном музичком традицијом. Сигурно да те песме не би биле прихваћене у народу да су препеване мађарским или грчким мелосом. Владика је тога био свестан, и са разлогом је народну традицију прожео библијском поруком. Опасност је била двострука. Са једне стране, св. Николај Жички се сусретао са противницима Цркве којима је требало адекватно одговорити, што је он на фантастичан начин чинио. Са друге стране, конзервативни кругови су претили да западну у претерану глорификацију националног бића, које би само себи било довољно са својом историјом и традицијом, заборављајући Бога – претили су да западну у паганску глорификацију крви и тла. И ради једних и ради других свети Николај је стварао своја уметничка дела, показујући да српски народ са својом културом није варварски народ који није свестан својих квалитета и заслуга за људску културну баштину. Није се заустављао на томе, тј. на ономе што се већ збило, већ је показао да процес инкултурације није завршен; да христијанизација националне културе мора да се обнавља и да прати изражајна средства свога времена. Као што су хришћани у првим вековима користили вокабулар својих философских савременика, тако је и св. Николај Жички користио терминологију и форме изражавања својих савременика, оплемењујући српску теолошку мисао и настављајући христијанизацију националне културе, која се налазила у расцепу између оних који су одбацивали Бога и оних који су у претераном налету родољубивих осећања нацију претпоставили Богу.
25
логос
2008/2
27 ТЕМА БРОЈА Виђење спољашње суверености Србије било је синтеза схватањā која су вековима била владајућа и на Западу и на Истоку. Иначе, и на Западу и на Истоку постојале су државе првог, другог, чак и трећег реда, над којима је бдила једна универзална световна и духовна власт. Ту власт на Истоку су имали византијски цар и васељенски патријарх, а на Западу, римски папа и римсконемачки цар. Тамо је важила теорија Dei gratia, по којој је власт сваког владара дар од Бога, тако да је владар самосталан у односу на друге световне владаре. За разлику од оваквог монархијског полицентризма, у византијској сфери утицаја односе је уређивао византијски цар, који је једини имао власт „по милости Божијој“ као „намесник Христа Пантократора“, који је такву власт парцијално преносио на друге владаре. У Хиландарској повељи из 1198. године Стефан Немања износи своје виђење међународног статуса. Он свој владар ски ранг ставља испод ранга византијског цара и мађарског краља, што је последица византијског утицаја, али их истовремено и изједначава, јер је свима власт дарована од Бога, из чега, по западној теорији произилази да је сваки владар, у односу на друге, самосталан. Ипак, право првен ства се даје византијском василевсу. Овакву концепцију следе и Немањини потомци све до краља и цара Стефана Уроша IV Душана. Између Немање и Душана, владари су себе називали и самодршцима, чиме су истицали своју независност у односу на Византију. Истовремено, признавали су византијском цару прво место међу владарима, потврђујући тиме тезу о универзалној власти. Душан је устао против првенства византијског цара. Заменивши краљевску титулу царском, Душан је истакао своје право на први ранг међу владарима, право на универзалну власт, не признајући привилегију да политички и војно посрнула Византија, и даље буде прва у хијерархији држава. Краљ Душан, уздижући се на царски трон априла 1346. године, добио је власт какву су до тада имали византијски цареви. Тиме је завршен пут који је водио од титуле великог жупана, преко краљевске, до највишег владар
Србија у доба цара Душана
логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
28
ског ранга. Сада се положај владара разликовао од положаја који је носила са собом краљевска титула. Цар је универзални ауторитет, са већим правима, али и већим обавезама од владара нижих рангова. Он поседује законодавну способност, функцију стварања права, за разлику од краљевске власти која је, пре свега, у себи подразумевала заштиту постојећег права. Чак и онда када је српски краљ стварао право, чинио је то најчешће појединачним правним актима, решавајући одређену ситуацију. Кроз своју законодавну власт цар је вршио улогу заштитника хришћанства, он је био браник вере дужан да се стара о благостању Цркве. На тај начин заједно су уређивана питања из световне и духовне сфере, чиме је унапређивана концепција симфоније која је у Србији беспрекорно функционисала кроз читав средњи век. Стварање простране и моћне државе изискивало је потребу административног уједначавања њених делова. То је значило успостављање јединственог правног система. Овај циљ у држави Стефана Душана постигнут је искоришћавањем постојећег стања. Грчко право, важеће у новоосвојеним областима, наставило је да постоји, а као и вековима уназад, наставио се и његов утицај на остале делове српске државе. Међутим, није увек било тако. 1335. године у Солуну јеромонах Матија Властар саставио је Алфавитну синтагму, за коју В. Ћоровић каже да је „исцрпна енциклопедија читавог византијског црквеног и световног права“. Чим је Синтагма ушла у правни систем преко врло лошег периода из 1347. или 1348. царска власт се трудила да је неутралише. Разлог томе вероватно лежи у чињеници да Синтагма не заступа концепт симфоније, већ даје право цару да по својој вољи доноси каноне и да бира патријарха и епископе. Уз то, Синтагма зна само за једног патријарха, и то цариградског, и једног цара – византијског. Тиме се негирала аутокефалност Српске цркве и Душанова царска титула. Вероватно због тога, већ 1348. године настаје тзв. Скраћена синтагма, из које су избачени скоро сви чланови канонског карактера. Да је Синтагма била непожељна сведочи и чињеница 2008/2
логос
29 ТЕМА БРОЈА
Паја Јовановић, ,,Проглашење Душановог законика“
да превод потпуне Синтагме постоји и на бугарском, румунском и руском језику, док се Скраћена синтагма јавља само на српском. Парадокс ове ситуације јесте чињеница да је Хексабиблос солунског судије Константина Арменопулоса из 1345. (иако много бољи зборник преведен
СТУПАЊЕМ ЗАКОНИКА НА СНАГУ, ОН ЗАПОЧИЊЕ САМОСТАЛНИ ПРАВНИ ЖИВОТ, НЕ ЗАВИСЕЋИ ВИШЕ ОД ВОЉЕ СВОГА ТВОРЦА на српски језик) остао неупотребљен поред Синтагме. Иначе, аутор тог дела био је слабији правник од Арменопулоса, чији ће се зборник у Грчкој примењивати до 1946. године. Међутим, Душан се није задовољавао преузимањем права, како су то чинили његови преци. Нова владарска титула имала је као свој главни производ законодавство, тј. стварање
оригиналних и општих правних решења. Следећи традицију византијских царева, понајпре Јустинијана и Константина, на Спасовдан, 21. маја 1349. године, на Сабору у Скопљу, у присуству првог српског патријарха Јоаникија, црквене и световне властеле, цар проглашава свој Законик од 135 чланова. „Зато и ја, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере закономе поставити“. Пет година касније на Сабору у Серу, Законик је допуњен са још 66 чланова. Овим догађајем достигнут је зенит српског средњевековног права и државности. Царска титула произвела је један јединствен правни поредак, који важи за све становнике Царства, чак и за самог цара. Законик је за Српску цркву имао важност коју је у своје време Јустинијанов кодекс имао за тадашњу Цркву. Многе норме Законика имале су велику канонску вредност. Првих 38 чланова односи се на црквена питања. логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
30
У првом члану каже се: „Најпре за хришћанство“. чланови 171 и 172, којима се установљава неПотом следе одредбе о властели (од 39. до 63. зависност судства, а цар своју вољу подређује чл.). Остали чланови изложени су без посебног Законику. То значи, да ступањем Законика на система. Нормама о црквеним питањима, држаснагу, он започиње самостални правни живот, ва се ставила у службу заштитника Цркве. Нека не зависећи више од воље свога творца. Ово је од најтежих кривичних дела која су Закоником врло редак пример да средњевековни владар предвиђена, јесу управо кривична дела против своју неограничену власт ставља у оквире права. православља. Још је ређи случај да то Законодавством учини добровољно, а не ЗАКОНИК ЈЕ ЗА СРПСКУ ЦРКВУ цара Душана право ИМАО ВАЖНОСТ КОЈУ ЈЕ У СВОЈЕ под притиском властеле средњевековне Србије и Цркве. ВРЕМЕ ЈУСТИНИЈАНОВ КОДЕКС завршава свој развој, пре Цар Душан је усИМАО ЗА ТАДАШЊУ ЦРКВУ поставио правну монаршавши пут до обичајног хију у којој је разгранинеписаног права, преко чио појам самодршца као самосталног владара, Законоправила, повеља о простагми, до Законика, као својеврсног устава српске средњевековне од појма самовољца као неограниченог владара. Душанова Србија спадала је у малу групу евродржаве. У самом Законику осећа се неминовни пских земаља које су гарантовале права, мада византијски утицај, највише утицај Василика. различита, свом целокупном становништву. Због тога је око 60 чланова византијског порекла. Постоји, мада много мањи, утицај Запада, као Речју, Душаново законодавство, као резултат развијених економских и правних однајвеће достигнуће његове царске круне, јесте носа са Дубровником. Најзад, као извор послуоригиналан и непоновљив догађај средњевековжило је српско обичајно право, јер се у Законику не историје, који носи у себи универзалну идеју наилази на трагове „дубоке, такорећи истинске правде, која га чини значајним и актуелним све старине“. Највећи квалитет модификације јесу до данашњег дана.
Паја Јовановић - ,,Женидба Душанова“
2008/2
логос
31 ТЕМА БРОЈА
аутор: Милан Радовановић
логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
32
Доћи ће дан када ће свако бити славан петнаест минута“
„
Енди Ворхол
П
очетком шездесетих година поп-арт је доживео снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку, где је водећу улогу међу поп-арт уметницима имао Енди Ворхол. Он је користио фотографије познатих личности и новинску фотографију како би техником ситоштампе израдио уметничку слику. Поп-арт је преузео теме из популарне и масовне културе које су до тада биле виђане претежно на филмским плакатима, у стриповима, новинама, телевизији, филмовима, на неонским рекламама, амбалажи, етикетама, у модној фотографији. Рекламна индустрија је све више подстицала масовну потрошњу разних производа, учећи савременог човека шта треба да једе и пије, како да се облачи и где да се забави. Моделована је стварност новог потрошачког система вредности, који опредељује човеково конзументско понашање. Јула 1962. године Ворхол је одржао прво велико представљање своје уметности у галерији „Ферус“ у Лос Анђелесу. Изложба се састојала од тридесет две слике конзерви Кемпбел супе, свака по цени од 100 долара. Дан након от2008/2
логос
варања, галериста из суседне галерије, поређао је конзерве исте супе у свој излог са натписом „Овде их можете купити јефтиније: три конзерве за шездесет центи“. Изазивајући своју публику да постави питање разлике између реалности и уметности, Ворхол је успео да постигне реакцију коју је желео. Још сензационалнија изложба уследила је у њујоршкој Стејбл галерији, на којој је приказао слике доларских новчаница, флаша КокаКоле и конзерви супе. Његови портрети познатих личности,
као што су Елвис Присли, Мерлин Монро, Џејмс Дин, Мик Џегер или Жаклин Кенеди, оживели су портретну уметност на један нов начин. Ворхолов допринос савременој уметности је у томе што је избрисао разлику између фотографије и слике, баналност је уздигао на ниво високе уметности, концепцијски кич је претворио у уметничко дело, а коришћењем технике сито-штампе, анулирао је разлику између оригинала и копије.
„Кемпбел супа“, 1968.
33 ТЕМА БРОЈА Доследни идејама потрошачког друштва, поп-арт уметници су све мање стварали своја оригинална дела, а све више преузимали већ готове продукте масовне културе. Имагинација уметника је свесно доведена до нулте тачке, уметничка дела се више не замишљају, него се просто преузимају из реалности којом је уметник окружен. Учешће уметника свело се на избор готових предмета намењених масовној потрошњи. Сентиментализма, психолошког подтекста, или било које сличне намере више није било. Поп-арт није имао никакву другу функцију осим да представи инертну слику једног произведеног и потрошеног предмета. Представљао је уметнички израз потрошачког друштва и рекламократије. Све је обухваћено: поп звезде и рок певачи, филмски идоли и јунаци стрипова, манекенке и супермени, луксузни аутомобили, апарати за домаћинство, потрошна роба, свет изобиља и застрашујућих потрошачких могућности. Поп-арт је указао на
„Каролина Херера“, 1979.
лажне вредности једне дезоријентисане цивилизације која је без својих хришћанских корена запала у велику духовну кризу. Потрошачко друштво је постало само камуфлажа и анестетик за праве проблеме. На пример, филмска индустрија је из комерцијалних разлога створила од Мерлин Монро мит среће, радости и блиставог успеха. Конзументи тог мита идентификовали су се са таквом сликом због компензације за свој суморни и испражњени живот. Духовна празнина савременог ПОСМАТРАЊЕ ИКОНОСТАСА ЈЕ човека довела је до ВОРХОЛУ ДАЛО ИДЕЈУ КАКО ДА лажног мита и идентиРАЗВИЈЕ УМЕТНИЧКИ ИЗРАЗ КОЈИ фикације са њим. ЋЕ КАСНИЈЕ У ЦЕЛОМ СВЕТУ Ворхол је као уметник прихватио коПОСТАТИ ПОЗНАТ КАО ПОП-АРТ мерцијалну стварност света који га окружује. аспектима његовог живота То га је ставило у положај да, који су највише утицали на њеу ствари, глорификује мит гово стваралаштво. потрошње који цвета у вели Енди Ворхол се родио ким робним кућама, тржним у Пицбургу у Пенсилванији. центрима и индустријама заЊегови родитељи су Русини, баве. Да ли његова уметност пореклом из села Микова на преноси и неку другу, мање североистоку Словачке, који баналну поруку? Одговор на су се у потрази за бољим жиово питање налази се у оним вотом доселили у САД. Они нису били римокатоличке вероисповести, како се најчешће мисли, већ гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције који су у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати су задржали све обредне разлике: служе Литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у Цркви логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
„Лиз“, 1965.
34
„Мао“, 1972.
имају иконостас, Символ вере се чита без додатка „филиокве“. Ворхолови родитељи су били веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну Литургију. Један његов близак пријатељ је у телевизијском интервјуу открио да је посматрање византијског иконостаса на Литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, а касније у парохијској цркви Пресвете Богородице у Њујорку, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп-арт уметник. Овај интересантан податак дуго је остао сакривен из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу, или о својој приватности. Иако је био чести посетилац забава на 2008/2
логос
Менхетну, током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио, или узимао дрогу, а у кревету би био већ у 23 часа. До краја живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол је једном приликом испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохиј ској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је било око пет стотина. Радио је у кухињи, а помагао им је и новцем. Код Русина је постојао обичај да се младенци благо-
слове пред породичном иконом коју би, потом, уносили у свој нови дом. Икона је качена у углу собе, изнад стола на коме би се налазили со и хлеб (као знак гостопримства према гостима), свећа и крст. Испред иконе је висило кандило. У православној традицији икона заузима посебно место у литургијском животу Цркве. Иконостас на литургији у храму и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Зато не изненађује тако велика естетска сличност између његових портрета и ликова на православним иконама. Ворхол се крстио на православан начин, са три спојена прста, с десна на лево. Када би га пријатељи звали да крене са њима у римокатоличку цркву на Мису, он би одбијао, јер би се осећао непри-
35 ТЕМА БРОЈА
„Елвис Присли“, 1964.
„Грејс Џонс“, 1986.
јатно међу римокатолицима који се крсте са пет испружених прстију, с лева на десно. Ворхолу није било непознато ни како се сликају православне иконе. У свој рад је инкорпорирао не само византијски стил, већ и начин на који се примењује техника иконописа. Колико је он сам био свестан преузимања ових узора – не знамо, али њихов утицај на његов рад није занемарљив. Мало се зна да је Ворхол савремени уметник са највећим бројем слика са религиозном тематиком у двадесетом веку. Његова последња серија радова под називом „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису били у стању да препознају прикривене елементе византијске уметности, јер их у његовим делима нису ни очекивали. Православље нису довољно познавали, а о Гркокатоличкој цркви нису знали ништа. Зато су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Ако упоредимо византијску уметност и Ворхолове радове, као и начин њихове израде, уочићемо пуно сличности. Коришћење фотографија славних личности за израду портрета подсећа на ране хришћанске иконописце, који су за узор користили грчке и римске портрете владарā и логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
36
Енди Ворхол, 1964.
На иконама светитељи немају богова, као и најпопуларније физичке недостатке јер нису личности античке културе. представљени у обличју ово Ворхолови портрети су земаљског живота, већ после окренути анфас, с лица, гледају победе над пропадљивошћу, ка посматрачу, на исти начин пролазношћу и смрћу. како се представљају светитељи на иконама. Светлост, коју је на Слично иконописцима, сликама користио Ворхол, није и Ворхол је обраћао пажњу на ренесансна него византијска, детаље и уклањање физичких јер нема сенки на позадини. недостатака особа које портретише. На фотогра„РАЗЛОГ МОГ СЛИКАЊА НА ОВАЈ фијама које је користио НАЧИН ЈЕ ТАЈ ШТО ХОЋУ ДА за израду својих радова БУДЕМ МАШИНА“ ретуширао је бубуљице и ситне недостатке на лицу, ублажавао је грбе на носу, Дводимензионални пеглао је тамне подочњаке, духовни стил Византије се преуклањао је тамне сенке. Никопознаје и на Ворхоловим радоме другом није дозвољавао да вима. интервенише на лицу, иако је Радове је излагао као увек радио са пуно асистената. диптихе и триптихе, или у 2008/2
логос
више редова, слично распореду икона на иконостасу. Ворхолова револуционарност и храброст као савре меног уметника, огледа се у томе што је одбацио вештину уметникове руке као критеријум вредности уметничког дела. Техника сериграфије му је омогућила једноставно умножавање слика, колажа и цртежа, са што мање личног учешћа у настанку дела. Интервенисао је на нађеним фотографијама из часописа, модних журнала, правио на десетине варијација истог мотива, а да своја дела скоро није ни додиривао. Једном је рекао: „Разлог мог сликања на овај начин је тај што хоћу да будем машина; и ја осећам да све
37 ТЕМА БРОЈА
„Златна Мерлин Монро“, 1962.
„Мерлин Монро“, 1962.
што радим, а урадим то попут машине, јесте управо оно што сам и желео да урадим“. Себе је видео слично древним иконописцима који су сматрали да су „оруђе“ у Божијим рукама и да је њихова заслуга за настанак иконе незнатна. Рâне Ворхолове радове потписивали су његов асистент или његова мајка, а касније радове Ворхол није ни потписивао. Увео је фотографију у уметност на велика врата, користећи је као предложак
за даљу израду и умножавање својих дела. Ворхолов атеље „Фабрика“ био је организован на сличан начин као старе иконописне радионице. Да би се задовољиле велике потребе у народу за иконама, посебно у великим земљама као што је Русија, осниване су иконописачке радионице, у којима је ангажовано петнаест до двадесет иконописаца. Дечаци узраста од око десет година су почињали да уче иконопис прво као
шегрти код мајстора који је водио радионицу. Тај период је трајао од пет до седам година, уз обезбеђени смештај и храну, али зато нису били плаћени. Мајстор би им дао једну икону као предложак који су копирали све док не би потпуно овладали техником. Како цена икона за обичан народ није смела бити превисока, брзина у раду и продуктивност биле су важније од квалитета. Шегрти су осликавали све осим лика који је сликао само мајстор личник. У Ворхоловом сликарском атељеу асистенти су техником сито-штампе израђивали слике у масовној продукцији, а Ворхол је, слично главном мајстору - личнику, извлачио само завршне потезе на негативима фотографија које ће бити коришћене за израду портрета. Репетиција и масовна продукција радова коришћењем сито-штампе има логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
паралелу у умножавању прволика у иконописним радионицама. Три основне фазе које је Ворхол примењивао у изради слика методом сито-штампе, имамо и у техници сликања иконе. Користио је златне листиће за позадину својих слика. Један рад посебно привлачи пажњу - то је Златна Мерлин Монро, настао после њене смрти, код кога је позадина урађена златном бојом налик на ону на иконама. Како се Ворхол у многим својим радовима бавио темом смрти (трагично преминуле славне личности, аутомобилске несреће, сред ства погубљења, оружје, и сл.), за њега златна боја на позадини није била симбол материјалног богатства, већ се односила на тему превладавања овоземаљске пролазности и пропадљивости. Познавање духовних корена Ендија Ворхола дало нам је могућност да његову уметност сагледамо из потпуно нове перспективе. Утицај византијске иконографије на његов рад је евидентан. Данас ћемо тешко наћи рекламу, графички дизајн или веб сајт чија естетика није под утицајем поп-арта. Оно што је најпрепознатљивија карактеристика савремене западне цивилизације не би постојало без естетских решења византијске уметности, која су Ворхолу до краја живота била неисцрпни извор инспирације. 2008/2
логос
„Тајна вечера“, 1986.
„Електрична столица“, 1963.
„Кола у пламену“, 1963.
38
39 ТЕМА БРОЈА
оживљавање савременепустиње аутор: Срђан Радмановић
фото: Милош Јањатовић
Живимо у пустињи, а свуда око нас је мртво море европске културе и мноштво непознатих, немих појединаца. У насталом метежу непознатости изгубили смо идентитет и полазну степеницу ка његовом проналажењу. Како и где га тражити?
П
рва помисао на пустињу везује нас за свет немира, неизвесности, страха, поптуне агоније. Једини сапутник је претња самоће, смрт оних са којима путујемо. Пустиња је место које представља овековечење смрти. Наступањем ноћи, све опасности које она носи са собом постају страшне. Сва трагедија света се слива у њу. Човек није сигуран да ће је преживети. Непрегледно море песка доноси најтежу борбу.
То је борба за живот! Најнесигурнији пут на који се мало ко усуђује. Претња смрти је на сваком кораку. Прећи пустињу значи наставити живот. Оно што нас занима јесте да ли поред ове постоји и нека друга пустиња. Да ли постоји пустиња где нема пустињског песка, али су нам очи опет заслепљење? Да ли постоји пустиња која може да нас уведе у безизлазне лавиринте, а да нема пустињских дина,
халуцинација и привидних оаза? Да ли постоји пустиња где нема пустиње? Ова је пустиња за нас најбитнија, и сада желимо да је оживимо. Проблем настанка савремене урбане пустиње одраз је наших најдубљих хтења. Разлог његовог настанка лежи у лавиринту савременог света. Дуга улица и мноштво малих, које је неспретно пресецају и кривудају, довеле су до најтежег икада створеног лави-
логос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
40
ринта. Изгубивши се у њему, празнине коју проживљавамо Дијалог који се одвија у саврепројектовали смо данашњу у свом постојању. Етос који је меној пустињи је дијалог толепустињу. створен етос је страха и несиранције и компромиса. У њему Егзистенцијална празгурности. нема прихватања одговорноснина у нашем постојању више Живимо у пустињи, а ти за другог, која представља је него очигледна. Напуштање око нас је свуда мртво море надградњу личности, не само традиционалног система европске културе и мноштво појединца, него и целе заједнивредности и начина живота це. непознатих немих појединаца. створило је савремене еманУ насталом метежу непозна У том дијалогу ми осципацијске тежње. Оне нису тости изгубили смо идентитет тварујемо однос који треба да само продукт нашег времена, и полазну степеницу у његонам да одговор на питање: КО него је то стална тежња САМ ЈА? Међутим, да ДУХ ВРЕМЕНА (садашњости) И човека, која је своју ли сваки дијалог може кулминацију доживеВЕЧНОСТИ ЈЕ МЕЛОДИЈА КОЈА да буде тај који ће дати ла данас, настајањем прави одговор на посИМА СНАГУ ДА ОЖИВИ урбане пустиње. Њене тављено питање? Када непријатности човек зна одговор на питање, ПУСТИЊСКУ НЕМОСТ тешко проживљава. О човек налази решење грубости којом нас притишће вом проналажењу. Али, како и егзистенцијалне и многих сведоче све страхоте данаш где га тражити? других криза. Верујемо да је њице које тешко проживљава Човек верује да својим у пустињи немогуће открити мо. Сведоци тог искуства су деловањем може самосталсвој истински идентитет ако болести савременог живота, но да створи савршени свет смо заслепљени пустињским које представљају њено основсреће. Утопијске тежње ствослепилом и ако остварујено обележје. То су критичне мо пустињске односе. Бити риле су систем вредности егзистенцијалне ситуације, ниспознат, истински постојати који је довео до наведених мало лагане за превазилажење. проблема. Основно обележје и наћи одговор на питање Самоћа, отуђеност, стрес и, на свих њих је недостатак квалисастоји се у окретању нашег крају свих, агонија, стоје као тетне комуникације, односно лица ка другоме. Али, наше сведоци дезоријентисаности и лице не можемо да окренемо немање правог личног односа. 2008/2
логос
41 ТЕМА БРОЈА ако су нам очи пуне песка. Ми тада имамо страх од другога. Временом, празнина наше егзистенције постаје све дубља, а пустиња све непрегледнија. На позорници је увек исти комад – „Трагедија у наставцима“. Где је сада оаза, место одмора, на непрегледној пучини пустињског песка? Иако урбана средина има скоро све трагове и Цркве и антицркве, немогуће је у њој пронаћи светлу наду преживљавања пустињске трагедије. Насупрот етосу пустиње, постоји и један други, хришћански етос. Овај етос је у супротности са етосом света. У њему нема страха и агоније. Сваки страх пустињских демона и њихово дејство лечи се прихватањем другога. То значи видети у очима другога себе и прихватити га у потпуности онаквим какав јесте. Препознавање себе у њему значи откривање личности или проналажење вечних вредности које други поседује. Најбољи
опис тога односа дао је отац Александар Шмеман, који каже: „Тај однос није ,идеја‘ о хришћанском свету, хришћанском браку, итд. Тај однос је веза, не идеја; искуство. Буквално искуство света и живота у светлу Царства Небеског, откривено кроз све оно што чини свет: боје, звукове, покрете, време, простор – и то све конкретно, не апстрактно. Када ово светло, које је само у срцу, само у нама, падне на свет и живот, онда је све обасјано и свет постаје радостан знак, симбол, ишчекивање“. Овде се налази једини излаз из пустиње. Пустиња којом смо данас заробљени за хришћане није једини свет. Наш живот започиње на земљи, да би се вечито продужио на небу. Из тог искуства хришћани црпе снагу да разреше црне повезе са очију и наслаге песка. Светиљка хришћанског етоса је неугасива, а тиме и пустиња добија свој светионик. Ски-
дањем повеза имамо могућност да угледамо светионик. Ноћ у пустињи неће бити страшна, а светлост ће бити све јача и јача, док у потпуности не надвлада. Сада наш ход преко пешчаног мора неће бити безнадежан. Лавиринт добија путоказ. На сваком углу биће неко ко може да нас поведе правим путем. Једини „кривац“ за ово је „радосна вест“. То је радосна вест Човека са неба. Еванђеље са својом благом вешћу може да учини много тога када су у питању постојећи проблеми. Ово не значи негацију тренутних вредности. Није реч ни о напуштању света, нити о рушењу свега постојећег. Реч је о квалитативном оживљавању правих вредности савременог света. Оживљавање свих вредности је пут ка откривању одговора на питање: „Ко сам ја?“ Хришћани осећају велогос
2008/2
ХРИШЋАНСТВО И КУЛТУРА
лику одговорност када је свет у питању. Због тога је потребан сусрет ова два етоса. Само тако може да се дође до жељеног циља, а то је оживљавање савремене пустиње. Темељне вредности, попут достојанства човека, његове слободе и етичке одговорности, а посебно његове солидарности и заједништва, треба да буду елементи који ће се додиривати, када су у питању вредности етоса света и хришћанског етоса. Простора за сусрет је много. Пустиња, због својих специфичности, представља место где би требало да се са светионика оствари нови поглед на свет. Кроз поновну инкултурацију хришћанства или његову ренесансу, са етосом света могуће је остварити преко потребни дијалог. Дух времена (садашњости) и вечности је мелодија која има снагу да оживи пустињску немост. Ехо ове песме развалиће стеге 2008/2
логос
отуђености, стреса, самоће и агоније. Претња демона пустиње је стална. Остваривањем дијалога, ово неће више бити тако болно и трагично. Услед недостатка квалитетне комуникације дошло је до стварања пустињске трагедије. Но, није пустиња једини проблем. Хришћанска порука, да би добила жељени одјек у полифоничности гласова који се артикулишу у плуралистичком друштву, мора се снажно оглашавати и непрестано борити. Хришћанство стоји на извору многих вредности. За враћање на место које му припада у европској и светској култури, неопходно је развијати ново осећање и искуство припадности свету који нас окружује. Оживљавање стваралачких тежњи и одржавање једном изграђене лађе јесте циљ свих инкултурацијских тежњи у хришћанском свету. Поред тога, битно је и проживљавање трагедије, јер само са ранама пустиње може-
42
мо да доживимо стваралачки препород. Због тога је улога хришћана немерљива. Да би светионик могао да засветли на најбољи начин потребно је да сведочанство хришћана буде утемељено у аутентичности. Само ако буде потпуно аутентично моћи ће да изађе из мноштва анонимности у мртвом мору. Други начин не постоји. Аутентичност је та којом се пустиња оживљава. То је императивни захтев „благе вести Човека са неба. Наш задатак јесте: написати нови позоришни комад. Глумци неће више немо изводити „Трагедију у наставцима“. Блага вест ће написати један комад који никада неће досадити, јер ће бити увек савремен, изнад досадне свако дневице. Његова савременост ће се огледати у додиру са вечношћу. Питање које постављмо на крају јесте: ДА ЛИ НАКОН БЛАГЕ ВЕСТИ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ ПУСТИЊА?
43 БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
аутор: Јован Благојевић
Ц
арство је небеско слично човеку домаћину који ујутро рано изађе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изашавши око трећега часа, виде друге где стоје на тргу беспослени. И њима рече: „Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам“. И они отидоше. И опет, изашавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа, изашавши, нађе друге где стоје беспослени и рече им: „Што стојите овде цели дан беспослени?“ Рекоше му: „Јер нас нико не најми“. Рече им: „Идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете“. А кад би увече, рече господар винограда приставу свом: „Дозови посленике и по-
дај им плату, почевши од последњих до првих“. И дошавши који су око једанаестога часа најмљени примише по динар. А када дођоше први помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина, говорећи: „Ево ови последњи један час радише, па их изједначи с нама који поднесмо тегобу дана и жегу“. А он одговарајући рече једноме од њих: „Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овом последњем да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?“ Тако ће бити последњи први и први последњи; јер је много званих а мало изабраних. Мт 20 1-16 логос
2008/2
БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
Прича о радницима у винограду је једна од знаменитих Христових парабола, којима је пред своје слушаоце изнео упечатљиву слику реалности Царства небеског. Као и многе друге приче, и ова је вишезначна и веома бременита порукама, које су распоређене у неколико слојева. Свакако, овом приликом неће бити исцрп љен њен целокупан смисао, али ћемо покушати да укажемо на основну поруку. На првом месту покушаћемо да је сагледамо у литерарном и историјском контексту. Да је то значајно, говоре нам већ почетне речи, које нас везују за оно што је причању параболе непосредно претходило. Тако нам израз „јер је Царство небеско слично“ говори да је Христос ову параболу испричао као одговор на конкретну ситуацију и питања која су се појавила као производ те ситуације. Чини се да целина, заправо, почиње са еванђелским извештајем о богатом младићу који приступа Христу са питањем: „Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни“ (Мт 19 16). Христос, као и обично, упућује младића на држање заповести, а када му, после наведених заповести које треба да држи, младић каже: „Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?“ (Мт 19 20), Христос му упућује чувене речи и величанстен позив: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“. Епилог је познат. Ожалошћени младић је отишао од Христа, што је Христос прокоментарисао речима које су послужиле као увод у нови дијалог са ученицима: „Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско.“ (Мт 19 23-24). У зачуђености ученика није тешко препознати одразе схватања Старога завета, по којима се Божија наклоност према човеку огледа у материјалним добрима којима га награђује. У таквом светлу, њихово питање: „Ко се, дакле, може спасити?“ (Мт 19 25), сасвим је логично. Интригантан и помало нејасан одговор који је Христос дао („Људима је ово немогуће, а Богу 2008/2
логос
44
Dante Gabriel Rossetti, „Прича о винограду“
је све могуће“, Мт 19 26) подстакао је свагда исхитреног апостола Петра на ново питање: „Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо: шта ће, дакле, бити нама?“ (Мт 19 27) Питање је, очигледно, требало да буде формулисано тако да снажно истакне контраст између богатог младића који није смогао снаге да прода све што има и крене за Христом, и групе Христових ученика, у чије име изнова говори апостол Петар, и који су оставили све и пошли за Христом. Ово питање нас приближава непосредном контексту параболе чије нас значење интересује. Можемо слободно да кажемо да је Христова парабола о радницима у винограду, заправо, Христов одговор на наведено Петрово питање. Између питања и параболе као Христовог одговора, Еванђелиста је уметнуо Христове речи које је требало да буду спона, и које су саме по себи одговор на Петрово питање, а који је затим илустративно и веома упечатљиво дат самом параболом. Тај одговор је упутио мисао ученика у два правца. Први правац је био, можемо рећи, упирање погледа у будућу, долазећу есхатологију. Христос говори: „Заиста вам кажем да ћете ви, који пођосте за мном, у новом животу, када сед-
45 БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ не Син Човечији на престо славе своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израилових“ (Мт 19 28). Други правац је оно што бисмо могли да назовемо оствареном есхатологијом (иначе, опште место у библијским наукама је то да у Матејевом еванђељу постоји снажна дијалектика између будуће и остварене есхатологије). У том правцу нас упућују Христове речи: „И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни“ (Мт 19 29). Ове Христове речи указују да је питање које је апостол Петар поставио умногоме условљено погрешним схватањем онога што се дешава следбеницима Христовим. Они нису они који се одричу, који су на губитку ни у овом животу (иако се тако може учинити), већ су овде и сада вишеструки добитници. Међутим, не мора да буде тако. О томе говоре наредне Христове речи, које су непосредан увод у нашу параболу, а које су изречене готово као опомена: „Али ће многи први бити последњи, и последњи први“ (19 30). Због чега ће многи који су први бити последњи, а они који су последњи бити први? Одговор на ово веома значајно питање даје нам Христова парабола која се завршава речима: „Тако ће бити последњи први и први последњи, јер је много званих а мало изабраних“ (Мт 20 16). Који је то одговор? Како треба да разумемо причу која је пред нама? На овом месту је значајно познавање историјског контекRembrantd, „Прича о винограду“ ста, који може да нам
осветли слику базе Христове параболе. Наиме, слика од које Христос полази је веома добро била позната његовим слушаоцима. То је слика руралног живота Палестине у доба класичних феудалних односа. На самом почетку се упознајемо са феудалцем, велепоседником, у причи означеним као „човек домаћин“ који је од раног јутра кренуо у акцију и показао бригу за своје газдинство, изашавши на трг да изнајми раднике за свој виноград (Мт 20 1). Већ та реалност сусреће нас и са другим актером приче. То су радници које је овај домаћин најмио. Каквој групи људи су они припадали? Који је то друштвени слој био? Какав је био њихов живот? Слика коју настојимо предочити није ни најмање идилична. Наиме, реч је о људима који су били без иметка. Људи који су живели дан за дан, односно који су дневном зарадом обезбеђивали егзистенцију за себе и своју породицу наредног дана. То је била група људи која је могла да изговори прозбу Молитве Господње: „Хлеб наш потребни дај нам данас“, а да јој не сметају залихе хране у фрижидерима и замрзивачима или новац на текућим и штедним рачунима. Слика која би у савременом друштву могла да нешто тако илуструје до недавно се могла видети код Вуковог споменика, а вероватно и данас се може сусрести на неким местима наше земље, па чак и града у ком живимо. Између ове две стране, два актера Христове параболе, склопљен је класичан пословни споразум: радници ће тога дана радити у винограду свог послодавца за један динар (20 2). Валута која се овде логос
2008/2
БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
спомиње је јединица римског новца која приближно одговара, по вредности и тежини, грчкој драхми. У питању је сребрна новчаница тежине од око 4 грама. Највероватније је у питању стандардна дневница за такву врсту посла. Можда је и то разлог тога што домаћин, када доцније у три наврата излази на трг и најми нове раднике, обећава не динар него оно што је прàво (20 3-6). Моменат изневереног очекивања настаје када долази до момента исплате. Они који су дошли последњи добили су по динар, тј. стандардну дневницу за посао који су радили свега један сат. Заиста су могли да буду срећни и задовољни, што су вероватно и били. И зар то није могло да улије наду онима који су дошли први на посао, и који су читав дан провели на њему? Зар није оправдано или, макар, разумљиво њихово очекивање да ће бити нарочито награђени, а које је према сведочанству самог еванђелског текста било присутно (20 10а)? Међутим, „примише и они по динар“ (20 10б). Реакција која је уследила такође је логична и очекивана: „И примивши роптаху на домаћина говорећи: ево ови последњи један час радише, па их изједначи с нама који поднијесмо тегобу дана и жегу“ (20 11-12). Није ли ово роптање, које је уследило, имало некакво оправдање? Заиста, зашто се на исти начин опходити према онима који су радили цео дан и према онима који су радили један сат тог дана? Са чисто пословне стране, господар је имао право да тако уради, што се види и из првог дела његовог одговора на поменуто роптање: „Пријатељу, не чини ми неправду. Ниси ли се са мном погодио по динар?.. Или зар ја нисам 2008/2
логос
46
John S. C. Abbott and Jacob Abbott, „Прича о винограду“ , 1878.
властан у своме чинити шта хоћу?“ (20 13-15а). Међутим, да ли је то праведно са моралне, етичке стране? Зар они који су више радили не би требало да буду и више награђени? Да, требало би!!! Можда једно овакво тврђење наизглед стоји у супротности са поруком приче, али писац ових редова остаје при њему и спреман је да га брани. Једино што би требало додати томе јесте још једна тврдња: они и јесу били више награђени!!! Како?! Чиме?! Па, примили су потпуно једнако као и ови други. Да, али су они од раног
47 БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ јутра знали да ће то добити. За разлику од њих, они који су касније најмљени проводили су дан размишљајући од чега ће наредног дана да обезбеде храну својој породици и себи. Какве ли су тек мисли мориле оне који су до пред крај дана остајали неупослени? Зар то није био разлог што су пристали на донекле недефинисану понуду: „што буде право примићете“, или што би наш народ рекао: „дај шта даш“? Тачно, они који су дошли од раног јутра поднели су „тегобу дана“, али је сваки врео зрак сунца који је падао на њихово теме био расхлађен поветарцем мира, који је био последица чињенице да је нашао начин и пут да обезбеди егзистенцију својим најближима и себи. Они су имали сигурност живота коју ови други нису имали. То је била њихова награда за целодневни труд, коју ови други никако нису могли да имају. Изгледа да је они нису били довољно свесни, или да је бар нису довољно ценили. Међутим, проблем постаје још радикалнији када се суочимо са другим делом господаревог одговора: „зар је твоје око зло што сам ја добар?“
Највећи промашај ових „роптача“ и њихов највећи губитак је управо у томе што нису препознали оно што имају, оно што су добили, и то првенствено на личном нивоу. Не само да нису схватили величину тога што се нису нашли у егзистенцијалном вакуму, него нису препознали ни доброту свог домаћина. Можда оно прво нису схватили управо због непрепознавања овог потоњег. У том смислу, они би заслужили сваку осуду, и ја бих се први бацио каменом на њих, када себе не бих веома често видео међу њима. Хришћанин сам од ране младости. Од самог јутра живота „радим у винограду домаћина Царства небеског“, но колико пута се запитам: шта тиме добијам, а шта због тога губим? Свакако да хришћански живот захтева извесна одрицања. Међутим, шта су она у односу на сигурност смисла живота? Колико је значајно то што не могу да одем у суботу увече на неку добру журку, у дискотеку, да одгледам добар филм, или нешто слично? Будући да ујутро треба да одем на свету Литургију, ако знам да ћу ту на Литургији бити у заједници са својом браћом и сестрама, и чак примити сам оваплоћени смисао живота у виду тела и крви Господње, да ћу доћи најприснији додир са својим добрим Господаром и Домаћином? Поређење које сам дао може да изгледа банално, али сматрам да на очигледан начин показује проблем са којим се ја лично (а, мислим, и већина младих хришћана) сусреће. Није ли већ то довољна награда, а да не спомињемо то што нас егзистенцијална испуњеност смислом снажно закриљује од покушаја да егзистенцијалну празнину смисла испунимо оним појавама са којима се свакодневно и у све већем броју сусрећемо: наркоманија, алкохолизам, промискуитет, псеудорелигије... Свакако, тегоба дана остаје, без обзира на ветар који је ублажује, али уколико будемо лично упознали и доживели доброту свог Домаћина, моћи ћемо да заједно са св. апостолом Павлом кажемо да су данашње муке ништа наспрам славе која нас очекује, али и благослова који већ овде и сад имамо. Молим Бога да то буде и моје и ваше искуство. логос
2008/2
БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
48
аутор: Ненад Стојановић
О
свајање Ханана представља сложену војну операцију, која је изведена са добрим планирањем, уз велики број маневара и тактичких потеза. Исус Навин је одлучно водио Израилце и правовременим одлукама допринео великом војничком успеху. Ханан је у доба доласка Израилаца из пустиње био у саставу египатског царства. Међутим, у том периоду је дошло до слабљења египатске власти. То је ишло у корист Израилцима, те је Исус Навин искористио немогућност египатске интервенције. У корист Израилаца ишло је и друштвено уређење Ханана. Није било централизоване власти, без обзира на вазалство у Египту. Сваки локални владар био је одговоран Египту, али није имао одговорност према суседном владару. Иако су Хананци покушали да свој недостатак реше мањим савезима, у томе нису успели, јер су били разбијени одлучним израилским ударима. Пре почетка освајања, Исус је обавестио народ који му се обавезао на верност о својој врховној команди: „... што си нам год заповедио чинићемо, и куда нас год пошаљеш ићи ћемо... Слушаћемо те како смо слушали Мојсија... Ко би се противио твојој заповести и не би слушао речи твојих у свему што му заповедиш, нека се погуби...“ (ИНав 1 16-18). Тиме Исус преузима место врховног комаданта, као што су то чини2008/2
логос
ли и римски цареви. План Исуса Навина за улазак у Ханан имао је три фазе: 1. успостављање мостобрана западно од Јордана; 2. формирање упоришта у планинама; 3. ширење из упоришта ка централном делу земље и савладавање хананских снага. Пре уласка у прву фазу операције, Исус почиње са прикупљањем података о географ ским карактеристикама терена, о погодном правцу форсирања Јордана и формирању мостобрана, о непријатељским снагама. Зато је послао двојицу ухода „...и они отидоше, и дођоше у кућу једној курви, којоj име беше Рава, и починуше онде“ (ИНав 2 1). По повратку ухода и њиховом извештају, Исус је заједно са својим ратницима ушао у прву фазу операције. Занимљиво је да се област коју је Исус одабрао за прелазак преко Јордана налази у близини Мртвог мора. Његов избор места преласка био је условљен додатним факторима: прилаз Јордану у том сектору био је осигуран, и у случају пораза Исус се могао повући у пријатељску територију или довести још појачања из Галада; река се могла форсирати на многим местима у овом сектору, што даје већи избор у одабиру места преласка, које се могло кориговати у зависности од отпора који се очекивао са друге стране Јордана. Вели-
49 БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
Молитељи пред Навином
Навинови војници
ки број рута за прелазак Јордана омогућавао је Израилцима много алтернативних праваца при уласку у другу фазу операције. На Јордан крећу и наоружани ратници из Рувимовог, Гадовог и дела Манасијиног племена, који су се већ населили у Трансјорданији. Они су следили одреднице из раније постигнутог договора, па иако су одмах са својим породицама запосели и населили земљу, кренули су у даљи поход, заједно са осталим народом. Додатна мотивација за то била је свест да ће њихово учестовање у даљим операцијама бити најбоља одбрана новонасељених домова у случају покушаја хананске контраофанзиве. Прва фаза се одвијала у две етапе: 1. прелазак реке; 2. осигуравање мостобрана, тј. формирање кампа у Гилгалу. Након подизања кампа у Гилгалу постојала је само једна реална опција – напад на
Јерихон. Град Јерихон један је од најстаријих градова на свету. Он је поседовао тропску башту у којој су се налазиле намирнице неопходне за живот. Те намирнице су користили каравани који су путовали дуж Јордана. Исус је увидео да би заузимањем овог града и контролом тих ресурса истовремено контролисао кретање у региону. Тада почиње друга фаза уласка и – након чудесног пада зидина – Израилски ратници освајају Јерихон. Заузимање Јерихона дало је Израилцима прво упориште на западној страни Јордана. Исусов следећи циљ био је продор ка Јудејским планинама. Са јасном стратегијом, он је увидео важност централног планинског масива за успостављање јаке базе у Цисјорданији. Јудејске планине су биле природна тврђава иза које се лако наоружана и покретљива израилска војска могла супроставити тешко наоружаним хананским снагама. Исус се није двоумио око избегавања борбе на отвореном терену, где би израилска војска била беспомоћна пред тешко наоружаним хананским снагама. Са друге стране, топографски услови у планинама давали су лако наоружаним израилским снагама велику шансу за победу. Прелиминарни корак продора у планине био је израилски савез са Гаваоњанима, који су представљали конфедерацију успостављену у не тако далеком периоду. Главни град био је Гаваон (данашњи Ел-Јиб), који се налазио
Gustave Dore, „Исус Навин заповеда сунцу да стане“ 1883.
логос
2008/2
БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
око 10 km северозападно од Јерусалима. После склопљеног савеза, Исус је планирао даљи продор. Да би осигурао правац наступања, почиње да скупља обавештајне податке о свом циљу – Гају, тј. терену у околини Ветиља. Први извештаји извиђача вероватно су били одговорни за одустајање од напада на сам Ветиљ. Зато Гај долази у први план. Гај је био тешко утврђен град са јаком одбраном. Међутим, извештаји о Гају су били сасвим оптимистички (ИНав 7 3-4). Тада Исус Навин прави грешку која се кроз историју ратовања често понављала. Реч је о поверењу у понављање претходног успеха. Исус прихвата извиђачке сугестије, које су биле засноване на подцењивању непријатељских снага и капацитета. Резултат тог напада био је потпуно предвидив: „И отиде их онамо из народа око три хиљаде људи; али побегоше од Гајана“ (ИНав 7 4). Овај пораз био је психолошки ударац за Израилце. Не само да су изгубили веру у своју изабраност, већ је и мит о израилској непобедивости био сломљен: „Чуће Хананеји и сви становници те земље, и слећи ће се око нас, и истребиће име наше са
земље...“ (ИНав 7 9). Исус одмах одлучно реагује, одлучујући да поновним нападом заузме Гај. Операција је била подељена у две фазе. У првој фази Исус је послао један део снага ка Гају у ноћну заседу. Они су заузели позицију западно од Гаја. Са друге стране, Исус са главним снагама маршира ка Гају, и заузима позицију северно од Гаја. Још један део снага послат да блокира пут између Ветиља и Гаја. Друга фаза је почела рано ујутро (ИНав 8 10), са симулацијом напада главних израилских снага. После краткотрајне симулације напада, Исус је наредио повлачење. Гајани, спазивши повлачење Израилаца, напуштају град и крећу за Израилцима. Исус је, када су се гајанске снаге одвојиле од града, дао унапред договорени сигнал снагама из заседе, наређујући прекид повлачења и заузимање позиција за одбрану. Одмах по сигналу, снаге из заседе упале су у Гај, подметнувши пожар. Приметивши да град гори, међу снагама Гајана настаје конфузија, коју Израилци вешто користе, и главним снагама снажно ударају на Гајане. Главним израилским снагама убрзо се придружују снаге из заседе и здруженим
Santa Maria Maggiore (Рим): „ Исус Навин прелази Јордан“, испод „Исус Навин шаље војнике пред Јерихон“, поред „Јављање анђела Исусу Навину“ 2008/2
логос
50
51 БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ снагама у потпуности разбијају Гајане. Ова победа је вратила Израилцима веру и неутралисала негативне последице претходног пораза. Пад Гаја је узнемирио хананске владаре из Цисјорданије. Ускоро је склопљен савез пет аморејских царева, који су владали у Јудејској висоравни. Савез Исуса са Гаваоњанима био је лош стратешки потез за Хананце, истих размера као и пад Гаја: „Зато посла Адониседек цар Јерусалимски к Оаму цару Хевронском и к Пираму цару Јармутском и к Јафији цару Лахиском и к Давиру цару Јеглонском, и поручи: Ходите к мени, и помозите ми да ударимо на Гаваон, јер учини мир с Исусом и синовима Израилевим“ (ИНав 10 3-4). Тренутак истине за новоформирани савез дошао је можда и раније него што је очекиван. Када су Гаваоњани стигли у израилски камп у Гилгалу да траже помоћ, Исус се није двоумио. Он је осетио да би напуштање Гаваоњана могло да значи губљење стечене војнополитичке позиције у Цисјорданији. Израилски ратници су се припремали за битку. Како би избегли могућност да буду опажени од стране непријатеља, ноћу одлазе ка Гаваону. У регион Гаваона Израилци стижу неопажени, и ратници се одмах смештају у заклон. Исус им омогућује да се одморе и припреме за битку. У међувреме-
ну, Исус је био у прилици да осмотри тренутну ситуацију. Снаге аморејског савеза опседале су Гаваон. Пошто Аморејци нису имали осећај за могућност присутности непријатеља у њиховој близини и нису имали послате патроле да прате неочекивана кретања у региону, Исус им је са својим ратницима приредио изненађење. Под јаким ударом Израилаца, Аморејци беже. Израилски ратници их гоне, хватајући пет царева које погубљују. Након што одолевају хананској контраофанзиви, Израилци започињу опсаду одређених планинских територија. Из централних јудејских планина Израилци су имали отворене путеве ка свим правцима. У библијском извештају се описује освајање централног планинског масива, тј. освајање западног подножја и Галилеје. Дошло је до савеза северних Хананаца под вођством Јавина, цара Хазора, који су се улогорили на водама Мерома. „И изидоше они и сва војска њихова с њима, многи народ као песак на брегу морском, и коњи и кола многа веома. Сви ти цареви договорише се и дођоше, и стадоше заједно у око на води Мерому, да ударе на Израила“ (ИНав 11 4-5). Овде се помињу борбена кола, која су претеча модерних оклопних борбених возила. Борбена кола су по тактичким карактеристикама била слична средњевековној коњици. Средњевековни витезови својим нападима постизали су ефекат потреса и изазивали страх међу непријатељима, док су борбена кола, слично модерним оклопним возилима, комбиновала ефекат потреса и изазивања страха међу непријатељима са ватреном моћи, коју су добијала од коњаника и стрелаца. Избор долине код вода Мерома за концентрацију снага Хананаца био је добар. Са тог места Хананци су имали отворене путеве у логос
2008/2
БИБЛИЈСКИ ХОРИЗОНТИ
свим правцима. Они су заустављали даљи продор Израилаца у Галилеју. Они су контролисали централну раскрсницу, те је покушај израилског напада био знатно тежи. Оно што је Исус одлучио био је једини могући избор Израилаца: одлучио је да преузме иницијативу од Хананаца једним ударом. Док су се Хананци припремали за предстојећу офанзиву, Израилци су извели јак удар, тј. прототип превентивног удара, постављајући замку Хананцима и не дозвољавајући им да стигну до отвореног терена. Хананци нису успели да искористе своју техничку надмоћ. Борбена кола су им остала ван оперативне употребе. Претпоставља се да је разлог за то евентуално наводњавање подручја. Уколико коњи нису били упрегнути у тренутку наводњавања, постали би потпуно бескорисни. Са друге стране, упрегнути коњи, додатно уплашени од изненадног израилског напада, представљали би
2008/2
логос
само препреку и опасност за хананске ратнике, који су били у пратњи кола. Са неутрализованим хананским борбеним колима и постигнутим изненађењем, Израилци разбијају непријатеље и задобијају велики ратни плен. Међутим, пошто Исус није имао намеру да користи заплењена борбена кола и коње, он их је уништио. Овом победом Израилци у потпуности заокружују претходне успехе. Израилци разбијају значајне ханаске снаге, уклањајући могућност контранапада. Исус Навин је показао високу способност командовања. Од самог почетка операције пажљиво је разматрао сваки корак, прикупљајући податке претходним извиђањем. Уз ваљане податке о земљишту, непријатељу и способности сопствених снага, Исус је освајање Ханана учинио „лепезом“ тактичких потеза, од којих су неки забележени много векова касније.
52
53 КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК
О НИКОЛИ МИЛОШЕВИЋУ И ОСОБЕНОСТИМА
ЊЕГОВЕ ХЕРМЕНЕУТИКЕ „Мене је занимала, као што ме и сад занима, пре свега филозофска антропологија, односно проблем тзв. људске природе и њеног утицаја на духовне творевине. То је у ствари она нит која у једну целину повезује све моје досад написане књиге, без обзира на неке неоспорне разлике што међу њима Никола Милошевић (1929-2007.) постоје“ .
Н
а Новом гробљу у Београду, у једној од парцела повише храма Светог Николе, 26. јануара 2007. сахрањен је Никола Милошевић. Тако је са философске сцене сишао један од највећих европских интелектуалаца другe половинe ХХ века, чија мисао, разграната у неизбројним рукавцима, већ деценијама провоцира и потреса темеље академске учмалости. Иако припада реду универзитетских професора, његова ординаријска философија лишена је струковне затворености у уске кругове тзв. изабраних слушалаца, што није тако честа појава у стању савремене европске мисли. На кризу и опасност тзв. професорске философије упозоравао је још рани Хајдегер у свом делу Ontologia (Hermeneutik der Faktizität), користећи као означитељ поменуте кризе метафору „урлајућа беда“. Од младости доследан критичар сваке врсте политичког монопола над слободом мисли и изражавања, Милошевић неакадемским круговима први пут упада у очи ироничном, до
аутор: Марко Делић цинизма интонираном беседом, коју је 1968. одр жао побуњеним студентима под липама, у дворишту Капетан-Мишиног здања. Из дана у дан, све до деведесетих година, држао је, до тада незапамћена, предавања без иједне написане тезе испред себе, до крајње логичке и методолошке кохерентности организујући свој исказ. Асистент је од 1955. године, када је кратко предавао на Филозофском факултету, на катедри за тзв. чисту филозофију, коју је убрзо био принуђен да напусти, и да затражи посао на Филолошком факултету. У једном разговору који је Душица Милановић, сарадник Интервјуа, водила са Николом Милошевићем 1989. године, поводом тридесет година од изласка његове прве култне књиге Антрополошки есеји, наш философ ће објаснити разлоге ове изненадне селидбе са његовог матичног факултета. „Моје бављење литературом свакако се може једним делом подвести под рубрику теорије књижевности. Међутим, у крајњој линији, логос
2008/2
КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК
готово сви моји радови посвећени проблемима литературе имају једну специфично филозофску оптику. Уосталом, велико је питање да ли бих се у толикој мери бавио књижевним темама да сам својевремено могао остати на катедри за тзв. чисту филозофију, као што је било предвиђено. А на тој катедри нисам остао из разлога превасходно политичке природе, јер сам био обележен као ,ђиласовац‘, па је тако на моје бављење књижевно-теоријским проблемима једним делом утицала и политика. У то време могао сам се, наиме, запослити само као асистент при одсеку за општу књижевност са теоријом књижевности“. Тако је Београд био привилегован да слуша предавања Николе Милошевића у великим салама које су постајале сувише мале, јер нису могле да приме све оне који су хтели да га чују и са њим се упусте у полемику. Настава коју је држао била је званично организована у пет течајева: 1) Књижевно - теоријска мисао двадесетог века, 2) Књижевне теорије Платона и Аристотела, 3) Специјални курс о Достојевском, 4) Методологија науке о књижевности и 5) Социологија књижевног дела. На предавања из предмета „Књижевно-теоријска мисао двадесетог века“ неретко је свраћао наш велики писац Данило Киш. А незванично, на молбу истакнутих студената који су данас гласовити професори и научни радници, држао је предавања из „Естетике“, курс „Модерног романа“ и курс на коме је детаљно анализовао мисао француских структуралиста, руских формалиста, нарочито Михаила Бахтина, у време када Европа једва зна за његово име и његово дело. У то време пише и опширни предговор Бахтиновој књизи Проблеми поетике Достојевског, где се, на неколико места, снажно спори са тезама овог теоретичара. Те курсеве држао је без новчане надокнаде, а по одласку у пензију, све до пред крај академске 1997/98, наставио је да на Филолошком факултету држи бесплатни течај „Античке поетике – књижевне теорије Платона и Аристотела“. Ступањем на снагу Закона о универзитету, бива 2008/2
логос
54
му забрањено не само држање предавања већ и улазак у зграду факултета, на ком је провео пуних четрдесет година. Тада Никола „позива студенте на своја предавања – ван факултета. Његови студенти - ђаци одговорили су му на начин како су Сократу одговорили његови ученици – запамтили су његову реч“ (Димитрије Тасић). Тако, од јесени 1998. до пролећа 1999, Милошевић наставља своја предавања у Дому омладине, на позив уредника Герзића. У дане бомбардовања, курс је ипак трајао, ношен страшћу предавача и слушалаца, махом студената који су, ризикујући своје животе, испуњавали салу Дома омладине. Као спомен на та ратна предавања, објављена је књига Осам предавања. Кратки, кохерентни херменеутички огледи, прилагођени прилици и контексту бомбардовања, чине ову књигу нарочито значајном. У овим данима, када Никола није више са нама, јача интересовање не само читалачке публике, већ и озбиљних научних прегалаца, који отпочињу да пишу прве студије о овом врло значајном мислиоцу. Ове године, у издању Филолошког факултета, појавио се опширни зборник радова под насловом Дух и разумевање - Николи Милошевићу у спомен. У издању институције у којој је Никола провео свој радни век и у коју му је, вољом разних „валија који мрзе књиге“ из Проклете авлије и ван ње, забрањен улаз. Писац ових редова, и сам дугогодишњи проучавалац философске мисли Николе Милошевића, издвојио би из овог зборника узориту студију проф. др Мила Ломпара која носи наслов Књижевност и филозофија у херменеутици Николе Милошевића. Она даје кратак, сумарни преглед најважнијих проблема који су заокупљали пажњу академика Милошевића, од његове прве књиге Антрополошки есеји, до последњег прилога из философије историје који носи назив Има ли историја смисла? А недавно, светло дана је угледала и књига Значења и тумачења – један поглед на дело Николе Милошевића из пера Драгољуба Стојадиновића. Ево прилике да се и на страницама овога листа дотакнемо главних теоријских струјања др Николе Милошевића, која су деценијама излагана у преко двадесет објављених књига, а изош
55 КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК травана у јавним полемикама овог врсног полемичара. *** „Мене је занимала, као што ме и сад занима, пре свега филозофска антропологија, односно проблем тзв. људске природе и њеног утицаја на духовне творевине. То је у ствари она нит која у једну целину повезује све моје досад написане књиге, без обзира на неке неоспорне разлике што међу њима постоје“. (из разговора са Душицом Милановић, сарадницом часописа Интервју) На самом зачетку своје херменеутичке делатности, у књизи Антрополошки есеји, особито значајно место заузима студија која носи наслов Појам алибија у култури. Овај текст представља, у
плод прећутаних идеолошких уверења аутора и која нарушавају кохерентност одређене литерарне конструкције. Позајмљујући из правничке терминологије појам алибија, који означава поуздан доказ невиности окривљеног пред законом, он му даје друкчије значење. Доводећи у колизију пишчева јавна гледишта са оним у литератури прећутаним, осврнуће се на дело У потрази за изгубљеним временом француског писца Марсела Пруста. Пре тога ће, као начелну напомену, истаћи да се феномен алибија испољава на најразличитијим нивоима, и да, „уколико је његов творац умнији, даровитији и образованији, утолико алиби постаје интелектуалнији и сложенији“. У поменутом роману, Пруст ће се дотаћи
својој краткој анализи најразличнијих духовних остварења, својеврсни манифест нове теоријске дисциплине, тзв. психологије знања, коју ће засновати Никола Милошевић. Бавећи се проблемима аутономије књижевног дела, коју ће нарочито у ХХ веку здушно бранити многи француски структуралисти, инсистирајући на нереференцијалности уметничких остварења, Милошевић ће, на низу упечатљивих примера из философске и књижевничке мисли, указивати на неодрживост теорије аутономије у њеном заоштреном виду. Он ће истицати она места духовних остварења која су
феномена распрострањености хомосексуалности у древногрчкој националној обичајности. Међутим, на основу те чињенице, по Прусту, не смемо бити заговорници прихватања овог античког обичаја, јер је абнормалан и коси се са данашњим цивилизацијским нормама. „Ова духовита опаска Марсела Пруста“, рећи ће Милошевић, „не би, можда, била толико занимљива да и њен творац интимно није био присталица грчког обичаја који овако осуђује. Ако то имамо у виду нећемо баш тако лако разумети због чега је писцу било потребно да се логос
2008/2
КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК
користи својом интелигенцијом да би дискредитовао једну склоност коју је имао и сам, поготово ако се узме у обзир да није реч о оцени која се даје пред иследником или пред јавношћу у сопствено име“. Полазећи од овог, још бледог али занимљивог запажања, са још недовољно издиференцираном појмовном артикулацијом, Милошевић ће показати како литерарна остварења често бивају медијум кроз који се маскира пишчева склоност која се коси са одређеним цивилизацијским нормама. Други, још упечатљивији пример нарушавања кохерентности мисаоне конструкције, налазимо у Милошевићевој књизи Идеологија, психологија, и стваралаштво. Овога пута Никола је пронашао антиномичност у важним Аристотеловим етичким научавањима, која се испољава у сукобу тзв. ванфилософских, тј. идеолошких са иманентним, логичким чиниоцима дела. На страницама своје Поетике, Аристотел ће устврдити како је врлина праведности достојна поштовања само онда када је њен носилац слободан грађанин мушког рода. У случају да је носилац врлине праведности жена, та врлина је на знатно нижем аксиолошком ступњу. А ако је, којим случајем, њен носи- Едвард Мунк, „Голгота“, 1900. лац роб, поменута врлина не вреди ништа. Тако нам, са страница своје Поетике, казује творац логике и велики систематичар Аристотел који ће, на страницама другог дела, Никомахове етике, поред тврдње да је роб „оруђе које говори“, устврдити да се са робом може бити у пријатељским односима. На тим страницама, величаће антички философ идеју праведности која је универзална а не партикуларна. Ту Милошевић увиђа сукоб два мотивацијска начела: идеолошког, које проистиче из доминирајућих социјалних претпоставки онога 2008/2
логос
56
доба, и логичког, које се бори против идеолошког порива који нарушава кохерентност Аристотелове мисли. „Тамо где се ,шавови‘ неке теоријске кон струкције јасно виде и где се та видљивост не може објаснити недовољном вештином њеног интелектуалног ,градитеља‘, идеолошка или психичка раван битно одређује физиономију филозофске структуре“, поентираће Никола Милошевић. На страницама књиге која је објављена 1989. године, тринаест година после књиге чије смо карактеристичне детаље укратко изложили, Милошевић ће снажно развити и изнијансирати појмовни апарат који описује ове сукобе између – како је академик често говорио и писао
– истине и илузије. Та књига, која носи наслов Психологија знања, на око пет стотина страница подвргавајући анализи Ничеову философију, манифест је још једне теоријске дисциплине коју је утемељио Никола Милошевић, тзв. философије диференције. Осврћући се на неке епистемолошке теорије Анрија Бергсона, који је, поред разумске способности тоталног сазнања, инсистирао и на интуитивној сазнајној моћи, Милошевић ће ову другу подвргнути критици, видно стајући уз приговоре које је, поводом истог тог проблема,
57 КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК Бергсону упутио Мориц Шлик. На овом месту, пре него ли изнесемо поенту поменуте критике, треба указати на чињеницу да Милошевић не ниподаштава интуитивну моћ сазнања као такву, већ се конкретно обрушава на бергсоновску варијанту интуиционизма која је, по запажањима Морица Шлика, изведена из мистике Мајстера Екхарта и Јакова Бемеа. Шликов и Милошевићев приговор садржан је у опасци да Бергсоново одређење интуиције, бришући баријеру између субјекта и објекта сазнања, брише и нужну критичку дистанцу која је, по њима, conditio sine qua non сваког сазнања. Непостојање критичке дистанце, по Шлику и Милошевићу, имплицира стапање субјекта са објектом спознаје, тако да субјект постаје онај објект кога је имао пред собом да спозна. „Стапајући се са предметом сазнања ми доиста постајемо што и сам тај предмет, па услед тога више није могућ никакав сазнајни чин. Да би се могло релевантно говорити о спознаји, неопходно је да постоје субјект и објект сазнавања,
а у чину интуиције ова фундаментална разлика неповратно се губи“. Ове Милошевићеве речи из завршног поглавља Психологије знања сасвим су у духу ироничне опаске Морица Шлика изречене поводом Бергсонове интуиционистичке концепције сазнања: „Како злато може сазнати природу злата? Како светлост може спознати природу светлости?“ Међутим, и Шликов и Милошевићев приговор садрже недозвољено учитавање нечега што не можемо наћи у Бергсоновом одређењу интуиције. Ако пажљиво прочитамо Бергсонове речи које одређују појам интуиције, нигде се нећемо сусрести са феноменом постајања субјекта објектом сазнања. „Интуицијом називамо симпатију помоћу које се преносимо у унутрашњост једног објекта да бисмо на тај начин коинцидирали са оним што је у њему јединствено и према томе несаопштиво“ (Oeuvres).
Дакле, феномен спајања или „преношења у унутрашњост једног објекта“ особе (Х) која се бави сазнањем природе злата (Au) – да употребимо Шликов пример – не значи да особа (Х) постаје злато (Au), тј. у самом сазнајном процесу се не догађа случај да је Х=Au. Следећи Бергсонову дефиницију, можемо рећи да се интуиционистички акт састоји из два процеса, при чему други само логички следи из првог као консеквенс из антецеденса. На тексту Бергсонове дефиниције то би изгледало овако: „(1) Интуицијом називамо симпатију помоћу које се преносимо у унутрашњост једног објекта (2) да бисмо (курзив мој, М. Д.) на тај начин коинцидирали са оним што је у њему једин ствено и према томе несаопштиво“. Дакле, прво се догађа симпатија и преношење у унутрашњост објекта сазнања, а потом и наше коинцидирање са јединственим и неса општивим унутар датог објекта. Следствено томе, да се закључити да се у другом интуиционистичком процесу, који логички происходи из првог, не збива оно Шликово и Милошевићево постајање субјекта објектом, већ да се јасно указује на субјектово коинцидирање са оним јединственим и несаопштивим. Тако је и код Анрија Бергсона у акту интуиције задржана подела на субјект и објект, с тим што знање не остаје партикуларно већ бива тотално. Остајући при тврдњи да је сазнање могуће једино уз постојање ове дистанце између субјекта и објекта, Милошевић ће, преко анализе степена и природе дистанце, развијати психологију знања. Он ће разликовати две врсте дистанци: 1) природну дистанцу која је нужна између сваког субјекта и сваког објекта, и која представља субјектову немогућност да тотално обухвати предмет сазнања; 2) дистанцу која потиче из разних идеолошких и психолошких позиција субјекта, и која деформише предмет сазнања у зависности од степена јачине. Природну дистанцу ће Милошевић, служећи се синтагмом Гастона Башлара, назвати нужном „епистемолошком препреком“, док ће логос
2008/2
КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК
дистанце друге природе именовати „идеолошким и психолошким препрекама“. Њихово откривање и расветљивање јесте посао психологије знања. Кроз оптику ове дисциплине Милошевић ће проматрати мислиоце најразличитијих епоха, од антике до данас. Погрешно је на ову дисциплину гледати као на још један вид херменеутичког редукционизма, у којој би се једини кључ који отвара значења духовних творевина налазио у психичкој сфери неког мислиоца. Напротив, Милошевић заснивање ове дисциплине почиње у полемичком тону према врло утицајном виду редукционизма социологије знања, чији је оснивач Карл Манхајм. Критикујући социолошки релативизам, према коме је свако дело пуки одблесак социјалне стварности у којој се аутор налази, Милошевић на бројним примерима оповргава херменеутичке досетке социолошког империјализма. Притом, ни случајно неће занемаривати утицај спољних, контекстуалних обележја, већ ће критиковати a priori оцртане „интерпретативне схеме“ социологизма – да се послужимо изразом Џозефа Марголиса. Ако се присетимо примера Аристотелових етичких научавања с почетка овога текста, закључићемо да нарушавање логичке кохеренције етичког система не потиче од природних, епистемолошких препрека. Творац логике био је под притиском идеолошких и политичких теорија свога времена, и то је узрок антиномија његовог етичког система. У раном раду Стваралаштво и кохеренција, који се налази на страницама поменуте књиге Идеологија, психологија, и стваралаштво, Никола Милошевић ће назначити контуре једног важног, контекстуалног приступа библијском штиву. Осврћући се на Ауербахову књигу Мимезис и замерајући овом аутору што дозвољава грешку учитавања савремених теоријских мерила у библијски текст, он ће на неколико примера показати зависност библијских прича од циља или намере коју је њихов писац имао упутивши текст одређеној заједници. Ауербах ће, на страницама своје књиге, направити важну разлику између легенде и 2008/2
логос
58
историје као две форме приповедања. Док ова прва има једнозначан литерарни ток без дубине и „распона психолошког клатна“, како се харнаковски изразио Ауербах, историја је вишезначна, заснована на принципима индивидуализације и мотивације, и у њој разликујемо тзв. предњи и задњи план приповедања. Ово разликовање послужиће Ауербаху да у Библији види нешто што у Хомеровим еповима није могао наћи. Док је, по аутору Мимезиса, литерарна структура Илијаде и Одисеје заснована на принципима легенде, дотле Библија на својим страницама развија и историјски модел приповедног обликовања, у оном смислу који смо малочас назначили. Већи део Самуилових књига, нарочито епизода Авесаломове буне и сцене последњих дана цара Давида, по Ауербаховом становишту,
парадигма су историјског начина литерарног обликовања. Милошевић ће критиковати ову „ингениозну конструкцију“ и тврдиће да је историјски елемент у Ауербаховом значењу те речи пишчева интерполација којом се он служи не због нарочите жеље за психолошким обликовањем, већ због одређених теолошких циљева и намера. Тако ће Милошевић, осврћући се на Ауербахов пример, записати: „Психолошки портрет цара Давида добија само у епизоди са Авесаломом изузетно велику амплитуду, док се у осталим деловима књига Самуилових та амплитуда битно смањује. Осим тога, у причи о Авесалому царева психологија се омаловажава, у складу са извесним добро познатим начелима старозаветне етичке доктрине. Карактеристично је, рецимо, са
59 КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК каквим разлозима Јоав пребацује цару због јадиковке за Авесаломом: ,Посрамио си данас све слуге своје, које ти данас душу сачуваше, и синовима твојим и кћерима твојим и женама твојим и иночама твојим. Јер љубиш оне који мрзе на те, а мрзиш на оне који те љубе‘ (2 Сам, 19 5-6). Још је карактеристичније то што, после овог прекора, цар без икаквог поговора прихвата Јоавову сугестију да изиђе и обрати се народу, а затим је Авесалом потпуно заборављен као да никад није ни постојао. За библијског приповедача, дакле, царево понашање представља нешто у најмању руку чудно. Својим прекорима Јоав оличава становиште старозаветног аутора. Царева психологија права је саблазан. Давид себи допушта нешто што етика Старог завета не сме допустити, чак ни када је реч о рођеном сину – он ,љуби оне који га мрзе‘. Библијски приповедач још је веома далеко од Христове етике која ће Давидово понашање подићи на степен моралне заповести. Према томе, у књигама Самуиловим Давидов однос према Авесалому само је етички негативно прокоментарисана епизода коју треба окончати оног часа када Јоав очита цару ону беспоговорну лекцију. У том смислу може се говорити о мешању структуре историје и легенде у неким старозаветним причама“, закључиће Милошевић. Тврдиће Ауербах и то да је лик апостола Петра из Новог завета уобличен историјским литерарним поступком, где је доследно спроведен принцип индивидуализације. То што еванђелисти нагло прекидају причу о Петровом одрицању, то је, по Ауербаху, зато што иду за оним што је битно, за причом о Христовом распећу и васкрсењу. Милошевић се са тим неће сложити, устврдивши да „епизода са Петром није даље развијена зато што служи само као илустрација Христове моћи предвиђања“. Тако Милошевић, сходно својим херменеутичким увидима, закључује да је погрешно на Библију гледати као на примарно романескну творевину, претечу савремене књижевнос-
ти, у којој начело кохеренције игра важну улогу. Напротив, у Библији ће кохеренција често бити нарушена, јер је извор ове књиге у ванлитерарној стварности, у црквеној заједници којој припада. Психологија знања свој најдаљи домет достигла је у Милошевићевим књигама: Шта Лукач дугује Ничеу, I и II том (1979.), Достојевски као мислилац (1981.), Марксизам и језуитизам (1985.), Психологија знања (1989.), Антиномије марксистичких идеологија (1990.), Филозофија и психологија (1997.), Царство Божије на земљи – филозофија диференције (1998.), Има ли историја смисла? (2000.) и Истина и илузија (2001.). О одабиру философа и књижевника којима се бавио, у већ помињаном интервјуу са Душицом Милановић, Милошевић је рекао: „Мене су, по правилу, привлачили они филозофи и писци који су били изложени великим психичким притисцима. Душевно лабилни епилептичар Достојевски и психички озбиљно оптерећени Ниче, који ће завршити у прогресивној парализи, не једном су, као што знате, били предмет моје критичке пажње“. (из разговора са Душицом Милановић, сарадницом часописа Интервју) Треба, међутим, напоменути да психологија знања има своја теоријска уобличења и пре појаве Николе Милошевића. Он ће сам, у последњим редовима своје књиге Психологија знања, поменути покушаје Карла Јасперса да уобличи ову дисциплину. Међутим, Психологија погледа на свет, како носи наслов једне Јасперсове књиге, искључује област литературе, на чему се Милошевићева дисциплина једним делом темељила. Овом приликом поменућемо још једног мислиоца чије име Никола није спомињао, а који је међу првима повео полемику са Карлом Манхајмом, претендујући на једну психолошку анализу сазнања. Реч је о Хансу Рајхенбаху и књизи Рађање научне философије. На страницама овога листа немамо места да се осврнемо на позиције овог мислиоца, али се искрено надамо да ће се све већи број проучавалаца дела Николе Милошевића једном темељном студијом позабавити компаративном анализом теоријских система ове двојице философа. логос
2008/2
КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК
НЕКОЛИКО НАПОМЕНА О ФИЛОСОФИЈИ ДИФЕРЕНЦИЈЕ „Теоријско и уједно методолошко полазиште свих мојих анализа филозофских и књижевних творевина – испрва прећутно, а тек касније мање или више артикулисано – могло би се сасвим сведено и крајње уопштено у једној јединој реченици овако формулисати: предмет наше спознаје нужно је диференциран, премда никад у истој мери и никад на исти начин“. (из књиге Царство Божије на земљи – филозофија диференције) Деформација предмета који проучавамо долази из угла из којег на њега гледамо. Врло честа грешка у великих мислилаца била је то што је предмет њихове спознаје неиздиференциран. Тако ће, по Милошевићу, Хегелов апсолут који садржи богатство одредаба бити „нека врста бацања метафизичке прашине у очи“. Под критику Милошевићеве оптике доћи ће мислиоци од Платона и Аристотела па све до Жака Дериде, од кога преузима појам диференције. О Дериди ће написати значајне редове у студији Жак Дерида као критичар структурализма која се налази у његовој књизи Филозофија структурализма (1980.). Нарочито ће овај метод бити примењиван у разобличавању тоталитарних идеологија, комунизма и фашизма. Профил Марксове, Лењинове, Стаљинове и Хитлерове личности, по Николи Милошевићу, има заједнички именитељ – арогантно осветољубље. Преузевши термин од Карен Хорнај, Милошевић ће пратити зависност литерарних остварења ових ауторитарних личности од њихових душевних деформација. Немајући простора да детаљније анализујемо Милошевићеве критичке позиције, поготово оне изнете у тексту Социјална психологија стаљинизма који представља поговор књиге Заробљени ум Чеслава Милоша, осврнимо се на један пример недиференциране оптике творца тзв. научног социјализма. Већ у првом одељку Манифеста комунистичке партије Маркс ће рећи да нашу епоху одликује упрошћавање класних супротности. Цело се 2008/2
логос
60
друштво налази подељено у два непријатељска табора – буржоазију и пролетаријат. „Међутим, ово упрошћавање класних супротности које помињу Маркс и Енгелс, није било неко законито својство епохе буржоазије нити је пак неко законито својство друштвене стварности уопште. Истина, у историји капиталистичког друштвеног поретка долазило је повремено до извесних поларизација у равни класних односа, али ове поларизације биле су ствар конјунктура, или, другим речима, резултат стицаја историјских околности, а не производ неке ,гвоздене‘ унутрашње логике капиталистичког развитка. Историјско искуство двадесетог столећа непобитно је и сасвим очигледно показало да у оквирима капитализма нису биле упрошћене такозване класне супротности, већ да је била упрошћена представа коју су о овим супротностима, или тачније овим односима, имали Маркс и Енгелс“ (Психологија знања). Немајући смисла за нијансе ни слуха за односе између класа који, осим у контрадикторности, постоје и у комплементарности, Маркс и Енгелс праве грешку хипергенерализације појединих особина класних разлика или грешку „инфлације противречности“, по добрим запажањима Жоржа Гурвича. Ово деформисање сазнајне оптике, по Милошевићу, не потиче од њихових епистемолошких препрека. Да је Маркс способан за диференцираније увиђање, Милошевић нас уверава пружајући нам на увид један ретко проматран, езотерични Марксов спис под називом Поверљиво саопштење, са нарочитим освртом на четврти одељак насловљен „Питање одвајања Генералног већа од Федеративног већа за Енглеску“. Ту Маркс битно коригује своју манихејску поделу, не верујући оној „гвозденој логици“ на којој ће заснивати своје капитално дело. НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ КАО ТУМАЧ РУСКЕ РЕЛИГИЈСКЕ ФИЛОСОФИЈЕ Посебну заслугу Никола Милошевић има због увођења руске религијске философије у академска интересовања нашег поднебља. Својим бављењем руском литературом и философијом,
61 КУЛТУРНИ СВЕТИОНИК Никола је стекао достојанство најкомпетентнијег познаваоца ове духовне појаве. Неколико година је предавао руску философију на Филозофском факултету у Никшићу, на позив тамошњег врсног професора. Ту се Никола дотицао најкрупнијих теолошких питања и проблема кроз призму Константина Леонтјева, Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, Лава Шестова и др. Године 1994. објављује књигу под називом Православље и демократија посвећену политичкој философији руских философа, која је неодвојива од њихових метафизичких позиција. Ово је за нас, као православне хришћане, најважније и најзначајније место у големом опусу овог великог мислиоца. Пошто имамо најављен посебан рад на ову тему у следећем броју овог часописа, нећемо се задржавати на овом подручју. Пажњу читалаца писац ових редова усмерио би на студију Сергеј Булгаков као критичар марксизма у којој се, заоштрено до крупних противречности, проматра проблем слободе кроз пратеће проблеме телеологије и каузалитета, у полемичким варницама Рудолфа Штамлера, немачког мислиоца с краја 19. века, и оца Сергија Булгакова. Студија је богата и бременита ингениозним Милошевићевим запажањима корисним за сваког православног мислиоца. И з р а ж а в а м о наду да ће наша фило софска, али и богословска јавност по чети да се одужује Николи Милошевићу кроз озбиљне огледе и студије, али и јавне трибине посвећене његовој теоријској делатности. *** Тако завршавамо ово кратко путешествије кроз разгранате стазе философије Николе Милошевића,
свесни да се нисмо дотакли чак ни најважнијих проблема који су годинама заокупљали пажњу овог мислиоца изузетног кова, ангажованог и несхваћеног и на нашој политичкој сцени, као председника, а потом и почасног председника Српске либералне странке; као осведоченог либерала, али и беспоштедног критичара разних неолибералних идеологија, које су врхуниле у именима попут творца списа О крају историје, Американца јапанског порекла, Френсиса Фукујаме; као критичара марксистичких идеологија, због чега је, својевремено, први човек Совјетског савеза, Јуриј Андропов, затражио од наших власти његово уклањање са Београдског универзитета, а потом и хапшење. Писац ових редова почео је рано, још као основац и гимназијалац, да чита Милошевићева дела. Остаје ипак у његовој души жал што није лично упознао овог делатног меланхолика и неупоредивог полемичара. Због тога ће често, у освите или замицаје дана, са воштаницом у руци, бити усамљен гост крај његовог гроба, на чијем споменику пламте речи еванђелисте Јована: „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн, 1 5).
логос
2008/2
ПУТОПИС
аутор: Данијел М. Дојчиновић
„Све је препуно душе сред зидина твојих, вечити Риме“ .
(Јохан Волфганг фон Гете, Римске елегије I, 3-4)
2008/2
логос
62
63 ПУТОПИС
Р
имова, наиме, има толико колико и путописа. Римова има толико колико путника и римских становника, па се увијек може писати о Вјечном граду, каже Матош у своме фељтону-путопису Salve, dea Roma. Али писати о Риму није лако. Живео, живео, Риме, вечна домовино сећања... (Salve Salve Roma, patria eterna di memorie...), уводне су речи Понтификалног марша. А сећања у Риму су бројна... Смештен на обали Тибра, Рим већ двадесет и седам векова плени пажњу целог света. Према Вароновим прорачунима, основан је 753. године пне. Римски историчари настојали су да докажу да су га основали наследници грчког јунака Енеје, који је, након пропасти Троје, пребегао у Лациј. Тако се већ вековима Римљани поносе што су град основали Ромул и Рем, синови весталке Рее Силвие и Марса. Испрва, Римом су владали (легендарни) краљеви (753-510. пне.). Први краљ био је сам Ромул, а низ се затвара озлоглашеним краљем Тарквинијем Охолим, који је прогнан. Са Тарквинијем је нестало и краљевство, а Рим је 510. год. п.н.е. постао Република. Период Републике означен је ратним походима (најзначајнији су Пунски ратови вођени против Картагине), али и личностима војних вођа, као што су Сула, Помпеј и Јулије Цезар. Цезарев наследник Октавијан, победивши Антонија и Клеопатру у бици код Акција (31. год. пне.), постао је једини господар Рима. Узевши име Август (од лат. augustus = узвишени), увео је Рим у еру Царства. У време Августо-
ве владавине, далеко на истоку, у Палестини, у граду Витлејему, рођен је Господ Исус Христос. Августово доба уједно је и златно доба римске књижевности. Тада стварају Цицерон, Вергилије, Лукреције, Хорације, Овидије, Тацит, и многи други. Но, период Царства уједно је и кобни период прогона хришћана, које је започео Нерон, а наставили Домицјан, Трајан и други гонитељи, закључно са Диоклецијаном, последњим гонитељем хришћана, за чије време је извршена прва подела Римског царства (на источни и западни део). Историјска згода дала је да последњи римски цар носи име првог краља. Збацивањем са престола Ромула Аугустула, историја је оцртала период од готово тринаест векова моћи Рима – од Марсовог сина Ромула до несрећног Ромула Аугустула, за кога варварске вође нису имале милости. Као папско седиште, Рим је у Средњем веку био незаобилазни центар. Ту је на Божић 800. године за цара Светог римског царства крунисан Карло Велики, који је често био мета напада разних племена са севера. Ренесанса је од Рима начинила највећи културни цетар, нарочито за време папе Лава X, сина Лоренца Величанственог (великог мецене из Фиренце). Тај период сјаја Рима трајао је до 1527. године, када су трупе цара Карла V његов сјај потопиле у крв. Године 1861. Рим је проглашен главним градом тада новоосноване Краљевине Италије, што је остао све до данас, када је Италија република. Године 1929. Бенито Мусолини и папа Пије XI потписали су Латерански уговор којим Панорама Рима
логос
2008/2
ПУТОПИС
се папи признаје пуна сувереност над територијом која обухвата трг и базилику св. Петра, ватиканске палате, вртове, дванаест здања у Риму и летњиковац Кастел Гандолфо изван града. *** Још се у Риму препричава легенда која каже да је св. Петар, уплашен прогонима, намерио да побегне из Рима. Ужурбано је кренуо Апијевом цестом (Via Appia), том чувеном Краљицом цестâ, како је називају. Но, убрзо је спазио путника који је ужурбано ишао у супротном правцу. Препознао је Исуса и уплашено га упитао: Quo vadis, Domine? (Куда идеш, Господе?). Исус му је одговорио: Vado Romam iterum crucifigi! (Идем у Рим да ме по други пут разапну!) Посрамљен, св. Петар се вратио у Рим и мученички пострадао. Овај догађај послужио је као инспирација пољском нобеловцу Хенрику Сјенкјевичу за роман Quo Vadis. На том месту данас се налази истоимена црква. Можда је то најбоље место да се крене у кратку шетњу Римом. Апијева цеста и данас плени пажњу својом гордошћу и битком коју води са временом. О њеној важности говоре гробнице римских племића које се налазе са обе стране. Али, она крије нешто вредније. Она скрива сведочанство о првим хришћанима, прекривајући места на којима су се они молили и сахрањивали своје покојнике. Ту су покопане безгласне речи о онима који су имали храбрости да у престоници моћног Римског царства пођу путем спасења, одбијајући заблуду многобожачког култа. Катакомбе св. Себастијана усечене су километрима, на неколико спратова, а данас се над њима узди-
2008/2
логос
64
же велелепна базилика. Лепо су очуване фреске које говоре о пророку Јони. Најстарије хришћанско гробље у Риму су Катакомбе св. Калиста, у којима су сахрањивани римски епископи до III века. Веома су простране Домицилине катакомбе, назване по римској племкињи-хришћанки, која је поседовала земљу. Идући Апијевом цестом ка Риму, назире се Летњиковац кардинала Висариона. Никеј ски архиепископ Висарион (XV век) био је велики присталица јединства римокатолика и православаца у борби против Турака. Преселио се у Италију, где је именован за кардинала. Са собом је донео дела многих заборављених античких писаца, те је постао занимљив саговорник тадашњим хуманистима. Летњиковац је тридесетих година XX века обновљен. Улица Каракалиних терми, која је завршни део некадашње Апијеве цесте (идући ка Риму), вешто управља путнике поред Циркуса Максимуса (Circus Maximus, место где су се одржавале трке двопрега, али и други обреди и игре), ка Палатину и Капитолу, римским брежуљцима који припадају скупу од седам брежуљака на којима се град простире. Палатин је био средиште Рима у време краљева и царева. Према легенди, Ромул је баш ту заорао прву бразду на којој се уздигао најстарији део Рима (Roma Quadrata). Својом бујном вегетацијом, која је и данас веома заносна, Палатин је вековима привлачио римску елиту, а и саме цареве који су ту правили своје палате. Капитол је место које је било посвећено римским божанствима, и као такво било
65 ПУТОПИС централни део друштвеног живота Рима. Ту су дочекивани владари који су се враћали доносећи Риму победе, увећавајући му славу и моћ. Капитолски трг рађен је по замисли Микеланђела, а у центру се налази копија бронзане статуе цара Марка Аурелија (оригинал се чува у оближњем Капитолском музеју), за коју се верује да је сачувана јер се мислило да представља цара Константина Великог. Капитолски музеј је најстарија јавна збирка на свету (у функцији од 1471.). Данас, Капитол је седиште градоначелника и Римске општине. Славу античког Капитола наследила је базилика Santa Maria in Aracoeli, која се уздиже на његовом највишем делу. Ту је, према предању, Октавијан Август подигао олтар Божјем Прворођенцу, када му је пророчица Сибила прорекла Христово рођење. У подножју Капитола налази се Млетачки трг (Piazza Venezia), на ком се уздиже колосални споменик италијанском краљу Виктору Емануелу II. На трг се надовезује Улица царских форума (Via dei Fori Imperiali), која се угнездила између брежуљака Есквилина, Целија и Палатина, украшена статуама римских владара. Ту се могу видети остаци Трајанових тржница (Mercati Traianei), Форума Јулија Цезара, те Августовог и Нервиног форума. Али, оно што засигурно ствара усхићење на путу од Капи-
Базилика Светог Петра
Ватикански музеј
Фонтана Ди Треви
Форум
Унверзитет Сапиенца
тола, преко Млетачког трга, кроз Улицу царских форума, јесте понос и симбол Рима, једно од највећих чуда римске цивилизације – Колосеум. Изградњу Колосеума започео је Веспазијан 72. године, а довршио његов син Тит осам година касније. У градњи су учествовали и Јевреји поробљени за време војних похода које је против њих водио генерал, касније цар Веспазијан, 69-79. године. Јосиф Флавије у делу Јудејски ратови описао је овај период јеврејске историје. Само име, односно надимак, Колосеум дугује својој величини. Мање је познато да је његов прави назив Амфитеатар Флавијеваца, будући да су Веспазијан и Тит припадали овој династији. Римљани су истински уживали у играма које су се приређивале у Колосеуму. Гладијатори су били непресушан извор забаве. Било је могуће чак исценирати поморске битке, будући да се Колосеум до одређене висине пунио водом. Сматра се да је могао да прихвати око 80 хиљада гледалаца, који су били строго распоређени према друштвеном положају. Иако није имао кров, Колосеум је од кише био штићен огромним једром које је навлачено по потреби. Пропадањем Царства полако се урушавао и Колосеум. Његов камен коришћен је за друге грађевине. Сматра се да је на том месту животе мученички окончало на логос
2008/2
ПУТОПИС
хиљаде хришћана, за шта нема сигурних историјских доказа. Папа Бенедикт XIV, у сећање на мученике, посветио је Колосеум Крсном путу, те га на тај начин заштитио од даљег уништавања. На Велики Петак ту се одржава (римокатолички) обред Крсног пута у коме се проноси крст кроз дванаест постаја, присећајући се догађаја из последњих часова Христовог живота. Паралелно са Улицом царских форума, од Колосеума назад ка Капитолу води улица позната као Свети пут (Via Sacra). Нижу се сведоци моћи римских царева. Најпре Константинов славолук, успомена на победу Константина Великог над Максенцијем код Милвијског моста (312. год), а затим добро познати Титов славолук. Овај споменик сведочи о великом тријумфу Веспазијановог сина Тита, али и о болним страницама јевреј ске историје. Веома живо је овековечена та кобна 70. година и дан када је Јерусалим разрушен. Немоћна поворка Јевреја, носећи менору из Соломоновог храма, окамењена је и остављена да сведочи о догађају који је и Господ Исус оплакао и рекао: Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји оклопима,.. и срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену (Лк 19, 4344). *** Панорама Рима необично је пријатна. Нема 2008/2
Трг цвећа, споменик Ђордану Бруну
Палатин
Шпански трг
логос
66
високих модерних грађевина које би нарушавале силуету коју су оцртавали векови бурне историје. Река Тибар вешто се провлачи између места која су утицала, како на историју Италије, тако и на историју целог света. Овде, на Тибру, налази се јединствено речно острво (Isola Tiberina), на ком је, на темељима Ескулаповог храма, подигнут храм посвећен св. Вартоломеју. У близини, идући низводно, на самој обали налази се завучена синагога, а иза синагоге један други свет – гето. Ту су били смештани изоловани Јевреји, почев од шеснаестог, све до прошлог века. Даље низводно, један по један, поносно се уздижу мостови. Један, други, трећи... Шести по реду, рачунајући од острва, јесте Анђеоски мост, који води на леву обалу Тибра, до Анђеоске тврђаве. И мост и тврђаву изградио је цар Хадријан. Наизглед неосвојива тврђава, замишљена је као Хадријанова гробница. Легенда каже да се папа Григорије Велики молио за избављење града од куге. Тада се појавио анђео на врху тврђаве и увукао мач у корице, што је значило да је молитва услишена. Од тада, Хадријанова тврђава постаје Анђеоска, а на самом врху је статуа анђела. Трг испред тврђаве посвећен је папи Јовану XXIII, оном одважном папи који је, упркос негодовањима, 1961.
67 ПУТОПИС Споменик Виторију Емануелу II на Млетачком тргу
логос
2008/2
ПУТОПИС
2008/2
логос
68
69 ПУТОПИС године, конституцијом Humanae Salutis, сазвао Други ватикански сабор. Од тог трга пружа се веома пространа улица која се завршава много познатијим тргом – Тргом св. Петра. Трг св. Петра изузетно је уметничко остварење Бернинија. Кружног је облика, са две стране обгрљен редовима стубова, изнад којих је 140 статуа светитељā. У средишту је египатски обелиск, који је крајем XVI века донесен из Нероновог циркуса. На десној страни Трга је папска резиденција, а централно место заузима храм посвећен св. Петру. Базилика св. Петра изграђена је на месту где је, по веровању, св. Апостол сахрањен. Било је потребно 176 година да се, уместо дотрајале цркве из времена Константина Великог, сагради велелепни храм на ком су радили водећи уметници тог времена – Браманте, Рафаело, Микеланђело... Папско седиште дуго је било у Латерану, затим је привремено било измештено у Авињон у Француску (1309-1377.), а од 1377. године је у тзв. Апостолској палати у Ватикану. Додуше, неке папе су удобност ватиканских зидина радо замениле за луксуз Квиринала – палате у којој је данас смештено Председништво Републике Италије. Изнад главног улаза у базилику је Ложа благослова, са које се сваке године римокатолицима удељује благослов Urbi et orbi (Граду и свету). Одатле се и обзнањује избор новог папе. У базилику се може ући на неколико врата. Укупно их је пет. Централна врата називају се Бронзана. Лево су Врата смрти, названа по украсним рељефима који приказују смрт Исуса и Богородице. Десно су Света врата која се отварају сваких 25 година, у време Јубиларне године. Када Јубиларна година прође, врата се зазиђују. Из новијег доба су Врата добра и зла и Врата светих сакрамената. Недалеко од улаза, на десној страни, пажњу привлачи приказ Богородице која оплакује сина Исуса, држећи његово тело – чувена Микеланђелова Pietà. Главним олтаром доминира Бернинијево ремек-дело – балдахин од бронзе, иза кога је тзв. Катедра св. Петра, такође Берни-
Латеранска базилика
нијев рад. Одатле степенице воде до крипте која је испод базилике. Најзначајније место у крипти је гроб за који се верује да припада ап. Петру. На том месту непрестано гори 99 свећа. У дугом низу смештени су саркофази двадесетак папа, али и неколико краљева, краљица, те бројних прелата Римокатоличке цркве. Како споља, тако и изнутра, купола базилике изазива дивљење архитектонском умећу Микеланђела. Висока је 119 метара, са додатком отвора за светлост, који је висок 19 метара. Поглед на Рим вероватно није нигде лепши него са два места: са брежуљка Палатин и са куполе базилике св. Петра. До врха воде веома уске степенице и потребна је добра физичка кондиција да би се савладале. Упозорење да особе са срчаним проблемима не би требало да се пењу није без логос
2008/2
ПУТОПИС
разлога постављено на улазу. Папске одаје заузимају само један део ватиканске палате. Огроман део отворен је за јавност и познат као Ватикански музеји. Готово је немогуће побројати уметничка дела која су ту изложена, а која су папе вековима сакупљале. Ту су Рафаелове собе, где је познати сликар осликао своје чувене фреске Атинску школу и Парнас, затим статуа Лаокона и његових синова, те редом дворане са статуама животиња, попрсјима, саркофазима и многим делима непроцењиве уметничке вредности. И новија уметност је нашла свој кутак. Тако се може наићи на слике Салвадора Далија, као и на вајарска остварења, од којих је најпознатији Роденов Мислилац. Место на ком је у потпуности дошао до изражаја Микеланђелов уметнички геније јесте 2008/2
логос
70
капела која је по папи Сиксту IV, названа Сикстинска. Ту су, по налогу поменутог Папе, стварали велики уметници италијанске ренесансе, попут Ботичелија, Перуђина, Козима Роселиа... Бочне зидове красе сцене из Исусовог и Мојсијевог живота. По жељи папе Јулија II, Микел анђело је 1508. године почео са осликавањем свода. Извео је невероватну оптичку варку сликајући архитектонске елементе (стубове, разне камене украсе), који се нимало не разликују од клесаних, камених. Тако је огромна површина таванице подељена на мање целине. Приче из Постања привлаче највише пажње. Најпознатија фреска из те групе свакако је Стварање човека, за коју се каже да је била довољна да Микеланђела начини бесмртним уметником. Наизменично су приказани старозаветни пророци и паганске пророчице (сибиле). Године 1535. Микеланђело се латио осликавања зида изнад главног олтара. На том месту настало је његово непоновљиво и величанствено дело, саткано од око три стотине ликова – Страшни суд. Сикстинска капела је место у коме се одржава конклава, тј. процес избора новог папе. Након гласања, гласачки листићи се пале и, уколико је папа изабран, верници на Тргу св. Петра виде бели дим. Уколико папа није изабран, уз посебни додатак папирима који се спаљују, дим из Сикстинске капеле је црн. Капела је позната и по свом хору, а као диригент, овде је у XVI веку радио велики композитор и један од зачетника камерне музике – Пјерлуиђи ди Палестрина. Бројни су храмови у Риму. Међу најзначајнијима неизоставно треба поменути храм Свете Марије Велике (Santa Maria Maggiore), четврти храм по величини у Риму и уједно највећи храм посвећен Богородици. Ту се као вредна реликвија чувају јаслице на које је, по веровању, положен Младенац Исус. Уопште, средњевековна заоставштина Рима јесу бројне реликвије, чија се веродостојност највећим делом може довести у питање. Међу најпознатије реликвије спадају ланци (вериге) у које је био окован св. Петар, а који се чувају у храму Свети Петар у Оковима. У истом храму је гробница папе Јулија II, рад Микеланђела, на којој је надалеко позната
71 ПУТОПИС
Санта Мариа Мађоре
Изола Тиберина
статуа Мојсеја. На месту на ком је, по веровању, сахрањен св. ап. Павле, сада је, по мишљењу многих, најблиставији храм Рима – базилика Свети Павле изван Зидова. Захваљујући томе што је почетком VII века претворен у хришћански храм, Пантеон, некадашњи пагански храм, остао је једини целовити архитектонски споменик античког Рима. После базилике Св. Петра, најзначајнији храм Рима јесте базилика Светог Јована Латеранског, позната и као Латеранска базилика. Посвећена је св. Јовану Крститељу и св. ап. Јовану Богослову. У базилици се наводно чува глава св. Јована Крститеља. Централно место је папски олтар, на коме једино папа може да одржи богослужење. Олтар је наткривен, а из-
над се налазе, опточене сребром, реликвије које римокатолици поштују као главе св. ап. Петра и Павла. У близини базилике је зграда, унутар које су уграђене степенице којима се Исус пео ка Понтију Пилату. Називају се Светим степеницама, и њима се једино може попети на коленима. Оне воде ка приватној папској капели названој Светиња над светињама (Sancta Sanctorum). *** Поред античких споменика и хришћанских храмова, Рим је поносан и на световну архитектонску заоставштину новијег датума. Фонтана ди Треви најраскошнија је фонтана Рима. Постоји веровање да ће се свако ко попије мало њене воде, или у њу убаци новчић, сигурно вратити у Рим. Затим, ту је Шпански трг, са кога до храма Пресвете Тројице на Брду воде простране Шпанске степенице, па Фонтана корњача, Нептунова фонтана... Цветни трг дуго је служио као место на ком су извршаване смртне казне. Ту, где је 1600. године пострадао, данас се налази споменик Ђордану Бруну. *** Дани беже пошто их узда не задржава, рече Овидије. Време лети, придружује му се Вергилије. Али, сваки тај дан, свако време, оставили су рез у камену Рима. Вековима се Рим уздизао, али и падао. Можда је падао и више него што се стизао уздићи. Сваки период оставио је снажан траг о себи. Сведочанство које нам је и данас доступно. Од Етрураца, до краљева. Од краљева до Републике. Од Републике до Царства... Од пагана до хришћана. Од Цицерона, Хорација и Катула, до Гетеа, Рилкеа, Пруста, Мана... Свуда су трагови који, иако безгласни, громко сведоче и призивају да буду саслушани. Дучић је у Градовима и химерама (Писма из Италије: Рим) рекао да се хришћанство никада не би оволико раширило да није знало за путеве којима су и докле ишли римски освајачи света, нити би се одржало да није себи најпре потчинило Рим. Да ли је тако? Вероватно да није, и вероватно је ова изјава претерана, али ипак донекле осликава важност коју је царска престоница имала како у зачетку ширења хришћанства, тако и у његовој историји. логос
2008/2
НАСЛЕЂЕ
МАНАСТИР ХРИСТА ХОРЕ Ц
ариградски манастир Христа Хоре, бисер позновизантијске уметности и архитектуре, подигнут је највероватније почетком VI века, потом измењен крајем XI или почетком XII века, и коначно обновљен залагањем великог логотета Теодора Метохита (око 1260-1332.), у периоду од 1316-1321. У то доба, на царском трону налазио се Андроник II Палеолог (12821328.), заслужан за то што је Цариград, и поред политичког опадања, остао средиште културе, баштиник науке и уметности. Писац, научник, покровитељ уметности, Теодор Метохит био је водећи државник до избијања сукоба унутар владајуће династије 1328. Тада, због оданости Андронику II, бива протеран и лишен богатства од стране новог цара Андроника III. Након две године у изгнанству повлачи се у манастир Хора, где као монах Теолептос умире 1332. Њ егову задужбину 1511. велики везир аутор: Тамара Јојић студент ФФ БУ, катедра за историју уметности
2008/2
логос
Атик Али-паша претвара у Карије џамију. На срећу, мозаици и фреске нису уништени, већ су прекривени слојем малтера који ће вековима скривати можда најлепше и најобимније циклусе који приповедају о Богородичином и Христовом животу. Након реконструкције и конзерваторских радова, некадашњи манастир 1958. постаје музеј. Манастир је посвећен Богородици, док је у језгру манастира старија црква са почетка XII века посвећена Христу, особена по куполи која у целини прекрива наос (средишњи део цркве) квадратне основе. Приликом обнове, Метохит ће старијем здању додати помоћне просторије и извршити реконструкцију куполе и бочних олтарских одељења. Уз северну страну цркве подигнут је двоспратни анекс у ком се највероватније налазила Метохитова библиотека, једна од најбољих у Цариграду. Са западне
72
73 НАСЛЕЂЕ
Ктиторска композиција
стране Метохит додаје унутрашњу и спољашњу припрату (нартекс), док је на југу дограђен пара клис, Метохитова гробна црква. Иако пажљиво обрађени, нови делови нарушили су хармонију карактеристичну за византијску архитектуру раног и средњег раздобља. Очигледно је да начело симетрије није било главна преокупација у свеукупном изгледу, што је видљиво и у декорацији унутар цркве. Наравно, одређене неправилности плод су познијих измена због претварања цркве у џамију. Некада се у југозападном углу спољашње припрате налазио звоник, касније, међутим, замењен минаретом. Смењивањем појасева опеке са редовима камених тесаника задржана је стара цариградска пракса, видљива и у таласастим кровним венцима – кришкастим куполама. Новине представљају асиметрични украсни лукови, облици прозора на истоку, као и и занимљива обрада пиластера. Да би се нагласила двојна посвета здања, Богородица и Христос једнако се појављују у програму декорације. Њихови животи паралелно су приказани на мозаицима у обе припрате. Унутрашња припрата посвећена је Богородици, и то сценама њеног чудесног рођења и зачећа, док се у спољашњем нартексу налазе циклус Христовог детињства и сцене везане за Христова чуда и параболе. И у куполама је видљива једнака подела програма. С обзиром да су над унутрашњом припратом подигнуте две куполе, у северној је у темену приказана Богородица окружена старозаветним пророцима, док је у јужној Христос окружен истима. Мора да се и у куполи наоса налазило Христово попрсје
Купола параклиса
окружено еванђелистима, као пандан куполи над параклисом, где је приказана Богородица. У наосу су се сачувала свега три мозаика – Богородичино Успење и стојеће фигуре Христа и Богородице. Христос је означен као Н ХΩРА ТΩN ZΩNТΩN (Земља живих), што се односи на вечну награду праведних у рају. Богородица са Христом у наручју сигнирана је као Н ХΩРА ТОY АХΩРНТОY (Сасуд Несадрживог), чиме је изражена тема Оваплоћења Логоса. Богородица која у себи садржи Христа достојна је да носи божанство у утроби. Ови епитети уз њихове представе наћи ће се на још неколико места у храму. Чини се да и сама архитектура својим обликом исказује идеју о Богородици као о Сасуду Несадрживог, због просторија које окружују језгро манастира посвећено Христу. У композицијама Свадба у Кани и Умножавање
Јужна купола унутрашње припрате
логос
2008/2
НАСЛЕЂЕ
хлебова, димензије сасуда увећане су у односу на величину фигура. Богородица је сасуд у ком су хлеб и вино, тело и крв Христова, чиме се, поред оваплоћења Логоса, наглашава и Христова жртва за искупљење људских грехова. Параклис је осликан, за разлику од осталих делова здања које красе мозаици. Спасење је носећа тема фресака, што приличи једној надгробној капели у којој се, међу осталим гробовима, налази и Метохитов. У његовој близини је сцена Анђео с душом, за коју се мисли да приказује арханђела Михаила како узноси Метохитову душу на небо. У медаљону куполе је Богородица са Христом окружена анђелима, док су ниже свети песници: Јован Дамаскин, Јосиф Химно граф, Теофан Грапт и Козма Мајумски. Њихови текстови посвећени Богородици утицаће да се у горњим зонама зида уз куполу поставе старозаветни догађаји, односно префигурације Богородице које наглашавају њену улогу у спасењу. У источном делу капеле веома су истакнуте две сцене – Силазак у ад (Васкрсење Христово) и Страшни Суд. Силазак у ад, једна од најлепших фресака Хоре и византијске уметности уопште, приказује Христов тријумф над смрћу и спасење праведника. Налази се у конхи апсиде. Приказано је како Христос, стојећи над разбијеним вратима ада, истовремено подиже Адама и Еву. Свод параклиса заузима развијена сцена Страшног суда. У средишту је Христос који седи
Страшни суд
2008/2
логос
74
Параклис
на дуги. Подигнута десна рука односи се на спасење оних који су на Његовој десној страни, док леву спушта према грешницима у Огњеној реци. Уз Христа су Богородица и свети Јован Претеча који посредују за људски род, а иза њих су редови апостола и анђела. Испод Христа је Хетимасија, припремљени престо на небу на који ће
75 НАСЛЕЂЕ доћи Христос, док је испод ове сцене приказано Мерење душе. То је мотив преузет из египатске уметности. Овде анђели држе теразије на којима су добра и лоша дела приказана у виду савијених свитака. Душе оних чија се дела мере приказане су као наге дечије фигуре. Обично се, као што је то овде случај, слика демон како се качи о тас са грешним делима, не би ли тас претегао на његову страну. Манастир Христа Хоре обновљен је у доба великог препорода културе, познатог као ренесанса Палеолога. Обнова Византијског царства 1261. донела је нови стил у уметности који се ослањао на античке узоре, односно узоре из династије Македонаца, Јустинијановог доба, па чак и Константиновог времена. Овај стил одликује наративност, велики број персонификација, обогаћена иконографија, инверзна перспектива тј. сужавање приказаног простора према посматрачу. Архитектура у живопису добија све значајнију улогу. То није више само декорација, већ се истичу главни актери сцене. Међутим, то није оновремена архитектура, него, попут античких здања, има забате, стубове, еди-
куле, велуме... Имућни Метохит ангажовао је најбоље уметнике тог времена да његова задужбина заблиста у пуном сјају. Над улазом у наос постављен је један од најчувенијих мозаика византијске уметности – ктиторски портрет на ком Метохит клечећи приноси модел цркве Христу на трону. Ктитор је одевен у раскошну хаљину, носи велики шешир налик турбану, тзв. ,,сунцобран“, који осликава његов високи положај. У натпису крај њега помиње се титула великог логотета, човека који је по богатству и моћи био одмах иза цара. Као византијски посланик, Метохит је пет пута путовао у Србију, водећи преговоре око склапања брака између Милутина и Симониде, кћери Андроника II Палеолога. Метохит, човек од укуса, врло учен и свестран, утицао је на програм декорације у својој задужбини. Остваривши добру сарадњу са наручиоцем дела, уметници су ктиторове замисли преточили у богату и сложену иконографију, што манастир Христа Хоре чини ремек-делом византијске уметности XIV века, које може да се пореди са великим царским задужбинама.
Силазак у ад
логос
2008/2
НАСЛЕЂЕ
76
аутор: Ана Ђикић, Студент ФФ БУ, катедра за археологију
НАЈСТАРИЈА УРБАНА НАСЕЉА У НЕМИЛОСТИ ДРЖАВЕ ...Тог дана 1967. године су је пробудили. Отворила је очи после сна дугог 8500 година. Сразмерно својим годинама, ова скулптура добила је име Прародитељка... Две године раније, професор др Драгослав Срејовић започео је археолошко истраживање Лепенског Вира, насеља мезолитских риболоваца и ловаца. Овај локалитет, по ком читава култура носи име, налази се на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, и био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура праисторије (7000-6000. година п. н. е, односно 6800-5400.). Ових дана се Лепенски Вир чешће помиње у штампи, вероватно због изложбе у Народној банци Србије. Ово је трећа студијска изложба од 1965. године, када је откривен сам локалитет. Претходна је била 1983. год. Реч је о 17 антропоморфних скулптура старих око 9000 година, које су настале пре култура у Месопотамији и старом Египту. Заједнице Лепенског Вира прве су у Европи имале сложене привредно-друштвене односе. Прве су имале архитектуру посебног и јединственог стила и прве су моделовале монументалне скулптуре од облутака огромних димензија. Постојала је подела рада, као 2008/2
логос
и добро организована хијерархија, што се види по самим насељима. Станишта нису грађена произвољно, већ је постојао добро утврђен образац. Основе кућа имају облик зарубљеног кружног исечка под углом од 60 степени. У средишту насеља се налази огромни трг, а куће су поређане око њега у редове. Ово је најстарије урбано насеље у читавој Европи. Монументалне камене скулптуре говоре о сложености митологије ових древних народа. Биле су постављене уз кућна огњишта и за све чланове заједнице представљале су светињу. Оне су биле те које су им откривале велике истине о свету, животу и смрти. Најчешће су то моделоване људске главе, рибе, јелени или загонетне арабеске. Вероватно се мислило да се из ових облутака, као из великог праисконског јајета, рађа све што живи, риболика бића и животиње које се најчешће лове. Ово је најстарија монументална камена скулптура у Европи и свету. У насељима Лепенског Вира пронађени су предмети на којима су урезане загонетне представе и знаци. Сличне су координантном систему, скицама пределā, можда словима и бројевима. Њихов смисао остаће тајна. То су свакако биле забелешке ових људи о својим
77 НАСЛЕЂЕ запажањима и размишљањима. Прародитељка и осталих 16 скулптура имају бројне посетиоце у Народној банци Србије. Привукле су заслужену пажњу јавности својом лепотом и старошћу. Оне желе да нам кажу нешто о свом дому... За данашњи изглед Лепенског Вира новинари су са правом рекли да је „најстарија кућа без крова“. Кров којим су наткривени овај локалитет и његови објекти постављен је пре три деценије. Васоје Васић Бобан, археолог и кустос у Лепенском Виру, уз извињење објашњава ту-
Реконструкција
ристима да су сви обећавали да ће се локалитет адекватно заштитити, али да се и даље ништа не предузима. Читава конструкција лако се може срушити, јер су испод овог „крова“ иструлеле и необрађене багремове греде. Ово је обична шупа подигнута у време покојног Драгослава Срејовића као привремено решење које је, међутим, остало за стално. Најчешћи посетиоци су ученици. Новац је, наводно, одвојен, али на почетак радова се и даље чека. У плану је да се изгради заштита самог локалитета, пристаниште, ком плекс смештаја за туристе и паркинг. Запитајте
се колико туриста годишње прође Дунавом. Када би постојали основни услови за туризам, чувени локалитет какав је Лепенски Вир могао би да поврати уложену суму у минималном року. На путу ка Мајданпеку, шездесет километра од Милановца, у атару села Рудна Глава, налази се најстарији рудник бакра у Европи. Постоје мишљења бројних стручњака – што ће анализе можда и потврдити – да је тај рудник најстарији на свету. Рудна Глава се руши. Огромни камени блокови се обрушавају. Питање је дана када ће још неколико незатрпаних јама нестати у дубини земље. Исто као и Лепенском Виру, и овом локалитету је потребан само добар кров. Право је питање: како убедити надлежне да овај локалитет од светског значаја треба заштитити, с обзиром да до њега нема ни путоказа ни пута? Као што се види, бурна дешавања прате овај простор од дубоке праисторије до данас. Можда су поједини стручњаци у праву када кажу да је Дунав колевка европске цивилизације. Археолошко налазиште Бело брдо у Винчи на десној обали Дунава налази се 14 километара низводно од Београда. Захвата површину од десетак хектара. Прво археолошко ископавање у Винчи започео је Милоје Васић 1908. године. Културни слој је дебљине око 10 метара. Толико се наталожило хиљадугодишњим боравком људи. Није ни чудо што је боравак људских заједница овде био дуготрајан, јер положај налазишта пружа све услове: Дунав богат рибом, као и могућност комуникације са светом; долина реке Болечице која Винчу повезује са пределима богатим минералима и рудама као што су Авала и Рудник; плодно земљиште. Географски положај Винче обезбеђивао је својим становницима посредничку улогу између Егејског мора и осталих делова Европе. Винчанска култура захватала је око 4000. логос
2008/2
НАСЛЕЂЕ
78
г. п. н. е. територију већу од територије било које шен је археолошким парком. Тај будући археонеолитске културе у Европи. Поједина насеља, лошки парк у Винчи састојаће се од музеја некао што су Винча, Селевац, Дивостин или Потолита средњег Подунавља, Међународног ценпоран, била су већа и имала су већи број житеља тра за проучавање неолита средњег Подунавља, од других неолитских насеља, а и од првих граконверзаторско-радничког блока и слободне дова који су знатно касније настали у Месопотаповршине парка. мији, Егеји и Египту. Лепенски Вир, Старчево код Панчева Први становници Винче живели су у и Винча наши су најпознатији и најзначајнији добрим суседским односима. Најстарије насеље локалитети праисторије. Познати су у целом није било ни ограђено ни утврђено. Ови људи, свету, а бројни стручњаци заинтересовани су осим што су старији 7000 година, нису се знатно још од њиховог открића. Када су најстарије метразликовали од нас. Спокојни живот чинила је рополе Европе у оваквом стању, шта очекивати свакодневица испуњена мукотрпним радом на од мањих насеља (која за археологе нису ништа изради камених алатки и керамичких произвомање битна)?! Треба поменути Гривац, Дивосда, бригом за усеве, стоку и улов. Средином V тин, Селевац, Павловац, Малу Копашницу, Бумиленијума старе ере почињу покрети неолитских популација у Тракији и доњем Подунављу. Као последица тога, на целом Балканском полуострву настају културе млађег неолита. У додиру са овим придошлицама, старчевачка култура прераста у нову винчанску културу. Винча је постала највеће тржиште југоисточне Европе, због изузетне вредности локалних производа (цинобарит вађен у Шупљој стени испод Авале) и због ретких сировина и предмета који су у овај велики Археолошко налазиште Винча центар допремани из Трансилваније, горњег Потисја, доњег Подунавља, Егејског и Јадранског мора. бањ, Дреновац, Ајман, Велесницу, Вучедол, и др. Винчанци су били изузетни, вешти и Ако се постави питање да ли саградити маштовити, што показују њихове фигурине, болницу, школу, библиотеку или заштитити ритуално посуђе, алатке, накит, остаци великих споменик културе, одговор је јасан. Археолошке насеља. То да су били изузетни доказује њихово локалитете треба заштитити и презентовати хиљадугодишње трајање. у туристичке сврхе. Археологија може да буде Близу праисторијског насеља данас се на- веома профитабилна. Надлежни органи Србије лази Институт за нуклеарну науку „Борис Кидтреба да схвате колика вредност лежи у њихорич“. До самог локалитета Винча није лако доћи, вом дворишту. Потребно је схватити да је то а ко не зна где тачно иде тешко ће га пронаћи. значајан део културног наслеђа Србије. Културе Путоказ до налазишта не постоји. ових древних народа треба да нам служе за подизање културног и економског нивоа читаве Урбанистичким планом развоја Београда приобални појас Дунава у зони Винче проглаземље. 2008/2
логос
79 НАРАЦИЈА
НАСТАВАК СУЂЕЊА... аутор: Младен Маринковић
По угледу на роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита, ова нарација представља једну епизоду из Дела апостолских у новом руху. Кајафи, јерусалимском првосвештенику, стигло је писмо од римског управитеља Понтија Пилата. У писму се тражи објашњење за гласине које говоре да је Исус Назарећанин, кога су осудили на смрт, и даље жив. Његово распињање на крст требало је да има супротан ефекат. Прошло је двадесетак дана од како је распет, а о Њему се све више прича! Баш као да је жив. Односно – прича се да је жив. Прича се да је устао из гроба. У највећој тајности сазван је састанак Синедриона (већа које Га је осудило). На састанку је на дневном реду расправа о томе шта пред узети поводом тих гласина. Према мишљењу учених Јудејаца, ово питање може изазвати велике немире у Јерусалиму и шире. Зато су се скоро сви представници јудејске власти и свештенства окупили да се договоре шта и како чинити. Првосвештеници Ана и Кајафа отворили су овај скуп. Ана: Браћо, велика опасност прети и нама и роду нашем! Претрпео је народ наш разне невоље и разне опасности, али ово што се у наше дане догађа није било од Постања света. Било је ратова, било је свађа, било је робовања. Било је да удари брат на брата. Било је да удари син на оца. Било је царева који су служили туђим лажним боговима. Било је времена када је овај народ био пун злобе и неправде. Али никада није било да је неко из овога народа себе хтео за БОГА да прогласи. Никада ни један пророк то није покушао. Никада нико није покушао да толико отрује овај напаћени народ! Нико! Он је хтео себе да прогласи за Цара и за Бога! Римљани знају о чему је реч. Њима је цела прича позната. Они имају цара, којег сматрају за бога. Код нас то не сме да се догоди! Ми нисмо такав народ. Зар да тако вређамо Бога отаца наших?!
Добро је што смо осудили тог Назарећанина. Жао ми је што то пре нисмо учинили. Можда смо се и за то прекасно побринули. Требало је да га уклонимо чим смо чули за његово богохулно дело. Варалица је Он био. Варалице су и његови ученици. Јадан народ то не зна, већ притиснут муком и невољом тражи помоћ, наилазећи на лаж и превару! Како да им станемо на пут? Показују се као добри, а препуни су лукавства. Ако нас та наука не уништи, нико неће! Како су само успели да украду тело свог Учитеља? Војници који су чували гроб још увек су у притвору? Кајафа: Још увек су у притвору. Ја те војнике знам од раније. Заспали су, уместо да чувају. Мислим да су они били у договору са њима. Знали смо да је говорио како ће устати из гроба. Ову превару смо могли да предвидимо, али нисмо. И ја и ви знамо да није устао. Није! Ако постоји неко ко за себе каже да је Он, то је сигурно неко од његових ученика ко је налик њему. Ана: Један од ученика, који нам га је предао после само неколико дана, замислите, нађен је обешен! Обесили су га зато што није хтео да гледа како обмањују народ. Његово поштење га је скупо коштало. Гамалило: Коштало га је тридесет сребреника! Ана: Којих тридесет? Гамалило: Тридесет сребреника које сте му дали да изда свог учитеља. Кајафа: Издао је варалицу и ђавољег слугу! Зато су га и убили. Морамо пронаћи ко је то учинио и предати га да се казни смрћу! Гамалило: То је учинио он сам. Ви се нисте са њим договорили да ћете убити његовог учитеља? Нисте. Он је мислио да ћете га задрлогос
2008/2
НАРАЦИЈА
жати неко време и пустити. Он је био преварен. Зато се убио. Кајафа: Све и да је тако, то не мења ствар. Шта ћемо са овим што је „преживео“ крст? Гамалило: Ваш слуга Малхо има нешто да каже. Кајафа: Нека каже. Малхо: Ја сам био један од оних, који су пошли да ухвате Исуса. Ана: Не спомињи му име!!! – повика љутито. – Он не заслужује ни име да му се помене! Малхо: Ја сам био један од оних који су послати да Га ухвате. И, како је био мрак, у тренутку када смо скочили да га ухватимо, његови ученици су пошли да га бране. Он се није бранио. Један од ученика је потегао нож и одсекао ми уво! – говорећи, ухвати се за уво. – Ово уво ми је одсекао. Ево траг ножа. Њихов Учитељ само је пришао, вратио ми уво на место и исцелило га. Не знам да ли је то трик, али знам да је мени уво било одсечено и да га је једним додиром вратио на место. Не знам да ли је Он Божији човек, али знам да је након тога рекао свом ученику „Остави то! Ко се мача лати, од мача ће и погинути“. Кајафа: Да ниси и ти постао један од Његових ученика? Малхо: Тако ми деснице моје, говорим истину! Ана: Није Малхо њихов. То што је видео сигурно је неки трик. Кајафа: Знате шта би било да га нисмо разапели? Треба ли да вас посебно подсећам на то? Он би прво постепено одбио људе од праве вере. Привео би их Веелзевулу. Задобио би све већу и већу политичку моћ, и онда би покушао да ратује против Римљана. Тако би, постепено али сигурно, уништио овај народ. Прво би уништио веру, а онда и државу. Ана: Зато је било боље да пострада један човек, него читав народ. Гамалило: Ана, ти и Кајафа добро знате да он људе није позивао да руше власт – ни римску, ни нашу. Да ли је био од Бога – не знам. Знам да га је доста народа поштовало. Знам да је 2008/2
логос
доста доброг говорио. Да сте га још неко време оставили у животу, видели бисте да ли је лагао. Кајафа: У праву си. Требало га је можда оставити у животу, али као богаља! Да живи без једне руке или ноге. Тада бих волео да чујем како прича за себе да је Бог. У том тренутку се отворише врата и војници уведоше једног човека, преплашеног, али помало веселог израза лица. Сви се окренуше према њему. Био је то један од познатијих богаља који су просили испред храма. Сада је пред њима стајао на својим ногама. Натанаил (богаљ): Исус Назарећанин је устао из гроба и жив је. Он ме је данас исцелио. То је истина и нећу је порећи, макар ме у тамницу бацили. Мене можете убити, али мој Господ је жив! Он је тај за кога су пророци говорили и кога смо чекали. Исус је заиста Христос, Син Божији, и устао је из гроба! Кајафа: Полудео је! Водите га!!! – повика разјарено. – Није требало ни да га доводите. Да се вратимо где смо стали. – Утом му се појави смешак – Ако смо осудили учитеља, зашто не бисмо и ученике?..
80
81 СВЕТ ОКО НАС
ЗАХВАЉУЈУЋИ ВАМА... аутор: Тијана Тешмановић Претходни број нашег часописа био је посвећен теми милосрђа. Студенти су одлучили да новац прикупљен од продаје иде манастиру Свете Петке Изворске код Параћина, чије се монахиње брину о деци ометеној у развоју, којој је помоћ преко потребна. У понедељак, 23. јуна, чланови редакције часописа Логос посетили су Манастир и уручили прикупљену помоћ. Необични подвиг монахиња почео је још давне 1946, када су бригу о избегличкој деци која су у манастиру боравила од 1942-1946. замениле бригом о деци ометеној у развоју. Дом је у почетку био смештен уз манастирску зграду, и није могао да смести више од тридесеторо деце. Рад ових монахиња надалеко се прочуо, а дом је постао права болница за мале болеснике са најтежим случајевима умне, психичке и телесне дефектности. Како су пристизала оболела деца, манастирска зграда је постала премалена да прими све болеснике. Године 1964. отвара се нова зграда, стотинак метара удаљена од цркве, где се дом и данас налази. У дому тренутно борави 92 женске особе, узраста од шест до шездесет година, о којима, поред монахиња овог манастира, брину и монахиње манастира Рава-
нице – њих 46 на броју. Поред непрестане бриге сестара, штићенице дома добијају и редовну медицинску бригу и имају редовне седмичне контроле. Приликом наше посете, на лицима оних међу њима који су свеснији света око себе уочили смо истинску радост. Неки су нас дочекали чак са песмом и рецитацијама. Они су задовољни што се овде налазе. Међу собом комуницирају на неки тајанствени начин, а монахињама које им поклањају сву пажњу и љубав одговарају осмесима којима их непрестано обасипају. Јер – осмех је једино уздарје којим они могу узвратити. Често се са на такве људе гледа са презиром и одбојношћу. Монахиње овог манастира показују нешто сасвим супротно. Брига о оваквим људима постала је један од њихових основних подвига и послушања. Свесне су да су и они Божија створења, и да њихове болести не треба да буду камен спотицања. Уосталом, сви житељи дома редовно се причешћују, а врло добро знамо да у телу и крви Христовој постајемо једно, да се све разлике међу нама бришу и нестају...
логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
82
Црква на острву Самос у Грчкој 2008/2
логос
83 СВЕТ ОКО НАС
ћ ели
оД
р:
о ау т
КОНТЕКСТ, ЗНАЧЕЊЕ И ОСОБЕНОСТИ МОДЕРНОГ СКЕПТИЦИЗМА Савремени поборник скептицизма, Стенли Кавел, у својој књизи The Claim of Reason, направио је разлику између тзв. генеричких и посебних објеката сазнања. Генерички објекти, по њему, представљају предмет традиционалне, а посебни предмет интересовања Витгенштајнове и Остинове епистемологије. Притом, упозорава нас Кавел, ове објекте не смемо схватити као две одређене класе предмета, већ као две врсте питања које се могу поставити у вези са сазнавањем одређеног предмета. Изразу генерички објект одговара питање традиционалне епистемологије које се интересује проблемом како можемо знати да неки предмет уистину постоји онда кад тврдимо да постоји. Другој, пак, синтагми, тзв. посебном објекту, одговарало би Витгенштајново и Остиново питање, које проблематизује разлоге на основу којих можемо идентификовати неки појединачни предмет.
арк
М
Књига Стенлија Кавела добрим делом је заснована на критици тзв. апсолутно конклузивне верификације коју је заступао Норман Малколм у својој студији The Verificationist Argument. Шта та тврдња представља и шта јој то спочитава њен критичар? Малколм подразумева да одређени број наших тврдњи можемо прогласити апсолутно истинитим, јер у искуству не само појединца него и свих генерација од како је света и века није забележен случај да су одређени феномени били другачији него што су то у једном моменту за неког посматрача. То своје тврђење Малколм ће илустровати помоћу два примера. Пример 1: „Прочитао сам милионе одштампаних речи на више хиљада одштампаних страница и ниједном нисам приметио да је одштампана реч изненада и без спољашњег узрока нестала са странице или да је била замењена неком другом штампаном речју, нити сам чуо да се иједан човек сусрео са таквим случајем. Постоји надмоћно сведочанство које показује да се логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
штампане речи не понашају на тај начин“ (The Verificationist Argument). Пример 2: Подједнако је евидентно, по овом мислиоцу, да се „куће не претварају у цвеће“, и то представља „апсолутно конклузивно сведочанство“ (The Verificationist Argument). Кавелова критика верификационистичког аргумента Нормана Малколма организована је у два контрааргумента. Најпре ће се критичар апсолутног знања обрушити на придев „апсолутно“, који би требало да означи да куће у свим могућим контекстима задржавају улогу куће, а да се не могу претворити у цвеће. Кавел ће свом опоненту изнаћи неке контексте у којима поменута тврдња не би важила. На пример, куће се итекако могу претворити у цвеће у анимираним филмовима или у сновима и у тим контекстима исказ да „ми имамо апсолутно конклузивно сведочанство да се куће не претварају у цвеће“ није примењив. Другу опаску Стенлија Кавела можемо назвати приговором против генерализације. Наиме, ако је дотични Норман Малколм у одређеном положају или контексту видео да се кућа не претвара у цвеће или реч у његовој књизи у неку другу реч, чак иако зна да то никад нико није доживео, ни тада не сме устврдити да је реч о апсолутној чињеници. Да би то илустровао, Кавел нам духовито са страница своје књиге поручује: „Бити у положају да вам позајмим пет долара није исто што и позајмити вам пет долара“. Чини се, иако Кавел у последњем поглављу своје књиге то не каже, да је овај приговор упућен и против Кантових тврдњи у првом делу Критике моћи суђења, где немачки философ уводи појам субјективног општег важења. За Канта, у његовим естетичким разматрањима, то би значило: ако сам ја, као особа А, осетио безинтересно задовољство тврдећи да је предмет Х леп, ја (А) имам право да кажем да мој доживљај садржи неки основ претпостављив код сваког другог субјекта (В, С, D, E, F…). Међутим, ова друга тврдња Стенлија Ка2008/2
логос
84
вела, која има за циљ да детектује неуралгичну тачку тврдње Нормана Малколма, детектовала је, попут бумеранга, став који је и сам Кавел изрекао. Наиме, служећи се другим контрааргументом против Малколма, можемо рећи: „Господине Кавел, ако је недозвољено да при истоветном стицају околности тврдимо да особа А и особа В виде исто (јер можда особа В игнорише то у шта гледа А), одакле Вама право да устврдите да у анимираном филму у којем се куће претварају у цвеће Малколмов став апсолутно не важи?! Следећи Вашу логику, можемо се упитати да ли су баш сви гледаоци при чистој свести да би могли да разликују куће од дрвећа“. Дакле, обрушавајући се на придев „апсолутно“, који би требало да означи увек важећу истину, Стенли Кавел формулише једну другу, не мањег интензитета, апсолутну тврдњу. Ако пажљиво ишчитамо Кавелову студију Трагање традиционалне епистемологије, видећемо да је његов циљ да докаже да философ ништа не открива, већ само измишља. Философ, наиме, измишља и контексте. У овом магловитом и некохерентном Кавеловом тексту тврди се да је свако генеричко уопштавање у науци тенденција да се одређени феномен посматра као ствар по себи. С друге стране, док философ изриче уопштавајућу тврдњу, он прећутно замишља контекст. Свако ко је иоле способан за логичко и кохерентно расуђивање закључиће да Стенли Кавел овим негира опште, ванконтекстуалне појмове, и да је поента да ниједан објекат нема своје значење ван одређеног контекста. Да ствар буде компликованија, Кавел ће ипак признати речима њихову самосталност и ван контекста. „Шта је ,значење једне речи‘? И ако кажемо ,значење је употреба“, јавља се питање: „Зар реч нема никаквог значења изван својих различитих употреба?‘ Ако нема, како може бити пројектована у даље контексте? И зашто би нам,
85 СВЕТ ОКО НАС онда, речничке дефиниције ишта значиле?“ (The Verificationist Argument) Овим нас Кавел, не разрешавајући своје антиномије, доводи до важног питања које бисмо могли овако формулисати: „Ако се једна реч рађа и исцрпљује у неком одређеном контексту, како то да та иста реч може бити становник и других контекста?“ На ово питање у анализованом тексту савременог скептика немамо одговор. Тај одговор неће дати ни писац ових редова, али ће, на низу примера, потврдити проблем и макар га делимично расветлити. ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНИ ПЛУРАЛИЗАМ По Сержу Дубровском, Ролан Барт је био први који је применио институционализовани плурализам, када је реч о тумачењу књижевне творевине. Тако ће Барт инсистирати да је добар тумач онај који засити предмет свог тумачења, тј. онај који у потпуности раскрива предмет свог истраживања. Теорија плуралности у списима Ролана Барта може се уочити у три различита смисла. О неком књижевном делу можемо говорити на више различитих језика књижевне анализе, и сваки је од њих легитиман уколико је доследно изведен. Нпр, једно дело можемо тумачити и у марксистичком, и у феноменолошком, и у егзистенцијалистичком кључу, и сва три тумачења ће бити интерпретативно прихватљива уколико су изведена у складу са законитостима њихових методологија. У том смислу, сáмо књижевно дело је равнодушно према наведеним методолошким приступима, и своју истину држи подједнако удаљену од свих интерпретација. То становиште Барт изводи из претпоставке да је књижевно дело аутономно и да је свако тумачење поглед из неког одређеног контекста који кривотвори дело које постоји изван сваке животне околности. Дакле, по Барту, плуралност и постоји зато што је немогуће дознати истину, тако да је могуће говорити само о прихватљивим а не и о истинитим интерпретацијама.
Наравно, не треба закључити да Ролан Барт претендује на закључак који би оправдавао сваки наш интерпретативни покушај. Зато, с правом истиче Дубровски, критичар у Бартовом значењу те речи о неком делу не може рећи било шта, већ може рећи на било који начин. Нешто пре изласка на сцену Бартових теоријских увида, у Њујорку се 1962. појављује књига Џозефа Марголиса The Logic of Interpretation, у којој се на готово истоветан начин тумачи плуралност. И Марголис ће такође тврдити да књижевно дело остаје затворено за истиниту интерпретацију, али су интерпретације прихватљиве уколико доследно изражавају одређену интерпретативну схему. Поред поменутих схема (нпр. марксистичка, феноменолошка, психоаналитичка...), одређена интерпретација је, по Марголису, легитимна уколико је плаузибилна у оном смислу у ком су плаузибилне неке научне хипотезе. Било како било, и Марголис и Барт јасно одричу могућност долажења до истине. Марголис ће то најочитије показати тиме што ће интерпретативне схеме често звати митовима, у рђавом значењу те речи, или пак имагинативним схемама. Међутим, Ролан Барт се неће задржати само на овом смислу појма плуралности. Развиће касније још два тумачења која суштински коригују ово прво, условно речено релативистичко становиште. По другом Бартовом увиду, плуралност значења је у поседу самог књижевног дела и представља његово структурално обележје. Према томе, вишезначност није ствар принципијелне немогућности долажења до истине, већ одлика дела. Трећи увид Ролана Барта опет се враћа оним интерпретативним схемама – да се послужимо Марголисовим речима – међутим, битно их коригује. Тумачећи Расиново дело, Ролан Барт је хтео да га тумачи методологијом супстанцијалне психоанализе, али је брзо увидео да се књижевно дело таквом тумачењу опире, па је прибегао психоанализи структуралистичке оријентације. По овом увиду, књижевно дело није подједнако равнодушно и према марксистичкој логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
и према психоаналитичкој методологији. Ваљане су оне интерпретативне схеме које наиђу на мање отпора у самом тексту. Тако у новијој књижевној херменеутици и епистемологији отпочиње велика прича о плуралности, која достиже неслућене облике у неким неософистичким, постмодернистичким научавањима. Код не малог броја теоретичара, плуралност постаје погодни мамац за добро познату тактику манипулације, која је, у свиленим рукавицама, наследила место терора који је у тој истој фотељи седео у епохи тзв. социјалистичких револуција. Зато није узалудно отићи на изворе теорије о плуралности, ма колико њима били незадовољни. Истина је имала своје специфично поље: иако често игнорисано, опет је било постојеће. ПОЧЕЦИ ИСТОРИЈЕ УКУСА У ПЛАТОНОВОМ ФЕДРУ Дијалог Федар или о лепоти (FAIDROS H PERI KALOU) заснива се на Сократовој анализи Лисијине беседе коју чита Федар. Беседа представља критику заљубљености као страсти која нас спречава да овладамо собом и која представља једну нужну „епистемолошку препреку“, да се послужимо изразом Гастона Башлара. С једне стране, они незаљубљени граде, најчешће, трајна пријатељства, јер су подробно испитали особине онога са ким би да ступе у пријатељски однос. С друге стране, „многи љубавници пожудели су тело пре него што су упознали карактер дечака и обавестили се о другим његовим особинама, тако да је неизвесно да ли ће хтети да буду пријатељи и онда кад своју пожуду задовоље“. Стога ће се поента Лисијине беседе састојати у тврдњи да су заљубљени непоуздани тумачи карактера својих партнера и некорисни управитељи властитог имања. Помућена оптика их приморава да „хвале и оно што говориш и оно што чиниш, ако то и није најбоље, било зато што се боје да ће твоје пријатељство изгубити, било 2008/2
логос
86
зато што због своје пожуде не могу право расуђивати“ (курзив мој, М. Д.). С друге стране, нагон ско задовољење објектом своје насладе изазива у њих кајање и размишљање „како су због љубави својим имањем рђаво управљали“. Одговарајући на могући приговор да се без страсне заљубљености не може ојачати пријатељство, Лисија се користи примерима родитељске љубави као најбољим показатељем да заљубљеност није нужан разлог трајног пријатељ ства. На ову беседу, у првом делу, Сократ се мисаоно надовезује, терминолошки продубљујући Лисијине ставове. Оно што је заједничко и љубавнику и нељубавнику, по Сократу, јесте извесна жудња за лепотом. На овом месту, у почетном Сократовом разматрању, лепота још увек није прецизно одређен појам. Све што о њој знамо из ових почетних проматрања које предузима Платонов Сократ јесте чињеница да она има моћ да вуче к себи. Сходно томе, Сократ ће разликовати две врсте жудње, силе „које нама владају и покрећу нас и за којима идемо куда нас воде“: урођену жудњу за насладама и стечену мисао, коју Платон назива do,xa и која тежи за оним што је најбоље. Врлина коју, по Платоновом Сократу, човек стиче ако је вођен мишљу која тежи најбољем називамо разборитошћу. Супротно томе, ако смо под влашћу неразумне урођене пожуде, власт над нама носи име разврат или u[briõ, како стоји у старогрчком изворнику. Ако се још мало послужимо Платоновом терминологијом, можемо рећи да је човек опседнут природном жудњом за лепим човек који тежи пријатном, док онај који је разборит и кога руководи стечена do,xa тежи ономе што је добро. У овом разликовању можемо запазити два кључна момента. Прво, разборитост или самовласност није производ урођене или инхерентне силе човековог бића већ стечене мисли, за коју Платон користи термин do,xa. Друго, ако је
87 СВЕТ ОКО НАС жеља за насладама урођена и поробљава човека усмеравајући га ка телесној лепоти, онда она не може бити ваљан критеријум човековог расуђивања о предмету властите жеље. Наместо тога, стечена do,xa, као тежња ка најбољем, има моћ да вреднује и разборито расуђује. Већ овде имамо зачетке онога што је у естетици означено као укус (енг. taste, нем. der Geschmack). Дакле, моћ просуђивања се стиче и происход је стечене, ка најбољем тежеће мисли. Из овога нам остаје непознато (1) како се поменута do,xa стиче и (2) да ли је тежња ка најбољем која руководи разборитог човека кадра да га доведе до тог истог. На ова питања Платонов Сократ не даје одговор. Године 1960. објављена је опширна студија италијанског естетичара Галвана дела Волпеа под називом Критика укуса, у којој нема помена о овој антиципацији теорије о укусима као способностима ваљане процене. Неку годину пре, између 1956. и 1957. године, Галвано дела Волпе је написао не мање значајан спис Историја укуса, који је штампан тек 1971. године када је, како нас обавештава италијански приређивач овога дела, Игнацио Амброђо, овај спис пронађен у рукописној заоставштини италијанског естетичара. Ни овај спис не уочава ово место, почињући да нам излаже историју укуса од Аристотелове „Поетике“. Ово место остаје неистакнуто вероватно из разлога неразвијања ове теорије од стране Платона и непојашњавања начина на који се стиче поменута do,xa, као и начина на који она односи превагу над урођеном пожудом. Још један разлог што место није проматрано могао би бити контекст који ова Сократова беседа у спису има. Наиме, после ове беседе следи тзв. palinwdi,a, беседа која преправља и оповргава претходну. Оба списа италијанског естетичара преведена су на српски језик и то најпре „Критика укуса“ у издању Нолита 1975. године, а потом и „Историја укуса“ у издању БИГЗА, 1979. године. СКИЦЕ ИЗ ПАТРИСТИЧКЕ ХЕРМЕНЕУТИКЕ На самом почетку свог опширног списа Стромате, свети Климент Александријски го-
вориће о два начина излагања божанског знања: први начин представља писмено и учено излагање, а други усмено, у причама. Како је већини људи писмено учење исто толико блиско „као и лира магарету“ – да се послужимо духовитим поређењем светог Климента – онда се прибегава излагању божанског знања у причама. Климент се у својој књизи бави овим првим видом проношења божанског знања. Како нас на једном месту извештава, у Строматама је „истина помешана са мишљењем философа“. Наиме, по Клименту Александријском, нама хришћанима је дато истинито знање (gnw/sij avlhqei/j) и пре но што се упустимо у авантуру прављења еклектичког система од најбољих елемената философије. Да није тако, не бисмо имали критеријум по којем бисмо вршили разврставање на истинито или лажно тј. софистичко учење. Дакле, ми као хришћанска бића поседујемо специфични укус за распознавање истине и лажи. Међутим, многе странице свог капиталног дела Климент ће посветити инсистирању на томе да се хришћански људи окану софистичких знања, називајући их празним речима и сувишним наукама. Остаје, наиме, нејасно како то да они који поседују gnw/sij avlhqei/j могу да подлегну софистичким варкама. Такође, ако је већ утврђено да људи истинског знања непогрешиво стреме ка истини, онда је позив да се не приклањају софистичким учењима узалудан позив. На једном другом месту у истом спису, Климент ће експлицитно тврдити да није сваки хришћанин способан да истинито расуђује. Зато нам као савет даје препоруку: „Пут за разумевање и схватање истинитости учења јесте у томе да се следује другима који су пре нас опитно испитали његову истинитост; они, пак, испунивши свој дуг у савршенству, могу и нама бити пример верности заповестима учења“. У овој препоруци, појам истинитог знања је дар који не поседује сваки крштени појединац, већ само онај који је опитно искусио истинитост. Не позивајући на опитно испитивање, Климент позива на следовање оцима, који су у прошлости то већ испитали. логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
Нарочиту врсту Климентовог интересовања заузима однос вере и знања који би, на овим страницама, ваљало укратко назначити. Знање, по Клименту Александријском, можемо назвати знањем искључиво уколико је оно несумњиво. Оно почива на тврдим доказима који су неоспориви. Због тога, „учење које се потврђује доказима толико снажи веру, да они који га прихвате не могу више да мисле друкчије. Ако прихваћено учење вере потврдимо доказима, то ће нас сачувати од разних обмањивача и скретања са пута“, вели свети Климент. У контексту те расправе, Климент ће продубити и унеколико изменити своје виђење истинитог знања. Наиме, „прихватати здраво учење, а глупаво одбацивати, не може слепа вера, него вера ослоњена на знање“. Према томе, теолошки укус је, како нам Климент овим показује, непостојећи без евидентног, логичког, несумњивог знања. Колико је важна наука у теолошком систему светог Климента говори нам и податак да он њој приписује својство лепоте. Развијајући своје учење о лепом, Климент ће тај придев још једино користити ако се односи на Бога. Тако и Климент, антиципирајући темељне поставке модерне херменеутике, показује у Строматама да разумевање и тумачење изискују логичке границе унутар којих се може кретати неко вредновање. Да бисмо се правилно односили према изреченим тврдњама и разликовали вредносне судове од невредносних, осврнимо се на једну неуралгичну тачку теолошког система светог Максима Исповедника. У чувеном спису Амбигва 7, свети Максим ће развијати учење о јединству свих у Христу које ће се збити на крају. То ће учење покушати да потврди једним исказом: „Ако се сад аналогно својој природи умно биће креће умно, тада свакако размишља; а ако размишља, онда и воли оно о чему размишља. А ако (га) воли, тежи му као вољеном бићу; а ако му тежи, очигледно је да 2008/2
логос
88
се ка њему креће. И опет, ако се креће ка њему, настоји да то кретање убрза, и неће стати све док се не сједини са вољеним бићем и од њега не буде обујмљено, и то слободно, по својој жељи, те на тај начин постане спасено и окружено спасењем да би тако постало онаквим какав је онај који га окружује“. Недозвољену упадицу у овом тексту чини тврдња да биће „ако размишља, онда и воли оно о чему размишља“. Из тога што неко биће о нечему размишља не би се могло тврдити да оно то и воли. Можемо ми интимно веровати у описе последњих ствари о којима нам говори свети Максим, али не можемо прихватити његов суд као интерпретативно прихватљив, јер није поткрепљен ваљаним разлозима. Тек када утврдимо да је неки суд прихватљив, можемо га озбиљно узети у разматрање. Да завршимо прилозима за плуралност значења који потичу из пера великих представника хришћанске мисли: један из пера Климента Алек сандријског, други из пера Теодора Студита. У помињаним Строматама, Климент ће изрећи да „богослову веома користи умешност проницања у истинити смисао тежих места Светог писма, која допуштају различита тумачења“. Ово је, рекло би се, антиципација појма плуралности како ју је својевремено видео Ролан Барт, исправљајући своје прво виђење. У спису Апологетска слова против оних који клеветају свете иконе, Теодор Студит антиципира савремени, контекстуални приступ библијске егзегезе, тврдећи да није Бог извор плуралности значења, јер он нити лаже нити је променљив, већ да извор плуралности лежи у различитим историјским околностима. И ова два, суштински различита увида двојице еминентних хришћанских философа, говоре о неизбежности плуралности и немогућ ности њеног превазилажења.
89 СВЕТ ОКО НАС
аутор: Малиша Пушоња Наша борба није у болесном ситничарењу, у гушењу од напетости, у рвању са помислима; поједноставимо своју борбу и уздајмо се у Христа, а не у себе. Христос је пун љубави, доброте и утехе, и никада не гуши; изобилује духовним кисеоником и божанском утехом. Једна је ствар префињено духовно делање, а друга болесно ситничарење, које спољашњим притискањем, без расуђивања, гуши напетошћу и главобољом растура главу. Старац Пајсије Светогорац Дилема затвореника је игра креирана 1950. године на Институту за напредну науку Принстон универзитета. Прво морамо да споменемо да је она измишљена као део Теорије игара. А шта је Теорија игара? То је аналитички апарат развијен управо у настојању да се пронађе адекватан методолошки одговор, то јест да се понуди употребљиво оруђе анализе рационалног одлучивања при ризику, неизвесности и сукобљеним интересима учесника.
Шта је, за ауторе Tеорије игара, рационални играч? То је онај играч који је способан да, с обзиром на познату структуру игре, предвиди рационално понашање својих противника и да се сам рационално понаша. Да ли ће се баш сваки играч понашати рационално када се пред њега ставе све „промењиве“? Да ли играч зна колико ће му се који потез исплатити у реалном свету? На крају, да ли је играч који игра против некога, уопште, рационалан? Сетимо се да је, за Аристотела, „логос“ способност разликовања добра и зла. То је, уствари, способност да се предност дâ другом. За њега је то услов за изградњу заједнице. Сетимо се овога када будемо објашњавали следећу игру. Основни сценарио игре Дилема затвореника јесте да два затвореника седе у посебним затворским ћелијама. Полиција зна да су они починили злочин А и жели да признају и злочин логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
Б. Обојици је дат следећи предлог: 1. Онај који који оптужи другог да је уплетен у злочин Б биће ослобођен, док други добија казну од три године (the „sucker’s payoff“). 2. Ако се међусобно оптуже, обојица ће добити по две године. 3. Ако обојица прећуте злочин, обојица ће бити осуђени за злочин А и робијаће годину дана. Тако, постоје два избора – кооперација (cooperate; играч не признаје злочин независно од тога како се други понаша) и повлачење (defect; играч признаје злочин независно од тога како се други понаша). За сваког играча постоје четири могућа завршетка: ниједна, једна, две или три године у затвору. Кооперација, то јест непризнавање злочина, за једног играча значи да ће бити у затвору или једну или три године. Ако играч призна злочин, може или изаћи одмах из затвора или одслужити две године. Не знајући да ли могу да верују партнеру, „најрационалнији“ играчи ће одлучити да се повуку да би поспешили добитак (ниједна година) и смањили губитак (две године). Парадокс је у томе што је решење игре најбоље ако оба играча сарађују, а аутори игре су сматрали да играчи баш због своје рационалности неће сарађивати услед недостатка информација. Шта би се дешавало када би се ова игра понављала сваки дан? Један или оба играча могу упасти у образац понашања који се назива „Tit for Tat“ (у слободном преводу „око за око, зуб за зуб“). У тој стратегији кооперација је награђена, а повлачење кажњено. То значи да се понашате онако како се партнер понашао према вама последњи пут када сте играли. Роберт Акселрод је 1980. године организовао такмичење на ком су учесници разних професија у рачунарским програмима имплементирали различите стратегије понашања у игри Дилема затвореника и пустили их да се такмиче. Програм који је, у просеку, остварио најбоље резултате јесте Tit for Tat (иако су остали користили комплексне тактике). С друге стране, играч који одлучи да увек сарађује довешће себе до пропасти. Његов партнер нема 2008/2
логос
90
разлога, по мишљењу аутора, да сарађује, већ може једноставно да се повлачи и све време остварује профит. Поука коју из ове игре извлачи већина аутора јесте да је кооперација најбоља, али само ако је повлачење одмах кажњено. Акселрод је мотивацију која тера играче да сарађују назвао „сенка будућности“, јер само неко ко ће са вама сарађивати више пута има мотивацију да сарађује, док остали могу да се повуку јер знају да вас више неће срести. Некада се дешава да сви играчи упадну у бесконачну петљу повлачења јер не верују једни другима, тако да бирају најгори од свих могућих случајева. Као што сам малочас рекао, тадашњи мислиоци су сматрали да ће људи упасти у бесконачни низ несарадње. Али, шта се десило када су то хтели да испитају у стварности? Када су испитиване секретарице у фирми RAND, све су се, насупрот очекивањима, одлучиле да сарађују, и то сваки пут. Наравно, „стручњаци“ то нису схватили као пораз теорије, већ су сматрали да секретарице нису добри субјекти за испитивање. А субјекат добар за испитивање је онај који подржава теорију? Играч мора да сагледа ситацију и да повуче потезе који ће му највише користити. Други начин је да кроз велики број случајева стиче своју „рационалност“ и поступа у складу са стеченим искуством. У целу причу улази и одговорност, јер је играч, у крајњем случају, одговоран за одлуке које изабира. Али, да ли је то дефиницја одговорности? „Личност се не манифестује кроз
Принстон
91 СВЕТ ОКО НАС аутоматизовано остваривање људских потенција него кроз слободно и одговорно одлучивање утемељено у једној конкретној егзистенцијалној ситуацији (ситуациона одговорност). У одлучивању залажемо своју личност, јер одговорност не само да није у пуком испуњавању обавеза, него ни у делању према неком једнозначно утврдивом и извесном знању (онда је то срачунати поступак са очекиваним исходом). Поуздани ослонац одговорности је у нама самима, а не у ,ствари‘ око које се одлучује“. И још: „Најпре, одговорност се не састоји просто у рационалном одлучивању према неком утврдивом знању ради прорачунате последице“, што је, заправо, настојање „да се и сама одговорност подреди предметности знања. Осим тога, схематско супрот стављање индивидуалне (личне) и колективне (групне) одговорности је прекратко поједностављивање... И личност и одговорност претпостављају заједницу. Одговорност је лична одговорност у заједници. ,Лична‘ (тј. личносна) не значи ,индивидуална‘, која би била супротстављена колективној одговорности. Не само да колективна одговорност Роберт Акселрод не мора нужно да укида индивидуалну и обрнуто (зашто би оне биле неспојиве?), него ће пре бити да су индивидуална и колективна одговорност у односу омогућавајуће интерференције“. Дилема затвореника се примењује у рату, економији, антропологији, билогији, правосуђу, политици, у софтверској индустрији, при било ком одлучивању. А у љубави? Да ли је могуће примењивати је у љубави? Психолог Р. Д. Леинг, који је испитивао понашање брачних парова користећи рачунаре и теорију игара, дошао је до закључка да су сви парови играли једну врсту игре. Нашао је шаб-
лон понашања брачника. Другим речима, брачник није волео, већ је примењивао стратегије. У овом раду немамо времена да се бавимо темом одговорности нити сагледавањем овог експримента, већ их само спомињемо, да би се видело да људи примењују теорију игара и не знајући да она постоји као област науке. Да ли се хришћанин тако понаша, да ли уопште игра игре и има стратегије, да ли свети оци примењују стратегије при руковођењу своје деце, да ли канони Цркве имај неку сличну стратегију, да ли сам Бог у свом предвечном савету има стратегију сличну овој? Да ли би прави хришћанин уопште требало да гледа на плату, или би требало да гледа на другог као на јединствено биће које му даје постојање својом љубављу и „кооперацијом“? Оно што затвореницима недостаје јесте слобода. А где нема слободе ту нема ни љубави, нити Духа Светога. А тамо где су слобода и љубав, ту је Дух Свети, и тамо где је Он, ту је и љубав, као и Црква. Отац Александар Шмеман каже да супротност љубави није мржња, већ страх. Чини ми се да је у овој игри кључан фактор страх. Јер, играч све одлуке доноси у страху за себе, у страху од сенке будућности. А у љубави нема бриге за себе, већ, као што свети апостол каже: „Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор 10 24). У хришћанству је стратегија исто што и љубав, јер основни предуслов било ког договора и дела у Цркви јесте љубав у Духу Светоме. Без тога се губи она сô која све преображава, мења, која свему даје вечитост. Да ли ће се хришћанин у Дилеми затвореника икада повући, или ће увек бити кооперативан? Сматрам – ни једно ни друго, већ ће његова стратегија бити љубав која остаје заувек. Његово правило понашања је „закон Духа логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
живота у Христу Исусу“ (Рим 8 2), а то је слобода, то је мир и радост у Духу Светоме, то је оно: „Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи“. „И који год буду живјели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији“ (Гал 6 16). На крају наводимо одломке из Подвижничких слова светог Исака Сирина, који описује ствари које смо овде само дотакли.
Слово 26 – О првом степену знања Овако поима себе мислеће („философ ствујуће“) знање. Оно машта да све бива по његовом промишљању; и у томе је сагласно са онима што тврде да ништа не управља овим видљивим светом. Па ипак, оно не може да постоји без непрестане бриге и без страха за тело, и зато га обузимају малодушност, туга, очајање, страх од демона, бојазан од људи, гласине о разбојницима, приче о умирању, многобрижје у болести, узнемиреност у оскудици и недостатку онога што је потребно, страх од смрти, страх од страдања и злих зверова, и све остало слично овоме, које је налик на море у коме се таласи свакога часа дању и ноћу дижу и нападају на оне што плове, јер овакво знање није у стању да старање о себи преноси на Бога, у полагању наде и вере у њега. Због тога, у свему што се тиче њега самог, оно бива заузето измишљањем средстава и лукавстава. Када начини његових домишљатих изума у једном случају покажу своју немоћ, оно
2008/2
логос
92
не сагледава тајанствено деловање промисла у томе, већ се завађа са људима који му праве препреке и који му се противе. У оном знању засађено је дрво познања добра и зла, које искорењује љубав. Оно истражује и најмање омашке других људи, њихове кривице н немоћи и ствара код човека расположење да поучава друге, да их опомиње речима, да измишља злокобна средства и лукавства; оно прибегава и другим поступцима увредљивим по човека. У њему је надменост и гордост, јер свако добро дело присваја себи, уместо да га приписује Богу. Слово 28 – О трећем степену знања Почуј сада како се човек истанчава, задобија духовност и уподобљава у живљењу невидљивим Силама, које служење своје не врше делима што се чине на чулан начин, већ старањем ума. Када се знање узнесе изнад земаљског и изнад старања о земаљском делању, те почне окушати своје помисли у ономе што је скривено од очију у дубини бића, те на неки начин почне да пренебрегава оно од чега бива неваљалство страсти, те се пружи горе и крене за вером, у старању о будућем веку, и у жуђењу за оним што нам је обећано, и у трагању за скривеним тајнама, тада сама вера обузима ово знање, и предаје му се, и рађа га изнова, тако да оно у потпуности постаје дух...
93 СВЕТ ОКО НАС
аутор: Немања Милиновић
логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
Педагогија Марије Монтесори пример је система који не познаје ограничења. Она може бити саставни део било које епохе или културе, што је можда њена највећа вредност. Зато је о личности и делу Монтесоријеве захвално говорити увек када желимо да дотакнемо феномен инкултурације у ширем смислу речи, или, пак, инкултурације искључиво у сфери педагогије. Марија Монтесори рођена је 1870. године у Италији. Живела је до 1952. Умире у Холандији. Марија Монтесори била је педагог, лекар, феминиста и хуманиста у циљу борбе да заштити оне најнежније – децу. Желела је да омогући срећније детињство деци коју је сретала. Она је била прва жена лекар и интелектуалац у европској Италији. Свој живот посветила је деци, њиховом васпитању и одрастању. У свом вишедеценијском раду, уз помоћ специфичних дидактичких материјала, Марија Монтесори је развила јединствен систем образовања, данас познат широм света као Монтесори метод. Монтесори је, осим у педагогији, важан допринос дала и у дефектологији, педагошкој дисциплини усмереној на васпитавање ментално ометене деце. Њен циљ није било стварање идеалног, савршеног детета у пејоративном значењу. Монтесори метод усмерен је ка максималном откривању свих дечијих способности и потенцијала. По њеном мишљењу, дете је савршено само по себи и свако за себе. Њена намера није била усклађивање према извесном идеалу, већ развој саме личности са оним квалитетима које поседује. Током 1907. године Монтесоријева је основала прву Дечију кућу (Casa dei bambini) у Риму. Од 1913. године у Северној Америци расте интересовање за њен метод. Током деветнаестог века, владајући правац у америчкој философији био је прагматизам. То је био 2008/2
логос
94
нов начин размишљања утемељен на практичном остваривању човекове личности. Идеје су се вредновале према томе колико су практичне. У Монтесори методу, практичан рад има значајно место, јер се њиме развија креативност детета. Можда је овај заједнички елемент утицао на то да васпитни метод Марије Монтесори у Америци доживи своју експанзију. Након извесног опадања заинтересованости, Ненси Мек Кормик Рамбуш (Nancy McKormick Rambusch) обновила је практиковање овог метода у Америци оснивањем Америчког Монтесори друштва (AMS – American Montessori Society) током 1960. године. Монтесоријева је избегла од Мусолинија, јер је одбијала коришћење сопствених васпитних принципа у циљу припремања деце за ратовање. Одбегла је у Шпанију, где је живела до 1936. године, када је почео Шпански грађански рат. Тада одлази у Холандију, где проводи непуне три године. У Индији је живела током Другог светског рата. Седиште Међународног Монтесори удружења (AMI – Association Montessori Internationale) данас је у Холандији. Марио Монтесори, син Марије Монтесори, управљао је институцијом до своје смрти, 1982. године.
95 СВЕТ ОКО НАС
ЦИЉЕВИ МОНТЕСОРИ МЕТОДА Систем Монтесори намењен је деци предшколског узраста. У остварењу оваквог концепта замишљено је да учествују и деца и родитељи. Монтесори метод намењен је оним родитељима који желе да им дете буде самопоуздано, самосвесно, слободно и срећно. Самопоуздање – Психолошки је познато колико свако од нас размишља о томе шта ће други мислити о њему. То није особина која одликује потпуно зреле личности. У процесу сазревања људи пролазе кроз различите фазе, па и кроз ову. Истина је да већину комплексā носимо из детињства. Можда је то последица погрешног васпитања стеченог у породици. За дете је важно да има и осети подршку својих родитеља. Од тренутка када дечији креативни апарат почне да се развија, дете жели да зна шта његов родитељ мисли. Дете је срећно и стиче сигурност уколико и када добија подршку и похвале родитеља. Основно васпитање и најминималнији вид самопоуздања биће од пресудног значаја за социјализацију детета, његово уклапање у средину, спремност да иступи и покаже средини шта жели. Важно је – како у похвали, тако и у критици – држати се старе античке мере. Такав став помаже да се код детета развије уважавање према различитости. Деца између 3-6 година у Монтесори вртићима раде спонтано са извесним материјалима од петнаест минута до једог сата, што их одвлачи од агресивног понашања. Примећено је да на крају таквог периода, деца нису уморна. Малишани су освежени и мирни кроз игру, односно рад којем су приступили добровољно. Недисциплинована деца постају мирна. Циљ ових вежби састоји се у охрабривању индивидуалног рада. Деца у томе користе сопствену креативност. Треба увидети дубљи смисао игре. Кроз креативност и игру, деца испољавају личне склоности. Она раде, труде се, улажу напор. Радећи оно што воле, што их чини срећнима, деца не осећају напор. Дете ради оно што жели и оно што воли да ради. То га чини задовољним. Треба му допустити да ради оно што жели и за шта има
дара, јер ће само то радити ваљано, са љубављу и осећањем испуњености. На то нас подсећа један наслов Марије Монтесори: „Деца знају свој пут”. Детету је неизмерно важно дати подрш ку на путу креативног трагања. Најранијаподрш ка помоћи ће детету у стицању самопоуздања. Самосвест – Други битан сегмент тиче се пружања детету могужности да се суочи са проблемом и да га самостално, на начин свесног бића, покуша решити. Родитељ или учитељ обезбеђује различита средства и материјале које дете самостално користи. Старатељ детету помаже да оствари свој самостални рад. Оно за шта се Марија Монтесори залагала било је да деца уче кроз праксу, да им се што више тога презентује у пракси, заправо све оно што се на тај начин може презентовати. Дете, односно
ученик, сазнаје и самостално, долази до закључака сопственим трудом. Дететов први инстинкт је да изводи своју активност самостално, без ичије помоћи. Његова прва свесна борба за независност манифестује се онда када се брани од оних који покушавају да му у тој активности помогну – строго је упозоравала Марија Монтесори. Слобода – Шта је слобода? Да ли смо слободни? Постојала су мишљења да у име слободе треба одбацити веру. Најпознатији по томе јесте Француз Жан Пол Сартр. Сартров егзистенцијализам водио је у атеизам. Према хришћанству, човек је, као Божије створење, начињен по Божијој слици. Сартр сматра да идеја о унапред логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
осмишљеном плану шта човек треба да буде стоји у супротности са схватањем слободе и субјективности. Ако је предодређено какав човек треба да буде, онда он није слободан. Ово је важан аргумент. Када читамо дело Александра Нила Слободна деца Самерхила, видећемо да он у својој апсолутно слободној школи такође изоставља веру, базирајући такав став на сличном аргументу. Читајући Слободну децу Самерхила не смемо са лакоћом одбацити понуђени метод. Правећи поређење Монтесори метода и Ниловог метода, увидећемо подударање у суштинским тачкама (слобода избора, персонална креативност, развијање недеструктивности). Марија не одбацује хришћанство и веру, док га Нил одбацује. Марија Монтесори очекује од васпитача стално страхопоштовање
према детету као врхунцу Божијег стварања. Монтесори метода састоји се од смирености, стрпљења, понизности и милосрђа, што су од реда изворно хришћанске вредности. Професор Исидор Граорац у свом тексту Путеви ка Монтесори педагогији назива Марију Монтесори првом и највећом монахињом у историји педагогије. „Ко нема склоности за хришћанска искуства, ни потребе за суочавањем са хришћанском вером, не треба да се бави Монтесори педагогијом“ – истиче он. Стотину година након Марије Монтесори, у постпедагошком искуству пријатељства са децом, Бог и васпитање постају сувишни. Данашња рецепција Монтесори педагогије прети да 2008/2
логос
96
изгуби из вида аспект религиозности. „Колико је то онда аутентична рецепција?“ – пита се проф. Граорац. Обе стране имају релевантне аргументе вредне помног разматрања. Можда се дух хришћанског предања не разуме на прави начин, или је и само хришћанско јединство кроз историју толико разорено, те је о многим питањима немогуће заузети универзални хришћански став. Чини се да управо у разликама, које постоје између западнохришћанске, римокатоличке и источнохришћанске, православне педагогије треба тражити разлоге немогућности разумевања и ширег прихватања Монтесори педагогије. Можда је вера у одрастању детета сувише важан сегмент, па је и само питање како веру приближити и како дете васпитати у вери, а да то не спута личност, сувише комплексно. Педагошки систем Монтесори данас има тенденцију да искористи природну жељу детета за сазнањем. По основним питањима детета закључујемо да дете размишља, машта, жели да зна. Ту жељу код детета треба обогатити могућношћу да се дође до самосталног одговора. У Монтесори систему важне су следеће норме: • Децу треба третирати као међусобно различите личности. Личност укључује препознавање друге личности. Ја види другу личност; Ја постоји наспрам друге личности, наспрам Ти. То је битан аспект, како у школи Монтесори, тако и у хришћанском предању. Истински човек треба да постоји кроз заједницу. Човек треба да прихвата ближње онакве какви јесу. У различитости се добија сопствени идентитет. Кроз другачије особине других људи и сами се препознајемо као другачији. Наше неприхватање другог условило би неприхватање нас од стране других. Зато је прихватање другачијег другога неопходно и корисно обема странама. • Дете треба да учи из сопственог окружења.
97 СВЕТ ОКО НАС • Првих шест година живота сматрају се најбитнијим периодом у одрастању. • Дете тежи раду. Његов рад није усмерен на завршавање посла. Његов рад усмерен је на активност. Дете енергију улаже на конструктивну активност. Тиме се оно самостално развија, али уз надзор родитеља или васпитача. Марија Монтесори би рекла: „Дете је властити градитељ и стваралац. Дете је творац човека“. Активности помажу развоју социјалних и емоционалних способности и телесне координације, чиме се осигурава припрема за будућа академска настојања. Већ је речено – овакав програм детету помаже да достигне свој пуни потенцијал на различитим животним пољима. Родитељ (васпитач) и дете не смеју бити у односу надређени - подређени. Њихов однос треба да се базира на поверењу, љубави, поштовању. И једна и друга страна представљају личности. На тај начин, код детета се развија самопоуздање. Детету треба допустити да погреши. Оно ће понављати радњу, не би ли изнашло адекватно решење. Треба уважавати брзину учења за коју је дете способно. Свако дете учи различитом
брзином, на различит начин. Од детета не треба тражити да учини оно што је ван његових домашаја. Погрешно је стварати осећај ривалитета. Не постоји одредница бољи - лошији. Свако је добар за нешто. Деца треба да користе различите материјале. Материјали за које се сматра да нису опасни за децу и који се налазе у играоници морају бити доступни деци. Деци је потребно да ствари опипају сопственим рукама. Одређени амбијент намеће извесна правила. Деца су слободна. Правила не прецизира родитељ (васпитач). Она се препознају и постоје унутар заједнице. Постоје сензибилнија деца, која покушај давања слободе доживљавају као „хаос“. Од васпитача очекују да направи ред. Намеће се питање како свима једнако изаћи у сусрет. Децу мотивише саморазвој. Мотив није родитељ (учитељ). Његова је улога да дискретно надзире децу. Он не сме бити наметљив. Задатак васпитача (родитеља) је да ћути, да допусти детету самосталност. За децу је важно да бораве у позитивном окружењу. Поједина истраживања показују да су деца васпитавана по овом принципу добро припремљена за различита животна искушења. Она често заузимају надпросечне позиције, показујући се као дисциплиноване, способне и одговорне личности. Осврнућемо се овде на дело Дете – тајна детињства. Први део наведене студије бави се дететом уопште – најранијим стадијумом одрастања и периодом раног психолошког сазревања дечије личности. Други део тиче се периода када дете стиче минимална сазнања. Описано је доба када код детета могу бити примећена извесна интересовања, на основу материјалā за које се опредељује. У трећем делу истиче се место и право детета, као и место родитеља (васпитача). Фројд објашњава проблем доминације одраслих. Они су често наметљиви, што може спутавати дете. Одрасле особе треба да се логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
потруде да виде и схвате дете. Тако би се превазишли сукоби између одраслих и деце. Дете тражи љубав и разумевање. Док говори о начину на који треба поступати са новорођеним дететом, Марија Монтесори сматра да се према њему треба опходити са истом нежношћу са каквом се свештеник опходи према хостији. То је осећај љубави и понизности, а истовремено и осећај страхопоштовања и одговорности. Интересантно је оно што Марија Монтесори примећује у погледу реда. У првом делу њене студије обрађују се особине и потребе детета у узрасту за који одрасли сматрају да није нарочито значајан. Сматрало се да дете од 5-20 месеци нема изражену моћ запажања. Изненађујућим се показало да деца већ од најранијих дана осећају веома суптилно. Примери су показали да не постоји детаљ који дете неће регистровати, уколико није онакав каквим га је дете навикло да га види. Ауторка у вези са тим наводи више примера. Кроз њих се показује да, кад за децу мислимо да беспотребно плачу како би „привукла пажњу” на себе, то није тачно. Испоставило се да је плач реакција на извесно незадовољство, узроковано нарушавањем реда на који се дете претходно навикло. Марија Монтесори Христовим речима позива одрасле на љубав. Љубав обнавља наше срце. Не смемо изгубити срце нити љубав. То је тајна послата преко деце, сматра Монтесоријева. Или ћемо следити пут љубави учећи од деце, или ћемо постати достојни Христове вечне осуде! У наставку студије дају се различита објашњења, запажања и примери о добу кад дете почиње сазревати. Важно је подучавати дете. То се у Монтесори систему нарочито истиче када је реч о хигијени. Све чему дете учимо, морамо објаснити због чега је неопходно. Ако га учимо да опере руке, дете има право да зна зашто пере руке. Ако га учимо да чита и пише, дете има право да зна чему то. Експерименти су показали да су деца понављала у недоглед новонаучене радње. Знала су њихово значење. Желела су да се истакну у 2008/2
логос
98
томе и да стекну наклоност оних који су их научили, трудећи се да радњу обављају што боље. Сазнање зашто уче одређене радње мотивише децу да вештине савладају успешније. Кроз заједнички рад, у ком је свако имао своје задужење, деца су имала одбојност према награди и казни. Показало се да деца то не желе и да им награда није потребна. Сатисфакција коју добијају за свој труд јесте задовољство да раде оно што желе, богатећи интересовања своје личности. Оставимо овде отвореним питање дисциплине. Показује се да деца унутар заједнице добровољно прихватају одговорност, поштујући извесне принципе и норме владања. Не може се предвидети свака ситуација. Сваки случај могао би да буде изузетак. Колика је улога васпитача и да ли правила понашања треба наметати? Можда су она некада потребна, а некада не? Када васпитач треба да предузме иницијативу, а када не? Трећи део Монтесоријева посвећује проблему сукоба два начела, два света – света одраслих и света деце. Она истиче неправилности којима одрасли покушавају да укључе децу у овај сурови свет. Главна неправилност је у томе што одрасли не схватају или не желе да схвате да је овакав свет детету стран. Дете не жели да прихвати свет овакав какав јесте. Сукоб пос-
99 СВЕТ ОКО НАС тоји са верског аспекта. Господ говори о казни уколико се не преобратимо и не постанемо као деца. Христос ни по што не сматра да децу треба обраћати! Родитељи вековима покушавају да изграде децу која ће бити у складу са потенцијалним прототиповима. Такав принцип оивичен је борбом и муком детета. Дете је стални мученик. Родитељ константно руинира свет детета, у име идеје да то чини за његово добро. Емерсон указује да дете вечито силази попут Месије, не би ли одраслима показало пут ка вечном Царству. Одрасли одбијају Месију. Зар је свет великих толико прљав и мрачан? Зар смо толико слепи? Желимо децу, а када нам Господ пошаље дар понашамо се онако како се не бисмо понашили ни према предмету. Тенденција читаве Монтесори школе дубоко је хуманистичка. Она покушава да отвори очи и позове на милосрђе, љубав, разумевање према деци. На њих треба да гледамо као да испред себе имамо Господа. Свако дете Господ је у малом. Значи ли то да ћемо на Господа викати? Да ли ћемо се усудити да ударимо Господа?! Колико дивних начина има за опхођење према деци! Она су наш пут ка спознаји Бога. Знајмо да ћемо сурово одговарати за сваку дечију сузу, како нас упозорава Достојевски. Не заборавимо – сви имамо мајке, сви смо нечија деца. Опхòдимо се према деци достојанствено, те ћемо се тако опходити и једни према другима. Слушајмо оно што нам поручују деца. Осврнимо се и погледајмо свет који смо изградили. Питајмо децу шта мисле о том свету. „Тешко је слушати децу“ – рећи ће неки. Ако смо толико окорели да да не можемо схватити промашаје нашег света, допустимо деци да покушају да изграде бољи свет. логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
100
аутор: Тијана Тешмановић
Ж
ена – шта, заправо, представља њен идентитет? Кроз историју он се кретао од начела које симболише плодност (мајка Геа) до недокучивих, тајанствених бића ноћи. За већину мушкараца, жена представља оваплоћење вечне Еве, као оне која је одговорна за грех, док жена често свој положај доживљава као оне која је вечно подређена мушкарцу. У њеној животној причи постоји само један субјект – мушкарац, и један објект – она сама. Са становишта философије егзистенције, жена би себе, најрадије, описала појмом „биће за другог“. Иако већина припадница овог пола чињеницу да је жена сматра неправдом судбине, и радо би постала део „мушког света“, у рукама жене се, кроз историју, крило оружје којег она често није била свесна, а које је у стању да покори сваког мушкарца. То је њена женственост! Истинска женственост садржи у себи елементе надмоћи над мушкарцем, и жртвовати их зарад претеране жеље за равноправношћу био би највећи ударац који би жена сама себи могла задати. Женино срце ће заувек остати прибежиште љубави, оданости, стрпљења и милосрђа, а свет би постао веома несрећан кад би жена престала да игра ту улогу. Њена „мисија“ у свету и јесте да пројави недостатност, једностраност и штетност логичког, редукционистичког, хладног погледа на свет. Својом вером, дубином, интуицијом, она води 2008/2
логос
мушкарца од форме ка садржају живота. Ништа велико није створено без жене. Сетите се само бројних муза које се неретко помињу у животу и делима најпознатијих уметника. Многи ће вам рећи да жена вреди више као инспираторка, него што би вредела да је и сама творац. Њена вредност као такве не смањује сe уколико је онај кога она инспирише тек мали, свакодневни борац са животом. Бродоломницима је само жена давала снаге и воље за живот у најкритичнијим моментима. Заиста, мушкарчева лепота никада није имала у друштву и животу оно место које је имала лепота жене. Нажалост, поред своје позитивне функције, лепота је често била главни чинилац због ког су многе жене постајале жртве туђих страсти и туђе сујете. У историји, жена је често постајала објекат, згодитак који треба задобити лукавством, уз ризик општег рата (пример Јелене Тројанске). Везе између владара често су се установљавале на дугорочној основи склапањем међубракова, те је размена жена стицала политичку важност. Многе принцезе служиле су као средство општења међу владарима, и животна сврха им је била да буду размењене. Размена жена имала је један циљ – повезивање мушкараца. Али, на тај начин жене добијају још једну битну улогу – оне постају главни посредници културног ра-
101 СВЕТ ОКО НАС сејања и мешања! Приликом удаје, девојка је потпуно пасивна. Родитељи је дају младожењи, а младићи су ти који се жене, који себи узимају жену. Жена је та која добија његово презиме, која неретко прелази у његову веру, која се укључује у његову класу, припада сада његовој породици. Она цео свој дотадашњи свет оставља иза себе, а одвајање од своје породице и напуштање дотадашњег дома често представља једну од највећих криза са којима се жена сусреће у првим месецима брачног живота. Уколико буде штићена мушком снагом, она лако може избећи првобитну напуштеност, и ускоро ће се осетити неопходном у свом новом обиталишту. Жена, као супруга и мајка, у браку налази снагу да живи и смисао свог живота. Мисија жене као мајке је инстинктивна. То је њена природна вокација и материнством она у потпуности остварује своју физиолошку потребу. Жене се не боје бола. Месецима носе дете у својој утроби, готове да жртвују свој живот и изглед рађајући га, а често и да потроше читаву младост одгајајући га! Често неспретна када је у питању свет технике, жена, захваљујући улози на коју је призвана од стране Бога, осећа снагу живота која се у њеном стомаку претвара у људско биће, а коју никакви технички апарати не могу премерити. Она у себи осећа светост живота. Жена је та која у животу зна да се помири са својом судбином и да је прихвати таквом каква јесте, што често код ње рађа смирење и представља особину због које су се многи мушкарци дивили женама. Занимљиво је да су – сетимо се ки-
пова откопаних у Помпеји – мушкарци нађени скамењени са покретима побуне, пркосећи небу или покушавајући да побегну, док су жене погрбљене, згрчене, окретале своја лица ка земљи... Свака жена, као домаћица, помало је алхемичар. Она осећа да има нечег свечаног у свим тим ситним радњама, осећа се вечном, корисном док понавља све те покрете, као што се понављају годишња доба. Занимљиво је са каквим уважавањем свети владика Николај говори о српској жени свога доба: „Свака српска сељанка знаде по десет заната. Зна и да кува јела, и да меси хлеб, и сири млеко, и тка, и везе, и плете, и гаји живину, и негује цвеће, и прави сапун, и Бог зна колико још послова који су у Европи строго раздељени и предузети сваки на по се од стручњака!“ Жена је у стању да и против своје воље упија емотивна стања свих бића. У њеној природи је да воли и да себе предаје за друге. Оноре де Балзак на једном месту овако сагледава жену: „Пре свега, живот мушкарца је слава, а живот жене је љубав. Жена је једнака мушкарцу само кад се целог свог живота жртвује...“ Иако не поседују агресивне смелости мушкараца, жене се истичу мирном чврстином у свом пасивном отпору. Мушкарци су храбри пред смрћу, жене пред животом. Оне се супротстављају беди, кризама и несрећи, енергичније од својих мушкараца. Историја нам је оставила многе спомене на жене које нису само седеле и чекале да их какав галантни витез обожава и штити, већ су често биле спремне и да се саме бране, када су их посебне животне околлогос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
ности на то приморавале. Уколико је због рата или службе њен супруг напуштао дом, супруга је често у очима вазала постајала господар. Често је узимала на себе одбрану мужевљевог замка, надзирала чиновнике који су водили послове, пресуђивала уместо свог мужа. Погледајмо само пример сјајне Милице која је Лазаревом смрћу преузела улогу свога мужа. Свима нам је познат Лазарев завет, али Кнегиња је, поред бриге о сопственој деци, као свој завет схватила и неопходност да постане мајка читаве кнежевине и да ондашњу Србију подигне из пепела. Али, ипак, неоспорна је чињеница да је жена увек посматрана као слабији пол. Крхка телесном грађом, често оспоравана од стране свог мужа у сваком погледу, одгајана тако да сутра буде подређена свом мушкарцу, жена је прихватила своју инфериорност и почела да ужива у њој. Велики број жена је спреман да према свету заузме став пораженог, зато што никад није искрено прихватила тај свет и своју улогу у њему. Жалопојка уобичајен начин њеног изражавања. Она због својих невоља криви цео свет, јер је изграђен без ње и против ње. Тако својим речима замењује дела која није у стању да изврши! Није ретка појава да такве жене прибегавају „чарању и бајању“, а све из немоћи да промене свет који их окружује. И поред безизлазних ситуација, до којих је у стању да саму себе доведе, жена одузима себи живот ређе него мушкарац. Ипак, иако статистике показују да су „успела“ самоубиства чешћа код мушкараца, број покушаја много је већи код жена. 2008/2
логос
102
Многи западни хришћански мислиоци износили су негативан став према жени. Јован Скот Ериугена сматра да је првобитно човечанство било неподељено на полове, а да су се тек као исход греха људска бића су се поделила на мушкарце и жене, при чему жена оваплоћује чулну и грешну природу човечанства. Њена једина улога је рађање, јер све остало мушкарац ради боље од ње! Она је у односу према мушкарцу оно што су физичка чула према разуму. Да су ово искривљена мишљења, сведочи, између осталог, и канонско црквено право, које је према жени увек било великодушније него грађански закон. Жена јесте увек упућивана да слуша свог мужа у замену за његову заштиту, али се одувек инсистирало на моногамији, као и на моралним обавезама оба пола према супружнику. Жени се јемчило право наслеђивања имовине. Грађански закон је, с друге стране, дуго сматрао да се реч жене не може признавати на суду због њене непоузданости. Тако јој је ускраћивао политичка права. Брачна веза је супругу давала право да располаже свом имовином коју је супруга поседовала у време удаје. У Закону и обичајима Бовеа из 13. века стоји поука мужевима да своје жене туку „само са разлогом и умерено“. У чему се крије погрешан приступ данашњих жена? Велики број оних које себе називају модерним женама јесу, у суштини, жене одметници, егоисти, које тврде да не воле никога и да не желе да их ико воли. Њихова воља се своди на прохтеве које нико не сме спутати, њена слобода се не сме угрозити. Тако она постаје заточеник сопствене ништавности
103 СВЕТ ОКО НАС и настоји да задобије особине због којих би се и сам мушкарац постидео. Све је више мушкобањастих жена и исто толико феминизираних мушкараца. Занимљиво је како једна савремена списатељица описује домаћицу: „То су она дебела створења с виклерима у коси, папучама на ногама, у цветно-дезенираној кућној хаљини, које гурају испред себе џиновска колица препуна намирница...“ Данашње жене су на добром путу да свргну мит о женствености. Оне се труде да потврде своју независност, али им ипак не полази за руком да испоље праву природу свог бића. Из жеље да поставе темеље новом, женском свету, оне грађу преузимају из мушког света, и тако само праве дупликат постојећег света у ком влада јачи пол. Нажалост, почиње да се губи свака разлика између мушкарца и жене. Узалудна су сва та поређења којима се настоји одлучити да ли је жена супериорнија, инфериорнија или једнака мушкарцу. Њихови положаји и улоге су дубоко различити. Књига Манола (Плато, 2007.) за тему има два лица женске душе нашег времена, представљена у близнакињама које оличују два супротстављена лика женствености. Хортензија, одевена у црно, у потпуности је затворена у себе. Њен живот је један фобични универзум, опкољена је проблемима који често немају никакве реалне основе. Ужива да мучи, како сопствено тело, тако и душу. Речју – крајњи мазохизам. Анемона је, насупрот њој, одевена у шаренило боја, окружена мноштвом мушкараца, слободна од сваког ограничења, презире прошлост, воли ствари за један дан. Њен једини императив је уживање, а према свој сестри је садистички настројена. Ми овде видимо две крајности: интровертност наспрам екстраверт-
ности, самодеструкцију у једном смеру наспрам живота који исто тако води самоуништењу, само заобилазним путем. Овакви поремећаји у друштву одразили су се и на породицу која, како ауторка овог романа констатује, није више насушна потреба. Она је, у најбољем случају, потреба психоаналитичара, који би пропали без породица које треба разградити. Не постоји више осећај кривице, не постоји више ни породица, нема вере ни моралности које би представљале неку препреку. Све је сравњено са земљом. Има ли хришћанство одговор на ову кризу у коју је запала савремена жена, а са њом и читаво друштво? У једном тренутку, јунакиња горепоменутог романа безнадежно јеца: „Све је тама око мене. Где је црвена лампица знака ,Излаз‘? Ја сам мрав. Где идемо?“ Како је жена доспела у овакав положај? Индивидуализација је процес који је обрнуто пропорционалан обожењу. Из тежње да постане „самостална“, да свој живот води независно од мушкарца, далеко од породичног живота који је одувек у хришћанству представљао малу Цркву, жена је постајала све даља и од обожења на које је, као и мушкарац, призвана. Како је сама себи одузимала сопствену женственост, она се није претварала у мушкарца, већ у чудовиште! Није довољно да се измене закони, инсти туције, обичаји, јавно мњење и цео друштвени контекст да би мушкарци и жене постали једнаки. Пуна једнакост између мушкарца и жене једноставно није могућа. Потребно је да и мушкарци и жене, поред својих природних разлика, без дволичности и без замене улога, афирмишу заједницу на коју су позвани: „И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом...“ (Пост 1 28) логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
104
аутор: Ненад Живковић Када је Павле, велики „апостол незнабожаца“, хришћанима у Коринту писао да је „свима био све“ не би ли кога привео спасењу (1 Кор 9 22-23), он тада свакако није ни претпостављао да ће доћи време када ће хришћани слепо подражавати обрасце живљења еванђеља условљене конкретним, ранијим и културолошки другачијим епохама, бојећи се и да покушају да реч Еванђеља изговоре језиком своје епохе, видећи то, ваљда, као грех. Верујемо да би се он, као и његови савременици и сатрудници у придобијању за Христа, непримерено осећали да се, рецимо, у наше доба појаве носећи одећу из своје историјске епохе и културе. Шта бисмо тек, идући том линијом, од њих могли да очекујемо када је у питању проповедање Благе речи (под проповедањем овде подразумевамо разглашавање Радосне вести уопште)? Да ли би се устручавали да еванђеље говоре нашим језиком, језиком наше културе и нашег друштва, ако имамо у виду да апостол Павле говори да је свима био све, и да је сâм Христос обичавао да окупљенима говори у причама, које су обавезно садржале примере њима добро познате из свакодневног живота? До одговора није тешко доћи. Појава музичког (премда не само музичког) правца и својеврсног покрета, у свим својим варијeтетима, познатим под општим именом рок2008/2
логос
ен-рол (rock'n'roll), својевремено је представљала друштвену и културну револуцију. Дословни превод ових енглеских речи био би „љуљај и котрљај“, што би, у слободнијем преводу, могло значити, отприлике, „продрмај“, „протреси“, „окрени наопачке“, „преиспитај све“, или, управо, „изврши револуцију“. Можда и није могуће направити озбиљнију паралелу између обнове у хришћанском смислу и културне револуције коју је овај покрет извршио, али се не може негирати да је он неретко садржавао и хришћанске мотиве, ма колико они били површни или извучени из контекста. На нашим просторима није се дуго чекало да се појави овакав начин изражавања културе урбаног окружења. Он је већ „тресао“ и „протресао“ добар део планете, па ситуација није била много другачија ни у нашој земљи. Стеге друштва почеле су да попуштају, док је хришћанско наслеђе друштва било протумачено као део онога руралног и страног урбаном начину живота и култури. Да ли је, дакле, у тим околностима било могуће хришћанско Еванђеље и његову поруку представити на аутентично урбани начин, на начин близак градској популацији? Нека уместо одговора послуже стихови песама рок-ен рол-састава „Партибрејкерс“, као што су: „Постоји излаз, постоји пут, између две половине, између светла и тмине“; „Пуна
105 СВЕТ ОКО НАС су небеса, гледају на нас, неко тражи славу, неко моли за спас“; „Боже, опрости нам, пружи руку и помилуј нас, ово је моја молитва: не заборави нас“. Управо њихов новоиздати студијски албум Слобода или ништа показује да је једно такво, савремено-урбано интерпретирање еванђелске поруке могуће, и да оно не само да не нарушава дух еванђеља, већ да у њему та градска култура проналази свој пуни и спасењски израз. Идеал слободе, али слободе као афирмације (слободе за, а не слободе од) јесте тековина хришћанства и утицаја који је оно извршило на развој друштва уопште. Може ли за људско биће, за личност постојати ишта светије од слободе, „којом нас Христос ослободи“ (Гал 5 1)? Због тога је тај покрет, пре свега младих људи, и довео до преиспитивања слободе као вреднос-
замена за љубав“, већ, уместо ње „само одложена бол, са наплатом што чека иза угла“, подсећају нас савремени хришћани, преносећи на свој, аутентичан начин оно што је „апостол љубави“ писао, трудећи се, као и личност са почетка овог текста, да некога спасе. Није чудно што овакви вапаји долазе са врелог градског асфалта, на ком је степен отуђења људи већ достигао забрињавајуће размере. Хришћански позив људима да изнад свих подела, сујета и мржњи прихвате љубав као истински начин живљења пронашао је свој израз у песмама поменутог састава. Позив на освешћење од аутоматског начина живота (песничком слободом названим лоботомија), посве материјално условљеног (где свако неког криви, али не и себе), суштински је везан за еванђеље као спасавајући начин живљења. Позив на препознавање једних од стране других као људи,
ти. И зато што је слобода личности, као начин постојања, у корену хришћанска вредност, није необично што, идући путем еванђеља, поједини јавни представници урбане културе (попут поменутих „Партибрејкерса“) управо њу величају и супротстављају свим материјалним „вредностима“ („Сво злато, сребро света не вреди ништа без ње“), видећи их као безвредне тамо где слободе нема. Слобода би била удео пакла када јој не би следила љубав, која је још један (истини за вољу: први) еванђелски принцип, штавише сâм начин постојања. Она је основ односа међу људима, а тим односом сведочи се и љубав према Богу. Без љубави, без заједнице са ближњима нема ни заједнице са њим. Љубав је у еванђељу, заиста, незамењива, јер се, на концу, Бог поистовећује са љубављу (упор. 1 Јн 4). „Не постоји
као личности чије „срце куца, ту је“ (али је питање да ли га неко чује), јесте позив на љубав, јер еванђеље и јесте један свеукупан позив на љубав као живот са Богом и људима. Градски амбијент и није могао друго него да покуша да себе спашава еванђељем, ма колико у зачетку то било површно. Као последицу тога, данас – усудићу се – имамо једно здраво, али надасве храбро интерпретирање еванђеља у околностима које то – услед убрзаног повезивања свих крајева планете, где и простор и време и аутентичне културе губе на значају или бивају „прогутане“ – изискују можда и више него читава ранија историја човечанства. „Свима сам био све“, узвикује апостол Павле, као да говори: „Нема ограничења, нема препрека у проповедању еванђеља“. Ништа нас не сме спречити да Благу вест преносимо, а то логос
2008/2
СВЕТ ОКО НАС
106
свакако не сме бити друга и другачија култура. И само хришћанство је од првих дана садржавало различите културе (превасходно јеврејску и хеленску) и у њима вршило еванђелизацију. Зашто би данас било другачије? Штавише, сме ли бити другачије? У таквом процесу инкултурисане интерпретације хришћанства оно се не модификује, већ се представља и изговара, а онда и живи на аутентичан начин, својствен конкретној култури коју охристовљује. Црквеном, богослужбеном песништву место је, свакако, у богослужбеном амбијенту, премда је свеукупан живот богослужење. На овом месту би ипак требало поменути да је и црквено (богослужбено) песништво за нас данас, за наш општи културни и цивилизацијски амбијент нешто што, нажалост, не изражава аутентични молитвени вапај ове конкретне, савремене цивилизације. Оно је, евидентно, наста(ја)ло
кожи. А када се на том путу утврдимо, природно је да желимо да и друге подстакнемо да о њему промишљају, јер самодовољност и себичност није одлика хришћана. Зато смо у стању да питамо: „Где живиш, како до тебе?“ Тада је наше питање и одговорност, јер би ми, хришћани, требало да носимо бремена једни другима. Еванђеље благога Христа примењиво је увек и свуда, у свим околностима, јер је то еванђеље спасења, позив упућен свим људима до краја историје. Различите културе су, кроз историју дугу два миленијума, различито реаговале на њега, каткад га поистовећујући са собом и мање или више губећи се у њему, каткад га бојећи својим бојама. Без обзира на све, оно није и неће изгубити своју спасавајућу улогу, јер је надахнуто и оснажено самим Богом. Он је, поставши једнак нама, омогућио сваком створењу да постане учесник његовог живота. Зато се
и уобличавано у прошлости, у свету који је, без обзира на све паралеле које је могуће повући, ипак другачије живео, а као такво оно је било црквени израз молитве цивилизације и друштва тог времена. То свакако јесте разлог због ког се многима данас чини да је Црква чуварка археолошких вредности неких прошлих времена. Представљање еванђеља умећем и на начин који, иначе, обичава неки други амбијент (овде се мисли на онај данас неизбежно секуларни) дакако није страно хришћанству нити га скрнави. (Све ово, наравно, до оне границе до које је израз искреног и аутентичног, а неретко и болног трагања за собом и смислом свог постојања, што, на крају, проналазимо у Божијој љубави). Зато су речи: „Хоћу да знам куда води овај пут, мене и живот мој...“ тако продорне. Продорне су јер су искрене и проживљене на сопственој
доживљај Бога не може подвести под правила, нити може постојати универзални образац за изражавање еванђелске поруке. Напротив, потребно је еванђеље живи и изражава се увек на јединствен и непоновљив начин, често под окриљем различитих облика стваралаштва. У овом случају, то је музичко песништво. На крају, хришћани јесу позвани на стваралаштво, „на саздавање до тада непостојећих парова немуштих речи и звукова, слика и боја, уздаха и јецаја...“ То стваралаштво јесте „језик молитве која није само молитва речима, или је понајмање молитва речима“ (о. Ромило Хиландарац). Још једном, у одсуству сопствених речи, као својеврстан молитвени завршетак овог огледа, навешћу стихове „Партибрејкерса“: „Олакшај нам дане, олакшај нам ране, кад дође тај час Ти погледај на нас, негде доле...“
2008/2
логос
107 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
СТУДЕНТСКО ОРГАНИЗОВАЊЕ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ аутор: Ненад Божовић делегат Богословског факултета у Студентском парламенту БУ 2006/07. Студентски парламент је конституисан априла 2006. године, први пут у историји Београдског универзитета. Цела академска 2006/07. година на Универзитету протекла је у знаку расправа о питању мастер - дипломирани, затим о питању школарина, као и о имплементацији Болоњске декларације. римарна структура студентског деловања на Универзитету је Студентски парламент. Студентски парламент чине представници факултетских парламената – њих четрдесет двоје (сходно броју факултета и њиховој заступљености). Делегати у Парламенту бирају између себе најпре председавајућег Парламента, затим
П
Зграда Ректората Београдског универзитета
студента проректора и остале чланове председништва, на основу њихових академских резултата и несебичног залагања за решавање студентских питања и проблема. Даље, Студентски парламент делегира најбоље студенте за представнике у Сенату Универзитета (веће декана свих факултета) и Савету Универзитета, на чијим се седницама расправља о студентским питањима, на којима поменути студенти, након претходне дискусије у свом Парламенту, износе и бране ставове свих студената Београдског универзитета. Дискутујући на високом академском нивоу, уз
уважавање обостране аргументације, професори, декани факулета и студенти заједнички решавају новонастале проблеме. Тако би, барем у замисли, требало да функционише студентско организовање на Београдском универзитету. Ствари су, како то обично и бива, посве другачије у пракси. НАСЛЕЂЕ ПРОШЛОСТИ Студентски парламент је конституисан априла 2006. године, први пут у историји Београдског универзитета који, узгред буди речено, по новијим одлукама траје двеста година. Будући на самим почецима, претпоставило се да ће ово тело имати потешкоћа у раду, које су извирале најпре из компликованог наслеђа прошлости. Деведесетих година прошлог века бирање студента-проректора био је „режимски посао“, те је део студентских протеста тих година био усмерен на смену студента-проректора. Временом, да би се ојачале студентске позиције и да би се чуо глас студената, бива наглашена функција Савеза студената Београда (скр. ССБ). Ситуација у Савезу касније постаје у одређеној мери исполитизована, и као опонент Савезу настаје Студентска унија Србије (скр. СУС), а потом се државно странчарење, нажалост, пројектује и на Унију. „Прикривени“ ривалитет две до тада најаче студентске организације у земљи на снази је и у време конституисања Студентског парламента. Студентски парламент, од ступања на снагу новог Закона о високом образовању из 2005. године, постаје једина законом предвиђена институција студентског организовања (члан 56). Стога, ССБ и СУС губе свој претходни значај, а то потеже и питање финансирања поменутих организација, које су биле подржаване делимично од државних средстава, а делом од невладиних организација. У почетку рада Парламента задржане логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
су, дакле, све три организације да паралелно делују. То је био примарни узрок потешкоћа у раду Парламента, будући да није постојала сагласност у начину решавања студентских питања. Несагласност је постојала, најпре, због жеље одређених студената за личном афирмацијом кроз борбу за студентска права, тј. постојало је надметање и наметање више људи за позицију у којој би и професори и студенти препознавали компетент ност за заступање студентских интереса, а што умногоме доприноси каријеристичким плановима поменутих људи... Један део делегата у новоформираном Парламенту априла 2006, били су симпатизери ССБ-а и међусобно се подржавали, док су други били блиски СУС-у. Мали део „неутралних“ делегата, желећи да се што пре посвети решавању најбитнијих питања, превагнуо је на страну симпатизера ССБ-а, будући да су они имали већ припремљену кандидатуру за председавајућег Парламента, као и за студента-проректора. Делегати блиски Унији су, стога, били опструкцијски расположени. Ипак, бива усвојен Пословник о раду Парламента, и Парламент почиње да се уходава. Било како било, у октобру 2006. дошла су, као први изазови Парламента, питања о изједначавању мастер - дипломирани и о школаринама. ПИТАЊЕ МАСТЕР - ДИПЛОМИРАНИ Цела академска 2006/07. година на Универзитету протекла је у знаку расправа о питању мастер - дипломирани, затим о питању школарина, као и о имплементацији Болоњске декларације. Академска година 2006/07. остала је без решења за питање мастер - дипломирани, јер стари сазив државне Скупштине није могао да донесе ту одлуку и чекали су се нови избори. Питање се растезало у недоглед, заједно са преговорима о новој влади након јануарских избора 2007. који су, као што је познато, потрајали све до Уставом предвиђеног рока. Тек крајем септембра 2007. скупштина је преломила: дипломирани је једнак мастеру у правима, али не и у звању, што представља аутентично тумачење Закона о високом образовању из 2005. године. 2008/2
логос
108
Међутим, већина факулета је у вези са овом одлуком дала своја даља „тумачења“, будући да је постојао проблем финансирања и одржавања тих нових мастер студија. Уопште, прецизнија анализа ових проблема изискивала би нове чланке, ако не и обимне студије, те се, после мале дигресије, враћамо на деловање Парламента. Ситуација се поново одвијала у правцу лошем за студенте, и невоља је коначно ујединила све делегате у Парламенту. Заједнички су иступали у вези са очувањем стечених права дипломираних и отворено говорили да дипломирани не треба да уписују мастер студије, већ да директно иду на докторске. Упркос томе, факултети су уписивали дипломиране на мастер студије. Прича о еквиваленцији је доспела у ћорсокак, због константног мешања интереса факултетских управа и интереса студената, а на штету ових других. Тада су се у Студентском парламенту чули веома
Студентски парк
аргументовани предлози о протестним шетњама студената који су, након учестале „немогућности” Министарства просвете да помогне, нажалост остали једино средство. Председништво Парламента је, ипак, инсистирало на даљем дијалогу са професорима и деканима. Сматрали су да је боље и даље ићи „лепо“ и покушати заједнички решити проблеме, а све у духу симфоније студената и професора. Постоје различите хипотезе због чега је заузет овакав став, али чињеница је да у поменутој симфонији диригентску палицу држе професори.
109 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА Академска година 2007/08. требало је да протекне у жару борбе за студентска права. Став о непрекидању дијалога и даље је био важећи став Парламента, али се превидело да он изискује време и невероватну истрајност. Испоставило се да није било ни једног ни другог. Уследили су драматични државни догађаји фебруара 2008. Тема мастер - дипломирани била је скрајнута у светлу новонасталих околности и, у први план излази подршка студентима са Косова и Метохије. Затим следе мајски парламентарни избори, и неки од чланова председништва се фокусирају на свој страначки политички ангажман. То у великој мери круни снагу Парламента у наставку борбе за еквиваленцију. Неки, пак, чланови Парламента, под велом проевропских невладиних организација, настављају политизацију студентског живота... И тако, како то обично у Србији бива, студентски (колективни) интерес и даље остаје прва жртва индивидуалних интереса. То је био први и највећи пропуст Парламента. ПИТАЊЕ ШКОЛАРИНА Када је реч о школаринама, тј. њиховом несразмерном повећавању из године у годину, неопходно је указати на шири контекст овог проблема. Наиме, ради се о несређеним односима између Министарства финансија и Министарства просвете. Према речима факултетских управа и
Студентски културни центар
изјавама финансијских одсека факултета, држава не уплаћује довољна новчана средства за несметано извођење наставе и одржавање факултет ских објеката. Стога, управа факултета расписује веће школарине како би покрила текуће минусе. Није згорег напоменути да је ово, такође, став и Богословског факултета. О питању да ли држава не даје довољно или факултети траже више него што треба подробно се расправљало на седницама Студентског парламента Универзитета. Међутим, овај проблем могу разјаснити само спецификације трошкова и бројни папири финансијских одсека. То је било прво што су тражили студенти - представници комисије за финансије при Студентском парламенту. Наравно, поменуте списе нису добили. Било како било, студенти су из године у годину, несразмерно са стопом инфлације, плаћали све веће суме. И овога пута, представници Парламента, а тиме и сви студенти, остали су неми посматрачи игре пребацивања одговорности између државе и факултета. Став дијалошког расположења Парламента није уродио плодом, и одређене групе студената су, при својим факулетима, организовали протесте, наравно без подршке Парламента. Но, њихове активности су имале ефекта. Иако мањим од првог, ово сматрам другим пропустом Парламента. РЕАЛИЗОВАНИ ПРОЈЕКТИ Да читаоци не би помислили да су се у Студентском парламенту Београдског универзитета низали само пропусти, навешћу низ пројеката које је иницирао исти, а од којих су се неки завршили крајње успешно. Ту је, у првом реду, пројекат оснивања веслачког клуба Београдског универзитета, сходно академско-спортским традицијама сваког већег европског универзитетског центра. Затим, ту је пројекат помоћи студентима са хендикепом, медијски врло добро пропраћен. Међу пројектима који су у фази извршавања јесте „Болоња путоказ”, по коме би екипа студената БУ обишла средње школе у свим већим логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
градовима Србије и, кроз радионице, упознала их са болоњским системом студирања. Такође, издвајају се пројекат помоћи у виду наставних средстава (књиге и остало) Приштинском универзитету са седиштем у Косовској Митровици, пројекат волонтирања на Универзијади 2008. и добијања одговарајућих ЕСПБ бодова за ову активност, преструктурирање универзитетског Центра за развој каријере, итд. ИДЕЈЕ... На почецима рада Парламента, иако су се студенти различитих академских усмерења тек упознавали, постојала је велика енергија, ентузијазам и одлучност да генерација студената у првом сазиву Парламента остави неки траг у универзитетском животу. Комисија за науку при Парламенту изашла је са предлогом за организовање сајма науке, као и са идејом да се омогући финансијска подршка за студентске научне пројекте. Комисија за међународну сарадњу осмишљавала је начин и профил организовања студентске проректорске конференције, која би пратила Универзијаду. Због бројних факултетских обавеза и усредсређености на горућа студентска питања, ови пројекти су, нажалост, остали само лепа замисао. У сваком случају, ове идеје остају као залог неким, надам се, срећнијим будућим генерацијама. НЕКИ ЗАКЉУЧЦИ Први закључак који се намеће јесте да се државно-политичка ситуација, нажалост, вишеструко пројектује на универзитетски план. На крају крајева, тешко да уопште и можемо говорити о неком крајње „неутралном“ студентском организовању, будући да је сваки вид грађанског деловања, па и студентски, на неки начин политичко организовање. Једино не треба дозволити да лично афирмисање, кроз студентско организовање, буде плод наметања, већ плод дужег, стрпљивог и искреног рада на студентском плану, јер „не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт 5 14). 2008/2
логос
110
Овим не покушавам да дискредитујем институцију Студентског парламента БУ, већ, напротив, покушавам да помогнем конструктивном критиком, зарад бољег функционисања истог и квалитетнијег начина решавања студентских проблема. И даље сматрам да је институција Студентског парламента – због своје прожетости рада са факултетским и универзитетским установама – сјајан начин за конкретизовање студентских интереса, организовање хуманитарних акција, афирмисање академских вредности, као и да су факултетски образовани грађани основна покретачка снага друштва. Савет будућим генерацијама био би да треба вишеструко искористити почетни ентузијазам у студентском организовању. Студенти и, уопште, млади људи могу да мењају и преображавају овај свет на боље, а факултетски образовани грађани имају и ту одговорност. Учествовање у раду СП студентима Богословског факултета Београдског универзитета може пружити нова и корисна искуства, као и прилику да покажу да су млади црквени људи, заправо, освежавајућа снага у посткомунистичком транзиционом друштву, какво је наше. Такође, труд Цркве у новије време да истиче литургијски моменат црквеног живота треба да доведе до јачања свести о заједници, до схватања да је други (ближњи) битан, и да тако обесмисли опсесивне личне жеље за славом, положајем и лагодним животом овога века.
Студентски град
111 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
Православна теологија на Универзитету Лудвиг Максимилијан у Минхену Историја, задаци, организација
1. новембра 1984. године на катедру за православну теологију на Римокатоличком теолошком факултету Лудвиг Максимилијан универзитета позван је проф. др Теодор Николау, а 20. фебруара 1985. године баварско Министарство за културу, на предлог Универзитета, основало је одговарајући Институт за православну теологију. Тиме је изучавање православне теологије добило прво универзитетско пребивалиште такве врсте, не само у Савезној Републици Немачкој, него и у Западној Европи уопште. Одлуком Академског сената Универзите та у Минхену, а на предлог оба теолошка факултета, овај институт је проширен у јулу 1994, и тако је постао Образовно одељење православне теологије. На Универзитету у Минхену, од зимског семестра 1995/96. године, у оквиру ове организације постоји и могућност потпуног студирања православне теологије, која је до сада
аутор: Евангелина Ћилерџић није постојала ни на једном државном универзитету. Тако су на Универзитету у Минхену заступљене све три велике цркве. Задатак овог новог облика студија јесте првенствено пружање образовања из области православне теологије, како духовницима, тако и вероучитељима и катихетама. Предвиђа се и шире упознавање православне теологије кроз научно истраживање и обучавање научног подмлатка, као и научна размена са већ постојећим теолошким факултетима и похађање предметā са других факултета на Универзитету. Богословско образовање православних студената (као подмлатка Православне цркве, треће по величини у Немачкој), поред тога што омогућава упознавање са историјом православне теологије и духовности, даје увид и у историју, културу и обичаје ове земље. То има непосредни утицај на више од једног милиона православних грађана, како у погледу религијске и културне интеграције немачког друштва, тако и
логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
на плану екуменског споразумевања и заједничког рада у овој земљи и Европи уопште. У образовној организацији за православне теологе понуђене су следеће могућности: • Стицање дипломе православне теологије, која од 3. јуна 1997. године подразумева регуларно време студија од девет семестара. • Промовисање православне теологије (др теологије). Правила за промоцију важе од 4. марта 1999. године. • Хабилитација ће убудуће такође бити омогућена. Научно-наставно веће чине четири професора и два заменика. Нови православни професори, одлуком академског сената, односно Баварског научног министарства, не припадају ниједном постојећем факултету. Међутим, кроз сарадњу оба теолошка факултета постоји једна заједничка комисија, у својству стручног саве2008/2
логос
112
та. Њихови задаци су, између осталог, да осигурају катедру, обезбеде испитни кадар, кадар за промовисање и запослене, итд.
Предмети
Научно школовање на православној теологији треба да служи многостраном занима њу, које се, углавном, састоји у припремању свештеника, односно вероучитеља. Да би истрајали у овоме, студенти морају да се упознају са методама и стручним знањем из појединих области богословља. Области са самосталном методом су: • Библијско богословље (увод, егзегеза и теологија Старог и Новог завета). • Историјско богословље (патрологија, црквена историја и историја богословске мисли, конфесионално и екуменско богословље). • Систематска теологија (основно богословље,
113 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА догматика и етика). • Практична теологија (пастирско богословље, литургика, омилитика, црквено право и педагогија). Поред професора др Теодора Николауа, који предаје православну теологију и, сагласно својој специјализацији, историју богословске мисли, 1. октобра 1999. позван је проф. др Анастасиос Влецис на катедру за систематску теологију. Осим њих двојице, који су редовни професори на катедри за библијско богословље и катедри за практичну теологију, остали се примају на одређено време, односно на пет година. Професор за практичну теологију од 1. априла 1999. је проф. др Владимир Иванов, а од 1. марта 2000. место професора библијске историје зауизма др Константин Николакопулос. Предлози предметā ова четири професора су, кроз примедбе испитних установа Католичког теолошког и Протестанског теолошког факултета, али и других факултета Лудвиг Максимилијан универзитета, дорађени. Студенти могу да изаберу предмете који су предвиђени студентским програмом. Студенти највише времена посвећују изучавању изборних предмета, похађају предавања, и на крају школске године полажу завршне испите.
Додатне примедбе
Дозволу за високошколско образовање и право на упис на Православну теологију стичу они који испуњавају уобичајене прописе и услове на немачким универзитетима. Упис кандидата са немачком матуром за зимски семестар почиње средином септем бра, а за летњи средином марта. Кандидати из земаља које нису чланице Европске Уније морају имати посебну дозволу за школовање, за зим ски семестар најкасније до 15. јула, а за летњи до 15. јануара. Кандидати из других земаља Европ ске Уније требало би да се јаве у истим терминима и да ступе у контакт са одељењем за странце. Консултације се обављају у Канцеларији за студенте (за немачке грађане) или у Одељењу за странце (на универзитету).
Orthodoxes Forum, часопис Института за православну теологију Универзитета у Михену, излази од 1987. године, са две свеске годишње.
Обавештења и информације:
Канцеларија за студенте (главна зграда LMU у Минхену), Geschwister-Scholl-Platz 1, D-80539 München, тeл. (089) 2180 2216 (г-ђа Кегел) и (089) 2180 2337 (г-дин Хилер, заменик). • Одељење за странце (цигласта зграда), Ludwigstr. 27, D-80539 München, тeл. (089) 2180 3156 (г-ђа Волф, саветовање и упис) • Образовно одељење за православну теологију, Ludwigstr. 29 (приземље десно), D-80539 München, тел. (089) 2180 5376; 2180 3228; 2180 5778; факс (089) 2180 2198; 2180 2402; e-mail:
[email protected] •
логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
114
аутор: Бранислав Кеџић
А
ко бисте угледали овакву вест, која је осванула у многим немачким медијима, помислили бисте да се ради о још једном у низу успеха наших спортиста. Али сумња у било какав успех јавља се при самом сазнању да се, можда, говори о победи некаквих фудбалера из Београда. Партизан, Црвена Звезда? Не. О успеху ових клубова на европској сцени може се само сањати. На врх Европе попели су се, нико други, до студенти нашег факултета. „Европско првенство“ теолога у малом фудбалу? Неко би се насмејао и помислио да је немогуће. Али већ тринаест година овакво се такмичење организује у земљама немачког го2008/2
логос
ворног подручја, под називом „TheoCup“. Студенти Римокатоличког теолошког факултета у Вирцбургу пожелели су да покажу своје фудбалско умеће и да, путем овог екипног спорта, остваре контакт са
к олегама теолозима. Ова њихова идеја у потпуности се остварила. Сваког пролећа, студенти многих католичких теолошких факултета из Немачке, Аустрије и Швајцарске окупљају се поводом најважније споредне ствари на свету. Традиција је настављена и ове године, у манастиру Бенедиктбојерн, недалеко од Минхена. Према писањима немачких локалних новина, „TheoCup“ ове године добио је екуменски карактер, јер су учешће на овом турниру узели и студенти нашег, Православног богословског факултета из Београда. Сва теолошкофудбалска омладина Европе сакупила се од 14-16. маја у прелепом
115 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА манастиру Бенедиктбојерн. Манастир је посвећен светом Јакову и светом Бенедикту Нурсијском. Основан је 740. године и од самих почетака у манастиру се налазила преписивачка школа, која је нарочито интензивно радила у 8. и 9. веку. Манастир је насилно затворен 1803. године. Том приликом нађена је књига Кармина Бурана са необичним песмама из 13. века. Манастир су 1930. године преузели салезијанци. Одмах су основали Теолошку студијску установу, која је касније прерасла у Философско-теолошку високу школу. Основане су и друге образовне установе, које се баве екологијом и педагогијом, као и Институт за пасторал са младима. Данас ту студира око 600 студената. Овим информацијама о предивном комплексу наши студенти су љубазно дочекани од стране организатора турнира. На свечаном отварању,
16. маја у вечерњим часовима, екипа нашег факултета представљена је као специјални гост. Након сазнања да су наши студенти први православни факултет који се појавио на овом такмичењу, међу осталим учесницима завладало је велико одушевљење. Представљени су и остали учесници – још 24 екипа – међу којима и браниоци титуле, екипа из Вирцбурга. Приказан је филм о читавој организацији, која је трајала шест месеци, где је учешће узело 150 студената из Бенедиктбојерна. Након уводне еуфорије, сви тимови жељно су ишчекивали наредно јутро и излазак на фудбалски терен. Екипе су биле подељене у четири групе. Првога дана, 17. маја, одиграни су мечеви по групама. Време је дозволило да се мечеви одиграју на одлично припремљеним травнатим теренима. Екипа нашег факултета налазила се у
Б групи, поред екипа Бохума, Бона, Вирцбурга, Алеманије и домаће екипе Бенедиктбојерна. После максималног учинка, без примљеног гола, „жута подморница“ (дресови нашег тима подсетили су навијаче на један велики европски клуб) заузела је прво место у својој групи. Одмах након првих одиграних мечева било је очи гледно да фудбалским зналцима нашег факултета није било достојног противника, али је ипак постојао страх од друге, knock-out фазе турнира. Наредног дана, због кишног времена, организатори су били принуђени да турнир наставе у хали. Већ после убедљиве победе над екипом из Минхена, резултатом 5:0, страх и трема су нестали и пут ка врху био је отворен. Отпор колега из Кракова сломљен је лако, а узбудљиво полуфинале против логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
момака из Беча, које је окончано победом 3:0, дало је повода да на трибинама Београђани већ буду окићени златом. Међутим, капитен нашег тима, у стилу играча светског реномеа, није дозволио опуштање у редовима свог тима. Пред почетак сваког меча, у радости васкршњих празника, наши студенти су загрљени клицали поздрав Христос Васкрсе, а пред финални меч узнели су Молитву Господњу, приликом које је хала препуна навијача утихнула и саслушала молитву на српском језику. Око 350 навијача било је подељено. Београд или Келн? Након првог полувремена – 1:1. Примљени гол није уплашио Београђане који су, помало расрђени, на крају славили са 5:1. Момци из Келна, који су себе назвали Heartbreakers, сломљених срца морали су да 2008/2
логос
се утеше пехаром који је намењен другопласираном, иако су им апетити пре почетка турнира били усмерени на сами врх. Пехар, налик оном који се додељује победнику светског купа, завршио је у рукама капитена нашег факултета. Поред фудбала, који је био главни повод за окупљање студената, организоване су и друге манифестације које су улепшале овај викенд. Вечерња дружења, уз звуке гитаре, била су прилика да се научи нека немачка песма и тако обогати оскудно знање немачког језика. Све ово није могло да прође без чувеног баварског пива. Наши студенти су присуствовали недељном богослужењу и искористили време да се ближе упознају са колегама са Запада, њиховим начином студирања и организовања сусрета. Велику част учинили су профе-
116
сори Философско-теолошког факултета у Бенедиктбојерну, који су по затварању турнира припремили свечану вечеру за победнике, приликом које су изразили жељу да се ближе упознају са нашим факултетом, студијама, програмом, што су им наши студенти и приуштили. Боравак у Немачкој, који је већини студената био први, искоришћен је за кратак обилазак Минхена. Остварен је сусрет са студентима минхенског универзитета „Лудвиг Максимилијан“, као и са студентима Православног института у Минхену. Професор овог института, Анапијотис Анергирос, показао је нашим студентима библиотеку и предочио могућности остварења постдипломских студија на њему. Велики умор, услед многих активности и недовољног спавања, није могао сакрити тугу када се, због истека визе, шампионски тим морао упутити ка Београду. Салцбург и родна кућа Волфганга Амадеуса Моцарта били су незаобилазна станица при повратку, што је употпунило целокупан утисак. Победнички пехар, награда за најбољег стрелца, лопта са потписом кардинала и мноштво утисака били су повод за изненађење, приређено студентима и професорима који су жељно ишчекивали вест о пласману наше екипе. Капитен Иван Јевтић одушевио је све присутне на промо-
117 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
цији часописа Логос, када је, са остатком екипе (Владимир Перић – несавладиви голман нашег факултета и Београд ског универзитета, Бојан Чолаковић и Владимир Радовић – стубови одбране нашег тима, Владан Радовановић и Марко Лазић – убојити нападачи, Бранислав Кеџић – први стрелац турнира са 11 постигнутих голова), у амфитеатар унео победнички пехар, који је поздрављен громогласним аплаузом. Атмосфера која је владала у Бенедиктбојерну дочарана је
захваљујући Милораду Видовићу, који је све забележио видео камером и фотоапаратом. Ваља нагласити да организације пута не би било без свесрдне помоћи нашег факултета, под чијим је покровитељством екипа и отишла на пут до Немачке. Велику част учинила је амбасада Немачке у Београду, која је у рекордном року и бесплатно обезбедила визе студентима. Његова екселенција, амбасадор Немачке у Београду, Волфрам Мас, поздравио је овај догађај
и пожелео успех нашем тиму. Велика захвалност припада господину Живици Туцићу, који је неизмерно помогао у читавој организацији пута и кореспонденцији са амбасадом Немачке у Београду, господи ну Милораду Ивановићу, који се побринуо да наши студенти безбедно стигну на ово велико такмичење, као и професору Родољубу Кубату, великом љубитељу фудбала, преко кога је и стигла информација о одигравању овог купа. Шта је следеће? Лига шампиона или можда Куп УЕФА? Не, биле би то превелике амбиције. Следеће године организацију TheoCup-а преузео је Теолошки факултет у Триру. Надамо се да ће екипа нашег факултета бити у могућности да поново учеству је на овом турниру и покуша да одбрани трофеј освојен у Бенедиктбојерну. До тада нам остаје да вредно тренирамо, подстичући и младе таленте који долазе на наш факултет, као и да, путем спорта, порадимо на продубљивању контаката, вршећи мисију у служби Цркве.
логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
118
аутор: Петар Козакијевић Боравак у Сједињеним Америчким Држа����������������������������������������� вама хора нашег факултета, у ком је и писац ових редова имао част да учествује, студенте Православног богословског факултета који су се нашли на далеком континенту подстакао је на размишљање о једној релативно новој и за Цркву специфичној ситуацији – о православљу у Америци. У Сједињеним Америчким Државама, појавом многих емиграција из православних земаља дошло је до формирања бројних епархија и парохија које нису организоване и уређене по уобичајеном црквеном канонско-правном поретку, које, уз то, имају изразито етнички карактер. Писац нема за циљ да говори о православљу у Америци уопште, већ само да изнесе најважније изазове који пред њега стају, а који су, у исто време, изазови и за нас који живимо хиљадама миља далеко. Ово је врло важна тема која, стога, потребује далеко опсежније разматрање у будућим истраживањима. Црква и нација Православна црква уређена је по принципу постојања више патријархата, изворно њих пет („пентархија“), којима се касније придружују и друге аутокефалне помесне цркве. Временом се усталило мишљење да један народ може и треба да има своју аутономну, тј. аутокефалну цркву. Овај процес је отпочео 2008/2
Црква Св. Антонија, Аризона
логос
са словенским народима. Неко би рекао да је до овога дошло из политичких разлога, или из реалне црквене потребе. У сваком случају, апсурдно је сматрати да је разлог стварања словенских помесних цркава у времену њиховог настајања национални, патриотски осећај припадности једном народу или племену, из простог разлога што оваква свест, која се, у виду националне идеје, јавља тек у 19. веку, у немањићкој Србији и Кијевској Русији засигурно није постојала. У сваком случају, после појаве националне идеје, коју у пуном замаху видимо у крупним догађајима 20. века, ствари нису остале исте. Појави изражене националне свести код православних народа допринело је више чинилаца. Први је вишевековно турско ропство, које
119 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
Holly Cross
је погодило народе у југоисточној Европи, Малој Азији и Средоземљу. Ово тле је било погодно за ширење националних идеја, тековина Француске буржоаске револуције (1789.), које су, путем просветитељства, доспевале на Балкан и у источну Европу. У Француској револуцији настаје модерно схватање нације, постајући посебна политичка теорија, да би, почев од 19. века, у потпуности обликовало европско друштво и његово уређење. Русија, пак, иако није била под турском окупацијом, имала је своје унутарње факторе који су ометали здрав црквени живот. Мислимо, пре свега, на петровску реформу и синодални
Нова Грачаница, Third Lake
период, који су омогућили ширење и укорењивање западноевропских трендова у Русији. Трећи моменат је период секуларизације, који је врхунио комунистичким владавинама у православним земљама. Народима који су у својој бити дубоко православни Црква је забрањивана. Било је неопходно да се одржи свест о идентитету народа. Природно, на место на ком је некада била Црква, стаје њена алтернатива – нација. Нација је, наизглед, веома слична Цркви, јер садржи готово исте мотиве из прошлости, позива се на народну историју, чува језик и култ предака. Нација почиње да се представља као вредност по себи, као апсолут који у себе укључује и себи подређује све народне традиције и предања, међу којима је и религија. Тако Црква, у многоме неспремна за оваква дешавања, не препознајући их у њиховом правом светлу, стаје на страну национализма и појављује се као његов чувар и бранитељ. У свести народа долази до идентификације појмова Црква и нација, молитва и обичај, светац и херој. У народној свести, а неретко и код људи у Цркви, почињу да се губе границе између ових појмова. Да није дијаспоре, овај пробелм не би ни био уочљив. Јер, у помесној Цркви, јурисдикцијски ограниченој на територије и епархије у којима махом живе припадници једног народа, овакав проблем, макар и био уочен, не захтева брзо решавање. Етнички карактер православних цркава у Америци То није случај и у Америци, где срећемо све православне народе, из различитих разлога измештене из својих отаџбина, који су у разним временима населили заједнички простор. Они су се нашли у страном и новом окружењу, и, по природи ствари, прибегли јединоме што их чини сигурнима. Као и сви емигранти у Америци, они се организују, окупљају, држећи се чврсто својих кругова, који за циљ имају очување свега што их везује за детињство – јелогос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
120
зика, обичаја, фолклора, кухиње, народног духа, па и Цркве. То их, у извесној мери, затвара у гетое. У свему томе, Црква се јавља као најпогоднији сабирник и чувар свега што се може подвести под шире значење речи „традиција“ и „предање“. Цркву на тај начин доживљавају сви православни у Америци. То је њена дужност и обавеза, штавише разлог њеног постојања. Народ је увек имао потребу за живом и истинском, еванђелском и отачком вером. Међутим, када је дошло до миграција православних, свако је са собом понео оно што је имао. У земљама које називамо православнима, преовладавало је управо такво схватање Цркве и нације, и њиховог међусобног односа. Тако су расејани народи у свет понеЦрква Св. Саве, Феникс ли већ стечено искуство Цркве као чувара тив ове две појаве, одбацимо осећај припадања свега што им је најсветије, што их везује за кореједном народу који су хришћани одувек имали. не и из чега црпе идентитет. Велики руски историчар и богослов 20. века, ЈоЦрква није могла да не одговори на потреван Мајендорф, изјавио је да „није етничност као бе народа у расејању. Епископи су постављани из таква зла, већ погрешан и неправославан став матичних земаља, са поруком да чувају јелинство који етничност ставља изнад јединства, и ограили српство, а и верни народ је од њих очекивао ничава мисију Христове Цркве на једну етничку исто. Хришћани су се изједначили са грчким или групу“ (видети: John Meyendorff, Vision of Unity, словенским расејањем и престали да буду раSVS Press, Crestwood, New York, 1987, стр. 81). У сејање Царства небеског. Главна карактеристика томе је разлог због кога је овај проблем схватања сваког расејања (дијаспоре) је увек била чежња за Цркве као националног удружења у великој мери повратком у отаџбину. Код Јевреја у расејању, то је приметнији код хришћана у расејању него у прабила чежња за Јерусалимом, Сионом. Хришћани вославним земљама. су својом отаџбином одувек сматрали Нови Јерусалим – Царство Божије, и у њему Нови Сион – Цркву, по речима светог апостола Павла: „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јев 13 14). Када еванђелски опис странствовања хришћана у свету упоредимо са данашњим странствовањем народа у дијаспори, лако увиђамо штету коју је национализам као феномен модерне историје нанео нашем поимању Цркве. Са једне стране, национализам и етнофилетизам, који је као јерес осуђен на Сабору у Константинопољу 1872, јесте рана на телу Цркве, док, са друге стране, долазимо у опасност да, борећи се про- Црква Св. Симеона Мироточивог, Лас Вегас 2008/2
логос
121 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
Једна Америчка православна црква У ситуацији у којој се православље у Америци нашло почев од друге половине 20. века, јављају се бројни проблеми и изазови. У једној држави су се појавиле многе православне јурисдикције, које покривају оне категорије хришћана који припадају извесној етничкој групи тј. народу. Ово се показало као врло проблематично из два разлога. Први је еклисиолошки и канонски беспоредак који квари слику Цркве као иконе Будућега царства. Мајке цркве стихијски су постављале епископе и оснивале епархије. Тако је дошло до ситуације да имамо више епископа у истом граду и више епархија на једној територији. То је створило у историји Цркве готово незапамћено стање. Други, притом ништа мањи разлог јесте сметња коју етнички карактер цркава задаје мисији Цркве. У различитим црквама богослужења су на различитим језицима, међу којима је енглески реткост. Ово представља велики проблем за све који су постали и који би постали православни обраћеници (converts). Свега пар америчких цркава и епархија има бо-
гослужења на енглеском језику. У томе предњаче OCA (Orthodox Church in America) и антиохијска јурисдикција, за којима не заостаје ни српска Западноамеричка епархија. У сваком случају, то су појединачне и усамљене иницијативе, које немају подршку већине православних у Америци. Ово је велики проблем, јер омета мисијску делатност Цркве, или је чак у потпуности спречава. Мисија је у самој природи Цркве. То је залог који нам је Господ оставио: „И рече им: идите по свему свету и проповедајте еванђеље сваком створењу“ (Мк 16 15). Не Грцима, или Русима, или Србима, већ сваком створењу! У Цркви, у Христу, категорије националности и друштвеног положаја престају, по речима Апостола: „Где нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3 11). Има више могућих решења за овакво стање: 1. Неке стране су мишљења да стање треба да остане какво јесте, из разлога специфичности америчког друштва које је само по себи
Црква Св. Саве, Чикаго
логос
2008/2
СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
мултикултурално и плуралистично, те његовој природи одговара сапостојање више православних етничких цркава на истом месту. Ово решење нам изгледа као ход линијом мањег отпора, и као најлошије од понуђених. Сматрамо да је довољно јасно због чега је то тако: то би значило замрзавање постојећег стања, у ком влада еклисиолошки и канонски беспоредак. 2. OCA (Orthodox Church in America) је пројављивала и пројављује претензије да буде уједињујући фактор америчких хришћана. Руси су први почели да говоре о овој ситуацији као проблематичној. Будући да је московска патријаршија прва основала мисију у Америци, најпре на Аљасци (1799.), а потом и у континенталном делу (1870.), Руси у Америци су први начинили корак у стварању једне Америчке цркве, основавши 1970. OCA, коју је Москва одмах прихватила и признала као аутокефалну. Досадашњи живот Православне цркве у Америци прате бројне позитивне ствари, као што је значајан број Американаца који су се обратили у православље и живе под окриљем управо ове цркве, али га прате и бројни проблеми. Од времена оснивања OCA постојао је код осталих јурисдикција страх од русификације богослужења и американизације православних култура, приметан највише међу њиховим народом и свештенством. 3. Можда би најбоље решење било да се ово питање реши на неком предстојећем свеправославном сабору. На то су указивали многи теолози. И заиста, питање јурисдикције, као и сва друга питања која се јављају у америчком православљу, теме су за један свеправославни или васељенски сабор. Треба истаћи и да америчко православље, поред свих проблема који се пред њега стављају, показује висок степен зрелости и одговорности. Оно жели да се докаже пред читавом православном икуменом и хришћански светом и, заиста, на пуно места показује онај хришћански ентузијазам који нама често недостаје. Због тога је неопходно да се изнађе канонско решење које би у Сједињеним Државама омогућило један у целости здрав црквени живот. За сада, као најреалније, али вероватно и 2008/2
логос
122
најтеже оствариво, видимо решење које предлаже Митрополит диоклијски Калистос Вер: „Ако православни народи ставе Евхаристију у центар, онда имамо будућност у Сједињеним Државама. Молитвено доћи до тајне причешћа. То је много важније од прикупљања новца или састанака“ (Western American Diocese 2008 Annual, Sebastian Press, 2008, стр. 13). У томе је срж овог, као и многих других питања. Аутентични живот хришћана у Цркви, њихово понирање у нову димензију која се у њој открива, пружа могућност сагледавања ствари из једне другачије – есхатолошке перспективе. Томе води само истинска обнова светотајинског и литургијског живота хришћана, и то не само оних у расејању (дијаспори), већ, пре свега, нас који смо овде, који живимо у православним земљама. Тада ће до јединства православља у Америци довести природан след живота хришћана, који неће више имати проблема да разликују своју црквеност од своје националности, видећи у Цркви Царство Божије, у ком „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, него су сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал 3 28). Једино такви хришћани могу да буду и јесу истинске патриоте, следећи завештања својих древних предака. Православље у Америци још увек је одојче. Остају наредне деценије, које ће да покажу каква је његова будућност, све до финала историје, који ће бити један за све, на свим просторима, у свим временима.
Св. Владимир, Њујорк
123
логос
2008/2
124
Црква Светог Архангела Михаила, Ванкувер
2008/2
логос
125 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
извештава Одбор за организовање стручних екскурзија
Следујући
традицији факултета, студенти завршних година студија су и ове године организовали и успешно реализовали стручну апсолвентску екскурзију. Са благословом декана, Његовог преосвештен ства епископа бачког господина Иринеја, посећене су светиње Бугарске и Васељенске патријаршије. Циљ овог научно-студијског путовања изван граница наше земље, као и стицање и увећање знања неопходних свакоме ко се озбиљно бави богословском науком. Првог августа, у раним јутарњим часовима, окупили смо се испред зграде факултета и, након молитве у параклису светог Јована Богослова, кренули ка свом првом одредишту – граду Софији. Са нама су били господа професори др Дражен Перић и мр Србољуб Убипа-
риповић, затим власник агенције GPR International, госпођа Гордана Радоњић, која нас је испратила, и водич те агенције, госпођа Бранка Адамовић. Према плану пута, око 16 часова стигли смо у Софију и обишли цркву светог Александра Невског, цркву Свете Софије, цркву (ротонду) светог Георгија, где смо присуствовали акатисту Пресветој Богородици и саборну цркву свете Недеље. У овој светињи Бугарске патријаршије поклонили смо се моштима светог краља Милутина, великој светињи српског и свеправославног рода. Одмах затим, после једног излива благодати Божије кроз мошти светог Краља, добили смо и благодат на благодат! Сасвим непланирано и са великим одушевљењем имали смо част да добијемо благо-
слов од Његове светости патријарха бугарског господина Максима, који се исто тако обрадовао нашем сусрету. Након овог, самим Господом и светим Милутином уређеног, а нама изненадног сусрета, посетили смо остатке древне Сардике, и око 20 часова кренули пут Цариграда. Другог дана пута обрели смо се у Цариграду и након доласка у хотел и кратког одмора, посетили Свету Софију. Разгледање ове величанствене цркве употпунио је наш водич господин Панајотис из Цариградске патријаршије, који је, како одличним познавањем историје Источног Римског цар ства, тако и својом живом речју и енергичном гестикулацијом успео да нам приближи Свету Софију, Цариград и Цариграђане, тј. Источне Ромеје уопште. логос
2008/2
АПСОЛВЕНТСКА ЕКСКУРЗИЈА
га Михаила, рад иконописаца манастира Ковиља. Затим смо сви позвани на ручак. У оквиру посете Васељенској патријаршији били смо у могућности да се поклонимо најстаријој цариградској икони Памакаристос, моштима светог Јована Златоустог и светог Григорија Богослова, стубу за који је Господ Христос по предању био везан током бичевања пред Његово страдање на крсту. Наравно, и овај пут је са нама био наш незаборавни водич Панајотис. Тог дана смо обишли и малу цркву која стоји на месту некадашње велике Влахерне, где смо присуствовали молитви и активно учествовали у њој свечано отпевавши кондак Пресветој Богородици Возбраној војеводје на грчком и словенском језику испред извора чудотворне агиазме. Затим смо посетили манастир Хору (koria mzy), сада музеј, где смо били у прилици да се дивимо
Црква Св. Георгија у Истанбулу
Црква Свете Софије у Истанбулу
У наставку упознавања са атракцијама Цариграда обишли смо стари хиподром и остатке његових грандиозних зидина, на којима је практично утврђен центар овог великог града. Добили смо и слободно време да порошетамо градом, по жељи обиђемо Плаву џамију или то време искористимо за одмор. Трећег августа смо сви били очарани јаким утисцима јер смо тог дана присуствовали светој Литургији у цркви светог Георгија, саборној цркви Васељенске патријаршије. На Литургији смо се причестили, а потом је уследио пријем код Његове свесветости патријарха васељенског господина Вартоломеја где су размењене најтоплије речи и мноштво лепих жеља. Тада смо у име свог факултета и наше лично име, Његовој свесветости уручили скромне поклоне, између осталог и икону светог архистрати-
Црква Светог Александра Невског у Софији 2008/2
логос
126
најлепшим мозаицима на свету. Наш водич Панајотис нас је уверио да су лепши чак и од чувених равенских мозаика. Највише пажње су нам привукли мозаици Христа Господа, светих апостола Петра и Павла и циклус мозаика посвећен Богородици. У плану је било да се обиђе и манастир Живоносни источник, али то овог дана није било могуће, па је као нека врста компензације организован обилазак централног градског трга и пешачке зоне Таксима. Четвртог дана екскурзије посетили смо манастир Свете Тројице и чувену богословску школу на острву Халки која је нажалост затворена. Међутим, утисак који се стиче и који радује је да је она спремна да сваког тренутка поново почне са радом, уколико то турске власти дозволе. На Халки су нас изузетно лепо примили и упознали са значајем ове школе, у којој се богословљем
Истанбул
127 СТУДЕНТСКА ХРОНИКА
ску библиотеку, просторије факултета и цркву. Наши домаћини су припремили ручак и захвалили нам се на посети. По повратку са Халке имали смо организовано крстарење Босфором и Златним рогом, тако да смо могли видети Никеју, Халкидон и наравно Цариград са мора – места одржавања седам Васељенских сабора. Недостајао је само Ефес, који нас је тек очекивао... Пети август је био резервисан за обилазак манастира Живоносни источник. Над гробовима патријараха отпе-
вали смо тропар Пасхе, а на самом извору химну Пресветој Богородици Достојно јест, што је изазвало изливе емоција код нашег водича Панајотиса са којим смо се тада и опростили. Затим смо обишли Топ Капи палату, цркву Сергија и Вакха (сада џамију) и другу по величини Цариградску цистерну. Ово велико подземно здање у облику базилике са 360 стубова, као део градског водовода, још једном је у потпуности дочарало посетиоцима величину, славу и ступањ развоја Источног Римског царства у време када
Ефес
бавио и Његово преосвештенство умировљени епископ за хумско-херцеговачки господин Атанасије. Сви ћемо памтити изреку монаха Доротеја који нас је дочекао с речима: „Да пијемо слатко, па да слатко и причамо“, пошто је одмах по доласку у манастир уследило послужење да би се гости, видно исцрпљени јаким сунцем и врућином медитеранске климе, окрепили и освежили. Затим смо уручили поклон за игумана манастира, Митрополита мосхониског Апостола, и обишли стару и изузетно велику школ-
логос
2008/2
АПСОЛВЕНТСКА ЕКСКУРЗИЈА
је грађена. Потом је уследила посета Капали чаршији – Базару. Имали смо на располагању читаво послеподне за куповину, што упркос уверавањима нашег водича, госпође Бранке, није свима било довољно да уживају у чарима куповине на једном од највећих тржних центара на Балкану, која незаобилазно подразумева „цењкање“ и дружење са продавцима који неретко знају и српски језик. У вечерњим часовима кренуло се за Кушадаси, приморско туристичко место на Егејском мору. Наредна два дана била су предвиђена за одмор. Осмог августа смо обишли антички град Ефес (остатке Артемидиног храма – једног од седам светских чуда Антике, Целзијусову библиотеку, Адри јанов храм, Херкулову капију, лик богиње победе Нике...) У великом афитеатру, који прима 24.000 људи, наша студенткиња и будући магистар соло-певања,
2008/2
логос
Јелена Радовановић, извела је део оперског комада Мадам Батерфлај, задививши велики број туриста који се ту нашао. Измамила је громки аплауз свих присутних и незабораван тренутак за све своје колеге. Локални водич, господин Исмет, иначе наш земљак, је овом приликом био вођа заједничког обиласка овог саборског хришћанског града, те је као и увек приређивао изненађења својим невероватним досеткама, даром за песму и симпатичним изговором српског језика по чему ћемо га сви са ове екскурзије увек памтити. После обиласка цркве Седам успаваних младића, уследила је кулминација апсолвентске екскурзије, посета гробу и цркви светог Јована Богослова. У олтарском делу, окупљени око остатака киворијума, једним гласом отпевали смо тропар светом Јовану, апостолу љубави, заштитнику
128
нашег факултета и свих оних који богословствују. Овим смо заокружили обилазак места одржавања седам Васељенских сабора, и дошли на сам извор хришћанства – на гроб онога који је положио главу на груди Учитељеве... Девети дан путовања проведен је у путу према Бугарској. Преноћили смо у Софији и рано ујутру десетог августа кренули у посету Рилском манастиру. После поклоњења моштима славног светитеља, они који су били смелији и имали кондицију, посетили су и испосницу светог Јована Рилског. Затим се кренуло пут Бе ограда. Уз атмосферу која нас је пратила, сталну песму и велику радост, пут је брзо прошао. По доласку у Београд, дуго смо се растајали и поздрављали, носећи са собом осећај величине и важности пута који смо заједно прошли и којег ћемо се увек радо сећати.
129 МАНАСИЈА
СВЕТИ САВА
Плаво и златно Последњи прстен видика Последња јабука сунца
Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг
Зографе Докле твој поглед допире
У риђој му бради Засутој липовим цветом Громови с муњама играју жмурке
Чујеш ли коњицу ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах
О врату му вериге висе И трзају се у гвозденом сну На рамену петао му пламти У руци штап премудри пева Песму укрштених путева
Зографе Шта ли видиш на дну ноћи
Лево од њега тече време Десно од њега тече време
Златно и плаво Последња звезда у души Последњи бескрај у оку
Он корача по сувом У пратњи својих вукова
Васко Попа
КОСОВО ПОЉЕ
КАЛЕНИЋ
Поље као свако Длан и по зеленила
Откуда моје очи На лицу твоме Анђеле брате
Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас чита Тајна слова расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо
Боје свићу На ивици заборава Туђе сенке не дају Муњу твога мача У корице да вратим Боје зру На лакој грани времена Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате Боје горе Младошћу у мојој крви логос
2008/2
130
IMPRESSUM Издаје: Православни богословски факултет БУ Београд, Мије Ковачевића 11б Стручни саветник: др Родољуб Кубат Технички уредник: Милорад Видовић Уређивачки одбор: Ненад Божовић, Марко Делић, Марко Јефтић, Марко Јовановић, Срђан Радмановић, Весна Курјаков, Тијана Тешмановић Лектура и коректура: Наташа Вулетић, Иван Недић Придружени чланови: Бранка Петровић, Петар Николић, Јован Благојевић, Немања Милиновић,Ђурђа Николић Стални сарадници: Младен Маринковић, Ненад Живковић, Милан Радовановић, Данијел М. Дојчиновић Сарадници: Владимир Петровић, Милош Јањатовић, Ненад Стојановић, Тамара Јојић, Ана Ђикић, Малиша Пушоња, Евангелина Ћилерџић, Бранислав Кеџић, Петар Козакијевић
Часопис излази семестрално штампа: ИНТЕРКЛИМА, Врњачка Бања
Први часопис студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду изашао је 1932. године. Тада је излазио под именом „СВЕТОСАВЉЕ“, као орган студената ПБФ. Под тим именом штампан је до 1941. године, када услед окупације Србије престаје са излажењем. Прве две године лист је излазио двомесечно, а касније све до 1941. године, тромесечно. Прва два броја уредио је Влајко Влаховић, а остале бројеве редакциони одбор. Часопис студената ПБФ-а оживљава поново 1991. године. Нови назив је „ЛОГОС“ и до 1997. штампан је у више свезака за сваку годину. Након краћег прекида од пет година, 2003. започиње са новом едицијом и излази као једногодишњи часопис.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222 (497.11) ЛОГОС - часопис студената Православног богословског факултета БУ. - Год. 1, бр. 1 (1991)-год. 5, бр. 1/2 (1995); 2006- . Београд: Православни богословски факултет БУ, 1991 - 1995; 2006 - (Врњачка Бања: Интерклима). - 27 цм Полугодишње ISSN 0354-5873 = Логос (Београд) COBISS . SR - ID 98945543 Све утиске, предлоге и примедбе можете послати на e-mail
[email protected] ШТАМПАЊЕ ОВОГ БРОЈА ОМОГУЋИЛО ЈЕ МИНИСТАРСТВО ВЕРА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 2008/2
логос
